Римејкови за које можда нисте знали

Римејк филма је нешто што је за мене увек представљало нешто најниже и најцрње у свету кинематографије. И то ће се тешко променити. Крађа туђих идеја да би се нешто продало као своје можда може да донесе одређени профит и представља нешто што је у свету у којем данас живимо сасвим нормално, али то не сме да буде никакво оправдање. Чињеница је да је мањак оригиналности преплавио све сфере уметности и то траје већ деценијама, али је такође чињеница и да јако мало модерне публике обраћа пажњу на суштину и гребе испод површине, те их факат да је нешто украдено и преправљено врло мало тангира, јер им је много важнији визуелни аспект. "Не могу у 21. веку да гледам црно-бели филм" је само један у низу имбецилних "аргумената" које сам чуо на задату тему. Филмска индустрија данас нажалост живи од римејкова, безбројних наставака и адаптација стрипова, остављајући врло мало простора за оригиналност, а једноставно је немогуће набројати колико је нових верзија старих филмова изашло само у последњих десетак година, а камоли раније.

Доказ да смо и ми почели да се укалупљујемо у систем, тачније у "хомерсимпсонизам" просечног гледаоца са запада (јер је свака западњачка традиција кудикамо боља од наше, ми смо тако ретроградни) је "Шешир професора Косте Вујића". Оригинална верзија адаптације познатог романа Милована Витезовића у режији Владимира Андрића и са легендарним Павлом Вујисићем у главној улози (1971) је ТВ драма која је изабрана међу најбољих десет у историји телевизије Београд (а људи који су имало упућени знају да је то вероватно и најквалитетнији аспект наше кинематографије, просто је за дивљење и уживање какве смо телевизијске драме некад имали), а у њој су неке од првих улога оствариле будуће легенде као што су Горан Султановић, Воја Брајовић, Јосиф Татић, Милан Михаиловић и други, поставља се питање чему потреба да се прави нова верзија нечега што је већ проглашено за ванвременски класик? Па, вероватно због ових што им је испод части да гледају нешто што нема боју. Кад се томе дода и чињеница да је иза камере човек који у последњих 10-15 година константно истоварује фецес по свему што је дотле урадио, као и по гледаоцима чији мозгови још нису лоботомизовани свакодневним медијским испирањем које траје већ више деценија, све је прилично јасно. Да ли су ови из нове верзије неке будуће легенде које ће наследити горепоменуте? Ако је тако, кукала нам мајка.

Да се ипак вратим на првобитну причу. Имамо ситуацију да Американци римејкују филмове са другог поднебља (нпр. скандинавског или азијског, нарочито овог другог). Ако погледамо последњих десет година, Холивуд врви од римејкова азијских филмова, нарочито трилера и хорора. Зашто? Па, свиђа им се, а лакше им је да узму већ готову причу и незнатним изменама је прилагоде свом типичном тупаџији од гледаоца, а истовремено стекну и славу, јер бар 50% публике није ни знало да постоји старија верзија, а камоли гледало исту. Међутим, рециклажом старог материјала, филм ужасно много губи. Пре свега, сваки филм је неупоредиво боље гледати на изворном језику са титловима него у било којој синхронизацији, то ће посведочити сваки истински љубитељ филма. Сваки језик има јединствену мелодичност и ако се филму то одузме, аутоматски је сиромашнији у сваком смислу. Такође, свако поднебље има своје карактеристике и сваки филм њима одише, а рекао бих да то посебно важи за азијске, у којима је то врло упадљиво приказано и дочарано. Одузмите им тај печат и изгубиће душу. Видеће се о чему говорим када ове године изађе римејк корејског инстант класика "Олдбој", који ради нико други до Спајк Ли, што је још један од фактора који гарантују пропаст.

Неко ће рећи - права на римејк су уредно откупљена. Можда, али то не значи да није у питању најобичнији плагијат. Једно од највећих светогрђа у модерној историји је и пет номинација једног римејка за Оскара (од тога једна победа). Наравно, у питању је "The Girl With the Dragon Tattoo", а Дејвид Финчер би требало да поново погледа своје раније филмове и постиди се.

