The Revenant (2015)

Режија: Алехандро Гонзалес Ињариту
Сценарио: Алехандро Ињариту и Марк Л. Смит (делимично по књизи Мајкла Панкија)
У главним улогама: Леонардо Ди Каприо, Том Харди, Домнал Глисон, Вил Полтер

Када дођу празници, увек је време за прегледање релевантних наслова који ће се почетком следеће календарске године такмичити за награде у филмској индустрији. Зимски распусти су пословично резервисани за нове наслове, а постоје одређена остварења која се очекују толико нестрпљиво да их човек једва дочека, чим постану доступни, у било ком формату и са било каквом сликом. Један од таквих филмова је "The Revenant" (немам појма какав ће бити наш званичан превод, ја бих рекао "Повратник" или "Повратник из мртвих"), кога сам споменуо као пројекат у развоју док сам писао текст о Ел Негру, Алехандру Ињаритуу, а и обећао сам своје мишљење чим га будем одгледао. Увек се трудим да испуним задата обећања, па пошто сам се синоћ коначно докопао гледљивог (чак бих рекао, веома солидног, без много пикселизације) скринера, ево и мојих првих утисака, онако на брзину. Пре свега, нећу оклевати да га погледам још једном чим изађе бољи рип, јер је ово један од филмова који заслужује да се види у најбољим могућим условима и са најбољим могућим снимком.

Повратник из мртвих

Епска истинита прича о преживљавању и трагању за осветом трапера Хјуа Гласа, остављеног од своје екипе да умре у леденом беспућу након што га је гризли тешко повредио и довео на ивицу смрти. Приморан да прегура бруталну зиму у америчкој дивљини у изузетно тешким условима, а успут и да избегава непријатељски расположене Индијанце, да би преживео, Хју се ослања искључиво на вољу, инат, жељу за осветом и љубав породице коју (вероватно) више неће видети.

Прво да објасним зашто филм треба видети у пуном сјају. Снимање и читава продукција су трајали необично дуго због хладног времена, удаљености локација и плана који су имали Ињариту и његов уобичајени директор фотографије, Емануел Лубецки, да снимају само на природном светлу, ради максималног реализма. Снимање је било могуће само неколико сати дневно, који су морали бити пажљиво унапред испланирани. Кад се свим тим тешким условима дода и Ињаритуов познати темперамент, добије се изузетно тежак производни процес. Ипак, које год да су биле тешкоће, вредело је издржати да би се добио финални производ. Зато што је финални производ филм који је перфектно усликан, ретко мудовит, нарочито за стандарде 21. века, добро одглумљен, и са непретенциозним али упечатљивим скором. Први плус који морам да дам је изузетно аутентичан изглед локација (с обзиром да је снимано у Канади и Аргентини), као и глумаца у улогама Индијанаца, јер се види да су они управо то што јесу - није дошао неки нашминкани Ђуричко, или Бред Пит, или која већ трећа њушка да одигра Арикаре, већ су то заиста (макар даљи) припадници тог народа, а свака част и на одлуци да се њихови дијалози одигравају скоро комплетно на њиховом језику, то је права ствар, а не да на енглеском декламују неприродно научене текстове као да је синхронизација вршена помоћу "Комодора 64". Велики респект за показану храброст, рекао бих да нико још од Мела Гибсона и његових филмова "Страдање Исусово" и "Апокалипто" нико није експериментисао са нечим тако егзотичним. Кад већ помињем "Апокалипто", морам да признам да ме је "Повратник" више пута подсетио на тај филм, пре свега због начина снимања, лепоте кадрова, и већ поменуте аутентичности. Застаће вам дах од предела окованих снегом и бићете просто хипнотисани пред борбом за опстанак у непрегледној дивљини. Ињариту је, за разлику од неких својих других филмова, овај пут одлучио да много више говори сликама него речима, и то је у овом случају можда био и највећи погодак. Поред ангажмана Ди Каприја.

Мислим да је ово најуспелија, најзахтевнија и најпунокрвнија Леонардова рола још од Хауарда Хјуза у "Авијатичару". Оно што је радио између је махом било strictly entertainment, или нашминкана рециклажа попут Гетсбија. Овде је у питању веома месната улога, да тако кажем, како физички тако и ментално. Храбри и бескомпромисни човек који једини познаје пут кроз снежне запиздине у којима се екипа задесила, изложен презиру неколицине због сина мешанца, одједном остаје без свега што има, након што га брутално измрцвари женка гризлија, а остави га екипа чији је члан био, предвођена прагматично-доминантним Џоном Фицџералдом (Том Харди), који, иако није капетан, остварује своје похлепне замисли, успут испољивши праву природу, много гнуснију од саме похлепе. Ди Каприо заиста даје све од себе да дочара напаћеност и личну драму свога лика, који бива принуђен да, после свега што му се издешавало, преживљава сам по бруталној зими усред америчких пустопољина окованих снегом, док се успут крије од махом непријатељски настројених Индијанаца. Могу да се кладим да у целом филму нема више од десет страна куцаног текста, остало су крици, гунђање, мумлање, дахтање, флешбекови и преживљавање. Како се то може пратити и како није досадно? Па, није, зато што је филм снимљен тако да се ви ставите у његову кожу док га пратите кроз ту голготу. Поред свих физичких мука, њега константно притиска тужна судбина његове породице, и не да му мира то што се његов душманин извукао здрав и читав. Колико је труда уложио у све ово, може се видети у сцени када заиста халапљиво једе сирово бизонско месо (у стварном животу је вегетаријанац). Сцена са медведом је подужа, каква и треба да буде, да би се нагласио пакао који је претрпео, а заиста реално и мучно изгледа оно што се дешава после, иако је после појаснио у интервјуу да није било ниједне стварне повреде. Сама та сцена је сјајна, јер се дигитални ефекти малтене и не примећују. Када коначно преживи, захваљујући подједнако унесрећеном Индијанцу, размишља само о освети. Нећу рећи да је Лео сада сигуран за Оскара следеће године, али би по мени изостанак макар номинације био тешко светогрђе, због свега што је уткао у улогу, човек буквално носи филм на својим леђима. Уз малу помоћ пријатеља, додуше, али нема сумње чији је терет највећи. Кроз мимику, гестикулацију, покрете, звукове које испушта, могу се видети његова патња и бол, али истовремено и унутрашњи конфликти са којима се непрестано суочава. 

Свесрдно му помаже и Том Харди, који је по мени савршен избор за антагонисту овог филма. Истини за вољу, волео бих да сам могао да видим планираног Шона Пена у тој улози, али ни замена му није лоша. Ја сам са Хардијем увек био у односу топло/хладно, али рећи ћу да му је, уз непревазиђеног Бронсона, ово једна од најуспешнијих улога. Полускалпиран и бескомпромисан, не бира средства да дође до циља, па макар то укључивало и издају, и још гомилу пропратних ствари. Морам да похвалим и његову артикулацију, ово му је једна од ретких улога где нити мумла, нити шушка, нити шапуће, него се нормално чује и разуме. Како време пролази, његов лик све више клизи у неку врсту лудила. Обрачун између њега и Леа ме подсећа на оне из стрипова о Блеку Стени и Команданту Марку, од пушкарања до ваљања по планини. Иначе, колико су добро сарађивали, сведочи чињеница да је Том Харди, који иначе никад не чита сценарије, на наговор Ди Каприја, успео да стигне до пола и прихватио улогу. И предао јој се - утолико је језивији као негативац што ниједан свој поступак не преиспитује. Допао ми се и Домнал Глисон, као вођа групе, мада реално му није дат неки огроман простор да се размахне, но ипак успева да га искористи, и да буде потпуно уверљив. Добра епизода.

Немојте да мислите да се филм дави у блату своје премисе о преживљавању, има и те како брзих секвенци, јурњаве, пуцњаве и свега што уз то иде. Ја то видим као неки контраст између лепоте природе и ружноће насиља које се у њој дешава. Глупо је банализовати ствари, али вечита борба човека против природе је овде свакако присутна. Ту је и једна сјајна минијатура у којој један од Индијанаца Французу који је дошао да тргује кожама чита буквицу о части. Феноменално.

Ипак, да не буде да само хвалим, филм је за мој грош ипак предугачак (нешто преко два и по сата), иако ми је јасно да је експлоатисан натуралистички приступ, неки делови су и поред тога развучени преко мере. Ма колико све лепо изгледало, нема потребе баш за толиким детаљисањем. Неколико сцена такође мало не пије воду, пре свега она у леденој реци, а затим и онај стари трик из вестерна са коришћењем барута ме није баш купио. Неки делови сценарија су могли да буду целовитији, јер осим Леа и донекле Тома Хардија, готово да нема профилисаних и слојевитих ликова, а тај број правилно исклесаних ликова је премали за два и по сата трајања. Ипак, нема сумње да се Ињаритуовом чеду поново смеши пар Оскара.

Рјуичи Сакамото се после дуге паузе вратио у Холивуд и компоновао музику која је на моменте емотивна, на моменте драматична и ниједног тренутка на било који начин пренаглашена. Није у питању најбољи скор икада, али су неки делови веома упечатљиви.

Све у свему, шта можете очекивати од овог филма? Пре свега визуелну поезију, Ињариту и Лубецки су га толико савршено снимили да немам апсолутно никакву замерку на то, све је мајсторски. Иако ће вас можда мало емотивно исцедити, а признајем могућност да некима буде и скроз досадан, то се некако уопште не осети, јер је камера фантастично искоришћена. Начин снимања је потпуно другачији него код рецимо "Birdmana", трејлер за овај филм има више резова него читаво прошло Ињаритуово остварење. Затим, мора се подвући изузетан наступ Леа Ди Каприја. Рекох већ да су, да би се изнела оваква улога, била потребна огромна леђа, и он је то јуначки одрадио. Том Харди такође веома добар. Није у питању неки филм који ћете цитирати и препричавати са другарима, али његов висцерални ефекат ће дуго остати са вама и сигурно нећете остати равнодушни, па макар га мрзели и звали претенциозним, а Ињаритуови филмови увек могу тако да се протумаче. За мене је то ипак до сада само један (нећу ни да понављам, знате већ који је). Фасцинантно је знати да се једном човеку све ово стварно догодило, да је стварно преживео овакве ужасе, а мислим да би био задовољан начином на који је то у овом филму приказано. Воља за животом је јача од свих невоља.

ОЦЕНА: 4

The Misfits (1961)

Режија: Џон Хјустон

Сценарио: Артур Милер

У главним улогама: Кларк Гејбл, Мерилин Монро, Монтгомери Клифт, Илај Волах, Телма Ритер, Кевин Мекарти

Дуго нисам могао да одлучим којим филмом се вратити на појединачне рецензије, било је толико њих који су ми у последње време заокупили пажњу. Избор је пао на "Неприлагођене" Џона Хјустона, из неколико разлога. Пре свега, бескрајно га ценим и поштујем као редитеља, а филм сам досад гледао само једном, пре десет година, и то за потребе факултета, при чему ми је дотична професорка својом "анализом" угасила сваку жељу за правим разумевањем овог остварења. Затим, зна се и да је филм историјски значајан по томе што је последњи који су у животу снимиле велике холивудске звезде, Кларк Гејбл и Мерилин Монро. Иза кулиса је у току снимања било толико турбулентно и толико се тога дешавало, да је просто грехота да то не остане забележено овде. Као да се током целог снимања у ваздуху осећала сигурна пропаст.
Ван контекста, треба рећи да је чувени амерички панк бенд који је предводио Глен Данциг инспирацију за име пронашао у овом филму.

Неприлагођени (1961)

Играчица Розлин, која је дошла у Неваду да добије брзи развод, решава да остане неко време док не одлучи шта даље. Упознаје тројицу мушкараца који, сваки на свој начин, утичу на њу, као што и она утиче на сваког од њих. Ту су удовац и пилот Гвидо, наизглед безбрижни каубој Геј, и млађи родео уметник Перс. Када Розлин сазна да се њих тројица баве ловом на мустанге које продају кланици да би их претворили у псећу храну, неће јој бити баш драго.

