Покер Фреда Цинемана

Постоји само неколицина редитеља за које може да се каже да су им скоро сви филмови мање или више вредни гледања, и да готово немају ћорак у целокупној каријери. То су истински визионари и песници филма попут Акире Куросаве или Ингмара Бергмана, а чак и они имају своје слабије тренутке. У следећу категорију би могли да се сврстају они који имају по више од пет чистокрвних ремек-дела, пошто су и они јако ретки. Рекао бих да их у историји Холивуда нема више од десет до дванаест, а један од њих је свакако Алфред Цинеман, познатији по имену Фред, амерички редитељ аустријског порекла о коме данас хоћу да пишем. А да не буде све увек заокружено на топ пет или десет, ево приказа његовог најјачег покера, четири филма која су заслужила оцену 5. Њу још завређује и фантастична "Потрага" (1948), која није додата листи само зато што сам је одавно гледао, и која нам је подарила глумачки таленат Монтија Клифта, о чему сам већ писао у тексту о овом глумцу, а за исту могу да се надмећу и сјајни "Чин насиља" (1949), напети трилер са Робертом Рајаном и Ван Хефлином, први филм Марлона Бранда "Мушкарци" (1950) и евентуално "Пун шешир кише" (1957) са Доном Марејем као ратним ветераном зависним од морфијума. Међутим, ова четири филма су по мени несумњиво највише тачке у каријери овог редитеља, а у анализи ћу објаснити зашто то мислим. Пре тога, неколико речи о самом Цинеману и можда неке ствари о њему које нисте знали.

- Рођен је 1907. године. У почетку је хтео да буде виолиниста, па је потом студирао права на бечком универзитету, која је напустио да би се посветио филмским студијама.

- По сопственим речима, за посао редитеља су га највише инспирисала четири епска нема филма - "Похлепа" (1924) Ериха Фон Штрохајма, "Оклопњача Потемкин" (1925) Сергеја Ејзенштајна, "Велика парада" (1925) Кинга Видора и "Муке Јованке Орлеанке" (1928) Карла Теодора Дрејера.

- Режирао је 18 глумаца у улогама номинованим за Оскаре, од којих је шесторо тријумфовало. Поред тога, Иван Јандл је освојио специјалног Оскара за малолетнике за улогу у поменутој "Потрази". (Оскара за малолетнике је својевремено добила рецимо Џуди Гарланд за "Чаробњака из Оза").

- Први посао у Холивуду му је био статирање у чувеном филму Луиса Мајлстоуна "На западу ништа ново" (1930) по Ремарковом роману.

- Постао је натурализовани Американац 1936. године.

- Био у жирију канског фестивала 1961. године.

- Међу неоствареним пројектима које је требало да режира су "Дан кад је пао Кастер" о бици код Литл Биг Хорна (план му је био да ангажује великог Тошира Мифунеа за улогу Бика који седи); али поготово је био разорен кад му нису дозволили да сними "Човекову судбину" по роману Андреа Малроа, за коју се спремао три године, већ изабрао глумце и одржао прве пробе. Већ је било утрошено око четири милиона долара за цео пројекат. 

- Од снимљених филмова које је требало да режира, а није, ту су "Старац и море" и "Жена француског поручника".

- Освојио је четири Оскара, од тога два за најбољу режију. Омиљени сопствени филм му је "Сват" (1952), а појединачна сцена опроштај Томаса Мора од жене и ћерке у "Човеку за сва времена".

- Преко 60 година је био ожењен истом женом, али му се приписује афера са Грејс Кели на снимању филма "Тачно у подне". Умро је од срчаног удара 1997. године, у својој деведесетој.

