Hacksaw Ridge (2016)

Сценарио: Роберт Шенкан, Ендру Најт
Режија: Мел Гибсон
У главним улогама: Ендру Гарфилд, Сем Вортингтон, Лук Брејси, Хуго Вивинг, Винс Вон

У тексту о филмовима који нас очекују, већ сам писао да ми је најочекиванији наслов из плејаде најављених просека без дилеме "Hacksaw Ridge" односно "Гребен спаса", пре свега зато што га је режирао Мел Гибсон. Као глумац је увек био врло добар, мада се последњих година утопио у просек (нарочито откад је пао у немилост јеврејских главешина студија), док је као редитељ фантастично талентован човек, јаке воље и визије, са мудима до колена (треба ли већи доказ од филмова на арамејском и мајанском?), чији филмови наглашеном, прелепо усликаном симболиком дочаравају одређену поенту. "Човек без лица" није превише познат, али је добар за почетак, сви смо се као клинци ложили на "Храбро срце" и поред драматизовано-романтизоване биографије Вилијема Воласа, има ту веома јаких сцена и меморабилних реплика, свакако је више од просечне партизанштине. "Страдање Исусово" сам гледао у биоскопу као бруцош, јединствен доживљај, свакако је мало превише акцента стављено на бруталност (чак и за мене који се тога нимало не грозим), али опет, то је и поента, не зове се филм "Живот Исусов", него "Страдање". Свакако ценим бескомпромисност целог подухвата, вероватно би ми било теже да сам безбожник, а овако ми се уклопило све то. За "Апокалипто" често говорим да је један од најбољих филмова 21. века, и сваки пут ме фасцинира колико се његови прелепо усликани кадрови урезују у мозак. Од мене има чисту и лепу петицу, што се не може рећи за превише модерних филмова, а управо је то један од разлога што сам са толиким нестрпљењем чекао шта ће Мел да испоручи после десет година. Знајући премису, и знајући ко је у столици, довољно ми је било да знам да ово неће бити још једна бљутава "America, fuck yeah" сплачина, и да се успут надам да ћу добити искуство вредно гледања, као и увек до сада.

Гребен спаса (2016)

Истинита прича о Дезмонду Досу, који се добровољно пријавио да буде болничар у 2. светском рату. Одбивши да носи пушку, са намером да спасава животе уместо да их узима, он навлачи на себе гнев осталих војника и претпостављених, али остаје одлучан. Све кулминира директним учешћем у биткама код Окинаве пред сам крај рата и спасавањем многих живота, уз очување части и идеала.

Кад прочитате овај одељак изнад, то стварно не звучи као не знам ни ја шта, не у погледу достигнућа самог Дезмонда Доса, већ у погледу премисе за филм, изгледа као нешто што сте већ видели, и што се одвија као по концу, са познатим исходом. И то је углавном тачно. Али, инстинкт ме није преварио, управо због тога што је на месту режисера пргави Аустралијанац, ми смо добили свеж, надахнут филм, који приповеда о познатој ствари на потпуно јединствен начин. Одговорно тврдим да би, у рукама већине других, ово био шестомесечни хит, у најбољем случају. Са друге стране, исто тако тврдим да ће се о њему сада дуго причати, јер је заиста у питању велики спектакл који, и поред познате материје, гледаоцу нуди феноменално искуство. Најпре да кажем оно што не ваља - први део се одвија по познатом кључу (срећно детињство, јурњава са братом по шумама и горама њихове земље поносне, рана младост испресецана испадима ћалета алкохоличара оптерећеног траумама из претходног рата, због чега је и наш јуноша почео да се гади оружја; рат, брзинско мување са младом болничарком, мора се ићи у бој, земан дошо, ваља војевати, за крст часни крвцу прољевати, али без пушке). Можда је тај сам почетак мало превише пролонгиран, али рекао бих да је то нужно, ради успостављања експозиције. Није ни тај део безвредан, пре свега због сјајних сцена са Хугом Вивингом у улози оца, човека чија је психа упропашћена у претходном рату, што узрокује повремене испаде беса, углавном због кривице што је преживео, за разлику од већине пријатеља из детињства. Лик заиста делује стереотипно, али Вивинг му даје боју и велику људскост, школован глумац попут њега и те како зна да удахне живот овом донекле клишеираном карактеру, и у сценама на почетку, а и касније у сцени уласка у суд, на пример. Једна од најбоље одиграних улога у филму, можда вредна и номинације за Оскара. Затим  следе сцене обуке у кампу, где Досово позивање на приговор савести (поздрав за моје прошлогодишње матуранте који ово читају, они ће знати због чега) и одбијање да носи оружје (очекивано) бивају извргнути руглу, изазивајући црни хумор ("рећи ћемо непријатељу да причека са нападом док наш пријатељ заврши молитву, и да нас не узнемирава на Сабат") и бруталност. Спорадично се призива дух "Фул метал џекета", кроз бруталност и спрдњу са Досом, што кроз лик наредника Хауела (дебели Винс Вон, Хартмен-wannabe, са све надимцима које је наденуо војницима). Иако не може ни да приђе великом Р. Ли Ермију по сензибилитету (мене је на моменте подсетио на Герија Синиса у Форест Гампу, на пример), можете видети колико је Мел Гибсон велики режисер кад је из очајно-отужног глумца какав је Винс Вон извукао сасвим добар перформанс (и, кад смо већ код тога, из Ендруа Гарфилда одличан, што никако нисам очекивао). Следи повлачење по затвору и судовима, убеђивање од стране свих и свакога да одустане и оде кући као господин човек, али не, Ћира се никада неће предати, и оде он у прве борбене редове, без пушке и бомби, а са џепном Библијом коју му је поклонила изабраница. Ни мање ни више него усред самог пакла. 

 Читав филм је од старта прожет јаком религијском симболиком, од првог кадра, када Дос казује одломак, преко константног позивања на шесту заповест, до неодвајања од поменуте књижице у сваком тренутку. Оно што је мене апсолутно купило у читавој ствари око овог филма је непоколебљива вера - не религија, вера једног човека у одређене идеале и вредности за које је спреман да исправи кичму, у главу дркне, покаже зубе, па и поносно цркне ако треба - око одузимања туђих живота за њега нема компромиса, и поводом тога је спреман да се супротстави и породици, и саборцима и претпостављенима, јер за њега постоји само један главни судија. И та искрена вера једног човека у узвишен и чист морални принцип, због које је спреман да истрпи све, је носећи елемент овог филма, и оно што га чини већим од просечног производа ове врсте. Сходно томе, верује и сам Мел Гибсон (рекао је да би волео да живи у Америци чији је председник Дезмонд Дос), а успео је да натера и глумце да верују њему (отуд вероватно и одлична глума оних од којих то не бисте очекивали, пре свих Гарфилда и Вона, ако је за остале донекле нормално). А кад акција најзад почне, кад коначно дође пушкарање и роштиљање - то је тек празник за филмске сладокусце. Гарантујем да сцене борбе ни у једном другом ратном филму не делују тако живо и реално - Гибсон нас ставља у средиште збивања обичном камером из руке, без неких специјалних монтажерских трикова, нема дрхтања а ла Вештица из Блера, нема убрзавања, успоравања, нема сепиа ефекта, нема стрипа, само гола борба на живот и смрт пушкама, бомбама и бајонетима, разумна и очекивана количина сплетера кроз откинуте удове, крике рањеника и крваве лешеве, прворазредни саспенс, интересантни ликови до којих нам је заправо стало, и што је најважније - потпуно одсуство патетике, иако се нон-стоп (нужно) кокетира са истом. А усред свега тога, као противтежа, стоји човек који је исконски против свега тога. У рату се убија из нужде, па нам тако режисер говори да треба поштовати и туђе вредности и уверења, успевши да и од номиналних негативаца створи тродимензионалне ликове (погледајте само фантастичну сцену која кулминира ритуалним сепукуом јапанског официра). Лако је тражити хероје по опустошеним бојним пољима, треба стајати усред свега постојано као клисурина, и рећи "ја ћу то мало другачије", као Дезмонд Дос. И треба целу ствар приказати кроз визуру вештог и талентованог човека попут Мела Гибсона, па да све то не изгледа као фестивал клишеа.

А тамо где клишеа има, треба их учинити пријемчивијим публици, да не шкргуће зубима у негодовању и не пљуцка у резигнацији, него да јој се свиђа и да тражи још. Овај филм скоро савршено успева да избалансира на танкој жици, и избегне скоро све оно што би га чинило просечнијим - дводимензионалне ликове, патетику и клишее на које смо већ навикли кад су овакви филмови у питању. А чак и кад се тако нешто појави, филмском магијом, то делује фасцинантно, епски, грандиозно - погледајте само последњи кадар филма у коме се главни јунак симболично вазнео на небо, достојан да седне са десне стране Оца - и то само уз помоћ симболичне промене угла камере. Заиста фантастичан потез. Све набројано чини Мела Гибсона једним од ретких редитеља који успева да смућка напитак у коме ће на изузетан начин исказати главну поенту, у исто време манипулишући неопходним непожељним елементима, тако их учинивши лакшим за гледање. Не бих рекао да је ово антиратни филм пер се, бар не у мери у којој су то очигледни примери, попут поменутог "Фул метал џекета" или "Апокалипсе данас", јер индиректно слави Американце који су дали животе и њихову борбу, али зна се шта је главна поента свега. Ако је мене (а зна се шта мислим о америчкој политици и њиховој земљи уопште) овај филм успео лично да дотакне, то би требало довољно да говори о моћи филма као уметности генерално.

Нема сумње да ће Американци после овог филма опростити Гибсону што су га тукли. Мислим да би, ко год да режира, ово остварење било мезимче критике и публике, јер се бави једним од ретких Американаца који заправо примењује вредности на којима та земља наводно почива (мада смо и ми, и многе друге земље кроз векове могли да се уверимо колико је то заправо тачно). Биће ово повратак блудног сина, нешто слично као са Ингрид Бергман, која се после егзила у Италију вратила у Холивуд Оскаром за "Анастасију". Не знам колико ће награда освојити "Гребен спаса", номинован је за шест. Али, рећи ћу ово. Овај филм је невероватно искуство. Делује, удара, погађа, са свих страна, и визуелно и аудитивно и морално и како год хоћете. Тера вас да се смејете, плачете, дрхтите, стрепите, грозите се и повраћате. И да верујете. Да се запитате као својевремено Џорџ Орвел да ли "можда бити луд значи само бити у мањини која се састоји од само једног човека". На крају ћу само рећи да не знам колико ће овај филм освојити Оскара (номинован је за шест), али да му се, ако је правде, онај за режију мора дати. Иако је златна статуа одавно безвредна, иако сви воле веселкасте папазјаније попут "Ла ла ленда", иако тужне судба не воли, неке вредности једноставно морају да се испоштују. Попут оних које је поштовао протагониста овог филма.

