субота, 8. октобар 2016.

Рођенданска ризница: The French Connection (1971)

Сценарио: Ернест Тајдимен, Робин Мур
Режија: Вилијем Фридкин
У главним улогама: Џин Хекмен, Фернандо Реј, Рој Шајдер, Тони Ло Бјанко, Марсел Бозуфи, Фредерик де Пасквал, Бил Хикман

С обзиром да сам поверовао погрешним подацима, поранио сам за један дан са одавањем почасти ремек-делу у жанру акционог трилера, који је угледао светлост дана 9. октобра 1971. године, дакле пре 45 година. Као и код највећег броја великих филмова, много коцкица је требало да се склопи да он испадне толико добар, али ето, на сву срећу, то се и десило. У свим својим текстовима напомињем да је за врхунски квалитет филма најнеопходнији исти такав сценарио. Он свакако јесте такав, али у овом случају, можда је још битније било што је за кормилом брода био Вилијем Фридкин, тада веома млад и веома амбициозан и храбар редитељ, који ће током исте деценије урадити филмове као што су "Истеривач ђавола" и "Чаробњак", можда и најбољи римејк свих времена.  

Француска веза
Два њујоршка полицајца покушавају да пресретну огромну испоруку хероина из Француске, при чему се успоставља конфликт између једног од полицајаца и главног снабдевача.

Први осећај који имам кад год гледам "Француску везу" је онај који ми ниједан филм данашњице не може пружити - осећај комплетне опијености њиме - кад год се заврши, добар преостали део дана размишљам о њему, да сам којим случајем имао срећу да га погледам у биоскопу, вероватно бих по изласку зверао около, тражећи неког ко ме прати и јури. Фасцинантна је чињеница да је буџет износио милион и осамсто хиљада долара, и да због тога није изграђен ниједан сет на снимању. Оно што можда најпре упада у очи јесте енергија самог филма и изузетна напетост коју поседује, празан ход апсолутно не постоји. Од првих кадрова, у којима страда убачени агент, те се радња сели у Њујорк где главни јунак чека у заседи обучен у костим Деда Мраза, филм вас увлачи, стеже и не пушта до самог краја. А шта рећи о енергији коју демонстрирају сами глумци - од Џина Хекмена, који је маестрално удахнуо живот Џимију "Попају" Дојлу, вредном и поштеном полицајцу доброг инстинкта, који је, и поред тих особина стао многима на жуљ, јер није нимало сладак, не устеже се од бруталности, пије и нису му баш драге друге расе, преко Роја Шајдера, који га подједнаким интензитетом прати и пружа му подршку, до Фернанда Реја у улози Шарнијеа, углађеног и шармантног господина, испод чије се пријатне спољашњости и аристократских манира крије нешто много опасније. То је заиста интересантан контраст - јунак, који је упркос томе што је брутални алко-расиста, такође и неуморни и поштени борац за правду и антагониста, који је упркос томе што је културишка џентлмен, такође и опасни криминалац и један од највећих дилера дроге у Европи. Рој Шајдер се често неправедно заобилази када се прича о глумачким остварењима у филму, али његов "Облачни" Бади Русо је подједнако важан шраф машинерије која од почетка до краја функционише као подмазана. Треба поменути и Тонија Ло Бјанка у улози Сала Боке, једног од криминалаца умешаних у целу ствар, као и Марсела Бозуфија, у улози Пјера Николија, окрутног убице који ради за Шарнијеа, који је такође одрадио сјајан посао. Џин Хекмен апсолутно заслужено осваја свог првог Оскара - он тумачи Попаја Дојла са толико интензитета, да се чини као да је неповратно уложио део себе у сваку реченицу, сваку јурњаву, сваки покрет и поступак, иако му је наводно увек било непријатно кад је морао да извикује расистичке опаске. А кад поменух јурњаву, како се не дотаћи сцене која и данас важи за најбољи car chase у историји филма - Фридкина је на њу инспирисао легендарни редитељ Хауард Хокс, са чијом је ћерком овај тада живео. Кад га је Фридкин питао шта мисли о његовим филмовима, овај је рекао да су "грозни", али му је препоручио да "сними сцену јурњаве какву нико досад није". И млади редитељ га је послушао, та сцена је превазишла чувену јурњаву из "Булита" Питера Јејтса (1968) са Стивом Меквином, која је дотад важила за најбољу. Само један од многих генијалних потеза је било пресецање те сцене која се комплетно одвија без музике, и тиме невероватно добија на интензитету, тактовима Сантанине верзије хита "Флитвуд Мека" "Black Magic Woman". А монтажа (не само у јурњави, него и у целом филму) је ствар за причу. Брзи резови при прелазима са сцене на сцену вам не дају да трепнете, да не бисте нешто пропустили. Фантастично, заиста. Не постоји друга реч за демонстрирано умеће. Судар током јурњаве је био непланиран и остављен у филму због реализма, а трошкови поправке плаћени.


