четвртак, 06. фебруар 2014.

Двадесет први век на филму - док је оваца, биће и маказа

Мислим да није никакво монументално откриће рећи да је, што се тиче квалитета, у двадесет првом веку сва уметност доведена до ивице пропасти. То види сваки лаик који није заведен бљештавилом позорнице, и коме је супстанца битнија од напирлитане форме. О узроцима за тако нешто би било мало написати три текста, али да бисмо ушли у проблематику неквалитета новијих филмских остварења (нарочито из холивудске кухиње), морамо макар мало да загребемо површину. За оне којима доказ квалитета представља уложени и зарађени новац, у данашњој индустрији нема проблема. Али, пошто сам ја чврст поборник оне тезе да "није све у шолдима", покушаћу да зађем мало дубље у срж проблема.
Како већ рекох у уводној реченици, деградација није захватила само филм, него и музику, стрип и остале облике уметности, и не само код нас, већ малтене у свим земљама света. Е, сад, ако је већ тако, логично је претпоставити да то одговара некоме ко води целу ствар. А ствар воде, као и у свим сферама живота, они који контролишу капитал и управљају њиме. Студијске главешине и медијски могули и магнати. Сада се питамо, зашто би њима одговарало да се у први план стављају периферне ствари, а да се скрајне оно што је битно?

Не обраћајте пажњу на човека иза завесе
Читава гунгула је кренула од тренутка када је филм од уметности постао биг бизнис. Не схватите ме погрешно, за шефове студија је одувек био бизнис, увек је био циљ да они бољи филмови постигну комерцијални успех, па су се зато ангажовале боље екипе глумаца, редитеља и других филмских радника, али тада је, у складу са почетном причом, било и бољих књига за адаптацију, бољих писаца који ће написати оригинални сценарио и заинтересованије публике за такве ствари. Опет кажем, било је и раније изузетно глупих и безвредних филмова, али је однос био много уједначенији, било је сасвим довољно одличних наслова у једној години да се на ове лоше не обрати пажња. Данас је клима таква да можете да издвојите максимално три врхунска филма годишње (ако се то деси, по мени је година успешна). Једноставно, критеријуми су толико опали да је просечан гледалац у стању да прихвати обичан медиокритет као нешто што је одлично, само зато јер није на самом дну као већина осталог муља. За тако нешто има више разлога, а по мени је главни веома лако уочљив - масовна манипулација.


Данашња деца живе у таквом времену да пре него што науче да завежу пертле или обришу задњицу, уче да пусте на компјутеру шта им треба или користе интернет због игрица. Да се разумемо, није ми циљ да осудим игре, ја сам такође ретро гејмер, само кажем да се интернет користи за све врсте информација и све врсте забаве. Кад се он упари са телевизијом која емитује 25 ријалити програма и подмукло подмеће некакве контроверзне бизнисмене и старлете камењарке као неке узоре којима омладина треба да се диви, добијамо оно што имамо данас. Хиљаду пута поновљено небитно име остаје у глави, а хиљаду пута поновљена лаж постаје истина, у шта смо се на најболнији могући начин уверили у светлу ратова деведесетих.
"Смешни" клипови се препричавају унедоглед, мутаве и пискаве водитељке су популарне медијске личности, а лопови постају добротвори. Да не бих превише ширио причу, даћу један пример из области о којој пишем који се не тако давно десио код нас. Сећате ли се маркетиншке кампање за филм "Зона Замфирова" (2002)? Шест месеци унапред су га више пута дневно најављивали као један од највећих филмова српске кинематографије који ће оборити све рекорде гледаности, Кети Радивојевић је претварана у Вивијен Ли, Ћетко у Кларка Гејбла, а велики маг Шотра у најмању руку у Кјубрика. Шта је био крајњи резултат? Опијени полугодишњим кљувањем углаву, Срби масовно обожавају Зоне замфирско и уживају у њему и сваке следеће Нове године. Шта је стварни резултат? Не рачунајући неколико духовитих реплика и ЈЕДНУ заиста добру улогу (Радмила Живковић), бесрамно упропашћен класик Стевана Сремца, исподпросечно реализован пројекат и озбиљне техничке грешке за тако помпезно најављивану ствар (не тражим длаку у јајету, али ако најављујеш најбољи филм икад, не сме да ти се поткраде клима уређај у кадру). Сличан хајп тренутно изазива и "филм који се свима свидео", па сад господин редитељ већ планира и пројекат о Немањићима. Лепа је то идеја и волео бих да грешим, али ми се чини као превелики залогај.