Слојевитост овог филма и дубина којом су дефинисани његови ликови су једноставно запањујуће. Мора се поменути да је ово један од најзрелијих списатељских радова Артура Милера, прича која је у исто време емотивна и сирова, комична и цинична, а испод свега тога дубоко болна и трагична. Не само због профила троје главних јунака, већ и због приватне кризе између брака Монроове и Милера, чија је фаза распада већ почела пре снимања филма, те се стекао утисак да су многе реченице које Мерилинка изговара нека врста цинично-подмуклог омажа њој самој у приватном животу, што је њену ионако већ пољуљану психу доводило у још горе стање. Но, без обзира на околности, слично Вивијен Ли у "Трамвају званом жеља", стање у коме се Монроова налазила натерало ју је да пружи најбоље од себе, те "Неприлагођене" са правом можемо назвати њеним најбоље одглумљеним филмом, а у питању је права драмска улога. коју је тако дуго чезнула да добије. Ићи ћу још даље, па ћу рећи да је она била сасвим пристојна, чак и добра глумица кад јој се у руке да добар материјал и кад је води добар режисер. Она овде потпуно оставља у прашини уобичајену персону глупе плавуше и игра (осим једне сцене) са тихом суздржаношћу и мноштвом ситних реакција на дешавања око ње, при чему погледи и изрази лица много говоре. Све стоји - и да је каснила на снимање (делом и због тога што јој је муж уручивао нагле промене сценарија ноћ пре снимања и доприносио њеној паници), и да је задржавала продукцију (снимање је прекинуто ради њене двонедељне детоксикације, а у време премијере била је у психијатријској болници), али погледајте одређене сцене, па кажите да није било вредно тога (моја омиљена је сцена при крају са Илајом Волахом - "мораш да добијеш нешто да би био човек?", сјајно одиграно). Нажалост, зависност од пилула и алкохола ју је начисто исцедила, и то се примећује. Она је касније рекла да јој се ни филм ни улога уопште не допадају. Са друге стране, Кларк Гејбл је био поносан, рекавши да је ово, уз "Прохујало са вихором" једини филм у коме му је дозвољено да глуми. Он игра каубоја, који је привидно безбрижан и опуштен, који ужива у пословима којима се бави и извлачи најбоље из живота. Тек када се мало загребе површина, види се да је у питању крхка, несрећна и нежности жељна особа. Док покушава да нађе место под сунцем са Розлин, мало ће боље упознати свет око себе и себе у њему. То ће га у сваком смислу много коштати, и филмски и приватно.

Сјајно је одиграо, вероватно је и у праву када каже да је ово један од ретких филмова где му је дозвољено да заиста глуми и трансформација од опуштеног типа који без скрупула изјави "нешто мора да умре да би нешто друго живело" до сломљеног, старог човека на крају филма, је заиста запањујућа. Емотивни слом при сазнању да су му деца отишла пре времена је заиста нешто што смо од њега ретко виђали. Он и јесте изгледао старо, иако је добро носио својих 59 година, али због изузетне промене у гласу, људи су мислили да можда има рак плућа. Одлично се слагао са обоје колега, долазио је да гледа Монтија Клифта чак и кад је имао слободне дане, а према Мерилин је био нежан и пажљив, јер је разумео кроз шта пролази, и били су сјајни партнери, иако му је много сметало њено кашњење на снимања и све њене тираде изазване зависношћу од алкохола и пилула за спавање. Чекајући је да се појави, често би сам изводио многе опасне сцене, што, наравно, није годило његовом здрављу. На крају снимања је рекао "Боже, драго ми је да је готово, скоро да сам добио срчани удар од ње". То му се сутрадан и десило, а удар је био такав да је за десет дана умро у болници. Монроова је касније кривила себе за његову смрт, мада треба рећи да је он и пре снимања био очајног здравља, јер је пушио од тинејџ доба, и доскора пио као смук. Он је умро први од троје главних глумаца, иако је доктор дежурао 24 сата током снимања због Монроове и Клифта. Монти је имао једва преко 40 година, али се огромна злоупотреба дроге и алкохола јасно оцртавала на њему и веома је лоше изгледао. Он је стварно био опака глумчина, убедљиво најбољи од троје главних, али је био толико психофизички сјебан да му је Мерилин у једном моменту рекла "Никад нисам мислила да ћу упознати неког у горем стању од себе". Монтијев портрет Перса је заправо портрет човека који тражи своје место у свету, измучен породичним трагедијама и недостатком праве повезаности са неким. Са једне стране прерано одрастао због свега што му се десило, са друге, задржао нешто детиње у себи. Поред свега тога, мора да докаже себи, учешћем на родеу, да му време још није прошло.

Фантастична глума, и поред лошег стања у коме се налазио. Интересантно је да је ноћ пред његову смрт, 1966. године, филм био на телевизији, а на питање жели ли да га гледа, одговорио је "Апсолутно не", што су биле и последње речи које је икад иком упутио, с обзиром да је у току ноћи доживео срчани удар. Није ни чудо што су се он и Мерилинка добро слагали, како каже Илај Волах, делили су исти самодеструктивни темперамент. Кад смо већ код њега, како не поменути генијалну улогу Гвида, у којој прво изазива саосећање као механичар, пилот и удовац smooth talker, да би се пред крај претворио у обичну гњиду која не заслужује ни презир, а камоли нешто друго. Апсолутно генијалан глумац, који је углавном увек био епизодиста, а увек остане у сећању (Туко, Калвера, Вакаро, Дон Алтобело). Како не поменути и вазда потцењену Телму Ритер, бриљантну комичарку, која увек у правом тренутку доноси преко потребно освежење и опуштање врцавим хумором и доскочицама о мушко-женским односима, о којима, наравно, зна и више него што треба. Уопште, глумачки ансамбл тешко да је могао да буде бољи, уз све проблеме са којима се суочавао, заправо, можда су чак и поменути проблеми оно што је из њих извукло најбоље у овом филму. Неколико заиста интензивних сцена (кулминација је кроћење коња) чине овај филм правим правцатим емотивним ролеркоустером, на коме би многи позавидели Хјустону и Милеру.

Оно што даје посебно злокобну ноту овом остварењу је тај дух пропасти који се надвио над све ликове у филму. Наслов филма "The Misfits", тачније "Неприлагођени", односно буквално "они који се не уклапају" се односи на неукроћене мустанге, али и на главне јунаке филма, како у њему, тако и у животу. Уметност је у њиховом случају превише имитирала живот, а од првих кадрова, односно од уводне шпице у којој делићи слагалице не могу да се уклопе, истиче се поента. Мерилин Монро у филму има исти проблем као и у животу - покушава да се отргне dumb-blonde имиџа и жели да буде озбиљно схваћена и озбиљно вољена, а не да буде објекат пожуде који месечари кроз живот (додуше, такав утисак се можда стиче и због тога што она због алкохола и таблета делује мало ван себе), али мислим да јој се, сем лошег избора мушкараца и превелике количине истих, нема шта много замерити. Друга је ствар што то није стигла да покаже, а управо је овај филм могао бити одскочна даска. Кларк Гејбл, који је проглашен за краља Холивуда, а глумачки је био задовољан са два своја филма, плус је, после смрти вољене Керол Ломбард 19 година безуспешно тумарао кроз живот тражећи нешто приближно њој. Шта тек рећи о Монтију Клифту, чијих је последњих 10 година живота, од трагичне саобраћајке где му је Лиз Тејлор спасила живот, названо најдужим самоубиством у историји Холивуда. Емотивно измучени бисексуалац, алкохоличар и наркоман, очигледно, као и многи није могао да поднесе терет славе. А био је и те како славан, једини из Брандове генерације који је могао да му приђе.

Ако бих тражио нешто што је могло да буде боље, то би била флуентност тока радње, јер ако бисмо погледали боље, филм снагу црпи из дијалога и односа међу ликовима, а не толико из радње пер се. Стога, фалило му је мало више конкретних, опипљивих дешавања. Савршено је саопштена поента о недостатку људскости и одсуству најосновније хуманости, те немогућности проналаска себе у таквом свету за оне који се не уклапају, али требало је да траје 15-20 минута мање, да би било скроз концизно и ефектно. Фотографија је веома квалитетна, филм је снимљен у смирај владавине црно-беле технике, али се стиче утисак да све и превише подсећа на позориште, иако се дешава у пустињи у Невади. Ипак, недостаци су инфериорни да би угрозили комплетну слику о овом филму. Уопште не чуди што у своје време није био баш адекватно испраћен, с обзиром да по мом мишљењу иде пет до десет година испред њега. Није превише динамичан. нити забаван, не дешава се много тога у њему, али је дефинитивно филм који треба гледати више пута. Оно што је најстрашније у вези с њим је чињеница да је данас више него икад актуелно оно о чему филм проговара. Више од пола века од снимања, делује свеже као погача тек извађена испод сача. Сиров, емотиван и интелигентан, какви и треба да буду филмови који наводе на размишљање. Ако га гледате са пажњом, сигурно вас неће оставити равнодушним, јер је глумачки и сценаристички готово перфектан, и не могу довољно да га препоручим сладокусцима који желе нешто дубље од напуцаних ефеката, експлозија и клања. Будите спремни на вожњу која истовремено и успављује, али и бескомпромисно удара у стомак без пардона.

ОЦЕНА: 4

Homicide - Life on the Street (1993 - 1999)

Аутор серије: Пол Атанасио
Литерарни предложак: Дејвид Сајмон

У главним улогама: Јафет Кото, Ричард Белзер, Кларк Џонсон, Кајл Сикор, Андре Брауер, Рид Дајмонд, Мелиса Лио, Нед Бити, Данијел Болдвин, Изабела Хофман, Мишел Форбс, Жељко Иванек, Џон Полито, Шерон Зајман, Клејтон Лебеф, Макс Перлих, Питер Герети, Кели Торн, Мишел Мишел, Џон Седа, Ђанкарло Еспозито, Тоуни Луис, Харли Мекбрајд, Ерик Деламс
Трајање: 7 сезона/122 епизоде/45 мин. + филм Homicide: The Movie (2000)

Не знам треба ли уопште правити увод о томе колико су полицијске серије тренутно превазиђене као жанр, и колико се квалитета изгубило у маси генеричких серија за шупљоглаву публику, и сценарија којих би се постидели и писци петпарачких еротских романа. Јунаци - пандури са моћима Супермена, који на основу једног влакна реконструишу цео случај, имају проблема са бившим женама и алкохолом, серендају неке глупости са својим партнерима, уз обавезну дозу сарказма, а још се није родио убица или преступник који може да им доскочи. То су бајке у које не верују ни они који их пишу. Заправо, једина полицијска серија где се може говорити о каквом-таквом квалитету је True Detective. Но, такве телевизијске форме ће увек бити непресушан извор инспирације. Из времена кад сам био мали, сећам се да се гледала "Криминалистичка прича", те "Пороци Мајамија" и "Улице Сан Франциска", али није реално да дајем суд о њима, јер их након тога нисам репризирао. Оно о чему хоћу да пишем је серија која је, може се слободно рећи, донела потпуни препород овом поджанру, и представља нешто дотад невиђено на телевизији. Знам да изгледа као да прелако користим такву терминологију, али верујте да није тако. Штавише, рекао бих да представља једну од најбољих драмских серија које сам икад имао привилегију да погледам, а у наставку ћу покушати да објасним зашто је тако. Хватао сам је на прескоке на Пинку у другој половини деведесетих, потом на неким локалним телевизијама, па на крају и на РТС-у почетком овог века, али сам у последње четири године имао срећу да је два пута погледам од почетка до краја, и стојим вам добар да је (сем последње сезоне) у питању можда и најбољи драмски телевизијски програм деведесетих, а то би требало да буде довољна препорука за гледање.

Чланови елитне јединице балтиморског одељења за убиства суочава се са најразличитијим профилима случајева који осликавају друштвено-политичке проблеме Америке деведесетих, истовремено решавајући и своје приватне проблеме. Живот на улици се често преплиће са личним.

