Знате ону вечиту флоскулу како је тешко издржати притисак кад си велика светска звезда и носити се са теретом славе? Како су све очи упрте у вас и сви само гледају кад ћете у нечему да погрешите да би вас осудили? То није спорно, људи имају тенденцију да осуђују друге, а још је лакше то чинити када су у питању велике звезде, биле оне праве или маркетиншки исфабриковане, а нажалост, сведоци смо да данас ових других има све више и више. Скривање приватног живота од очију јавности и покушаји некаквог независног битисања су јако тешки. Са друге стране, они су тај живот сами бирали, па са те стране немам сажаљења за њих. На крају крајева, сваки иступ и испад може у неку руку да буде добар публицитет. Лако је њима да причају како им је тешко док опште са својим партнерима препарирани кокаином, у базену који се налази у дворишту велелепне виле, док им у гаражи сија возни парк у вредности Герета Бејла. А ми ипак упијамо њихове приче о тешком детињству и о суровом одрастању док их није приметио скаут неког клуба или агент за кастинг, иако смо свесни да са милион и по незапослених у земљи имамо далеко већих проблема. Генерално, јако тешко гутам те жалопојке о терету славе, нарочито ако се претворе у ламентирање над изгубљеним генерацијама и сновима и над празнином коју су дотични оставили. Нарочито их тешко варим ако су поменути сами себе гурнули у пропаст и смрт (дрога, алкохол или нешто треће), а онда крену приче "Био је преинтелигентан за ово подручје и за своје године, нико га није разумео. Уметник, песник, пророк и легенда", и тако даље и тако ближе. Да не ширимо причу, постоји само једна групација за коју верујем да слава има погубан утицај на њу, а то су деца. Ако слава прерано удари у главу и падне на нејака дечија плећа, поготово ако је праћена баснословним количинама новца, потпуно верујем у њихову немогућност да се носе са њом. Пред вама је листа деце филмских глумаца које је терет славе одвукао на погрешну страну. Она никако није потпуна, јер бих о томе морао да пишем месецима, заправо не постоји баш велики број оних који су славу успели да поднесу на прави начин. Дакле, ограничићу се само на најпознатије клинце који су нас увесељавали (а можда и плашили) у филмовима, а можда касније буде и неког текста са сличном тематиком о јунацима серија. Листа је без одређеног редоследа.
Меколи Калкин (Macaulay Culkin)
Популарни Мек је рођен 1980. године у Њујорку. Већини људи при помисли на децу глумце најпре падне напамет "онај мали из 'Сам у кући' који зеза оне провалнике како пожели". Меколи је из огромне породице у којој су се скоро сви опробали у глуми, али њему је после почетних успеха предвиђана заиста блистава каријера и био је један од најпопуларнијих клинаца на свету. Заиста, поменути серијал филмова, у чија је прва два дела глумио Калкин, је део сваког празничног програма у нашој земљи, а и у великом делу света је постао инстант класик комедије за клинце. Да не помињемо и чињеницу да је у млађем добу Меколи заиграо (и то веома успешно) у још неким жанровима, што је само допринело његовој планетарној популарности. Међутим, клинац је одрастао, а одмах по овој слици се може закључити да није баш све ишло глатко и да потенцијал из млађих дана није у потпуности искоришћен. Или ако јесте, у питању су потпуно погрешне ствари. Но, кренућемо редом.
Поред тога што се већина Меколијеве браће и сестара бави глумом, Бони Бедеља, госпођа Меклејн из серијала "Умри мушки" му је рођена тетка. Он сам је прву улогу добио са четири и по године, а одмах је кренуо да глуми и на телевизији и у позоришту. После неколико ситних улога, приметио га је чувени редитељ младалачких филмова из осамдесетих, Џон Хјуз (Јутарњи клуб, 16 свећица, Слободан дан Фериса Бјулера, Авиони, возови и аутомобили) и дао му добру и захвалну улогу у филму "Ујка Бак", поред свог фаворита, сада нажалост покојног Џона Кендија (појавио се и у "Сам у кући", а две године касније ће поново радити с њим у добром филму "Само они усамљени", са холивудским легендама, Морин О'Харом и Ентонијем Квином). То је била сјајна одскочна даска у којој је Меколи урадио колико може са материјалом који му је дат, а онда је, после минијатурне непотписане роле у "Џејкобовој лествици кошмара", на ред дошао и више пута поменути филм "Сам у кући", такође по сценарију Џона Хјуза (1990).
У питању је филм који је зарадио највише пара у поменутој години и уопште филм који је зарадио највише у жанру комедије (533 милиона широм света) и тиме ушао у Гинисову књигу рекорда. Мислим да чак ни највећи оптимисти нису очекивали такав развој догађаја, а сам Меколи вероватно није знао шта га је снашло. Иако је улога Кевина Мекалистера писана специјално за њега, Џон Хјуз и Крис Коламбас су интервјуисали и држали аудиције за неколико стотина дечака, да би се уверили да је баш он прави. Они су хтели да баш њега избаце у први план, зато су за његове родитеље изабрали глумце који нису баш на А листи холивудских звезда, иако је у комбинацији било бар по двадесетак познатих имена. Надам се да се сви добро сећају какав је посао одрадио Меколи Калкин. Ако се ту дода и вечно живчани Џо Пеши (те године добитник Оскара за антологијски филм "Добри момци", који се у филму зове Хари Лајм - ако вам је ова референца непозната, стидите се), као и Хауард Штерн, резултат није могао да изостане и уследила је вртоглава слава.
