Приказивање постова са ознаком Римејк. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Римејк. Прикажи све постове

среда, 12. фебруар 2025.

Углавном домаћи јануар 2025. и оно што нам година надаље доноси

Једва неколико пута сам осећао потребу да пишем о појединачним месецима кад су у питању одгледани филмови и то се углавном односило на број погледаних наслова који је листом био већи него обично. Рекорд је, ако се не варам, био 44 наслова. Овог пута бројност није толико велика (иако није ни мала), и свакако није примарни мотив за сачињавање овог текста. Инспирисан сам зато што сам овај пут одгледао доста новијих домаћих наслова и што овај текст може да послужи као својеврстан апендикс на два досадашња о нашим остварењима у 21. веку. Успут ћу се дотаћи и других одгледаних филмова у првом месецу ове године, као и о потенцијално интересантним остварењима која тек треба да постану доступна гледаоцима. Нисам око свега подједнако узбуђен, али има филмова од којих очекујем много, те ће овај текст послужити да прођем и кроз њих. Дакле, најпре сублимација свега што сам видео од првог јануара до првог фебруара текуће године, а потом и најава неких ствари које мислим да би могле да буду занимљиве у блиској будућности.

POSSE (1975) - Кирк Даглас режира и глуми жестоког шерифа са политичким амбицијама који хвата опасну банду предвођену харизматичним пљачкашем у лику Бруса Дерна, али се клима мења кад се оголе све поменуте амбиције. Све познато и виђено, али сам болећив према циничним ревизионистичким вестернима, а овде све пршти од цинизма и бруталности. Надмудривање са Дерном је одлично, а епизодна екипа супер.
ХОЛОП (2019) - Преваспитавање татиног сина. Без обзира на извиканост до бола и несмешну физичку комедију, има неколико успелих шала и пристојне глумце, те не би било лоше да несрећни Биковић има икаквог талента за комедију, или икаквог талента уопште.
PER QUALCHE DOLLARO IN PIU (FOR A FEW DOLLARS MORE (1965)) - Врло ми је лепо легла реприза. Све се већ зна, "Добар, лош, зао" је један од мојих омиљених филмова уопште и далеко је изнад оба преостала из трилогије, али и овај је стварно одличан, поготово је добро за промену гледати Лија као позитивца, чисто да покаже да је и ту уверљив.
МЕГДАН: ИЗМЕЂУ ВОДЕ И ВАТРЕ (2024) - Случајно сам га ухватио и помислио "Колико лош може да буде?". На несрећу, врло брзо сам добио одговор, а да сам знао која је породица надлежна, одмах би ми све било јасно и не бих ни гледао. Немам речи да опишем на којим је све нивоима ово лоше и колико. Сад бих као рођени мазохиста скинуо и "Рани мраз", само да је доступан, да се докусурим без зоље.
ЗЕНИЦА (1957) - Морам рећи да сам очекивао више. Глума је добра, али је прича прозаична, балансирање револуционарних и брачних дужности. Мелодраматика је некако уобичајена за тај период, па се одмах и видело куда све иде. Раде и споредна екипа су одлични, а главна глумица је касније постала жена Ђузепеа Де Сантиса и често радила са њим. То је у неку руку и занимљивије од самог филма.
МОЈ ЈУТАРЊИ СМЕХ (2019) - Добро је, свиђа ми се, прави локалпатриотски филм. Филип Ђурић је феноменалан, "Црна свадба" је пропала кад је он изашао, Ивана је исто добра, а наравно да је у најбољих десет минута филма присутан Небојша Глоговац који исто разбија. Допала ми се стерилна камера, некако се доста важних ствари деси баш кад су ликови ван фокуса. Ипак, морам да поменем да је баш згодно што је главни лик такав какав је нашао за себе ликињу која је таква каква је одмах поред себе, то се иначе баш дешава у животу.
IN A VALLEY OF VIOLENCE (2016) - Прича о скитници који долази у град да тражи убице свога пријатеља и освети се, а у томе му помаже једна од власница градског хотела. Солидан вестерн урађен на старински начин, све је већ виђено, али је доста добро. Осим пар блатантних анахронизама типа cocksucker, немам већих замерки, али није ни нешто специјално. Итан је прилично уверљив, а Таиса ми је откровење, нисам је много гледао по филмовима и обратићу пажњу. Значајно ми је боља од сестре по ономе што сам видео, мада нисам гледао Мотел Бејтс, да се одмах оградим.
A REAL PAIN (2024) - Рођаци на туристичком путовању Пољском кроз меморије о холокаусту који је њихова баба преживела. Солидно је све ово, Кјеран Калкин је добар, али нисам се нашао нарочито инволвираним, мада мислим да разумем Ајзенбергову намеру.
DOWN BY LAW (1986) - Добро ми је дошла ова реприза Џармуша после 30+ година, тачно се сећам оних ВХС белих титлова у летњем биоскопу. Није лоше, али најупечатљивији од целог филма ми је саундтрек Тома Вејтса.
ЖИВИ И ЗДРАВИ (2024) - Једва сам чекао ово да гледам, и због приче која ми је деловала интригантно и као добра основа за комедију, али и због Микице Јоковић, која је ипак имала мању улогу него што сам се надао. Подсетила ме на мало уштогљенију верзију модерне Никол Кидмен са овим ставом и гласом, на крају крајева, исто су годиште. У две-три сцене сам се од срца насмејао што је било изненађење, а цео кастинг је одличан, укључујући чак и Дабовићку, али Момо Пићурић доминира. Свака бразготина је прича за себе. Крај јесте могао да буде мало бољи, али сам јако задовољан како је све испало, чак је у неким сценама заличило мало и на Кустуричин вајб.
СВЕМУ ДОЂЕ КРАЈ (2024) - Претерује мало Рајко, несуптилан је чак и за своје стандарде. Све је очекивано, па чак и хумор са јако предвидивим панчлајновима. Исаковић поново најупечатљивији као тежак говнар, али не нарочито меморабилан филм свеукупно. Жао ми је, очекивао сам више од свега.
ЗА ДАНАС ТОЛИКО (2024) - Нити сам склон ненормалном хајпу, нити смештању на дно каце, а то су изгледа једине две могућности око овог филма. За мене је нешто између. Јасно ми је да то није оно на шта овај филм иде, али шта да радим.
KLAUS (2019) - Неочекивано одлично и то је све што ћу рећи, јер треба гледати филм уместо да ја причам о њему.
ЛАЗАРЕВ ПУТ (2024) - Браво за референцу на Una pura formalita. Боске у кафкијанском паклу суочавања са собом. Све прволопташки, могло је то и боље, и наравно, он је могао бити и бољи. Очекивао сам нешто мало дубље, али пристојно је и овако, мада се више може уживати визуелно него у сценарију, тј. дијалозима. 
LES CHAMBRES ROUGES (2023) -  За мене уистину фасцинантан филм на много нивоа, од паметног приступа комплексној теми, преко музике какву не чух скоро до бриљантне глуме свих укључених, а посебно Жилијет Гаријепи. Појма немам ко је девојка, али ћу са пажњом пратити шта даље ради, као и редитељ. Стварно сув квалитет.
