Југословенске серије (3) - Дипломци (1971)

Сценарио: Синиша Павић
Режија: Небојша Комадина
Број епизода: 10

У главним улогама: Мија Алексић, Бора Тодоровић, Никола Симић, Властимир Ђуза Стојиљковић, Петар Краљ, Милан Гутовић, Данило Бата Стојковић, Љубица Ковић, Радмила Савићевић, Велимир Животић

Gaudeamus igitur,

Iuvenes dum sumus

Post iucundam iuventutem 

Post molestam senectutem

Nos habebit humus.

Vivat academia!

Vivant professores!

Vivat membrum quodlibet

Vivant membra quaelibet

Semper sint in flore.

Кад чујем ове две најпознатије строфе из чувене академске химне (има их десет, за оне који не знају), имам две асоцијације. Једна је Тома Лепопејић из Алексинца, мој професор латинског у другом полугодишту друге године, познат по томе што је често завлачио руку у панталоне и терао нас да за оцене рецитујемо поменуте строфе и декламујемо правило о слагању времена. Друга је на срећу много лепша, и односи се наравно, на почетак, тј. уводну шпицу култне серије "Дипломци", у којој петорица главних јунака, обично за столом у омиљеном ресторану "Бонтон" хорски изводе поменуте строфе, које увек некако заврши Никола Симић прозуклим тенором. Тврдим да је у питању једна од најпотцењенијих наших серија и да највећи број људи уопште не зна епизоде у прсте, што је брука с обзиром на квалитет, а кладим се да солидан број људи уопште није ни чуо за њу, нарочито млађих. Не бих да улазим у разлоге за то, вероватно је један од њих и чињеница да се, колико ја знам, у последњих двадесетак година, ова серија ниједном није репризирала у ударном термину, него увек у неко опскурно време (пре пар година била радним даном у 9 ујутру). Кад се томе дода и факат да је доста ређе репризирају у односу на рецимо "Врућ ветар" о коме писах, или "Бољи живот", дође се до тога да људима мора да се црта ко су Буда и Сима Бумба, Пера Зврк или Бубулеја (први пут кад сам у животу чуо за великог Бату Стојковића, моји су га тако називали, и то је за мене увек и остао). Но, нисам ту да набијам на нос непознавање градива, већ да објасним зашто га треба знати, па ћу то и покушати у тексту. Серија има 10 епизода, а први пут се емитовала од 26. септембра до 28. новембра 1971. године.

Студенти-дипломци са периферије Београда покушавају да реше многобројне проблеме - приватне, породичне, пословне, љубавне, несугласице са келнером у локалној кафани, али слабо шта им иде од руке. Кад се у причу укључе и поједини очеви, заједно са номинално споредним ликовима у серији, настаје тотални циркус и, како то обично бива, ситуација се још више запетљава него на почетку.

