петак, 11. новембар 2022.

Бисери из другог плана - Les yeux sans visage (1960)

Сценарио: Клод Соте, Пјер Бојо и Тома Нарсжак, по књизи Жана Редона

Режија: Жорж Франжи

У главним улогама: Пјер Брасер, Алида Вали, Едит Скоб, Жулијет Менијел, Александар Рињо, Беатрис Алтариба, Шарл Блавет, Клод Брасер, Рене Женен

Бисер из другог плана је за мене филм који се не може назвати скривеним драгуљем, јер се то обично односи на наслов за који зна и који је гледало мало људи, обично само пробрани сладокусци и познаваоци. Филм о коме данас желим да пишем није такав, он свакако није непознат и није га мали број људи гледао, али ретко коме ће пасти на памет када се говори о најбољим филмовима чак и у свом жанру а камоли уопште. Е, то желим да исправим, да бацим јаче светло на њега, и покушам да скренем пажњу да треба да буде још признатији и цењенији. Данашњи бисер из другог плана је по мом мишљењу апсолутно материјал за топ 250 филмова свих времена, али, како су таква мишљења увек субјективна, кроз овај текст ћу покушати да то становиште оправдам. "Очи без лица" по мени и те како заслужују да више људи зна за њих. Иако сам их више пута помињао и на блогу и на страници, а и посветио им одељак у два текста (најбољи хорори и најбољи француски класици), недавно сам репризирао филм и био изнова одушевљен колико се и данас добро држи.

Пластични хирург узрокује несрећу у којој лице његове ћерке остаје унакажено, а онда предузима екстремне мере да јој обезбеди ново лице. Како ће она реаговати кад сазна шта се дешава и шта заправо ради њен отац?

Француски редитељи новог века дали су значајан допринос хорор жанру и остављају прилично богато наслеђе преко имена као што су Паскал Ложије, Александар Ажа и Жулија Дикурно, а ако још додате Гаспара Ноа и сличне којима је гадост практично средње име (да, он је Аргентинац, али живи и ствара у Француској и на том језику), јасно је да у овој земљи нема бриге за будућност жанра. Мора се ипак узети у обзир да је ово једини француски хорор класичне ере и да је, иако је било јако добрих и бескомпромисних трилера, мало ко заиста загребао хорор жанр како доликује. Дакако, није ни "Очи без лица" чист хорор, али и те како се може сврстати у тај жанр, што због те једне чувене сцене операције, што због импликација свега што чини главни лик филма, о чему ће бити више детаља доле. Зна се да доста класика по изласку није било популарно и да су њихове вредности откривене тек каснијих година, али ретко који је попио такву салву негативних критика као овај. Штавише, један од ретких критичара који је филм оценио позитивно (у енглеском листу "Гледалац") само што није био отпуштен због тога. Током приказивања на единбуршком филмском фестивалу, седморо људи из публике се онесвестило током поменуте сцене, на шта је редитељ рекао "Сада знам зашто Шкоти носе сукње". Он је говорио да никад и није сматрао хорором, већ причом о болу и муци, и то је и те како валидно гледиште. Како год га посматрали и како год му пришли, за мене је ово свакако фантастичан и веома важан филм. Покушаћу да објасним због чега је то тако, а морам да почнем рекавши нешто више о радњи самог филма. Имајте на уму да ће се можда током писања у тексту јавити благи СПОЈЛЕРИ, мада верујем да је већина оне шачице људи која ће текст прочитати филм већ гледала, али упозорење је на месту.

