Сценарио: Николас Бер
Режија: Лери Пирс
У главним улогама: Тони Мусанте, Мартин Шин, Бо Бриџис, Брок Питерс, Руби Ди, Џек Гилфорд, Телма Ритер, Џен Стерлинг, Гери Мерил, Дона Милс, Ед Мекмен, Дајана Ван Дер Влис, Мајк Келин, Роберт Филдс, Роберт Банард, Кетлин Смит, Хенри Проуч
Једна од чешћих заблуда са којом се свако од нас сусреће током живота је став "то се дешава неком другом и не треба да ме занима". Прво зато што нас недостатак реакције на неправду чини пасивним саучесницима, друго зато што доприноси једној од најгаднијих модерних болести, а то је отуђеност међу људима, недостатак основног саосећања и комуникације, и треће, зато што обично буде већ касно кад исто крене да се дешава нама. Један не превише познат филм не превише познатог редитеља без улепшавања указује на тај феномен. С краја шездесетих се бар привидно живело у знатно уређенијем друштву, па се овако нешто могло посматрати као аномалија, међутим, ко зна, можда се и тада само вешто прикривало, а ретки су били они који ће уперити прстом без устезања. Данас са сигурношћу можемо рећи да је то свакодневица и да је питање може ли се уопште од ње побећи, и јако је занимљиво посматрати овај филм са дистанце и препознавати идентичне феномене на сваком кораку. Испада да су они и раније били свеприсутни, само су се можда нешто вештије крили, што је и логично. Људски пориви не датирају из двадесетог века.
Две пропалице малтретирају петнаестак путника притиснутих разним проблемима у њујоршком метроу. Ситуација ескалира током ноћи, а под притиском се кристалишу и поменуте животне недаће којима су сви оптерећени.
Кад погледате са стране, опис не звучи као нешто посебно, али то је буквално све што треба да знате о овом филму пре него што га погледате. У само деведесет и нешто минута је смештено толико тога да ће вас по завршетку натерати да озбиљно размислите о њему, а то је свакако и крајњи циљ. Та генијална прва половина у којој се упознајемо са свим учесницима је можда још и важнија од друге која се дешава у возу. Тих првих десетак минута, када антихероји ступају на сцену су већ антологија - од малтретирања власника билијар сале због затварања, преко кратког цимања пара у пролазу ("I dig your jugs") до иживљавања на старцу за само осам долара, јасно вам је с ким имате посла. Џо и Арти траже кавгу и неће се зауставити док је не пронађу. Почетници Тони Мусанте и Мартин Шин су одлични, прикладно љигави и језиви као пар пијаних будала који праве проблеме из чисте бахатости и досаде. Потом се упознајемо и са осталим путницима пре укрцавања у воз, сазнајући о бригама које их море, и у шест-седам кратких секвенци бива нам јасно понешто о сваком од њих. Сценариста и редитељ исмевају и љуто осуђују малограђанштину, себичност и охолост тих људи, као и других о којима се прича, успут скрећући пажњу на различите друштвене феномене какве срећемо и на данашњи дан.
Прво упознајемо пар Вилкс (Ед Мекмен и Дајана Ван Дер Влис) који се враћа кући са петогодишњом ћерком, а муж не да да се иде таксијем, пребацујући жени да превише троши. Ту су Џек Гилфорд и Телма Ритер као старији јеврејски пар који расправља о одговорностима млађе генерације - отац је огорчен јер од сина није добио помоћ коју је очекивао. Виктор Арнолд је сексуално агресивни младић који насрће на неискусну Дону Милс која се од њега брани, али постаје чудно попустљива кад јој он напомене да има много избора и да "не мора да сарађује, јер има ко хоће". Два војника, од којих један са сломљеном руком посећује другог и вечера код његових родитеља (Бо Бриџис и Роберт Банард) се такође укрцавају, као и средовечни пар Хари и Мјуриел Пурвис (Мајк Келин и Џен Стерлинг). Она је фрустрирана што њен неугледни и смотани муж зарађује мање него њихови "пријатељи" и што нема никакве амбиције за напредак. Од осталих, занимљиви су бивши алкохоличар без посла, Даглас Мекен (Гери Мерил), усамљени хомосексуалац Кенет (Роберт Филдс), те млади црни пар у повратку са хуманитарног догађаја, бесни Арнолд Робинсон који жуди да се искали на белцима који га одувек гледају са висине, и његова напаћена жена Џоан (Руби Ди). Током догађаја те ноћи, свако од њих ће сагледати сопствене проблеме из другачије перспективе када се сусретну са веома непријатном и потенцијално опасном ситуацијом, а неки ће добити прилику и да учине нешто од онога што су желели и чему су се надали. Свако реагује на свој начин, и свако ће научити нешто о себи, а гледаоца оставити да размисли о свему.
