До пре неколико година, једини Бардем за ког сам знао у филмској индустрији је био Хавијер. Онда сам негде прочитао да је имао стрица који је био један од најутицајнијих шпанских редитеља свих времена. Из неког разлога, нисам му се одмах посветио, него тек недавно, а с обзиром на количину филмова, детаљно истраживање његове филмографије ће још доста потрајати. По логици ствари, увек се креће од најпознатијих наслова, па сам тако и ја гледао најпре два вероватно најпризнатија филма која је снимио и о којима желим овде да пишем. Оно што сам видео ми се допало сасвим довољно да ме потакне да истражујем даље и инспирише да нешто и напишем. Бардемов живот је био доста занимљив, а ушао је у свет филма још крајем четрдесетих година прошлог века. Врло отворена комунистичка убеђења нису била погодна за такво окружење, па је 1947. спречен да дипломира на филмској школи. Већ наредне године је у сарадњи са још једним великаном, Луисом Гарсијом Берлангом, снимио први филм, кратки документарац, а потом почетком педесетих и играно деби остварење, "Тај срећни пар". Сукоби са Франком су за последицу имали неколико хапшења и протеривања, радио је и као филмски критичар, али се, срећом, већ четвртим филмом пробио на светску сцену одакле није сишао све до смрти, радећи нон-стоп, са мање или више успеха. Ја сам јако далеко од комунисте, али сам увек, свуда и на сваком месту за запишавање богатих и антифашистичко деловање, и веома сам задовољан оним што сам видео од Бардема, па макар то била и само два филма. Није он баш ниво Буњуела, али и те како има шта да каже, што се надам да ће остатак овог текста и показати. Два филма која сам гледао и која желим да обрадим су "Смрт бициклисте" и "Главна улица", снимљени 1955. и 1956. године.
MUERTE DE UN CICLISTA (1955)
Уз помоћ врло ограничених средстава и у мање од 90 минута, Бардем успева да исприча јако интригантну причу и изврши директан напад на Франкову Шпанију усред његове владавине. Цензура јесте у некој мери утицала на њега, али оштрица му је и данас и те како неиступљена. Кад се претопе социјална сатира, параноја и нескривени сарказам, добије се један овако једак филм који разоткрива сво лицемерје високих друштвених класа. Међутим, не желим да се ограничим само на тај аспект, иако ћу свакако о њему највише причати, јер је и најважнији (није баш мала ствар снимити овакав филм у то доба). Ово је такође и јако добар филм на свим пољима, па и на техничком, са одлично усликаном акцијом и композицијама, те осећајем за простор и изванредним крупним плановима. Креирање напетости је посебна прича, тако да је ово заиста класик шпанског филма, али далеко од тога да је само то - у питању је филм светске класе.
Бардемова биографија каже да је филм заснован на Толстојевом "Васкрсењу", а ту је и пар сличности са Антонионијевом "Причом о љубави". У филму је једва назначено, али се готово подразумева да су Хуан и Марија Хозе раније били заједно па га је она оставила због пара ("Како су се волели Ромео и Јулија", anyone?), да би се потом опет повезали. Ствар се веома брзо закувава - Хуан чита о смрти бициклисте у новинама, схватајући да је у питању убиство. Растресен, незаслужено обара студенткињу наочиглед великог броја сведока, а касније на окупљању, поменути Рафа даје до знања да зна све и прети уценом. Следи мешавина хичкоковског трилера и Антонионијевске летаргије у стилу који подсећа на италијански неореализам, а све то без минута изгубљеног времена. Како рекох, филм је директна осуда Франковог режима препуног корупције у којој учествује и сам Хуан који би могао да постане и декан на основу рођачког утицаја. Марија Хозе се прелепо облачи и изгледа гламурозно да би дала новац у хуманитарне сврхе након што је пустила да човек погине само зато што је био сметња. Људи на власти апсолутно не маре за оне којима владају, што се види и из односа Хуана према студенткињи коју грешком обара, потенцијално јој уништавајући живот. Хуанова сестра у једном тренутку у шали каже да наруквица коју је муж дао Марији Хозе кошта хиљаду сиромашних радника. Бардем је на моменте суптилан као цигла у главу, али махом не смета, јер су сценарио, прича и глума стварно одлични. Атмосфера пропасти се надвија над јунаке од самог почетка и до краја не одлази.
