Тома (2021)

Сценарио: Зоран Лисинац, Драган Бјелогрлић, Никола Пејаковић, Маја Тодоровић

Режија: Драган Бјелогрлић, Зоран Лисинац

У главним улогама: Милан Марић, Тамара Драгичевић, Петар Бенчина, Андрија Кузмановић, Сања Марковић, Паулина Манов

Животне приче стварних личности су филмска тема која се масовно примила у Холивуду последњих година, те се тако од нечег спорадичног створио малтене читав поджанр. Готово да нема сигурнијег рецепта како постати миљеник престижних фестивала - ако немаш причу о припаднику групације коју тлачи већина (углавном мушка и бела), иди на другу сигурицу, сними животну причу познате личности коју воли већина људи и полако скупљај кајмак. Ни наш простор није имун на то, воле људи причу о неком кога знају, па то ти је, и то је сасвим у реду.

Међутим, кад је у питању биографски филм о Томи Здравковићу, постојала је оправдана бојазан да неће испасти како треба. То је тако из простог разлога што су његово стваралаштво и његов дух део овог народа, можда данас, тридесет година од одласка, још и више него у доба његове смрти. Није само ствар у томе да се свако понеки пут пронашао у његовим песмама, него и схватање да је свака реч апсолутно аутентична и проживљена, да у свој тој боемштини, прожетој вртоглавим успонима и тешким падовима, нема ни трунке фолирања, већ је све гола истина. Како пренети све што је битно на платно, а у свом том филмском пеглању задржати потребну истину? Ко то уопште може, како томе приступити, на коју карту ићи и на шта се фокусирати, ако се зна да је Томин живот био довољно занимљив да се о њему сними минимум пет филмова?

Животна прича Томе Здравковића, почевши од тешког детињства у Печењевцу и Лесковцу, преко успеха у Београду и Америци, до последње турнеје и краја у болници 1991. год.

Није ни потребно говорити колико мало вере сам имао у овај пројекат, и због грандиозности Томине појаве, те чињенице да нема шансе да га филм адекватно дочара, и због недостатка редитеља и глумаца који би тако озбиљном подухвату умели адекватно да приступе. Наравно, знало се да ће иза камере бити Тајкун број један српског филма, тешко да је било ко други могао да се умеша у ту трку. Када сам то сазнао, изгубио сам свако интересовање за филм, јер сам наслутио у ком би правцу могао да иде, а када сам чуо да је тумач главне улоге лажни бабојебац, још лажнији заводник а прави ватрени србомрзац (који је пре свега и изнад свега никакав глумац), био сам сигуран да га нећу гледати. Међутим, не лези враже. Прође време, дођоше славопојке, прођоше стотине хиљада "одушевљених гледалаца", а дође пиратски снимак. Питали су ме људи хоћу ли написати текст, и ја нисам хтео. А онда сам видео некакву глупост да је филм који се појавио на торенту заправо вирус који блокира банковне рачуне ономе који скида. По натписима, наградама и осталом пропратном материјалу видео сам колико су пуни себе сви који су учествовали у том филму, бар они чије сам интервјуе слушао и читао. За мене је кап у препуној чаши била та прича о вирусу који блокира картице. То је довољан знак шта екипа филма мисли о тој публици - да су сви имбецили. Не само да не знају да лажу како треба, него имају смелости да сниме филм од народних пара, а онда да ударе у вриску и цику кад тај исти народ хоће да гледа филм за џабе. Е, због те осионости и бахатости (а и зато што сте то ви тражили) сам жртвовао два и по сата и погледао овај филм. Шта сам видео и да ли су страхови били оправдани? Пробаћу да будем концизан и да не давим много, а вреди упозорити да надаље следе благи СПОЈЛЕРИ.

