John Hurt (1940 - 2017) - топ 10

Нема шта превише да се прича. Одласком Џона Харта, светски театар и филм изгубили су једно од највећих имена. Канцер је однео још једну победу, а чињеница да је Џон већ пето или шесто име из света шоу бизниса које се одселило ове године, сва је прилика да ће бити мртва трка између ње и протекле. У овом тексту се осврћем на десет најбољих филмова и улога које је Џон одиграо. Хронолошки су поређане, убило би ме да сам морао још и да их рангирам.

1. A MAN FOR ALL SEASONS (1966) - RICHARD RICH 

Изузетан филм великог Фреда Цинемана о конфликту између Томаса Мора и Хенрија Осмог функционише готово беспрекорно на свим нивоима, али и поред генијалности Болтовог сценарија, и поред феноменалне глуме величина попут Пола Скофилда, Роберта Шоа, Венди Хилер и Леа Мекерна, тешко да би био толико добар да у њему није био још један витални шраф - Џон у улози Ричарда Рича, који лобира код Мора за место на двору и не свиђа му се што је одбијен. Сјајно је гледати мајстора у једној од првих филмских улога како се од уплашеног маргиналца трансформише у љигавог кривоклетника у замену за бољи положај. Фантастично приказан пут од тачке А до тачке Б и јако убедљива глума заокружују портрет Рича, који најпре постаје велшки државни тужилац, а потом и канцелар читаве Енглеске за своје заслуге. Корупција је увек цветала међу британском елитом и ово је један од очигледнијих примера. Преминули див је већ овом улогом најавио велике ствари. "Човек за сва времена" је један од најбољих филмова шездесетих, а Џон је томе допринео успешно профилишући лик који је, иако несумњиво споредан, од великог значаја за целу радњу.

2. 10 RILLINGTON PLACE (1971) - TIMOTHY EVANS 

Џон је сјајан и као Тим Еванс, који се са женом и малом ћерком уселио у зграду на адреси из наслова, где живи и "оперише" Џон Кристи, серијски силоватељ и убица жена (фантастични Ричард Атенбороу). Лакомислени и практично неписмени Тим и његова жена су лагане мете превејаног убице који се нуди да им као стручњак помогне да се ослободе нежељено зачете бебе. Када бесловесног Тима нешто касније оптуже за убиство жене и ћерке, он покушава да се извуче и почиње френетична трка с временом. Опет је Харт заиста феноменалан у улози добромислећег, али потпуно погубљеног мужа, који се прилично касно освешћује и покушава да повади ствари, тек кад оне поприме и те како озбиљан ток. Иако је фокус пре свега на зликовцу кога Лорд Атенбороу савршено оживљава, редитељ Ричард Флејшер је и Џону дао сасвим довољно времена и слободе да покаже какав је мајстор, и испоручио је таман колико треба саблазни праћене драматиком да лик у потпуности успе. У прилог томе сведочи и чињеница да је за овај филм први пут номинован за награду БАФТА (познату и као британски Оскар).

3. MIDNIGHT EXPRESS (1978) - MAX 

Бескомпромисни приказ малтретирања у турском затвору у који је главни јунак заглавио због кријумчарења дроге, је први и једини филм у коме је Џон Харт прихватио улогу без читања сценарија. Он тумачи споредни лик Макса, старијег затвореника и наркомана који је већ увелико навикнут на терор који робијаши трпе. Сценарио је написао Оливер Стоун који се почетком двехиљадитих извинио Турцима због изузетно грубог третмана у овом филму. Чак је и Били Хејз на чијем је животу заснован овај филм рекао да су ствари претеране у односу на оно што му се заиста дешавало, али је зато рекао и да Џон Харт неописиво личи на правог Макса, и физички, и по ономе што му се дешавало. Иначе, он је, желећи да се што више приближи лику који тумачи, избегавао да се купа током већег дела снимања (које је трајало 53 дана), тако да је при самом крају толико баздио да га је већина избегавала. Ето шта значи бити посвећен, не смем ни да помислим шта би било да је на његовом месту био Данијел Деј-Луис, вероватно би заиста конзумирао дрогу. У сваком случају, још једна не много месната улога коју је Џон учинио великом, као и толико других после ње.