SINGLE WHITE FEMALE (1992) - Обе глумице су супер, али сам филм није ништа специјално, ваљда зато што има толико сличних.
THE LAST WORD (2017) - За дивно чудо, није лоше. Обожавам Ширли, а она је живот провела играјући много сличних оштроконђи. Харизма јој не фали ни у овим годинама. Није ово ништа специјално, али има шарма, а она га баш носи, иако је све очекивано. Мала црнкиња је право благо, одушевљен сам и надам се да ће наставити да глуми.
THE SQUEEZE (1977) - Пандур алкос јури да спасе пријатељеву ћерку из канџи опасних отмичара, ал' се испоставља да ствари нису онакве каквим се чине. Легенда Стејси Кич је увек освежење за очи, а и добра екипа  гангстера и солидан ниво гритинеса држе ово изнад просека. Једино што сам брзо погодио како ће се све одвити, али добар филм, а волим што сам га открио преко неког левог клипа на јућубу.
THE THREAT (1949) - Скроз непознат ноар, што је увек плус. Б продукција на све стране, али овде чак и помаже. Чарлс Мекгро бежи из ћузе и затим са својом бандом опасних киднапује пајкана који га је ћоркирао. Прилично је добро и неочекивано интересантно, само што је, наравно, било прилике да се све заврши доста раније и онда филм не би имао смисла.
NIGHT OF THE DEMON (1957) - Један од класика који ми је дуго измицао, а ни сам не знам зашто. Врхунски филм, са очигледно уметнутим крупнопланим приказом демона од стране студија, али чак ни то не умањује квалитет. Одлична ствар, тиха сугестивна страва, одлична глума и увек квалитетни Жак Турне. Све супер, а Дејну Ендруза је увек лепо видети.
TEOREMA (1968) - Необичан и добар филм, готово све Пазолинијеве преокупације смештене у једва сат и по. После су многи покушали да копирају овај концепт (најрадикалније Такаши Миике у "Visitor Q", који је мени такође супер, ма колико ишчашен био), али оригинал је један. Свашта је нагурано у деведесетак минута и дефинитивно није за свакога, али мислим да га треба гледати.
РАДНИЧКА КЛАСА ИДЕ У ПАКАО (2023) - Е, да га јебЕм, што каже курир Ђока у филму. Чекао сам ово годину и нешто, ал' нисам баш задовољан како је све испало. Много има да се пише и елаборира, укратко, прва трећина фантастична, друга развучена и слаба, трећа крене супер па се испува на крају и све остане некако недопечено и недоправљено. Глумци су стварно добри и режија квалитетна, претерује се мало са акцентима, а неки и мешају више њих у току неколико реченица, а ла "Тајне винове лозе", искрено се надам да није намерно претеривање по рецепту Сркија Драгојевића. Нека симболика је малчице преочигледна, али то није проблем, некако та друга трећина није довољно испуњена, и сам крај је баш слаб. Можда сам се ја и превише надао, с обзиром да мислим да је "Порно банда" међу најбољим нашим филмовима у 21. веку, па сам ваљда и превише очекивао. Морам да поменем "Црно и златно" и "Ситније, Циле, ситније" секвенцу, те музичке деонице су генијалне, мада вероватно и даље нису на нивоу "Додирни ми колена" и "Узми велики ексер" из "Порно банде". Елем, била је супер прилика и намера је кул, ал' не испаде шта је могло.
TUSTA (2019) - Добар је филм, поготово за оне који воле КУД Идијоте, али не пружа ништа нарочито ново и непознато, идући линијом већине солидних и добрих музичких документараца. Жао ми је што није укључена прича о томе како му је деда нашамарао Мусолинија.
WIT (2001) - Осим изузетне Емине посвећености и глуме, те лепих Донових сонета које одавно не чух, заиста ми ништа посебно није донео овај филм, бар не оно што сам очекивао. Све је ОК, а ту је и кева као професорка, па и велики Ллојд као доца, али нисам импресиониран пробијањем четвртог зида, и генерално како се све одвијало.
LADIES AND GENTLEMEN, THE FABULOUS STAINS (1982) - Упркос одличности целе екипе, Дајан Лејн носи цео филм на својим нејаким плећима, и он је доста добар за то што представља и хоће да буде. Нажалост, неуједначеност визије сценаристкиње и редитеља се одражава на само остварење, али онда кад је филм добар, стварно је одличан, а функционише чак и као некакав прото-феминистички филмић. Писао сам већ, ја сам се први пут заљубио у Дајан гледајући "Ватрене улице", али нека се зна где је започела "певачку" каријеру. Изузетно захтевна улога за једну девојчицу од 16-17 година коју је она изнела као матора.
78 ДАНА (2024) - Има анемичних и спорадично помало досадних момената, али је све јако аутентично и реално. Свака част редитељки на идеји, визији, локалпатриотизму и, што је најбитније, сасвим солидном сценарију. Сви добро глуме, али мала Васиљевићка заслужује сва жива признања, заиста велико браво. Чекам да видим шта ће девојка следеће да режира, ово је дефинитивно један од бољих филмова снимљених код нас са бомбардовањем као позадином.
THE OWL AND THE PUSSYCAT (1970) - Желео сам да ми се допадне много више него што јесте. Има ту потенцијала, али се сваки пут кад се наговести нешто добро то разводни у неке глупости. 
HANA-BI (FIREWORKS (1997)) - Све што обожавам у вези филмова Такешија Китана је перфектно сублимирано у овом остварењу. Изузетна прича, атмосфера непрекидне усамљености, изврсна музика и глума, тишине које говоре гласније од речи. Немам речи, једноставно фантазија. У најмању руку један од најбољих филмова деведесетих, баш сам одушевљен.
GOYOKIBA (HANZO THE RAZOR: SWORD OF JUSTICE (1972)) - Велики и увек поуздани и сигурни Шинтаро Кацу глуми непоткупљивог пандура у старом Јапану, неку врсту самурајског Прљавог Харија и то звучи фантастично, а има и прекул џез саундтрек. Ипак, суштина свега ми је танка, иако морам да признам да је начин на који изнуђује признања веома оригиналан, не свиђа ми се превише, што никад нисам мислио да ћу рећи. Ипак више уживам у филмовима о Затоичију кад је ова легенда у питању.
HOMICIDAL (1961) - Прејефтини "Психо" плагијат, али, за дивно чудо, доста добар. Задовољан сам како је све испало, а и финални обрт ме је прилично изненадио, јер је филм паметно конструисан, иако је, кад размислите, све водило ка њему.
WITH HONORS (1994) - Већ виђен филм и порука која функционише захваљујући упечатљивој глуми Џоа, Брендана, Мојре и екипе. Није ништа нарочито, али ми је легао и вратио ме у нека срећнија времена. Мало се телефонира поента, али то је и за очекивати са оваквим филмом.
COLD STEEL (1987) - Пандурски филм из 80их у којем су Бред Дејвис, Шерон Стоун и Адам Ент, а главни негативац је Џонатан факинг Бенкс са гласом детета Владана Батића и Соје Јовановић. Шта може да пође наопако? Отприлике све што вам падне на памет. У мору оваквих филмова у то време, овај је један од апсолутно најгорих, из много разлога.