1. HIGH NOON (1952) 

Много се ствари зна о овом класику, а опет, толико је занимљивих ствари за њега везано, да увек постоји нешто ново што се о њему може сазнати. Заплет настаје када шериф који после венчања намерава да се повуче и са женом отвори радњу у другом граду, добије обавештење да се злогласни криминалац кога је некад давно ухапсио враћа у град да се освети, у чему ће му помоћи чланови банде који чекају да воз стигне. Када се обрати за помоћ људима које је толико дуго служио и штитио, они му окрећу леђа, а не помаже му ни жена, која је квекерка и пацифиста, и планира да напусти град са њим или без њега. Филм је, наравно, алегорија на тзв. лов на црвене вештице у ери Џозефа Мекартија, и Џон Вејн (иначе, велики поборник Мекартија и црне листе) је рекао да је то најнеамеричкија ствар коју је икад видео, шериф који јури као кукавица да тражи помоћ од других. То је наводно био разлог да, као одговор, са Хауардом Хоксом сними "Рио Браво" (1959). Оно за шта су Вејн и Хокс били прекратковиди је била чињеница да, иако другачији од већине вестерна, овај филм носи велику вредност баш зато што се бави људским односима, моралним конфликтима, питањима части и поштења. Феноменално спакован у мање од сат и по, снимљен у реалном времену. феноменално режиран и одглумљен, са предивном музиком Дмитрија Тјомкина (предвођеном чувеном песмом "Do Not Forsake Me, Oh, My Darling" Текса Ритера), и данас, 65 година након снимања, без икакве дилеме стоји у врху листе најбољих вестерна свих времена, упркос недостатку спектакуларних акционих сцена (а и пушкарања уопште, до пред сам крај), а то мало ком филму полази за руком. Он је вечна потврда у покретним сликама чувене изреке "Смеј се и свет ће се смејати с тобом. Плачи и плакаћеш сам". Пре Гарија Купера, улога Вила Кејна је понуђена Грегорију Пеку који ју је одбио због сличности са улогом у филму "Револвераш" који је недавно пре тога радио (сматрао је то највећом професионалном грешком у каријери), затим Чарлтон Хестон, Марлон Брандо, Кирк Даглас и Берт Ланкастер, али најбоље ју је одиграо онај коме је била суђена. Купер је имао крварећи чир и бол у леђима. али је све јуначки изнео. Био је сниман углавном без шминке, да би му се на лицу виделе боре и забринутост. Већина је сматрала да је престар за ту улогу, и вероватно су били у праву, али око једног није било дилеме - Грејс Кели је била премлада (млађа тридесетак година), и упркос томе што је одређене деонице добро одрадила, у неким деловима је била прекрута и видело се њено неискуство, чега је и сама била свесна. Ипак, Цинеман је био задовољан њеним дрвеним наступом и недостатком отмености, рекавши да је баш то том лику било потребно. Ипак, у једном није била неискусна, пошто је током снимања имала аферу и са самим Купером. Од глумаца ту су још и Лојд Бриџис, Кети Хурадо (Златни глобус), Ијан Мекдоналд, те Ли Ван Клиф, у свом дебију, где не проговара ни реч. Била му је понуђена улога Харвија Пела коју је играо Бриџис, уз услов да изврши хируршку корекцију свог "превише зликовачког носа", на шта он није пристао. Филм је освојио четири Оскара, укључујући други за Купера, као и поменуту музику. Чињеница да није добио награду за најбољи филм године наспрам остварења "Највећи шоу на свету" се сматра једним од највећих изненађења у историји доделе. Сценарио Карла Формена (касније стављен на црну листу) је заиста сјајан и током читавог снимања одржава ванредну количину напетости), а фотографија Флојда Крозбија је нешто за причу. Један од најпознатијих кадрова је при крају где се камера диже и шири да прикаже Вила Кејна самог у пустом граду. Цинеман се до своје смрти борио да филм избегне колоризацију, рекавши да је филм без боје са намером и да такав треба да остане. Битку је, очекивано, изгубио. Али, филм је до данашњих дана остао ванвременски класик, без сумње. А то је највећа награда коју једно остварење може да добије. Да остане свеже толико дуго.

2. FROM HERE TO ETERNITY (1953) 

После "Тачно у подне" и свог омиљеног "Свата", Цинеман се прихватио веома незахвалног задатка, да режира филм по књизи Џејмса Џонса "Одавде до вечности", коју је по многима било немогуће пренети на платно, јер је имала 800 страна и била превише отворена и оштра у третману одређених тема, те виђена за цензорску сечу из тог разлога. Поред тога, било је много неслагања између режисера и сценаристе са једне, и шефа студија Колумбија, Харија Кона, са друге стране. Она су се пре свега огледала у кастингу - није хтео Монтија Клифта, јер "није војник, није боксер, а вероватно је и педер". Међутим, редитељ је запретио да ће напустити филм ако се он не изабере, знајући да је Клифт хтео да игра улогу Пруита од тренутка кад је прочитао књигу. Није хтео ни Дебру Кар, која је изабрана потпуно ван шаблона за улогу Карен Холмс, јер је дотле скоро увек играла отмене, елегантне и морално исправне енглеске даме. Сам редитељ је уместо Доне Рид хтео Џули Харис. А иде прича (која је касније експлоатисана кроз роман "Кум" да је Френк Синатра обезбедио улогу лобирајући преко мафијашких веза. Истина је ипак мало другачија - Ава Гарднер, његова тадашња жена, која је снимала филм за исти студио, препоручила га је шефу, а он је на крају пристао, знајући да ће Синатра, који је био у тешкој комерцијалној були, прихватити мањи хонорар. Он је хтео да игра улогу и бесплатно, али је на крају добио тричавих 8 хиљада долара. Екипа је скупљена и филм је снимљен за мање од месец и по дана за скроман буџет од милион долара. Прича је права епска - војник премештен у војну базу на Хавајима пред само бомбардовање Перл Харбура одбија да се бори на војном боксерском првенству, због чега му претпостављени и колеге војници праве пакао од живота, док он улази у причу са хостесом ноћног клуба, а за то време, његов претпостављени и жена старешине постају све блискији. Овај филм је један од оних ретких дијаманата Холивуда у којима све функционише баш како треба од првог до последњег кадра - драма која се феноменално гради, сложени емотивни процеси свих ликова, који имају довољно времена да се развију и постану изузетно слојевити, док се у позадини неосетно намеће романтични елеменат, као и најава долазећег рата, сценарио који јесте мало разблажен у односу на књигу, али су задржани сви потребни елементи да се сними филм екстра квалитета. Невероватна глума свих укључених, почевши од Ланкастера и Клифта (који су се вероватно међусобно поништили, па је Вилијем Холден приграбио Оскара за главну мушку улогу), преко Дебре Кар и Доне Рид, које су бравурозним наступима у овом филму додале нове перспективе својим каријерама, тумачећи не тако слатке и невине ликове (реч хостеса је замењивала реч проститутка, због цензуре, наравно). Дона је заслужено освојила Оскара за љупку и амбициозну Алму, која временом постаје све емотивнија, док је Дебра брутално опљачкана за ту награду (рекао сам то у прошлом тексту, дали су награду Одри Хепберн), јер је развалила улогу промискуитетне жене притиснуте личним демонима, потпуно ван свог дотадашњег дијапазона. Шта тек рећи за Синатру, који се улогом Анђела Мађа вратио на холивудску мапу и постао врло тражена роба (такође заслужен споредни Оскар). Осам награда је поред овог филма дотад завредио само још филм "Прохујало са вихором" (у оба мале улоге имао први Супермен, Џорџ Ривс). Улога Карен је најпре понуђена Џоан Фонтејн која ју је због породичних проблема одбила и због тога горко жалила до краја живота, мислећи да је то разлог што јој се каријера у последњем делу срозала. Клифт је ишао на часове бокса и научио да свира трубу, и поред свести да ће бити надсинхронизован. Дона Рид је говорила да је био "болесно сконцентрисан" све време. Цинеман је и свој режијски део одрадио беспрекорно. Чувена сцена на плажи, тачније њена локација, му је дошла као инспирација у последњем тренутку. Инсистирао је на црно-белој техници, јер би "боја све учинила тривијалним". Сам Џејмс Џонс није био задовољан филмом, јер је оштрина књиге знатно смањена, али треба то разумети, јер је постојала цензура по којој није смело бити приказано да у војсци има ствари као што су аљкавост, лицемерје, бруталност и педерастија. Осим тог последњег, осталог има сасвим довољно у филму да се искаже поента. Са ове позиције, веома је тешко схватити бојазан коју су сви имали у погледу могућности Фреда Цинемана да реализује овај пројекат. Филм је сасвим заслужено постао вечни класик и већ тада, заједно са претходним насловима зацементирао редитеља на листи највећих имена Холивуда у то време. После је то и потврђено.