4. ALIEN (1979) - KANE 

Вероватно најбољи СФ хорор свих времена никако не би био то што јесте без великог доприноса Џона Харта. Он јесте био најкраће на екрану од читаве посаде "Нострома" и, што се мене лично тиче, мој омиљени лик је Ијан Холм у улози Еша, али Џон је тај који покреће целу ствар и чијом заслугом почиње читава гужва. Животом гарантујем да, ако сте икад гледали "Осмог путника" и треба из њега да издвојите једну упечатљиву сцену, то ће у сто посто случајева бити она када се туђин "рађа" из Кејнових груди, лично познајем неколико људи који се и данас стресу при помисли на исту. Џон Харт је још једном урадио оно за шта је специјалиста - од релативно мале улоге је направио креацију за памћење, а иронија је да је, баш као и у филму, он први умро од седам главних чланова посаде (и глумачке екипе). Не могу довољно да препоручим овај филм (иако сам то већ радио и у тексту о СФ филмовима, и у тексту о хорорима), тако да ћу само поновити да треба да га одгледате што пре. Џон је радом на њему уградио себе у још једно ремек-дело које заслужено припада самом врху светске кинематографије, а chestbursting ће до краја света остати легендарна сцена у енциклопедијама светског филма. Мало ли је?

5. THE ELEPHANT MAN (1980) - JOHN MERRICK 

Кад је Џону коначно омогућено да одигра главну улогу, одрадио је то за десетку, и право је чудо да је тако блатантно покраден за Оскара. У суморном филму Дејвида Линча, он тумачи историјску личност, Џозефа Мерика (у филму Џон) који се суочава са бруталним викторијанским друштвом у Лондону крајем 19. века, и то само због чињенице да је због болести и оштећења другачији од осталих. Срећа му се насмешила кад га је нашао добродушни доктор Тривс (Ентони Хопкинс) који га спасава тешког живота у циркусу и посвећује се његовом лечењу и интеграцији у друштво. Иако су многе муке кроз које Мерик пролази у филму свесно појачане у односу на стварни живот, Харт успева да га оживи као обичног, допадљивог и начитаног човека који успева да задржи људскост у окружењу које од њега прави звер. Колико је било захтевно, сведочи и чињеница да је сваког дана пре почетка снимања, за наношење маске и шминке, било потребно 7-8 сати. У једном од разговора са својом женом у току тог дрила, Харт је рекао "Мислим да ће ме коначно натерати да замрзим глуму". Ипак, не верујем да су у томе успели, јер даје апсолутно све од себе у овом мрачном ремек-делу које не оставља грам сумње око тога ко је право чудовиште - то су друштво, околина и предрасуде које носе они који изгледају сасвим нормално.

6. THE OSTERMAN WEEKEND (1983) - LAWRENCE FASSETT 

У веома потцењеном филму великана режије, Сема Пекинпоа, Џон Харт глуми агента ЦИА-е, Лерија Фесета, чији жена и дете су убијени, а он у потрази за одговорима постаје убеђен да су умешани руски агенти. Дефинитивно није међу најјачим филмовима које је Пекинпо снимио, али с обзиром на све проблеме са здрављем и продукцијом пројекта, испао је врло добро. Ово је прва адаптација дела Роберта Ладлама, а неки глумци, попут самог Џона, пристали су на смањење плате, само да би радили са легендарним режисером. Харт испоручује свој познати цинизам и изузетну љигавост, пружајући гледаоцима лика кога обожавају да мрзе. Изузетно се добро снашао у лику бескрупулозног агента који не преза буквално ни од чега да дође до потребних информација и оствари сопствене интересе. И поред слабих елемената које овај филм дефинитивно има, глума готово свих умешаних, а нарочито Рутгера Хауера и Џона Харта дефинитивно није један од њих, а не недостаје ни интригантна радња. Све поменуто и те како помаже да ово буде сасвим солидан трилер. Ипак, следећа улога је једна од оних по којима је Џон најпрепознатљивији.

7. 1984 (1984) - WINSTON SMITH

Верујем да нема велике потребе за неком помпезном најавом овог филма. Свако ко ме зна, зна колико обожавам књигу по којој је настао, ремек-дело апокалиптичне дистопије Џорџа Орвела. Филм је сниман баш у периоду када се догађаји у књизи дешавају, а интересантан је по томе што је последњи наслов у коме се појавио велики Ричард Бартон. Џон глуми главну улогу Винстона Смита (од почетка био једини избор продуцента и редитеља за улогу), чиновника који се усудио да устане против Великог брата и доведе у питање његове директиве, иако је знао шта му то може донети. Допустио је себи да осећа, искрено верујући да у душу не могу да му уђу. Мислим да ћу најбоље препоручити Џонову глуму и сам филм тако што ћу рећи да сам читајући Орвелово феноменално дело замишљао Винстона Смита баш онако како га је глумац у филму отелотворио, са свим конфликтима и променама осећања кроз које током свега пролази. Мада, добро, није ни чудо што је велики глумац све интерпретирао на прави начин. Ово није лака књига за адаптацију, нити лака улога за тумачење, али ако је неко био способан да све одради на прави начин, био је то Џон Харт у напону снаге, и учинио је то.