Серија је инспирисана књигом Дејвида Сајмона, који је провео годину дана на улици са балтиморским одељењем за убиства. Хроника случајева забележених у тој књизи је послужила као инспирација за већину епизода, тако да је велики део онога што се може видети у серији потпуно истинит. Прво што ову серију издваја од осталих, и због чега сам се одлучио да пишем текст о њој, је запањујућа реалистичност, слојевитост и пунокрвност којом одишу готово сви ликови. То су људи од крви и меса, са свим својим манама и врлинама, животним причама, принципима, унутрашњим борбама и приватним проблемима. Суочени са страшним злочинима, који неретко призивају и сопствене демоне прошлости, чланови ове јединице се, док покушавају да кривце приведу правди, труде да одрже контролу над сопственим животима. Они се сви боре за добру ствар, али понекад, за разлику од других серија, долазе у ситуацију да буду изманипулисани. А на улицама има свега - злочина из страсти, мржње, беса, љубоморе, нехата - злочина због дроге, пљачке, због чланова породице, расе и вере. А највеће зло их можда чека унутра - борба против самог система, који је до зла Бога корумпиран, борба против претпостављених, који ће, када треба, учинити све да заташкају одређене околности, зарад друштвено-политичке промоције, борба против колега који ће због личне наклоности према оптуженима понекад зажмурити на једно око, иако је истина очигледна, па чак и борба са самим собом, јер многи случајеви приморавају на преиспитивање дотадашњих веровања и принципа, па чак и оних најчвршћих и најдубљих. Дакле, први и основни квалитет серије је што делује као живот забележен филмском камером. Томе је, ако гледамо полицијске серије касније пришла само "Жица", која се, узгред, такође дешава у Балтимору, и аутор је такође Дејвид Сајмон. Отуд можда и не чуди одређена сличност између ова два телевизијска наслова.

Одакле почети кад су у питању сјајни глумци? Само неколико њих је пре ове серије могло да се сврста у познатија имена - Јафет Кото, у командира смене Ала Ђиардела, црног Италоамериканца, одлучног да увек учини праву ствар, чак и када тиме ради директно против својих личних интереса, Нед Бити, као Стен "Људина" Боландер, искусни и исправни ветеран, чија каријера и живот углавном иду низбрдо, али му то не смета да буде на висини задатка, па донекле и Данијел Болдвин, овде у улози Боа Фелтона, детектива са добром интуицијом, кога женскарошка природа уваљује у грдне приватне проблеме. Сада се тој листи може придодати и Мелиса Лио, која је у 21. веку коначно почела да добија меснатије улоге (забола и Оскара за филм "The Fighter" као мајка Волберга и Бејла). У серији је Кеј Хауард, детективка са најбољим  процентом решених случајева, којој баш и не прија свет којим доминирају мушкарци, те је то тера да још више напредује. Ту су још и феноменални Ричард Белзер, као неодољиво цинични и саркастични реформисани хипик Џон Манч, који, по сопственом мишљењу, у мало ствари има среће (а нарочито са женама; како ће се видети кроз серију, то такође важи и за партнере), те ни остали не треба да је имају баш превише; одлични Кларк Џонсон, као Мелдрик Луис, брбљиви пандур, који балансира између духовитости и претеране озбиљности, има болесног брата, и није ништа срећнији са партнерима од Манча. Рид Дајмонд бриљира као Мајк Келерман, човек који је посветио живот томе да буде добар полицајац, и који прелази у Убиства половином серије и одмах бива увучен у један лични рат, да би по његовом завршетку стао на жуљ чувеном Лутеру Махонију (сјајни Ерик Деламс, нестварна рола у само 6 епизода), господару дроге, против кога ће рат трајати читаву сезону и по, и у коме неће бити заробљеника. Али, најупечатљивији пар детектива сам оставио за крај.
Френк Пемблтон (Андре Брауер) и Тим Бејлис (Кајл Сикор) су двојица детектива са којим људи генерално највише идентификују ову серију. Чак и кад не раде на случају у епизоди, њих двојица некако увек доспеју у средиште пажње, вероватно зато што су њихови ликови тако маестрално написани и оживљени. Први је искусни интелектуалац и бивши католик, за кога су све смрти исте, било да је убијени пропалица са улице или градски званичник, познат по лукавствима којима изнуђује признања, сурово прагматичан и увек спреман на све да би злочинце привео правди. Индивидуалиста је, који не воли претерано да се социјализује и не жели претерано партнера, чак га та константна посвећеност може и лично пуно коштати. Бејлис је новајлија, пристигао из градоначелниковог обезбеђења, који кроз седам сезона серије прелази дуг пут, који је час бизарно хумористичан, час непојмљиво трагичан. Од првог случаја, брутално убијене девојчице, Адине Вотсон, која остаје с њим до самог краја, до јурњаве за убицом преко интернета у последњој сезони, и свега што му се десило у међувремену, много се мења као особа, а уз Јафета Котоа, Ричарда Белзера, Кларка Џонсона и Шерон Зајман, која игра службеницу Наоми, једини је глумац који се појављује кроз целу серију. Ту су и споредни ликови, старешине, упечатљиви негативци, а пре свега државни тужилац Ед Денверс, који свесрдно ради на привођењу криминалаца правди, а убедљиво га тумачи Канађанин словеначког порекла, Жељко Иванек.

Поменутој аутентичности серије доприноси и чињеница да је комплетно снимљена на локацијама у Балтимору, те сценарио неретко нуди праве мале историјске лекције везане за политику, музику и спорт. Довољно је само рећи да је једна од епизода препуна референци на Едгара Алана Поа, који је, из поменутог града (на крају крајева, фудбалски тим се зове Гавранови из Балтимора, даља објашњења нису потребна, надам се). Док још причам о глумцима, треба поменути да су се многи глумци са холивудске А листе појавили у овој серији и заблистали. Ту пре свега мислим на покојног Робина Вилијамса, који је, у јеку популарности изазване крајње инфериорним (да не употребим тежу реч) филмовима попут "Госпође Даутфајер", забележио изузетну драмску улогу оца двоје малолетне деце чија жена бива упуцана у главу након неуспеле пљачке. Сина му игра Џејк Гиленхол (или како год да му се презиме изговара). Одмах затим је ту и феноменални Стив Бјушеми у улози Гордона Прата, чудака, који зна све помало, а ништа претерано, осумњиченог за рањавање троје полицајаца, сјајне сцене са Пемблтоном и Бејлисом у соби за испитивање. Па Винсент Д'Онофрио и чувена епизода са метроом. Ко би заборавио Џеј Кеј Симонса, новопеченог Оскаровца и његовог лудака. Потом, мали психопата Мекфи Броудмен који управља свима у приватној школи за богате снобове, а игра га нико други до будући Хобит, Илајџа Вуд. Ветеран, сада такође покојни Чарлс Дарнинг, размрдава екипу, као огорчени бивши пандур, Томи Финеган. Несрећно убијена у стварном животу, Ејдријен Шели, заблистала је у улози раднице у продавници коже, кад Бејлис истражује убиство са примесама садо-мазохизма. Дејвид Морс као Бејлисов рођак у фантастичној епизоди "Боје". Бруно Кирби (такође није више жив, играо младог Клеменцу у наставку "Кума"), као бивши робијаш који се свети Пемблтону. Све су то само неки од случајева, али посебан квалитет ове серије је што и од потпуно непознатих имена може да извуче нешто вансеријско. Погледајте само сцену из епизоде "Every Mother's Son" у којој се две мајке срећу у станици и причају о својим синовима, не знајући да је један убио другог - емотивније од било чега што је после тога годинама изашло на телевизији. Све наравно креће од квалитета текста, на коме је радило десетак главних сценариста, плус још 20-30 људи.

Од осталих позитивних ствари, свакако ваља истаћи саундтрек врхунског квалитета, који увек провуче адекватну нумеру у складу са ситуацијом, без обзира да ли су у питању тада полуанонимни балтиморски бендови (типа Monkeyspank), заборављени асови џеза, Хендлова "Пасакаља", или легендарни извођачи попут Доне Самер, Кинкса, Тома Вејтса, Нине Симоун, Металике, Блонди, и других. Песме сјајно осликавају општу атмосферу одређене епизоде. Постоје и бројне референце на култне ствари из света музике, па ће тако неко сигурно приметити да се кроз епизоде провлаче имена као што су Лејн Стејли и Крис Новоселић. Лепота је у томе што, осим што су злочини веома разноврсни, они заузимају различите временске интервале. Решавање понекад траје једну епизоду, понекад неколико њих, понекад борбе трају по читаву сезону, а понекад случајеви остану и нерешени, баш као и у правом животу, за разлику од разноразних ТВ испрдака и абортуса попут "Места злочина". Још једна занимљивост лежи у чињеници да најзанимљивије делове епизода често не чини рад на случају, него ликови, њихове реакције на злочине, као и реакција система на њих, у зависности од природе злочина, политике и правосудног система. Решавање случаја никад није промена боје имена на табли из црвене у црну, већ лична победа, која понекад не стигне, а понекад је потпуно Пирова, у зависности од околности. Равнодушност не постоји.

После прве две скраћене сезоне, од укупно 13 епизода, у којима се ствар захуктава и пратимо неколико изузетно занимљивих прича, у трећој и четвртој, серија достиже пун потенцијал, те одржава висок стандард кроз читаву пету и шесту сезону, све до њеног експлозивног и драматичног краја. Дакле, око стотинак епизода прворазредног, бескомпромисног и надасве реалистичног телевизијског програма. Треба рећи да је серија освојила четири Емија, један Бери Левинсон, за режију прве епизоде, један Том Фонтана, за сценарио епизоде "Three Men and Adena", један људима задуженим за кастинг читаве серије, и један већ поменутом Андреу Брауеру, за оживљавање маестралног Френка Пемблтона. Серија сјајно балансира између момената препуних врцавог хумора (расправе Манча и Боландера, или Луиса и Кросетија, сцена са копир-апаратом) и драме прожете трагедијом (Луисов слом после истраге о Кросетију, или епизода са Денверсовом вереницом). Да не заборавим да поменем и тзв. крос-овер епизоде Њујорк-Балтимор, где се укрштају путеви са екипом још једне добре серије "Law and Order", те тако можемо у серији неколико пута видети Џерија Орбаха и Бенџамина Брета као сараднике момака из Балтимора. На крају крајева, Манч после завршетка приче у серији одлази у Њујорк, а, веровали или не, Ричард Белзер се у лику Џона Манча појављује (или је поменут) у чак десет различитих серија, укључујући и "Жицу", "Досије икс", "Arrested Development", "30 Rock" и "Luther".

Да не буде да сам слеп поред очију, имам и неколико минорних замерки на серију, које се пре свега односе на последњу сезону, у којој је квалитет значајно опао. Одласком два веома важна и инспиративна лика, Пемблтона и Келермана, којима нису доведене адекватне замене, изгубљена је оштрина и бескомпромисност. Бачен је акценат на односе унутар одељења, успешне и неуспешне љубавне везе, те недовољно профилисане ликове, попут Мајка Ђиардела, кога тумачи иначе феноменални глумац, Ђанкарло Еспозито. Такође, превише простора је дато Мишел Мишел, у лику Рене Шепард, која осим што покушава да буде нова Кеј Хауард (и славно пропада у том покушају), није донела ништа ново (мада, истини за вољу, изгледа много боље). Пребацивање Стајверсове у Убиства после фрке са Махонијем такође није био баш најбољи потез, а Гарти и Балардова су сасвим непотребни ликови од самог почетка. Има ту занимљивих епизода, да не грешим душу, пре свих она о беби закопаној иза мотела, али то је једноставно недовољно да би се одржао рејтинг. Стога и не чуди што је у доба отказивања серије, својеврсно говно попут "Неша Бриџиса" било гледаније од ове култне серије. Такође ми је сувишан лик Броудија, његово лутање од једног до другог цимера, као и целокупно његово битисање у серији. Макс Перлих је улогу одрадио коректно, али уопште не видим потребу за његовим укључивањем у цео процес.
После лошије сезоне и отказивања, неколико месеци касније, појавио се дугометражни филм "Homicide: The Movie", чији је задатак био да покрпи рупе и одговори на отворена питања, што је исти углавном и успео да уради, успут вративши све глумце из свих сезона да још једном обаве заједничку истрагу. Може се рећи да је једна од најбољих полицијских серија (па, зашто не рећи и серија уопште) успешно завршена. Кнедла ми је увек у грлу кад се сетим како Кларк Џонсон у улози Луиса изговара исту реченицу на почетку и на крају серије - "у томе и јесте проблем са овим послом, нема везе са животом". Заправо има, и он то добро зна.