Још један од аргумената за римејковање је да неки филмови са технологијом која је данас доступна изгледају импозантније и визуелно много боље, да је снимање данас лакше и да филмски ствараоци имају много више могућности. Можда је све то и тачно, али се ни 1% тих могућности не користи, већ се само визуелно пумпа, без икакве суштине. Не постоји ниједан филм који су специјални ефекти у највећој мери учинили оним што јесте. Прича и сценарио су најбитнији, све остало је споредно. "Терминатор 2" јесте револуционаран по ефектима Стена Винстона, али без оригиналне приче, они не би вредели ништа. А једноставно, неке ствари треба оставити онаквима какве јесу, јер су савршене онакве какве јесу. Примера ради, велики Фред Цинеман се до своје смрти борио да његов вечни класик "Тачно у подне" не доживи колоризацију, јер је снимљен у црно-белој техници и тако треба да се приказује. Наравно, изгубио је битку.

Једино што донекле (подвлачим донекле) могу да прихватим је римејк сопственог филма, мада је и то крајње дискутабилно. Ако си већ стао иза нечега и уложио труд да то успе, зашто прекрајати већ испричану причу? Што се мене тиче, шачица римејкова која је боља од оригинала се може буквално набројати на прсте. Пред вама је сада 10 римејк наслова који су из разних (оправданих или не) разлога кудикамо познатији од изворних верзија, поређаних хронолошки. Погледајте их, па  сами дајте свој суд о њима, да ја не наклапам превише.

1. The Man Who Knew Too Much (1956) - Алфред Хичкок

Чувени Хичкоков филм "Човек који је сувише знао" са Џимијем Стјуартом и Дорис Деј, у коме човек случајно начује детаље о плану да се почини убиство, а затим му завереници отимају сина адолесцента да не би проговорио, заправо је новија верзија оригинала који је снимио исти редитељ у раној фази своје каријере. Британски оригинал (који узгред представља први филм на енглеском језику великог глумца Питера Лорија, вечитог антипатичног епизодисте) је Хичкок сматрао, како је сам рекао у разговору са Трифоом, радом талентованог аматера, док је америчка колор верзија била рад професионалца. Без обзира на све, Хичу је дражи био оригинал, баш због тога што је римејк неупоредиво више угланцан и много мање сиров. Није ни чудо што је римејк доста познатији, уосталом, прављен је за ширу публику, а морам рећи и да спада у потцењеније филмове великог мајстора (можда баш због чињенице да је прича већ позната). Има много нових елемената, наравно, не може се назвати чистом копијом и свакако има бољих елемената у односу на оригинал, као што су нпр. фотографија, раскошније локације и бољи глумци. Оригинал поседује британски шарм са неколико одличних сценаристичких решења и радња се брже развија, али је и крај бољи (мање нагао и без неумесних шала у неприкладној ситуацији). Који ћете волети више је у принципу ствар укуса. Интересантна ствар је везана за чувену песму "Que Sera Sera", коју Дорис Деј прво није хтела да сними, одбацујући је као "безвезну дечију песмицу". Не само да је песма освојила Оскара, него ју је Дорис певала у још два филма и постала је њена лична карта, коју је користила као тему за 124 епизоде свог шоу програма.

2. An Affair to Remember (1957) - Лео МекКери

"Афера за сећање" спада вероватно међу најромантичније филмове свих времена (има то и написмено, Амерички Филмски Институт ју је ставио на пето место најромантичнијих филмова свих времена), а оригиналну верзију је осамнаест година раније потписао исти редитељ, Лео МекКери, са Французом Шарлом Бојеом и Ајрин Дан у главним улогама. Они су своје одрадили одлично у том филму који сe иначе зове "Love Affair" и редитељу су били потребни адути којима ће покушати да превазиђе њих двоје, у то време велике звезде које су пуниле холивудске благајне. Одлучио је да примени исти рецепт, унајмивши врло профитабилне глумце, Керија Гранта, који је још увек био миљеник публике, иако не више у цвету младости, и Дебру Кар, предивну Британку рођену у Шкотској, која је у том периоду снимила неколико великих хитова и по мом мишљењу је једна од најпотцењенијих глумица икада која никад није лоше глумила. Прича је позната. Згодни плејбој и прелепа певачица се упознају и заљубљују на крстарењу и, иако су обоје верени, договор је да се нађу за 6 месеци на врху Емпајер Стејт Билдинга када среде своје животе, да би били заједно. Једна страна је оправдано спречена, али друга то не зна. Оно што је овај филм по популарности издигло изнад оригинала је свакако популарност глумаца. Опет је дискутабилно која ће вам се верзија више допасти. Што се мене тиче, његове добре стране су прелепи кадрови, сјајна режија и генерално, осећај док га гледате да такве филмове, са стилом, људи више не снимају, као и наравно фантастична глума Дебре Кар. Оно на шта имам замерке је глума Керија Гранта (никад нисам био превелики обожавалац, али имао је одличних филмова, само ово није један од тих, некако ми је дрвен и види се да глуми), превише претераних католичких алузија (жена се моли као смерна хришћанка, а овамо шврља около са Керијем; и претерали су са оном децом која стално певају, све то беспотребно пумпа мелодраму). Интересантно је да су референце на овај филм у "Бесанима у Сијетлу" Норе Ефрон (Мег Рајан - Том Хенкс) оживеле интересовање за њега и продале још два милиона дискова.