                                                               ***

Наредни део текста ће се позабавити оним што излази у наредној години, више као преглед, јер има само неколико наслова којима се радујем и од којих стварно нешто очекујем. Рекао бих да се број таквих заправо смањује са сваком долазећом годином, јер је поново врло мало оригиналних прича. Ипак, ред је да се, после дужег времена, направи неки пресек.

FLIGHT RISK - Марк Волберг и Мишел Докери играју у акционом филму Мела Гибсона где пилот превози шерифа који прати затвореника. Тензије расту приликом надлетања дивљине Аљаске и треба схватити ко је на чијој страни и коме веровати. Оцене су лоше и ништа не иде у прилог овом филму, али треба му макар пружити прилику због човека иза камере.
MICKEY 17 - Вероватно најочекиванији филм ове године, нови научнофантастични Бонг Џун-Хо са Патинсоном у насловној улози. Адаптација књиге коју нисам читао, али имајући у виду одличну екипу, мислим да је исправно надати се добром филму. Редитељ је променио наслов књиге "Мики 7" у 17 да би могао насловног клона да убије још десет пута.
SUPERMAN - Осим чињенице да Ник Холт глуми Лекса Лутора, мислим да апсолутно не завређује гледање. Хиљадита инкарнација последњих година и заиста нешто што ме слабо занима.
CAPTAIN AMERICA: BRAVE NEW WORLD - Добра екипа, али звижде ми мошње.
JURASSIC WORLD REBIRTH - Солидна екипа, али види коментар изнад.
BRIDGET JONES: MAD ABOUT THE BOY - Гледао сам први, доста је, поготово ме не интересују ови што треба да измузу паре после икс година.
THE MONKEY - Не занима ме превише и не звучи интригантно, али никад доста сплатера па ћу му дати шансу, с обзиром да режира син Тонија Перкинса, премда ме ни он досад није убедио у неке богзнакакве могућности.
FRANKENSTEIN - Гледаћу без очекивања, надајући се да Дел Торо макар мало разуме материју.
KISS OF THE SPIDER WOMAN - Пре 40 година је изашао добар филм. Овај римејк то, јавља ми се, неће бити. Поготово са Џеј Ло у екипи.
LOVE HURTS - Акциона комедија се Ки Хуј Кваном у којој глуми нормалну некретнину (Кенгур, прим. аут.) која се суочава са тајном прошлошћу. Сигурно није ништа посебно, али гледаћу, одличан је тип, а јавља ми се неки Џеки Чен-вонаби филм, потребна је нека таква лаганица.
28 YEARS LATER - Трећи део зомби хорора стиже 18 година после другог, па тако планирани наслов "28 месеци касније" није више могао бити актуелан. Добри су глумци, ко је волео претходнике, погледаће и овај, али не могу много да се надам, имајући све у виду.
MISSION IMPOSSIBLE - THE FINAL RECKONING - Овде је главно питање хоће ли ово заиста бити последњи филм или ће се франшиза наставити до 80. рођендана Томислава Круза. Мислим да је то занимљивије питање од тога шта се заправо дешава у филму.
TOGETHER - Пресељење пара на село покреће натприродни инцидент који ће изменити њихов однос, постојање и физички изглед. Ово звучи обећавајуће и даћу му шансу, без очекивања.
НОВИ ФИЛМ ПОЛА ТОМАСА АНДЕРСОНА - Радни наслов "Једна битка за другом" у исти филм ставља Леонарда Дикаприја, Бенисија Дел Тора и Шон Пена. У питању је лабава екранизација још једног романа Томаса Пинчона. Ја имам топло-хладно однос са "Скривеном маном", а требало је и овде да глуми Хоакин Финикс, па је ипак упао Лео. Ту је и мала из "Пице са сладићем". Свакако, други најочекиванији филм из ове године (излази у августу).
IF I HAD LEGS, I'D KICK YOU - Одличан назив и добра премиса о жени којој се живот распада уз болесно дете, одсутног мужа и све непријатељскији однос са психијатром. Ово звучи као нешто што би могло да ми легне, и не сумњам да Роуз Бирн може да изнесе улогу, али ми Мери Бронстајн у улози сценаристе и редитеља не звучи обећавајуће, благо речено. Свакако ћу гледати, макар опуштања ради, пошто је драмедија у питању, и Конан О'Брајен глуми поменутог психијатра, али са смањеним очекивањима.
MICHAEL - Антоан Фука ради биопик о Мистер Џеферсону, а глуми га Џафар, који му је братанац. Солидна екипа, и Краљ попа заслужује филм, али нисам сигуран шта ће испасти од овога и морам рећи да нисам оптимиста.
THE ALTO KNIGHTS - Средина 20. века и филм о две одвојене мафијашке породице, Ђеновезе и Костело. Свакако ћу гледати ово, јер је тема увек интригантна, а наравно ту је и Роберт Де Ниро. Ово нису деведесете, али не могу да игноришем филм, јер режира Бери Левинсон, пише Ник Пилеђи, а ту је и Козмо Џарвис (Блекторн из новог Шогуна), те увек поуздани споредњак Мајк Рисполи. Негде пети најочекиванији филм у години.
BALLERINA - Страшна екипа (не рачунајући Кијану Ривса) помаже солидном хајпу, али код мене је он значајно смањен знајући да је иза камере Лен Вајзмен. Осим пар спотова за Мегадет и чињенице да је био ожењен Кејт Бекинсејл 15 година, са филмске стране, нема чиме релевантним да се похвали. Тако да мислим да је ово у суштини безмозгашка паљевина, али гледаћу, зато што има 5-6 изванредних глумаца у постави.
I KNOW WHAT YOU DID LAST SUMMER - Џени Лав Хјуит и Фреди Принс Јуниор се враћају тридесетак година касније, ваљда да доврше игру против убице са куком, шта ли. Елем, још један у низу небитних наставака и вонаби-крава музара после четврт века од последњег дела. Не знам на шта све то може да изађе, али ценим да није добро.
KARATE KID: LEGENDS - Спој Ралфа Маћија и Џекија Чена који ћу гледати само због споја њих двојице. Нисам гледао претходни Карате кид филм са Џекијем, а ни од овога не очекујем ништа, али не могу да не гледам ово, просто ми је сувише велико уживање видети их заједно.
THE RUNNING MAN - Римејк култног Арнијевог филма са Гленом Пауелом и Џошом Бролином. Режира Едгар Рајт. Имам само једну реч да кажем - не.
F1 - Бред Пит и Хавијер Бардем у филму о подучавању младог возача од стране прекаљеног ментора. Не звучи нарочито занимљиво, али можда може да се погледа, чисто информативно. 
THE UGLY STEPSISTER - Интересантна перспектива приче о Пепељуги, где је протагонисткиња Елвира, једна од гнусних полусестара. Најављује се као сатира на друштво у коме је физичка лепота мерило свега, што би могло да звучи занимљиво ако се правилно одради, видећемо.
THE SMASHING MACHINE - Биографски филм о Марку Керу, passion project за Рока, који би могао да буде најодбојнији елеменат целе приче, али погледаћу, свакако. Бени Сафди је зарадио поверење, а и остала екипа је добра, иако не знам довољно о животу самог Кера.
THE KING OF KINGS - Анимирани филм о Исусу који режира Корејац и са сјајном екипом коју предводе Кен Брана, Ума Турман и Оскар Ајзак. Делује доста обећавајуће.
ANIMAL FARM - Енди Серкис ради Орвела и даје глас Бенџамину. У постави су засад и Кјеран Калкин и Кетлин Тарнер. Погледаће се, наравно.
LONG DAY'S JOURNEY INTO NIGHT - Шездесет плус година од последње адаптације, поново "Дуго путовање у ноћ" Јуџина О'Нила. Ту су Џесика Ланг и Ед Харис, а ту ћу бити и ја, свакако.
BECOMING LED ZEPPELIN - Кажу најсвеобухватнији документарац о Цепелину. Видећемо.
RIFF RAFF - Крими комедија са одличном екипом коју ћу погледати без икаквих очекивања.
THE FRIEND - Бил Мареј, Наоми Вотс, драма и усвајање данске доге. Погледаћу без очекивања.
SINNERS - Рајан Коглер и Мајкл Б. Џордан поново сарађују, овај пут уз Хејли Стенфилд и Џека О'Конела, и то у хорор трилеру. На ову сушу кад су у питању добри филмови, овоме ћу свакако дати прилику.
FOUR LETTERS OF LOVE - Нисам читао роман и не делује ми обећавајуће, али екипа ће имати прилику да ме разувери. Најмање што Хелена Бонам Картер, Пирс Броснан и Гебријел Бирн заслужују је да им се да поштена шанса.
THE NAKED GUN - Римејк "Голог пиштоља" са Лијамом Нисоном и Памелом без шминке. Мислим да Нисон глуми Леслијевог и Присилиног сина.
CAUGHT STEALING - Иако је мало испао из фазона са последњих пар филмова, Дарен Аронофски је и даље име које провоцира гледаност и заинтересованост публике, па и моју. Солидна екипа и наоко занимљива прича о промашеном бејзбол играчу који се уплиће у криминал. Још један од очекиванијих филмова ове године.
THE BRIDE - Меги Гиленхол режира неку варијанту "Франкенштајнове невесте" са братом јој и Кристијаном Бејлом. За мене је Вејлова верзија са Елзом Ланчестер непревазиђена, али да видимо и то чудо.

                                                                        ***

Доста тога нисам ни поменуо, има ту још много наставака, нови Предатор (докле више?), Wicked, Рачуновођа 2 са Есфлеком, документарци (Џон и Јоко), биопици, нова Зутопија, Штрумфови, Сунђер Боб и ко зна шта све не. Видите и сами да, што се мене тиче, има можда 5-6 нових филмова које заиста желим да гледам, остало је све смути па проспи, и ако буде прилике, свакако ћу погледати још нешто, али штос је не очекивати много. Испоштоваћу добитнике релевантних награда, чисто да проверим има ли ту нечега, али и оне су већ годинама без икаквог кредибилитета. Ипак, на сву срећу, има још сасвим довољно неодгледаних филмова који нису нови да и ово буде још једна успешна година. Чак ћу покушати да премашим рекорд одгледаних остварења из прошле године, што и вама од срца желим. До следећег читања.
















петак, 24. јун 2016.

Римејкови за које можда нисте знали

Римејк филма је нешто што је за мене увек представљало нешто најниже и најцрње у свету кинематографије. И то ће се тешко променити. Крађа туђих идеја да би се нешто продало као своје можда може да донесе одређени профит и представља нешто што је у свету у којем данас живимо сасвим нормално, али то не сме да буде никакво оправдање. Чињеница је да је мањак оригиналности преплавио све сфере уметности и то траје већ деценијама, али је такође чињеница и да јако мало модерне публике обраћа пажњу на суштину и гребе испод површине, те их факат да је нешто украдено и преправљено врло мало тангира, јер им је много важнији визуелни аспект. "Не могу у 21. веку да гледам црно-бели филм" је само један у низу имбецилних "аргумената" које сам чуо на задату тему. Филмска индустрија данас нажалост живи од римејкова, безбројних наставака и адаптација стрипова, остављајући врло мало простора за оригиналност, а једноставно је немогуће набројати колико је нових верзија старих филмова изашло само у последњих десетак година, а камоли раније.



Доказ да смо и ми почели да се укалупљујемо у систем, тачније у "хомерсимпсонизам" просечног гледаоца са запада (јер је свака западњачка традиција кудикамо боља од наше, ми смо тако ретроградни) је "Шешир професора Косте Вујића". Оригинална верзија адаптације познатог романа Милована Витезовића у режији Владимира Андрића и са легендарним Павлом Вујисићем у главној улози (1971) је ТВ драма која је изабрана међу најбољих десет у историји телевизије Београд (а људи који су имало упућени знају да је то вероватно и најквалитетнији аспект наше кинематографије, просто је за дивљење и уживање какве смо телевизијске драме некад имали), а у њој су неке од првих улога оствариле будуће легенде као што су Горан Султановић, Воја Брајовић, Јосиф Татић, Милан Михаиловић и други, поставља се питање чему потреба да се прави нова верзија нечега што је већ проглашено за ванвременски класик? Па, вероватно због ових што им је испод части да гледају нешто што нема боју. Кад се томе дода и чињеница да је иза камере човек који у последњих 10-15 година константно истоварује фецес по свему што је дотле урадио, као и по гледаоцима чији мозгови још нису лоботомизовани свакодневним медијским испирањем које траје већ више деценија, све је прилично јасно. Да ли су ови из нове верзије неке будуће легенде које ће наследити горепоменуте? Ако је тако, кукала нам мајка.