3. A MAN FOR ALL SEASONS (1966) 

Заснован на бриљантном позоришном комаду Роберта Болта, "Човек за сва времена" нас враћа у Енглеску на почетак шеснаестог века, где се одвија конфликт између канцелара Томаса Мора и краља Хенрија Осмог, који жели да заобиђе институцију католичке цркве при одлуци да се разведе и поново ожени. Филм који сјајно функционише и као политичко-историјска драма, и као анализа унутрашњих конфликта једног ученог и моралног човека, интелектуалца, стављеног у изузетно незавидну ситуацију, пре свега због одличног Болтовог текста, који на својим плећима носи група супертешкаша у глумачкој постави, коју чини крем британског позоришта и филма, појачана великим Орсоном Велсом у улози кардинала Волсија. Предњачи Пол Скофилд који је улогу Томаса Мора тумачио и у позоришту. За ову улогу је освојио Тони, Оскар, Златни глобус, Бафту и још неколико престижних награда. Један од оних који су је пре тога одбили био је Ричард Бартон, који је са женом наступио у "Ко се боји Вирџиније Вулф". Гледајући најпре тај филм, мислио сам да нема шансе да је ико био бољи од Бартона, али сам променио мишљење гледајући Скофилда у улози Томаса Мора. Његова изузетна суздржаност, перфектна дикција, невероватни изрази лица, уз прикладан испад беса на крају, чине ову улогу његовом животном. Био је просто невероватан. Ништа мање успешни у својим креацијама нису били ни Роберт Шо као Хенри Осми, Венди Хилер и Сузана Јорк као Морове жена и ћерка, Лео Мекерн као Томас Кромвел, поменути Велс као Волси, те Џон Харт у својој првој улози као љигави и послушни Ричард Рич. Први избор за улогу краља је био Питер О'Тул, а продуценти су за Мора и Волсија хтели Лоренса Оливијеа и Алека Гиниса, али је Фред Цинеман инсистирао на постојећој постави. Ретко се оволики глумачки квалитет скупи на једном месту (ту је рецимо и Ванеса Редгрејв у једној сцени као Ана Болејн, коју је пристала да одигра бесплатно, под условом да јој се име апсолутно нигде не помене), али требало је целим тим ансамблом управљати, мајсторски оркестрирати цео процес. А то је овај редитељ и те како и учинио, и рекао да је ово био убедљиво најлакши филм који је снимио, управо захваљујући калибру глумаца и целе екипе која је учествовала у свему. Да би се буџет одржао испод два милиона, многи су прихватили смањену плату, па су преко 10 хиљада фунти хонорара добили једино Пол Скофилд, Орсон Велс и Сузана Јорк. Велс у својој аутобиографији наводи да је сам режирао своје сцене и успут избацио Цинемана са сета, али то никада није потврђено. За разлику од "Тачно у подне", овај филм се веома допао Џону Вејну и сврстао га је на своју листу пет најбољих свих времена. Није ни чудо што га и званични Ватикан помиње као један од најбољих филмова икада снимљених, а један је од само четири заснована на позоришним комадима који су освојили Тони за најбољи комад и истовремено Оскар за најбољи филм. Сцене суђења, као и сам крај филма су снимљене по на основу званичних исказа очевидаца, који су анонимно издати неколико година након што се све догодило. Осим Цинеманових Оскара за филм и режију, и Оскара Пола Скофилда, награђени су и сценарио Роберта Болта, фотографија и костим. Филм је само у Америци зарадио преко 28 милиона долара и био велики успех на свим нивоима. Толико је све одлично реализовано да филм просто клизи и поред тога што траје два сата. Иако неки кажу да није баш најбоље издржао тест времена, ја се апсолутно не бих сложио са тим, што је и јасно из чињенице да се уопште налази на овој листи. Пола века након снимања, и даље је показна вежба за сјајно дочарану атмосферу политичког прогона, драмске напетости, и тестамент да човекова искрена вера може бити моћнија од свега осталог. 