ОЦЕНА: 4-

Дупли програм - "Паметна" фантастика коју нам Холивуд продаје - Arrival/Passengers (2016)

Претходних година, присутна је велика експанзија СФ жанра, верујем да не морам да набрајам силне наслове који су стигли из Холивуда у последњих неколико лета, а могу се убројати у тај жанр. Али, поред хиперпродукције, све је чешћа матрица коју понављају продуценти и пи-ар менаџери, а чак им се прикључују и неки од критичара - да се све више тежи оригиналним причама са квалитетним драмским подлогама које су, стицајем околности, смештене у тај жанр, а разлози могу бити бројни. Љубав редитеља према поменутом жанру, већа слобода у одређивању буџета, могућност да се разне ствари прокоментаришу путем метафора и суптилније, а опет слободније него што би то можда било могуће у садашњем времену и у реалним околностима. Међутим, поента је да се сада наводно мање разбацују паре на безумна интергалактичка рокања, експлозије и дезинтеграције, без икакве интелектуалне потпоре (осим кад су у питању Мајкл Беј и њему слични одрадеци), а наводно се уступа место паметној фантастици, филмовима који, осим што су визуелно импресивни, имају шта да понуде и за развој вијуга, који ће вас натерати да мало размислите након што прође одјавна шпица. "Долазак" Дениса Вилнева и "Путници" Мортена Тилдума су словили за представнике којима ће нас Холивуд ове године почастити (намерно не убрајам наставке "Осмог путника" и "Блејд ранера", чији су оригинали можда најочигледнији примери паметне фантастике, баш зато што су наставци. Пробаћу да анализирам да ли су поменути наслови оно за шта се издају.

                                                   *** СПОЈЛЕРИ ***

ARRIVAL 

Долазак (2016)

Сценарио: Ерик Хајсерер, по причи Теда Чианга 

Режија: Денис Вилнев

У главним улогама: Ејми Адамс, Џереми Ренер, Форест Витакер, Мајкл Штулбарг, Марк О'Брајен

Кад се 12 свемирских бродова пуних ванземаљаца спусти на различите локације широм света, задатак елитног тима, предвођеног лингвисткињом (ако се тако каже у овом времену полне равноправности) Луиз Бенкс, је да утврди шта је њихова сврха и зашто су дошли, док је прогоне визије везане за породицу. Док је свет на ивици глобалног рата, углавном због лоше комуникације, овај тим улази у трку с временом да провали разлог доласка незваних гостију на нашу планету.

Од овог филма сам имао умерена очекивања због велике љубави према остварењу "Згаришта" истог редитеља, остали филмови су му у шест година између били мање или више слабији, али се у њима видело да он није човек без визије, без идеје и без талента. Зато сам мислио да би ово можда на крају могло да се убаци у "не могу да верујем да је добро" категорију, пришао сам свему не познајући литерарни предложак и слободно се препустио филму. Једино у шта сам био сигуран је да ће бити прелеп за погледати. Он почиње емотивном монтажом сцена главне јунакиње и њене ћерке, кроз коју се у првих пар минута сазнаје да умире у јако младом добу. Ово ме је одмах жацнуло, уплашио сам се да ће цела та међурасно-интергалактичка комуникација/први контакт да буде сведен на личну (мело)драму главне јунакиње, и да се, као у толико других филмова, од тог дрвета неће видети шума и неће искористити бројни потенцијали које нуде жанр и премиса. Но, о том потом. Најпре да истакнем да је филм заиста леп за погледати, визуелно је махом спектакуларан, са добром режијом, која је углавном ефектна и извлачи што се извући може из целе ствари. Сценарио је заснован на добром темељу, али он само спорадично погоди право место, а временом постаје још један фестивал клишеа који жели да се поигра нашим емоцијама, врло директно и нападно нам сугеришући шта кад треба мислити и осећати. Похвалио бих и глуму Ејми Адамс, готово комплетан фокус је на њој, није лако провести два сата балансирајући неколико израза лица, али осим ње и донекле Џеремија Ренера, сви остали су малтене сведени на ниво статиста, па тако рецимо имате Фореста Витакера у улози коју би и много просечнији глумац одиграо затворених очију. Камера и фотографија су заиста прелепе, да се човек наужива гледајући ингениозне кадрове и посматрајући добру режију. Међутим, пошто се ваља удубити и у садржај, хајмо да видимо најпре шта се у филму догађа, а потом и проблеме на које сам наишао гледајући. Ванземаљци (њих двојица) се налазе иза непробојног зида (зид између нас - немогућност комуникације - треба ли да се црта поента?) и изгледају као некакве хоботнице у магли. Испоставља се да немају осам него седам удова, а њихова писанија делују као кругови од шољица кафе. Ствар која ми се у филму свидела је то што се најзад посвећује одређено време покушају дешифровања језика ових посетилаца, обично се преко тога доста лако претрчава. Са друге стране, мислим да, иако је комуникационом тиму свакако потребан лингвиста, потпуно је имбецилно претпоставити да то што она одлично познаје језике људи (зна чак и санскрит, благо њој) значи да ће успети да нађе и најмању правилност у ванземаљским шкработинама, али се то (какво изненађење) дешава после само неколико месеци, и то уз велику помоћ Џеремија Ренера, који иначе не би имао апсолутно никакву сврху (добро, да будем поштен, требало је и смувати Ејми Адамс са неким и дати смисао визијама при самом крају, а требало је и да неко да надимке ванземаљцима Абот и Костело - иначе, изгледају апсолутно исто, Бога питајте како их они ту разликују). Али, то је само једна од ствари које су ми овде веома упитне.

Млади хептаподи се спуштају на земљу ради веома битне ствари (да није, не би се ни спуштали, зашто да бију пут који се мери светлосним годинама) и онда седе скрштених пипака месецима, док бесловесни Земљани покушавају да докуче ког Петра Добрњца они желе, ови их само гледају и ћуте, у фазону играјте се децо, не журимо ми нигде. Па, добро, мајку му, ако су већ толико напреднији од нас у сваком смислу и ако су ту због неке важне работе (обе ствари се касније испостављају тачним), како то да се ниједан од њих не сети да на неки начин каже "Земљане, јаране, немој да те страх од мене, патимо због исте женеееее", или бар покуша да појасни њихову сврху. Уместо тога, они врло лагано допуштају да свет дође на ивицу галактичког рата, да би се тек онда ствар некако (и то за мој рачун прилично траљаво и проблематично) разјаснила. Додуше, цео карамбол и наступа због грешке у преводу једне ванземаљске реченице. У игри су Русија, Кина и САД. Имате право трипут да погађате које су две земље (замало) зликовци и душмани, а која решава енигму, спасава свет и успоставља мир. Такође, нико ме не може убедити да пар војника може онако да се ушуња у базу која је онако чувана и постави експлозив који само што није упропастио све. 

Све што сам досад написао спада у категорију благих спојлера од којих је већину било и могуће наслутити, али неколико следећих редова ће открити најважније детаље заплета, те вас умољавам да, ако желите да погледате филм, не читате следећи део, заправо прескочите део до следећег наслова, па га ишчитајте када видите ово остварење. YOU HAVE BEEN WARNED!

Испоставља се да су елијени добричине, које нису дошле да нам понуде ни изворе енергије, ни технолошке заврзламе, већ њихов језик, а они који њиме овладају ће бити у могућности да виде будућност и искачу из уобичајене линеарне временско-просторне перспективе, а таква могућност перцепције ће пружити невероватне могућности. А зашто би они нама све то учинили? Па, из простог разлога што ће им за три хиљаде година у нечему затребати наша помоћ. Па су, ето, решили да нам дају форе да се спремимо. Знате оно - једног дана, а можда он никад неће доћи, ја ћу тражити услугу од тебе, а дотле, прихвати ову правду као поклон на дан венчања моје ћерке...а, чекај, није ово тај филм. У сваком случају, флешбекови о мртвој ћерки су уствари флешфорварди, и наша лингвисткиња заправо има визије из будућности, а не из прошлости. Постоји неколико сумњивих ствари које ми не пију воду у целој тој причи. Можда бих нешто и прогутао, али убедљиво најимбецилнија ствар од које сам се стресао је тренутак кад она зауставља свеопшти рат реченицом коју телефоном саопштава кинеском генералу. Како зна да ће га то одобровољити? Па, сам јој је рекао у визији из будућности кад су се срели на пријему. Give me a fucking break! Нећу ни да почињем да објашњавам колико то нема никаквог смисла. Да не помињем моралне импликације прављења детета ако се већ зна да ће оно веома рано умрети, или ситуације у којој је свака будала и багра обдарена могућношћу да види будућност. Мислио сам да само Кристофер Нолан и екипа могу да избаце у етар нешто тако претенциозно под маском интелектуалног. И опет смо на старом - комуникација, језик, причајте једни са другима, водите љубав а не рат, а ми ћемо узети педесет милиона буџета и пласирати приче о не знам ни ја каквом чуду и ремек-делу. Иако овај филм стидљиво прижељкује да сценаристички и идејно буде на нивоу филмова Ридлија Скота, Стенлија Кјубрика и Андреја Тарковског, много је плићи, популистичкији и заборављивији. Штавише, упоредити ово у било ком аспекту са поменутом тројицом гиганата би било као упоређивати било кога од нас са Вељом Илићем или Милутином Мркоњићем по питању могућности и издржљивости при испијању вињака - много су искуснији, много су више литара сасули у себе, много су изнад нас у овој категорији. Много. 

Као што рекох, поштујем Дениса Вилнева, највише због поменутих "Згаришта", али и због још неких филмова или њихових делова. Нећу рећи да је ово филм за бацање, рекао сам да је добро режиран, солидно одглумљен, фотографија и камера су прелепе, ако би се само то гледало, филм би био право ремек-дело. Међутим, и поред коректног одрађивања свих поменутих сегмената, те креирања каквог-таквог саспенса, и без претераног потенцирања на феномену мртве ћерке (што је увек добро), он не може да задовољи захтевне гледаоце. Једноставно је превише танак, нарочито што се тиче оригиналности и интелигенције коју пропагира. Идејно је такође прилично споран, а нећу улазити ни у кршење закона физике, јер не познајем материју довољно добро. А ни то везивање целокупне проблематике за судбину главне јунакиње ми се не допада. Једноставно, све што се овде презентује је већ виђено. Човек нема за шта ново да се ухвати кад се филм заврши. Ипак, било је довољно за осам номинација. Пратићу даљи рад Дениса Вилнева. Ако успе превише да ми згади вољени "Блејд ранер" у наставку (у ком игра Рајан Гослинг, Боже, зашто?), нову шансу од мене неће добити, то је сигурно. 