Да се ипак вратим на првобитну причу. Имамо ситуацију да Американци римејкују филмове са другог поднебља (нпр. скандинавског или азијског, нарочито овог другог). Ако погледамо последњих десет година, Холивуд врви од римејкова азијских филмова, нарочито трилера и хорора. Зашто? Па, свиђа им се, а лакше им је да узму већ готову причу и незнатним изменама је прилагоде свом типичном тупаџији од гледаоца, а истовремено стекну и славу, јер бар 50% публике није ни знало да постоји старија верзија, а камоли гледало исту. Међутим, рециклажом старог материјала, филм ужасно много губи. Пре свега, сваки филм је неупоредиво боље гледати на изворном језику са титловима него у било којој синхронизацији, то ће посведочити сваки истински љубитељ филма. Сваки језик има јединствену мелодичност и ако се филму то одузме, аутоматски је сиромашнији у сваком смислу. Такође, свако поднебље има своје карактеристике и сваки филм њима одише, а рекао бих да то посебно важи за азијске, у којима је то врло упадљиво приказано и дочарано. Одузмите им тај печат и изгубиће душу. Видеће се о чему говорим када ове године изађе римејк корејског инстант класика "Олдбој", који ради нико други до Спајк Ли, што је још један од фактора који гарантују пропаст.


Неко ће рећи - права на римејк су уредно откупљена. Можда, али то не значи да није у питању најобичнији плагијат. Једно од највећих светогрђа у модерној историји је и пет номинација једног римејка за Оскара (од тога једна победа). Наравно, у питању је "The Girl With the Dragon Tattoo", а Дејвид Финчер би требало да поново погледа своје раније филмове и постиди се.

Још један од аргумената за римејковање је да неки филмови са технологијом која је данас доступна изгледају импозантније и визуелно много боље, да је снимање данас лакше и да филмски ствараоци имају много више могућности. Можда је све то и тачно, али се ни 1% тих могућности не користи, већ се само визуелно пумпа, без икакве суштине. Не постоји ниједан филм који су специјални ефекти у највећој мери учинили оним што јесте. Прича и сценарио су најбитнији, све остало је споредно. "Терминатор 2" јесте револуционаран по ефектима Стена Винстона, али без оригиналне приче, они не би вредели ништа. А једноставно, неке ствари треба оставити онаквима какве јесу, јер су савршене онакве какве јесу. Примера ради, велики Фред Цинеман се до своје смрти борио да његов вечни класик "Тачно у подне" не доживи колоризацију, јер је снимљен у црно-белој техници и тако треба да се приказује. Наравно, изгубио је битку.


Једино што донекле (подвлачим донекле) могу да прихватим је римејк сопственог филма, мада је и то крајње дискутабилно. Ако си већ стао иза нечега и уложио труд да то успе, зашто прекрајати већ испричану причу? Што се мене тиче, шачица римејкова која је боља од оригинала се може буквално набројати на прсте. Пред вама је сада 10 римејк наслова који су из разних (оправданих или не) разлога кудикамо познатији од изворних верзија, поређаних хронолошки. Погледајте их, па  сами дајте свој суд о њима, да ја не наклапам превише.

1. The Man Who Knew Too Much (1956) - Алфред Хичкок

Чувени Хичкоков филм "Човек који је сувише знао" са Џимијем Стјуартом и Дорис Деј, у коме човек случајно начује детаље о плану да се почини убиство, а затим му завереници отимају сина адолесцента да не би проговорио, заправо је новија верзија оригинала који је снимио исти редитељ у раној фази своје каријере. Британски оригинал (који узгред представља први филм на енглеском језику великог глумца Питера Лорија, вечитог антипатичног епизодисте) је Хичкок сматрао, како је сам рекао у разговору са Трифоом, радом талентованог аматера, док је америчка колор верзија била рад професионалца. Без обзира на све, Хичу је дражи био оригинал, баш због тога што је римејк неупоредиво више угланцан и много мање сиров. Није ни чудо што је римејк доста познатији, уосталом, прављен је за ширу публику, а морам рећи и да спада у потцењеније филмове великог мајстора (можда баш због чињенице да је прича већ позната). Има много нових елемената, наравно, не може се назвати чистом копијом и свакако има бољих елемената у односу на оригинал, као што су нпр. фотографија, раскошније локације и бољи глумци. Оригинал поседује британски шарм са неколико одличних сценаристичких решења и радња се брже развија, али је и крај бољи (мање нагао и без неумесних шала у неприкладној ситуацији). Који ћете волети више је у принципу ствар укуса. Интересантна ствар је везана за чувену песму "Que Sera Sera", коју Дорис Деј прво није хтела да сними, одбацујући је као "безвезну дечију песмицу". Не само да је песма освојила Оскара, него ју је Дорис певала у још два филма и постала је њена лична карта, коју је користила као тему за 124 епизоде свог шоу програма.

2. An Affair to Remember (1957) - Лео МекКери

"Афера за сећање" спада вероватно међу најромантичније филмове свих времена (има то и написмено, Амерички Филмски Институт ју је ставио на пето место најромантичнијих филмова свих времена), а оригиналну верзију је осамнаест година раније потписао исти редитељ, Лео МекКери, са Французом Шарлом Бојеом и Ајрин Дан у главним улогама. Они су своје одрадили одлично у том филму који сe иначе зове "Love Affair" и редитељу су били потребни адути којима ће покушати да превазиђе њих двоје, у то време велике звезде које су пуниле холивудске благајне. Одлучио је да примени исти рецепт, унајмивши врло профитабилне глумце, Керија Гранта, који је још увек био миљеник публике, иако не више у цвету младости, и Дебру Кар, предивну Британку рођену у Шкотској, која је у том периоду снимила неколико великих хитова и по мом мишљењу је једна од најпотцењенијих глумица икада која никад није лоше глумила. Прича је позната. Згодни плејбој и прелепа певачица се упознају и заљубљују на крстарењу и, иако су обоје верени, договор је да се нађу за 6 месеци на врху Емпајер Стејт Билдинга када среде своје животе, да би били заједно. Једна страна је оправдано спречена, али друга то не зна. Оно што је овај филм по популарности издигло изнад оригинала је свакако популарност глумаца. Опет је дискутабилно која ће вам се верзија више допасти. Што се мене тиче, његове добре стране су прелепи кадрови, сјајна режија и генерално, осећај док га гледате да такве филмове, са стилом, људи више не снимају, као и наравно фантастична глума Дебре Кар. Оно на шта имам замерке је глума Керија Гранта (никад нисам био превелики обожавалац, али имао је одличних филмова, само ово није један од тих, некако ми је дрвен и види се да глуми), превише претераних католичких алузија (жена се моли као смерна хришћанка, а овамо шврља около са Керијем; и претерали су са оном децом која стално певају, све то беспотребно пумпа мелодраму). Интересантно је да су референце на овај филм у "Бесанима у Сијетлу" Норе Ефрон (Мег Рајан - Том Хенкс) оживеле интересовање за њега и продале још два милиона дискова.