4. THE DAY OF THE JACKAL (1973) 

"Дан Шакала" је изузетна адаптација романа Фредерика Форсајта о једном од многобројних покушаја атентата на Шарла Де Гола који су се дешавали након расформиравања Легије странаца и одобравања независности Алжира. Када чланове једне милитантне организације похватају након неуспешног покушаја атентата на председника, и погубе њиховог вођу, преостали лидери, сада у егзилу у Бечу, унајмљују скупог британског професионалног убицу Шакала да одради задатак, на шта он пристаје за пола милиона долара. Филм прати његове фанатично темељне припреме за извршење дела које се одвијају док се влада и полиција непрестано надмудрују са поменутом организацијом, и док се обруч око Шакала полако стеже. Он, међутим, не одустаје, а број лешева људи који би могли да открију његов идентитет расте. Оно што је мени непојмљиво је чињеница да овај филм није постигао нарочит успех на благајнама, мада је генерално зарадио одличне критике и учинио Едварда Фокса једним од траженијих глумаца. Касније је скроман успех приписан чињеници да су у филму махом играли мање познати глумци (пре свега главни лик), на чему је Фред Цинеман инсистирао, те је изабрао поменутог Фокса пре разматраних Роберта Редфорда, Роџера Мура, Џека Николсона, те Мајкла Кејна (који је касније играо у "Четвртом протоколу" који је такође адаптација Фредерика Форсајта, који је Фоксу дозволио да у припреми за улогу сретне правог плаћеног убицу кога је познавао). Међутим, филм је временом завредео бољи статус и код публике, и почели су с правом да га сматрају оним што јесте - ремек-дело. Сценарио је врхунски, глума одлична, али оно што ме нарочито купило је мајсторска Цинеманова режија, која тако суптилно и паметно гради ванредну напетост и тера гледаоца да нон-стоп буде на ивици столице и не скида очи са екрана. Напетост је веома успешно потцртана недостатком саундтрека, ако изузмемо првих пет минута, а једина преостала музика је са параде. Француска влада је омогућила велику подршку за снимање филма, обезбедивши војнике и локације, док су сцене на Дан ослобођења снимљене на правој паради где је већина статиста била несвесна снимања филма, те покушала да помогне при хапшењима за које је мислила да су стварна. Такође, приликом сцене уручивања медаља, многи статисти нису били свесни колико глумац Адријан Легран личи на правог Шарла Де Гола. У првом кадру, при изласку из лимузине, многи су саблажњени узвикнули, а један старији човек се онесвестио од шока. Као претходне жртве Шакала се помињу Рафаел Трухиљо у Доминиканској републици, као и "онај тип из Конга", што је вероватно референца на Патриса Лумумбу (успут, предмет следећег романа који је Форсајт написао биле су плаћеничке акције по Африци). Вреди поменути да је филм и веома паметно конструисан, већ сам поменуо врхунску режију, којој треба придружити и феноменалну фотографију као и ситне трикове камере који држе гледаоца константно напетим и успут доприносе визуелном квалитету. Ово је дефинитивно један од најбољих шпијунско-политичких трилера свих времена, а када тако нешто настане у времену у коме тај жанр просто цвета ("Три Кондорова дана", "Убице и сведоци", "Сви председникови људи", пре тога "Досије Ипкрес" са Мајклом Кејном, филмови о Џејмсу Бонду), онда је јасно о каквом се филму ради. Поред Фокса у насловној улози, који је просто невероватан као методични, ненаметљиви и хладнокрвни убица који се попут камелеона утапа у околину не привлачећи пажњу, и други глумци су дали свој допринос, посебно Мајкл Лонсдејл као неуморни детектив који га јури. Једноставно је читав филм једно од оних незаборавних искустава током чијег гледања класа просто капље са екрана, атмосферу креирају звуци из околине, а гледаоци су у трци са временом заједно са свим умешанима. Молим вас да првом приликом погледате ово, нећете осетити да толико дуго траје (а траје).

Америчка трагедија - Монтгомери Клифт (1920 - 1966)

Дуго је прошло откад сам писао текст посвећен неком глумцу, а јунак данашње приче је дефинитивно, упркос кратком животу, довољно занимљива, довољно квалитетна у ономе што ради, а надасве довољно контроверзна личност, да завреди сопствени текст на овом блогу. Монти је можда био и превише занимљив и превише контроверзан за своје добро, али је свакако био и један од највећих глумаца своје генерације, можда једини прави супертешкаш уз Марлона Бранда и евентуално Пола Њумена, а то би требало да говори само за себе. Узевши у обзир да је снимио свега 17 филмова, оставио је стварно изузетан траг у холивудској и светској кинематографији, и можемо само да наслућујемо докле би стигао да му је живот био милији. Данас, пола века од смрти, Монти Клифт и даље стоји постојано као клисурина у врху листе највећих имена која је Холивуд изнедрио у својој историји. Покушаћу да објасним због чега.