Ако тражите серију која није генерички отпадак попут ових данас, на коју ћете се брзо навући, која има интересантне ликове који ће вас натерати да размишљате о њима и након завршене епизоде, онда не тражите даље. "Одељење за убиства - живот на улици" верно прати истинит литерарни материјал по коме је настало, и из њега извлачи оно најбоље да би се добио финални производ. После можете гледати и "Жицу", која такође има много тога да понуди, и која такође сецира град Балтимор оголивши га до костију, и кроз призму полицајаца, и кроз призму великог броја криминалаца из разних друштвених слојева и сфера. Али, од "Убистава" се мора почети. Она су камен темељац и нешто што је заиста дотад невиђено на телевизији кад су полицијске серије у питању. Уз "Твин Пикс" и "Досије икс", то је серија која је обележила деведесете године прошлога века. Успут је и велика зараза којој се увек радо поново предајем. Ако се и после свега овога још увек премишљате да ли треба да почнете да је гледате, искористићу прилику да цитирам Драгана Петровића  који завршава култни филм  Горана Марковића "Већ виђено" речима "Не оклевај. Не оклевај. Учини то - сада".

На неки начин вам и завидим што ћете тек сада први пут искусити ову дивоту. А имам утисак да нисам најбоље успео да дочарам колико је ова серија уистину квалитетна. Пискарање не помаже, то морате да видите и утврдите сами.

ОЦЕНА: 5 -

Дупли програм - The Innocents (1961) / The Other (1972)

Љубитељи филма сигурно знају шта је такозвани Double Feature - некада веома популарни биоскопски феномен приказивања два филма по цени једног. Обично имају сличну тематику, а један је обавезно филм Б продукције, једно време су студијске главешине у томе виделе начин да промовишу и нискобуџетне пројекте, за које се може рећи да у неким случајевима уопште нису били за потцењивање (види текст о ноар филму). Много пута би могле да се виде и разне кратке форме, као што су кратки филмови комичара попут Чаплина, Станлија и Олија или Три битанге. Хорори су такође често приказивани у оквиру Double Feature феномена, а као што знате, Квентин Тарантино и Роберт Родригез су својим омнибусом Grindhouse, управо под фирмом дуплог програма одали почаст филмовима уз које су одрастали, кроз остварења Death Proof и Planet Terror (2007). У овом тексту ће тема бити два концепцијски слична, а опет тако различита трилер/хорор филма, који имају још један везивни елемент - међу протагонистима су деца. Врло радо препоручујем гледање у пакету, поштоваоци жанра ће бити одушевљени.

1. THE INNOCENTS (1961) - JACK CLAYTON

Сценарио: Вилијем Арчибалд, Труман Капоти, Џон Мортимер, по новели Хенрија Џејмса "Окрет завртња"

У главним улогама: Дебра Кар, Мартин Стивенс, Памела Френклин, Мајкл Редгрејв, Питер Вајнгард

Трајање: 100 минута

Највише од свега волим такозване low risk/high reward филмове, а ово остварење Џека Клејтона је типичан пример. Пошто нисам био упознат са књижевним предлошком кад сам први пут гледао филм, упустио сам се у све не очекујући буквално ништа (осим одличне глуме феноменалне и што се тиче филмских и позоришних награда, вазда трагично потцењене Дебре Кар, која већ тада беше једна од мојих омиљених глумица), а добио сам поприлично. У међувремену сам прочитао и новелу, те је пало и неизбежно упоређивање, па још једно гледање. У сврху писања овог текста, погледао сам га и трећи пут и стојим вам добар да је у питању филм коме фали само пар мрвица да буде право, чисто ремек-дело. Ово је прича о жени која прихвата посао гувернанте и старатељке над двоје деце на сеоском имању, пошто њихов богати ујак нема времена за њих. Жена се спријатељује са децом, али је брину њихови повремени чудни испади и понашање, док је истовремено узнемирује неколико необјашњивих визија и гласова, за које временом закључује да припадају бившем газдином слуги, Питеру Квинту, и бившој гувернанти, госпођици Џесел (сада обоје мртви) који су наочиглед свих упражњавали неприкладну и непристојну везу. Све је више доказа (бар се њој тако чини) да ово двоје запоседају тела недужне деце да би могли и даље преко њих и кроз њих да буду заједно. Међутим, поставља се кључно питање - да ли је баш све тако како главној јунакињи изгледа, или је њен крхки ум убедио у све то; да ли је успела превише да подлегне параноји и уобразиљи, или је у праву?

Најпре бих хтео да нагласим колики је погодак ангажовање Дебре Кар за улогу госпођице Гиденс. Она је тек у неколико улога одступила од prim and proper калупа по коме је била најпознатија (погледати "Одавде до вечности" за илустрацију), тако да је генерално и овде близу те, да тако кажем, зоне комфора, али јој је ова жанровска, пунокрвна улога дала прилику да искаже сву разноврсност (квази-интелектуалци би рекли версатилност) свог пребогатог глумачког израза. Постепен силазак с ума и све већи страх госпођице Гиденс су заиста фантастично приказани и одглумљени, није ни чудо што је сама глумица сматрала да јој је ово најбоља улога. Наравно, то јој је омогућио пре свега одличан сценарио, више изведен из Арчибалдове позоришне адаптације новеле, него из самог Џејмсовог књижевног дела. Мартин Стивенс и Памела Френклин апсолутно бриљирају у улогама (поседнуте) деце, и у појединим тренуцима заиста крећу жмарци низ кичму од одређених сцена, почевши од песме "О, тужна врбо", преко пољупца за лаку ноћ (знаћете на шта мислим кад погледате филм), па до последњих сцена у којима њихова избезумљеност долази до пуног изражаја. Свака част Џеку Клејтону што је извукао то из њих, имајући у виду да им је давао текст дан пред снимање, да их не би оптерећивао хорор контекстом читаве приче. Њему је иначе било јако тешко да "удаљи" овај свој филм од британских хорор филмова продукције "Хамер", који су тада доживљавали велики успех. Да је успео у намери да реализује нешто своје и јединствено, говоре и речи редитеља Франсое Трифоа, да је ово "најбољи британски страшни филм откако је Хичкок отишао у Холивуд". Треба поменути и изузетног ветерана Сер Мајкла Редгрејва, који епизодом од пет минута успева комплетно да огади гледаоцима лик безосећајног ујака. Разлике између књиге и филмске адаптације не кваре ову потоњу, напротив, нема их много, али су разлике таман толике да обогате амбијент готског хорора и да створе још напетију атмосферу. За то је заслужан и Фреди Френсис, директор фотографије, који је често правио контрасте између мрачних кадрова са минималним осветљењем, и оштрог бљештавила изазваног мноштвом лампи, којих је било толико да је Дебра Кар у неким ситуацијама морала да стави наочаре за сунце, а екипа се шалила да је унајмљен да спали студио. 

Велико достигнуће редитеља је што је ингениозним снимањем, уз мајсторско коришћење звука и минималне количине музике, као и светлости и сенке, успео да од најобичније породичне куће створи поприште страха. И као што већ рекох, главни квалитет филма у односу на књигу је тај што је књига експлицитно прича о духовима (уз уобичајени Џејмсов психолошки увид у ликове) и у то читалац ни на тренутак не сумња; међутим, филм оставља и могућност да је госпођица Гиденс све умислила, и да је њена параноја искреирала развој догађаја са краја филма - и пружа суптилне трагове и за једну и за другу опцију. Та способност, да натера гледаоца да размишља и дуго мозга о ономе што је видео је оно што чини овај филм јединственим. Одличан показатељ да креативност и машта могу да учине много више на плану хорора од нон-стоп gross-out/splatter фестивала какви се у новије време снимају. И тај суптилни хорор је застрашујућ, без обзира је ли стваран или је у глави младе и очигледно сексуално фрустриране жене. Или можда има и једног и другог? То је најважније и то је највећа снага овог британског класика. Мане су минорне, па нећу детаљисати око њих, на моменте је могло да иде за нијансу брже, а нашло се и пар ствари које малчице не пију воду, али ништа од тога не може да наруши врхунски квалитет овог филма, који од свег срца препоручујем. Такође, свима онима који кажу да није у питању хорор саветујем да га погледају поново. Хорор не чине хектолитри крви и педесеторо мртвих на крају филма.

2. THE OTHER (1972) - ROBERT MULLIGAN

Сценарио: Том Трајон (по сопственој књизи)

У главним улогама: Ута Хејген, Дајана Малдур, Крис и Мартин Удварноки, Норма Коноли, Виктор Френч

Трајање: 108 минута

Ни сам не знам шта сам досад чекао те нисам гледао овај филм. Иза камере је Роберт Малиган, режисер класика "Убити птицу ругалицу" десет година раније, премиса је обећавајућа, знајући шта је хорор седамдесетих имао да понуди, ово, по свим мерилима, никако није могао бити промашај. И испоставило се да заиста није, далеко од тога. Прича прати два близанца, Холанда и Најлса, који уживају на породичној фарми у лето 1935. Један је пакосни несташко који ужива да прави зврчке, а други стидљивко кога често оптужују за братовљева дела. Над њима, мајком, бабом и осталим члановима домаћинства је сенка недавно преминулог оца. А када у околини почну да се догађају нова убиства, баба са ужасом почиње да увиђа да један од близанаца има неке везе са тим, а да великог удела у томе има и "игра" коју их је она научила. Ствари постају све компликованије, а ужаси се само ређају. Ко или шта је заправо одговорно за трагедију ове породице? И како га зауставити?
Од самог почетка, амбијент ме је мало подсетио на "Убити птицу ругалицу". Малиган очигледно воли ту руралну, наизглед идиличну атмосферу која крије много тога испод фасаде безбрижности. Дихотомија добар/лош близанац је присутна од самог почетка, те отприлике знамо шта можемо да очекујемо, само је било питање на који начин ће се све развити. И развило се одлично, поготово узевши у обзир да тема са злом децом није баш најсвежија. Но, за разлику од филмова снимљених после овог, као што су "The Exorcist" и "The Omen" у којима је дете у служби натприродних, ђаволских сила, овде је хорор у потпуности психолошке природе. То у неку руку још и више доприноси злокобној атмосфери читавог филма, спознаја да је само дете (до)носилац зла, а не Луцифери, Белзебуби, Мефистофели, и тако даље. "Несрећни случајеви" се ређају као на траци и само баба схвата докле све може да оде и докле је већ отишло. Кад сам већ код бабе, морам да поменем легендарну учитељицу глуме, Уту Хејген, која блиста у тој улози. Позоришна легенда се заиста одлично снашла у једној од својих ретких филмских улога, након што ју је одбила велика Ингрид Бергман. Њој такође иду заслуге и за ангажовање Криса и Мартина Удварнокија, који су своје улоге заиста одрадили "као матори", и да нису одмах потом напустили глумачке воде у потрази за мирнијим животом, лако су могли да буду оно што је у својој генерацији био на пример Хејли Џоел Осмент. Морам признати да нисам читао књигу, али обратите пажњу на суптилне паралеле између "игре" Перијевих и "исијавања" Денија Торенса, сасвим је могуће да је Стивену Кингу ова књига донекле послужила као узор. Дајана Малдур је овде показала сасвим друго лице у односу на неке своје пређашње улоге, као мајка којој из разноразних разлога никада није добро. Одличан је тај спој крхкости и страха који је непогрешиво дочарала.

