субота, 20. мај 2023.

Seconds (1966) - Друга шанса по сопственој мери

Колико је пута свако од нас помислио, осврнувши се на прошлост, да би нешто урадио на другачији начин и другачије се односио према свом животу да има прилику? Сигурно многи, а они који кажу да нису размишљали о томе, свакако лажу. Лепо звучи рећи да се не ваља освртати на прошлост јер остајеш заглављен у њој, и да то људи задовољни собом и својим животом не раде, и има ту истине. Али, свакога су оне проклете мисли пред спавање неки пут опхрвале и натерале на меланхолична размишљања о другачије подељеним картама. Лако је мантрати о томе да треба бити свој и не живети у прошлости из позиције некога коме су сва врата отворена, ко се ни за шта није мучио и ко није закинут ни генетски ни финансијски. Друга је прича ситуација у којој ништа не иде на вашу воденицу, а занимљиво је питање колико би таквих било спремно да избрише све и крене поново да живи, овај пут по такту сопствених амбиција. Људи углавном нису спремни на превелике промене и не одричу се онога на шта су навикли, ма колико им било тешко. Ипак, не сумњам да би било интересената за нов изглед и нов начин живота. Други је падеж што би у реалности таква процедура била доступна само богатима, као што је и у филму "Други" Џона Франкенхајмера.

Артур Хамилтон је богати банкар који живи амерички сан, има жену, одраслу ћерку, лепу кућу и пуно пара. Међутим, досадно му је, повучен је и у кризи средњих година. Сав елан му се истрошио јер је предуго радио шта су други од њега желели. Кад се изненада укаже шанса за потпуно нови живот, наизглед по сопственим нотама, са новим лицем и идентитетом, он ће је прихватити. Међутим, претходни живот га је исушио, и, суочен са собом, не успева да искуси срећу како је замишљао. Полако почиње да открива принципе по којима ради компанија која му је пружила услугу реконструкције живота.

Рекло би се да имам посебан пик на филмове о деконструкцији америчког сна, мада је мој избор за појединачну рецензију потпуно случајан и ствар инспирације. За разлику од Неда Мерила у "Пливачу" који своју кризу потискује док је свима осталима видљива, овде имамо обрнуту ситуацију. Сам Артур је наизглед једини који је свестан својих проблема, јер голо око не може да их уочи. Можда другу шансу не би ни разматрао да му је није представио његов пријатељ Чарли кога је сматрао давно мртвим. Доста кошта, али доноси живот какав си одувек желео. Артур склапа фаустовску погодбу са компанијом (све то ме подсетило на Рикол из "Тоталног опозива") уз потпуно напуштање бившег живота. Ново лице му је лепше и згодније (сада је то Рок Хадсон), пресељен је у Калифорнију, кућа му је са погледом на Пацифик и успешно се бави сликарством (како је млади Артур некада желео). Међутим, духовно пропао од раније, није способан да прихвати нови живот у потпуности, те притиснут уза зид, полако схвата у шта се заправо уплео и колико се мало пита у том животу. Не морам ни да говорим колико су такве спознаје страшне и непојмљиве.

По изласку, "Други" су доживели готово једногласну салву негативних критика, што није никакво чудо имајући у виду цинизам и дистопију којом одишу. Нуспојаве политике Џозефа Мекартија су у то време још увек биле болно видљиве, као и обмана о поменутом америчком сну, а увелико је беснео и рат у Вијетнаму. Упркос појави велике звезде попут Рока Хадсона, централна тема филма је толико одбила публику да је филм био скрајнут буквално деценијама. Штавише, могуће да су се неки осетили и лично нападнутим у целој ситуацији. Централна тема овог филма, порицање сопственог идентитета, се, случајно или намерно, поклапа са мукама које су мучиле Рока Хадсона, холивудског лепотана који је деценијама морао да крије да је заправо геј. У истом контексту треба поменути и Џона Рендолфа, глумца који тумачи Артура, који је од Мекартијевих следбеника стављен на црну листу. Можда је и најбитније колико филм отворено презире поменуту негацију сопственог идентитета (кроз стил живота или било шта друго), поручујући да је срећа у нама самима и да је човек без успомена само недовршена љуштура. Један од великих квалитета филма је и тај што је лако отићи иза глумачких лица и посматрати јунака као истог човека, што сведочи о снази поменутог централног наратива. Капа се мора скинути и самом Хадсону који је често (некад с правом, некад не) посматран као лепотан који се извлачи на фацу. Стојим вам прав да нигде није био бољи него као Тони Вилсон, млађа и савршенија верзија Артура Хамилтона.