Едвард Монтгомери Клифт, целог живота познат по надимку Монти, рођен је у Омахи, држава Небраска, 17. октобра 1920. године, као најмлађе дете у породици, 18 месеци након брата Брукса, а неколико минута после сестре близнакиње Роберте. Отац му се бавио банкарством и, како обично бива, зарадио је доста пара, тако да је Монти био из добре породице, али тзв. Велика депресија, после краха њујоршке берзе, узела му је скоро све. Мајка је рођена као усвојено дете, да би јој у осамнаестој години рекли да у њој има крви из истакнутих породица, и она је читав каснији живот провела тражећи своје корене и живећи на високој нози, као и њена деца. Док год је њен муж могао да плаћа, Монтгомери и његови брат и сестра су имали приватне учитеље, и путовали су по Европи, успут течно научивши немачки и француски. Због поменуте депресије, били су принуђени на селидбу у Њујорк, а пошто се финансијска ситуација постепено поправљала, Монтијев брат Брукс се уписао на Харвард, а Роберта на Брин Мор колеџ. Монти није могао да се адаптира, и никад није ни уписао високу школу, већ је почео да наступа на позорници, што га је рано инфицирало вирусом глуме, те је већ са тринаест година дебитовао на Бродвеју. Са петнаест је имао битну улогу у комаду "Јубилеј", а са двадесет је био један од најзначајнијих глумаца у комаду "Ноћ неће пасти" који је овенчан Пулицеровом наградом. За десет година успешне позоришне каријере, играо је у делима писаца попут Тенесија Вилијамса, Лилијан Хелман, Роберта Шервуда и Торнтона Вајлдера, а наступао са глумачким именима као што су Фредрик Марч, Ала Назимова, Меј Вити, Талула Бенкхед, Лин Фонтејн и Алфред Лунт. Сјајне критике у позоришту су му са једне стране омогућавале да буде озбиљан филмски глумац, а са друге да постане предмет обожавања бројних глумица у потрази за пажњом и љубављу, но он на те налете није одговарао баш позитивно. Од самог почетка је био веома избирљив око пројеката у којима учествује и редитеља са којима ради, зато је годинама избегавао да се пребаци на велики екран. Није себе доживљавао као звезду, није у себе био сигуран, а велики удео у томе је имала и криза идентитета, те срамота од сопствене хомосексуалности, која је у Холивуду тада била велики табу. Није му помогло што се почетком четрдесетих зближио са Либи Холман, оматорелом глумицом бисексуалком, која ће, током више од десет година свог живота са Монтијем, веома значајно утицати на развој његове филмске каријере у том периоду. На велико платно је коначно ускочио 1948. године, сјајним филмом великог Фреда Цинемана, "Потрага" (The Search), у коме глуми америчког армијског инжењера Ралфа који проналази стидљивог чешког дечака, одбеглог из избегличког кампа, коме кроз филм помаже да нађе мајку. Сви су одмах нагласили колико је Монтгомери одиграо "као матор" постигавши савршен баланс емотивности и опуштености, у чему му је јако помогао и мали партнер Иван Јандл, који је такође одушевио све. Клифт је из места и од прве номинован за Оскара, а Клинт Иствуд је рекао да је та улога највише утицала на његову глумачку каријеру и глумачки израз, а то говори сасвим довољно. Оскара није добио, али је већ тада наговестио о каквом се потенцијалу ради. Кад је снимио следећи филм, потенцијал је већ постајао снага.

Црвена река (1948)

"Црвена река" Хауарда Хокса је уствари прави деби Монтија Клифта (снимљен 1946.), али због правних проблема са Хауардом Хјузом, који је тврдио да је филм сличан његовом "Одметнику" (1943), није изашао до септембра 1948. године, и упркос томе, постао је инстант класик и трећи финансијски најуспешнији филм те године. Епска сага о побуни против гонича стоке на путу од хиљаду миља, коју предводи његов усвојени син, подсећа мало на "Побуну на Баунтију" (с тим што је на Дивљем западу, наравно), и скоро је па ремек-дело, изузев по мени исфорсираног краја. Хауард Хокс је сјајан редитељ, и извукао је најбоље из својих глумаца, укључујући и Џона Вејна, који генерално није сматран посебно добрим глумцем. Џон Форд је касније говорио, гледајући га у овом филму "Нисам знао да кучкин син уме да глуми", што је довело до тога да за њега бира сложеније улоге, попут оних у филмовима "Носила је жуту траку", "Трагачи" и "Тихи човек". Што се Монтгомерија тиче, није мислио да је његова улога ништа посебно, али је знао да ће због ње постати познат, што се и десило. Он се бринуо како ће се супротставити Џону Вејну, и у физичком смислу, као много нижи и лакши, али и због чињенице да је Вејн већ тад сматран огромном звездом. Ободрио га је Хауард Хокс, који му је рекао да све замисли као борбу Давида и Голијата. Било је бриге и како ће се Вејн и Клифт иначе слагати, с обзиром на њихова дијаметрална политичка мишљења, али, иако је Вејн касније назвао Монтија "арогантним малим копилетом", снимање је прошло у реду, јер се није расправљало о политици. Но, поред Џона Вејна, и Волтер Бренан се није слагао са Клифтом, и избегавали су га ван снимања. Ни са Хоксом се није зближио, мада је понекад учествовао у ноћном покеру њих тројице, где су, по његовим речима, пили, причали масне вицеве и лупали се по леђима, а њему је исфорсирани мачизам био страшно одбојан, те га нису увукли у све то. Због свега наведеног, Монти је спремно одбио "Рио Браво", који би га поново спојио са њима. Следећа на реду је "Наследница" Вилијема Вајлера (1949), за коју је Оливија Де Хавиланд лично одабрала редитеља, након гледања представе на Бродвеју, са британским легендама театра Венди Хилер и Базилом Ретбоуном. Идеја је била да се Оливија упари са дугогодишњим пређашњим партнером Еролом Флином, али кад је он отпао, унајмљен је Монти, са намером да се етаблира као романтични јунак, јер је за улогу био одговарајућ његов суптилни начин глуме.

Наследница (1949)