Апсолутно је видљиво да се последице грађанског рата још осећају - у разговорима, у порушеним зградама, у целокупним друштвеним односима. Са места где је ударен бициклиста, види се место Хуанове борбе у рововима, где је сањарио о Марији Хозе, јер је рат прекинуо њихову прву везу. Није експлицитно дато на којој се страни борио, али се наслућује да је био члан фаланге - отуд и онолике интроспекције и све веће сумње у цео систем кад савест почне да га притиска. Ипак, управо му тај систем омогућава да најнормалније одшета након што је неког згазио колима. Филм зналачки користи рат као контекст у коме Хуан мора да почне да се преиспитује и доживљава своју егзистенцијалну кризу. У њему су богати корумпиране ленчуге којима је досадно и неодговорни су, али су такође и заводљиви на известан начин - мушкарци имају савест и осећања, а жене попут Марије Хозе изванредно лепе. Сиромашни су њихове жртве, али са савешћу и одговорношћу која њима недостаје. Средња класа није приказана нимало ласкаво - овде је то Рафа, који има положај, али мора да ради, и као и многи критичари класичног филма (попут нпр. Валда Лајдекера и Едисона Девита) приказан је као цинична змијурина и заједљива џукела. Ипак, није он тај који запржи чорбу Хуану. Још један доказ Бардемових комунистичких инклинација је и студентски протест око кога се све ломи. Он настаје због његовог неправедног обарања студенткиње Матилде и преломна је тачка приче, јер поставља сцену за неминовни расплет. Призор студената против војске пред државном институцијом је сигурно био нешто посебно у Шпанији педесетих, а треба обратити пажњу и на чињеницу да су састајалишта Хуана и Марије Хозе између осталих циркус и црква, идеални за расправе о убиству пред масом заокупљеном ритуалима. Парадоксално, студентски протест Хуана подсећа на младалачке борбе и пркос, истовремено му још више побуђујући нечисту савест. Међутим, жена коју воли одавно није иста као у срећнија времена.
Рафа је можда уцењивач, али прави зликовац у причи је Марија Хозе, која у много ситуација потцртава свој ноаровски фам фатал карактер. Она вози кад страда бициклиста, удала се за паре и слободно се обећава сваком човеку са ким је, а спремна је на све да задржи друштвени положај и богатство. Зато није ни чудо што је изненадно Хуаново ослобођење све више удаљава од њега, па је у неку руку и за њу неминован пут који јој је Бардем наменио. Филм је препун напетости и сјајних сцена, ангажовани трилер какав је данас мисаона именица, а глумци предвођени нестварно лепом Италијанком Лућијом Бозе и Албертом Клосасом су сви до једног изванредни. Филм је одличан и за уживање и за размишљање, а право је чудо да је неажурни Критерион избацио само ДВД (са, додуше, изузетном сликом). Има и шпански блу реј који је багатела, али без превода. Како год, од срца препоручујем да овај сјајни филм погледате што пре, нећете се покајати. Фантастичан спој припадника италијанског неореализма и холивудског трилера израстао је у нешто посебно, друштвено ангажовани филм који није ни једно ни друго већ нешто потпуно своје. Препознат је у Кану као изузетан, и добио је ФИПРЕСЦИ награду сасвим заслужено, али је Бардем упркос међународном успеху остао дубоко забринут стањем у шпанској држави, друштву и филму. То се блатантно види и у наредном остварењу које ћу поменути.
CALLE MAYOR (1956)
Хуан Антонио Бардем је због вишедеценијских субверзивних активности накратко ухапшен у време настанка овог филма, а филм донекле цензурисан убацивањем кратке почетне нарације која каже да се ова прича могла десити било у ком малом граду било које земље на свету. То, међутим, никога није преварило, сем можда понеког критичара касније, али је и више него јасно да је оштрица опет уперена ка Франковој Шпанији на коју алудира бездушност мушкараца у филму. А тек да не би све остало само на провинцији, ту је и Федерико из Мадрида. Бардемов зли и морално посрнули човек у култури прожетој религијом, која доприноси свеопштем лицемерју, из чисте обести прави окрутне смицалице које могу да униште људима животе као што је овде случај са Изабел, коју савршено тумачи Бетси Блер, иако се види да је Шпанкиња колико и ја. Ова њена улога се донекле наслања на ону из претходне године која јој је донела славу, у "Мартију" Делберта Мена, где такође игра непривлачну уседелицу Клару. Иако је далеко од жене каквом је ти филмови представљају, изузетно се снашла и врло убедљиво дочарала осетљивост свога лика и безизлазност ситуације. Заробљена у малом граду и у немогућности да искуси оно за чим годинама чезне, врло лако и брзо подлеже чарима Хуана, најзгоднијег из групе згубидана и лезилебовића. Оно што је мене јако зачудило је чињеница да, упркос томе што је био највећи отворени противник Франка у Европи и имао велику пробојност на европско тржиште, посебно по успеху претходног филма (плус је озбиљан круг људи писао писма за његово ослобађање, укључујући Пикаса), критичари нису били љубазни према "Главној улици".