Филм од првог кадра убацује гледаоца у стање нелагоде, јер видимо Алиду Вали како узбуђено јури колима по мрачном путу возећи непомичну фигуру лица покривеног шеширом. Убрзо схватимо да се ослобађа леша бацивши га у реку, а одахнула је јер се испоставило да је кола која су ишла за њом заправо не прате. Ова прелепа жена се зове Луиз и ради за доктора Женесијеа, бриљантног хирурга који има клинику ван града у којој врши захвате и имање пуно паса у кавезима потребних за експерименте. Зове га полиција да идентификује леш девојке пронађене у реци, с обзиром да је његова ћерка нестала. Он потврђује да је то она, а полиција саопштава другом човеку који је дошао због исте ствари да нађена девојка није његова ћерка. Међутим, убрзо се испоставља да је доктор лагао, да му је ћерка жива и да није нестала већ живи затворена на имању са белом маском преко лица унакаженог несрећом коју је он сам изазвао. Нестанци девојака су везани за покушаје доктора да хетерографском операцијом пресади лице ћерки, међутим време пролази, покушаји су неуспешни, она се осећа заробљеном, а све креће да се урушава када постепено укапира монструозност сопственог оца. Гледалац готово да је стављен у кожу несрећне девојке, јер, иако се од почетка наслућује шта би могло да се дешава, читава слика се заокружује у њеној и нашим главама скоро истовремено. Ту долазимо до чињенице због које ја сматрам овај филм пунокрвним хорором - није само у питању докле је човек спреман да иде и шта да уради (са толиком љубављу према ћерки бисмо дубински, упркос монструозности дела, могли и да саосећамо), већ то што је њему очигледно најважнији посао, победа над судбином или ако хоћете изигравање Бога. То је оно најстрашније, што више времена пролази, постаје све очигледније да је доктору Женесијеу мање стало до ћерке и њених осећања а више до тога како изгледа, напретка на медицинском пољу и стварања историје путем пресађивања лица. Глума када схвати да се пресађено лице није примило је заиста за уџбенике, нема се много шта додати.

Сценарио је мајсторски, сат и по чисте кртине, без имало лоја, очишћен од сувишних наклапања, а доста тога је сведено на визуелни ниво. Када видимо птице и псе у кавезима, нико не треба да нам говори како се осећа Кристијана, докторова ћерка, која једину праву и безусловну везу има управо са њима јер једино њима не смета њено лице какво је сада. Немоћна да промени сопствену ситуацију, постаје све лабилнија, а када јој све постане јасно и атмосфера достигне тачку кључања, од пуког посматрача постаје протагониста, тиме заокружујући своју причу на феноменалан начин. Режија је сигурна и одмерена, а Франжи некако успева да учини оно што је готово немогуће - да све прикаже са извесном врстом клиничке хладноће и отклона, а опет да гледаоца стави у средиште збивања. Управо је то глазура која овај филм чини врхунским остварењем по мом мишљењу. Сцена операције и данас делује врло језиво управо захваљујући клинички леденом приступу глумаца и редитеља целој ствари. Само је делић секунде грозе у питању, а ефекти и нису баш најсјајнији (ипак је 1960. година). Међутим, чињеница да ви знате шта се дешава и да никоме од укључених током целог поступка не заигра ни обрва језивија је од свега што би се могло приказати, и то за мене и јесте прави хорор, језа која кида живце, не гроза. На опаску једног од критичара да је хорор миноран жанр и да не одговара Франжијевим стварним способностима и квалитетима, он је одговорио да је овај филм покушај да се минорни жанр схвати озбиљно. И богами је схваћен озбиљно - са деценијама закашњења, али ипак озбиљно.

Глума читавог ансамбла је апсолутно врхунска, почевши од Пјера Брасера као доктора Женесијеа који се погубио у свом покушају да ћерки подари "право" лице које му је важније од свега другог. Један од најстрашнијих тренутака у филму је кад гледалац схвати да су његова љубав и емпатија према ћерки површне и да му је физички аспект важнији од свега. Заправо, посао и напредак на том пољу су му важнији од свега, толико да је у једном тренутку валидно запитати се да ли је несрећа његове ћерке уопште случајност (то се нигде децидно не каже, али се каже да је несрећу он изазвао, па закључите из тога шта желите). Можда и најмонструознији тренутак (у ретроспективи) је када човек чија је ћерка заправо у мртвачници изрази забринутост за њену судбину, а он (који је слагао да је у питању његова ћерка) га укори што мора да га теши у оваквом тренутку. Све се то дешава на самом почетку док се још и не зна шта доктор ради, а после се открије да је управо он заслужан за његово стање, а грди га што се усудио да искаже осећања према свом детету. Заиста језиво стање ума и од тога вам већи хорор и не треба. Вазда предивна Алида Вали је изузетна као помоћница која намамљује жртве, асистира при операцијама и ослобађа се лешева. Како време пролази, и њена фасада се урушава и није више толико стабилна, мада и даље извршава наређења из осећаја дужности према доктору који јој је, како се сазнаје, средио лице. Од тога је остао само мајушни ожиљак који прикрива чоукер огрлицама. Вали је супер као прелепа жена која у почетку нема дилеме, али постаје несигурнија док се обруч стеже, заиста одлична глумица, у шта је и Холивуд и те како имао прилике да се увери. Међутим, можда и највеће заслуге за то што филм на крају испада какав јесте има Едит Скоб, пре пар година преминула глумица у улози злосрећне Кристијане која је у целој ствари потпуно недужна, а од целе ситуације постаје све нестабилнија. Њено унакажено лице се приказује веома рано, јер је оно што касније следи и сазнање о гнусним делима лудог доктора много страшније. Савршено је извела неосетну трансформацију из жртве у физичком и менталном кавезу у главну јунакињу филма. Сцене у којима неприметно хода кроз велику кућу у светлим хаљинама (које је дизајнирао Живанши, лични костимограф Одри Хепберн) и са белом маском су заиста нешто фантастично. Џон Карпентер је изјавио да је овај филм умногоме утицао на избор маске за Мајкла Мајерса, а јасно је видљив утицај и на ону из Алмодоваровог филма "Кожа у којој живим", иако се нигде не помиње да имају икакве везе.

