Већ сам више пута истицао колико је незахвално класификовати и правити било какве листе кад је филм у питању. Пред 86. доделу Оскара ћу пробати мало да изађем из тог шаблона, те наведем 25 најбољих главних оскаровских мушких улога до сада, уз образложење. Већ сам писао о највећим крађама кад је у питању категорија главног глумца, а ово ми се чини као добар тренутак да скренем пажњу на најзаслуженије награде. Разуме се да је све потпуно субјективно, ствар мишљења и укуса. Покушаћу да пружим убедљив шлагворт помоћу неких занимљивих чињеница, од којих ми је било познато неких педесет посто, остало је наравно бесрамно покупљено са интернета.
- Рекордер по броју награда је Данијел Деј-Луис са три најбоље главне улоге (Моје лево стопало, Биће крви, Линколн - последњи филм нисам гледао, прве две награде потпуно заслужене; прати га још осам глумаца са по две награде, а то су: Спенсер Трејси, Фредрик Марч, Гари Купер, Марлон Брандо, Дастин Хофман, Џек Николсон, Том Хенкс и Шон Пен.
- Рекордери по броју номинација су Спенсер Трејси и Лоренс Оливије, са по 9, а прате их Џек Николсон, Пол Њумен и недавно преминули Питер О'Тул са по 8 (једино последњи није освојио ниједну награду).
- Спенсер Трејси и Том Хенкс су једини са по две узастопне победе (1937-8/ 1993-4)
- Шест глумаца је освајало главног и споредног Оскара - Џек Николсон, Џек Лемон, Роберт де Ниро, Џин Хекмен, Кевин Спејси и Дензел Вошингтон.
- Једини нерешен резултат збио се 1931. године, кад су победници били Фредрик Марч (Др. Џекил и Мистер Хајд) и Волас Бири (Шампион).
- 23 глумца су била номинована, а велика већина је победила, за улогу физички или ментално хендикепиране или болесне особе.
- 16 глумаца је номиновано, а велика већина победила, за улоге алкохоличара.
- Четири глумца су победила, а још неколико их је номиновано, за улоге хомосексуалаца.
- Бар десет глумаца је победило за улоге које се издвајају у више него просечном филму, али и на име надокнаде, јер су претходно доста пута заобиђени - Ал Паћино, Џек Лемон и Пол Њумен су само неки од примера.
- Побуна на Баунтију (1935) је први филм за који се три глумца такмиче у истој категорији - Кларк Гејбл, Франшо Тоун и Чарлс Лотон.
- Од четири постхумне номинације (две за Џејмса Дина), победила је само једна - Питер Финч за "ТВ мрежу", и то у конкуренцији Роберта де Нира у "Таксисти".
- Од 20 номинација, црни глумци су четири пута освајали награду, и то: Сидни Поатје, Дензел Вошингтон, Џејми Фокс и Форест Витакер.
- Различити глумци су три пута били номиновани за улогу Хенрија Осмог, и то: Чарлс Лотон, Роберт Шо и Ричард Бартон. Први је победио.
- Четири глумца су играла исти лик у два различита филма и била номинована, и то: Бинг Крозби, Пол Њумен, Питер О' Тул и Ал Паћино.
- Само један лик је завредео два Оскара у тумачењу два различита глумца, а то је Вито Корлеоне (Марлон Брандо и Роберт де Ниро).
- Питер Селерс је једини номиновани главни глумац за вишеструку улогу (Доктор Стрејнџлав).
- Три глумца су освојила Оскаре за тумачење двоструке улоге - Фредрик Марч, Лоренс Оливије и Ли Марвин (Оливије позајмљује глас духу Хамлетовог оца).
- Шест Оскароваца је претходно успешно играло своје улоге у позоришту, а Тонија су освојили Јул Бринер и Рекс Харисон.
- Хенри Фонда је рекордер по најдужој паузи између номинација за најбољег глумца - прва је била за "Плодове гнева" (1940), а друга, победничка, за "На златном језеру" (1981).
- Лоренс Оливије и Роберто Бенињи су једина два Оскаровца који су сами режирали своје победничке улоге.
- Лоренс Оливије и Вивијен Ли, као и Пол Њумен и Џоен Вудворд су једина два венчана пара у време кад су оба супружника освојила награде.
- Једину номинацију за улогу бића које није људско има Џеф Бриџис (Човек са звезда).