Њу је потврдило и учешће у споту Мајкла Џексона за песму "Black or White", а о пријатељству између њих двојице говори и чињеница да је Мек био кум Мајкловом првом детету.
Свидео се свима као Томас Џеј Сенет, клинац алергичан на све живо, у филму "Моја девојка" (први пут да је неко дете инкасирало милион долара за филм), где је играо поред Ане Чламски (такође у филму "Ујка Бак") и Џејми Ли Кертис, али је потпуно ново лице, после наставка филма "Сам у кући", показао заигравши у остварењу "Добри син" (са још једном будућом звездом, Илајџом Вудом), где је отелотворио прикривено злог дечака који тајно загорчава живот свом рођаку. Тај концепт није нов, и у прошлости су се филмови бавили злом децом, али по мени је овде Меколи био баш ефектан. Филм, дакако, има својих мана, али се он одлично снашао и просто га морате мрзети, а ваљда је задатак сваког негативца да на то натера публику. Ипак, критике су биле само просечне, вероватно зато што је било тешко замислити слатког малог који сређује провалнике као прорачунатог психопату опасног по живот. Затим је снимио још неколико наслова за заборав, кад је квалитет у питању, али они су му такође донели солидан приход. Одатле је кренуо суноврат, јер се одједном нашао у великом богатству са којим није знао шта ће, родитељима који су били у очајним односима, престар за дечије филмове, а преизбирљив за очајне сценарије у тин романтичним комедијама које су му нудили.
И поред тога што у периоду 1994-2003 није глумио, живот му је био и те како турбулентан.
Пре свега, било је великих конфликта унутар породице, Меколи је био у јако затегнутим односима са оцем, и у другој половини деведесетих, мајка је добила потпуно старатељство над децом. Са 18 година, Меколи се појавио у споту за песму "Sunday" бенда Sonic Youth, а до тада је већ имао доста проблема. У јуну 1998. се оженио и то је трајало две године, а зависности су већ кренуле. По сопственим речима, упркос веровању људи, никад није био на рехабилитацији, нити је био хапшен. Нисам пронашао годину те изјаве, али 2004. је свакако ухапшен због поседовања марихуане и лекова, те пуштен уз кауцију од 4000 долара. Три условне казне и рехабилитација су биле пред њим. Шарм је очигледно сачувао, пошто је био у вези са Милом Кунис 2002-2010, а од 2003. се вратио глумачком послу и то контроверзним филмом "Party Monster", у коме је глумио промотера журки, који је успут бисексуалац, убица и тежак наркоман. Рекао је да трага за тако изазовним улогама, насупрот онога што му је дотле било нуђено - иако је у први мах и тај сценарио бацио у ђубре. Иако се последњих година трудио да се како тако врати на сцену, добром улогом у просечном филму "Спасена", као и у црној комедији "Секс и доручак", а затим и радом у цртаној серији "Пиле робот", јасно је да је далеко од некадашњег Мека. Издао је и полуаутобиографски роман "Јуниор" о периоду славе и нестабилном односу са оцем. Сада је нажалост прерано ислужен, погођен разним проблемима, а они који су му отворили врата славе су отишли, мислим на Џона Хјуза и Мајкла Џексона.
Са леве стране је насловна страна једног часописа из претходне године. Иако је његов представник за медије оштро одбацио ове тврдње, на њој се јасно може видети шта је дрога урадила овом некада најперспективнијем глумцу Холивуда. Навешћу само један фрапантан податак који ће илустровати његову некадашњу славу - наводно му је рвачка федерација платила 750000 долара 1991. године да преда бурме Рендију "Мачо мену" Севиџу током његовог венчања. Прича никад није потврђена, али се зна да је Мек велики фан профи рвања. Па, и ја бих био на његовом месту. Од првог клинца који је зарадио милионче на филму, доспео је до овога што видите лево. Од Кевина Мекалистера до "Пилета робота". Танка је то линија. Још увек се чека велики повратак, али остаје жал за огромним неискоришћеним потенцијалом, а сада се може рећи да је већина његове браће тренутно траженија и успешнија од њега. A то је некад било апсолутно незамисливо.
Ривер Финикс (River Phoenix)
Данас је његов брат Хоакин велико име у Холивуду, али на почетку су ствари деловале другачије. Рођен у брвнари у Орегону, одрастао у сиромаштву и са родитељима који су се придружили верској секти, а 1977. се са породицом, као седмогодишњак, преселио у Лос Анђелес. Од малих ногу је показивао таленат, свирајући гитару, а дебитовао је у "Истраживачима" (1985) са Итаном Хоком, после више серија. Одмах је уследио велики успех са филмом "Остани уз мене" (1986) Роба Рајнера, по мени најбољим остварењем о одрастању и једним од заиста ретких филмова који представља врхунску адаптацију Стивена Кинга. Ривер тумачи Криса Чејмберса који потиче из породице криминалаца, због чега и њега самог унапред тако квалификују. Ривер је сјајно одиграо улогу бунтовника који одбија да буде конформиста, неке емотивне сцене су заиста за памћење. Фантастично сналажење у кожи злосрећног дечака који је унапред осуђен на пропаст му је донело рани успех и још неколико добрих улога. Такође, познати бразилски певач и композитор, Милтон Насименто, после гледања овог филма написао је песму "Ривер Финикс", импресиониран његовим талентом. Када је Ривер чуо за то, отишао је у Бразил да проведе неко време у Насиментовој кући на селу. Та песма је једна од минимум десет посвећених овом глумцу и ваљда једина која је настала док је био жив, а бендови који су му посвећивали песме су између осталих "Пеперси" и "Р.Е.М." У "Обали комараца" је први пут глумио са Харисоном Фордом, да би то поновио коју годину касније као млади Инди у "Последњем крсташком походу". Између је одиграо фантастичну ролу Денија Поупа у филму "Живот у бекству" Сиднија Лумета (1988). У њему фамилија бегунаца покушава да утекне властима мењањем идентитета, али они су стално за петама. Финикс је сјајан као најстарији син који жели другачији живот.