ОЦЕНА: 2+/3-

PASSENGERS 

Путници (2016)

Сценарио: Џон Спејтс

Режија: Мортен Тилдум

У главним улогама: Џенифер Лоренс, Крис Прат, Мајкл Шин, Лоренс Фишбурн

Током пута са Земље на напредну свемирску колонију који траје 120 година, у савременом свемирском броду који превози преко пет хиљада путника, долази до квара у једној од капсула због утицаја метеорита, те се један путник буди 90 година раније од предвиђеног. После одређеног времена, он схвата да може да пробуди друге, и чини то са лепом списатељицом која му се допала, и по изгледу, и по оном што је о њој прочитао. Све у почетку функционише одлично, али шта ће бити кад открију да се налазе у смртној опасности, и кад она открије да се није пробудила случајно и због квара?

Од овог филма нисам знао шта да очекујем, јер је са једне стране имао добре елементе у премиси приче, а са друге, пропратни елементи нису били обећавајући - буџет од 110 милиона, напуцана Џенифер Лоренс, лепотанчић Крис Прат, у столици Мортен Тилдум који је режирао солидну "Игру имитације" (мада се успех тог филма више одржао на бравурозној глуми Бенедикта Камбербача, Чарлса Денса и још неких, него неке режијске ингениозности, а камоли историјске прецизности). Очекивао сам да све буде једноставна холивудска прича која ће макар обезбедити довољну количину дилема, конфликта, саспенса и свега осталог, да би бар могла да се назове просечном. Међутим, и поред неколико добрих ствари које филм поседује, то никако није довољно да надомести све недостатке, а нарочито ми сметају поступци ван здравог разума и пркошење законима природе или физике, како хоћете, које би (то је јасно чак и лаику као што сам ја) довело до моменталне смрти јунака, а самим тим и до краја филма. Да не буде да причам напамет, погледајмо постулате на којима се заснива читава прича. Најпре да кажем да се филм отвара слично као у "Осмом путнику" - изношењем података о броду, његовој мисији и члановима посаде. Сви су у хибернацији, и путовање се одвија на аутопилоту, али то једноставно не сме да функционише тако. Ако имате пут од 120 година и 5000 путника зависи од вас, посада једноставно мора повремено да излази из хибернације, баш због хитних случајева. Друго, на свемирском путовању за све мора да постоји резерва и резервни план. Али, не, ово је савршени брод, ништа у њему се не квари (подсећа ли вас на један други савршени брод? И требало би). Е, то је онда друга ствар. А ако се поквари хибернацијска капсула и неко се случајно пробуди? Ма, јок, нема шансе. Касније се открива да је квар узрокован близином метеорита поред ког је брод прошао. И то је отворило само једну капсулу? Важи, нема проблема. ОК, инжењер се буди, контемплира, шта ћу сад, сам сам у свемиру, јадан ја, рикнућу док стигнем на одредиште, мој живот нема смисла. После првобитног самосажаљевања, упознаје бармена андроида по имену Артур (сјајни Мајкл Шин, најбоља глумачка креација у филму, мада опет траћење потенцијала, јер је обавља на аутопилоту, pun intended). Једна од најбољих ствари у филму је што су сам Артур и читав изглед бара у потпуности инспирисани баром из "Видиковца" у "Исијавању" Стенлија Кјубрика, односно барменом Лојдом, што се види од првог појављивања. Елем, Артур му објасни да је боље да искористи све погодности луксузног брода, и проведе се као никад у животу. Не звучи лоше.

После око годину дана, скапирава да има могућност да пробуди путнике, па чини то са прелепом Аурором Лејн, списатељицом, јер му се допао њен профил личности, ствари које говори, а успут и добро изгледа. Ту одмах настаје морални конфликт, да л' да је будим и осудим је на смрт у овом броду без њеног пристанка, а ја шта ћу, али са киме ћу, сирак тужни без иђе икога, нећу да ми робот бармен буде једино друштво, идемо. Ту се одмах јављају људи који ће рећи да је то што је урадио равно силовању или убиству, и можда су и у праву. Ја, међутим, немам толики проблем са буђењем Ауроре пер се (Аурора - Sleeping Beauty, anyone? Још један пример метафоре која вас удара директно у главу), већ што није искористио могућност буђења на толикој посади и толиким стручњацима који би могли да отклоне кварове, или бар поправе шта се поправити може. Нек се носе толики механичари, инжењери, капетани и остали, пробудићу добру рибу да се мало поиграмо, усамљен сам и досадила ми је Десанка. Наравно, све иде као по лоју, они се зближавају, дјевушка прихвата судбину, почиње да пише књигу, јуноши је дозвољено разгледање њеног врта, како ономад рекоше Атомци, и све пет. А онда, Артур прекида идилу, ненамерно одавши тајну, и све се распада. Наши љубавници су осуђени на постојање једно поред другог и све делује изгубљено. Није помогло чак ни што је Џим посадио дрво на броду. Добро сте чули, дрво на свемирском броду. Да се није пробудио Морфеус (другачије се зове и није ћелав, али му је функција иста), све би било узалуд. Он је ту да објасни све, како и зашто је дошло до кварова, да ли их је и како могуће поправити, и како морају да раде заједно како би спасили себе и све остале сигурне смрти. Међутим, има још неколико ствари које се косе са елементарном логиком - кад се човек налази на испусту огромног термонуклеарног реактора, кад се врата отворе, он умире, без даљњег. Истог тренутка се филм завршава. Али, не, овде имамо и сцену оживљавања, која је цела толико урнебесна, да сам вриштао од смеха све време. Такође, ако брод пролази толико близу неке звезде као у филму, гравитација га усиса из прве. Ако не, онда је брод изграђен тако да се супротстави постојећим законима физике, а таквом тешко да би требало 120 година да стигне од једне до друге тачке.

И цела та ствар са опроштајем ми мало не пије воду. ОК је све то, престрављена си да будеш сама, али ипак ти је човек украо цео живот и све везано за њега, и ти на крају кажеш нема проблема, живећемо срећно до краја живота. Великом броју жена логика генерално није јача страна, али што је много, много је, заиста. И сама чињеница да се од толико ствари које имају потенцијал да узрокују некакав конфликт, сукоб, нешто што ће изазвати драму, свака завршава у happy-go-lucky фазону, потпуно дискредитује и девалвира овај филм, и уопште ми није жао што сам вам га спојловао, јер ни по једном параметру није вредан гледања. ОК, рекох већ, глума није лоша, поготово Мајкла Шина, али и двоје главних (мада, није никако вредна 15-20 милиона долара, колико ће добити), све лепо изгледа, све сија, искоришћен је пун визуелни потенцијал. Али, сувише је рупа, у радњи, причи, елементарној логици, да би се овај филм икако одржао. Зрео је за прескакање по свим основама, и жали Боже сто десет милиона долара.

ОЦЕНА: 2+

La La Land (2016)

Сценарио и режија: Демијан Чазел
У главним улогама: Рајан Гослинг, Ема Стоун, Џон Леџенд, Розмери Девит

Кад је неки филм помпезно најављиван обично сачекам да се слегне прашина, па га онда погледам кад утихне фама. Међутим, рекордних 14 номинација за Оскара (рекорд деле Титаник и Све о Еви), рекордних 7 освојених Златних глобуса, те славопојке критике и публике у рангу неких од најбољих наслова икада, нагнале су ме да не часим ни часа. Чим се појавио иоле пристојан скринер, пожурио сам да оверим филм, прибојавајући се да ће ми се потврдити сумње да је све ово само један маркетиншки безобразно прехајпован и нашминкан филм, предодређен за награде, јер удара по правим жицама и лепо изгледа. После два сата и седам минута, немам ни најмању сумњу да је то истина. Детаљно ћу објаснити због чега то мислим.

Ла ла ленд (2016)

Џез пијаниста у покушају се заљубљује у глумицу у успону у модерном Лос Анђелесу. Кад стигне успех, морају да се преиспитају приоритети и почиње прави тест за обоје.

Прво што се да приметити је да је овај филм препун омажа класицима светске кинематографије, и уопште се не труди да то сакрије, од првог до последњег кадра. Од приче о филмовима, сцена из биоскопа, постера, до готово свега осталог. Међутим, ту лежи ретка позитивна карактеристика овог филма, која се временом претвара и у проблем - осим тога што је у потпуности инспирисан мјузиклима студија РКО из тридесетих и четрдесетих (са Фредом Астером и Џинџер Роџерс), те оним нешто каснијим, попут "Певајмо на киши" и "Приче са западне стране", он такође у много сцена нуди и кореографске омаже поменутим филмовима (игра је пресликана на по неколико секунди, ако ја из главе могу да набројим шест или седам, мора да их има бар двадесет). Ја у томе видим огроман проблем, јер је овај филм најављиван као пројекат који је у исто време љубавно писмо старим остварењима, и нешто потпуно оригинално, са друге стране. Ја тај други део уопште не видим, и по мени главна и највећа мана овог филма се огледа у томе што не нуди апсолутно ништа ново - ни идејно, ни тематски, ни глумачко-певачко-играчки, ни реализацијски. Има ту симпатичних секвенци - пре свега мислим на подужу снолику сцену са краја; Ема Стоун није без глумачког талента (чак мислим да овде помаже то што није лепотица у класичном смислу), и Рајан Гослинг је солидно овладао клавиром, и као пијаниста се добро снашао (глумачки део посла је друга прича). Међутим, то једноставно није довољно. Осим тих (константних) бацања коски старим насловима, и осим чињенице да је лепо нашминкан и да добро изгледа, овај филм нема других искупљујућих квалитета и карактеристика. Без свежине, без оригиналности, без ингениозности, са клише причом, са сасвим очекиваним сценаристичко-режијским решењима. Песме и музика Џастина Хурвица уопште нису ништа специјално, певање је лоше (знало се како то решавају стари филмови - ако је нека глумица поседовала колоратурни сопран, попут рецимо Џули Ендруз, пева сама, ако не, синхронизује је Марни Никсон, или нека друга певачица која се тиме бави). Овде глумци певају сами, али ништа нема призвук филмова на које се "Ла ла ленд" угледа - и стога све делује вештачки и исфорсирано. Све је то занатски коректно одрађено - песма, игра, глума - али готово да можете да чујете упутства редитеља који говори глумцима где да стану и како да се помере - нема страсти, нема хемије, нема харизме, нема свега онога што је красило Фреда, Џинџер, Џина, Џули и остале мајсторе. Прича се готово комплетно може предвидети, а то никад није добро. Ко је гледао довољно филмова, доста му је првих 20 минута и остатак може да испрати само због песама. Притом, ја нисам неки познавалац мјузикала, али овај филм у једном тренутку прелази границу омажа и постаје бездушни плагијат који, истина, визуелно делује сјајно.