- Једине сестре Оскаровке су Џоан Фонтејн и Оливија де Хавиланд. Једина номинована браћа су Ривер и Хоакин Финикс.
- Најстарији победник је поменути Хенри Фонда (непуних 77), а најмлађи Едријен Броуди (непуних 30 година).
25. Marty Piletti (Ernest Borgnine, Marty (1955))
Ернест Боргнајн тумачи неатрактивног, усамљеног месара Италијана, који нема среће на емотивном плану, али има прилику да промени ствари кад упозна подједнако усамљену Клару (у тумачењу Бетси Блер). Урођене менталне баријере и притисци свих врста им стоје на путу, али даће све од себе да једно у другом пронађу оно што им је потребно. Боргнајн веома паметно и суздржано глуми, дајући улози неопходну топлину и искреност, али се не либи да на екрану покаже емоције када треба. Увек је био изазов тумачити некога ко није гламурозан, међутим ово није једна од оних улога која је сигурни доносилац Оскара, Марти није ни инвалид, ни алкохоличар, само је стидљив. Реалност и емоција које доноси овај филм су данас јако ретки, а ретки су и глумци који са таквом сигурношћу и на тај начин могу да изнесу улогу.
24. Peter Warne (Clark Gable, It Happened One Night (1934))
Овај одлични филм који се сматра првом романтичном комедијом у историји (и данас бих је сврстао међу најбоље, 80 година од изласка) је први филм који је освојио тзв. Оскар Гренд Слем (награде у свих пет главних категорија, у овом случају све у којима је био номинован). То помињем из разлога што из угла глумаца, ништа није наговештавало такав успех, с обзиром да су и Гејбл и Клодет Колбер овај филм искрено презирали и хтели су да отаљају посао што пре. Шта ли би тек било да су се унели, можемо само да нагађамо. Овако, Гејбл игра циничног, али непорециво шармантног репортера који лови прилику да се врати у врхунску игру испративши причу о размаженој богаташици која бежи од оца и куће да би се удала. Како то обично бива у таквим филмовима, уместо сочне приче, проналази љубав, али с обзиром да је овај жанр овде тек у зачетку, уопште нема много клише момената, а Кларк и Клодет бриљирају, дајући филму неопходну топлину са доста хумора. Њему је ово најбоља улога уз Рета Батлера, а зли језици кажу да је МГМ под чијим је уговором био у то време обезбедио његовог Оскара, да би промовисао његову студијску каријеру, знало се да ће бити велика звезда. То се огледа у чињеници да су само три глумца била номинована, а опште је мишљење да би Чарлс Лотон у улози oца у филму "Беретови из улице Вимпол" лагано тријумфовао да је био номинован. Касно је за такве процене, а ово свакако остаје филм за све генерације.
23. Ted Kramer (Dustin Hoffman, Kramer vs. Kramer (1979))
Ако занемаримо чињеницу да не постоји критеријум по коме је овај филм могао да добије Оскара за најбољи пре "Апокалипсе сада", што се ипак десило, оно што из њега треба издвојити је фантастична улога Дастина Хофмана која му је донела прву статуу у каријери. Трансформација коју доживљава његов лик је фасцинантна, од оца опседнутог послом који нема много времена за сина, до пожртвованог човека спремног на све да помогне свом детету, којем је стицајем околности постао и отац и мајка. Хемија између њега и малог Џастина Хенрија је фантастична, а у тумачењу слабијег глумца, филм је лако могао да склизне у просек. Пред сваку сцену, Хофман је дуго разговарао са дечаком да га опусти, а чувена сцена прескакања вечере је била потпуно импровизована. Дастин држи ствари под контролом сигурним тумачењем и, потпомогнут другим глумцима, креира улогу за памћење, не само због чувеног монолога на суду, већ и због неколико других маестралних сцена. Треба рећи да су глумачким бравурама умногоме допринели и приватни животи глумаца - он је управо пролазио кроз буран развод, док се Стрипова још опорављала од смрти вереника, глумца Џона Казалеа.