О квалитету улоге говори и номинација за Оскара у категорији мушке споредне улоге.
У време церемоније, снимао је филм "Волим те до смрти" са Кевином Клајном, који га је победио улогом у филму "Риба звана Ванда".
Риверов најбољи пријатељ је био Кијану Ривс, а његова смрт је била само једна у низу трагедија које су задесиле овог човека. Заједно су снимили филм по коме је Ривер Финикс можда и најпознатији, а у питању је "Мој приватни Ајдахо", независна драма Гаса Ван Санта, инспирисана Шекспиром. У питању је најизазовнија могућа улога, јер је Финиксов Мајк геј дрогош, муљатор и мушка проститутка која болује од нарколепсије и жуди да нађе мајку. Овакав материјал није реткост за Ван Санта, који је, наравно, и сам хомосексуалац, имао је идеју да уради филм са Ривером у улози Ендија Ворхола, а наменио му је и улогу у филму "Милк" каје први пут почео да разрађује сценарио раних деведесетих. Оба глумца су одлична, чак и Кијану Ривс који има обичај да упропасти сваки филм у коме се појави. Ривер Финикс је побрао многе похвале за своју улогу, али није био у конкуренцији за много награда, вероватно и због шкакљиве тематике. Након тога је глумио у још неколико филмова, у којима је добио прилику да експлоатише неке од својих карактеристика, на пример таленат за музику у филму "Ствар звана љубав" (1993), где је певао, свирао гитару и компоновао песме за свога лика, као и чињеницу да му је лево око било благо зрикаво, те је морао да трепће да би нацентрирао зеницу. То је највидљивије у филму "Silent Tongue" где та мана придодаје веродостојност лудилу његовог лика. Кад смо код музике, још да кажем да је имао и свој бенд са сестром Рејн, под називом "Aleka's Attic".
.jpg)
Ривер Финикс је био јако чудна особа. Плашио се летења и свуда путовао колима или возом. Био је заклети заштитник природе и животиња, хуманитарац и вегетаријанац, који је куповао хектаре шума само да не би били посечени, и говорио да не би појео хамбургер ни за 40 хиљада долара. Али, са друге стране, био је страствени пушач, a користио је и дрогу, мада, по речима породице, не редовно. На крају крајева, фреквенција коришћења дроге није ни толико битна. Битно је само да га је она убила.
Крајем октобра 1993. године, Ривер је приспео у Лос Анђелес после вишенедељног снимања у Јути, и изашао у клуб "The Viper Room", делимично у власништву Џонија Депа, где је требало да наступи са блиским пријатељем Флијем из "Ред Хот Чили Пеперса". Рејн, Хоакин и Риверова девојка, глумица Саманта Метис, пошли су да га чују. Рано ујутру последњег дана октобра, срушио се испред клуба, потом се грчио и имао нападе преко пет минута, док су Џони Деп, Фли и још неки чланови њиховог бенда наступали. После неуспешних покушаја оживљавања, пребачен је у болницу, а када ни тамо реанимација није била успешна, проглашена је смрт. При аутопсији, у крви су нађене веће количине хероина и кокаина, као и неке друге дроге у мањој мери. Велика штета, пошто је имао гомилу нереализованих пројеката, да је поживео дуже од своје 23 године, могао је да направи огромну каријеру. Поменућу само "Интервју са вампиром" у коме је пристао да игра, а кад га је смрт спречила, ускочио је Кристијан Слејтер. Такође, Леонардо ди Каприо свој успех дугује улогама које Финикс није успео да одигра, јер су пројекти тек били у повоју у време његове смрти (Кошаркашки дневници, Потпуно помрачење, Титаник). Можемо само да нагађамо које би висине достигао овај човек, али ако смем да кажем, иако је отишао веома млад, доста тога је дао Холивуду.
Едвард Фурлонг (Edward Furlong)
Ако вас ова изобличена креатура са слике подсећа на оног симпатичног, а истовремено иритантног клинца из "Терминатора 2" који обија аутомат док у позадини пичи "You Could Be Mine" од Ганснроузиза, а после цмиздри кад се Шварци јуначки спусти у челик за добробит човечанства, нисте погрешили. То јесте Едвард Фурлонг, човек који је оживео бесмртног борца против тиранских машина, Џона Конора. Тачније, то је оно што је остало од њега. Слика је из прве половине двехиљадитих, а у питању је неко од вишеструких хапшења ове некадашње звезде у успону. Еди је рођен 1977. године у Глендејлу, Калифорнија, а са 14 година је закорачио у свет глуме, нема потребе да кажем којом улогом. Нема потребе да кажем ни какав је био, надам се да сте све већ видели више пута. Наравно, ту је највеће откровење што се мене тиче био Роберт Патрик, али ни Фурлонг није заостајао. Без икаквог претходног глумачког искуства, успео је да задиви публику, и то, занимљиво, посебно у Јапану, где се његов лик нашао на многим производима, а музички албум који је издао је са првог места топ листе избацио планетарни хит Витни Хјустон "I Will Always Love You". За улогу Џона Конора освојио је МТВ награду, као и награду "Сатурн" у категорији младих глумаца. После "Терминатора" и велике популарности, дошла је серија мање-више успешних наслова, а ја бих издвојио главну улогу у филму "Скенирање мозга", хорор комедији у којој Фурлонг савршено тумачи усамљеног тинејџера који улази у свет морбидне видео игре и у хипнотичком трансу чини гадости које се тамо догађају. Филм је, како се то каже, лепо остарио, тако да и даље има фину фан-базу и врло се добро држи. У том периоду, ту је и "Мала Одеса" са Тимом Ротом, коју сам Едвард издваја као њему омиљену улогу коју је одиграо. Стигао је и да се појави у споту Аеросмита "Livin' on the Edge"(касније и у "The Unnamed Feeling" од Металике), а и да у следећих пар филмова заигра поред глумаца као што су Џек Лемон, Волтер Матау, Сиси Спејсек, Мерил Стрип, и тако даље. Све је ишло по плану. Издвојио бих и улогу Денија Винјарда у узнемирујућем филму "Фатални курс икс" о расној нетрпељивости и погубности екстремне идеологије.