Иако читав филм делује као омаж прошлим временима, све се дешава у дигиталном добу, и сценариста/режисер заслужује похвале што покушава да натера гледаоца да поверује у филмску магију у таквом окружењу, али нажалост све остаје на празном покушају, чак је и "Мулен руж" База Лурмана, који је познат по style over substance филмовима, показна вежба из предмета "како успешно направити раскошан мјузикл" у односу на "Ла ла ленд". Наслов је иначе, за оне који не знају, референца на Лос Анђелес као земљу снова, а такође и енглеска фраза за неког ко нема додир са стварношћу. Празнина и недореченост филма се огледају и у чињеници да су глумци, не рачунајући главни пар, сведени на ниво статиста, па је тако Џон Леџенд, који по вокацији и није глумац, показао више жеље него Гослинг у свом кратком сегменту (чак ни песмица није лоша). Такође, ту је и Џеј Кеј Симонс, који у својих пет минута у улози власника локала/мрзитеља џеза даје малу лекцију глуме и демонстрира огромно знање (слично великом Пери Краљу у улози Сретена Жујкића у "Кенгуру"). Једноставно, овај пројекат је превелики и преамбициозан у односу на овако прозаичну реализацију. Цар је го, и не занима ме колико ће ово награда освојити.

Ипак, и поред све просечности (па и исподпросечности), уопште ме не чуди што се ово толико свиђа људима и што се не усуђују да га негативно критикују. Ово је фил-гуд остварење, у духу старих мјузикала, које одаје поштовање класицима, фино је увијено у обланде, политички је коректно, савршено функционише као филм на који можете одвести девојку (већина гледалаца је гледала премало филмова да уопште примети омаже, а камоли да им засметају до границе да помисле да је ово малтене плагијат), песме, иако нису ништа посебно, су махом певљиве, можда ће нека и освојити Оскара (од толиких номинација, не би ни било чудо). Редитељ махом погађа праве жице, и поруке су савршене за стварање масе следбеника ("пратите своје снове, ОК?", "сви имају шансе, ОК?" и остале бајковите селф-хелп мантре). Филм је такође потпуно политички коректан и скоро без икаквих псовки, што је, признаћу, освежење у овој ери, али линија мањег отпора не ствара ремек-дела, то је сасвим јасно. На крају бих само закључио да би и Филип Вишњић и слепа Живана као чланови комисије могли да укапирају да ово није филм који завређује седам Златних глобуса и четрнаест номинација за Оскара, али ме са друге стране уопште не би зачудило да покупи већину. (Титаник је био подједнако помпезан и подједнако лош, али је освојио награде само за техничке ствари, што је прихватљиво). Нека ово освоји Оскара за песму, костиме, и слично, нећу имати ништа против. Али, дати му било коју од главних награда би била даља девалвација ионако пропале награде, и надам се да се то неће десити. Заиста се најискреније надам да неће.

Још да се запитам у закључку, ко гура Демијана Чазела? Свака њему част, млад је, нова свежа крв у Холивуду, сам пише и режира своје филмове, али сетите се само колико је био хваљен његов првенац "Whiplash", који јесте био добар филм пер се, и заслужио је похвале за враћање џез музике у филмове (ни овај филм није могао да прође без љубави према џезу, и то је сасвим ОК), али будимо реални, данас би већ био скоро потпуно заборављен, само да не беше бравурозне глуме Џеј Кеј Симонса, о којој се и данас говори. Без њега би и "Whiplash" комотно могао да се сврста у категорију "играо је једно љето". "Ла ла ленд" је прилично слабији филм од њега, и идејно, и глумачки, и сценаристички. Ипак, не верујем да ће се после оволике помпе пребрзо заборавити. Због хајпа који га прати, сигурно ће се о њему причати бар још неко време. И то је у реду. Али, због толиких номинација, које су по свим параметрима незаслужене, од мене ће да добије пола оцене мање. Мене само чуди да је међу онима који хвале режисера и називају га будућношћу америчког филма један визионар попут Вилијема Фридкина, управо познат по ремек-делима која су све што овај филм није - храбра, оригинална и револуционарна (Француска веза, Истеривач ђавола, Чаробњак, итд). Можда је Чазел будућност америчког филма, али се искрено надам да ће у будућности снимати другачију врсту филмова од ове - пре свега много одважније, храбрије и мање посуте шећером. Јер, кад гованце поспете шећером и увијете га у најлепше машнице, и даље је само то - гованце.

ОЦЕНА: 2+ / 3-

John Hurt (1940 - 2017) - топ 10

Нема шта превише да се прича. Одласком Џона Харта, светски театар и филм изгубили су једно од највећих имена. Канцер је однео још једну победу, а чињеница да је Џон већ пето или шесто име из света шоу бизниса које се одселило ове године, сва је прилика да ће бити мртва трка између ње и протекле. У овом тексту се осврћем на десет најбољих филмова и улога које је Џон одиграо. Хронолошки су поређане, убило би ме да сам морао још и да их рангирам.

1. A MAN FOR ALL SEASONS (1966) - RICHARD RICH 

Изузетан филм великог Фреда Цинемана о конфликту између Томаса Мора и Хенрија Осмог функционише готово беспрекорно на свим нивоима, али и поред генијалности Болтовог сценарија, и поред феноменалне глуме величина попут Пола Скофилда, Роберта Шоа, Венди Хилер и Леа Мекерна, тешко да би био толико добар да у њему није био још један витални шраф - Џон у улози Ричарда Рича, који лобира код Мора за место на двору и не свиђа му се што је одбијен. Сјајно је гледати мајстора у једној од првих филмских улога како се од уплашеног маргиналца трансформише у љигавог кривоклетника у замену за бољи положај. Фантастично приказан пут од тачке А до тачке Б и јако убедљива глума заокружују портрет Рича, који најпре постаје велшки државни тужилац, а потом и канцелар читаве Енглеске за своје заслуге. Корупција је увек цветала међу британском елитом и ово је један од очигледнијих примера. Преминули див је већ овом улогом најавио велике ствари. "Човек за сва времена" је један од најбољих филмова шездесетих, а Џон је томе допринео успешно профилишући лик који је, иако несумњиво споредан, од великог значаја за целу радњу.

2. 10 RILLINGTON PLACE (1971) - TIMOTHY EVANS 

Џон је сјајан и као Тим Еванс, који се са женом и малом ћерком уселио у зграду на адреси из наслова, где живи и "оперише" Џон Кристи, серијски силоватељ и убица жена (фантастични Ричард Атенбороу). Лакомислени и практично неписмени Тим и његова жена су лагане мете превејаног убице који се нуди да им као стручњак помогне да се ослободе нежељено зачете бебе. Када бесловесног Тима нешто касније оптуже за убиство жене и ћерке, он покушава да се извуче и почиње френетична трка с временом. Опет је Харт заиста феноменалан у улози добромислећег, али потпуно погубљеног мужа, који се прилично касно освешћује и покушава да повади ствари, тек кад оне поприме и те како озбиљан ток. Иако је фокус пре свега на зликовцу кога Лорд Атенбороу савршено оживљава, редитељ Ричард Флејшер је и Џону дао сасвим довољно времена и слободе да покаже какав је мајстор, и испоручио је таман колико треба саблазни праћене драматиком да лик у потпуности успе. У прилог томе сведочи и чињеница да је за овај филм први пут номинован за награду БАФТА (познату и као британски Оскар).

3. MIDNIGHT EXPRESS (1978) - MAX 

Бескомпромисни приказ малтретирања у турском затвору у који је главни јунак заглавио због кријумчарења дроге, је први и једини филм у коме је Џон Харт прихватио улогу без читања сценарија. Он тумачи споредни лик Макса, старијег затвореника и наркомана који је већ увелико навикнут на терор који робијаши трпе. Сценарио је написао Оливер Стоун који се почетком двехиљадитих извинио Турцима због изузетно грубог третмана у овом филму. Чак је и Били Хејз на чијем је животу заснован овај филм рекао да су ствари претеране у односу на оно што му се заиста дешавало, али је зато рекао и да Џон Харт неописиво личи на правог Макса, и физички, и по ономе што му се дешавало. Иначе, он је, желећи да се што више приближи лику који тумачи, избегавао да се купа током већег дела снимања (које је трајало 53 дана), тако да је при самом крају толико баздио да га је већина избегавала. Ето шта значи бити посвећен, не смем ни да помислим шта би било да је на његовом месту био Данијел Деј-Луис, вероватно би заиста конзумирао дрогу. У сваком случају, још једна не много месната улога коју је Џон учинио великом, као и толико других после ње.

4. ALIEN (1979) - KANE 

Вероватно најбољи СФ хорор свих времена никако не би био то што јесте без великог доприноса Џона Харта. Он јесте био најкраће на екрану од читаве посаде "Нострома" и, што се мене лично тиче, мој омиљени лик је Ијан Холм у улози Еша, али Џон је тај који покреће целу ствар и чијом заслугом почиње читава гужва. Животом гарантујем да, ако сте икад гледали "Осмог путника" и треба из њега да издвојите једну упечатљиву сцену, то ће у сто посто случајева бити она када се туђин "рађа" из Кејнових груди, лично познајем неколико људи који се и данас стресу при помисли на исту. Џон Харт је још једном урадио оно за шта је специјалиста - од релативно мале улоге је направио креацију за памћење, а иронија је да је, баш као и у филму, он први умро од седам главних чланова посаде (и глумачке екипе). Не могу довољно да препоручим овај филм (иако сам то већ радио и у тексту о СФ филмовима, и у тексту о хорорима), тако да ћу само поновити да треба да га одгледате што пре. Џон је радом на њему уградио себе у још једно ремек-дело које заслужено припада самом врху светске кинематографије, а chestbursting ће до краја света остати легендарна сцена у енциклопедијама светског филма. Мало ли је?