3. Ben Hur (1959) - Вилијем Вајлер

Ко би рекао да је један од највећих епских спектакала у историји Холивуда, уз који смо уживали сваке године у летњем биоскопу, док је тзв. јавни сервис још био донекле респектабилан, заправо римејк? Па, на то би могли да нас подсете пажљиви гледаоци наше култне серије "Више од игре", јер управо о оригиналној верзији "Ben Hur: А Tale of the Christ" (1925) говори велики Никола Симић у улози Гуливера, у чувеној сцени када коначно скине шешир и покаже ошишану главу на одушевљење присутних. Оригинал је снимио редитељ Фред Нибло и у питању је, уз филмове Дејвида Грифита и Ериха фон Штрохајма, сигурно један од најбољих немих филмова свих времена, а сигурно међу три најспектакуларнија. Због разних незгода, промена глумаца и режисера, буџет је достигао невероватних 3.9 милиона долара, што га чини најскупљим немим филмом икада. 48 камера је коришћено за сцену битке на мору, што је такође рекорд, а чувена трка двоколица је резултирала великом несрећом, што се види и у филму. На њему је радило 125.000 глумаца, а међу статистима су били Гери Купер, Кларк Гејбл, Џоан Крофорд, Керол Ломбард, Мирна Лој, Џон и Лајонел Беримор, Лилијен и Дороти Гиш, Џенет Гејнор, Мери Пикфорд и други. Све у свему, огроман спектакл и велики филм, који у доста сегмената уопште не заостаје за славнијим и гламурознијим "потомком". Вилијем Вајлер је био један од помоћника редитеља у првој верзији и 34 године касније урадио нову. Сумњали су у њега, чак ни сам у себе није био сигуран, јер никад дотад није радио такав спектакл. Касније се шалио да је био потребан Јеврејин да сними ултимативни филм о Исусу, што "Бен Хур" дефинитивно јесте, јер је једини религиозни филм одобрен од стране Ватикана. Епилог се мање-више зна, 75 милиона долара зараде на 15 уложених, 11 Оскара од 12 могућих категорија те године. На броју 11 ће се пар деценија касније зауставити "Титаник", а онда и "Повратак краља". Први римејк који је добио статуу за најбољи филм, што је касније успело још само једном филму, који ћемо такође овде поменути. Ово је одличан и велики филм, ту сумње нема, треба га погледати више пута. Има претеривања, има дозу прецењености, тај број 11 вероватно и није најмеродавнији. Али, да је спектакуларан, поготово за то време, јесте, и те како.

4. Per un pugno di dollari (1964) - Серђо Леоне

Филмом "За шаку долара" маг шпагетивестерна Серђо Леоне започео је такозвану трилогију безименог у коме је гледаоце освојио Клинт Иствуд. Настављена је остварењем "За долар више", да би кулминирала вероватно најбољим вестерном свих времена "Добар, лош, зао" (занимљиво да је први филм изашао на тржиште после трећег). Ипак, прича из првог филма (која је половином деведесетих још једном римејкована филмом "Last Man Standing" Волтера Хила) вуче корене у роману америчког писца Дашијела Хемета "Црвена жетва" (написао и "Малтешког сокола"), који још није адаптиран за велико платно. Међутим, филм на који се ослања "За шаку долара" је верзија овог романа смештена на нову локацију и у нове околности. Ради се о апсолутном ремек-делу самурајског филма "Yojimbo" (Телохранитељ, 1961) великог Акире Куросаве. У питању је заиста врхунски филм, у коме ронин, самурај без господара, после пада династије улази у град растрзан борбама две банде и - решава да га ослободи, окрећући једне против других, користећи дипломатију и витлање катаном. Јунак филма је дефиниција појмова "кул" и "мачо" и заиста је уживање гледати Куросавине миљенике (Тоширо Мифуне и Татсуја Накадаи) у акцији. Ипак, мачизам свакако не недостаје ни Клинту, он је свој изглед у највећој мери сам креирао, задржавши основу из чувене серије "Rawhide" (Сирова кожа) у којој је глумио, сам скративши чувене цигарилосе, пошто је иначе непушач. Он је био тек четврти или пети избор за улогу, и то на препоруку, а створио је историју. Иако се може наићи на податак да је ово први шпагети вестерн, то заправо није тачно, било их је подоста и раније, само је први који је доживео интернационални успех. Такође је и први филм који је удружио велики тандем Серђо Леоне - Енио Мориконе, који ће затим сарађивати до смрти овог првог. Оба филма су уметност у свом жанру и нећете погрешити било који да погледате. Куросавина естетика је неприкосновена, али нико не уме да  користи локацију снимања и мимику својих протагониста као Леоне. Доба су различита, квалитета не мањка ни у једној верзији.

5. Scarface (1983) - Брајан де Палма

Доста се ретко деси међу публиком да римејк потпуно помути славу оригинала. Верујем да је за млађе читаоце непознаница да је легендарни филм Брајана де Палме заправо нова верзија истоименог остварења из 1932. чији је цели наслов "Лице са ожиљком: Срам нације", у режији великог Хауарда Хокса и Ричарда Росона. Тај филм представља гангстерски поджанр на његовим почецима и од великог је значаја, колико кинематографског, толико и историјског. Уз наслове "Мали Цезар" (Едвард Џи Робинсон) и "Државни непријатељ" (Џејмс Кегни), "Скарфејс" је отворио врата Холивуда поменутој врсти филмова. Главну улогу је тумачио легендарни Пол Муни, који је прилично убедљив као Тони Кармонте (не Монтана) који се полако уздиже на чело чикашке трговине илегалним алкохолом помоћу бескрупулозних убистава. У филму играју и Борис Карлоф, свеже изашао из коже Франкенштајна (као један од супарника, члан ирске мафије), а дебитује Џорџ Рафт, који је познат по улогама у гангстерским филмовима, али и по томе што је одрастао у њујоршком гету, уз чувене гангстере, као што су Багзи Сигел, Мајер Ленски, Лаки Лучијано и Џо Адонис. Између оригинала и римејка има доста сличности, али и доста разлике. Прво се примећује трајање - док прва верзија једва прелази сат и по, друга иде скоро до пуна три, те се стиче утисак да су у њој ликови нешто боље развијени и да боље разумемо њихове мотиве. Још једна превага на страну римејка је и глума Ала Паћина, који је унео душу у спремање за ову улогу. Интересантно је да је учећи кубански акценат, научио реч "yeyo", што је сленг за кокаин и искористио је на снимању потпуно спонтано. Брајан де Палма је предосетио величину овог пројекта, због њега одуставши од режирања "Флешденса", а требало је да шест глумица одбије улогу и да редитељ одбије још толико на аудицији да би се стигло до Мишел Фајфер у улози Елвире. Први режисер у комбинацији, Сидни Лумет, је добио идеју да ликови буду са Кубе, а заправо је једини Кубанац у постави Стивен Бауер. Већина аспеката у овом филму је одлична, почевши од сценарија Оливера Стоуна, који га је писао у време личне борбе са кокаинском зависношћу. Тони Монтана је омиљена улога Ала Паћина коју је играо и види се зашто је био инспирисан Полом Мунијем. Његов Тони у оригиналу варира од саркастичног до бесног, ружан је изнутра, али на уврнут начин и привлачан, а и однос са сестром је нешто више од рођачког. Све у свему, оригинални филм је далеко испред свог времена и треба га ценити као одличан, реалан и бруталан (мада понекад збрзан) приказ живота подземља Чикага у то време (наравно, уз мало више драме). Са друге стране, вероватно ниједан римејк није стекао толику славу и постао толико битан у популарној култури као филм са Алом и Мишел. Да не причам да је директно инспирисао многе музичаре да се баве "генгста" репом. Опет, најбоље је да сами донесете свој суд. Али, ако се може говорити о предности било које нове верзије над старом, овај филм је томе најближи. 

6. Cape Fear (1991) - Мартин Скорсезе

"Рт страха" је такође један од познатијих римејкова, што можда има везе са чињеницом да га је, на препоруку Стивена Спилберга, режирао Скорсезе, који је недавно пре тога завршио своје ремек-дело "Goodfellas". Џеј Ли Томсон је са Грегори Пеком претходно радио у "Топовима са Наварона", затим га је узео и за "Рт страха", придруживши му подједнаку звезду за негативца у лику Роберта Мичама. Прича је позната, по изласку из затвора, манијак терорише породицу адвоката који је потпомогао његово слање у ћорку, посебно бацивши око на његову малолетну ћерку. Боб Мичам је углавном глумио добре момке и понеког анти-хероја, али ми се чини да је у два случаја пришао ближе чистом људском злу него иједан други глумац. Најпре у "Ноћи ловца" (1955), а потом и у "Рту страха" (1962), што овај филм, заједно са осталим добрим елементима, као што су сјајан тајминг за развој приче, одлична глума свих укључених и уобичајено феноменалан саундтрек Бернарда Хермана, чини једним од најнапетијих икада. Мичам не мора да посеже за псовањем, простотама и насиљем из цртаног филма да би био заиста страшан, а још страшније је што полиција не може ништа, јер закон није прекршен. Чињеница која фрапира је да је овај филм због свог неуспеха затворио продукцијску кућу Грегорија Пека. Али, то је само један у низу наслова који су своју рекогницију добили тек деценијама после снимања. Што се римејка тиче, сценаристи се труде да пруже бољи увид у психу Макса Кејдија и његову мотивацију учине занимљивијом (завођење је изостављено из оригинала, по мени једина сцена где је Роберт де Ниро заиста сјајан). Џулијет Луис се за своје младе године одлично снашла, те су она и Боби најбољи елементи филма. Нику Нолтију и Џесики Ланг једноставно није дато довољно материјала, а Боби Ди је у већини сцена сувише хиперболичан и пренаглашен лик који урла својим иритантним јужњачким акцентом, брбљајући о паклу више него што треба. Занимљиво је да би вероватно добио Оскара да није било те године непобедивог Ентонија Хопкинса. Ја у овој ситуацији предност дајем оригиналу.