Негде у време снимања филма "Детроит Рок Сити" (1999) о тинејџерима који очајнички покушавају да се ушуњају на концерт "Киса", код Фурлонга је почела да се развија опасна зависност од кокаина и хероина, и са изузетком редитељског дебија Стива Бјушемија "Фабрика животиња", Едвард готово и да није више снимио ништа вредно помена, иако је снимао доста.
Са леве стране можете видети како изгледа планетарни девојачки сан у новијем издању и то након што се мало смирио. Правио је циркус почетком двехиљадитих, па је тако крајем априла 2001. године пронађен несвестан у локви сопствене повраћке и хоспитализован, јер се сумњало на прекомерну дозу хероина. У септембру исте године је ухапшен најпре због вожње без дозволе, а неколико сати потом због вожње под утицајем алкохола и изазивања саобраћајне несреће. 2004. године је ухапшен због изазивања инцидента у продавници у Синсинатију за време снимања, наравно, у пијаном стању, и провео је поприличан број сати у притвору пре плаћања кауције. У отвореним интервјуима, признавао је да је био навучен на дрогу између 22. и 26. године, да пуши 2-3 кутије цигарета дневно, као и да је прва година одвикавања за њега била најтежа ствар на свету, и физички и ментално. Да би вам било јасно у каквом се професионалном хаосу Едвард Фурлонг у то време налазио (као да му приватни није био довољан), навешћу само да је играо главну улогу у четвртом наставку "Вране". То би требало да говори само за себе.
На снимању филма "Џими и Џуди" упознао је Рејчел Белу, којом се 2006. године оженио, а убрзо добио и дете. Човек би рекао да ће у 29. години, ако је већ по сопственим речима, победио зависност, мало да се смири. Кад он тамо, а оно међутим...
Жена је поднела захтев за развод три године касније због, како се наводи, непомирљивих разлика. У чему су се оне огледале? Па, претио је жени премлаћивањем, да ће извршити самоубиство, није пристајао на тестове на дрогу, а касније је неке од претњи и спровео у дело, те је добио забрану приласка. Наређено му је и да иде на саветовање, али је он поменуту забрану прекршио више пута, због чега је ухапшен у јануару 2011, па пуштен уз кауцију. Такође, у последње две године, има три оптужбе за насиље у породици, због чега је поново хапшен на месец дана, и то поново у јануару 2013. Велико је питање хоће ли икад моћи да се контролише. Иако је и даље глумачки веома активан (на ИМДБ-у тренутно постоје четири нова завршена пројекта у којима је учествовао, као и неколико њих који тек треба да буду снимљени), јасно је да није ни бледа сенка онога што је некада био и да то неће никада више ни бити. Ипак, загрижени фанови се надају да би уз праву рехабилитацију и праву камбек ролу, Фурлонг поново могао да закуца на врата озбиљне холивудске продукције. То сада, када је само једна у низу банкротиралих испушених муштикли, делује јако далеко. Али, никад се не зна.
Тејтум О'Нил (Tatum O'Neal)
Када имате познатог оца који је целу планету довео до суза улогом у једном од најслинавијих филмова у историји, "Љубавна прича", а затим вам прво глумачко искуство буде уз њега, са 10 година, па још добијете и Оскара, могло би се рећи да сте предодређени за велике ствари. Тејтум О' Нил, Рајанова кћи (pun intended), је задивила свет улогом у филму "Месец од папира", поставши тако најмлађи добитник (политички коректни могу да ме цмокну у буљсона) Оскара у историји. Шта више пожелети од дебитантског остварења? Она заиста бриљира у филму и најављује озбиљну каријеру. Ако се томе придода и учешће у врло симпатичној црнкастој комедији "Злослутни медведићи" коју годину касније, о збрда-здола склепаном дечјем бејзбол тиму, са легендарним Волтером Матауом у улози тренера алкоса, добијамо најплаћеније дете глумца до тада. Међутим, након што је од стране Националног удружења власника биоскопа, проглашена за Женску звезду године, са својих 13-14 година, ствари су кренуле низбрдо. Пре свега, оштро се противила тадашњој вези свога оца са глумицом Урсулом Андрес, првом Бонд девојком, и била веома отворена у вези тога, чак је нашироко говорила за таблоиде о томе, иако је још била дете. Ни она није била баш много успешна у чувању приватности, па је тако Мајкл Џексон говорио о њој као о својој првој девојци и љубави, рекавши у интервјуу из 2002. године да је покушала да га заведе, али да је он био престрављен идејом о сексу, те је све само кратко потрајало. Са друге стране, Тејтум је то све оштро демантовала, наводећи у својим мемоарима издатим 2 године касније да ју је само кратко пољубио без дозволе кад је имала 12 година. Већ крајем седамдесетих је била предмет великих контроверзи, али се још увек одржавала у филмовима, иако никад нису доживели успех оних почетних. Ипак, појављивати се у филмовима поред величина попут Ентонија Хопкинса, Ричарда Бартона и Кристофера Пламера је значило нешто. Већ почетком осамдесетих су настали први већи сукоби са оцем, у време почетка његове дугогодишње везе са Фаром Фосит.