5. THE ELEPHANT MAN (1980) - JOHN MERRICK 

Кад је Џону коначно омогућено да одигра главну улогу, одрадио је то за десетку, и право је чудо да је тако блатантно покраден за Оскара. У суморном филму Дејвида Линча, он тумачи историјску личност, Џозефа Мерика (у филму Џон) који се суочава са бруталним викторијанским друштвом у Лондону крајем 19. века, и то само због чињенице да је због болести и оштећења другачији од осталих. Срећа му се насмешила кад га је нашао добродушни доктор Тривс (Ентони Хопкинс) који га спасава тешког живота у циркусу и посвећује се његовом лечењу и интеграцији у друштво. Иако су многе муке кроз које Мерик пролази у филму свесно појачане у односу на стварни живот, Харт успева да га оживи као обичног, допадљивог и начитаног човека који успева да задржи људскост у окружењу које од њега прави звер. Колико је било захтевно, сведочи и чињеница да је сваког дана пре почетка снимања, за наношење маске и шминке, било потребно 7-8 сати. У једном од разговора са својом женом у току тог дрила, Харт је рекао "Мислим да ће ме коначно натерати да замрзим глуму". Ипак, не верујем да су у томе успели, јер даје апсолутно све од себе у овом мрачном ремек-делу које не оставља грам сумње око тога ко је право чудовиште - то су друштво, околина и предрасуде које носе они који изгледају сасвим нормално.

6. THE OSTERMAN WEEKEND (1983) - LAWRENCE FASSETT 

У веома потцењеном филму великана режије, Сема Пекинпоа, Џон Харт глуми агента ЦИА-е, Лерија Фесета, чији жена и дете су убијени, а он у потрази за одговорима постаје убеђен да су умешани руски агенти. Дефинитивно није међу најјачим филмовима које је Пекинпо снимио, али с обзиром на све проблеме са здрављем и продукцијом пројекта, испао је врло добро. Ово је прва адаптација дела Роберта Ладлама, а неки глумци, попут самог Џона, пристали су на смањење плате, само да би радили са легендарним режисером. Харт испоручује свој познати цинизам и изузетну љигавост, пружајући гледаоцима лика кога обожавају да мрзе. Изузетно се добро снашао у лику бескрупулозног агента који не преза буквално ни од чега да дође до потребних информација и оствари сопствене интересе. И поред слабих елемената које овај филм дефинитивно има, глума готово свих умешаних, а нарочито Рутгера Хауера и Џона Харта дефинитивно није један од њих, а не недостаје ни интригантна радња. Све поменуто и те како помаже да ово буде сасвим солидан трилер. Ипак, следећа улога је једна од оних по којима је Џон најпрепознатљивији.

7. 1984 (1984) - WINSTON SMITH

Верујем да нема велике потребе за неком помпезном најавом овог филма. Свако ко ме зна, зна колико обожавам књигу по којој је настао, ремек-дело апокалиптичне дистопије Џорџа Орвела. Филм је сниман баш у периоду када се догађаји у књизи дешавају, а интересантан је по томе што је последњи наслов у коме се појавио велики Ричард Бартон. Џон глуми главну улогу Винстона Смита (од почетка био једини избор продуцента и редитеља за улогу), чиновника који се усудио да устане против Великог брата и доведе у питање његове директиве, иако је знао шта му то може донети. Допустио је себи да осећа, искрено верујући да у душу не могу да му уђу. Мислим да ћу најбоље препоручити Џонову глуму и сам филм тако што ћу рећи да сам читајући Орвелово феноменално дело замишљао Винстона Смита баш онако како га је глумац у филму отелотворио, са свим конфликтима и променама осећања кроз које током свега пролази. Мада, добро, није ни чудо што је велики глумац све интерпретирао на прави начин. Ово није лака књига за адаптацију, нити лака улога за тумачење, али ако је неко био способан да све одради на прави начин, био је то Џон Харт у напону снаге, и учинио је то.

8. THE HIT (1984) - BRADDOCK 

Феноменални роуд муви кримић Стивена Фрирса који је неоправдано запостављен кад се прича о његовим најбољим остварењима, прати двојицу плаћених убица које по налогу газде по налогу газде отимају бившег колегу који је десет година раније певао мурији, а потом се скрасио у Шпанији. Међутим, кад тај колега током пута посеје раздор између два хенчмена, све је могуће. Џон убедљиво тумачи Бредока, старијег и искуснијег убицу, који мора да контролише свог младог "шегрта" усијане главе (Тим Рот). Сјајан филм, пун тензије и конфликта, на крилима бритког и бескомпромисног сценарија, носе управо Харт у улози Бредока, те Теренс Стемп у улози лукавог "тастера", Вилија Паркера, и тада млади и перспективни плавушан, Тим Рот, у улози Мајрона, који час брзоплетошћу, час агресивношћу, а час болећивошћу, стално квари Бредокове планове. Иначе, овај филм је испунио Џонову давну жељу да одигра опаког зликовца, и то је учинио (бар привидно) са изузетном лакоћом. Ако вам треба још основа за препоруку, уводну тему су радили Роџер Вотерс и Ерик Клептон, а за саундтрек је био задужен Пако Де Лусија. Пожурите и погледајте овај филм.

9. SCANDAL (1989) - STEPHEN WARD 

Заснован на истинитом догађају, филм прати лекара бонвивана Стивена Ворда, који се између осталог бави и интеграцијом припростих девојака у високо друштво, тиме побољшавајући сопствени статус. Једна од њих је и Кристин Килер која завршава у кревету Џона Профума, значајне политичке личности шездесетих година, и скандал је неминован. Поред бриљантне евокације датог периода, најјачи елемент филма је свакако глума Џона Харта, који фантастично оживљава човека који наизменично, како време одмиче, пролази кроз најбољи и најгори период у животу. Добро помажу и Ијан Мекелен, Бриџет Фонда, те Џоана Вели, као Килерова, али ово је од почетка до краја филм Џона Харта, и само је глумац његовог сензибилитета могао да дочара све танане емоције кроз које пролази лик који тумачи, од не баш много доброг лика коме је пре свега и изнад свега стало до себе и сопственог друштвеног статуса, до човека који ће ипак преиспитати ствари у које је веровао. Можда не толико велики филм сам по себи, али дефинитивно један од бољих Хартових глумачких наступа, што мислим да је довољна препорука да га истог тренутка убаците у беклог.

10. V FOR VENDETTA (2005) - SUTLER 

У мору очајних стрип адаптација у овом веку, једна од солиднијих (иако није баш добро остарила) је "В као Вендета" у којој маскирани осветник и борац за слободу руши фашистичку владу у футуристичком Лондону. Аутор стрипа Алан Мур је имао озбиљне замерке на филм, али поред пренаглашене симболике и неколико значајних разлика у односу на стрип, остале се по мени могу занемарити. Адаптирала су га браћа (овај, сестре) Ваховски, која су почела рад на сценарио још у доба рада на "Матриксу" (а и има одређених сличности). Такође, филм има доста сличности са "1984", с тим што Џон Харт овде глуми главног негативца, обрнуто од поменутог филма. Џон је успео да оживи званичника фашистичке владе Адама Сатлера (који се обраћа преко екрана, слично великом брату) на такав начин да вам је у тих неколико сцена заиста крајње одвратан. Феноменално оваплоћен љигави инструмент тоталитаризма, како то само један преискусан лисац може после толико година у послу, привидно без превише напора. Већ сам констатовао да је Џон (био) мајстор да мало времена које проведе на екрану учини потпуно упечатљивим. Ако вам кажем да је то и те како успео, и поред (нужно) упадљиво помпезног Хуга Вивинга, и ћелаве Натали Портман, онда вам је јасно о чему говорим. Он је најбољи доказ да не постоје мале и велике улоге, него такви глумци.

 Наравно да овај текст није довољно велики да поменем све значајне улоге у којима се појављивао и редитеље са којима је радио - на пример, био је Раскољников у ТВ верзији "Злочина и казне", дао глас Арагорну у анимираној верзији "Господара прстенова", играо у Ћиминовим "Вратима раја", Шеридановом "Пољу", два филма Џима Џармуша, био наратор у Фон Трировим "Догвилу" и "Мандерлеју", а појавио се и у "Меланхолији". Рад у позоришту нећу ни да помињем, јер би био потребан још један посебан текст. Надам се само да је и из овога што сам написао потпуно јасно којој групи глумаца овај господин припада. Стара гарда, класично обучавана, какве су дељали Џон Гилгуд и Лоренс Оливије. Такви бесмртници се у данашње време више не рађају.

Отворена (2016)

Сценарио и режија: Момир Милошевић
У главним улогама: Милена Ђуровић, Јелена Пузић, Јелена Ангеловски, Сава Кесић

Ево једног домаћег филма који сам чекао са приличним нестрпљењем због најава које су биле ем хороричне, ем комплетно ван мејнстрима, што се рефлектовало у чињеници да скоро сигурно нисте чули ни за једно име из глумачке екипе, а иако премиса звучи доста клишеирано, било је јасно да се, ако се крене правим путем, из ње доста може извући. Као да сам на неки начин предосетио да би ово могло да буде нешто прилично другачије од уобичајеног. И јесте било, те осећам потребу да напишем неколико редова о томе како ми је све то изгледало. Покушаћу да не разглабам, није ни могуће нешто превише улазити у ситна црева, али у сваком случају, овај филм треба видети, а пошто му је биоскопско време истекло, искористите прилику да скинете сасвим добар снимак који је ових дана постао доступан на интернету и одгледате га.

Отворена (2016)

Пријатељство између две матуранткиње, Саре и Алисе, нагло се прекида кад прва призна другој да према њој гаји снажна осећања. Пошто нису узвраћена, Сара пада у депресију и очај, који, потпомогнути репресивним окружењем, постепено попримају монструозан облик.