22. Will Kane (Gary Cooper, High Noon (1952))
Један од најпознатијих вестерна у историји доноси спектакуларну Куперову улогу која му је донела другог Оскара. Лик шерифа коме на дан када жели да са новом женом напусти град и окачи значку о клин, јављају да је познати бандит изашао из затвора и да хоће његову главу, као освету за хапшење, заснован је на холивудском продуценту Карлу Формену, који је био стављен на црну листу у доба Мекартија. Купер фантастично дочарава безизлазност ситуације човека остављеног на цедилу пошто му грађани које је толико дуго штитио окрену леђа. Свакако да му је ветар у леђа давала и афера са безмало тридесет година млађом Грејс Кели у току снимања филма. Упркос јаким боловима у леђима и чиру који га је у то време мучио, успео је да створи једног од најупечатљивијих вестерн хероја, што је још импозантнија чињеница ако се зна да филм траје мање од деведесет минута. Самопоштовање, морал и снага које Вил Кејн исијава су за поштовање, а чак је и Грегори Пек изјавио да, иако му је одбијање ове улоге највећи жал у каријери, сигурно не би могао да буде тако добар у њој као глумац који је за њу освојио Оскара.
21. Willie Stark (Broderick Crawford, All the King's Men (1949))
"Сви краљеви људи" су обавезна филмска лектира кад су четрдесете у питању, а Бродерик Крофорд је уновчио своју једину номинацију, играјући Вилија, брбљивог неотесанка који отпочиње политичку каријеру из идеалистичких побуда, али упознаје корумпирани систем, неизбежно се утапајући у свет интрига и лажи и постајући важан и опасан шраф у том истом систему. Изазивањем страха и беса међу сарадницима, окреће некадашње пријатеље и савезнике против себе. Крофорд врло вешто балансира између искреног и мирољубивог Старка са почетка филма, и похлепног, бескрупулозног човека у каквог се претвара временом. Улога је прво понуђена преподобном Џону Вејну, који ју је са резигнацијом одбио, јер пљује амерички начин живота и каља њене институције. Ипак, редитељ Роберт Росен се последњи смејао, јер је Крофорд у трци за Оскара победио управо Вејна у филму "Песак Иво Џиме".
20. Elmer Gantry (Burt Lancaster, Elmer Gantry (1960))
Берт Ланкастер је практично рођен за насловну улогу у филму Елмер Гантри. Слаткоречиви женскарош, алкохоличар и преварант, веома вешто музе паре од богобојажљивих, а сусрети са једном калуђерицом, једном проститутком и једним новинарем, у потпуности ће му променити живот. Ланкастер је са жаром пригрлио улогу продавца магле и сјајно се снашао у њој, и више је него убедљив, потпуно сигуран у себе. Јасно вам је колико је улога успешна ако и поред свих негативних особина које лик испољи, не можете да га не волите на неки уврнут начин. А управо се то дешава, јер је Гантри невероватно харизматичан. И остале глумачке креације су фантастичне, а да је још и крај мало бољи, филм би можда био и за чисту десетку. Ово је свакако улога каријере за Берта Ланкастера, а иронија је што је један човек те године можда још и више заслужио награду, Џек Лемон у филму "Апартман". Но, бизарна поетска правда је задовољена двадесет година касније, кад је Ланкастер брутално опљачкан после сјајне улоге у филму "Атлантик Сити".
19. Maximus (Russell Crowe, Gladiator (2000))
Новозеланђанин је заиста креирао улогу за памћење у жанру историјског спектакла, који је један од последњих своје врсте вредан хвале, а истовремено његов омиљени амерички филм у коме је глумио. Његов Максимус поседује све што му је потребно - снагу, храброст, осветољубивост довољну да га одржи у животу у тренуцима када га надвлада депресија, али и потребну дозу рањивости према девојци коју је некада волео, а која је стицајем околности сестра његовог највећег непријатеља. Филм се дефинитивно на неки начин може упоредити са формулом "Храброг срца", али чврсто стоји на својим ногама, а оно што га учвршћује је изванредни Расел Кроу који блиста у нама тако познатој причи о човеку према коме се држава за коју је крварио односи као према најгорем ђубрету. Како каже поменути лик, "оно што радимо у животу, одјекује у вечности", а ја сам сигуран да ће и ова глумачка креација још дуго одјекивати.