И да ништа друго није урадила у каријери (а јесте подоста), Скобова заслужује све могуће ловорике за ову улогу. Помогли су и други, пре свега Беатрис Алтариба као Полет, девојка коју полиција користи као мамац када сумња падне на доктора, као и Франсоа Герен у улози Клода, докторовог асистента који нема појма шта овај ради, а притом је и Кристијанин момак. Још једна бриљантна ствар у овом филму је приказ полиције и доктора као две стране истог новчића, обоје нимало не вреднују људски живот, већ их само користе за сопствене интересе, без обзира на последице. Комбинација свега наведеног, од лудог доктора вођеног сопственим егом и опијеношћу моћи и славом због могућности да изазива судбину, до осталих ликова који су, свако из својих разлога у целој причи, чини да се атмосфера заиста може сећи ножем (или прецизније, скалпелом), што дакако доприноси квалитету овог остварења које се са лакоћом у току 90 минута пребацује са терена мистерије и трилера на поље хорора захваљујући вансеријском умећу свих укључених. А оно што посебно ваља напоменути је вансеријска музика Мориса Жара, чију је мелодију један критичар савршено описао као "mock joviality". Меланхолично-елегични тонови Жарових композиција су саставни део овог филма колико и саундтрекови Енија Мориконеа филмова Серђа Леонеа, или грандиозни скор Базила Поледуриса Милијусовог "Конана (из) Варварина". Једноставно, ко помисли на филм након што га буде одгледао, сетиће се и музике, која је мене подсетила на мелодије из старинских музичких кутија или вртешки. Толико је осећања ту спаковано да је то тешко описати речима и филм сигурно не би био подједнако добар без тога.

Оно што овај филм пружа у свега сат и по је тешко набројати. Најважније ствари сам већ поменуо, и сценарио, и режију, и глуму. Ту је и слојевитост ликова и могућност да се гледалац стави у њихову позицију. Колико бисмо далеко ми били спремни да идемо за нешто што нам је важније од свега? За Женесијеа је то посао, иако је тешко порећи да воли своју ћерку, ипак је држи као покусног кунића, све подређујући свом раду. И докле ће ићи у својим истраживањима? До које границе бисмо били одани некоме коме много дугујемо као Луиз? И шта бисмо предузели кад ствари оду предалеко? Да ли бисмо имали снаге да, као Кристијана, узмемо своју судбину у своје руке, и то на начин на који она то ради? То ме доводи до одличног финала које се вероватно једино тако могло одиграти без да ишта поквари. Крај је део хорора на којима се већина оклизне, а само најбољи успевају да заокруже ствари како треба. "Очи без лица" су управо такве, и по мени их треба посматрати као истински класик не само хорор жанра. Овај филм тај статус сада и ужива, али као што рекох, мало га је прекасно завредео. Није у потпуности савршен, али заиста су у питању (бар из мог угла) ситнице, и то углавном техничке природе (нпр. маска очигледно није иста кад се скине и док је Кристијана носи, већ је иста реквизит, док глумица носи шминку и протетику). Оно што је најбитније је да је у питању једно од дела које се може гледати изнова и изнова и имати исту вредност. Рок икона Били Ајдол је одао почаст овом филму назвавши тако једну од својих најбољих песама (иако текст нема много везе са филмом, омаж је очигледан, јер се француски назив филма може чути у истом). Да не претерам, али за мене сигурно у топ 200-250 филмова свих времена, а можда и још изнад на листи, ако икад седнем да је направим, видећемо. Топла препорука од срца и поздрав до наредне инспирације за текст о неком бисеру из другог плана.

ОЦЕНА: 5-