Умножите тај хајп милион пута и добићете Холивуд. Масовни медији су поготово у данашње време постали највеће средство манипулације и најлакши начин за потурање лажних идола, између осталог и глумаца. Владајућем естаблишменту не одговарају људи који мисле својом главом, те се врши глобално затупљивање, којим се спречава развој критичке свести и мишљења. Како то боље урадити него деградацијом уметности и строгом контролом свега што се емитује? Количина стрпљења која се демонстрира ради испуњења тог циља је стравична. То се ради толико дуго да је од тога створена читава једна култура. На филму то изгледа овако - пружи масама филм који ће да буде комерцијално напумпан, визуелно спектакуларан, пун адреналина, по могућству са неком лажном звездом на коју се пали омладина и пола посла је обављено. Ако се циља женска публика, пружи јој прилику да види све оно што никад неће моћи да има од гардеробе и шминке, дај јој хероину (или више њих) упитних моралних вредности која тобоже пролази кроз неке унутрашње ломове, једног мушкарца који је узрок тих ломова, и то је апсолутно све што вам треба. Модерном гледаоцу је, дакле, довољна форма без суштине и спољашњост без душе. Холивудска публика воли да јој се све нацрта и сервира кристално јасно, и да се на сва питања дају одговори. А оркестратори свега тога то одлично знају. И не само да знају - они су то намерно тако осмислили. А још један опак канцер који се запатио у Холивуду (и не само ту) јесте хроничан недостатак оригиналности.
Римејк филма је нешто што је за мене увек представљало нешто најниже и најцрње у свету кинематографије. И то ће се тешко променити. Крађа туђих идеја да би се нешто продало као своје можда може да донесе одређени профит и представља нешто што је у свету у којем данас живимо сасвим нормално, али то не сме да буде никакво оправдање. Међутим, као што већ рекох, публика данас је дресирана да јој много важнији буде визуелни аспект, те их врло мало тангира чињеница да је нешто украдено и преправљено. "Не могу у 21. веку да гледам црно-бели филм" је само један у низу имбецилних "аргумената" које сам чуо на задату тему. Филмска индустрија данас нажалост живи од римејкова, безбројних наставака и адаптација стрипова, остављајући врло мало простора за оригиналност, а једноставно је немогуће набројати колико је нових верзија старих филмова изашло само у последњих десетак година, а камоли раније.


Доказ да смо и ми почели да се укалупљујемо у систем, тачније у "хомерсимпсонизам" просечног гледаоца са запада (јер је свака западњачка традиција кудикамо боља од наше, ми смо тако ретроградни) је "Шешир професора Косте Вујића". Оригинална верзија адаптације познатог романа Милована Витезовића у режији Владимира Андрића и са легендарним Павлом Вујисићем у главној улози (1971) је ТВ драма која је изабрана међу најбољих десет у историји телевизије Београд (а људи који су имало упућени знају да је то вероватно и најквалитетнији аспект наше кинематографије, просто је за дивљење и уживање какве смо телевизијске драме некад имали), а у њој су неке од првих улога оствариле будуће легенде као што су Горан Султановић, Воја Брајовић, Јосиф Татић, Милан Михаиловић и други, поставља се питање чему потреба да се прави нова верзија нечега што је већ проглашено за ванвременски класик? Па, вероватно због ових што им је испод части да гледају нешто што нема боју. Кад се томе дода и чињеница да је иза камере човек који у последњих 10-15 година константно истоварује фецес по свему што је дотле урадио, као и по гледаоцима чији мозгови још нису лоботомизовани свакодневним медијским испирањем које траје већ више деценија, све је прилично јасно. Да ли су ови из нове верзије неке будуће легенде које ће наследити горепоменуте? Ако је тако, кукала нам мајка.