18. Jake La Motta (Robert De Niro, Raging Bull, 1980))
Роберт Де Ниро је у време снимања другог дела "Кума" прочитао биографију Џејка Ла Моте и одмах видео потенцијал за снимање филма. Мартин Скорсезе је 1978. године био у болници због зависности од дроге и само га је Де Нирова упорност очувала чистим да сними овај филм, а спасла му је и живот, по сопственом признању. Сам Боби Ди је прошао кроз исцрпан физички тренинг и боксовао три професионална меча, од којих је два добио. Касније се угојио 27 килограма да би глумио старијег Ла Моту, што је и даље рекорд за оскаровску телесну трансформацију (а уопште, само се Винсент Д'Онофрио угојио више од њега за "Панцирни метак" Стенлија Кјубрика). Интересантно је да је 1981. година у којој су глумац и његов лик (прави Џејк Ла Мота) били заједно у дворани по први пут, а исто важи и за женску категорију (Сиси Спејсек у улози Лорете Лин, у филму "Рударева ћерка). Кад је драмски, спортски, сценаристички, режијски приступ у питању, доста озбиљнији филм од "Рокија", али овај пут, без награде за филм године. Владало је мишљење да ће се Скорсезе овим филмом повући, али то се на срећу није догодило.
17. Colonel Nicholson (Alec Guinness, The Bridge on the River Kwai, 1957))
Сер Алек Гинис фантастично игра заповедника британских ратних заробљеника са веома комплексним карактером. Намере су му и те како под знаком питања, јер временом изграђује респектабилан однос са јапанским заповедником, а мост који је требало да буде симбол британског отпора, као да се полако претвара у спомен-плочу самом пуковнику. Један од најбољих ратних филмова свих времена не би био то што јесте да није било врхунских глумаца на челу са Алеком Гинисом, који је много сумњао и у себе и у свој лик. Најпре је одбио улогу, јер је сматрао сценарио антибританским, а Николсона уштогљеним и нимало духовитим (сматрао је да је хумор неопходан, јер је по томе био најпознатији својој публици), али након што су је из различитих разлога одбила још четири великана, а потписан је Џек Хокинс у улози мајора Вордена, Алек Гинис је размислио поново, на његово инсистирање. Сумња се наставила кроз цело снимање, да би, у сврху умиривања глумца, Дејвид Лин пустио Гинису сат времена сировог материјала са одређеним Николсоновим сценама, док су Гинисов син и жена такође присуствовали пројекцији. Суд читаве фамилије после тога је био да је Николсон најбоља улога Алека Гиниса, што се показало тачним на додели Оскара.
16. J. J. Sefton (William Holden, Stalag 17 (1953))
Улога Сефтона, који као ратни заробљеник муља и ваља са Немцима ради привилегија, навлачећи гнев осталих и изазивајући сумњу да је издајник, најпре је писана за Чарлтона Хестона. Међутим, како се сценарио развијао, лик је постајао све циничнији, па се Хестон више није уклапао и отворио се простор за Била Холдена, који тај лик такође није волео и константно је терао Билија Вајлдера да га учини мало финијим. Пошто је овај то стално одбијао, Холден је одбио улогу, али га је студио приморао да је ипак одигра. И урадио је то сјајно, лик је веома иритантан, али вас он просто глумом тера да га ипак некако цените. Сефтон нема проблем с тим да тргује са окупатором ако ће му то донети повластице, а када се открије присуство шпијуна у баракама, може да се спасе само ако открије правог. Од самог почетка се види да је сјајно ушао у улогу, и поред почетног негодовања, и заслужено освојио награду, пошто су се два главна типа из "Одавде до вечности" међусобно поништила. Филмови Билија Вајлдера су сјајно окружење за ликове попут Сефтона - сјајан, бритак сценарио, прожет духовитим репликама и ироничним хумором, са дозом озбиљне драме баш кад треба. Вилијем Холден је ту у свом природном окружењу, једноставно промашаја није могло да буде. По речима Кирка Дагласа, након што је отпао Чарлтон Хестон, улога је понуђена њему, а њено одбијање сматра највећом грешком своје професионалне каријере.