Осуђивала је све његове везе, а ни сама није баш правила паметне изборе, па су се тако на њеном списку нашли, како пише у њеним мемоарима, Жан-Клод Ван Дам, Алберт од Монака, али и Мелани Грифит. По мом мишљењу, кључна година за њу је била 1984. Могла је да се потпуно врати у велику игру, али је најпре одбила главну женску ролу у "Било једном у Америци", а потом ју је одбио Џејмс Камерон када је хтела да заигра Сару Конор, погуравши Линду Хамилтон. Можда би у супротном данас све било другачије.
Лични живот јој је свакако био занимљивији од пројеката које је радила. Тиква између оца и ње је најзад потпуно пукла 1986. године, када се удала за тениског аса, Џона Мекинроа, а није звала никога из породице. Ако се узме у обзир и његов фамозни темперамент (да не кажем изливи беса на терену), може се замислити како је све функционисало и кроз колико трзавица је овај пар прошао. Ипак, изродили су троје деце, пре него што је растава започета, 1992, а развод је коначно окончан 1994. Тејтум је и раније имала мањих проблема са дрогом, али се после развода, који је очигледно тешко поднела, потпуно одала хероину. У доба кад је зависност поново узела маха, одиграла је малу улогу у вероватно једином солидном филму који је снимила деведесетих, остварењу препуном звезда "Баскијат". Наравно да за дрогу никад није право време, али њен тајминг је баш био лош. Проблеми су достигли врхунац баш у доба вишегодишње рововске борбе са Мекинроом за старатељство над децом, што је он вешто искористио и добио битку 1998. године. Упркос великим проблемима, покушавала је некако да се врати на сцену, те је почетком двехиљадитих учествовала у епизодама већег броја популарних серија. Каријеру је само донекле успела да ревитализује, али је опет узбуркала јавност пошто су 2004. године издати поменути мемоари, у којима тврди да ју је са 12 година сексуално злостављао очев дилер дроге, као и да је, углавном због те исте дроге, и од оца трпела ментално и физичко злостављање. Рајан је све ово оштро демантовао и навео у писаној изјави да су то све измишљотине зарад бестселера. Она је писала и о ефектима сопствене зависности на везу са својом децом. Иако је нешто касније поново кренула да ради и имала прилично запажене улоге у две серије, њена болест је кулминирала хапшењем 2008. године, када је полиција у њеном поседу нашла кесицу крека и некоришћену лулу, али и кесицу кокаина. Изјаснила се кривом и послата је на рехабилитацију.
У последње време је имала мајушне улоге у још неколико филмова и наводно је успела да се очисти, а минијатурну улогу за њу у свом новом остварењу има и холивудски Србин, Питер Богданович, који је режирао њен оскаровски филм "Месец од папира" пре 40 година. Значајан корак ка оздрављењу је свакако и помирење са оцем после пуних 25 година отуђености и нетрпељивости, које је (зашто ли нисам изненађен) започето у телевизијској емисији. Издала је и још једну збирку писанија о бурном односу са оцем и коначном помирењу. Сигурно је да је она још један у низу улудо протраћених талената у овој индустрији. Сигурно је да не може да буде оно што је некад била. Али, време ће показати може ли да се покрене са мртве тачке и да покаже да још није баш потпуно пропала.