Најпре да поменем најочигледнију ствар - црно-белу хиперстилизовану фотографију која чини да филм од почетка до краја изгледа заиста прелепо - директан приступ ставља гледаоца у средиште радње, стерилно сиву атмосферу блокова. Редитељ Милошевић је британски ђак коме је ово дебитантско дугометражно остварење, које од почетка до краја има амбицију да се схвати уметнички, што због поменуте фотографије, што због начина обраде материјала. Прилично је јасно да су му узори све саме аждаје светског филма, попут Линча, Кроненберга, Жулавског и Поланског, али добра је ствар што ово никако није директна копија било кога од њих, већ је на све асоцијације о њима ударен лични печат. Скоро комплетан фокус је на две главне јунакиње, о чему сведочи јако занимљива идеја да се никоме осим њима двема у филму не виде лица. Допала ми се чињеница да је ово један од ретких филмова који покушава да се бави психолошком страном односа између две особе. Све време постоје назнаке да је средина у којој се налазе протагонисткиње исувише ауторитативна и репресивна, да живе животе којима нису задовољне, једна са успаљеном мајком, која својом активношћу сипа со на рану усамљености своје ћерке, а друга у ишчекивању монотоног живота у коме се све одвија по обрасцу (запослење одмах после школе). Треба рећи да је избор потпуно непознатих глумица можда и очекиван за овакав пројекат, али да се није баш у потпуности исплатио. Истини за вољу, две главне јунакиње су сасвим солидне, много то боље изгледа него у трејлеру, на пример, али остали нису на висини задатка и делује да само укочено декламују оно што се од њих тражи (мада, ко зна, можда је то и потребно, имајући у виду атмосферу свеопште отуђености која прожима филм целим током). Фино је кроз кадрове и музику дат процес прогресивног отуђења главне јунакиње која је од старта повучена, и ефекат који на њу има одбијање, које је вуче још дубље у очај. Елементи хорора су имплицирани кроз атмосферу и суптилне наговештаје, до самог краја, када попримају пуну телесну форму (морам да похвалим шминку и ефекте маске мајстора Мирослава Лакобрије). Не брините ако нисте у том фазону, ово није creature feature, само метафора је у питању, ништа друго. Такође бих рекао да филм никако не треба гледати кроз призму онога што би финансирала Квирија и остале ЛГБТ организације, пре мислим да је ово филм о љубави уопште и њеној дехуманизацији. Но, то је само моје тумачење. Такође, одмах и да кажем, ко трага искључиво за голотињом, нека ово прескочи. Она буквално не постоји, два минута приватавања је све што ћете добити у том смислу. 

Ту долазимо и до онога што је свакако могло бити боље. Иако филм свакако не траје дуго, напротив (тек нешто више од 70 минута), морало је бити више конкретних догађаја, нарочито у поменутом процесу алијенације, кадрови јесу феноменални, музика све то добро прати, глума Милене Ђуровић је у реду, али сувише тога је дато фрагментарно, чак и за један arty филм, овде има превише назнака и хинтова, а премало ствари за које се човек конкретно може ухватити да би у потпуности учитао редитељску идеју иза свега. Са друге стране, неким догађајима и поступцима недостаје права мотивација и нису довољно поткрепљени, те долазе право ниоткуда, попут зближавања у последњој четвртини филма, или безвезно кокетирање са фотографом, а упитна је и конотација одјавне песме "Кестен", која се, мало је рећи, не уклапа у цео контекст (осим што се бенд, је л' те, зове "Алиса"). Иако су учињени напори да се развију карактери главних јунакиња (што је заиста за сваку похвалу, нарочито у оваквом филму), ипак је сувише мало конкретних дешавања који би поступке и понашање свих (а нарочито споредних ликова) поставили на стабилне ноге, тако да је у неким деловима овај филм дефинитивно style over substance. Чуди и позитивно изненађује чињеница да је добио специјалну награду на Фестивалу филмског сценарија у Врњачкој Бањи, поготово кад се има у виду колико поменути фестивал нема кредибилитет (говорим на конто неких филмова којима су додељене главне награде). Ипак, лепо је што филм који дефинитивно није свачија шоља чаја и у сваком смислу је опскуран, може да добије овакво признање.

Све у свему, "Отворена" је пријатно освежење у српској кинематографији, и људски је надати се да ће се и у будућности појављивати креативни млади људи са жељом да створе нешто оригинално, храбро и несвакидашње. Идеја је најважнија, па иако она у овом стилски перфектном филму на моменте изгледа недоречено, редитеља и две глумице треба пажљиво пратити у будућности. Ако ово покрене тренд развоја жанровског филма у нашој земљи, онда можда заиста и има наде за будуће генерације. Ко жели, на јућубу може да погледа један од кратких филмова истог аутора, под називом "Интензивни ударац у главу" или "Jackhammer Hit to the Head" (2012), у коме већ показује склоност ка мрачној атмосфери и тешким тоновима. Играју Милена Предић, Драган Мићановић и Бранко Видаковић. 

ОЦЕНА: 3+

The Shining (1980) - трапави покушај сувисле анализе после петог гледања

Сценарио: Стенли Кјубрик, Дајан Џонсон, по роману Стивена Кинга

Режија: Стенли Кјубрик

У главним улогама: Џек Николсон, Шели Дувал, Дени Лојд, Скетмен Кротерс, Бери Нелсон, Филип Стоун, Џо Туркел

У тексту о хорорима, већ сам писао о својој безрезервној љубави према овом филму, и већ дуго говорим да је по мени у питању један од бољих филмова свих времена (мада се не бих усудио да правим било какве децидне листе). Ја избегавам да пишем и говорим о Стенлију Кјубрику и да га нешто претерано воршипујем (иако је несумњиво у питању један од највећих редитеља у историји светске кинематографије), зато што је постао жртва тзв. namedroppinga, односно, постао је предмет обожавања многих које знам и који благо речено знају мање о филмовима него што мисле, који се тако вежу за неколико имена и почну да им се диве и убацују их у своје квази-интелектуалне расправе. А он је заправо био све само не комерцијалан и конвенционалан редитељ - већина његових филмова је постала цењена тек деценијама касније, публика и критика су се махом униформно згражавале на премијерним пројекцијама - најочигледнији пример је "Одисеја" која се данас сматра оним што заиста јесте - ремек-дело - а по настанку су људи масовно напуштали биоскопске сале, јер је то једноставно био филм испред свог времена који је све, само не лако схватљив. То важи и данас, безмало пола века касније. Слично се може рећи и за "Исијавање", које од свега има једну Сатурн награду и није номиновано ни за један "Оскар" нити "Златни глобус". Покушаћу да објасним зашто сматрам да је то травестија, и зашто је то мој омиљени Кјубриков филм, међу толиким сјајним насловима. Као и сви велики филмови, нуди много могућих тумачења и потребно је много гледања да би се неке ствари похватале, ето ја сам успео да провалим неке детаље на пето гледање, и потпомогнут неким интернет анализама (пошто, наравно, нисам први који је те детаље уочио) формирао неку врсту чврсте интерпретације, која је, опет, потпуно субјективна, и може, а и не мора да буде тачна. Било да јесте или није тачна, "Исијавање" стоји постојано као клисурина међу најбољим хорорима свих времена, а зашто не рећи, и међу 50-60 најбољих филмова икада. Још једна ствар коју одговорно могу да тврдим и иза које чврсто стојим је да је овај филм један од шачице оних који без проблема туку књигу по којој су настали (још једини за које то могу са сигурношћу да тврдим су "Кум" и "Блејд ранер"). Па, ево, да оправдам сопствену егзалтацију.

Исијавање (1980)

Писац и бивши наставник Џек Торенс прихвата да се преко дуге и хладне зиме брине о хотелу у америчкој планинској припиздини и стиже тамо са женом Венди и малим сином Денијем. Међутим, време пролази, изолација је све већа, а немогућност да ишта напише, заједно са крвавом и насилном историјом хотела, све више оптерећују Џека, гурајући га у трагедију. За то време, Дени покушава да искористи специјални таленат који има да види шта ће се десити и упозори људе напољу о злу које се спрема.

Веома је мала вероватноћа да ико од читалаца није гледао овај филм бар једном, зато ћу се трудити да скратим причу о стварима које би требало да су познате. Одакле да почнем са похвалама? Најпре, као и увек, сценарио. Кјубрик у потпуности одбацује Кингову равну наративну линију и нуђење објашњења за све појаве и феномене "нормални човек пошизи под утицајем злог хотела, хотел на крају експлодира, трт-мрт, бљуц, трућ, лавиринт оживљава, бла, бла, не ваља бити лош према породици, m-kay?". Не. Стенли Кјубрик се само овлаш наслања на литерарни материјал и користи своје ингениозне идеје да створи изузетно злокобан, ванредно атмосферичан и надасве језив филм, о коме ћете размишљати дуго након завршетка. Све има своју одређену сврху - перфектан тајминг у кадрирању служи за стварање осећаја изолованости и клаустрофобије, а изванредна глума свих умешаних чини да све делује изузетно реалистично. Додајте на то пословични перфекционизам режисера, зачињен бесомучним понављањем кадрова, те феноменалну класичну музику (пре свих Кшиштофа Пендерецког и Беле Бартока) и добићете веома мукотрпан процес који је на крају срећом резултирао у ово што "Исијавање" јесте. Као пример онога што сам говорио, навешћу само сцену "Here's Johnny" (текст је импровизовао сам Џек Николсон, а у питању је омаж "Фантомској кочији" Виктора Сјестрема), која је снимана три дана, уз учешће шездесеторо врата. Џек Николсон и Шели Дувал су изразили отворено незадовољство што је колики-толики успех филма приписиван само Стенлију Кјубрику, без признавања заслуга глумцима и екипи. Обоје су рекли да су им ово физички најзахтевније улоге, а сам Џек је рекао да је улога Шели Дувал нешто најнапорније што је видео да једна глумица изводи на филму. Додајте на то да је режисер њу константно малтретирао на све могуће начине, јер је било потребно да буде у стању константне хистерије, па је у једном тренутку буквално остала без суза које би плакала. Ипак, он је на крају веома похвално говорио о њеној улози и глумачким способностима, али ју је све довело до нервне исцрпљености и губитка косе. Да би узроковао тражену нервозу код Николсона, Кјубрик је наредио да две недеље конзумира искључиво омражене му сендвиче са сиром. Наравно, треба поменути и шестогодишњег Денија Лојда, који је одиграо буквално као матор и пренео сва потребна комплексна осећања свога лика на платно, вођен старим вуком Кјубриком који ниједног тренутка није дозволио да дечко схвати какав филм заправо снима, све време је мислио да је драма у питању. Он је спонтано убацио покрет прстом када говори као Тони на првој аудицији и то је остало у филму. Сјајан је и Скетмен Кротерс у улози Дика Халорана, који Денију открива његов посебни таленат.