Једна од чешћих замерки је велика сличност са филмом "Дангубе" Федерика Фелинија. Заиста, обојица се баве групом лењих згубидана у провинцији и снимају на локацији - Фелини у родном Риминију, а Бардем у неколико шпанских мањих градова, који се спајају у један за потребе филма. Тако представљају ликове у њиховом природном окружењу, по баровима где шљокају и играју билијар, те напуштеним трговима и улицама којима се враћају из ноћних провода. Оба филма подвлаче да су они, упркос асоцијалном понашању, и те како производ друштва у коме живе. Ту су и дупли стандарди антихероја, па тако у "Главној улици" имамо сцене у којима барабе оргијају у јавној кући, да би одмах након тога били приказани чисти и опеглани како са женама иду у цркву. У оба филма постоји и један члан који је по поступцима издвојен из групе и не дели њихове ставове - у "Дангубама" је то Моралдо, а у шпанском филму мадридски интелектуалац Федерико који ће бити задужен и за расплет. Ипак, то све није довољно да би се "Главна улица" прогласила копијом "Дангуба", а камоли италијанског "слајс ов лајф" стила. Италијански филм је знатно фрагментарнији и епизодичнији од шпанског који има чврсту радњу и структуру и у коме је неизбежност трагедије ближа класичној драми него неореалистичком стилу. Даље, Бардемов филм се концентрише на драму двоје главних протагониста док су гамбероси третирани групно, а код Фелинија се филм много више бави читавим буљуком ликова. Сам Бардем јесте признао да је нашао део инспирације у "Дангубама", али се по њему оно што Фелинијеви ликови чине може приписати чињеници да су детињасти адолесценти, док су његови ликови много озбиљнији, систематичнији и професионалнији, па тако и гори са људске и друштвене тачке гледишта. И јесу у питању професионалци, од доктора и адвоката до новинара и банкарског службеника, све су то покретачке силе тадашњег режима, тог малог града, а тиме и земље. То и јесте суштинска разлика између два филма - Фелини, кроз причу о младима који сањају да оду у велики град, сецира друштвене проблеме постфашистичке државе, док Бардем пружа слику диктатуре која још увек и те како функционише, а друштво је статично и, рекло би се, неспремно за промене.
Само је пар критичара потпуно разумело колико је овај филм у својој суштини шпански и зашто га не треба видети као филм неореализма (што је ипак готово строго италијански појам). "Главна улица" има свој посебан језик који се могао разумети у потпуности само ако сте живели у сличном систему. Међутим, може се саосећати и без тога. Редитељ је себе увек називао реалистом, а као тренутак када је постао свестан моћи филмског језика наводи недељу италијанског филма у Мадриду 1951. године, када је као безмало тридесетогодишњак први пут имао прилике да гледа филмове Антонионија, Висконтија и Де Сике. Сматрао је да његов филм треба да описује тренутни историјски моменат у његовој земљи, мислећи да шпански редитељи треба да се носе са шпанском реалношћу на шпански начин. Он је сматрао да званично одобрени филмови попут религијских драма, историјских епова и мјузикала окрећу леђа стварности, притом мислећи да се нови шпански филм може изградити на традицији, између осталог и књижевној. Тако се он донекле ослонио на позоришни комад из доба Првог светског рата, фарсу под називом "Госпођица из Тревелеза", која је већ послужила као предложак за филм тридесетих година, али у питању је подједнако слободна интерпретација као и Бардемова. Наравно, у "Главној улици" нема ничега комичног, одмах се од прве сцене и шале са мртвачким сандуком наглашава стереотипно и гротескно понашање гамбероса који су приказани изразито типски и без дубине. Слично се може рећи и за Изабелину мајку и служавку (играју их Марија Гамез и Матилде Муњоз Сампедро, прва је јунакиња претходне филмске верзије а друга мајка самог Хуана Антонија Бардема) које као да су изашле из костимираних драма тог времена. За разлику од свих њих, главни протагонисти Изабел, Хуан и Федерико су третирани много осетљивије и дубље.