Хејли Џоел Осмент (Haley Joel Osment)
Можда делује мало чудно што за крај текста издвајам њега, јер дефинитивно има подоста бивших звезда које су, да се тако изразим, више забраздиле од њега (Линдзи Лоуен је очигледан пример, али њу не сматрам за праву глумицу, па стога не би било поштено посветити јој део текста). Хејли је једини са ове листе који је млађи од мене и чију сам каријеру пратио од самих почетака и био велики обожавалац, зато сам одлучио да завршетак буде посвећен њему. Почео је са пет минута у инстант класику "Форест Гамп" Роберта Земекиса, у улози Фореста јуниора. После учешћа у неколико ситкома, прва главна драмска улога је дошла у филму "Богус" са Вупи Голдберг и Жераром Депардјеом. Иако је чињеница да филм не одише сувим квалитетом и да је прилично слабо оцењен од свих релевантних критичара, као и од публике, показао је једну ствар, а то је да Хејли са лакоћом може да доминира у драмским улогама, чак иако има осам година. После тога је гостовао у неким популарним серијама, типа "Болница Чикаго" и "Али Мекбил". А онда је ушао на велику сцену с треском. "Шесто чуло" не би било ништа посебно без њега, спало би на суви просек, ако не и испод тога. У глумачком смислу је сажвакао и испљунуо Бруса Вилиса који се поред њега апсолутно није видео. То су и приметили они чији се глас рачуна, те је Осмент тако постао други најмлађи глумац номинован за споредну улогу. Изгубио је од Мајкла Кејна за улогу у филму "Живот нема правила" Ласеа Халстрома (не знам колико заслужено - конкуренти су, на пример, били и Том Круз у "Магнолији" и покојни Мајкл Кларк Данкан у "Зеленој миљи"), али какав је посао одрадио, потврдио је и сам Мајкл Кејн директно са сцене, рекавши: "Кад сам видео твоју глуму, био сам сигуран да немам шта да тражим у овој трци". Хејли је добио награду "Сатурн" за најбољег младог глумца. Следећи филм је такође носио малтене сам, иако су поред њега били глумци попут Кевина Спејсија, Хелен Хант и ветеранке Енџи Дикинсон. Филм се из добре премисе претвара у тешку патетику, тако да из њега није извучен максимум, али Осмент поново разбија и још једном потврђује шта значи истински таленат упакован са озбиљним радом, јер је још тада почео да завређује репутацију великог професионалца коме ништа не стаје на пут када ради. А како изгледа када глумац и буквално носи читав филм показао је играјући у несуђеном пројекту Стенлија Кјубрикa који је преузео Стивен Спилберг (не сумњам да би под Стенлијевом палицом овај пројекат био далеко интелигентнији, промишљенији и мрачнији), "Вештачка интелигенција". Осмент скоро да не силази са екрана безмало 150 минута, а опсег емоција који приказује са 13 година је заиста за уџбенике. Фасцинантно се прилагођава свакој ситуацији, воли, пати, смеје се и плаче, приморавајући гледаоце да то раде заједно са њим. Неки делови су мало више развучени и филм у другој половини губи оштрицу са почетка, али ипак се може рећи да је врло солидан, и то највише захваљујући Хејлију, који му пружа дубину коју вероватно ниједан други глумац не би. Поново је освојио "Сатурн". Занимљиво је још и да је он, у раној фази пројекта о Харију Потеру, када је Спилберг требало да га режира, био у најужем кругу кандидата за ту улогу. Он је те наводе одбацио и снажно се противио екранизацији књига, јер је сматрао да би она упропастила њихову магију.
Улогом дечака робота који жуди да буде вољен, Хејли Џоел Осмент учвршћује своју репутацију као један од најбољих младих глумаца Холивуда, и то потпуно заслужено. Стигао је да сними и пољски филм из периода 2. светског рата, а онда се мало посветио и позајмљивању гласа ликовима из игара и анимираних филмова (нпр. био је Могли). Онда се вратио филмом који обједињује жанрове комедије, драме и авантуре "Половни лавови" са две легенде - Мајклом Кејном (који је још од "Шестог чула", кад је био фасциниран Хејлијем, хтео са њим да ради), као и Робертом Дувалом. Филм је изузетно забаван, интелигентан и шармантан, под условом да га не схватите преозбиљно, што вам неће бити тешко, с обзиром на жанр. Момак је стао раме уз раме са таквим величинама и уопште се није обрукао, напротив. Показао се одлично, њих тројица су питак сценарио који и не претендује да буде класик преточили у доста добар филм. И Осмент је још једном потврдио разноврсност.
Е, сад је на вас ред да питате - ако је све ишло као по лоју, за чије бабе здравље се он налази у овом тексту који се бави (полу)промашеним каријерама некада успешне деце глумаца? Па, за бабу не знам, али разлога има. Један од њих је што је последњи филм о коме сам говорио снимљен пре 10 година, а Хејли је у међувремену глумио у 4-5 филмова, ако то може тако да се назове, јер неки од њих су потпуно гурнути под тепих. Једино је донекле вредан помена "Дом дивова" из 2007. године у коме глуми новинара средњошколца, али далеко је то од класе на коју нас је навикао. У међувремену се потпуно посветио позајмљивању гласа једном од ликова из игре "Kingdom Hearts" у свим могућим издањима. Вероватно да га то финансијски сјајно обезбеђује, али дефинитивно фали његових филмова. Једни кажу да је то зато што пажљиво бира понуђене сценарије, јер жели да му глатко прође тај прелаз од глумца који је дете до оног који је озбиљан и одрастао. Многи пре њега ту транзицију нису добро поднели.
Други кажу да је његов нестанак са сцене условљен проблемима са дрогом и алкохолом. Истина је, као и обично, негде у средини. Он јесте познат по великој избирљивости, радио је такође и у позоришту, а и студирао експерименталну глуму на њујоршком универзитету. Дакле, јесте био прилично заузет. Међутим, такође је и повређен у саобраћајној несрећи 2008. године (сломљено ребро и десно раме, када му је утврђени ниво алкохола у крви био дупло изнад дозвољене границе у Калифорнији. Такође је ухапшен и за још три прекршаја, један од њих је и поседовање марихуане. Осуђен је условно на три године, 60 сати рехабилитације и најмање 26 састанака анонимних алкохоличара у року од 6 месеци, али и новчану казну од 1500 долара. Дакле, ни он није остао имун на све о чему сам писао. Али, још има времена да се ишчупа.
Добра вест је да се полако враћа. Има три завршена пројекта која чекају излазак и надам се, као и многи други, да ће дуго очекивани повратак из илегале да донесе очекиване резултате. И за његово, и за добро гледалаца.
Да сам писао о свима којих сам се присетио, текст би освануо на блогу можда почетком децембра. А кад би се додале и некадашње звезде серија, текст би био резервисан за април наредне године. Листа је малтене бесконачна. Наравно, има изузетака од овог правила, има оних који и данас без проблема и тешких порока раде оно што најбоље знају, као и у време кад су били клинци. Узмимо за пример Џоди Фостер, Κурта Расела, Кристијана Бејла, Џоша Бролина, па и Скарлет Јохансон. Ипак, број оних који су се извукли не подлегавши притиску је нажалост готово на нивоу статистичке грешке.