Од гомиле смешних аргумената због којих се Стивену Кингу филм није допао, издвојићу само један који је полувалидан - у књизи се лепо види како нормалан човек луди под утицајем хотела - по његовим речима, насупрот томе, од првог кадра се види да са Џеком Николсоном нешто није у реду. Ту је можда у праву, али по мени је то само још једно од Кјубрикових мајсторстава - он намерно креира такву атмосферу због свега што ће се касније десити. Једноставно, треба обраћати пажњу буквално на сваки кадар и сваку реченицу, па чак и тад није сигурно да ћете покопчати све ситне генијалности. А одакле почети са издвајањем врхунских сцена - од препричавања историје хотела, сусрета Денија и Халорана, преко откривања хиљада страница са истом реченицом (иначе, свака је ручно куцана на машини - ако вам треба још неки доказ да је Кјубрик тотални лудак), разговори са Лојдом и Грејдијем, соба 237, "редрум" сцена, када Дени најзад схвата шта је посреди, јурњава кроз лавиринт - you name it, this movie has it. Прелаз из наговештене у реалну страву је тако мајсторски изведен да је то просто за причу, без икаквих јефтиних џампскерова (осим можда сцене са женама у кади, али то је далеко од јефтиног). Генерално, у купатилима се одвија неколико битних сцена, као и у већини других Кјубрикових филмова, сетите се само "Фул метал џекета" и "Широм затворених очију". Да би довео глумце у право стање ума, пуштао им је пројекције филмова "Глава за брисање", "Розмерина беба" и "Истеривач ђавола" - и заиста, то су прави наслови за овако нешто, јер са "Исијавањем" деле кошмарни апсурд, бизарни хумор и гротескно окружење где обитава зло. И све је тако фантастично истемпирано и професионално прорачунато, од првог до последњег кадра, рачунајући боје, осветљење, и сто других чуда. Сваки детаљ код Стенлија Кјубрика мора да буде на свом месту, и заиста немам већих замерки.

Причало се о бројним стварима кад је овај филм у питању, неки су га чак схватили као метафору о холокаусту, неки су чињеницу да Дени носи џемпер "Аполо 11" протумачили као доказ да је Кјубрик заиста умешан у снимање лажног слетања на Месец. Наравно, постоје видео снимци где то Кјубрик наводно признаје, постоје и они где пориче. Све је то део урбане легенде. Оно што није мит је чињеница да се безмало 37 година касније још увек расправља о значењима појединих сцена и реченица. Прави и сто посто тачни одговори се највероватније неће никада сазнати (одређена Шекспирова дела, попут Хамлета, су предмет расправе 400 година и ником ништа). Ипак, после неколико гледања "Исијавања", могуће је приметити неколико ствари које би могле нешто да значе (или не). Једино што је сигурно код Стенлија Кјубрика је да апсолутно ни један једини фрејм није случајно убачен.

*** СПОЈЛЕРИ - КО НИЈЕ ГЛЕДАО, НЕКА НЕ ЧИТА ДАЉЕ ***

Наравно, не треба ни говорити да је сам изглед хотела са намером такав какав јесте - пун ходника који не воде никуда и прозора где им није место - управо зато што је велики редитељ желео да потпуно дезоријентише публику и пружи им осећај злослутне несигурности и клаустрофобије. И генерално, већ сам рекао да код њега случајни кадрови не постоје. 

Денијев трицикл није увек исти. У овој сцени где Џек чита "Плејгрл" магазин се јавља први пут. Немам тренутно филм на харду, па не могу да ухватим ближи фрејм, али види се да има бео оквир и два црвена звона на воланима, као и корпу, док касније, када Дени вози кроз ходнике у познатим сценама, види се само једно звонце као и црвени оквир, без корпе. Седиште је у оба случаја плаво. Такође у првом делу филма се виде ствари попут стола за билијар и некакве огромне дрвене скулптуре (види се у сцени када Дени први пут трициклом пролази кроз главни ходник). Међутим, оно што сам најпре запазио је писаћа машина коју Џек користи, која је најпре беж/крем, а потом сива (на пример у сцени када куца чувено "All work and no play". Граница између реалности и маште почиње лагано да се губи отприлике у периоду кад Џек сања Денија како лута кроз ходнике на трициклу, те се после буди, а Венди му доноси доручак у кревет. Снови су, као што знамо, често рефлексија подсвести, али не у потпуности верни стварности, са одређеним детаљима који су промењени. Моје мишљење је, а има и још људи на интернету који се слажу са мном, да у једном тренутку, Џеково писаније у потпуности преузима ствар, и да ми од одређеног момента, па све до краја, на екрану видимо ликове из Џековог романа, које је конципирао повезавши животе његове породице и насилне прошлости хотела. Отуд и разлике у тим кадровима - у стварном свету су фигура, билијарски сто, беж машина, нешто другачији трицикл и прича о бившем чувару хотела који је убио жену, ћерку и себе, а звао се Чарлс Грејди. У сцени које се, надам се, сећате, кад Грејди каже Џеку "Увек сте ви били чувар", он се представља као Делберт. А такође, филм нас наводи да поверујемо да су Грејдијеве ћерке управо близнакиње са горње слике које тако умилно зову Денија на игру. И шта је сад ту тачно? Не знам, ал' се мени чини да је могуће и прихватљиво као једна од теорија да Џек у чувеној бордо јакни никад није био стваран, и да је све што отад па до краја гледамо заправо роман о човеку који под утицајем хотела пуног духова жели да убије своју породицу.

 Дакле, и чувени разговори са Грејдијем и Лојдом, и махање бејзбол палицом и секирчином на престрављену Венди, јурњава по лавиринту, и на крају само смрзавање, могли би да буду део романа. Наравно да су могуће и другачије интерпретације, апсолутно нисам сигуран да је ово имало тачно, ово је само једно од могућих читања. Нарочито ако се има у виду да је у последњем тренутку избачена сцена епилога у којој се Венди и Дени опорављају у болници. Да бисте добили још већи увид у целу причу, ако вас интересује, наравно - топло препоручујем документарац о овом филму који се зове "Соба 237" и нуди нека своја решења, теорије, атмосферу са снимања, разговоре и још триста чуда, сигурно ће помоћи да се клупко макар мало размрси. Сад ће неки питати, ако је све тако као што кажем, зашто онда нису то приказали на крају - зашто нису дали неки суптилан хинт да је то све роман, него све још више збунили оном фотографијом? Зато што се ремек-дела тако не праве. Ако сада и овде треба да вам објашњавам зашто је боље не знати експлицитно и егзактно сваку мисао иза оваквог филма, онда он и није за вас, и треба да останете у свом "тинејџ теленовела - геј вампири - Паоло Коељо - Николас Спаркс" четвороуглу. Да не будем превише строг, ово је филм који треба да погледају сви обожаваоци седме уметности, небитно који жанр преферирају. Ако хорор није ваша шоља чаја, можете га макар ценити као беспрекорно направљен филм. "Исијавање" то свакако јесте.

ОЦЕНА: 5

Биланс смрти у свету филма 2016. године

Много се фаме створило око славних личности које су напустиле планету у протеклој години, те су многи олако почели да је проглашавају за "најгору икад" што се тога тиче. Такве тврдње се веома олако изричу, мада би она имала некакво утемељење ако би се искључиво животи познатих личности убрајали међу битне (свакако је било и раније тешких година које нису адекватно испраћене због неразвијености масовних медија). Протекла година је била неоспорно тешка за селебритије, али се за већину људи тежина године везује за одлазак тек неколико имена која су највећи мејнстрим. Углавном се не зна ни половина битних имена која су отишла, нити по чему су позната. То ће овај текст покушати да исправи, а сасвим је могуће да ћу и ја неког заборавити, колико год покушавао да испоштујем све. Такође, можда ће неки читалац неко име које ћу изоставити, не сматрајући га довољно великим за прву лигу, сматрати битнијим од неког које се нашло на листи. Стога је цела ова црна хроника потпуно субјективна.

VILMOS ZSIGMOND (1930) - Мађарски директор фотографије, задужен за филмове попут "Слика" и "Дугог растанка" Роберта Алтмана, "Ослобађања" Џона Бормана, "Опсесије" Брајана Де Палме, Спилбергових "Блиских сусрета треће врсте", "Ловца на јелене" и "Врата раја" Мајкла Ћимина, те Милерових "Вештица из Иствика". Деведесетих радио на филмовима "Маверик", "Чувар прелаза", "Атентатори", а касније на новим филмовима Вудија Алена.

FRANK ARMITAGE (1924) - Аниматор Дизнијевих филмова, између осталих "Мазе и Луње", "Петра Пана", "Књиге о џунгли" и "Мери Попинс".

MICHEL GALABRU (1922) - Француски глумац који у својих 250 филмова има сарадње са именима попут Жан-Лик Годара, Косте Гавраса, Бертрана Блијеа и Лика Бесона. Ипак, можда је најпознатији по учешћу у серијалу о жандару Крушоу, тик уз Луја Де Фина.

DAVID BOWIE (1947) - Нећу се фокусирати на његову музичку каријеру, која би морала да буде позната свакоме ко жели да зна ишта о музици, већ само битне филмске улоге. Важнији филмови - Човек који је пао на Земљу, Глад, Жутобради, Лавиринт, Одлазак у ноћ, Последње Христово искушење, Ватро ходај са мном, Престиж (Никола Тесла).

ALAN RICKMAN (1946) - Британски глумац који је запалио екран улогом Ханса Грубера у "Умри мушки", а потом се појавио са успехом у филмовима "Разум и осећајност", "Јудин пољубац", "Догма", "Галактички поход", "Уствари љубав", "Парфем", "Свини Тод", те Хари Потер франшиза, после које му се нетачно приписивао чувени "Always" цитат.

ETTORE SCOLA (1931) - Један од најпознатијих италијанских редитеља друге половине двадесетог века, аутор филмова "Ружни, прљави, зли", "Љубомора на италијански начин", "Посебан дан", "Вечера", "Љубавна страст" и многи други.

ABE VIGODA (1921) - Непревазиђени Сал Тесио из "Кума", познат још по филмовима "Џо против вулкана", "Шугар Хил", "Гле, ко то говори", "Трка Кенонбол 2", те серија "Барни Милер". Ипак, Тесио ће му увек остати лична карта.

FRANK FINLAY (1926) - Велики британски глумац који је избио у први план номинацијом за споредни Оскар у Оливијеовом "Отелу", а онда су дошли филмови "Пецарошеве ципеле", "У ђавољем врту", "Шафт у Африци", "Три мускетара", "Дивље гуске", "Пијаниста". Наравно, одлична позоришна каријера се такође подразумева.

