Отворена (2016)

Сценарио и режија: Момир Милошевић
У главним улогама: Милена Ђуровић, Јелена Пузић, Јелена Ангеловски, Сава Кесић

Ево једног домаћег филма који сам чекао са приличним нестрпљењем због најава које су биле ем хороричне, ем комплетно ван мејнстрима, што се рефлектовало у чињеници да скоро сигурно нисте чули ни за једно име из глумачке екипе, а иако премиса звучи доста клишеирано, било је јасно да се, ако се крене правим путем, из ње доста може извући. Као да сам на неки начин предосетио да би ово могло да буде нешто прилично другачије од уобичајеног. И јесте било, те осећам потребу да напишем неколико редова о томе како ми је све то изгледало. Покушаћу да не разглабам, није ни могуће нешто превише улазити у ситна црева, али у сваком случају, овај филм треба видети, а пошто му је биоскопско време истекло, искористите прилику да скинете сасвим добар снимак који је ових дана постао доступан на интернету и одгледате га.

Отворена (2016)

Пријатељство између две матуранткиње, Саре и Алисе, нагло се прекида кад прва призна другој да према њој гаји снажна осећања. Пошто нису узвраћена, Сара пада у депресију и очај, који, потпомогнути репресивним окружењем, постепено попримају монструозан облик.

Најпре да поменем најочигледнију ствар - црно-белу хиперстилизовану фотографију која чини да филм од почетка до краја изгледа заиста прелепо - директан приступ ставља гледаоца у средиште радње, стерилно сиву атмосферу блокова. Редитељ Милошевић је британски ђак коме је ово дебитантско дугометражно остварење, које од почетка до краја има амбицију да се схвати уметнички, што због поменуте фотографије, што због начина обраде материјала. Прилично је јасно да су му узори све саме аждаје светског филма, попут Линча, Кроненберга, Жулавског и Поланског, али добра је ствар што ово никако није директна копија било кога од њих, већ је на све асоцијације о њима ударен лични печат. Скоро комплетан фокус је на две главне јунакиње, о чему сведочи јако занимљива идеја да се никоме осим њима двема у филму не виде лица. Допала ми се чињеница да је ово један од ретких филмова који покушава да се бави психолошком страном односа између две особе. Све време постоје назнаке да је средина у којој се налазе протагонисткиње исувише ауторитативна и репресивна, да живе животе којима нису задовољне, једна са успаљеном мајком, која својом активношћу сипа со на рану усамљености своје ћерке, а друга у ишчекивању монотоног живота у коме се све одвија по обрасцу (запослење одмах после школе). Треба рећи да је избор потпуно непознатих глумица можда и очекиван за овакав пројекат, али да се није баш у потпуности исплатио. Истини за вољу, две главне јунакиње су сасвим солидне, много то боље изгледа него у трејлеру, на пример, али остали нису на висини задатка и делује да само укочено декламују оно што се од њих тражи (мада, ко зна, можда је то и потребно, имајући у виду атмосферу свеопште отуђености која прожима филм целим током). Фино је кроз кадрове и музику дат процес прогресивног отуђења главне јунакиње која је од старта повучена, и ефекат који на њу има одбијање, које је вуче још дубље у очај. Елементи хорора су имплицирани кроз атмосферу и суптилне наговештаје, до самог краја, када попримају пуну телесну форму (морам да похвалим шминку и ефекте маске мајстора Мирослава Лакобрије). Не брините ако нисте у том фазону, ово није creature feature, само метафора је у питању, ништа друго. Такође бих рекао да филм никако не треба гледати кроз призму онога што би финансирала Квирија и остале ЛГБТ организације, пре мислим да је ово филм о љубави уопште и њеној дехуманизацији. Но, то је само моје тумачење. Такође, одмах и да кажем, ко трага искључиво за голотињом, нека ово прескочи. Она буквално не постоји, два минута приватавања је све што ћете добити у том смислу. 

Ту долазимо и до онога што је свакако могло бити боље. Иако филм свакако не траје дуго, напротив (тек нешто више од 70 минута), морало је бити више конкретних догађаја, нарочито у поменутом процесу алијенације, кадрови јесу феноменални, музика све то добро прати, глума Милене Ђуровић је у реду, али сувише тога је дато фрагментарно, чак и за један arty филм, овде има превише назнака и хинтова, а премало ствари за које се човек конкретно може ухватити да би у потпуности учитао редитељску идеју иза свега. Са друге стране, неким догађајима и поступцима недостаје права мотивација и нису довољно поткрепљени, те долазе право ниоткуда, попут зближавања у последњој четвртини филма, или безвезно кокетирање са фотографом, а упитна је и конотација одјавне песме "Кестен", која се, мало је рећи, не уклапа у цео контекст (осим што се бенд, је л' те, зове "Алиса"). Иако су учињени напори да се развију карактери главних јунакиња (што је заиста за сваку похвалу, нарочито у оваквом филму), ипак је сувише мало конкретних дешавања који би поступке и понашање свих (а нарочито споредних ликова) поставили на стабилне ноге, тако да је у неким деловима овај филм дефинитивно style over substance. Чуди и позитивно изненађује чињеница да је добио специјалну награду на Фестивалу филмског сценарија у Врњачкој Бањи, поготово кад се има у виду колико поменути фестивал нема кредибилитет (говорим на конто неких филмова којима су додељене главне награде). Ипак, лепо је што филм који дефинитивно није свачија шоља чаја и у сваком смислу је опскуран, може да добије овакво признање.

Све у свему, "Отворена" је пријатно освежење у српској кинематографији, и људски је надати се да ће се и у будућности појављивати креативни млади људи са жељом да створе нешто оригинално, храбро и несвакидашње. Идеја је најважнија, па иако она у овом стилски перфектном филму на моменте изгледа недоречено, редитеља и две глумице треба пажљиво пратити у будућности. Ако ово покрене тренд развоја жанровског филма у нашој земљи, онда можда заиста и има наде за будуће генерације. Ко жели, на јућубу може да погледа један од кратких филмова истог аутора, под називом "Интензивни ударац у главу" или "Jackhammer Hit to the Head" (2012), у коме већ показује склоност ка мрачној атмосфери и тешким тоновима. Играју Милена Предић, Драган Мићановић и Бранко Видаковић. 

ОЦЕНА: 3+