Меколи Калкин (Macaulay Culkin)
Поред тога што се већина Меколијеве браће и сестара бави глумом, Бони Бедеља, госпођа Меклејн из серијала "Умри мушки" му је рођена тетка. Он сам је прву улогу добио са четири и по године, а одмах је кренуо да глуми и на телевизији и у позоришту. После неколико ситних улога, приметио га је чувени редитељ младалачких филмова из осамдесетих, Џон Хјуз (Јутарњи клуб, 16 свећица, Слободан дан Фериса Бјулера, Авиони, возови и аутомобили) и дао му добру и захвалну улогу у филму "Ујка Бак", поред свог фаворита, сада нажалост покојног Џона Кендија (појавио се и у "Сам у кући", а две године касније ће поново радити с њим у добром филму "Само они усамљени", са холивудским легендама, Морин О'Харом и Ентонијем Квином). То је била сјајна одскочна даска у којој је Меколи урадио колико може са материјалом који му је дат, а онда је, после минијатурне непотписане роле у "Џејкобовој лествици кошмара", на ред дошао и више пута поменути филм "Сам у кући", такође по сценарију Џона Хјуза (1990).
Њу је потврдило и учешће у споту Мајкла Џексона за песму "Black or White", а о пријатељству између њих двојице говори и чињеница да је Мек био кум Мајкловом првом детету.
Свидео се свима као Томас Џеј Сенет, клинац алергичан на све живо, у филму "Моја девојка" (први пут да је неко дете инкасирало милион долара за филм), где је играо поред Ане Чламски (такође у филму "Ујка Бак") и Џејми Ли Кертис, али је потпуно ново лице, после наставка филма "Сам у кући", показао заигравши у остварењу "Добри син" (са још једном будућом звездом, Илајџом Вудом), где је отелотворио прикривено злог дечака који тајно загорчава живот свом рођаку. Тај концепт није нов, и у прошлости су се филмови бавили злом децом, али по мени је овде Меколи био баш ефектан. Филм, дакако, има својих мана, али се он одлично снашао и просто га морате мрзети, а ваљда је задатак сваког негативца да на то натера публику. Ипак, критике су биле само просечне, вероватно зато што је било тешко замислити слатког малог који сређује провалнике као прорачунатог психопату опасног по живот. Затим је снимио још неколико наслова за заборав, кад је квалитет у питању, али они су му такође донели солидан приход. Одатле је кренуо суноврат, јер се одједном нашао у великом богатству са којим није знао шта ће, родитељима који су били у очајним односима, престар за дечије филмове, а преизбирљив за очајне сценарије у тин романтичним комедијама које су му нудили.
И поред тога што у периоду 1994-2003 није глумио, живот му је био и те како турбулентан.
Пре свега, било је великих конфликта унутар породице, Меколи је био у јако затегнутим односима са оцем, и у другој половини деведесетих, мајка је добила потпуно старатељство над децом. Са 18 година, Меколи се појавио у споту за песму "Sunday" бенда Sonic Youth, а до тада је већ имао доста проблема. У јуну 1998. се оженио и то је трајало две године, а зависности су већ кренуле. По сопственим речима, упркос веровању људи, никад није био на рехабилитацији, нити је био хапшен. Нисам пронашао годину те изјаве, али 2004. је свакако ухапшен због поседовања марихуане и лекова, те пуштен уз кауцију од 4000 долара. Три условне казне и рехабилитација су биле пред њим. Шарм је очигледно сачувао, пошто је био у вези са Милом Кунис 2002-2010, а од 2003. се вратио глумачком послу и то контроверзним филмом "Party Monster", у коме је глумио промотера журки, који је успут бисексуалац, убица и тежак наркоман. Рекао је да трага за тако изазовним улогама, насупрот онога што му је дотле било нуђено - иако је у први мах и тај сценарио бацио у ђубре. Иако се последњих година трудио да се како тако врати на сцену, добром улогом у просечном филму "Спасена", као и у црној комедији "Секс и доручак", а затим и радом у цртаној серији "Пиле робот", јасно је да је далеко од некадашњег Мека. Издао је и полуаутобиографски роман "Јуниор" о периоду славе и нестабилном односу са оцем. Сада је нажалост прерано ислужен, погођен разним проблемима, а они који су му отворили врата славе су отишли, мислим на Џона Хјуза и Мајкла Џексона.
Ривер Финикс (River Phoenix)
О квалитету улоге говори и номинација за Оскара у категорији мушке споредне улоге.