Упркос свему што има, Вилсон се осећа изоловано, као чудак и креатура, плод операције, док се не заљуби у жену коју упознаје у шетњи плажом, али све је кратког даха, па и задовољство кроз оргијање кад сазна одакле потиче не само она, него и сви његови нови пријатељи. У једној од емотивнијих сцена, он се сусреће са својом бившом женом и разговара о њеном бившем мужу. Нећу ништа детаљно писати о томе, треба погледати.

Још се мање исплати писати о ономе што следи када захтева нову операцију за себе и кад крене да се предомишља након што му кажу да је потребно да прво пронађе још једног клијента. Завршница спада у један од бољих филмских кошмара коме сам присуствовао и нема шансе да ћете остати равнодушни после гледања. Излаза нема, круг се затворио и ту смо где смо. Филм "Други" затвара Франкенхајмерову Трилогију параноје коју чине и "Манџуријски кандидат" и "Седам дана у мају", који су, за разлику од овог филма, били успешни. У истој деценији су настали и "Птичар из Алкатраза", "Воз" и "Гран при", да би се, након две и по деценије ужасних неуспеха, на мала врата вратио са "Ронином" (1998) који је Холивуд прихватио са ентузијазмом. Пре смрти је још режирао и фамозно глупу "Игру јелена", али шездесете остају као његова убедљиво најуспешнија деценија у сваком смислу. "Други" нису снимани за паре, већ из страсти, и то се види - намера је била да се људи од страха тргну из апатије. Филмови у каснијим деценијама су били комерцијално условљени, па су стога и знатно неуспешнији. Овај филм је снимила компанија Кирка Дагласа, који је, након куповине права, изабрао да не глуми у њему.

"Други" су апсолутно визуелно ремек-дело под палицом за Оскара номинованог мајстора Џејмса Вонг Хоува. Од самог почетка, немирна, френетична камера и незаборавна шпица легендарног Сола Баса увлаче гледаоца у вртлог из кога му нема мрдања. Све подсећа на некакав документарац о нечијем кошмару, а мајстор фокуса и контраста нас од почетка чини актерима самог филма. Операција носа је заиста снимљена за потребе филма, а трикови попут одраза који скакуће од једног огледала до другог нам јасно говоре о томе како се главни лик осећа. Изванредан рад, од почетка до краја, заиста немам замерки. Ипак, и поред креативне слободе коју је Франкенхајмер свакако имао, главешине из Парамаунта које су финансирале ствар инсистирале су на великој звезди у главној улози. Режисер је хтео Лоренса Оливијеа за обе улоге, са чим се они нису слагали, сматрајући да он неће привући праву публику. Марлон Брандо је одбио улоге, а Рок Хадсон прихватио и предложио Џона Рендолфа за улогу старијег Артура. Франкенхајмеру се завршени филм јако допао и прогурао га је на фестивал у Кану 1966. године. Тамо је дочекан са таквом одбојношћу да је то било тешко објаснити. Пословично страствена и позитивно настројена канска публика га је уништила без милости. Редитељ је због тога одбио да се појави на конференцијама за штампу.