3. Ben Hur (1959) - Вилијем Вајлер

Ко би рекао да је један од највећих епских спектакала у историји Холивуда, уз који смо уживали сваке године у летњем биоскопу, док је тзв. јавни сервис још био донекле респектабилан, заправо римејк? Па, на то би могли да нас подсете пажљиви гледаоци наше култне серије "Више од игре", јер управо о оригиналној верзији "Ben Hur: А Tale of the Christ" (1925) говори велики Никола Симић у улози Гуливера, у чувеној сцени када коначно скине шешир и покаже ошишану главу на одушевљење присутних. Оригинал је снимио редитељ Фред Нибло и у питању је, уз филмове Дејвида Грифита и Ериха фон Штрохајма, сигурно један од најбољих немих филмова свих времена, а сигурно међу три најспектакуларнија. Због разних незгода, промена глумаца и режисера, буџет је достигао невероватних 3.9 милиона долара, што га чини најскупљим немим филмом икада. 48 камера је коришћено за сцену битке на мору, што је такође рекорд, а чувена трка двоколица је резултирала великом несрећом, што се види и у филму. На њему је радило 125.000 глумаца, а међу статистима су били Гери Купер, Кларк Гејбл, Џоан Крофорд, Керол Ломбард, Мирна Лој, Џон и Лајонел Беримор, Лилијен и Дороти Гиш, Џенет Гејнор, Мери Пикфорд и други. Све у свему, огроман спектакл и велики филм, који у доста сегмената уопште не заостаје за славнијим и гламурознијим "потомком". Вилијем Вајлер је био један од помоћника редитеља у првој верзији и 34 године касније урадио нову. Сумњали су у њега, чак ни сам у себе није био сигуран, јер никад дотад није радио такав спектакл. Касније се шалио да је био потребан Јеврејин да сними ултимативни филм о Исусу, што "Бен Хур" дефинитивно јесте, јер је једини религиозни филм одобрен од стране Ватикана. Епилог се мање-више зна, 75 милиона долара зараде на 15 уложених, 11 Оскара од 12 могућих категорија те године. На броју 11 ће се пар деценија касније зауставити "Титаник", а онда и "Повратак краља". Први римејк који је добио статуу за најбољи филм, што је касније успело још само једном филму, који ћемо такође овде поменути. Ово је одличан и велики филм, ту сумње нема, треба га погледати више пута. Има претеривања, има дозу прецењености, тај број 11 вероватно и није најмеродавнији. Али, да је спектакуларан, поготово за то време, јесте, и те како.

4. Per un pugno di dollari (1964) - Серђо Леоне

Филмом "За шаку долара" маг шпагетивестерна Серђо Леоне започео је такозвану трилогију безименог у коме је гледаоце освојио Клинт Иствуд. Настављена је остварењем "За долар више", да би кулминирала вероватно најбољим вестерном свих времена "Добар, лош, зао" (занимљиво да је први филм изашао на тржиште после трећег). Ипак, прича из првог филма (која је половином деведесетих још једном римејкована филмом "Last Man Standing" Волтера Хила) вуче корене у роману америчког писца Дашијела Хемета "Црвена жетва" (написао и "Малтешког сокола"), који још није адаптиран за велико платно. Међутим, филм на који се ослања "За шаку долара" је верзија овог романа смештена на нову локацију и у нове околности. Ради се о апсолутном ремек-делу самурајског филма "Yojimbo" (Телохранитељ, 1961) великог Акире Куросаве. У питању је заиста врхунски филм, у коме ронин, самурај без господара, после пада династије улази у град растрзан борбама две банде и - решава да га ослободи, окрећући једне против других, користећи дипломатију и витлање катаном. Јунак филма је дефиниција појмова "кул" и "мачо" и заиста је уживање гледати Куросавине миљенике (Тоширо Мифуне и Татсуја Накадаи) у акцији. Ипак, мачизам свакако не недостаје ни Клинту, он је свој изглед у највећој мери сам креирао, задржавши основу из чувене серије "Rawhide" (Сирова кожа) у којој је глумио, сам скративши чувене цигарилосе, пошто је иначе непушач. Он је био тек четврти или пети избор за улогу, и то на препоруку, а створио је историју. Иако се може наићи на податак да је ово први шпагети вестерн, то заправо није тачно, било их је подоста и раније, само је први који је доживео интернационални успех. Такође је и први филм који је удружио велики тандем Серђо Леоне - Енио Мориконе, који ће затим сарађивати до смрти овог првог. Оба филма су уметност у свом жанру и нећете погрешити било који да погледате. Куросавина естетика је неприкосновена, али нико не уме да  користи локацију снимања и мимику својих протагониста као Леоне. Доба су различита, квалитета не мањка ни у једној верзији.