Велика мука овога филма је то што на сваку добру и врло добру ствар следи буљук ствари које варирају од лоших до очајних, а то у трајању од сто четрдесет и кусур минута резултира тиме да лоше, кога има много више, у потпуности удави све оно што је добро и на крају остану само неки моменти инспирације, пар малих бљескова и много горког укуса који није могуће ничим спрати. Не ради се ту о томе каква је ко очекивања имао од филма, ради се о елементарном поштовању успомене на човека који је читав овај регион обележио и задужио толико да је то тешко адекватно сагледати. Ако се прави биографски филм о неком таквом, НЕ МОЖЕ се под плаштом уметничке слободе потурити бар десет блатантних анахронизама и очигледно намерних грешака за чије су исправљање ауторима пиштали тестиси, иако два клика на интернету могу то да обаве. Не интересује ме, можеш бити Стенли Кјубрик лично, али НЕ СМЕШ да снимаш аутобиографски филм о некоме кога воли 20 милиона људи у коме 95% ствари није истина. Те егзибиције су могле да прођу са Тиркетом и екипом који су живели пре сто година и од којих су сви гледаоци временски удаљени бар генерацију и по. Данас, тридесет година од Томине смрти, док су успомене још и те како живе, док је још доста актера самих догађаја у животу и док још дише гомила људи која се заправо сећа како је он изгледао и живео, овај филм није смео овакав да угледа светлост дана. Да је ово озбиљна и нормална држава, доживео би осуде на сваком кораку, и исте би било могуће јавно изрећи без зазора. Пошто је ситуација таква каква јесте, ово је још један у низу од "најгледанијих", "најбољих" и "најбогзнакаквих" филмова изашлих испод шињела дотичне екипе у последњој деценији. Јесте најбољи, али за публику која не зна апсолутно ништа о Томи Здравковићу и Силвани Арменулић, осим можда да су постојали.

Покушаћу да пођем од онога што је добро. Фотографија и сценографија су заиста прва лига, те вреди рећи да је период рекреиран изузетно успешно. Повремено имате утисак да се заиста налазите у Београду шездесетих и седамдесетих, додуше са нешто упегланијом сликом, али то је то. Вуче на озбиљну носталгију за тим временом и не бих знао да кажем да ли је то нешто објективно или добра филмска манипулација, али одрађено је веома добро. Такође, вреди поменути одличну имитацију Томиног певачког гласа од стране Аца Пејовића и врло солидну Сузану Бранковић која пева Силвану. Да они нису одрадили посао како ваља, све би деловало знатно лошије. Да се то десило, филм би заиста био испод сваке критике, а ни овако није превише далеко. Треће, има пар лепих емотивних сцена, међутим, на трајање од сто четрдесет и кусур минута, све добро - и сценаристички и глумачки - је ту литл, ту лејт. Од главне глумачке поставе, по добром бих издвојио само Тамару Драгичевић која, иако нагласком није ни пришла Силвани (за све оне који говоре да ју је савршено скинула, прелазак на ијекавицу није скидање акцента), ипак даје неку пуноћу том лику и остварује солидну улогу, имајући у виду сценарио са којим мора да ради. Није она крива што је Силванин епски лик, од чијег се живота могу снимити три филма и написати три књиге, сведен на ово. Заиста сам задовољан како је деловала, с обзиром шта је све раније играла и како је глумила, претпостављам да ако човек не очекује скоро ништа онда не може ни бити разочаран, и то је ОК. Волео бих да кажем да су сви технички елементи одлични, већина њих и јесте, али нажалост, одређене лип-синк деонице су "Брус Ли на енглеском" и изгледају врло лоше и помало смешно.

Кад сам рекао да нажалост добри елементи не могу да надвладају лоше, ту сам пре свега мислио на сценарио који је полазна тачка сваког филма. Ја сам фрапиран да је овај филм писало четворо сценариста и да је на крају од свега испало ово (заправо, то је можда и разлог, с обзиром да се не зна ни ко пије ни ко плаћа). Већ сам поменуо да се 95% ствари приказаних у филму уопште није догодило, а то филм ових претензија и о овом човеку једноставно не може себи да приушти. Глума оних који треба да изнесу највећи терет је, најблаже речено, веома лоша, а не бих хтео да користим епитете које заиста заслужује. Милан Марић са Али Експреса (само је један Шваба) никад неће бити добар глумац, ма колико награда добио и ма колико га машинерија гурала. Ово, истина, није ни изблиза његова најгора улога, има и неких добрих, па и потресних момената, али заиста не знам чиме су се водили при избору глумца (наслућујем, али боље је у то не улазити). Ако је поента била наћи неког ко физички најмање подсећа на Тому, онда је ово чист погодак, човек је Тома колико сам ја Грегори Пек, и није у питању само "смешан нос, носина права, ко црево којим се полива трава". Целокупно понашање, глас који ни у једном тренутку не подсећа на испијеног (па чак ни одраслог) човека, уморног од живота и кафана, чињеница да је пред смрт без иједне седе власи, да не хода нити се понаша као човек без два бубрега и још гомиле органа, акценат који у истом дискурсу, а понекад и у истој реченици пређе трасу Зајечар - Београд - Прекопчелица, при чему је за јужњачки дијалект наводно довољно двапут се фрљнути Ђоша-Тика стајл и све пет. Није. Морало је то много боље. 