Прва серија Синише Павића је, по његовим речима, зачета тако што је са женом гледао на телевизији емисију посвећену младима, и заједно су схватили да не постоји, и малтене никада није рађена ниједна серија о животу младих људи. Главни сценариста је ипак био Синиша, Љиљана је била помагач и супервизор у интеракцији између женских ликова, да би се постигла максимална реалистичност. Поред одличног сценарија који у потпуности осликава дух датог времена, вероватно није ни потребно да напомињем колику снагу серија црпи из феноменалне глумачке поставе, која сада може нажалост једино да нам пробуди носталгију, будући да је од истакнутих ликова само Милан Гутовић још међу нама. У доба настанка серије је већина још била релативно млада, али је већ тада могла да дарује гледаоцима невероватне ствари, од непогрешивог комичарског тајминга, преко горке ироније, до смртне озбиљности када ситуација налаже. Фокус је на породици Бумба, коју чине син Буда, слаткоречива ленштина (маестрални Бора Тодоровић), који никако да положи последњи испит и преузме одговорност за себе, отац, нервозни чиновник Сима (феноменални Мија Алексић) који константно (и оправдано) сумња у сина, и константно (и оправдано) је у сукобу са љигаво формалним директором Лазом (сјајни Ђорђе Јелисић), те мајка Персида (Љубица Ковић) која, као и свака мајка превише брине за мужа и има превише разумевања за сина. Бора је кроз каријеру докторирао на имиџу симпатичне битанге, и Буда Бумба је једна од његових првих (пре њега је ту можда био Руле из "Рађања радног народа"). Шта рећи о изузетној размени са професором (Сима Јанићијевић) на првом испиту, везано за нужну одбрану, или о првом сусрету и разговору са Бубулејом? Глумачки геније. Мија је такође увек поуздан за сваку врсту улоге, па тако и за вечито незадовољног оца који трачак наде види у синовљевој дипломи, и са дозом ироније прихвата дриблање надређених. Будин колега са права је и Раде Петковић (Петар Краљ), који је кудикамо озбиљнији што се тиче рада и учења, али упада у сличне проблеме кад је у питању друштвени живот, девојке и очево ангажовање око његовог посла. Он по свему тумачи просечног студента који можда има и највеће шансе од свих да успе, али не иде све како је замислио. Њему припада неколико интересантних сцена у којима банда покушава да изађе на крај са Милетом Кусуром, чувена сцена када са Будом тражи сведока за његово дипломирање, а онда бива принуђен да сам глуми истог, а ту је и чињеница да покушава да се спетља са девојком која му је била конкурент за посао. Никола Симић је неодољив као Аца Брзић, студент медицине који је номинално главни муватор и слаткоречиви мангуп, али увек има проблема да пронађе слободну гајбу за одређено вече, да остане са њима довољно дуго (већина жена које он ошацује на крају заврше код других) и да искамчи паре од оца који не одговара на телеграме на прави начин. Увек је расположен за акцију, уз неизоставну узречицу "баћо мој", али као и већина његових другова, не успева да се скраси у животу. Једна од маторих спонзорки коју успева да нађе је и раскалашна Мабел Митровић (Олга Станисављевић), чију ће распусну ћерку тинејџерку касније подучавати Гута Павловић, свршени студент математике (Милан Гутовић), који заједно са Митом Црњавчевићем (Ђуза Стојиљковић) дели стан код неуротичне газдарице Савке (Рада Савићевић, по обичају генијална, у улози неподношљиве жене која стално кука што су јој се навукли сиромашни студенти и што јој по зидовима висе голе жене уместо Светог Николе, а зове подстанаре на кафу само кад повећава кирију). Ђузин лик има све услове код куће, али не жели да зависи од размажене мајке и очуха, већ да сам успе у свету филма и сними уметничко остварење које није за широке народне масе. Мало је рећи да не иде све по плану, а посебно је урнебесан онај део када дође да тражи паре за филм од потенцијалног спонзора, Сисоја "Пушке" Митровића (увек поуздани Жика Миленковић), који је, успут, муж поменуте Мабел. Сјајан дијалог између њих двојице, а Ђузин лик је такође и један од већих шаљивџија у серији, па се тако не либи да зеза Ацу или Буду због њихових невоља, као и да са иронијом дочека повике газдарице. Сјајна улога за Ђузу, коме је ово прва телевизијска интеракција са Љиљаном Лашић, која ће нешто касније заиграти и у "Позоришту у кући". Од номинално споредних ликова, издвајају се Велимир Животић као Миле Кусур, келнер у кафани "Бонтон", са којим главни јунаци вечито имају проблема (или он са њима, јер ништа посебно не наручују, а ретко и плаћају), Драгољуб Милосављевић - Гула као адвокат Пера Зврк, Будин газда и Симин пријатељ, Жика као Сисоје звани Пушка, али пре свих и изнад свих, Данило Бата Стојковић, као Душан Бубулеја, као од брега одваљени Босанац, бивши робијаш, заправо поштен, вредан и добар тип, који због кратког фитиља и осетљивости на неправду упада у многе невоље, које се не завршавају када Буда постане његов бранилац.

Већ се знало каква је Стојковићева глумачка моћ, пре ове серије имао је неколико главних улога (Издајник, Делије, Зазидани), али је енергија коју је приказао у овој улози заиста за изучавање. Једноставно, кад би се он појавио у кадру, све би стало, а позната је чињеница да су га најчешће снимали изблиза и у крупном плану, јер је требало да делује као грдосија, а није био баш импозантне грађе. Фантастична улога, која га је заувек избацила у орбиту и донела му, сасвим заслужено, огромну популарност. Не зна се да ли је боље његово прво појављивање у адвокатској канцеларији, догодовштине у болници или монолог у суду, човек заиста држи час и демонстрира необичну снагу у релативно младим глумачким годинама. Један од незанемарљивих квалитета серије је и тај што се није либила да покаже (додуше, углавном кроз комедију и иронију, али и то је доста ономе ко зна да гледа) да је самоуправни социјализам, који је тада још увек био у пуној снази, у пракси функционисао далеко од савршеног, да су радници излагани самовољи директора, да су увлакачи и тада пролазили боље, да су и те како радиле кумовско-буразерске везе, а да су људи без утицаја и пара малтене нико и ништа у друштву. Није се, наравно, смело директно оптуживати, али је и тај елеменат сјајно провучен кроз сценарио и елегантно представљен публици. Наравно, Павић је могао да дипломира на датој тематици тек десетак година касније кад је извесни машинбравар отегао папке, па смо видели у "Тесној кожи" како практично изгледа дипломски рад на тему "Самоуправни социјализам и његове благодети". "Дипломци" су семинарски кад је тај сегмент у питању, али као дело само по себи, они су, како неко већ рече, аутентични споменик једног, са ове дистанце се слободно може рећи, бољег времена, и тако их и треба посматрати. Не само што су људи другачије размишљали и понашали се, него је и рад у културној сфери био много заступљенији, те смо имали и адекватну продукцију, и људе који су се бринули о пројектима као што је овај, али и глумце који су могли овако нешто да одиграју. Кад би се данас, 45 година касније, снимали "Дипломци", језа ме хвата од помисли ко би наследио овакве глумачке величине. Свеукупно од седамдесет глумаца који су учествовали, само њих десетак је још у животу, што је заиста трагично.