GEORGE GAYNES (1917) - Глумац најпознатији по улози команданта Ласарда у свим филмовима "Полицијске академије". Играо је и у "Тутси" Сиднија Полака, Луј Маловој адаптацији "Ујка Вање", те филмовима "Ратом против истине" и Милеровом "Искушењу".

ANDRZEJ ZULAWSKI (1940) - Контроверзни пољски редитељ који се са правом може сврстати међу особеније припаднике бранше, најблаже речено. Артистички, тешки, насилни филмови који нису за свакога су му трејдмарк. Филмови: "Опседнутост", "Трећи део ноћи", "Ђаво", "Најважнија ствар: љубав", "Плава ноћ". Осим тога, направио је дете Софи Марсо, за то посебно поштовање мајстору.

DOUGLAS SLOCOMBE (1913) - Директор фотографије који је почео каријеру у познатим британским насловима продуцентске куће "Илинг", да би касније радио на филмовима "Бал вампира", "Зимски лав", "Посао у Италији", "Исус Христ суперстар", "Велики Гетсби", те трилогија "Индијана Џонс", без оног абортуса са ванземаљцима, наравно.

TONY BURTON (1938) - Поред улоге Дјука у "Роки" франшизи, по чему је најпознатији, играо је и у Карпентеровом "Нападу на полицијску станицу број 13", Кјубриковом "Исијавању", те у филму блексплоатације "Црни кум" и "Куки" Стивена Спилберга.

GEORGE KENNEDY (1925) - Оскаровац чија је каријера трајала преко пола века. Појавио се у читавом низу добрих и одличних филмских остварења, као што су "Шарада", "Усамљени су храбри", "Пст, слатка Шарлота", "Илузија", "Синови Кети Елдер", "12 жигосаних", "Неукротиви Лук", "Бостонски давитељ", "Калибар 20 за специјалисту", "Смрт на Нилу".

ДРАГАН НИКОЛИЋ (1943) - Надам се да Гагу, шмекера са Црвеног крста, не треба посебно представљати, као ни његову важност за нашу кинематографију и позориште. Све што кажем о томе преко оног што се већ зна било би сувишно. Била је част гледати га.

RICHARD BRADFORD (1934) - Махом је (увек) ефектно играо епизодисте. Филмови "Пут на југ", "Нестали", "Пут за Баунтифул", "Несаломиви", "Диксино срце", "Унутрашња контрола", "Чувар прелаза", "Комора", "Гангстери".

МАРИНКО МАЏГАЉ (1978) - Нажалост, није успео ни изблиза да се искаже, поготово на филму, а на телевизији ће вероватно остати упамћен по Црном Груји и Шотриним серијама. Каква штета.

PATTY DUKE (1946) - Имала је улоге у "Долини лутака", "Ја, Натали" и романси "Прелудијум за пољубац" са Мег Рајан, као и у огромној гомили серија, али њена лична карта и улога која ју је обележила заувек остаје Хелен Келер у "Чудотворцу" Артура Пена. Заслужен Оскар.

DORIS ROBERTS (1925) - Изузетна глумица позната по трилерима и комедијама шездесетих и седамдесетих година, која је ипак највећу славу стекла улогом Мари Барон у серији "Сви воле Рејмонда".

GUY HAMILTON (1922) - Познати британски редитељ, између осталог одговоран за класике "Инспектор зове", "Ђаволов ученик", "Сахрана у Берлину", "Битка за Британију" и "Зло под Сунцем", али је можда најпознатији по режирању четири филма о Џејмсу Бонду и то "Голдфингер", "Дијаманти су вечни", "Живи и пусти друге да умру" и "Човек са златним пиштољем".

PRINCE (1958) - Иако је много познатији као музичар, имао је улоге у филмовима "Пурпурна киша" Алберта Мањолија, те још три промотивна која је сам режирао.

MADELEINE LEBEAU (1923) - Француска глумица најпознатија по улогама у класицима "Казабланка" и "Осам и по". Остали филмови "Заустави зору", "Џентлмен Џим", "Париз још пева", "Златни кавез", "Парижанка".

ВЕЛИМИР БАТА ЖИВОЈИНОВИЋ (1933) - Мислим да је име довољно. Институција.

BURT KWOUK (1930) - Много је улога иза њега, али најчувенији је Кејто из "Пинк Пантера".

ЂОРЂЕ ЈЕЛИСИЋ (1925) - Велики српски глумац за кога вероватно многи млађи и не знају да је постојао. У резимеу му је већина битних ТВ драма и серија Телевизије Београд. Филмови: Поп Ћира и поп Спира, Последњи дан, Сам, Квар, Шеста брзина, Црни бисери, Операција Београд.

GIORGIO ALBERTAZZI (1923) - Италијански глумац и певач, експлодирао у "Последњем лету у Мариенбаду" Алана Ренеа, а појављивао се у класицима попут "Млетачког трговца", "Белих ноћи" и серијама "Идиот" и "Џекил". Остали филмови "Убиство Троцког", "Једном годишње сваке године" и "Знак пандура".

PETER SHAFFER (1926) - Признати драмски писац, одговоран за комаде "Вежба са пет прстију", "Краљевски лов на Сунце", "Еквус" и "Амадеус". Сви поменути су преточени у успешне филмске адаптације.

МИЛОРАД МАНДИЋ МАНДА (1961) - Нема потребе превише причати о доприносу овог човека нашем детињству и животу уопште. Још један ненадокнадив губитак.

BUD SPENCER (1929) - Италијански глумац повеликих габарита кога смо навикли да гледамо у вестернима (махом са Теренсом Хилом) и детективским филмовима, нарочито га наша публика памти као Џека Костела званог Екстраларџ. Иначе, бивши пливач олимпијац.

ROBIN HARDY (1929) - Режисер и писац који у филмографији нема много наслова, али има мало ремек-дело британског хорора, "Човек од прућа" (1973), а то је сасвим довољно. 

MICHAEL CIMINO (1939) - Режисер одговоран за "Ловца на јелене", "Врата раја", "Годину змаја", "Калибар 20 за специјалисту", те римејк "Часова очаја".

ABBAS KIAROSTAMI (1940) - Вероватно највећи ирански редитељ свих времена (само га Асгар Фархади можда престигне), познат по јединственом стилу и тематици.

HECTOR BABENCO (1946) - Врсни бразилски редитељ, познат по насловима "Пишоте" и "Карандиру", а у Холивуду "Пољубац жене паука" и "Челични коров". 

GARRY MARSHALL (1934) - Људи откидају на офуцаног плејбоја и курву из "Згодне жене", али ако хоћете праве драгуље из опуса овог редитеља, гледајте "Преко палубе" и "Френки и Џони".

MARNI NIXON (1930) - Вероватно најпознатија певачица класичног филма, која је мењала многе звезде кад је требало да пусте глас, укључујући Одри Хепберн у "Моја драга госпођице" и Дебру Кар у "Афери за сећање".

KENNY BAKER (1934) - Глумац патуљак који се прославио улогом Р2Д2 у франшизи "Ратова звезда".

ARTHUR HILLER (1923) - Режисер заслужан за филмове "Болница", "Љубавна прича", "Не видим и не чујем зло", "Дошљаци", "Човек у стакленом звону" и многе друге.

STEVEN HILL (1922) - Феноменални глумац који је ретко играо главне улоге, али је био одличан где год се појави. Између осталог, био је у "Дете чека", "Танка нит", "Очевидац", "Наставници", "Горушица", "Трчање у празно", "Фирма". Био је и у главној екипи оригиналне серије "Немогућа мисија".

GENE WILDER (1933) - Непревазиђени комичар, оригинални Вили Вонка и глумац непогрешивог тајминга. Поред сјајне филмографије, такође је имао и одличну позоришну каријеру. Са великог платна, под обавезно су и наслови "Продуценти", "Млади Франкенштајн", "Жена у црвеном", "Ужарена седла", "Потпуно луди" и поменути "Не видим и не чујем зло".

JON POLITO (1950) - Свима познати дебели ћелави геј, прославио се као Кросети у "Одељењу за убиства" и улогама код браће Коен.

CURTIS HANSON (1945) - Редитељ, одговоран између осталог за "Поверљиво из Л.А.", "Златне момке" и "8 миља".

ANDRZEJ WAJDA (1926) - Једно од најзначајнијих имена европске кинематографије у другој половини 20. века, нарочито шездесетих и седамдесетих година. 

ROBERT VAUGHN (1932) - Последњи од седморице величанствених, који се још истакао и у филмовима "Млади Филаделфијци" и "Булит", као и серији "The Man from U.N.C.L.E."

LUPITA TOVAR (1910) - Мексичка глумица, најпознатија по учешћу у шпанским римејковима класичних филмова, укључујући "Дракулу", а и по томе што је највероватније доскора била најстарија жива глумица - завршила је живот у сто шестој.

PETER VAUGHAN (1923) - Рафинирани британски глумац који је поред неколико деценија у позоришту стигао и да се појави у многим важним насловима, попут "Пси од сламе", "Чаробни фрулаш", "Дивљи Месија", "Временски бандити", "Жена француског поручника", "Бразил", "Остаци дана", "Искушење", "Легенда о пијанисти на океану". Млађа публика га памти као мештра Емона Таргарјена.

ZSA ZSA GABOR (1917) - Мађарски секс симбол златног доба Холивуда, нажалост неискоришћеног потенцијала и познатија по великом броју мужева. За пар недеља јој се није дало да напуни стотку.

CARRIE FISHER (1956) - Наравно, цео свет је зна као принцезу Леју, али се такође појављивала у "Шампону", "Хани и њеним сестрама", "Састанку са смрћу", "Кад је Хари срео Сели", "Не тупи Фреде", "Куки", "Вриску 3" и тако даље.

DEBBIE REYNOLDS (1932) - Умрла од туге за ћерком, дан касније. Експлодирала је још као тинејџерка у "Певајмо на киши", а појавила се у још осамдесетак филмова и серија и била активна до смрти. За Оскара номинована за филм "Неуништива Моли Браун", а номинована и за пет Златних глобуса, као и за Еми.  

Они које сам заборавио нека опросте, а да завршимо на бољи начин, подсетићу да су прошле године две живе холивудске легенде, Оливија Де Хавиланд и Кирк Даглас, напуниле сто година. Надајмо се да ће ова бити благонаклонија кад је црна књига у питању.