Доста замерки иде на чињеницу што се веома важан део приче открива прерано, гледалац је после две трећине филма суочен са главним "обртом". Стоји да је све можда могло да исплива за нијансу касније, али свакако не много касније. Осим тога, не губи се готово ништа кад је атмосфера и саспенс у питању, јер прави ужас долази тек у тих последњих четрдесетак минута. Не треба заборавити ни прилично шокантан завршетак, који се намеће као логичан ако знамо да је ово филм из седамдесетих година. Свакако да треба поменути и да је филм феноменално снимљен, фотографија је првокласна, што је, рекао бих, морање у оваквим остварењима. Роберт Суртис је одрадио одличан посао, а шта рећи тек за Џерија Голдсмита, који још једном компонује саундтрек за све генерације. Права је штета што је пола остало у соби за монтажу - целокупни скор је постао доступан тек двадесет пет година после снимања филма. Као и горепоменути "Невини", и овај филм не заснива страву и емоционални удар на невероватном обрту, већ на напетости и на вишеструким интерпретацијама, које отварају простор за дискусију. Жалосна је чињеница да је овај наслов данас мање-више опскуран, а да више пажње завређују неки који су реално испод. Атмосферичан од почетка до краја, сјајно режиран и одглумљен, у питању је филм који свакако никог неће оставити равнодушним. Или ћете га обожавати, или мрзети. Трећег нема.

Међу стварима које се овом филму замерају наводе се недостатак темпа, недостатак саспенса, недостатак правих хорор сцена. Чињеница је да је сваком филму могуће наћи ману, у зависности од тога где гледамо и шта тражимо. Чињеница је да постоје и бржи и напетији и хороричнији филмови од овог. Али, ово је филм који је играо на карту суптилне језе и који управо иде на спорији build-up, a по мени je у свему томе сасвим успео, те је стварно одличан избор за варијанту дуплог програма за суботње поподне без обавеза. Чак и да се све поменуто може рачунати као мана (а ја се не слажем с тим, објаснио сам већ зашто), у њему непорециво постоји и много тога одличног, као што ћете и сами видети. Такође се мора признати да су филмови великог редитеља снимљени после овога доста слабији по квалитету од дотадашњих (нека буде да онај са тинејџ Рис Витерспун није толико лош, али то је све), те је овај филм на неки начин морање и у историјском смислу, рекао бих да је то последњи период кад је чувени Боб Малиган био способан да изнедри нешто велико и заиста успешно.

Ако причамо о поређењу, за длаку дајем предност "Невинима", највише због моје безумне љубави према Дебри Кар, коју бих гледао и како два сата кува кафу, а потом и због чињенице да сам се после сваког од три гледања осећао као да ми је први пут. То не може много наслова. Ипак, по мом мишљењу, оба филма вреди гледати, иначе не би ни била овде, само им приступите отвореног ума, то је најважније.

Ретроспектива - Алехандро Гонзалес Ињариту

Дуго сам размишљао од ког режисера почети ретроспективне текстове, и одлучио се за лакши пут. Да буде редитељ чије сам све филмове гледао, што подразумева и мањи број филмова за обраду. У овом случају их засад има пет, а у питању је Алехандро Гонзалес Ињариту, звани Ел Негро, Мексиканац који је успео да се окити и значајним филмским наградама у Холивуду. 

Причамо о прилично занимљивој личности. Рођен 1963. године у Мексико Ситију, тек са 37 година је потписао свој први дугометражни филм, а дотле је стигао да уради многе занимљиве ствари. Као тинејџер је теретним бродом путовао по Европи и Африци, рекавши касније да су га та дуга путовања у младим годинама обликовала као филмског ствараоца. Кад се вратио, дипломирао је на телекомуникацијама у Мексико Ситију, поставши радио водитељ 1984. године, на једној станици која је пуштала углавном рок музику. Са 25 година постао је власник радио станице, и провео следећих неколико година интервјуишући рок звезде и радећи уживо преносе концерата. У међувремену, његова станица постаје најслушанија у земљи, а он компонује музику за шест мексичких филмова. Интересантно је још и да је изјавио да је музика више утицала на њега као уметника него филмови. Почетком деведесетих је основао сопствену продукцијску кућу и почео да режира кратке филмове, рекламе, али и да продуцира пројекте других младих редитеља. Пошто је његова фирма убрзо постала најјача продуцентска кућа у земљи, коначно је било време и за први дугометражни филм, који је угледао светлост дана 2000. године.

1. AMORES PERROS (aka Love's a Bitch, 2000)

"Пасји живот" је интензивна прича о окрутности људи према животињама (псима), као и једних према другима, али и лојалности, и недостатку исте међу људима. Лојалност је оличена у псима који су важни за све три приче које се у овом филму преплићу, а повезује их стравична саобраћајна несрећа, која ће на све неповратно утицати. Октавио је заљубљен у братовљеву жену и хоће да побегне са њом, а да би скупио паре, укључује свог оданог пса у илегалне борбе које се одвијају у граду. Данијел је оставио жену зарад прелепе љубавнице која је познати модел, али кад она стицајем околности остане без физичке лепоте и сексепила, почеће да се предомишља. Чиво је клошар чији су једини пријатељи пси које негује, и покушава да се приближи ћерки коју је напустио да би отишао у герилце. Животи свих њих ће бити повезани поменутом несрећом. Филм представља и својеврстан друштвени коментар, неједнакост и насиље, као и илегалне борбе паса, представљају бруталну реалност Мексико Ситија, која је бескомпромисно приказана уз сјајан минималистички саундтрек Густава Сантаолале, сталног Ињаритуовог композитора. Уопште говорећи, он воли да ради са провереним људима, те је директор фотографије у прва три филма Родриго Пријето, а чест сценариста Гиљермо Аријага (њих двојица су, истини за вољу, касније прекинули сарадњу). Што се тиче глумачке екипе, ово је деби Гаела Гарсије Бернала, кога ће и касније често ангажовати, а ту су између осталих још и Емилио Ечеверија, Гоја Толедо, Алваро Гереро и Хорхе Салинас, све позната имена. Филм је имао великог успеха и код публике и код критике, освојио је БАФТУ за најбољи страни филм, као и награду критике у Кану, а Оскара је изгубио у корист филма "Притајени тигар, скривени змај" Анга Лија. "Пасји живот" је фантастичан увод у стваралаштво Ињаритуа, јер даје увид у његове честе теме - ликови који покушавају да окају грехе прошлости, трагични догађаји који их повезују, нелинеарна структура приче - све се то овде може видети, и ако смем да кажем, све то делује феноменално, поготово кад се има у виду да је у питању први филм. Најтоплија препорука.

2. 21 GRAMS (2003)

Транзиција у Холивуд је извршена веома успешно, и, мада следећи Негров филм, такође по сценарију Гиљерма Аријаге, има сличну премису (саобраћајна несрећа која повезује животе три главна лика), рекао бих да је овај филм емоционално још сировији од првог. Ране су свакако дубље, ако је то уопште могуће измерити. Бивши робијаш који се поправио "нашавши" веру у Бога и престао да користи алкохол и дрогу, у саобраћајној несрећи случајно убија човека са две ћерке, чија је жена/мајка такође престала да користи алкохол и дрогу захваљујући подршци породице. Када срце убијеног човека пресаде болесном математичару, он ће пожелети да сазна ко му га је дао. То је заплет приче о љубави, кривици, болу и освети, која никог неће оставити равнодушним. Пошто прича такође није линеарна, требаће првих сат времена да се разлучи шта, где, како, о чему и зашто, али мислим да је баш та некохерентна структура помогла овом филму да не делује као нешто већ виђено и репетитивно. Опет морам да поменем бриљантну фотографију, амбијент филма који вуче на емоцију, али без претенциозне патетике, као и моћан сценарио - али, глумци су оно што заиста носи овај филм - Наоми Вотс, која је у то време била међу најтраженијим глумицама, прихватила је улогу без читања сценарија, и заиста дала потресан приказ олупине од жене која се распада и пуца по шавовима након што изгуби породицу, која јој је била једини ослонац у животу. Бенисио Дел Торо бриљира као реформисани преступник, алкос и дрогош, коме је живот поново снажно пољуљан када се деси поменута несрећа. Са упадљивим акцентом припадника ниже класе, који му толико одговара, он такође одиграва епску улогу у овом остварењу, и оно што је прећутао види му се на лицу. На крају, како заборавити Шона Пена, који безуспешно покушава да исцели везу са женом, безуспешно покушава да прошири породицу и безуспешно покушава да дође до новог срца, које му на крају стиже, али не доноси мир. На крају се намећу вечна питања о животним приоритетима и осећањима која нас у животу воде. Једна ствар се ипак не доводи у питање - да ли треба гледати овај филм. Свакако.
Шон Пен је био најбољи глумац у Венецији, а Дел Торо и Вотсова су добили награду публике.

3. BABEL (2006)

Знате за ону чувену реченицу "У сваком житу има кукоља". Е, па, "Вавилон" је Ињаритуов кукољ. Немам ништа против да филм буде мало артси-фартси, мало проповеднички, мало претенциозан. На крају крајева, свидела су ми се два првопоменута филма, а они свега тога имају у разумним количинама. Али, ово је заиста претеривање. Два и по сата вашег живота ће бити неповратно изгубљена, ако ово гледате. Опет неколико прича, развучених на три континента и наводно филм о недостатку комуникације међу људима. Јапанац, чија се жена убила, а глувонема ћерка га из необјашњеног разлога презире и наскаче на сваког ко има две ноге и алатку, поклања пушку Мароканцу, који је даје синовима од десетак година да је испробају, и они то чине погодивши аутобус препун туриста, и у њему жену која је са мужем дошла на одмор, а чију ситну децу у Америци латино дадиља води са собом на венчање свог сина у Мексико (пошто не може да нађе себи замену), да би  касније замолила пијаног нећака да их врати у Америку, а он се покачио са полицијом и побегао, оставивши их у пустињи. Звучи вам нелогично и глупо? Па, тако и јесте. Само је фалило додатних пола сата о руском или израелском раднику који је направио метак који је погодио Кејт Бланшет, и угођај би био потпун. Имбецилни ликови срљају из трагедије у трагедију, чинећи грешку за грешком, ван сваке памети и ван здравог разума. Не заслужују ни трунку саосећања за своје поступке и дела, чак напротив. Можда је део поруке и то да су трагедије у основи бесмислене и апсурдне. Али, све је то могло бити представљено на много тактичнији и умешнији начин него што јесте. Међутим, оно што је заиста право чудо су славопојке од критичара и награде које је ово помпезно срање добило. Срећа па је, од свих номинација, Оскара освојио само Густаво Сантаолала за музику, која је вероватно била једина солидна ствар у филму. Али, ту је и Златни глобус за најбољу драму. То је већ ван мог поимања. Могао бих још доста тога да кажем, али нећу. Препоручујем гледање овога уколико сте склони самоубилачкој депресији, или мазохизму без очигледног разлога. Или нека вас неко из све снаге спичи једном у плексус и једном у међуножје. Ефекат ће бити исти. Прилично је прикладно што се овим филмом завршава такозвана "трилогија о смрти", јер бих рекао да се поновно гледање овог филма може сматрати сличним искуством. Процените сами.

4. BIUTIFUL (2010)

"Прелепо" је филм који заслужује другу шансу. Први пут вас можда одбије тежином, тематиком и другачијом сликом Барселоне од оне која се обично приказује у мејнстрим медијима и на интернет разгледницама. Када га погледате други пут, отворенијег ума, допреће до вас сва симболика и све оно "прелепо" у њему. Главни јунак је самохрани отац који зарађује обезбеђујући посао имигрантима, у стању је да прича са мртвима, и мора да се суочи са чињеницама - да има неизлечиви тумор, и да за његово двоје деце нема ко да брине, јер му је жена биполарна алкохоличарка. Ињариту је доста добро одрадио и сценаристички посао, с обзиром да му је ово први филм који не потписује Гиљермо Аријага, и тврди да је одувек имао само Хавијера Бардема на уму кад је у питању главна улога. Он је оправдао поверење и измамио универзалне хвалоспеве, а освојио је и награду за најбољег глумца канског фестивала. Такође је први глумац номинован за Оскара за улогу комплетно на шпанском језику. Аргентинка Марисел Алварез се такође истиче у улози Марамбре, жене веома крхког менталног здравља, која није баш мајка године. Двоје клинаца се такође одлично снашло. Рекло би се да у овом филму ништа није "прелепо", од Барселоне која изгледа као мало већи град трећег света, преко борбе афричких и кинеских имиграната за опстанак, корумпиране полиције, па све до самих ликова, који су махом отужни и, осим деце, не заслужују саосећање. Али, погледајте боље. На пример, погледајте колико главни јунак воли своју децу. Мислим да је филм пре свега о родитељству, а рекао бих да последња сцена и посвета управо то потврђују. У сваком случају, после неуспелог абортуса по имену "Вавилон", Ињариту се вратио ономе што најбоље зна - креативном стваралаштву.