Још један од квалитета серије је чињеница да је готово сваки лик у њој, ма колико се кратко појављивао, по нечему упечатљив и пружена му је прилика да неком епизодом остави утисак. Узмимо само Мику Викторовића и Болета Стошића у епизоди са тржишним инспектором. Код хумора ми се допада то што нису вештачки стваране ситуације за ваљање од смеха, већ он произилази из ситуација у којима се ликови налазе и у које западају, углавном својом кривицом. Погледајте само епизоду у којој се одвија сва она лудница у болници, општи урнебес. Ако бисмо тражили одређене мањкавости, којих свакако има, то би најпре била чињеница да је већина људи видљиво престара за улоге студената, чак и оних закаснелих, нарочито Бора Тодоровић и Ђуза, који су у време снимања имали 42 године. Да не помињем чињеницу да су Мија, који глуми оца, те Цица Ковић која игра мајку, у стварном животу били само 6 година старији од Боре. Заправо, једино Милан Гутовић и донекле Пера Краљ су могли да прођу старосно као дипломци. Такође, ако сам са једне стране рекао да је сваком лику донекле дат одређени простор, морам да кажем и да појединима, како ми се чини, није дато довољно, да нису довољно профилисани и заокружени. Штета је, на пример, што је глумчина калибра Ташка Начића, иако се појављује у пет епизода као Кукула, углавном сведен на тупаве погледе и карикатуру од човека који много једе (шта је још ново за Ташка, мада у то време још увек није био огроман) и разбија стаклурију. Или што је Јелица Теслић, у улози Јелене Марковић, иако има одличне сцене са Бором Тодоровићем, некако наврат-нанос убачена пред крај, само да би и он могао да се некако примири и скраси. Сувише се све то лагано одиграло, по мени. С тим у вези, серија је могла да потраје још пар епизода, да би се неке приче ваљаније заокружиле (рецимо, нисмо видели како Гутовићевом лику иде на новом послу), али и оваква каква јесте чини сјајну целину и један од монументалних пројеката ТВ Београд, што је само по себи достигнуће.

Све у свему, ако неко хоће да заслужи да се назове љубитељем југословенске и српске кинематографије, "Дипломци" су незаобилазна "лектира", како због чињенице да је сценарио веома квалитетан и да ће 50 минута по епизоди буквално зачас проћи, без трунке празног хода, тако и због разумевања и поимања (за оне млађе), те подсећања и потврде (за оне старије) какву смо глумачку сцену некад имали, за разлику од данас. Навике, живот и генерално битисање студената у данашње време не могу се упоредити ни по ком основу са седамдесетим годинама прошлог века, али један од многих разлога зашто треба погледати "Дипломце" је и тај што су они својеврсно сведочанство тог времена и реално проговарају о тадашњим проблемима и недоумицама младих, које можда данашњим генерацијама изгледају питомо (један од разлога за то и што је сваком своја мука највећа), али свакако то нису, те, иако не изгледа тако на први поглед, мислим да је умногоме могућно повући паралелу између та два света, јер су многе ствари које су осликане у овој серији по мени универзалне и ванвременске. То и јесте оно што ову серију чини култном и легендарном. Требало би је стално репризирати, поред ових које се чешће рабе, да народ види како то може да изгледа кад је нешто квалитетно написано, режирано и одглумљено. Једна од најбољих хумористичких серија у историји Телевизије Београд, без икакве сумње. Гледајте је.

ОЦЕНА: 5-