15. Jimmy Markum (Sean Penn, Mystic River (2003))
Шон Пен је учврстио свој већ легендарни статус пре 11 година, освојивши првог Оскара за злокобно предивну карактеризацију оца у жалости, чија улична прошлост потискује неколико духова, који се поново појављују пошто му непознати починилац убије ћерку. Он је главни шраф добро подмазане машинерије која савршено функционише на много нивоа (мада, ништа слабији није био ни Тим Робинс). Кад је иза камере легендарни Клинт Иствуд, знате да ће све бити пажљиво оркестрирано, и Шон Пен и те како добија прилику да се размахне (неки кажу и превише, мислећи на сцену урлања при откривању ћеркиног леша, после које су га, на сопствени захтев, чекале боце са кисеоником). Са друге стране, у току снимања сцене уласка у мртвачницу где лежи убијена ћерка, његова глума је била тако изражајна и сугестивна, да је Еми Росам почела наглас да плаче, дирнута емоцијом коју је глумац изазвао и задивљена снагом његове експресије. И више него заслужен Оскар за тумачење изузетно комплексног лика, а опет све то делује и више него једноставно када посматрате Шона Пена.
14. Charles Chipping (Robert Donat, Goodbye, Mr. Chips (1939))
Велики британски глумац који је за 53 године свог живота снимио неуобичајено мали број филмова, патио је од хроничне астме, што га је на крају и коштало живота, али је ипак оставио значајан траг у свету позоришта и филма. Многи ће рећи да је 1939. најплодоноснија у историји филма, а управо тада је један човек освојио Оскара за најбољу мушку улогу испред Кларка Гејбла у улози Рета Батлера. Наравно, у питању је Донат, који просто исијава харизму са екрана тумачећи свачијег омиљеног наставника, популарног господина Чипса, који се, напуштајући овај свет, сећа ствари које су му обележиле живот, а понајвише љубави којом га је обележио. Ова магична улога и магичан филм треба да буду обавезан материјал у свим школама и подсете нас чиме заправо треба да се бавимо. Наравно да се филм не може превести на данашње генерације, али остаје једна константа, а то је улога за вечност Роберта Доната. Занимљиво је приметити како су се тадашњи шминкери довијали да га учине старијим, с обзиром да је распон његових година у филму 20 - 83.
13. Howard Beale (Peter Finch, Network (1976))
Суочен са неправдом, обичан човек устаје против корумпираног и немилосрдног система масовних медија који испирају мозак публике дајући јој оно што хоће, хлеба, игара и крви - много јефтине забаве за кретене која нема апсолутно никакву вредност. Наравно, хладни и окрутни могули проналазе начин да га експлоатишу у своју корист и због сопственог профита на најциничнији могући начин, да би онда преокренули ситуацију. Питер Финч је први од два глумца која су добила награду постхумно. Зли језици ће рећи да је баш смрт разлог за то, али то нема везе са истином, јер је био невероватно убедљив у својој "бесан сам као рис и нећу више то да трпим" улози. Мада, и конкуренција је била за сваки респект, пре свега ту мислим на Роберта Де Нира у улози Тревиса Бикла, тако да донекле и разумем приче које су потекле на ту тему. Све у свему, ако желите да видите како функционише ефикасан механизам за манипулацију људима, гледајте "Мрежу". Увек ће бити људи бесних као рис, али ће мало ко моћи ишта да уради. Злосрећни Хауард Бил је бар покушао.
12. Daniel Plainview (Daniel Day-Lewis, There Will Be Blood, (2007))
Овај чувени Ирац, познат по својој систематичној припреми за улогу, рекордер је по броју освојених Оскара у овој категорији (три за сада), а други је освојио играјући похлепног и окрутног нафташа у филму Пола Томаса Андерсона, са којим је хтео да ради пошто му се допао "Punch-Drunk Love". Жеља је била узајамна и речено је да у случају Деј-Луисовог одбијања, филм вероватно не би био ни снимљен. Овако, створена је историја. Глумац је опет заблистао у лику бескрупулозног и на све спремног Данијела Плејнвјуа, кога похлепа тера у све већи и већи неморал, а ни ликови са којима се сусреће нису баш за углед и поштовање. Проширење поседа повлачи за собом неке непријатне ствари, али ради виших циљева се све да истрпети. Данијел Деј-Луис се и овог пута сјајно припремио, морална поквареност и суровост просто зраче из њега, а глас и покрети су донекле инспирисани великим редитељем Џоном Хјустоном (с тим у вези, Пол Томас Андерсон каже да је пре снимања овог филма, као припрему, гледао "Благо Сијера Мадре" бар 20 пута. За проверу глумачких способности Џона Хјустона, гледајте "Кинеску четврт" Романа Поланског). Плени лакоћа Деј-Луисове глуме и уживање је посматрати га шта год да ради, јер бира врло пажљиво. Без њега је овај филм лако могао да склизне у обичан просек.