Тумачи Мориса Таунзенда, шармантног момка који обасипа пажњом једноставну и стидљиву, али веома богату Кетрин, која је у сенци окрутног оца, који за њега каже да је обичан ловац на благо. Што је најгоре, како време пролази, све је вероватније да је у праву. Монти је одрадио добар посао, иако се мора признати да је ово једна од његових незанимљивијих улога. Он је био толико згрожен њоме да је напустио премијеру, а за то је, између осталог, критиковао и Оливију Де Хавиланд коју није ценио као глумицу и на све начине је покушавао да увећа свој допринос филму, импровизујући и покушавајући да "украде шоу". Ипак, Оливија је у овом филму заиста растурила, ова улога је њен tour de force, и заслужено је понела кући другог Оскара. Рекао бих да и Сер Ралф Ричардсон такође остварује јачу улогу од Монтија, али филм не би био добар колико јесте без његовог доприноса, то је дефинитивно. Он се кроз каријеру специјализовао за емотивно измучене ликове и мрзовољне бунтовнике, какве су, поред њега, популаризовали Марлон Брандо и Џејмс Дин. Улога Џоа Гилиса у "Булевару сумрака" Билија Вајлдера (1950) је написана специјално за њега, али је под утицајем поменуте Либи Холман одбио да је одигра - вероватно је за њега у том случају уметност мало превише имитирала живот. Одбио је и главну улогу у филму "Тачно у подне", али је зато глумио у "Месту под Сунцем" Џорџа Стивенса (1951), где је улога Џорџа Истмена била као створена за њега. Сиромашни дечко који у Калифорнији, кроз рад у фабрици свог ујака, трага за лагодним животом и америчким сном, али проналази америчку трагедију, како се и зове роман Теодора Драјзера по ком је овај филм снимљен. Овде се Монти снашао као риба у води.

Место под Сунцем (1951)

Иако је, за разлику од својих партнерки, Елизабет Тејлор и Шели Винтерс, које су изнеле само највеће похвале на рачун рада Џорџа Стивенса, имао шта да замери редитељу, назвавши га "немаштовитим занатлијом, Клифт је зарадио номинацију за Оскара за рад на овом филму, и то са правом. Сјајно отеловљује момка који мисли да заслужује све оно што му је живот годинама ускраћивао, и излази на прави пут да то добије, али га стицај несрећних околности поставља на странпутицу са које нема повратка. Филм је постигао огроман успех, између осталих га је Чарли Чаплин назвао најбољим филмом о Америци икад снимљеним, а и 65 година касније, глума Клифта, Тејлорове и Винтерсове се сматра фантастичном, иако сам филм није најбоље остарио, пре свега због преспорог темпа, претеране мелодраматичности, те застарелог социјалног коментара - мада је, рекао бих, јурњава за америчким сном данас присутнија него икад, ма шта он представљао. На сету је рођено и велико пријатељство између Монтија и Лиз Тејлор, које, упркос бројним нагађањима и упркос његовој каснијој изјави да је она "једина жена способна да га узбуди", никад није било веза, јер је негде од половине педесетих био ексклузивно хомосексуалан, што је наравно строго скривано. Такође, није могао да смисли Ричарда Бартона, за кога је говорио да не глуми него рецитује, а осећање је било обострано. 1953. година је најплоднија у његовој каријери, радио је са важним редитељима, и забележио значајне роле. Прва је била Мајкл Логан, свештеник у Хичкоковом трилеру "Исповедам се" (1953; наравно, "Признајем" би био срећнији превод, у коме га тајна исповести спречава да ода име кривца, али временом сам постаје оптужен за злочин, а у све је умешана и жена са којом је пре свештеничког позива имао везу. Сјајне улоге су остварили, поред Монтија Клифта, и Ен Бакстер и Карл Малден. Филм није постигао успех неких претходних Хичових остварења, пре свега због тешке тематике, недостатка хумора и неразумевања људи који нису католици, па не могу да разумеју како би свештеник могао да прећути истину о злочину, нарочито ако то значи угрожавање сопственог живота. У Ирској је био чак и забрањен, због импликације да је поп имао сексуалну везу, иако се то све десило раније. Можда овај филм не спада у најпознатија остварења Хичкока нити Клифта, али то не значи да га треба заобићи, напротив. Њих двојица се нису баш слагали (шта је још ново за Монтија), јер редитељ није баш био благонаклон према инсистирању глумца да се држи method acting-а, из чега је следило непоштовање редитељевих замисли. Ипак, филм је прилично добар и свакако га треба гледати.
Следећа је "Непромишљеност Американке" (1953), сјајна мелодрама Виторија Де Сике, у којој удата Американка улази у аферу са Италијаном док је у посети код рођака у Риму, да би затим постала несигурна у своју будућност и почела да преиспитује сопствене жеље. С обзиром да је велики део америчке верзије исечен, препоручујем оригиналну италијанску, која је рестаурирана као део Критерион колекције. Према неким наводима, Џенифер Џонс се озбиљно зацопала у свог колегу, а кад је сазнала да је наклоњен супротном табору, толико је пошандрцала да је наводно нагурала бунду у ве-це шољу портабл гардеробе. Али, Монтија те ствари нису много занимале, он је тек требало да пружи најбољу глуму те године, и урадио је то, у ванвременском класику Фреда Цинемана "Одавде до вечности", где су му партнери били супертешкаши попут Берта Ланкастера, Дебре Кар, Доне Рид и Френка Синатре.

Одавде до вечности (1953)