5. BIRDMAN (OR THE UNEXPECTED VIRTUE OF IGNORANCE, 2014)

Овим филмом, Негро је најзад урадио нешто што се значајно разликује од његових претходних филмова. Људи сврставају овај филм у жанр комедије, али, тамо где је има, она је прилично црна. Рекао бих да је у питању унутрашња драма једног човека. Пропали глумац који живи од старе славе и популарности (некад је играо суперхероја) покушава да поново оживи успавану каријеру "озбиљним" радом - постављањем комада "О чему причамо када причамо о љубави" на бродвејску сцену. Истовремено, мора да се избори са ћерком која га не поштује, бившом женом, садашњом девојком, сујетним глумцима, агентом, критичарима, али пре свега самим собом. Иде на све или ништа - успех би могао да га дигне у небеске висине, а пад би могао да му оконча каријеру, али и живот. Снимање филма је било изузетно напорно, пре свега због јединственог стила "из једног кадра" (има само шеснаест видљивих резова у филму, а као и у скоро свим осталим Ињаритуовим филмовима, снимало се из руке). Као доказ да је другачији од осталих, намеће се и чињеница да је ово први филм за који музику није компоновао Густаво Сантаолала - Антонио Санчез је написао сада већ чувени минималистички скор са бубњевима. Неколико глумаца има сличности са својим ликовима (треба ли рећи да је Мајкл Китон глумио суперхероја, и да му је то и данас вероватно најпознатија улога?), Едвард Нортон на неки начин пародира себе, јер га бије глас да је веома неприступачан и тежак за сарадњу. Филм на бриљантан, црнохуморан и горко-слатки начин приказује тамнију страну позоришта и људи који у њему раде, на начин како то није урадио ниједан наслов, још од "Све о Еви" (1950). Рекло би се да је ово заправо остварење о покушају једног човека да пронађе себе, и то усред кризе средњих година. Китон је маестралан, не знам да ли ће у скорије време поновити овако нешто и жао ми је што није награђен Оскаром (уз сво поштовање за фантастичног Едија Редмејна, за кога је било још времена). Нортон блиста, после дужег времена је добио меснатију улогу која одговара његовом таленту. И остали из ансамбла су феноменални, а и публика и критика су то препознали. Четири Оскара, два Златна глобуса и још многе награде нису доказ квалитета у данашње време, али бих рекао да је Холивуд коначно, после ко зна колико времена,  добио филм године који ће бити вредан помена и у ближој будућности.

БУДУЋИ ПРОЈЕКАТ - THE REVENANT (2015)

Овог пута му је требало краће него обично да се врати у биоскопе, па ће следећи филм "Повратник из мртвих" (живо ме занима како ће га превести) угледати светлост дана на католички Божић текуће године, што значи да га можемо очекивати почетком наредне, а Боже здравља, написаћу и појединачну рецензију за њега чим га будем видео. Оно што се за сада зна је да је филм адаптација романа (додуше, по истинитој причи) о животу Хјуа Гласа, истраживача и трапера, кога је, после напада медведа, остатак његове експедиције опљачкао и оставио да умре у дивљини (подсећа мало на "Point Blank", само у другачијем окружењу). На њихову несрећу, он преживљава све, па и преоштру зиму, и креће да се начестита Нове године онима који су га издали. Ово је Ди Каприова прва улога после 2 године и прва сарадња са Ињаритуом, коју је обележио тежак процес снимања, у условима велике хладноће, а цела продукција је трајала читавих 9 месеци, и због финансијских проблема, и због инсистирања Ињаритуа и директора фотографије Емануела Лубецког, да се реализам појача до максимума (као и у сваком његовом филму), па макар то значило снимање од 80 дана, само под природним осветљењем. У једном тренутку, пошто се пролеће рапидно приближавало, све је морало да се пресели из Канаде у Аргентину и тамо доврши. Шон Пен је требало да глуми Џона Фицџералда, али кад није могао због густог распореда, улетео је Том Харди. Ди Каприо га је преклињао да прочита сценарио (што он иначе, по сопственом признању, никад не ради), прочитао га је до пола и прихватио улогу. Једина ствар која се из трејлера види је да ће бити интензиван и пун емоција. Додуше, то смо могли да погодимо и без њега, јер су такви сви филмови овог режисера. Остаје нам да се надамо најбољем и да сачекамо почетак следеће године за формирање коначног суда.

Растанци на филму и у животу

Кад се погледа овај наслов, вероватно делује као најпатетичнија могућа тема о којој би се могло писати, чак је дискутабилно је ли од тако нечега могуће написати нешто смислено и сувисло, али ја ћу свакако покушати. Разлог је веома једноставан. У последњих годину дана се све чешће и чешће суочавам са одласцима особа које су ми промениле живот набоље, од којих сам пуно научио и које су ме на много начина учиниле бољом особом. Неки одласци су се већ догодили, а са некима тек треба да се суочим и да их прихватим, што није нимало једноставно. Небитно да ли се ради о одласку у други град, другу земљу или на други свет, резултат је исти. Јесте да део њих заувек остаје, вероватно ће њима бити боље тамо где су кренули, али остаје чињеница да ће њихов одлазак оставити велику празнину и бити ненадокнадив губитак за онога који остаје, па макар разлози били крајње себични. Горак укус је ту, у сваком случају.

Цела ситуација ме нагнала да мало размислим о неким познатим растанцима у историји светске кинематографије. Свакако да се има шта пробрати, једино што мало смета је чињеница да је поприличан број тих сцена урађен тако да се појача мелодраматичан ефекат и изазову сузе жалоснице код публике. То могу да схватим ако је у питању сцена смрти, но кад су у питању друге врсте растанака, често се беспотребно инсистира на сентименталности, стога је и доста ових изабраних сцена конструисано на начин који не одговара превише емотивним гледаоцима. Но, добро, и то је легитимно средство изражавања, није забрањено, поменуо сам то више као тенденцију Холивуда да инсистира на tearjerkingu, иако су за холивудску кинематографију емотивни домети Европе и Азије потпуно недостижни (што нарочито важи за новије филмове). Пада ми на памет реченица коју је изрекла Бет Дејвис у филму "All About Eve", која гласи "I detest cheap sentiments". То не значи да сцене не могу да буду ефектне, под условом, наравно, да су урађене са мером и укусом. А таквих свакако има, треба бити поштен и рећи то. Али, је врашки тешко успоставити критеријуме по којима је једна култна сцена боља од друге. Осим тога, немогуће је правити овакву листу, а да она не буде донекле исфурана - бар пет сцена које ће се наћи овде би свако требало да се сети из главе. То је неизбежно и због тога се унапред извињавам, а извињавам се и због линије мањег отпора којом ћу кренути - неће бити рангирања, већ ћу коментарисати по азбучном реду. Сигурније је.

                                                     *** СПОЈЛЕРИ ***

ALL DOGS GO TO HEAVEN - Можда је сулудо у овакав текст ставити анимирани филм, али, ако сам већ носталгичан и меланхоличан, ово је морало да уђе у конкуренцију. Снолика секвенца у којој се дух главног јунака, Чарлија, опрашта са Ен-Мари пре коначног одласка у рај (зарадио је место у њему жртвујући се за њу) ме је начисто уништила као клинца, и, пишући о нечему овако емотивном, једноставно нисам могао да се не сетим те сцене. Коме не застане кнедла у грлу кад Чарли (гласом Берта Рејнолдса) изговори "Наравно да ћеш ме опет видети, знаш да растанци не трају заувек", тај није растао у здравом окружењу. Обавезна лектира за млађу и старију децу, један од најквалитетнијих цртаних филмова осамдесетих, који је касније изродио и нешто мање успешан наставак. Поред Берта Рејнолдса, гласове позајмљују и Дом Де Луиз, Џудит Барси, Мелба Мур, Дерил Гили, и други. Класика.

BEFORE SUNRISE - Наизглед мали филм Рика Линклејтера који је напречац освојио публику пре 20 година и постао један од најхваљенијих и најомиљенијих у свом жанру (касније стигла и два доста слабија наставка), садржи емотивну сцену растанка на самом крају. Прича је већ позната и прилично проста - Џеси и Селин се упознају у Бечу и проводе дан лутајући по њему и дискутујући о свему и свачему. Наравно, како то обично бива, испоставља се да и те како одговарају једно другом (како песма каже "Створен сам за волет' те, бебо, и ти си за мене створена"), али, иако се то дало наслутити, филм је углавном лишен паћеничких клишеа и право је освежење кад су те ствари у питању. Испоставља се да њихово рајско семе "није никло кад је требало" (иначе наставци не би ни имали смисла, је л' те), а растају се на железничкој станици, и то чине доста брзоплето, уз неколико загрљаја и пољубаца ("Желим ти сјајан живот. Пронађи забаву у свему што радиш". Ту је наравно и завет да ће се видети за шест месеци (заоставштина из "Љубавне афере", "Афере за сећање", односно "Бесаних у Сијетлу". Филм се завршава меланхоличним контемплацијама двоје младих, уз Бахову музику и кадрове локација које су заједно обишли. Сјајне улоге Итана Хока и Жили Делпи, али пре свега снага сценарија који су написали Ким Крижан и сам Ричард Линклејтер су учинили ово остварење оним што јесте - једно од најбољих у последњих неколико деценија на задату тему.

BIG FISH - Један од успелијих новијих филмова Тима Бартона, и један од ретких без Џонија Депа у постави, пун је типичне бартоновске естетике, живахних боја и, за промену, не тако мрачне фантазије као обично. Растанак се односи на метафоричну смрт Еда Блума (фантастични Алберт Фини и ништа мање сјајни Јуен Мекгрегор у млађој варијанти), која му заправо олакшава ону реалну. У сјајној последњој сцени, real-life верзије људи и створења из његових многобројних авантура које је прошао у потрази за вољеном женом, долазе да му одају почаст, откривши тако његовом скептичном и мање маштовитом сину да су приче његовог оца заправо биле веома близу стварности. Сцена је у сваком смислу епска, како само Тим Бартон уме, праћена, као и увек, убедљивом музиком Денија Елфмана. Рекао бих да је овај филм добар за упознавање са Тимом Бартоном, уколико нисте фанови Бетмена, а његов грандиозан завршетак одговара фантастичним авантурама главног јунака. Наравно, кад је у питању фантазија лакшег типа као ова, све је малчице зашећерено, али, рекао бих, са укусом и, што је најважније, без много патетике. Вероватно најуспелији Бартонов филм у овом веку.

BLADE RUNNER - О овом ремек-делу филмске уметности сам већ истрошио све хвалоспеве, могу само још једном да га препоручим (и то Final Cut верзију, наравно у ХД резолуцији). Сцена "растанка" о којој се ради је заправо култна сцена смрти Роја, вође репликаната - машина налик на људе, које су дошле у Лос Анђелес са намером да посете свог "творца" и да их он "поправи", тј. продужи им век. Након неуспешне мисије, Рој пред смрт спасава свог гониоца Декарда. јер воли живот и не жели да га друго (људско) биће изгуби. У филму који покушава да одговори на егзистенцијална питања, која све нас одвајкада муче, машина постаје човек, а поставља се питање, ко је негативац у целој причи. Ова генијална сајберпанк дистопија, прожета ванвременском Вангелисовом музиком, није класична научна фантастика, већ потресна драма о вредности људског живота и треба је гледати више пута да би се схватила њена величина. Када фантастични Рутгер Хауер испрекиданим гласом изговори "I've seen things you people wouldn't believe Attack ships on fire off the shoulder of Orion. I watched C-beams glitter in the dark near the Tannhauser gate. All those moments will be lost in time, like tears in rain...time to die", гледалац се налази у чуду. Фантастично у сваком погледу, ако бих морао да бирам, рекао бих најбољи СФ филм икад, и вероватно у топ 10 најбољих остварења свих времена. Најтоплија препорука.