Док воз језди кроз ноћ пролазећи петнаестак станица, сваки од одраслих путника пролази кроз психолошку, а помало и физичку тортуру, понижење и малтретирање, почевши од уснулог пијаног клошара који се током целог филма не буди. Када се пропалице укрцају у воз, нећете веровати да је остало свега четрдесетак минута, филм вас већ пре најузбудљивијег дела добро извози (усудио бих се да кажем да је прва половина подједнако добра, а можда и за нијансу боља). Ово је један од оних филмова који је највећим делом јако непријатан за гледање, али ви и поред свега нећете моћи да престанете да гледате. Оно што највише саблажњава нису ни две дијаболе (таквих је увек било и биће их, нажалост), нити малограђанштина и фрустрације великог броја ликова (људи махом и јесу да не кажем какви све, зна се то већ добро), већ застрашујућа пасивност и непружање било каквог отпора већине учесника у целој ситуацији. Неко из страха, неко из немоћи, а неко из чисте обести, перверзне радозналости, па и задовољства, али током великог дела ноћи, сви допуштају да барабе раде шта желе. Цела ситуација још више добија на језивости јер иницијално, било какав, макар вербални отпор пружају само Гилфорд, Стерлингова и Мерил. Реакције су за не поверовати ("он је само педер", "нема никаквих проблема", "тај клошар нам није ништа"), а Питерс не да жени да изађе, желећи да ужива у спектаклу међусобног малтретирања белаца. Феноменално се, и врло директно приказује опортунизам и недостатак било какве емпатије готово читаве младе генерације за било шта осим сопствених гузица. Старији, са друге стране, махом нису такви, али су потпуно отупели и немоћни за било какве промене. Ако вас то подсећа на нешто што сте негде видели у последњих тридесет година, рекао бих да тако и треба. "Инцидент" је и те какав дежа ви који би требало да опомене онога ко гледа.
Читав филм делује запањујуће свеже и, иако је требало да буде слика једног времена, изгледа као универзални образац понашања. Ако некад можда и није било тако, то делује као паралелни универзум и потпуно туђи свет. Нема саосећања за туђу патњу, нема нагона да се заштите слабији, а онда се бахати лако осиле. Ствар ескалира изузетно брзо, и тек кад све оде заиста предалеко, неко се сети да каже да је било доста. Кад догори до ноктију, обично буде прекасно, и требало је да реакција буде много бржа, као и у већини сличних ситуација невезаних за овај филм. Међутим, он успева да буде ефектан чак и у последњих неколико минута када све прође, и кад се и много помпезнији и познатији филмови обично оклизну. Ситуација кад полиција најзад упадне у воз на самом крају ме је натерала да се насмејем од муке, а након последње сцене сам неколико минута зурио у екран. Према овом остварењу једноставно није могуће остати равнодушан. Прихватам да можда ја видим и већу вредност од објективне, и да ми се чини да ту има више квалитета него што заиста има, али дефинитивно сматрам да је ово скривено ремек-дело које треба гледати што пре.
Сценарио је изванредан и омогућава нам сјајан увид у карактере путника кроз неколико кратких епизода пре укрцавања у воз, а затим наступа детаљна студија кроз њихово понашање у опасној ситуацији. Сви они су и те како препознатљиви и реални, што даје свему што се касније дешава још алармантнији тон. И те приче су махом све јасне (неко би чак рекао и помало стереотипне), али без врхунске глуме свих укључених не би деловале тако живо. Свакоме је дато времена да заблиста, и они га обилато користе, што није ни чудо - погледајте само та имена, па ће вам бити јасно због чега све делује толико уверљиво. Парадоксално, једини ликови којима нису подарени никакви слојеви и никаква дубина су Џо и Арти. Њима не треба разлог за такво понашање, ништа се не зна о њиховом пореклу, друштву које их је одвело на странпутицу и било каквом другом оправдању какво се обично налази. Те ликове просто знамо, сви смо их виђали, и сви смо их се у неком моменту уплашили. Тони Мусанте и Мартин Шин су одиграли заиста вансеријски, терају вас да их истински мрзите и желите им у најмању руку добре батине, ако не и нешто горе. Мусанте има нешто више простора, а нешто је и искуснији, пошто се појавио у филму "Једном лопов", док је Мартину Шину улога Артија буквално прва на великом платну, и заиста осветлава образ, није ни чудо што му је каријера практично одмах процветала, а увек је и био одличан, без даљњег (неки каснији филмови му нису били потребни, али не бих начињао ту тему сада). Поменуо бих "Ко се боји Вирџиније Вулф" Мајка Николса као још један филм који у себи носи сличан бес, али, док вртлог у њему обухвата само двоје људи, овде их има петнаестак и нико не излази без последица.