Риверов најбољи пријатељ је био Кијану Ривс, а његова смрт је била само једна у низу трагедија које су задесиле овог човека. Заједно су снимили филм по коме је Ривер Финикс можда и најпознатији, а у питању је "Мој приватни Ајдахо", независна драма Гаса Ван Санта, инспирисана Шекспиром. У питању је најизазовнија могућа улога, јер је Финиксов Мајк геј дрогош, муљатор и мушка проститутка која болује од нарколепсије и жуди да нађе мајку. Овакав материјал није реткост за Ван Санта, који је, наравно, и сам хомосексуалац, имао је идеју да уради филм са Ривером у улози Ендија Ворхола, а наменио му је и улогу у филму "Милк" каје први пут почео да разрађује сценарио раних деведесетих. Оба глумца су одлична, чак и Кијану Ривс који има обичај да упропасти сваки филм у коме се појави. Ривер Финикс је побрао многе похвале за своју улогу, али није био у конкуренцији за много награда, вероватно и због шкакљиве тематике. Након тога је глумио у још неколико филмова, у којима је добио прилику да експлоатише неке од својих карактеристика, на пример таленат за музику у филму "Ствар звана љубав" (1993), где је певао, свирао гитару и компоновао песме за свога лика, као и чињеницу да му је лево око било благо зрикаво, те је морао да трепће да би нацентрирао зеницу. То је највидљивије у филму "Silent Tongue" где та мана придодаје веродостојност лудилу његовог лика. Кад смо код музике, још да кажем да је имао и свој бенд са сестром Рејн, под називом "Aleka's Attic".
.jpg)
Крајем октобра 1993. године, Ривер је приспео у Лос Анђелес после вишенедељног снимања у Јути, и изашао у клуб "The Viper Room", делимично у власништву Џонија Депа, где је требало да наступи са блиским пријатељем Флијем из "Ред Хот Чили Пеперса". Рејн, Хоакин и Риверова девојка, глумица Саманта Метис, пошли су да га чују. Рано ујутру последњег дана октобра, срушио се испред клуба, потом се грчио и имао нападе преко пет минута, док су Џони Деп, Фли и још неки чланови њиховог бенда наступали. После неуспешних покушаја оживљавања, пребачен је у болницу, а када ни тамо реанимација није била успешна, проглашена је смрт. При аутопсији, у крви су нађене веће количине хероина и кокаина, као и неке друге дроге у мањој мери. Велика штета, пошто је имао гомилу нереализованих пројеката, да је поживео дуже од своје 23 године, могао је да направи огромну каријеру. Поменућу само "Интервју са вампиром" у коме је пристао да игра, а кад га је смрт спречила, ускочио је Кристијан Слејтер. Такође, Леонардо ди Каприо свој успех дугује улогама које Финикс није успео да одигра, јер су пројекти тек били у повоју у време његове смрти (Кошаркашки дневници, Потпуно помрачење, Титаник). Можемо само да нагађамо које би висине достигао овај човек, али ако смем да кажем, иако је отишао веома млад, доста тога је дао Холивуду.
Едвард Фурлонг (Edward Furlong)
Негде у време снимања филма "Детроит Рок Сити" (1999) о тинејџерима који очајнички покушавају да се ушуњају на концерт "Киса", код Фурлонга је почела да се развија опасна зависност од кокаина и хероина, и са изузетком редитељског дебија Стива Бјушемија "Фабрика животиња", Едвард готово и да није више снимио ништа вредно помена, иако је снимао доста.
На снимању филма "Џими и Џуди" упознао је Рејчел Белу, којом се 2006. године оженио, а убрзо добио и дете. Човек би рекао да ће у 29. години, ако је већ по сопственим речима, победио зависност, мало да се смири. Кад он тамо, а оно међутим...
Тејтум О'Нил (Tatum O'Neal)
Осуђивала је све његове везе, а ни сама није баш правила паметне изборе, па су се тако на њеном списку нашли, како пише у њеним мемоарима, Жан-Клод Ван Дам, Алберт од Монака, али и Мелани Грифит. По мом мишљењу, кључна година за њу је била 1984. Могла је да се потпуно врати у велику игру, али је најпре одбила главну женску ролу у "Било једном у Америци", а потом ју је одбио Џејмс Камерон када је хтела да заигра Сару Конор, погуравши Линду Хамилтон. Можда би у супротном данас све било другачије.
Хејли Џоел Осмент (Haley Joel Osment)
Е, сад је на вас ред да питате - ако је све ишло као по лоју, за чије бабе здравље се он налази у овом тексту који се бави (полу)промашеним каријерама некада успешне деце глумаца? Па, за бабу не знам, али разлога има. Један од њих је што је последњи филм о коме сам говорио снимљен пре 10 година, а Хејли је у међувремену глумио у 4-5 филмова, ако то може тако да се назове, јер неки од њих су потпуно гурнути под тепих. Једино је донекле вредан помена "Дом дивова" из 2007. године у коме глуми новинара средњошколца, али далеко је то од класе на коју нас је навикао. У међувремену се потпуно посветио позајмљивању гласа једном од ликова из игре "Kingdom Hearts" у свим могућим издањима. Вероватно да га то финансијски сјајно обезбеђује, али дефинитивно фали његових филмова. Једни кажу да је то зато што пажљиво бира понуђене сценарије, јер жели да му глатко прође тај прелаз од глумца који је дете до оног који је озбиљан и одрастао. Многи пре њега ту транзицију нису добро поднели.
Добра вест је да се полако враћа. Има три завршена пројекта која чекају излазак и надам се, као и многи други, да ће дуго очекивани повратак из илегале да донесе очекиване резултате. И за његово, и за добро гледалаца.
Да сам писао о свима којих сам се присетио, текст би освануо на блогу можда почетком децембра. А кад би се додале и некадашње звезде серија, текст би био резервисан за април наредне године. Листа је малтене бесконачна. Наравно, има изузетака од овог правила, има оних који и данас без проблема и тешких порока раде оно што најбоље знају, као и у време кад су били клинци. Узмимо за пример Џоди Фостер, Κурта Расела, Кристијана Бејла, Џоша Бролина, па и Скарлет Јохансон. Ипак, број оних који су се извукли не подлегавши притиску је нажалост готово на нивоу статистичке грешке.