11. Lester Burnham (Kevin Spacey, American Beauty, (1999)
Криза средњих година вероватно никад није била реалније представљена у једном филму. Спејсијев Лестер има све - дивну кућу, жену, ћерку и добар посао, а опет је дубоко незадовољан својим животом. Успавана воља за животом се буди када у његов живот уђе провокативна пријатељица његове ћерке, а уврнути комшија оживљава његове успомене из младости кроз музику и марихуану. Спејси је апсолутно чудесан у "Америчкој лепоти", из простог разлога што и поред свих мана које његов лик неоспорно има, нама је ипак и те како стало до њега, и сви бисмо помало хтели да будемо као он, да нам довољно кврцне у глави да поставимо ствари на право место, па макар и у зрелим годинама. Једна од најупечатљивијих улога деведесетих година и дирљива посвета Оскара великом пријатељу и глумачком ментору, Џеку Лемону. Нажалост, овај фантастични глумац је ретко у овом веку поново достизао ове висине.
10. Don Birnam (Ray Milland, The Lost Weekend, (1945))
"Изгубљени викенд" Билија Вајлдера је први филм који се озбиљно бави проблемом алкохолизма у реалистичном, мрачном и веома бруталном маниру. Одважно и храбро тумачење Реја Миланда утрло је пут свим будућим улогама алкохоличара на филму, од којих су многе освојиле Оскаре. Сам филм је немилосрдан у свом приказу мука кроз које пролази један зависник и сви из његовог окружења, а Миланд је природан, искрен и дубоко очајан у улози Дона Бирнама, несуђеног писца чије креативне таленте константно спутава љубав према чашици, а једину подршку налази у својој напаћеној девојци и брату. Колико је ово јака улога говори и поуздано предвиђање Билија Вајлдера на крају снимања филма да ће Реј Миланд освојити Оскара. Био је у праву, иако је најпре имао другог глумца на уму за ову улогу, Хозеа Ферера, који ће на свог Оскара сачекати још 5 година.
9. David Helfgott (Geoffrey Rush, Shine (1996))
После болести зависности на реду су ментални поремећаји. Срцепарајуће тумачење фантастичног младог пијанисте који доживљава нервни слом, изазван константним притисцима оца тиранина чија су очекивања константно превисока, шта год да се деси, донело је Џефрију Рашу и више него заслуженог Оскара, а донело му је и пробој у Холивуд. Очигледно је унео целог себе у улогу одраслог Дејвида Хелфгота, и то му се на крају исплатило. Превише прича, још више пуши, и предобро свира клавир (и то чини сам, јер се у приватном животу вратио часовима клавира после 30 година, а са каквим резултатима, погледајте сами). Дастин Хофман је био дирнут причом и свирком правог Хелфгота, те је изразио интересовање за улогу, али је Аустралијанац Скот Хикс инсистирао на земљаку и није погрешио. Раш је рођен да би играо Дејвида Хелфгота. Његово умеће је очигледно од првог кадра и све изгледа веома једноставно у ритму музике Сергеја Рахмањинова. Ово је обавезан материјал за све којима је клавир на неки начин значајан, као и оне који воле да виде једну снажну драмску интерпретацију која ће их оборити с ногу.
8. Atticus Finch (Gregory Peck, To Kill a Mockingbird, (1962))
Глумчина Грегори Пек игра адвоката који улаже огромне напоре да одбрани црнца лажно оптуженог за силовање беле јужњакиње. Убеђен у клијентову невиност, брани га врло храбро, што га у граду пуном расних предрасуда и нетрпељивости. Ова улога се сматра круном дуге и плодне каријере Грегорија Пека и лако је видети зашто - много је унео у њу, иако, занимљиво, није био први избор. Кад му је улога понуђена, у даху је прочитао књигу и одмах препознао квалитет и потенцијалну улогу живота. Чувени деветоминутни говор из завршне речи је снимљен из првог покушаја. Инспирација за лик Атикуса био је отац списатељице Нел Харпер Ли, тако да ју је Пек консултовао у вези понашања и навика тог човека. Атикус Финч је са правом завредео репутацију једног од најпозитивнијих ликова великог екрана, а Грегорију Пеку у овој улози све верујемо, толико је убедљив. Нисам баш сигуран да би тако било да је изабран први пик, Рок Хадсон. И поред своје вансеријске глуме, Грегори је био убеђен да ће награда отићи Џеку Лемону за алкохоличара огољеног до костију у филму "Дани вина и ружа". Ипак, профил лика је изгледа пресудио.