Петар Бенчина је заиста скандалозно лош, његови покушаји да делује потресено, напаћено, а поготово опасно, су промашени на неколико нивоа. Мало се повади после при крају, али касно је, дефинитивно му је дато исувише простора који не може адекватно да попуни. Сања Марковић као Томина последња жена је једнодимензионална, али то је опет до сценарија, не може се сваљивати кривица на њу. Андрија Кузмановић је солидан и помало смешан са стомачином (претпостављам да је то била и идеја), Милена Радуловић се појави на десет минута, покаже сисе и оде (не може без секса код Бјелогрлића, па то ти је), и то је упечатљивије од њене глуме, али не могу да кажем да је била лоша у те две сцене које је имала обучена. Паулина Манов је персонификована патетика преко сваке мере, што ме доводи до следеће ствари која, за мој грош, у овом филму никако не ваља. Неке јако озбиљне прилике су пропуштене да се поентира драмским ефектом и потресним сценама зарад јефтиног скупљања поена код масе и то је класични Бјелогрлићев зицер којег се ни у једном филму не одриче. Бирање прволопташких и зицер решења уместо оних најбољих, што се најбоље огледа у измишљеним деловима приче на које ћу се осврнути касније. Уместо ред меса - ред сланине, овде имамо ред мелодраме - ред патетике, што заиста не чуди имајући у виду да је Жељко Јоксимовић битно умешан у овај филм као аутор музике, али и продуцент. Подилажење масама због пара је увек било Бјелогрлићев трејдмарк и тога се ни овај пут није одрекао, штавише, држао се тога као пијан плота. Још једно клише решење за којим посежу аутори безмудаши је накрцати двадесет познатих ликова у пар сцена да кажу по једну реченицу, само да би људи могли да кажу "е, ево, знам и њега" и "а, значи, тако је то било". Тако имамо и Тозовца и Цунета (Циле Илић, за Бога милога) и Зорана Калезића, и Чолу и Зорана Радмиловића (извођача глумачких радова, вероватно само још моја покојна баба не зна за ту његову синтагму), Лепу Лукић са десет псовки у две реченице (сигуран сам да су ти људи, као и сви други, псовали и да псују, али то се ради са стилом, а не овако, чисто да би било ту), Даворина Поповића, Кемала Монтена и друге. Што кажу млади, веома апријатно. Ах, да, да не заборавим и богатог Радмила Арменулића који краде срећу Томи и Силвани. Треба поменути и да сценарио туче гледаоца у главу југопатофилским наративом и форсира "тко нас завади" причу, али и то треба разумети, треба похарати благајне и у суседним државама.

Ја сам свестан да Бјелогрлић припада оној групи људи за коју реалност није брига на коју се треба обазирати, али оволико необазирање на реалност при снимању филма о особама које читав регион обожава је заиста превише. Најсмехотресније од свега ми је било колико сви до једног инсистирају како је уложено неколико година у темељно истраживање свих ликова и дешавања, како редитељима и Јоксимовићу ништа није промакло, како малтене није било потребно причати са живим сведоцима, јер им је све већ било сервирано и да су могли само да се препусте раду на филму. Ја се сада нећу освртати на ситне ствари (попут оне да Томин отац Душан никад није носио бркове), већ ћу покушати да скренем пажњу само на огромне неистине на којима је заснована цела поставка филма. Бавићу се само лако проверљивим чињеницама, за које је довољан Гугл. Сада је вероватно већ потребно упозорење да надаље следе нешто већи СПОЈЛЕРИ:

- Тома и Силвана су увек имали братско-сестрински однос и никад нису били ни близу романсе. Она га је те 1958. године видела како спава на клупи у близини лесковачке кафане, почели су разговор, сажалила се и препоручила га је да нешто отпева, он је није чекао спреман да се наметне, већ је све то било стидљиво и неупадљиво. Такође, песма "О, циганко моја" још није била ни близу настанка у то време. 