Неко ће рећи - права на римејк су уредно откупљена. Можда, али то не значи да није у питању најобичнији плагијат. Једно од највећих светогрђа у модерној историји је и пет номинација једног римејка за Оскара (од тога једна победа). Наравно, у питању је "The Girl With the Dragon Tattoo", а Дејвид Финчер би требало да поново погледа своје раније филмове и постиди се.
Још један од аргумената за римејковање је да неки филмови са технологијом која је данас доступна изгледају импозантније и визуелно много боље, да је снимање данас лакше и да филмски ствараоци имају много више могућности. Можда је све то и тачно, али се ни 1% тих могућности не користи, већ се само визуелно пумпа, без икакве суштине. Не постоји ниједан филм који су специјални ефекти у највећој мери учинили оним што јесте. Прича и сценарио су најбитнији, све остало је споредно. "Терминатор 2" јесте револуционаран по ефектима Стена Винстона, али без оригиналне приче, они не би вредели ништа. А једноставно, неке ствари треба оставити онаквима какве јесу, јер су савршене онакве какве јесу. Примера ради, велики Фред Цинеман се до своје смрти борио да његов вечни класик "Тачно у подне" не доживи колоризацију, јер је снимљен у црно-белој техници и тако треба да се приказује. Наравно, изгубио је битку. Старе вести.


Наставци такође знају да отупе оштрицу оригинала, нарочито ако се беспотребно гомилају у очајничким покушајима да се на конто старе славе згрне још који милион долара. У реду је када су планирани, надовезују се на причу и надограђују је (нпр. "Кум 2" и поменути "Терминатор 2"). Али, када у причу уђу наставци из чисто комерцијалних разлога, претходнице, спин-офови, нова дела на основу познатих фрејмворкова (најновији пример је Blue Jasmine, који, зачудо, не сматрам лошим, иако је извор инспирације болно очигледан (A Streetcar Named Desire)), и остали облици гомилања већ познатих ствари, онда је то само силовање мозга и узалудна хиперпродукција. Мада се са мном не би сложили власници студија и продуценти, који су обликовали роботизовану публику тако да од ње згрћу масну лову. Још један од видова менталног тамничења, који се одрађује неприметно и на фињака. И биће тако док год то доноси профит и док год је профит испред вредности. А тако ће бити вероватно увек, јер су масе уз велико стрпљење научене шта да желе, шта да мисле и шта да прихватају. Што би рекао Џорџ Орвел: "Док не постану свесни неће се никад побунити, а док се не побуне, не могу постати свесни". У питању је врзино коло. Спилберзи, Камерони и њихови клонови се богате, Вентворти Милери се претварају у Богарте и Кегније, све филмске вредности се руше и уништавају се комплетне иконографије одређених ликова (ко је рекао вампири?)