Шта да кажем о овом филму што се већ не зна, ко га не воли и не цени, нема шта да тражи на овом блогу (једном ћу написати и детаљно објашњење због чега сам њиме толико фасциниран и гледам га бар двапут годишње). Клифт у њему игра Роберта Ли Пруита, војника премештеног у америчку базу на Хавајима непосредно пре бомбардовања Перл Харбура, који долази у сукоб са претпостављенима кад не пристане да боксује за војску због несреће која му се претходно десила, па му они од живота праве пакао, терајући га да савије шију и покори се. Но, он има друге планове. Јунак овог текста је желео улогу од тренутка кад је прочитао роман, и Фред Цинеман га је и узео, упркос оштром противљењу шефа студија, Харија Кона. Не треба ни спомињати како се он снашао у улози тврдоглавог бунтовника који тера своје и не попушта пред неправдом. И сам редитељ је био презадовољан, рекавши да је "све глумце чинио бољим. Веома је напорно радио, а у паузама је приватну фрустрацију утапао у алкохолу. Научио је да свира трубу, иако је знао да ће бити надсинхронизован, и био веома интензиван у свим сценама, а ишао је и на часове бокса (мада је дублер коришћен за сцене издалека, јер није могао да научи да се креће као боксер). Био је сигуран да ће добити Оскара и постао депресиван пошто се то није десило, јер су, по општем мишљењу, он и Берт Ланкастер "поништили један другог", због чега је постао депресиван и још више утонуо у алкохол. Спријатељио се са Френком Синатром који је увек говорио како је захвалан Клифту који му је помогао у интерпретацији Мађа, и тиме га учинио бољим глумцем, отворивши му нове глумачке хоризонте, пошто је пре тога био познат искључиво по комедијама и мјузиклима. Ипак, велико пријатељство се завршило тако што је после неколико година избачен са једне журке на којој се пијан набацивао некоме од Синатриних пријатеља, те му је прилаз том кругу људи био строго забрањен. А то је све било узроковано догађајем који је био главни окидач несреће у животу Монтгомерија Клифта, и који је, више од свих, узроковао да доживи што и његов лик у "Месту под Сунцем", да његов амерички сан постане кошмар и трагедија.
Филм "Округ Рејнтри" (1957), замишљен као епска мелодрама, на нивоу "Прохујалог са вихором", осим што је епски флоповао, запамћен је и по томе што се на снимању истог, његовом главном глумцу догодила стравична несрећа после које више никад ни у једном смислу није био исти. Монти је 12. маја 1956. године, враћајући се са журке код Лиз Тејлор, уморан и мамуран, закуцао свој аутомобил у телефонски стуб. Кевин Мекарти је био сведок, и брзо обавестио Лиз Тејлор, која је са мужем и Роком Хадсоном сместа стигла на место несреће, где је лично спасила живот Клифту, извадивши му из грла два избијена зуба и језик, да се не угуши. Хадсон га је извукао из олупине аутомобила, а заједно су формирали штит да не би био сликан пре доласка хитне помоћи. Ипак, публицитет је био огроман, Монти је остао у болници девет недеља, и била је потребна озбиљна фацијална реконструкција. Само захваљујући инсистирању остатка екипе није замењен на снимању, али кад се вратио да доврши снимање, то ни изблиза није био исти човек. Чувено згодно лице је било упропашћено, а његова лева страна делимично парализована. Проблеми са пићем су се појачали, зато што је уследило миксовање са аналгетицима. Од човека који је био најтраженија и највећа звезда почетком педесетих, комбинација огромног квалитета и сјајног изгледа (нешто у чему је тада могао да му парира једино Марлон Брандо), постао је олупина, чији су здравствени (хронични колитис и дијареја), а богами и ментални проблеми  узроковани депресијом (нарочито после несреће), те алкохолизам и зависност од таблета, спречили да остане на врху. Његов живот после несреће, односно његових последњих десет година, познати учитељ глуме Роберт Луис, назвао је "најдужим самоубиством у историји Холивуда". За дивно чудо, поменути Брандо, који се мало с ким слагао у Холивуду, у аутобиографији је Клифта назвао пријатељем, који је био мучна душа и зависник од поменутих ствари. Монти је увек подржавао Бранда као глумца, чак и после "Побуне на Баунтију", кад му је каријера доживела стрмоглав пад. Током заједничког снимања, Брандо је упозорио колегу да ће га такав живот упропастити. Заједничко снимање о коме причам су, наравно, "Млади лавови" (1958) Едварда Дмитрика, предобар и јако потцењен, али и предуг филм о доживљају 2. светског рата из угла три различита човека који су се у њему нашли под различитим околностима. Сјајне улоге за сву тројицу, и Марлона Бранда, и Монтија, као јеврејина који се суочава са верском нетрпељивошћу и мржњом од стране претпостављених, али им се не сагиње (како то познато звучи), те Дина Мартина, коме је управо Клифт помогао да буде бољи у улози на какву није навикао (и он је, као и Синатра, махом обрађивао лакши материјал), те су постали пријатељи, и остали блиски до Монтијеве смрти, а већ сам писао да је Мартин преузео улогу коју је Клифт одбио у филму "Рио Браво". За Ноу у "Младим лавовима" каже да је његова апсолутно најбоља улога, и да никад неће моћи да пружи више од тога. Одбио је још и улоге у филмовима "Источно од раја", "Пријатељско убеђивање", "Невоље са Харијем", "Фаренхајт 451" и "Моби Дик", а прескочио је и пет улога на Бродвеју, међу њима "Чежњу под брестовима" Јуџина О'Нила. Пристао је да глуми у "Изненада, прошлог лета" (1959) Тенесија Вилијамса, у режији Џозефа Л. Манкијевича, јер је у њему била Лиз Тејлор, заједно са Кејт Хепберн. Заправо, не би ни био ангажован да није било његове пријатељице, јер је проглашен превише ризичним, и самим тим, било га је немогуће осигурати, због сталних здравствених проблема. Игра хирурга у дуговима кога богата удовица покушава митом да натера да изврши лоботомију њене рођаке, која је била сведок смрти њеног сина. Иако за разлику од своје две колегинице није номинован за Оскара, одиграо је још једну сјајну улогу. Кетрин Хепберн је на крају снимања наводно пљунула у лица Манкијевича и продуцента Сема Спигела, што нису имали никакву емпатију према стању глумца, зависног од алкохола и лекова. Иако су се Тенеси Вилијамс и још неки битни људи касније одрекли филма, он је постао хит. Након тога, играо је у још једном солидном филму, "Дивљој реци", са Ли Ремик (1960).