7. Scent of a Woman (1992) - Мартин Брест

"Мирис жене" је филм који је Алу Паћину донео дуго очекиваног Оскара, након што је много пута неправедно заобиђен. Јасно је и зашто га је добио. Он квалитетом своје глуме издиже овај филм до те мере да бисмо, да је неко други у питању, у току неколико сцена рекли "Ма дај, мора да ме зајебаваш!" и искључили филм, који јесте добар и дирљив (мада на моменте пресентименталан). Не говорим само о вожњи Ферарија. Али, његова харизма је толика да је довољно да чујемо само "hoo-ah!", видимо како игра танго или чујемо онај говор у судници, па да све лакше прихватимо. Ипак, ја заиста не волим тенденцију америчких филмских радника да узму одличан европски или азијски филм и прилагоде га фаст фуд публици коришћењем клишеа, глупљег дијалога и потпуно шематске приче, као и неколико познатих звездаИталијански оригинал под истим насловом (Profumo di donna) је 1974. снимио познати редитељ Дино Ризи, узевши великог глумца Виторија Гасмана за главну улогу. Оригинал има доста предности у односу на римејк. Боље преноси осећај истинске самоће и самосажаљења, хендикеп слепила је презентован на једноставнији и чистији начин, а подједнако је дирљив као и римејк, без непотребног пренаглашавања. Међутим, још једна јако битна ствар је да је у италијанској верзији трагедија главног јунака презентована кроз доста сјајног хумора, што недостаје америчкој. Прича италијанског официра делује трагичније и реалније, тим пре што нема збрзаног "искупљења" на крају. Амерички филм је сасвим солидан. Али, италијански даје много потпунију слику о темама о којима говори. Виторио Гасман је заслужено добио награду у Кану 1975. године.

8. Heat (1995) - Мајкл Мен

Баш сам загазио у причу о римејковима са Паћином и Де Ниром. Ево још једног од ретких примерака за који може да се каже да надмашује свој оригинал. Редитељ Мајкл Мен је снимио прву верзију 1989. године под насловом "L.A. Takedown" за телевизију. Постојао је план да то буде пилот епизода за серију, али кад је то пропало, оригинални сценарио од 180 страна је скраћен на 110 да би се уклопио у ТВ формат. Све је снимљено врло брзо, махом са глумцима из серија које је Мен продуцирао, "Пороци Мајамија" и "Криминалистичка прича". У питању је проста прича о пљачки и онима који су у њу директно умешани. Али, пошто је сам Мен намеравао да она буде много комплекснија, вратио јој се после снимања "Последњег Мохиканца". Осим већих звезда, већег буџета и бољих ефеката, прича се значајно разликује, те је у "Врелини" присутно много ликова са својим причама које се упоредо развијају. Зато није ни чудо што траје скоро дупло дуже. Неке од разлика су недостатак Крисове зависности од коцке у оригиналу и Винсентове пасторке, као и много проблематичнији однос Винсента са женом у римејку. А и крај је доста другачији. Мен је успео да у римејку оствари оригиналну замисао и сними криминалистички филм вредан пажње. Наравно, ту је и коначни сусрет Паћина и Де Нира, који у "Куму 2" нису имали заједничких сцена због подељене хронологије. За дивно чудо, филм држи пажњу свих сто седамдесет минута, за шта су заслужни и остали глумци, као и одличан сценарио.

9. You've Got Mail (1998) - Нора Ефрон

Нора Ефрон је волела Мег Рајан. За њу је написала "Кад је Хари срео Сели", са истим паром глумаца је радила "Бесане у Сијетлу", који су имали смешну премису и наврат-нанос реализовану причу. Али, тешко да постоји исфорсиранија романса од ове која нам је сервирана у "Стигла вам је пошта". Осим "Бесаних", двоје глумаца су заједно снимили "Џо против вулкана", те је нормално да делују шармантно и да има некакве хемије међу њима. Али, осим што садржи све клишее типичне "романтичне комедије" модерног Холивуда, овај филм врши блатантно силовање мозга својих гледалаца. Треба да поверујем да је, пошто је његов корпоративно-глобалистички ланац књижара прогутао њену малу радњу која јој је била све у животу и украо јој малтене цео живот и успомене које су јој значиле, она способна да све опрости зарад љубави која се родила преко интернета, без упознавања?! Способан сам свашта да истрпим, али ово је превише. Срећом, ту је оригинал Ернста Лубича из 1940. године, под називом "The Shop Around the Corner", који је сјајна илустрација оне носталгичне констатације "They don't make 'em like they used to", романтичан, са уверљиво приказаним емоцијама и нетрпељивошћу, одише сјајним врцавим хумором, топао, али необично несентименталан, интелигентног сценарија и сјајне глуме (Џејмс Стјуарт, Маргарет Салаван и Френк Морган су невероватни). Филм има слабости, али оне су минорне у односу на квалитет. Баш као и "Догодило се једне ноћи", ова романтична комедија је испред свог времена. Што је најважније, она није заслађено гованце које вам вређа интелигенцију.

10. The Departed (2006) - Мартин Скорсезе

Велики Марти се опет прихватио римејка и овај пут му се исплатило. Освојио је Оскара за најбољу режију после дугог чекања, али требало је да је освоји бар два пута до тада, за много боље филмове, те остаје горак укус у вези овога, барем мени, мада верујем да се он не жали. 47 година после Бен Хура, добили смо други римејк у историји који је освојио Оскара за најбољи филм. Сви предуслови су ту - добро адаптирана прича, глумачке звезде на челу са Ди Каприом који малтене из филма у филм сазрева и постаје озбиљнији и бољи глумац (нешто што се никад нисам надао да ћу рећи), Џек Николсон као мафијаш, шта више пожелети?
Међутим, увек има али...
Многи превиђају генијалност оригиналног дела, хонконшког филма под називом "Infernal Affairs" (у оригиналу "Mou gaan dou", 2002). Он представља крем азијског филма и такође су укључене звезде, пре свих Тони Лунг и Енди Лау. Рекло би се да оба филма имају квалитете и предности у односу на онај други, али бих ја благу предност дао оригиналу, из неколико разлога: 1. Напетост се може сећи ножем од првог до последњег кадра, што римејку недостаје у појединим разводњеним деловима, нарочито у приказу односа докторке са два главна лика. 2. Они имају суптилност и дубину која недостаје Ди Каприју и Дејмону, и кроз генијално тумачење својих карактера, балансирајући између бедес и емотивно суздржаних ликова, дају им комплексност која у америчкој верзији не постоји 3. Крај ми се више свидео.
Дакако, то никако не значи да је "The Departed" лош филм. По Скорсезеовом сопственом признању, он представља велики омаж крими редитељима као што су Дон Сигел, Семјуел Фулер и Роберт Олдрич. Трикови са камером су бољи и углађенији, глума је одлична, а саундтрек класика. Не треба пропустити ни један ни други, јер оба поседују квалитет.

четвртак, 6. фебруар 2014.

Двадесет први век на филму - док је оваца, биће и маказа

Мислим да није никакво монументално откриће рећи да је, што се тиче квалитета, у двадесет првом веку сва уметност доведена до ивице пропасти. То види сваки лаик који није заведен бљештавилом позорнице, и коме је супстанца битнија од напирлитане форме. О узроцима за тако нешто би било мало написати три текста, али да бисмо ушли у проблематику неквалитета новијих филмских остварења (нарочито из холивудске кухиње), морамо макар мало да загребемо површину. За оне којима доказ квалитета представља уложени и зарађени новац, у данашњој индустрији нема проблема. Али, пошто сам ја чврст поборник оне тезе да "није све у шолдима", покушаћу да зађем мало дубље у срж проблема.
Како већ рекох у уводној реченици, деградација није захватила само филм, него и музику, стрип и остале облике уметности, и не само код нас, већ малтене у свим земљама света. Е, сад, ако је већ тако, логично је претпоставити да то одговара некоме ко води целу ствар. А ствар воде, као и у свим сферама живота, они који контролишу капитал и управљају њиме. Студијске главешине и медијски могули и магнати. Сада се питамо, зашто би њима одговарало да се у први план стављају периферне ствари, а да се скрајне оно што је битно?

Не обраћајте пажњу на човека иза завесе
Читава гунгула је кренула од тренутка када је филм од уметности постао биг бизнис. Не схватите ме погрешно, за шефове студија је одувек био бизнис, увек је био циљ да они бољи филмови постигну комерцијални успех, па су се зато ангажовале боље екипе глумаца, редитеља и других филмских радника, али тада је, у складу са почетном причом, било и бољих књига за адаптацију, бољих писаца који ће написати оригинални сценарио и заинтересованије публике за такве ствари. Опет кажем, било је и раније изузетно глупих и безвредних филмова, али је однос био много уједначенији, било је сасвим довољно одличних наслова у једној години да се на ове лоше не обрати пажња. Данас је клима таква да можете да издвојите максимално три врхунска филма годишње (ако се то деси, по мени је година успешна). Једноставно, критеријуми су толико опали да је просечан гледалац у стању да прихвати обичан медиокритет као нешто што је одлично, само зато јер није на самом дну као већина осталог муља. За тако нешто има више разлога, а по мени је главни веома лако уочљив - масовна манипулација.