"Бесан сам као рис и нећу више ово да трпим"
Постављају се два питања: 1) Да ли то значи да је Холивуд у безнадежној ситуацији и да уопште нема више добрих филмова? 2) Како се против тога борити? И како издвојити оно мало квалитета усред свог тог муља? Под један, Холивуд генерално јесте у безнадежној ситуацији, јер ће се тренд прављења профитабилног смећа наставити (види изреку из наслова), и може да буде само горе са упливом нових звезда и звездица, али далеко од тога да баш нема шта да се пробере. Пре свега, верујте редитељима који негују култ ауторског филма и остају доследни свом специфичном стилу, јер, ма колико понекад деловали претенциозно, они се неће уклапати у испразне холивудске клишее, а то је први предуслов да филм буде добар. Рекао бих да су тренутно од старе гарде остали још Клинт Иствуд и Мартин Скорсезе. Свакако да ту спада и Мел Гибсон, који је нажалост све мање редитељски активан, па и Тери Гилијем, који је у редитељске воде пренео пајтоновски шмек. Од млађих су се по стилу издвојили Дарен Аронофски (Пи, Реквијем за сан, Рвач, Црни лабуд), Квентин Тарантино (Улични пси, Петпарачке приче, Џеки Браун, Кил Бил), Пол Томас Андерсон (Ноћи бугија, Магнолија, Биће крви), а лепо је почео и Крис Нолан (Праћење, Мементо), да би потом постао један од најкомерцијалнијих редитеља данашњице. Поменути редитељи и филмови могу да буду мање или више успешни, али бар ће функционисати у оквирима нечега што је њима својствено и карактеристично, а то је увек плус.
Један од бољих савета који могу да вам дам је да више обратите пажњу на независну продукцију, ауторе и филмове који не зависе од корпоративно-глобалистичке хоботнице која држи читав студијски систем. Нећу измислити топлу воду ако кажем да је и те како могуће снимити добар филм са врло мало новца, само вам треба прича. Супстанца. Суштина. Ако ње нема, џаба ефекти од 150 милиона долара. 

Love doesn't make the world go round
Баците стога поглед на Санденс фестивал и друге филмске смотре које не зависе од горепоменутих њушки, сигурно ће се наћи нешто за свачију душу. Али, основно и најбитније, а то нарочито важи за млађе читаоце - ПОСТОЈЕ КИНЕМАТОГРАФИЈЕ И ВАН СЈЕДИЊЕНИХ АМЕРИЧКИХ ДРЖАВА! Не само да постоје, него раде пуном паром. А Америка бестидно краде од многих, као што сам већ и написао. Ако бисмо причали о Европи, нико не може да нас натера да се суочимо са најдубљим емоцијама као Руси, да нам оголи душу као Скандинавци, да буде импулсиван као Шпанци, естетичан као Италијани, гротескно хумористичан као Балканци. У азијским филмовима претходних година, има више напетости, емотивног набоја и кадрова за незаборав него што их је у америчким било годинама уназад. Због искрености коју у највећем броју случајева не можете видети у америчкој кинематографији. Једноставно, филмских стваралаца са визијом је све мање. Можемо се само надати да ће се појављивати још младих режисера који ће бити и врхунски познаваоци других кинематографија и бити способни да инкорпорирају њихове најбоље елементе у своја остварења, убацивши свој ауторски печат. Па, нека згрћу паре ако заслуже, ја немам ништа против. Проблем је управо у томе што су их згрнули многи који не заслужују. Али, то је опет проблем који сеже много даље од филмске сфере, да не ширимо сад причу.
Не желим да испадне да ја сад овде проповедам неке глупости. Редовни сам гледалац готово свих жанрова, а почео сам такође испразним акцијама и филмовима за убијање времена. Али сам за испразне акције укапирао да су испразне, а за малоумне "романтичне комедије" да су малоумне, са отприлике 13 година. Ја не кажем да с времена на време не треба протраћити два сата на неки опуштен, предвидив филм и одморити мозак. Само кажем да то не треба да буде пракса и да треба трагати за филмовима који имају шта да нам кажу и поруче, јер ако посматрамо филм као уметничко дело, онда он треба да тера на размишљање и носи одређену поруку. А упркос свим проблемима, таквих филмова још има, као што ћете доле видети. Само треба знати где тражити. И треба испоштовати себе не вређајући сопствену интелигенцију подвргавајући се нечему што може само да вас затупи. Гледање већег броја филмова подиже ваше стандарде и критеријуме и помаже вам да раздвојите жито од кукоља. Дакле, решење је једноставно - проширите видике и биће вам много лакше. Следи помоћ при избору.