Био је потпуно скрхан. Након таквог пријема на канској премијери, неке сцена баханалија је додатно скраћена у новим верзијама. Студио је једва и рекламирао филм, који није успео да привуче ни публику ни критику, па је сматран грозним промашајем. Франкенхајмер је потом потпуно променио приступ, тражећи у филмовима искључиво комерцијални успех. Прошло му је са "Гран пријем", али са наредним филмовима не, па је омануо са "Француском везом 2", "Пророчанством" и наредним пројектима. Иронијом судбине, претходних деценија је филм "Други" стекао култни статус, па је и сам редитељ у једном тренутку приметио да је прошао пут од промашаја до класика, без да је икада заправо био успешан, што се дешава прилично ретко. Још једна веома битна ствар за напоменути је да је овај пројекат био лично врло битан и за Рока Хадсона, па и не чуди што му је ова улога била једна од омиљених. И он је усвојио другачији живот од онога што јесте, по савету свог агента, чак је пристао и на лажни брак да би сакрио хомосексуалност. Званично најпопуларнији глумац педесетих сада је био у паду и активно покушавао да добије ову улогу, па је чак пристао и на тестирање, што су доказани глумци ретко радили. Такође је, као што сам рекао, убедио режисера да изабере другог глумца за старији лик и одиграо контроверзну сцену заиста пијан, не отрезнивши се три дана колико је снимана. Посвећеност му је заиста била врхунска, ту нема приче. Није ни чудо што га је овај филм толико привукао, с обзиром да су, иако се одлично крио, сви у индустрији знали његову причу о порицању сопственог идентитета.

У филму постоји сцена у којој Артур резигнирано одбија своју жену која му се нуди непосредно пре одласка у компанију. На крају контроверзне сцене имамо Тонија који, после много муке и адаптације, наизглед коначно прихвата сексуалне слободе и нови живот без инхибиција. Метафорично речено, у тој сцени је Хадсон зарадио макар привидни и тренутни хепиенд који му стварни живот није приредио. Неколико чланова глумачке екипе је било на црној листи, а најгоре је прошао поменути Џон Рендолф, коме је "Други" био први филм након прогона. Франкенхајмер је зналачки искористио сцену у којој он одбија да регрутује друге као метафору за све што су он и њему слични прошли током педесетих. Многи су били принуђени да прихвате нове идентитете или напусте земљу (Жил Дасан, који нам, да није било тога, можда не би подарио сјајни "Рифифи"). Ипак, желим да нагласим да је велика врлина овог филма што се ниједног тренутка не претвара у некакав политички памфлет или претерану критику пер се. Људска драма је овде најбитнија и филм од првог тренутка успева да зароби гледаоца и да га не пушта из чврстог стиска. Попут продужене епизоде "Зоне сумрака", прича нуди немилосрдан приказ кафкијанског окружења у коме је тешко разумети све што се око вас догађа. Дакако, "Други" имају комплекснију позадину, али поређење има смисла, јер је квака у разумевању стварности која је изврнута наглавачке, бар у очима оног ко се усред ње као такве нађе.

Присилно условљавање не води ничему, као ни губљење себе у процесу јурњаве за америчким сном који се већ тада јасно показао као опсена, илузија коју намеће друштво. Кад су жеље које имамо наметнуте од других, све је привремено и безначајно, па и чари боемског живота. Наравно, када се болна истина схвати, креатори живота више не могу да нас контролишу, па самим тим ни искористе. По речима самог Франкенхајмера, човек је резултат своје прошлости и својих искустава. Одузмите му прошлост и он не постоји као особа. "Други" је филм који одбацује комфор ескапизма и баналности у корист препознавања и разумевања онога што заиста желимо и прихватања личне одговорности за неуспех. Отрежњујуће и катарзично је гледати истини у очи након што смо је тешком муком спознали, ма колико мало времена имали за то. Овај филм је вероватно најличнији пројекат свога редитеља, остварење које одише субверзивношћу и садржи огромно упозорење и дубоко хуману поруку за оне који знају да гледају. Он, нажалост, има и језивих аспеката, а то је његова застрашујућа актуелност. Данас, педесет седам година од изласка, "Други" Џона Франкенхајмера делују свежије него икад.

ОЦЕНА: 5-



Нема коментара:

Постави коментар