Данашња деца живе у таквом времену да пре него што науче да завежу пертле или обришу задњицу, уче да пусте на компјутеру шта им треба или користе интернет због игрица. Да се разумемо, није ми циљ да осудим игре, ја сам такође ретро гејмер, само кажем да се интернет користи за све врсте информација и све врсте забаве. Кад се он упари са телевизијом која емитује 25 ријалити програма и подмукло подмеће некакве контроверзне бизнисмене и старлете камењарке као неке узоре којима омладина треба да се диви, добијамо оно што имамо данас. Хиљаду пута поновљено небитно име остаје у глави, а хиљаду пута поновљена лаж постаје истина, у шта смо се на најболнији могући начин уверили у светлу ратова деведесетих.
"Смешни" клипови се препричавају унедоглед, мутаве и пискаве водитељке су популарне медијске личности, а лопови постају добротвори. Да не бих превише ширио причу, даћу један пример из области о којој пишем који се не тако давно десио код нас. Сећате ли се маркетиншке кампање за филм "Зона Замфирова" (2002)? Шест месеци унапред су га више пута дневно најављивали као један од највећих филмова српске кинематографије који ће оборити све рекорде гледаности, Кети Радивојевић је претварана у Вивијен Ли, Ћетко у Кларка Гејбла, а велики маг Шотра у најмању руку у Кјубрика. Шта је био крајњи резултат? Опијени полугодишњим кљувањем углаву, Срби масовно обожавају Зоне замфирско и уживају у њему и сваке следеће Нове године. Шта је стварни резултат? Не рачунајући неколико духовитих реплика и ЈЕДНУ заиста добру улогу (Радмила Живковић), бесрамно упропашћен класик Стевана Сремца, исподпросечно реализован пројекат и озбиљне техничке грешке за тако помпезно најављивану ствар (не тражим длаку у јајету, али ако најављујеш најбољи филм икад, не сме да ти се поткраде клима уређај у кадру). Сличан хајп тренутно изазива и "филм који се свима свидео", па сад господин редитељ већ планира и пројекат о Немањићима. Лепа је то идеја и волео бих да грешим, али ми се чини као превелики залогај.


Умножите тај хајп милион пута и добићете Холивуд. Масовни медији су поготово у данашње време постали највеће средство манипулације и најлакши начин за потурање лажних идола, између осталог и глумаца. Владајућем естаблишменту не одговарају људи који мисле својом главом, те се врши глобално затупљивање, којим се спречава развој критичке свести и мишљења. Како то боље урадити него деградацијом уметности и строгом контролом свега што се емитује? Количина стрпљења која се демонстрира ради испуњења тог циља је стравична. То се ради толико дуго да је од тога створена читава једна култура. На филму то изгледа овако - пружи масама филм који ће да буде комерцијално напумпан, визуелно спектакуларан, пун адреналина, по могућству са неком лажном звездом на коју се пали омладина и пола посла је обављено. Ако се циља женска публика, пружи јој прилику да види све оно што никад неће моћи да има од гардеробе и шминке, дај јој хероину (или више њих) упитних моралних вредности која тобоже пролази кроз неке унутрашње ломове, једног мушкарца који је узрок тих ломова, и то је апсолутно све што вам треба. Модерном гледаоцу је, дакле, довољна форма без суштине и спољашњост без душе. Холивудска публика воли да јој се све нацрта и сервира кристално јасно, и да се на сва питања дају одговори. А оркестратори свега тога то одлично знају. И не само да знају - они су то намерно тако осмислили. А још један опак канцер који се запатио у Холивуду (и не само ту) јесте хроничан недостатак оригиналности.
Римејк филма је нешто што је за мене увек представљало нешто најниже и најцрње у свету кинематографије. И то ће се тешко променити. Крађа туђих идеја да би се нешто продало као своје можда може да донесе одређени профит и представља нешто што је у свету у којем данас живимо сасвим нормално, али то не сме да буде никакво оправдање. Међутим, као што већ рекох, публика данас је дресирана да јој много важнији буде визуелни аспект, те их врло мало тангира чињеница да је нешто украдено и преправљено. "Не могу у 21. веку да гледам црно-бели филм" је само један у низу имбецилних "аргумената" које сам чуо на задату тему. Филмска индустрија данас нажалост живи од римејкова, безбројних наставака и адаптација стрипова, остављајући врло мало простора за оригиналност, а једноставно је немогуће набројати колико је нових верзија старих филмова изашло само у последњих десетак година, а камоли раније.


Доказ да смо и ми почели да се укалупљујемо у систем, тачније у "хомерсимпсонизам" просечног гледаоца са запада (јер је свака западњачка традиција кудикамо боља од наше, ми смо тако ретроградни) је "Шешир професора Косте Вујића". Оригинална верзија адаптације познатог романа Милована Витезовића у режији Владимира Андрића и са легендарним Павлом Вујисићем у главној улози (1971) је ТВ драма која је изабрана међу најбољих десет у историји телевизије Београд (а људи који су имало упућени знају да је то вероватно и најквалитетнији аспект наше кинематографије, просто је за дивљење и уживање какве смо телевизијске драме некад имали), а у њој су неке од првих улога оствариле будуће легенде као што су Горан Султановић, Воја Брајовић, Јосиф Татић, Милан Михаиловић и други, поставља се питање чему потреба да се прави нова верзија нечега што је већ проглашено за ванвременски класик? Па, вероватно због ових што им је испод части да гледају нешто што нема боју. Кад се томе дода и чињеница да је иза камере човек који у последњих 10-15 година константно истоварује фецес по свему што је дотле урадио, као и по гледаоцима чији мозгови још нису лоботомизовани свакодневним медијским испирањем које траје већ више деценија, све је прилично јасно. Да ли су ови из нове верзије неке будуће легенде које ће наследити горепоменуте? Ако је тако, кукала нам мајка.


Неко ће рећи - права на римејк су уредно откупљена. Можда, али то не значи да није у питању најобичнији плагијат. Једно од највећих светогрђа у модерној историји је и пет номинација једног римејка за Оскара (од тога једна победа). Наравно, у питању је "The Girl With the Dragon Tattoo", а Дејвид Финчер би требало да поново погледа своје раније филмове и постиди се.
Још један од аргумената за римејковање је да неки филмови са технологијом која је данас доступна изгледају импозантније и визуелно много боље, да је снимање данас лакше и да филмски ствараоци имају много више могућности. Можда је све то и тачно, али се ни 1% тих могућности не користи, већ се само визуелно пумпа, без икакве суштине. Не постоји ниједан филм који су специјални ефекти у највећој мери учинили оним што јесте. Прича и сценарио су најбитнији, све остало је споредно. "Терминатор 2" јесте револуционаран по ефектима Стена Винстона, али без оригиналне приче, они не би вредели ништа. А једноставно, неке ствари треба оставити онаквима какве јесу, јер су савршене онакве какве јесу. Примера ради, велики Фред Цинеман се до своје смрти борио да његов вечни класик "Тачно у подне" не доживи колоризацију, јер је снимљен у црно-белој техници и тако треба да се приказује. Наравно, изгубио је битку. Старе вести.


Наставци такође знају да отупе оштрицу оригинала, нарочито ако се беспотребно гомилају у очајничким покушајима да се на конто старе славе згрне још који милион долара. У реду је када су планирани, надовезују се на причу и надограђују је (нпр. "Кум 2" и поменути "Терминатор 2"). Али, када у причу уђу наставци из чисто комерцијалних разлога, претходнице, спин-офови, нова дела на основу познатих фрејмворкова (најновији пример је Blue Jasmine, који, зачудо, не сматрам лошим, иако је извор инспирације болно очигледан (A Streetcar Named Desire)), и остали облици гомилања већ познатих ствари, онда је то само силовање мозга и узалудна хиперпродукција. Мада се са мном не би сложили власници студија и продуценти, који су обликовали роботизовану публику тако да од ње згрћу масну лову. Још један од видова менталног тамничења, који се одрађује неприметно и на фињака. И биће тако док год то доноси профит и док год је профит испред вредности. А тако ће бити вероватно увек, јер су масе уз велико стрпљење научене шта да желе, шта да мисле и шта да прихватају. Што би рекао Џорџ Орвел: "Док не постану свесни неће се никад побунити, а док се не побуне, не могу постати свесни". У питању је врзино коло. Спилберзи, Камерони и њихови клонови се богате, Вентворти Милери се претварају у Богарте и Кегније, све филмске вредности се руше и уништавају се комплетне иконографије одређених ликова (ко је рекао вампири?)