- Силвана се за Радмила Арменулића удала већ 1961. године, дакле само три године након упознавања са Томом, и он није био никакав богаташ који јој је проширио хоризонте и дао прилику да оствари снове науштрб праве среће, већ јесте била срећна са њим. Ако су аутори хтели да пишу о проблемима које је имала, могли су да убаце чињеницу да јој није било дозвољено да дође у родитељску кућу због тог брака, и да је у њу ушла тек за очеву сахрану. Али, претпостављам да то не одговара причи која се форсира.

- Исправно се помиње филм "Горки пиринач" (1949) Ђузепеа де Сантиса, међутим глумица по којој је Зилха узела уметничко име се зове Силвана Мангано, а не Мањано. Дакле, темељни истраживачи ликова, Силвана је Мангано, а Ана је Мањани, чисто да знате. 

- О Силвани је још могло бити додато да је после прве саобраћајке коју је имала, пет година пре смрти, постала јако уплашена, да је практично била склоњена са националне телевизије после инцидента на снимању Новогодишњег програма, да јој је Баба Ванга прорекла смрт. Притом, она није на почетку била ни изблиза велико име као што се инсинуира, требало је да изда десетак сингл плоча до првог правог хита "Над извором врба се наднела" браће Бајић (изашао 1968, када је и Тома већ увелико почео да издаје сингл плоче). Код песме "Шта ће ми живот" се такође инсинуира љубав између њих двоје и некаква посвета, а заправо је Тома Силвани великодушно уступио песму након што је рекла да "ће се убити" ако јој је не да. Заправо, она је део сингл плоче коју је Тома комплетно урадио за Силвану, са песмама "Кишо, кишо, тихо падај", "Срећо моја" и "Ја немам права никога да волим" (1969, таман за снимање "Љубави на сеоски начин").

- Невероватан и нескривени несклад између година изласка песама и времена њиховог појављивања у филму. Само један пример је песма "Свирајте ноћас само за њу" коју аутори желе непосредно да повежу са Силванином смрћу иако је настала чак осам година после ње. Не кажем, можда је она жена из песме, али манипулација у коју филм жели да нас увуче је бесрамна. Слично важи и за песму "Одлази, одлази" која се повезује са Силванином удајом. 

- Лепа Лукић и песма "Срце је моје виолина" скоро 15 година пре изласка, јер је "Од извора два путића" тако некул. Бјела је, упркос упозорењу Лепе, наводно то урадио "за своју душу". Важи. Тозовчеве песме су исто потпуно у нескладу са годинама изласка, али то је ваљда та слобода.

- Целокупна прича око Љиљане је тешка лаж. Не само што је доктор потпуно измишљен лик (Томина жена је сада рекла да је постојао доктор Рус који га је пратио на турнејама и да је заправо он умро од рака), него је и песма "За Љиљану" настала једно седам-осам година раније, а не зна се тачно коме је посвећена (једна од прича помиње Љиљану Благојевић која се Томи допала на снимању серије "Докторка на селу" за коју је радио и музику). Дакле, ја све разумем, и емоције, и сузе, и потресну причу, али кад је све то засновано на неистинама, онда и те како губи на вредности. Поготово кад је све то изузетно лако проверити. Дакле, све те сцене су очигледно средство за манипулацију публике и ја то не могу да подржим, без обзира на то што су заиста упечатљиве.

- Циганчица Рушка која се потенцира као некаква прва љубав је продавачица цвећа по кафанама коју је Тома знао са тезги и којој је више пута после наступа дао цео хонорар. Дакле, он је јесте волео, али ни близу тако како филм покушава да прикаже, скоро као неку фантазију. Смејурија. 