Изабелина прича открива какав утицај снаге друштва имају на њену психологију, а права субверзивност се огледа у истицању притисака који јој се намећу, чинећи је тако жртвом целог система. То се све јасно види у сцени када прича Хуану своју животну причу, откривајући да се и сама предала тим демонима и прихватила одређену животну улогу где год да се налази. На другој страни спектра је и лик Тоње, проститутке из јавне куће, такође заљубљене у Хуана, а њеним увођењем Бардем појашњава у потпуности женску муку у Франковој Шпанији, у којој су оне сведене на те своје улоге и ни на шта друго. "Овде жене могу само да чекају", рећи ће о Изабел бритки сценарио. Међутим, постоји још једна битна ствар на коју филм скреће пажњу и коју жели да опљуне, а то је окретање тадашње Шпаније од фашизма ка капитализму и завођење народа сновима о конзумеристичком рају. Изабел планира да опреми будућу кућу као у америчким филмовима које гледа, а који су тада били главна разбибрига Шпанаца. Чак се кроз причу о томе и најављује како ће се све одиграти на крају "Али, све је то лаж". "Чак и ако је лаж, прелепо је", потврђује Изабел своју опчињеност. Глас разума донекле пружа Ив Масар у лику Федерика, како кроз све што се дешава са Хуаном и Изабел, тако и на састанцима са Дон Томасом, старим интелектуалцем који, уљуљкан у своју угодну позицију, сада одбија да пише за револуционарни часопис, иако је некада имао великог утицаја на народ. Тиме показује, по речима самог Федерика, да није ништа бољи од гамбероса, јер је неспреман и не жели да прихвати стварност која га окружује. Јасно је да је грађански рат уништио читаву генерацију интелектуалаца, кроз погубљења, прогоне, или присилно ћутање, свеједно. Федерико је и буквално и метафорично аутсајдер, али он кроз деловање помаже и другима да се дистанцирају од таквог друштва - Хуану да преиспита савест и дистанцира се од гамбероса, а Изабел да напусти сопствене илузије.
Због цензора, Бардем није у позицији да искаже истине јасно и гласно, али и те како успева да претвори гледаоца у критичара. Узима у основи комичну ситуацију и изврће је на поставу показавши да је понашање гамбероса све само не смешно. Затим, користи атрактивност америчких филмова да најави мелодраму, да би их потом демаскирао као језиву лаж. Потом представља наизглед познат живот у провинцији да би га потом претворио у нешто потпуно непознато кроз демистификацију друштвене и моралне корупције, па ако хоћете и кроз саму Бетси Блер, очигледно странкињу за шпанску публику у то време. Тако он не приказује стварност како је то чинио класични реализам, већ изазива кризу савести код гледаоца и приморава га на реакцију и критичко мишљење. Можда су све ове ствари повремено приказане несуптилно, али делују подједнако моћно и шездесет и седам година касније, поготово ако знамо да људска окрутност и цинизам и даље владају на сваком кораку и не само у Шпанији. У питању је изванредан филм, недовољно цењен у време настанка, али такође недовољно хваљен и данас када цензура као не постоји.
***
Остале филмове тек треба да погледам, али из ова два остварења (која по оценама, у зависности од личних преференција, варирају од јаке четворке до чисте петице (за мене 5- и 4+, само зато што је "Смрт бициклисте" трилер, па самим тим и знатно напетији филм)) види се да је у питању храбар филмски стваралац који није устукнуо ни пред ким и за то заслужује поштовање, слагали се са његовим уверењима, или не. Аутори као он су данас преко потребни, а треба рећи да је он иницирао повратак Луиса Буњуела у Шпанију после егзила и продуцирао "Виридијану", један од његових најбољих филмова (који је одмах потом забрањен, а продукцијска кућа затворена) и само му због тога, ако ни због чега другог, ваља указати поверење. Једва чекам да видим остале његове бисере, иако сам сигуран да ће ова два бити тешко надмашити.