7. Forrest Gump (Tom Hanks, Forrest Gump 1994)
После гледања овог филма, тешко је замислити било кога другог у улози Фореста Гампа осим Тома Хенкса. Ипак, три друга глумца су је одбила пре него што је он прихватио, из страха да ће филм бити тешка пропаст. Колико су били у праву, видимо и дан-данас када само двадесет година од настанка већ има култни статус и бар педесет реплика које се стално цитирају. После незаслуженог Оскара за "Филаделфију", Хенкс савршено тумачи свачије омиљено велико дете, које је ни криво ни дужно, активни учесник у мноштву историјских догађаја. Иако је "живот као кутија чоколаде, јер никад не знаш шта ћеш добити", мислим да је Том Хенкс сигурно знао да ће добити готово сваку важну глумачку награду те године. И то потпуно заслужено, јер је приказао нешто што се не виђа сваки дан. А за улогу није плаћен, већ је радио само за проценте, а инкасирао близу 40 милиона. Па ви видите.
6. Terry Malloy (Marlon Brando, On the Waterfront (1954))
Невероватна глумачка бравура Марлона Бранда у лику Терија Малоја, бившег перспективног боксера, који ненамерно шаље пријатеља у смрт, а онда се упушта у обрачун са криминалним синдикатима на њујоршким доковима, који су за њу одговорни. Распет је између жеље да не буде обележен као цинкарош (остајући веран другарима гангстерима) и осећања према сестри убијеног, која су се недавно пробудила, а још је теже ако у синдикату ради и рођени брат. Чувена сцена у таксију између Марлона Бранда и Рода Стајгера спада међу најпознатије у историји филма. Нећу се много задржавати на објашњењима, већ сам скренуо пажњу на потребне ствари у недавном тексту о Марлону Бранду, а не волим да се понављам.
5. Raymond Babbitt (Dustin Hoffman, Rain Man (1988))
Дирљива интерпретација аутистичног саванта који је геније за бројеве у филму "Кишни човек", донела је Дастину Хофману другог Оскара по реду и представља чист пример врхунске глуме, која је по мени остала непревазиђена кад је у питању тумачење људи са проблемима у глави. Хофман је у лик Рејмонда унео многе промене, на пример учинио га је аутистичним уместо ретардираним, што је из пројекта избацило првог режисера, Мартина Бреста. Затим, Рејмонд је требало да буде срећан и весео, али је Дастин убедио главне људе да би требало да буде повучен и да би тако било ефектније. Сјајно се припремио за улогу, јер је провео годину дана у близини таквих људи, а много времена је провео и са Кимом Пиком, који је директна инспирација за лик Рејмонда. Најпре је требало да игра Чарлија, али пошто је био до суза дирнут упознавши Лесли Лемке како слепа, ометена у развоју и са церебралном парализом, свира читаве клавирске концерте на слух, одлучио је да се заинтересује за Рејмонда, и као што се зна, није погрешио.
4. Hannibal Lecter (Anthony Hopkins, The Silence of the Lambs (1991))
Врло мали број глумаца би успео да извуче тако захтевну улогу као што је Ханибал, са сценариом који им омогући да се на екрану појаве 16-17 минута. Али, Ентони Хопкинс није било ко, већ врхунски уметник и ученик великог Лоренса Оливијеа. Његов карактеристични глас (мешавина Трумана Капотија и Кејт Хепберн) и појава, чине да га се гледалац плаши и ужасава због оног што он јесте, али се на уврнут начин и диви његовој интелигенцији и игрицама које игра са Џоди Фостер. Једна од занимљивости је да је на лицу места импровизовао део сцене првог сусрета са Кларис у коме исмева њен акценат, те је њена згранутост потпуно спонтана, јер се осетила лично нападнутом. Касније је захвалила Хопкинсу што је успео да изазове тако искрену реакцију. Од почетка до краја врхунски филм, сценарио и глума, а нарочито у сценама где се појављује Ентони Хопкинс. Улога свезнајућег психопате никоме није боље легла, а као и у већини других случајева, није био први избор. Ентони је на другом месту по најкраћем времену проведеном на екрану за освајање Оскара за најбољег глумца. За мање од минут, испред њега је Дејвид Нивен. Али, у сваком случају, ово је показна вежба како освојити награду помоћу адекватне минијатуре.
