The Revenant (2015)

Режија: Алехандро Гонзалес Ињариту
Сценарио: Алехандро Ињариту и Марк Л. Смит (делимично по књизи Мајкла Панкија)
У главним улогама: Леонардо Ди Каприо, Том Харди, Домнал Глисон, Вил Полтер

Када дођу празници, увек је време за прегледање релевантних наслова који ће се почетком следеће календарске године такмичити за награде у филмској индустрији. Зимски распусти су пословично резервисани за нове наслове, а постоје одређена остварења која се очекују толико нестрпљиво да их човек једва дочека, чим постану доступни, у било ком формату и са било каквом сликом. Један од таквих филмова је "The Revenant" (немам појма какав ће бити наш званичан превод, ја бих рекао "Повратник" или "Повратник из мртвих"), кога сам споменуо као пројекат у развоју док сам писао текст о Ел Негру, Алехандру Ињаритуу, а и обећао сам своје мишљење чим га будем одгледао. Увек се трудим да испуним задата обећања, па пошто сам се синоћ коначно докопао гледљивог (чак бих рекао, веома солидног, без много пикселизације) скринера, ево и мојих првих утисака, онако на брзину. Пре свега, нећу оклевати да га погледам још једном чим изађе бољи рип, јер је ово један од филмова који заслужује да се види у најбољим могућим условима и са најбољим могућим снимком.

Повратник из мртвих

Епска истинита прича о преживљавању и трагању за осветом трапера Хјуа Гласа, остављеног од своје екипе да умре у леденом беспућу након што га је гризли тешко повредио и довео на ивицу смрти. Приморан да прегура бруталну зиму у америчкој дивљини у изузетно тешким условима, а успут и да избегава непријатељски расположене Индијанце, да би преживео, Хју се ослања искључиво на вољу, инат, жељу за осветом и љубав породице коју (вероватно) више неће видети.

Прво да објасним зашто филм треба видети у пуном сјају. Снимање и читава продукција су трајали необично дуго због хладног времена, удаљености локација и плана који су имали Ињариту и његов уобичајени директор фотографије, Емануел Лубецки, да снимају само на природном светлу, ради максималног реализма. Снимање је било могуће само неколико сати дневно, који су морали бити пажљиво унапред испланирани. Кад се свим тим тешким условима дода и Ињаритуов познати темперамент, добије се изузетно тежак производни процес. Ипак, које год да су биле тешкоће, вредело је издржати да би се добио финални производ. Зато што је финални производ филм који је перфектно усликан, ретко мудовит, нарочито за стандарде 21. века, добро одглумљен, и са непретенциозним али упечатљивим скором. Први плус који морам да дам је изузетно аутентичан изглед локација (с обзиром да је снимано у Канади и Аргентини), као и глумаца у улогама Индијанаца, јер се види да су они управо то што јесу - није дошао неки нашминкани Ђуричко, или Бред Пит, или која већ трећа њушка да одигра Арикаре, већ су то заиста (макар даљи) припадници тог народа, а свака част и на одлуци да се њихови дијалози одигравају скоро комплетно на њиховом језику, то је права ствар, а не да на енглеском декламују неприродно научене текстове као да је синхронизација вршена помоћу "Комодора 64". Велики респект за показану храброст, рекао бих да нико још од Мела Гибсона и његових филмова "Страдање Исусово" и "Апокалипто" нико није експериментисао са нечим тако егзотичним. Кад већ помињем "Апокалипто", морам да признам да ме је "Повратник" више пута подсетио на тај филм, пре свега због начина снимања, лепоте кадрова, и већ поменуте аутентичности. Застаће вам дах од предела окованих снегом и бићете просто хипнотисани пред борбом за опстанак у непрегледној дивљини. Ињариту је, за разлику од неких својих других филмова, овај пут одлучио да много више говори сликама него речима, и то је у овом случају можда био и највећи погодак. Поред ангажмана Ди Каприја.

Мислим да је ово најуспелија, најзахтевнија и најпунокрвнија Леонардова рола још од Хауарда Хјуза у "Авијатичару". Оно што је радио између је махом било strictly entertainment, или нашминкана рециклажа попут Гетсбија. Овде је у питању веома месната улога, да тако кажем, како физички тако и ментално. Храбри и бескомпромисни човек који једини познаје пут кроз снежне запиздине у којима се екипа задесила, изложен презиру неколицине због сина мешанца, одједном остаје без свега што има, након што га брутално измрцвари женка гризлија, а остави га екипа чији је члан био, предвођена прагматично-доминантним Џоном Фицџералдом (Том Харди), који, иако није капетан, остварује своје похлепне замисли, успут испољивши праву природу, много гнуснију од саме похлепе. Ди Каприо заиста даје све од себе да дочара напаћеност и личну драму свога лика, који бива принуђен да, после свега што му се издешавало, преживљава сам по бруталној зими усред америчких пустопољина окованих снегом, док се успут крије од махом непријатељски настројених Индијанаца. Могу да се кладим да у целом филму нема више од десет страна куцаног текста, остало су крици, гунђање, мумлање, дахтање, флешбекови и преживљавање. Како се то може пратити и како није досадно? Па, није, зато што је филм снимљен тако да се ви ставите у његову кожу док га пратите кроз ту голготу. Поред свих физичких мука, њега константно притиска тужна судбина његове породице, и не да му мира то што се његов душманин извукао здрав и читав. Колико је труда уложио у све ово, може се видети у сцени када заиста халапљиво једе сирово бизонско месо (у стварном животу је вегетаријанац). Сцена са медведом је подужа, каква и треба да буде, да би се нагласио пакао који је претрпео, а заиста реално и мучно изгледа оно што се дешава после, иако је после појаснио у интервјуу да није било ниједне стварне повреде. Сама та сцена је сјајна, јер се дигитални ефекти малтене и не примећују. Када коначно преживи, захваљујући подједнако унесрећеном Индијанцу, размишља само о освети. Нећу рећи да је Лео сада сигуран за Оскара следеће године, али би по мени изостанак макар номинације био тешко светогрђе, због свега што је уткао у улогу, човек буквално носи филм на својим леђима. Уз малу помоћ пријатеља, додуше, али нема сумње чији је терет највећи. Кроз мимику, гестикулацију, покрете, звукове које испушта, могу се видети његова патња и бол, али истовремено и унутрашњи конфликти са којима се непрестано суочава. 