"Инцидент" је филм чија енергија просто експлодира на екран, а сваки сусрет је буре барута пуно конфликта који прете да ескалирају док двојица насилника садистички уживају у мучењу других. Иако су њихови профили једнодимензионални, и Мусанте и Шин дају својим ликовима претећи и арогантни тон који гледаоцу брзо улази под кожу. Та једна једина локација на којој се читава друга половина одвија је лако могла да учини филм репетитивним и једноличним, али кад год се уплашите да ће се то догодити, редитељ се паметно поигра простором, набијајући још више тензије и клаустрофобије у сваку сцену и интеракцију. С обзиром на ограничена средства и простор, рекао бих да у томе и те како успева. Напетост временом постаје неподношљива јер ниједан од ликова не жели или не може да се заузме за тренутну жртву, те се бескомпромисно поставља питање одговорности групе и појединца у оваквим ситуацијама. Да ли смо спремни да помогнемо ближњем када му то највише треба или смо ту само на речима. Бер и Пирс терају гледаоца да се суочи са истином и сагледа последице онога што се деси кад сви пасивно посматрају слона у соби. Што је најгоре, такве ситуације се дешавају сваки дан, и нисам сигуран да је много другачије. Уопште, читава друштвена атмосфера је, рекао бих, алармантно слична.
Аутори се апсолутно не устежу дајући своје одговоре на постављена питања, штавише. Ваљда не треба ни подвлачити колико су касне шездесете биле период социјалних немира, параноје и подела међу разним групама, а ставивши их све на исто место, сценариста креира савршену позадину за и те какав конфликт и сукоб који чека да се распламса. Развој ликова путника много помаже да филм буде бољи, иако нема баш превише симпатичних људи међу њима. Заиста се види огроман труд да се свака предрасуда међу ликовима разобличи и преиспита тако што се сваки путник доводи у сличну ситуацију, јер мучења нико није поштеђен. Иако повремено тежак филм за гледање, "Инцидент" има динамику и акцију које не престају, а промена фокуса је изванредно оружје да не постане досадан. Крај је и вишезначан и отворен, какав једино може да буде. Круг се затворио, а питања су остала. Филм је ванредно суморан, али такав и треба да буде с обзиром на тему коју обрађује. Луда енергија Америке касних шездесетих, оптерећене стварима ван контроле појединца, попут рата, атентата и друштвених промена, осећа се на све стране у филму. Невоља је могла доћи на сваком кораку, чак и током одласка кући возом након дугог дана. "Инцидент" се не плаши да зарони дубоко у оно најружније у бићу своје државе да би истакао ширу поенту. Мучење, малтретирање и понижавање других је за неке људе чиста забава.
Неугодна вожња кроз ноћ на оштрици бријача недвосмислено подвлачи да је пасивност у оваквим ситуацијама једнака саучесништву, чак и кад је узрокована страхом. Ако се не реагује, ствари ескалирају. Људи најпре рационализују своје немешање, говорећи "он је само педер" и "он је само клошар", али наравно да то даје крила двојици имбецила да наставе малтретирање. Можда и најстрашније од свега је колико ће људи гледати целу ствар без интервенције, и могу да кажем да се ствари апсолутно нису промениле, ево педесет шест година наовамо. "Инцидент" је веома узнемирујућ филм, а гледаоца иритирају и поступци две барабе, али и њихове ужасне провокације, и веома брзо желите да им се нешто јако лоше деси и да добију по лабрњи. Толико су одвратни да скоро делују као ликови из цртаног филма и помало терају човека да се запита да ли су стварно расисти и хомофоби или ће једноставно све урадити да доведу жртву до тачке кључања, притом уживајући у томе. Свакако су обе могућности подједнако ружне. Локација таква каква јесте и сјајна, необична музика Терија Најта изузетно одржавају напетост, терајући гледаоца да се запита "Шта бих ја урадио и да ли бих помогао?". Један од најјезивијих аспеката овог филма је то што вам се потпуно искрен одговор можда не би свидео. Ако ништа друго, равнодушни остати нећете, то вам гарантујем. За остало већ нема никаквих гаранција, зато ово и јесте одличан филм.
Мене је оно што сам видео добро протресло. Не само због теме која је очигледно вечна, него и малих детаља који говоре више од хиљаду речи, а има их много - само један је молба у тоалету "молимо повуците воду после употребе", још један показатељ да се неке од најгорих тенденција људи временом уопште не мењају. Као што је Џорџ Орвел својевремено вапио да је роман "1984" написао као упозорење а не упутство (или је бар тако било по сликама на интернету), тако је и "Инцидент" добра опомена ако се правилно схвати, а ствари на које он оштро и недвосмислено указује хитно третирају. Нажалост, сведоци смо да нити је филм схваћен (ако јесте, премало се пажње обраћа на све то), нити се проблеми третирају, а нема изгледа ни да ће се то променити (што би рекао учесник култне емисије кабинетског типа "Неће се стећи никада услови"). Остаје нам само да видимо шта ми као јединке можемо да учинимо макар на дневном нивоу да овај свет, какав год да је, буде лепше место за живот. Да ли ћемо жмурити на туђу муку и окретати главу од ситуација у којима је другима потребна помоћ ипак зависи само од нас. Лери Пирс и Николас Бер су свој прилог дали овим филмом. Кад нас неко буде питао "Где си ти био, друже?", шта ће бити наш одговор?
ОЦЕНА: 5-