5. Scarface (1983) - Брајан де Палма

Доста се ретко деси међу публиком да римејк потпуно помути славу оригинала. Верујем да је за млађе читаоце непознаница да је легендарни филм Брајана де Палме заправо нова верзија истоименог остварења из 1932. чији је цели наслов "Лице са ожиљком: Срам нације", у режији великог Хауарда Хокса и Ричарда Росона. Тај филм представља гангстерски поджанр на његовим почецима и од великог је значаја, колико кинематографског, толико и историјског. Уз наслове "Мали Цезар" (Едвард Џи Робинсон) и "Државни непријатељ" (Џејмс Кегни), "Скарфејс" је отворио врата Холивуда поменутој врсти филмова. Главну улогу је тумачио легендарни Пол Муни, који је прилично убедљив као Тони Кармонте (не Монтана) који се полако уздиже на чело чикашке трговине илегалним алкохолом помоћу бескрупулозних убистава. У филму играју и Борис Карлоф, свеже изашао из коже Франкенштајна (као један од супарника, члан ирске мафије), а дебитује Џорџ Рафт, који је познат по улогама у гангстерским филмовима, али и по томе што је одрастао у њујоршком гету, уз чувене гангстере, као што су Багзи Сигел, Мајер Ленски, Лаки Лучијано и Џо Адонис. Између оригинала и римејка има доста сличности, али и доста разлике. Прво се примећује трајање - док прва верзија једва прелази сат и по, друга иде скоро до пуна три, те се стиче утисак да су у њој ликови нешто боље развијени и да боље разумемо њихове мотиве. Још једна превага на страну римејка је и глума Ала Паћина, који је унео душу у спремање за ову улогу. Интересантно је да је учећи кубански акценат, научио реч "yeyo", што је сленг за кокаин и искористио је на снимању потпуно спонтано. Брајан де Палма је предосетио величину овог пројекта, због њега одуставши од режирања "Флешденса", а требало је да шест глумица одбије улогу и да редитељ одбије још толико на аудицији да би се стигло до Мишел Фајфер у улози Елвире. Први режисер у комбинацији, Сидни Лумет, је добио идеју да ликови буду са Кубе, а заправо је једини Кубанац у постави Стивен Бауер. Већина аспеката у овом филму је одлична, почевши од сценарија Оливера Стоуна, који га је писао у време личне борбе са кокаинском зависношћу. Тони Монтана је омиљена улога Ала Паћина коју је играо и види се зашто је био инспирисан Полом Мунијем. Његов Тони у оригиналу варира од саркастичног до бесног, ружан је изнутра, али на уврнут начин и привлачан, а и однос са сестром је нешто више од рођачког. Све у свему, оригинални филм је далеко испред свог времена и треба га ценити као одличан, реалан и бруталан (мада понекад збрзан) приказ живота подземља Чикага у то време (наравно, уз мало више драме). Са друге стране, вероватно ниједан римејк није стекао толику славу и постао толико битан у популарној култури као филм са Алом и Мишел. Да не причам да је директно инспирисао многе музичаре да се баве "генгста" репом. Опет, најбоље је да сами донесете свој суд. Али, ако се може говорити о предности било које нове верзије над старом, овај филм је томе најближи. 