Свесрдно му помаже и Том Харди, који је по мени савршен избор за антагонисту овог филма. Истини за вољу, волео бих да сам могао да видим планираног Шона Пена у тој улози, али ни замена му није лоша. Ја сам са Хардијем увек био у односу топло/хладно, али рећи ћу да му је, уз непревазиђеног Бронсона, ово једна од најуспешнијих улога. Полускалпиран и бескомпромисан, не бира средства да дође до циља, па макар то укључивало и издају, и још гомилу пропратних ствари. Морам да похвалим и његову артикулацију, ово му је једна од ретких улога где нити мумла, нити шушка, нити шапуће, него се нормално чује и разуме. Како време пролази, његов лик све више клизи у неку врсту лудила. Обрачун између њега и Леа ме подсећа на оне из стрипова о Блеку Стени и Команданту Марку, од пушкарања до ваљања по планини. Иначе, колико су добро сарађивали, сведочи чињеница да је Том Харди, који иначе никад не чита сценарије, на наговор Ди Каприја, успео да стигне до пола и прихватио улогу. И предао јој се - утолико је језивији као негативац што ниједан свој поступак не преиспитује. Допао ми се и Домнал Глисон, као вођа групе, мада реално му није дат неки огроман простор да се размахне, но ипак успева да га искористи, и да буде потпуно уверљив. Добра епизода.

Немојте да мислите да се филм дави у блату своје премисе о преживљавању, има и те како брзих секвенци, јурњаве, пуцњаве и свега што уз то иде. Ја то видим као неки контраст између лепоте природе и ружноће насиља које се у њој дешава. Глупо је банализовати ствари, али вечита борба човека против природе је овде свакако присутна. Ту је и једна сјајна минијатура у којој један од Индијанаца Французу који је дошао да тргује кожама чита буквицу о части. Феноменално.

Ипак, да не буде да само хвалим, филм је за мој грош ипак предугачак (нешто преко два и по сата), иако ми је јасно да је експлоатисан натуралистички приступ, неки делови су и поред тога развучени преко мере. Ма колико све лепо изгледало, нема потребе баш за толиким детаљисањем. Неколико сцена такође мало не пије воду, пре свега она у леденој реци, а затим и онај стари трик из вестерна са коришћењем барута ме није баш купио. Неки делови сценарија су могли да буду целовитији, јер осим Леа и донекле Тома Хардија, готово да нема профилисаних и слојевитих ликова, а тај број правилно исклесаних ликова је премали за два и по сата трајања. Ипак, нема сумње да се Ињаритуовом чеду поново смеши пар Оскара.

Рјуичи Сакамото се после дуге паузе вратио у Холивуд и компоновао музику која је на моменте емотивна, на моменте драматична и ниједног тренутка на било који начин пренаглашена. Није у питању најбољи скор икада, али су неки делови веома упечатљиви.

Све у свему, шта можете очекивати од овог филма? Пре свега визуелну поезију, Ињариту и Лубецки су га толико савршено снимили да немам апсолутно никакву замерку на то, све је мајсторски. Иако ће вас можда мало емотивно исцедити, а признајем могућност да некима буде и скроз досадан, то се некако уопште не осети, јер је камера фантастично искоришћена. Начин снимања је потпуно другачији него код рецимо "Birdmana", трејлер за овај филм има више резова него читаво прошло Ињаритуово остварење. Затим, мора се подвући изузетан наступ Леа Ди Каприја. Рекох већ да су, да би се изнела оваква улога, била потребна огромна леђа, и он је то јуначки одрадио. Том Харди такође веома добар. Није у питању неки филм који ћете цитирати и препричавати са другарима, али његов висцерални ефекат ће дуго остати са вама и сигурно нећете остати равнодушни, па макар га мрзели и звали претенциозним, а Ињаритуови филмови увек могу тако да се протумаче. За мене је то ипак до сада само један (нећу ни да понављам, знате већ који је). Фасцинантно је знати да се једном човеку све ово стварно догодило, да је стварно преживео овакве ужасе, а мислим да би био задовољан начином на који је то у овом филму приказано. Воља за животом је јача од свих невоља.

ОЦЕНА: 4