BRIEF ENCOUNTER - "Кратак сусрет" је оно што се најприкладније може назвати једноставним филмом са сложеним емоцијама. Вероватно најбоља романса британске филмске индустрије, која је инспирисала бројне филмове, има веома просту премису - удата жена са децом среће ожењеног човека са децом и допадне јој се његово друштво, толико да уговарају нови сусрет. Састају се сваке недеље, познанство се развија у нешто више, али друштвено-морални кодекси им не дозвољавају да наставе са нечим што обоје очигледно желе. Када лажи постану неопходност, а свака је лакша од претходне, постаје јасно да се даље не може. Човек, који је доктор, добија пословну понуду из Јоханезбурга, и растанак се одиграва на железничкој станици непозвана прикључује женина брбљива познаница и почиње да меље, не примећујући шта јој се одвија пред носом. Воз стиже и обоје схватају да ће бити ускраћени за емотивни растанак који је обома потребан, човек јој само дискретно стисне раме и пожури ка возу. Ти растанци на брзину, препуни неизречених ствари, су касније постали уобичајена ствар. Тревор Хауард и Силија Џонсон су први повукли ногу. А размислите мало колико је само неизречених ствари остало у свима нама, са тим свако може да се поистовети.

CASABLANCA - Вероватно најочекиванија сцена из ове групе, један од најпознатијих растанака у историји кинематографије и врло могуће место број један на листи, да сам се усудио да их рангирам. И поред свих надања да ће Боги да упеца Ингрид за себе, рекао бих, ипак очекиван закључак ове сјајне приче. Племенито жртвовање сопствене среће зарад среће вољене жене је ствар која и после много гледања изазива дивљење. Илза је, као и гледаоци, очекивала другачији расплет, али се Рик одлучује за улогу оног који пати, подсећајући је да ће "увек имати Париз". Сви елементи епске мелодрамске сцене су ту, а ако неком овде треба да причам какав је "Казабланка" филм и зашто треба одмах да га погледа ако случајно није, онда је тај залутао на овај блог. Једноставно, врх у сваком могућем смислу.

CAST AWAY - Некима ће присуство ове сцене у овом тексту можда бити смешно, за мене је она овде била неизоставна. Чак Ноланд, кога глуми феноменални Том Хенкс, модерна верзија Робинзона Крусоа,  растаје се са јединим пријатељем и даје се у френетичну, безуспешну потрагу за њим, али он је већ нестао у таласима океана. Зашто би тако нешто могло да буде смешно? Па, из простог разлога што је пријатељ заправо "Вилсон" одбојкашка лопта. Ипак, када се ставимо у перспективу главног јунака, заробљеног у дивљини, без икакве наде и перспективе за преживљавање, уопште не чуди тај специфичан, "пријатељски" однос према лопти. А замислите какав је глумац Том Хенкс кад је успео да натера гледаоце да саосећају са њим (а знам и многе који су плакали) због губитка лопте за одбојку. Такође и похвале Роберту Земекису за одлично режирану сцену и филм уопште. Хенкс носи читав филм на плећима, ту нема сумње, али поменута сцена ми је некако увек била најемотивнија. Не постоји ништа болније него кад знамо да је неко кога волимо неповратно отишао, па макар то била и одбојкашка лопта. Да је Том Хенкс добио Оскара, свакако не би било незаслужено.

DOCTOR ZHIVAGO - Омар Шариф је пре неколико дана умро, а ево згодне прилике да га се сетимо, ово је вероватно његов најпознатији филм, уз "Лоренса од Арабије". Епска прича о љубави у доба политичких превирања у Русији у првој половини прошлог века, по књизи великог писца, Бориса Пастернака, и у режији Дејвида Лина, оправдала је очекивања те 1965. године. Наравно, ради се о коначном растанку Јурија Живага и Ларе Антипове (Џули Кристи), када је отпрема на воз да би избегла погубљење од стране чекиста, и његов чувени сузни поглед ка њој. Веома емотивно и епски, како само Енглези у потрази за наградама могу да режирају. Мада тежак за гледање, пре свега због чињенице да траје отприлике 200 минута, треба му дати прилику због одличног сценарија Роберта Болта и сигурне глуме свих умешаних, а у питању је звездана постава. Неће свакоме да се свиди, али је добро осмотрити ко је у праву - критичари, који су филм растргли по изласку, или публика, с обзиром да је овај филм зарадио више на благајнама него сви други Линови филмови заједно (да подсетим, неки од њих су већ поменути "Кратак сусрет", "Велика очекивања" и "Мост на реци Квај". Без обзира шта мислили о филму, поменута сцена ће вам се сигурно урезати у сећање.

E. T. THE EXTRATERRESTRIAL - Још један наслов (и последњи, да се одмах оградим) за који могу да кажем да га нисам гледао бар 20 година и да је ту више због осећаја меланхолије и носталгије, те искрене туге коју је у мени изазвао тада кад сам једва пошао у школу, него што се стварно сећам има ли заиста икакву вредност. Знам да ме је баш погодио коначни растанак између симпатичног ванземаљца и Елиота (Хенри Томас, који никад није достигао пуни потенцијал), Герти (Дру Беримор, тада седмогодишњакиња, која је врло брзо после овог филма постала алкос, а потом и дрогош) и Мајкла (Роберт Мекнотон, који је врло мало глумио после овога). Не знам да ли ћу га икад поново гледати (вероватно, кад будем поново оверавао нека остварења уз која сам одрастао, али не журим превише), но, сцена И-Тијевог одласка свакако спада у познатије "растанке" икад забележене на целулоидној траци. Колики је утицај овог филма био у оно време показује и велики хит тзв. чобанског рока под називом "А и ти ме изневјери" (шала је глупа, али ми је, из неког разлога, одувек била смешна).

EDWARD SCISSORHANDS - У овој тужњикавој бајци Тима Бартона, прожетој елегичном музиком Денија Елфмана, младић са маказама уместо руку осваја срца (скоро) свих са којима дође у контакт, а временом у ту групу улази и Ким, ћерка људи код којих борави. Између њих се развија нешто више од пријатељског односа (а тако је било и у реалном животу између Депа и Рајдерове). Растанак је веома тужан и болан, када Едвард изнабада (буквално) љубоморног преваранта и грубијана од њеног дечка (Ентони Мајкл Хол, најзад аванзовао после бројних улога повучених штребера). Знајући да се више неће видети, Винона моли "Загрли ме", а Џони беспомоћно одговара "Не могу", и одлази да прави ледене скулптуре. Иако је од почетка јасно да ово двоје никад неће моћи да живе заједно срећно и дуговечно, кнедла је ипак ту, а као што знамо, ни за Џонија и Винону се није баш најсрећније завршило, па је лепотан морао да брише одређена слова са тетоваже коју јој је посветио. Ипак, без обзира на све, "Едвард маказоруки" је филм који је још једна типична бартоновштина, из доба кад је његово стваралаштво било најплодније, и свакако га треба погледати. Довољно је рећи да је настао између два Бетмена.

FAR FROM HEAVEN - Никад нисам волео Џулијен Мур. Увек сам је сматрао прецењеном и прилично једнодимензионалном глумицом. Нервирају ме њене вечито од плакања надувене очи и зајапурено, не нарочито лепо лице. Но, у "Далеко од раја" Тода Хејнса, некако је пронашла добар баланс. Одлично се снашла са премисом која није нарочито нова (виђали смо је својевремено, на пример, у филмовима Дагласа Сирка) - она доживљава непријатност која одједном снажно уздрма њену наизглед савршену свакодневицу у Конектикату педесетих година, и отад ништа више не може бити исто, узимајући у обзир расну и уопште друштвену климу тог времена. Читав филм од почетка до краја је велики емотивни ролеркоустер и Џулијен је овде, за дивно чудо била на свом терену, као и остала два актера, који ми такође не спадају у омиљене драмске уметнике, Денис Квејд и Денис Хејзберт. Целој проблематици сценариста и редитељ Хејнс приступа искрено и сирово, а посебно је моћна сцена растанка Кети Витакер (Мурова) и Рејмонда (Хејзберт) и њихово неизбежно збогом. Ретко се налази неки добар новији филм који је са успехом задро у ову проблематику (Мендесова "Америчка лепота" је један), али Тод Хејнс воли педесете и воли да руши фасаде срећних бракова и привидне углађености у својим остварењима. Ово је једно од најуспелијих.

GONE WITH THE WIND - Још један зицер кад су у питању сцене растанка, једна од најпознатијих сцена и реплика светске кинематографије, а свакако најпознатија корпа у историји покретних слика. Све вам је већ познато - наша својеглава и размажена јунакиња (коју је, додуше, очеличио рат) после безмало четири сата коначно схвата (oh, how convenient) кога стварно воли, али је, на њену несрећу, њему све већ дозлогрдило. На његову констатацију да одлази, Скарлет, можда по први пут искрено беспомоћна, завапи "Како ћу јадна ја?" ("Чудо невиђено", anyone?), a Рет мангупски одговара "Frankly, my dear, I don't give a damn", односно "Искрено ме заболе, драга". И са осам, и са петнаест, и са двадесет две године, кад сам последњи пут гледао овај филм, реакција ми је била иста - свака част, мајсторе, понижавај! И заиста, човек не може да не осети неку врсту чудног задовољења овим завршетком, без обзира што није конвенционалан и "срећан". Једноставно, космичка правда је одрадила своје. А нико не би могао тако упечатљиво и непатетично да одигра ту последњу сцену, осим двоје укључених глумаца. Није ни чудо што и после 76 година "Вихор" има култни статус.

THE GREEN MILE - Ово је такође сигурица кад су у питању растанци и хартбрејкери, ма колики да сте безбожник и нељубитељ Стивена Кинга, или било кога другог укљученог у овај пројекат, нема шансе да вас сцена погубљења Џона Кофија, затвореника са изузетним моћима (одлични Мајкл Кларк Данкан) не сломи. Људска громада, а опет, по много чему само дете, мирно прихвата своју судбину - Mostly I'm tired of people being ugly to each other. I'm tired of all the pain I feel and hear in the world everyday. There's too much of it. It's like pieces of glass in my head all the time. Can you understand?
Када грмаљ коначно оде, горак укус остаје, у питању је једна од мучнијих сцена новије филмске историје, не визуелно, већ по утиску који оставља. "Зелена миља" остаје једна од ретких врхунских адаптација Кингових сочињенија.

LA VITA E BELLA - Свакако да Бенињијев филм на моменте делује пренаивно у односу на тему коју обрађује, али бих рекао да у највећем броју случајева проналази праву меру што се хумора тиче. Наравно, сцена о којој се ради је она на крају, када главни јунак, који је успео да објасни свом сину да је концентрациони логор само игра у којој је циљ освојити тенк, кловновски одмаршира у смрт, праћен немачким војником, знајући да га син посматра. Још премлад да схвати све што се око њега дешава, као и величину очеве жртве, дечак мисли да је победио у игри након што га Американци ослободе и нађе мајку. Ова трагикомедија дакле има хепиенд, али он није бесплатан, а сцена одласка главног јунака је једна од препознатљивијих у овом остварењу. Иако бих рекао да није вредан толиког хајпа, овај филм успешно одолева зубу времена и после безмало двадесет година. Бенињи ради оно што ради целу своју каријеру, блесави се, али ипак је, упркос томе,  успео да створи вредну ствар.