"Бесан сам као рис и нећу више ово да трпим"
Постављају се два питања: 1) Да ли то значи да је Холивуд у безнадежној ситуацији и да уопште нема више добрих филмова? 2) Како се против тога борити? И како издвојити оно мало квалитета усред свог тог муља? Под један, Холивуд генерално јесте у безнадежној ситуацији, јер ће се тренд прављења профитабилног смећа наставити (види изреку из наслова), и може да буде само горе са упливом нових звезда и звездица, али далеко од тога да баш нема шта да се пробере. Пре свега, верујте редитељима који негују култ ауторског филма и остају доследни свом специфичном стилу, јер, ма колико понекад деловали претенциозно, они се неће уклапати у испразне холивудске клишее, а то је први предуслов да филм буде добар. Рекао бих да су тренутно од старе гарде остали још Клинт Иствуд и Мартин Скорсезе. Свакако да ту спада и Мел Гибсон, који је нажалост све мање редитељски активан, па и Тери Гилијем, који је у редитељске воде пренео пајтоновски шмек. Од млађих су се по стилу издвојили Дарен Аронофски (Пи, Реквијем за сан, Рвач, Црни лабуд), Квентин Тарантино (Улични пси, Петпарачке приче, Џеки Браун, Кил Бил), Пол Томас Андерсон (Ноћи бугија, Магнолија, Биће крви), а лепо је почео и Крис Нолан (Праћење, Мементо), да би потом постао један од најкомерцијалнијих редитеља данашњице. Поменути редитељи и филмови могу да буду мање или више успешни, али бар ће функционисати у оквирима нечега што је њима својствено и карактеристично, а то је увек плус.
Један од бољих савета који могу да вам дам је да више обратите пажњу на независну продукцију, ауторе и филмове који не зависе од корпоративно-глобалистичке хоботнице која држи читав студијски систем. Нећу измислити топлу воду ако кажем да је и те како могуће снимити добар филм са врло мало новца, само вам треба прича. Супстанца. Суштина. Ако ње нема, џаба ефекти од 150 милиона долара. 

Love doesn't make the world go round
Баците стога поглед на Санденс фестивал и друге филмске смотре које не зависе од горепоменутих њушки, сигурно ће се наћи нешто за свачију душу. Али, основно и најбитније, а то нарочито важи за млађе читаоце - ПОСТОЈЕ КИНЕМАТОГРАФИЈЕ И ВАН СЈЕДИЊЕНИХ АМЕРИЧКИХ ДРЖАВА! Не само да постоје, него раде пуном паром. А Америка бестидно краде од многих, као што сам већ и написао. Ако бисмо причали о Европи, нико не може да нас натера да се суочимо са најдубљим емоцијама као Руси, да нам оголи душу као Скандинавци, да буде импулсиван као Шпанци, естетичан као Италијани, гротескно хумористичан као Балканци. У азијским филмовима претходних година, има више напетости, емотивног набоја и кадрова за незаборав него што их је у америчким било годинама уназад. Због искрености коју у највећем броју случајева не можете видети у америчкој кинематографији. Једноставно, филмских стваралаца са визијом је све мање. Можемо се само надати да ће се појављивати још младих режисера који ће бити и врхунски познаваоци других кинематографија и бити способни да инкорпорирају њихове најбоље елементе у своја остварења, убацивши свој ауторски печат. Па, нека згрћу паре ако заслуже, ја немам ништа против. Проблем је управо у томе што су их згрнули многи који не заслужују. Али, то је опет проблем који сеже много даље од филмске сфере, да не ширимо сад причу.
Не желим да испадне да ја сад овде проповедам неке глупости. Редовни сам гледалац готово свих жанрова, а почео сам такође испразним акцијама и филмовима за убијање времена. Али сам за испразне акције укапирао да су испразне, а за малоумне "романтичне комедије" да су малоумне, са отприлике 13 година. Ја не кажем да с времена на време не треба протраћити два сата на неки опуштен, предвидив филм и одморити мозак. Само кажем да то не треба да буде пракса и да треба трагати за филмовима који имају шта да нам кажу и поруче, јер ако посматрамо филм као уметничко дело, онда он треба да тера на размишљање и носи одређену поруку. А упркос свим проблемима, таквих филмова још има, као што ћете доле видети. Само треба знати где тражити. И треба испоштовати себе не вређајући сопствену интелигенцију подвргавајући се нечему што може само да вас затупи. Гледање већег броја филмова подиже ваше стандарде и критеријуме и помаже вам да раздвојите жито од кукоља. Дакле, решење је једноставно - проширите видике и биће вам много лакше. Следи помоћ при избору.

25 ХОЛИВУДСКИХ ФИЛМОВА ИЗ 21. ВЕКА КОЈЕ ТРЕБА ПОГЛЕДАТИ

21 GRAMS (2003) - Alejandro Gonzalez Inarritu
APOCALYPTO (2006) - Mel Gibson
AVIATOR, THE (2004) - Martin Scorsese
BATMAN BEGINS (2005) - Christopher Nolan
BEAUTIFUL MIND, A (2001) - Ron Howard
BIG FISH (2003) - Tim Burton
BLOW (2001) - Ted Demme
DONNIE DARKO (2001) - Richard Kelly
ETERNAL SUNSHINE OF THE SPOTLESS MIND (2004) - Michel Gondry
HOUSE OF SAND AND FOG (2003) - Vadim Perelman
IN BRUGES (2008) - Martin McDonagh
INTO THE WILD (2007) - Sean Penn
KILL BILL (2004) - Quentin Tarantino
MATCH POINT (2007) - Woody Allen
MIST, THE (2007) - Frank Darabont
MULHOLLAND DRIVE (2001) - David Lynch
MYSTIC RIVER (2003) - Clint Eastwood
NO COUNTRY FOR OLD MEN (2007) - Joel & Ethan Coen
ROAD TO PERDITION (2001) - Sam Mendes
SIN CITY (2005) - Frank Miller/Robert Rodriguez/Quentin Tarantino
STRANGER THAN FICTION (2006) - Marc Forster
THERE WILL BE BLOOD (2007) - Paul Thomas Anderson
WALK THE LINE (2005) - James Mangold
WATCHMEN (2009) - Zack Snyder
WRESTLER, THE (2008) - Darren Aronofsky

25 НЕХОЛИВУДСКИХ ФИЛМОВА ИЗ 21, ВЕКА КОЈЕ ТРЕБА ПОГЛЕДАТИ

4 LUNI, 3 SAPTAMANI SI 2 ZILE (Romania, 2007) - Cristian Mungiu
BIUTIFUL (Spain, 2010) - Alejandro Gonzalez Inarritu
BOM YEOREUM GAEUL GYEOUL GEURIGO BOM (South Korea, 2003) - Kim Ki-Duk
CIDADE DE DEUS (Brazil, 2002) - Fernando Meirelles/Katia Lund
DALKOMAN INSAENG (South Korea, 2005) - Kim Jee-Woon
GEGEN DIE WAND (Germany/Turkey, 2004) - Fatih Akin
INCENDIES (Canada/France, 2010) - Dennis Villeneuve
INTOUCHABLES (France, 2011) - Olivier Nakache/Eric Toledano
JAGTEN (Denmark, 2012) - Thomas Vinterberg
JODAEIYE NADER AZ SIMIN (Iran, 2011) - Ashgar Farhadi
KOKUHAKU (Japan, 2010) - Tetsuya Nakashima
LABERINTO DEL FAUNO, EL (Spain, 2006) - Guillermo Del Toro
LAT DEN RATTE KOMMA IN (Sweden, 2006) - Tomas Alfredson
LEBEN DER ANDEREN, DAS (Germany, 2006) - Florian Henckel von Donnersmarck
MAR ADENTRO (Spain, 2004) - Alejandro Amenabar
MONSIEUR LAZHAR (France, 2011) - Philippe Falerdeau
MOU GAAN DOU (Hong Kong, 2002) - Wai-keung Lau/Alan Mak
ONDSKAN (Sweden, 2003) - Mikael Hafstrom
PROPHETE, UN (France/Italy, 2009) - Jacques Audiard
RUNDSKOP (Belgium, 2011) - Michael R. Roskam
UNTERGANG, DER (Germany, 2004) - Oliver Hirschbiegel
VENGEANCE TRILOGY, THE (South Korea, 2002,3,5) - Park Chan-Wook
VOZVRASCHENIE (Russia, 2003) - Andrey Zvyagintsev
WELLE, DIE (Germany, 2008) - Dennis Gansel
YING XIONG (China, 2002) - Yimou Zhang

Надам се да ће вам се бар неки свидети. До следећег читања.