3. R.P. McMurphy (Jack Nicholson, One Flew Over the Cuckoo's Nest (1975))
Николсон је лудачки инспирисан и заиста истински диван у овом филму, осећа се природно у кожи бунтовног шаљивџије, чија весела природа оживљава сломљене душе својих сапатника у менталној установи, спречавајући их тако да доживотно постану биљке и враћајући их у живот. Хемија између Џека и Луиз Флечер, која му игра најљућег непријатеља, главну сестру на одељењу, која је притворна гуја, врло опасна јер мисли да њена диктатура помаже пацијентима, заиста је величанствена. Клинч између њих двоје је предиван, јер балансира по ивици између ироније и озбиљне драме. Џек Николсон глуми са таквом лакоћом, да бисте по фацама које прави, покретима које изводи, разговорима и покретима, могли да закључите да је у младости био редован посетилац менталних установа и затвора, толико све делује једноставно и спонтано, да је просто невероватно. Иако је писац Кен Кејси био много бесан рекавши да је књига упропашћена (а нарочито због чињенице да филм није дат из визуре Поглавице), ја сматрам да је ово свакако један од бољих филмова икад снимљених, који реално слика Америку, разоткривајући је као чудовишно хладну средину у којој мора да влада систем коме нико не сме да се супротстави. Оскар Гренд Слем говори сам за себе, а највећи фактор успеха је управо Џек Николсон.
2. Thomas More (Paul Scofield, A Man for All Seasons (1966))
Пол Скофилд игра познатог интелектуалца и црквеног великодостојника Томаса Мора, који не подржава смешне и сулуде брачне игрице свог краља, најпре са тихом уздржаношћу, остајући тако његов верни слуга (али, најпре Божји), на тај начин разбесневши и краља и све оне који су му слепо одани. Скофилд је репризирао своју позоришну ролу коју је пре филма тумачио годинама (четири године раније освојио "Тони"), и у њу је уткао сваки делић свог неизмерног талента, створивши заиста очаравајућу глумачку креацију. Продуценти су хтели Лоренса Оливијеа, а улога је понуђена и Ричарду Бартону. Међутим, редитељ Фред Цинеман је остао непоколебљив у захтеву да улогу тумачи управо Пол Скофилд. И боље што јесте, јер је сада неког другог врло тешко замислити. Када сам пре овог филма гледао Бартона у "Ко се боји Вирџиније Вулф", помислио сам да је у питању још једна пљачка и да нема шансе да је ико успео да надмаши његовог Џорџа. А онда сам погледао овај филм, после чега је коментар био "па, добро, зна и Академија некад нешто да погоди".
1. Vito Corleone (Marlon Brando, The Godfather (1972))
Не постоји малтене ништа што није већ речено о овој легендарној улози у легендарном филму и лекцији из глуме легендарног глумца, који се на велика врата вратио на сцену после серије лоших или просечних филмова. Сигуран сам да је број људи (не рачунам децу и тинејџ зависнике од интернета, игрица и брзе хране) који није гледао ово ремек-дело мизеран, а још је мањи број оних који се нису дивили Брандовом умећу у њему. Јер, да би се човек дивио Бранду, не треба да буде Роџер Иберт. Не треба чак да буде ни Димитрије Војнов. Треба само да има основна чула којима може да види и осети све нијансе уткане у ову улогу и све мале детаље који чине Вита Корлеонеа једним од најважнијих филмских ликова икада, у сваком смислу. Не зна се која је секвенца боља. Да ли она када прима странке и слуша њихове молбе на дан ћеркиног венчања, да ли импровизовано шамарање Ала Мартина, праве сузе у болничком кревету, показивање емоција на десет секунди кад види убијеног сина, или надахнути говор на заједничком састанку породица? Било како било, Марлон Брандо је, заједно са поменутим колегама, поставио веома високе стандарде, питање је хоће ли их ико достићи. Ове године је фаворит Метју Меконахи, видећемо хоће ли се прогнозе испунити. До читања.
Нема коментара:
Постави коментар