6. Cape Fear (1991) - Мартин Скорсезе

"Рт страха" је такође један од познатијих римејкова, што можда има везе са чињеницом да га је, на препоруку Стивена Спилберга, режирао Скорсезе, који је недавно пре тога завршио своје ремек-дело "Goodfellas". Џеј Ли Томсон је са Грегори Пеком претходно радио у "Топовима са Наварона", затим га је узео и за "Рт страха", придруживши му подједнаку звезду за негативца у лику Роберта Мичама. Прича је позната, по изласку из затвора, манијак терорише породицу адвоката који је потпомогао његово слање у ћорку, посебно бацивши око на његову малолетну ћерку. Боб Мичам је углавном глумио добре момке и понеког анти-хероја, али ми се чини да је у два случаја пришао ближе чистом људском злу него иједан други глумац. Најпре у "Ноћи ловца" (1955), а потом и у "Рту страха" (1962), што овај филм, заједно са осталим добрим елементима, као што су сјајан тајминг за развој приче, одлична глума свих укључених и уобичајено феноменалан саундтрек Бернарда Хермана, чини једним од најнапетијих икада. Мичам не мора да посеже за псовањем, простотама и насиљем из цртаног филма да би био заиста страшан, а још страшније је што полиција не може ништа, јер закон није прекршен. Чињеница која фрапира је да је овај филм због свог неуспеха затворио продукцијску кућу Грегорија Пека. Али, то је само један у низу наслова који су своју рекогницију добили тек деценијама после снимања. Што се римејка тиче, сценаристи се труде да пруже бољи увид у психу Макса Кејдија и његову мотивацију учине занимљивијом (завођење је изостављено из оригинала, по мени једина сцена где је Роберт де Ниро заиста сјајан). Џулијет Луис се за своје младе године одлично снашла, те су она и Боби најбољи елементи филма. Нику Нолтију и Џесики Ланг једноставно није дато довољно материјала, а Боби Ди је у већини сцена сувише хиперболичан и пренаглашен лик који урла својим иритантним јужњачким акцентом, брбљајући о паклу више него што треба. Занимљиво је да би вероватно добио Оскара да није било те године непобедивог Ентонија Хопкинса. Ја у овој ситуацији предност дајем оригиналу.

7. Scent of a Woman (1992) - Мартин Брест

"Мирис жене" је филм који је Алу Паћину донео дуго очекиваног Оскара, након што је много пута неправедно заобиђен. Јасно је и зашто га је добио. Он квалитетом своје глуме издиже овај филм до те мере да бисмо, да је неко други у питању, у току неколико сцена рекли "Ма дај, мора да ме зајебаваш!" и искључили филм, који јесте добар и дирљив (мада на моменте пресентименталан). Не говорим само о вожњи Ферарија. Али, његова харизма је толика да је довољно да чујемо само "hoo-ah!", видимо како игра танго или чујемо онај говор у судници, па да све лакше прихватимо. Ипак, ја заиста не волим тенденцију америчких филмских радника да узму одличан европски или азијски филм и прилагоде га фаст фуд публици коришћењем клишеа, глупљег дијалога и потпуно шематске приче, као и неколико познатих звездаИталијански оригинал под истим насловом (Profumo di donna) је 1974. снимио познати редитељ Дино Ризи, узевши великог глумца Виторија Гасмана за главну улогу. Оригинал има доста предности у односу на римејк. Боље преноси осећај истинске самоће и самосажаљења, хендикеп слепила је презентован на једноставнији и чистији начин, а подједнако је дирљив као и римејк, без непотребног пренаглашавања. Међутим, још једна јако битна ствар је да је у италијанској верзији трагедија главног јунака презентована кроз доста сјајног хумора, што недостаје америчкој. Прича италијанског официра делује трагичније и реалније, тим пре што нема збрзаног "искупљења" на крају. Амерички филм је сасвим солидан. Али, италијански даје много потпунију слику о темама о којима говори. Виторио Гасман је заслужено добио награду у Кану 1975. године.