MILLION DOLLAR BABY - Клинт Иствуд је овим филмом набо свог другог Оскара за најбољу режију, и са 74 године, постао најстарији режисер коме је то пошло за руком. Причу већ сви знају. Сиромашна "бело ђубре" конобарица без иђе икога свог постаје сила у боксу под патронатом џангризавог тренера кога прогоне духови прошлости. У тренуцима највеће славе за обоје, она доживљава незгодну повреду и следе парализа, ампутације и све што уз њих иде. Растанак се наравно односи на еутаназију коју је извршио поменути тренер, Френки Дан (Клинт Иствуд), и сам тако оставши без иђе икога свог. Морам да напоменем да сцена фаталне повреде делује мало усиљено, али све што иде после ње је очекивано и води ка неизбежном растанку. Хилари Свенк је растурила улогу и хвала Богу да је није добила језива Сандра Булок како је било планирано (мада, не би било незаслужено ни да је Анет Бенинг добила Оскара). Гледатељкама се препоручује довољан број марамица за пројекцију, ако је "Титаник" могао да их расплаче, сцена о којој овде пишем ће учинити да се угуше у сузама.

A PLACE IN THE SUN - У филму о човеку који је јурио амерички сан, а ухватио америчку трагедију, како се и зове књига по којој је филм настао, богата Лиз Тејлор се опрашта од сиромашног, али амбициозног Монтија Клифта који је осуђен на смрт за злочин који није (а можда и јесте) починио. У последњој сцени у затвору, док он буквално чека да га одведу на столицу, девојка му каже да ће га волети док је жива, а он је саветује да га воли док је жив, а да га потом заборави. Елизабет у лику Анђеле тужно констатује велику истину - "изгледа као да увек проводимо најбољи део живота растајући се". Иако многи примећују да је овај филм поприлично прегазило време, мада се успешне глумачке креације и даље вреднују, ја бих га ипак топло препоручио, јер су неки сегменти универзални. Није га узалуд у време настанка Чарли Чаплин назвао "Најбољим филмом о Америци икад снимљеним". Последња сцена о којој је овде реч га веома ефектно заокружује. Књига Теодора Драјзера је такође веома добра.

THE PRIDE OF THE YANKEES - Животна прича Луа Герига, легенде Њујорк Јенкија, који је прешао трновит пут до звезда, да би, пре него што је напунио 40 година, изненада оболео од ретке и неизлечиве болести која се данас зове по њему. Пун назив Геригове болести је амиотрофична латерална склероза, односно АЛС (за све атеншнхорове који су се ономад поливали леденом водом, циљ је требало да буде подизање свести о овој болести). Елем, растанак на који се овај унос односи је Геригов (једна од емотивнијих улога Гарија Купера, који је често знао да делује прилично безизражајно) сентиментални опроштај од њујоршке публике, док му је жена плакала седећи на трибинама крцатог стадиона.Тешко је остати недирнут током опроштајног говора, који је обележила чувена реченица "Сви кажу да ми се лоше заломило. Али, данас сматрам себе најсрећнијим човеком на планети". 62 хиљаде навијача је аплаудирало док га је жена сузних очију пратила у тунел, а Купер зарадио Оскар номинацију.

RAIN MAN - Мислим да нема потребе да дајем икаква уводна објашњења о овом филму и ванвременској улози Дастина Хофмана. Кад је у питању растанак, ради се, наравно, о последњој сцени, у којој се Рејмонд враћа у менталну болницу, уз Чарлијево обећање да ће се видети за две недеље и Рејмондову констатацију да има још три минута до серије. Сва емотивност ове сцене се може појмити само ако се гледа читав филм и појми читав комплексан однос између двојице главних јунака, који су на путу до Лос Анђелеса поново постали браћа. Чак и та, по свему виђеном, не много потресна сцена, добија на тежини кад се има у виду однос између њих који су у међувремену успели да изграде. Наравно, јасно је да не би све функционисало на тај начин да Дастин није одиграо једну од својих најбољих улога, али треба рећи да је и Том Круз био гледљив.

THE REMAINS OF THE DAY - Ентони Хопкинс бриљира у улози оданог батлера за кога је мало рећи да му је посао на првом месту, па тако остаје слеп на газдино кокетирање са нацистима, али и глувонем на покушаје једне од кућепазитељки да са њим оствари нешто више од колегијалне везе. Растанак се односи на последње виђање са њом, двадесетак година после свега, и пропали покушај да се, после година потиснутих емоција, исправе грешке из прошлости. Емоције су још ту, али околности нису исте , тако да остаје само неиспуњена жеља. Фантастична и потресна сцена одласка жене трамвајем након руковања на киши, те коначно испољавање емоција од стране Стивенса, плакањем у колима, пошто је сав "жал за младост" избио на површину. Двоје искусних глумаца успевају да све изнесу без патетике, а поред чињенице да је Хопкинс брутално покраден на додели Оскара, исто се може рећи и за Ему Томсон (додуше, добила га је претходне године), која је у трци за улогу госпођице Кентон победила чак и Мерил Стрип (то је једина улога за коју је Стрипова одбијена после аудиције).

SHANE - У једном од легендарнијих америчких вестерна, мали, дебели Џои Старет (Брендон Де Вилде) не успева да намоли насловног јунака који је вратио мир у долину да остане са њим и његовом породицом (извесно је да између газдарице и њега постоји одређена привлачност), те се опрашта од њега вичући и плачући, док рањени Шејн одлази у непознато (да спасава неки други град, да липше, или нешто треће, то остаје нејасно). Као клинац сам веома емотивно доживљавао овај растанак са херојем из детињства (додуше, са ове дистанце размишљам како је мало труло што херој није сопствени отац него неки дрифтер који витла пиштољем и доводи мајку у искушење), али Џои не схвата, као што ни ја нисам схватао тада, да је живот уз границу опасан и тврд, а јунакова душа сања о сухом ветру с југа. Све у свему, топла препорука за ово одлично остварење које је дало шлагворт Леонеовој трилогији долара. Мислим да му боља препорука није потребна, а ако јесте, то су свакако фантастични глумци.

SOPHIE'S CHOICE - Постоји много сцена које остављају гледаоце емотивно разбијене у парампарчад, терајући их да осете сву агонију кроз коју пролазе ликови. Ако би се правила листа таквих сцена, онда би сцена у којој Софи Завистовска (Мерил Стрип у једној од најбољих, ако не и најбољој женској улози свих времена) прави избор који су јој уљудни нацисти у Аушвицу пружили (да изабере које ће дете да задржи). Читава флешбек сцена у којој она најпре успева да убеди Немце да је пољски католик, а не јеврејка, те неверица на њеном лицу када је суоче са избором, прво троструко одбијање, а онда разарајућа одлука, након што јој запрете да ће их обоје одвести, те израз разорног бола, агоније и немоћи на лицу, заиста спада у најболније икад забележене на филмском платну. Сама Мерил Стрип је говорила да је за њу снимање читаве те сцене било ужасавајуће, да је замолила редитеља Алана Пакулу да се све сними из прве, а сцену никад није видела до једног гостовања код Опре деценијама касније, када се видело да јој је било екстремно непријатно. Сцена јесте изузетно болна, али тако се раздвајају глумице од дилетанткиња (никад ми, додуше, неће бити јасно како је Џулија Робертс успела да за "Ерин Брокович" буде награђена истом статуом као и Мерил за "Софин избор", то је једноставно увредљиво на толико много нивоа да је то тешко и исказати). Мерил све чини незаборавним.

SOYLENT GREEN - У овој мрачној дистопији, најпотреснија сцена је смрт Сола Рота (Едвард Џи Робинсон). Он се убија у клиници за еутаназију и одлази "кући" уз дивне слике планете Земље и њене природе, те музику Чајковског, Бетовена и Грига. У филму, детектив Том (Чарлтон Хестон) почиње да плаче када схвати да је закаснио да спречи Солово самоубиство. Хестон је био толико дирнут Робинсоновом глумом да је лио праве сузе. Ова прича још више добија на емотивности ако се зна да је Едвард Џи Робинсон у тим моментима умирао од рака и знао да ће му то бити последњи филм и последњи кадар који ће икад снимити. То је крио од целе екипе, нико тога није био свестан, а умро је десет дана по окончању снимања. То чини Хестонов опроштај од њега у филму такође и стварним, животним опроштајем. Тако да је ово заправо двоструки растанак.

TERMINATOR 2: JUDGEMENT DAY - Чувена сцена кад се Т-800 после успешно обављене мисије спасавања вође покрета отпора против машина, и света уопште, спушта у течни челик, омогућивши тако да и последњи чип буде уништен, својевремено је расплакала многе (мене није, али знам бар десет људи који су лили горке сузе док се Шварци топио). Емотивни растанак са бедес Линдом Хамилтон и распекмеженим Едијем Фурлонгом, после кога се самоиницијативно самоуништава, и данас остаје једна од култних сцена кинематографије деведесетих. Фасцинација самим филмом је кроз године малчице опала, а веома често се сетим и генијалног стиха из песме-пародије на "Терминатора" - What is the point of a killing machine who can feel? Ипак, легендарни статус филма с правом остаје, а сцена растанка је утицала на генерације гледалаца и остаје један од омраженијих момената у процесу нашег одрастања. Одлазак Т-800 је многе дечаке претворио у девојчице.

THE TRUMAN SHOW - Емотивна последња сцена у филму, у којој Труман Бурбенк (Џим Кери), након сазнања да је од свог рођења био звезда ријалити програма и да тридесет година његовог живота нису ништа друго до чиста измишљотина, напокон, до пола скрхано, а од пола тријумфално, излази у стварни свет. Најпре се блажено осмехнуо у камеру и изговорио своју чувену веселу реплику "У случају да се не видимо, добар дан, добро вече и лаку ноћ", а онда пожурио да изађе из свог виртуелног затвора на слободу. Растанак са публиком је уједно обележио и крај емитовања Трумановог шоуа, и крај филма (симболични поздрав гледаоцима самог филма), који ће за мене увек бити нека врста хорора, јер на најпластичнији могући начин приказује велику истину - обични људи су само пиони у туђим рукама који не треба да обраћају пажњу на човека иза завесе. Ово је такође и филм који је показао да Џим Кери и те како може да глуми у озбиљним филмовима. Свакако га топло прешпоручујем.

WO HU CANG LONG - Смрт ратника, хероја и мајстора борилачких вештина и његова изјава љубави колегиници и сапатници (са којом је дебело закаснио) су део једног од потреснијих растанака светске кинематографије последњих деценија. Сам Анг Ли је филм "Притајени тигар, скривени змај" описао као "сан о Кини каква вероватно никад није постојала". Јунак се у самртном часу најзад отворено обраћа својој изабраници - "Већ сам протраћио цео свој живот. Желим својим последњим дахом да ти кажем да сам те увек волео. Радије бих био дух који уз тебе лебди као осуђена душа, него ушао у рај без тебе. Због твоје љубави, мој дух никад неће бити усамљен". Ја сам последњи који ће се упецати на ове наизглед патетичне изливе емоција. Али, као што сам већ рекао, азијски филмски ствараоци имају моћ да искреирају емоцију која ће за модерни Холивуд остати вечно недосањани сан. Осим тога, фантастична глума великана Чау Јун Фета и бивше Бонд девојке, Мишел Јео, свакако помаже.

                                                                      ***

Што написа Љубиша Бачић, "живот није лото", а није ни филм, па да можеш да угасиш камере, заборавиш на растанак и одеш кући певајући, као да се ништа није десило. Чињеница је да физичка дистанца удаљава људе и на сваки други могући начин. Са живима се може остати у каквом-таквом контакту путем модерне технологије, али живу реч ништа не може да замени. Оно што је такође болна чињеница је да човек може да се навикне на сваки губитак, просто му је такав генетски код. Која је цена тог навикавања, то је већ друго питање и друга полемика. Како наћи баланс и поднети одлазак особа које су вам на толико начина утицале на живот, неповратно га оплеменивши? И како се помирити са чињеницом да их више неће бити у непосредној близини? Ја мислим да је једини исправан пут за то да се пронађе начин за каналисање стреса и преокупацију мисли нечим што нам је значајно и што волимо да радимо. Претпостављам да је повремено пребирање по успоменама неизбежно, и то је у реду, све док се не претера са тиме. То може довести до нежељених последица.

Са друге стране, свако се са одласком особа које су му битне и драге бори на свој начин, и за то не постоји универзално правило. Ја сам покушао да применим сопствени рецепт. Не знам хоће ли ми овај текст помоћи да се изборим. Заборав неће донети. Можда неку врсту утехе. До неког наредног сусрета у другом граду, другој земљи, или другом свету.