Изненада, прошлог лета (1959)

Већ сам писао посебан текст о филму "Неприлагођени" Џона Хјустона (1961) (ево га  овде). Спријатељио се са Мерилин Монро која је за њега рекла да је "једина особа у горем стању од ње". Такође га је саветовала да не ради више са Џоном Хјустоном, пошто га је сматрала садистом. Ипак, с обзиром да су имали сјајан однос током првог филма, и да се редитељ према њему понео заштитнички, Монти је није послушао, те се појавио и у "Фројду" (1962). Током тог снимања, Хјустон је променио однос према Клифту, јер није могао да свари чињеницу да је хомић, што је у међувремену процурело. Терао га је на исцрпљујућа понављања, и да изводи сопствене стантове, што је било јако тешко за глумца, с обзиром на његово стање. Међутим, с обзиром да је личио на тврдоглаве и поносне ликове из својих филмова, никад се није жалио и увек је давао колико је могао. Иако се знало да је био геј више него хетеро, он је говорио да "не жели да буде означен ни као пешко ни као хетеросексуалац, јер смо ми оно што радимо, а не оно што кажемо да јесмо. Етикетирање је тако самоограничавајуће". Он је током снимања био у толико лошем стању да га је Универзал тужио за одлагање продукције и тражио да му се наплате трошкови. Током суђења, приказана је премијера филма, који је био толики хит да су благајне просто разбијене. Адвокати су  говорили да је то управо због Монтијевог учешћа, тако да је на суду освојио веома уносно поравнање, студио је морао дебело да се испружи. То му, међутим, није помогло, јер је све брже и брже пропадао. Између два поменута Хјустонова наслова, снимио је "Нирнбершко суђење" за које је био номинован за споредног Оскара, иако је његова улога ментално заосталог, стерилисаног логораша трајала само 12 минута. Кад се појавио на сету, био је у невероватно лошем стању, неуредан, нервозан и очигледно свеже мамуран, али режисер Стенли Крејмер је баш таквог и хтео да га искористи, јер је одговарало стању његовог лика који се нашао на месту за сведоке. На крају му је и дозвољено да импровизује малтене комплетну сцену, јер је имао много тешкоћа да запамти текст. После "Фројда", снимио је још само један филм, а пристао је и да игра и у "Одсјајима у златном оку" (1967), филму за који га је изабрала, погађате, Елизабет Тејлор, али га је смрт предухитрила, те га је заменио Марлон Брандо. И та улога би можда била мало превише блиска њему, јер је то рола официра који је латентни геј. Кад су у питању награде, оне су га већином неправедно заобишле, остао је само на четири номинације за Оскара, али је и поред тога један од највећих глумаца кога је Холивуд икада изнедрио. Уз то је био и свестрана особа која је течно говорила четири језика. Неколико година пред крај живота, пошто је за филмску индустрију постао изгубљен, наступао је на радију, између осталог на светској радио премијери "Стаклене менажерије" Тенесија Вилијамса у улози Тома. Снимање "Одсјаја" је почело у августу 1966. године, али, како сам већ написао, без планиране прве звезде. 22. јула, приватни болничар (и вероватно партнер) Лоренцо Џејмс га је касно увече затекао будног како седи на кревету и питао да ли му нешто треба, а овај је одбио, рекавши да ће остати будан да би читао. На питање хоће ли да гледа филм "Неприлагођени" који се тренутно приказује на телевизији, наводно је одговорио "Апсолутно не!", што су му биле и последње речи. Џејмс га је ујутру у пола седам нашао мртвог у соби. Имао је 45 година, а аутопсија је као узрок смрти навела срчани удар, изазван обољењем коронарне артерије. Наравно, ни све претходно наведене болести нису помогле. Коначно је целокупан нездрав живот који је глумац водио узео свој данак.

Монтгомери Клифт је дефинитивно једна од трагичнијих фигура шоубизниса и холивудске индустрије. Није се слагао са многима, али нико, осим ретких, није порицао да је одличан глумац. Увек је говорио да само покушава да буде глумац, а не филмска звезда. Да је био звезда, не може се порећи - али, не може ни да је био глумац. Нико други са тако малим бројем улога није успео да остави толики траг у Холивуду, и да се и пола века од смрти помиње као једна од најзначајнијих личности свога времена (ОК, и Џејмс Дин је ту, али више захваљујући имиџу него неким историјским улогама (мада, ни њему се не може порећи квалитет). Константно се борио да докаже да уме да глуми, изједала га је кривица што је хомосексуалац, а последња кап у препуној чаши је била поменута несрећа, која га је уништила и физички и емоционално, те је потпуно потонуо у безнађе праћено лековима и алкохолом. Његов живот у фабрици снова се уистину може назвати америчком трагедијом, попут назива романа Теодора Драјзера, у чијој је адаптацији глумио. Поред свега наведеног, био је и значајан део поп културе, а песме су му посветили бендови попут "Клеша" и "Р. Е. М."- а. Има и своју звезду на Булевару, наравно. Оно што је оставио за собом у својој краткој каријери је довољно да се памти као један од великана које је само сплет несрећних околности (додуше, помешан са неопрезним и немарним начином живота) спречио да дају и покажу још много више него што јесу - нажалост, није ни први ни последњи.

АПЕНДИКС - СУБЈЕКТИВНА ЛИСТА ПЕТ НАЈБОЉИХ КЛИФТОВИХ ФИЛМОВА :

1. FROM HERE TO ETERNITY (1953) - FRED ZINNEMANN
2. THE HEIRESS (1949) - WILLIAM WYLER
3. THE RED RIVER (1948) - HOWARD HAWKS
4. A PLACE IN THE SUN (1951) - GEORGE STEVENS
5. THE MISFITS (1961) - JOHN HUSTON