                                                                                   ***

Могао бих овако још доста дуго, али нема потребе. Ово је сасвим довољно за схватити да је једно уметничка слобода, а друго чист фалсификат који се тиче личности које су сви са разлогом обожавали и још увек их обожавају. Оно што је ван мог поимања, иако знам како ствари функционишу, и знам да је у питању тренутно најјачи клан, са глумцима који су као једно друштво ("Монтевидео" и "Сенке над Балканом" кружок), је како се не појави нико да укаже на бар неку лошу ствар. Сви су одушевљени, сви су плакали, сви су ван себе, најбољи филм од распада СФРЈ, најбољи филм шест држава и две покрајине, најбољи филм ван енглеског говорног подручја...наставите низ. Да ли је неопходно да га хвали баш и Патријарх? Колико сам испратио, једини који су имали и нешто негативно да кажу јесу сам Радмило Арменулић, кога су оцрнили на правди Бога, и Искра Брајовић, која је рекла да је филм снимљен тако да је могао бити и о Пери Перићу, те да би много боље било да је Тома добио само посвету на крају него овај филм, јер још постоје толики људи који га се живо сећају. Ето, рекла је једном реченицом све оно што сам ја развукао на малтене читав текст. Разумем да овој новокомпонованој глумачкој "не можеш да седиш са нама" елити популарности никад није доста, али заиста не видим потребу за толико насилним маркетингом. Разумем и да се комерцијални аспект и не скрива, али што је много, много је. Баш се претерује.

Шта, дакле, овом филму фали? Пре свега бољи сценарио, а са њим дубине и комплексности. Кад су у питању личности попут Томе и Силване не може се посезати за једноставним, клишеираним решењима право из сапунских опера на која ће се примити маса коју мрзи да размишља. Тако раде аутори са меканим мудима, а ово двоје то нису заслужили. Превише је плитко, без задирања у дубину ликова, без суштине онога што их је чинило онаквима какви јесу, не траже се дубљи разлози за тугу, спавање на клупама и пискарање на салветама, већ је све сведено на површину, једна наводна несрећна љубав која је породила све остале муке и то је то. Бјела би хтео да општи а да му не уђе, да прикаже од свега помало, али без одговора шта, како и зашто, већ само јефтина патетика у лопатама, која изгледа и јесте довољна за овдашње гледаоце. Међутим, осим очигледних, основних ствари које сам већ навео, филму, а и Томином лику, недостаје топлине којом је он све освајао и због које су га сви волели. Није овај фејк Марић баш толико грозан колико се можда чини на почетку мог текста, али се из авиона види да он није човек који је прошао сито и решето и који може да се повеже са муком обичног човека. А Тома не да је умео, него се чини да је сваку муку сваког човека одживео и одболовао. Е, тога нема ни у траговима.

Наравно, ја све ово причам у празно, јер је 700 хиљада људи који су гледали филм рекло своје. Оцена на ИМДБ-у је далеко од релевантног фактора, али сама чињеница да је "Тома" тренутно оцењен боље од "Кума" довољно говори до које мере се овај народ примио. А однос екипе филма према тој истој публици је благо речено срамотан и сва бахатост долази до пуног изражаја код ове приче око процурелих линкова. Пази, молим те, три године затвора за шеровање, као да је у питању капитално дело светске кинематографије које успут одговара ко је убио Кенедија, ко је саградио пирамиде и шта је право значење "Одисеје у свемиру 2001". Толики бољи филмови су процурели, па нико није дизао џеву и таласао, али ето, кад тајкунима дирнеш у паре, дирнуо си у осиње гнездо. За то време поједини газе на пешачком прелазу и ником ништа. Но, то је већ посебна тема. Завршио бих констатацијом да је овај филм могао да буде значајно бољи и штета што није. За мој грош, требало је да буде другачије осмишљен и да се фокусира на друге ствари, али ко мене пита. Сад ће да наступи "Волели сте филм, обожаваћете серију" помама и ићи ћемо испочетка. Најгоре је то што су сви гистро сигурни да би се Томи овај филм свидео. Ја, пак, нисам тако сигуран, мислим да би одмахнуо руком у фазону "Само се ви, децо, играјте" и наточио још једну љуту. Како било да било, Силвана и Тома заслужују све најбоље, а то значи боље од овога. Ипак, примарна сврха филма је испуњена имајући у виду поменуте бројке. Вук је сит и овце су на броју. 

А да ли би били задовољни један човек и једна жена којих нема међу нама већ тридесет, односно четрдесет пет година? То не можемо знати, а очигледно није ни превише битно.

ОЦЕНА: 2+/3-