25 ХОЛИВУДСКИХ ФИЛМОВА ИЗ 21. ВЕКА КОЈЕ ТРЕБА ПОГЛЕДАТИ

21 GRAMS (2003) - Alejandro Gonzalez Inarritu
APOCALYPTO (2006) - Mel Gibson
AVIATOR, THE (2004) - Martin Scorsese
BATMAN BEGINS (2005) - Christopher Nolan
BEAUTIFUL MIND, A (2001) - Ron Howard
BIG FISH (2003) - Tim Burton
BLOW (2001) - Ted Demme
DONNIE DARKO (2001) - Richard Kelly
ETERNAL SUNSHINE OF THE SPOTLESS MIND (2004) - Michel Gondry
HOUSE OF SAND AND FOG (2003) - Vadim Perelman
IN BRUGES (2008) - Martin McDonagh
INTO THE WILD (2007) - Sean Penn
KILL BILL (2004) - Quentin Tarantino
MATCH POINT (2007) - Woody Allen
MIST, THE (2007) - Frank Darabont
MULHOLLAND DRIVE (2001) - David Lynch
MYSTIC RIVER (2003) - Clint Eastwood
NO COUNTRY FOR OLD MEN (2007) - Joel & Ethan Coen
ROAD TO PERDITION (2001) - Sam Mendes
SIN CITY (2005) - Frank Miller/Robert Rodriguez/Quentin Tarantino
STRANGER THAN FICTION (2006) - Marc Forster
THERE WILL BE BLOOD (2007) - Paul Thomas Anderson
WALK THE LINE (2005) - James Mangold
WATCHMEN (2009) - Zack Snyder
WRESTLER, THE (2008) - Darren Aronofsky

25 НЕХОЛИВУДСКИХ ФИЛМОВА ИЗ 21, ВЕКА КОЈЕ ТРЕБА ПОГЛЕДАТИ

4 LUNI, 3 SAPTAMANI SI 2 ZILE (Romania, 2007) - Cristian Mungiu
BIUTIFUL (Spain, 2010) - Alejandro Gonzalez Inarritu
BOM YEOREUM GAEUL GYEOUL GEURIGO BOM (South Korea, 2003) - Kim Ki-Duk
CIDADE DE DEUS (Brazil, 2002) - Fernando Meirelles/Katia Lund
DALKOMAN INSAENG (South Korea, 2005) - Kim Jee-Woon
GEGEN DIE WAND (Germany/Turkey, 2004) - Fatih Akin
INCENDIES (Canada/France, 2010) - Dennis Villeneuve
INTOUCHABLES (France, 2011) - Olivier Nakache/Eric Toledano
JAGTEN (Denmark, 2012) - Thomas Vinterberg
JODAEIYE NADER AZ SIMIN (Iran, 2011) - Ashgar Farhadi
KOKUHAKU (Japan, 2010) - Tetsuya Nakashima
LABERINTO DEL FAUNO, EL (Spain, 2006) - Guillermo Del Toro
LAT DEN RATTE KOMMA IN (Sweden, 2006) - Tomas Alfredson
LEBEN DER ANDEREN, DAS (Germany, 2006) - Florian Henckel von Donnersmarck
MAR ADENTRO (Spain, 2004) - Alejandro Amenabar
MONSIEUR LAZHAR (France, 2011) - Philippe Falerdeau
MOU GAAN DOU (Hong Kong, 2002) - Wai-keung Lau/Alan Mak
ONDSKAN (Sweden, 2003) - Mikael Hafstrom
PROPHETE, UN (France/Italy, 2009) - Jacques Audiard
RUNDSKOP (Belgium, 2011) - Michael R. Roskam
UNTERGANG, DER (Germany, 2004) - Oliver Hirschbiegel
VENGEANCE TRILOGY, THE (South Korea, 2002,3,5) - Park Chan-Wook
VOZVRASCHENIE (Russia, 2003) - Andrey Zvyagintsev
WELLE, DIE (Germany, 2008) - Dennis Gansel
YING XIONG (China, 2002) - Yimou Zhang

Надам се да ће вам се бар неки свидети. До следећег читања.



Нема коментара:

Постави коментар