Детективи Еди Иган и Сони Гросо, узори за ликове Дојла и Русоа су се појавили као глумци у филму, а Хекмен и Шајдер су са њима месец дана учествовали у различитим потерама, да се боље спреме за улоге. Џин је наводно био згрожен одређеним призорима, а једном је чак морао и да припомогне у зауздавању осумњиченог. Иначе, он је добио улогу после интервјуа са Вилијемом Фридкином, без икаквих тестова и читања сценарија, али тек пошто су је одбили глумци попут Лија Марвина, Питера Бојла, Џејмса Кана, Стива Меквина и Роберта Мичама. Прва помисао у креирању лика и оживљавању потребне оштрине и бруталности су му биле улоге Џејмса Кегнија. Фернандо Реј је изабран грешком. Редитељ га је помешао са Франсиском Рабалом (кога је видео у "Лепотици дана" Луиса Буњуела), али је одлучио да га не отпусти, јер је Рабал био недоступан и није говорио енглески (а Реј није говорио француски, иако глуми Француза). Много ствари које су заиста радили Иган и Гросо (попут заседе у костиму Деда Мраза или тактике "добар и лош полицајац", при чему би један нормално разговарао са осумњиченим, а затим га други препао урлајући небулозна питања и уносећи му се у лице) су убачене у филм. Веома значајна ствар за атмосферу самог филма је хладно време по коме се све одвија, због чега додатно добија на оштрини (а ионако је таква да се може сећи ножем). Многе ствари су снимљене без дозволе, попут саобраћајне гужве на бруклинском мосту, а редитељ је изворни роман назвао "глупим" и одбио да га прочита, тако оставивши себи потпуну креативну слободу. На крају је испало добро, а он је рекао да је био инспирисан да филму приступи документаристички након гледања култног филма Косте Гавраса "З".




Дону Елису и Овену Ројзману, који су били композитор, односно директор фотографије, ово је био први филм, и одрадили су заиста феноменалан посао, иако цео саундтрек траје само 22 минута, музика је због напетости минимализована. "Француска веза" је снимљена на 86 различитих локација у Њујорку (плус Вашингтон и наравно Марсеј). Често се спочитава сличност ликова Попаја Дојла и Клинт Иствудовог Харија Калахана, али по мени је једина сличност у томе што обојица не бирају средства да дођу до истине - а чак и да постоји још нешто, "Француска веза" није ништа украла од "Прљавог Харија" јер је изашла шест недеља раније. И крај филма, тачније његова последња сцена је такође предмет многих разговора (не у смислу крађе, него у смислу значења), и она може да се интерпретира по вољи, а ја нећу овде ништа писати о томе, погледајте па тумачите како вам је воља. Коју годину касније снимљен је и наставак, који је добар, али је у поређењу са оригиналом нажалост бледа сенка, јер није ни било потребно снимити га (режирао га још један великан, Џон Франкенхајмер).


Ипак, можда и највише полемика се водило око питања заслужује ли овај филм Оскар за најбоље остварење те године. Може се расправљати о томе на много нивоа, "Паклена поморанџа" Стенлија Кјубрика и "Последња биоскопска представа" Питера Богдановича су сјајни филмови, али мој одговор је "да". За "Француску везу" са правом можемо рећи "They don't make them like this anymore", а нема ни глумаца као што су Џин Хекмен (последњу улогу одиграо пре 12 година), Рој Шајдер и Фернандо Реј. Од почетка до краја све пршти, ово је један од филмова којем ће се прави сладокусци увек радо враћати. А која боља препорука вам треба?

ОЦЕНА: 5

Нема коментара:

Постави коментар