8. Heat (1995) - Мајкл Мен

Баш сам загазио у причу о римејковима са Паћином и Де Ниром. Ево још једног од ретких примерака за који може да се каже да надмашује свој оригинал. Редитељ Мајкл Мен је снимио прву верзију 1989. године под насловом "L.A. Takedown" за телевизију. Постојао је план да то буде пилот епизода за серију, али кад је то пропало, оригинални сценарио од 180 страна је скраћен на 110 да би се уклопио у ТВ формат. Све је снимљено врло брзо, махом са глумцима из серија које је Мен продуцирао, "Пороци Мајамија" и "Криминалистичка прича". У питању је проста прича о пљачки и онима који су у њу директно умешани. Али, пошто је сам Мен намеравао да она буде много комплекснија, вратио јој се после снимања "Последњег Мохиканца". Осим већих звезда, већег буџета и бољих ефеката, прича се значајно разликује, те је у "Врелини" присутно много ликова са својим причама које се упоредо развијају. Зато није ни чудо што траје скоро дупло дуже. Неке од разлика су недостатак Крисове зависности од коцке у оригиналу и Винсентове пасторке, као и много проблематичнији однос Винсента са женом у римејку. А и крај је доста другачији. Мен је успео да у римејку оствари оригиналну замисао и сними криминалистички филм вредан пажње. Наравно, ту је и коначни сусрет Паћина и Де Нира, који у "Куму 2" нису имали заједничких сцена због подељене хронологије. За дивно чудо, филм држи пажњу свих сто седамдесет минута, за шта су заслужни и остали глумци, као и одличан сценарио.

9. You've Got Mail (1998) - Нора Ефрон

Нора Ефрон је волела Мег Рајан. За њу је написала "Кад је Хари срео Сели", са истим паром глумаца је радила "Бесане у Сијетлу", који су имали смешну премису и наврат-нанос реализовану причу. Али, тешко да постоји исфорсиранија романса од ове која нам је сервирана у "Стигла вам је пошта". Осим "Бесаних", двоје глумаца су заједно снимили "Џо против вулкана", те је нормално да делују шармантно и да има некакве хемије међу њима. Али, осим што садржи све клишее типичне "романтичне комедије" модерног Холивуда, овај филм врши блатантно силовање мозга својих гледалаца. Треба да поверујем да је, пошто је његов корпоративно-глобалистички ланац књижара прогутао њену малу радњу која јој је била све у животу и украо јој малтене цео живот и успомене које су јој значиле, она способна да све опрости зарад љубави која се родила преко интернета, без упознавања?! Способан сам свашта да истрпим, али ово је превише. Срећом, ту је оригинал Ернста Лубича из 1940. године, под називом "The Shop Around the Corner", који је сјајна илустрација оне носталгичне констатације "They don't make 'em like they used to", романтичан, са уверљиво приказаним емоцијама и нетрпељивошћу, одише сјајним врцавим хумором, топао, али необично несентименталан, интелигентног сценарија и сјајне глуме (Џејмс Стјуарт, Маргарет Салаван и Френк Морган су невероватни). Филм има слабости, али оне су минорне у односу на квалитет. Баш као и "Догодило се једне ноћи", ова романтична комедија је испред свог времена. Што је најважније, она није заслађено гованце које вам вређа интелигенцију.

10. The Departed (2006) - Мартин Скорсезе

Велики Марти се опет прихватио римејка и овај пут му се исплатило. Освојио је Оскара за најбољу режију после дугог чекања, али требало је да је освоји бар два пута до тада, за много боље филмове, те остаје горак укус у вези овога, барем мени, мада верујем да се он не жали. 47 година после Бен Хура, добили смо други римејк у историји који је освојио Оскара за најбољи филм. Сви предуслови су ту - добро адаптирана прича, глумачке звезде на челу са Ди Каприом који малтене из филма у филм сазрева и постаје озбиљнији и бољи глумац (нешто што се никад нисам надао да ћу рећи), Џек Николсон као мафијаш, шта више пожелети?
Међутим, увек има али...
Многи превиђају генијалност оригиналног дела, хонконшког филма под називом "Infernal Affairs" (у оригиналу "Mou gaan dou", 2002). Он представља крем азијског филма и такође су укључене звезде, пре свих Тони Лунг и Енди Лау. Рекло би се да оба филма имају квалитете и предности у односу на онај други, али бих ја благу предност дао оригиналу, из неколико разлога: 1. Напетост се може сећи ножем од првог до последњег кадра, што римејку недостаје у појединим разводњеним деловима, нарочито у приказу односа докторке са два главна лика. 2. Они имају суптилност и дубину која недостаје Ди Каприју и Дејмону, и кроз генијално тумачење својих карактера, балансирајући између бедес и емотивно суздржаних ликова, дају им комплексност која у америчкој верзији не постоји 3. Крај ми се више свидео.
Дакако, то никако не значи да је "The Departed" лош филм. По Скорсезеовом сопственом признању, он представља велики омаж крими редитељима као што су Дон Сигел, Семјуел Фулер и Роберт Олдрич. Трикови са камером су бољи и углађенији, глума је одлична, а саундтрек класика. Не треба пропустити ни један ни други, јер оба поседују квалитет.