8. THE HIT (1984) - BRADDOCK 

Феноменални роуд муви кримић Стивена Фрирса који је неоправдано запостављен кад се прича о његовим најбољим остварењима, прати двојицу плаћених убица које по налогу газде по налогу газде отимају бившег колегу који је десет година раније певао мурији, а потом се скрасио у Шпанији. Међутим, кад тај колега током пута посеје раздор између два хенчмена, све је могуће. Џон убедљиво тумачи Бредока, старијег и искуснијег убицу, који мора да контролише свог младог "шегрта" усијане главе (Тим Рот). Сјајан филм, пун тензије и конфликта, на крилима бритког и бескомпромисног сценарија, носе управо Харт у улози Бредока, те Теренс Стемп у улози лукавог "тастера", Вилија Паркера, и тада млади и перспективни плавушан, Тим Рот, у улози Мајрона, који час брзоплетошћу, час агресивношћу, а час болећивошћу, стално квари Бредокове планове. Иначе, овај филм је испунио Џонову давну жељу да одигра опаког зликовца, и то је учинио (бар привидно) са изузетном лакоћом. Ако вам треба још основа за препоруку, уводну тему су радили Роџер Вотерс и Ерик Клептон, а за саундтрек је био задужен Пако Де Лусија. Пожурите и погледајте овај филм.

9. SCANDAL (1989) - STEPHEN WARD 

Заснован на истинитом догађају, филм прати лекара бонвивана Стивена Ворда, који се између осталог бави и интеграцијом припростих девојака у високо друштво, тиме побољшавајући сопствени статус. Једна од њих је и Кристин Килер која завршава у кревету Џона Профума, значајне политичке личности шездесетих година, и скандал је неминован. Поред бриљантне евокације датог периода, најјачи елемент филма је свакако глума Џона Харта, који фантастично оживљава човека који наизменично, како време одмиче, пролази кроз најбољи и најгори период у животу. Добро помажу и Ијан Мекелен, Бриџет Фонда, те Џоана Вели, као Килерова, али ово је од почетка до краја филм Џона Харта, и само је глумац његовог сензибилитета могао да дочара све танане емоције кроз које пролази лик који тумачи, од не баш много доброг лика коме је пре свега и изнад свега стало до себе и сопственог друштвеног статуса, до човека који ће ипак преиспитати ствари у које је веровао. Можда не толико велики филм сам по себи, али дефинитивно један од бољих Хартових глумачких наступа, што мислим да је довољна препорука да га истог тренутка убаците у беклог.

10. V FOR VENDETTA (2005) - SUTLER 

У мору очајних стрип адаптација у овом веку, једна од солиднијих (иако није баш добро остарила) је "В као Вендета" у којој маскирани осветник и борац за слободу руши фашистичку владу у футуристичком Лондону. Аутор стрипа Алан Мур је имао озбиљне замерке на филм, али поред пренаглашене симболике и неколико значајних разлика у односу на стрип, остале се по мени могу занемарити. Адаптирала су га браћа (овај, сестре) Ваховски, која су почела рад на сценарио још у доба рада на "Матриксу" (а и има одређених сличности). Такође, филм има доста сличности са "1984", с тим што Џон Харт овде глуми главног негативца, обрнуто од поменутог филма. Џон је успео да оживи званичника фашистичке владе Адама Сатлера (који се обраћа преко екрана, слично великом брату) на такав начин да вам је у тих неколико сцена заиста крајње одвратан. Феноменално оваплоћен љигави инструмент тоталитаризма, како то само један преискусан лисац може после толико година у послу, привидно без превише напора. Већ сам констатовао да је Џон (био) мајстор да мало времена које проведе на екрану учини потпуно упечатљивим. Ако вам кажем да је то и те како успео, и поред (нужно) упадљиво помпезног Хуга Вивинга, и ћелаве Натали Портман, онда вам је јасно о чему говорим. Он је најбољи доказ да не постоје мале и велике улоге, него такви глумци.

 Наравно да овај текст није довољно велики да поменем све значајне улоге у којима се појављивао и редитеље са којима је радио - на пример, био је Раскољников у ТВ верзији "Злочина и казне", дао глас Арагорну у анимираној верзији "Господара прстенова", играо у Ћиминовим "Вратима раја", Шеридановом "Пољу", два филма Џима Џармуша, био наратор у Фон Трировим "Догвилу" и "Мандерлеју", а појавио се и у "Меланхолији". Рад у позоришту нећу ни да помињем, јер би био потребан још један посебан текст. Надам се само да је и из овога што сам написао потпуно јасно којој групи глумаца овај господин припада. Стара гарда, класично обучавана, какве су дељали Џон Гилгуд и Лоренс Оливије. Такви бесмртници се у данашње време више не рађају.

Отворена (2016)

Сценарио и режија: Момир Милошевић
У главним улогама: Милена Ђуровић, Јелена Пузић, Јелена Ангеловски, Сава Кесић

Ево једног домаћег филма који сам чекао са приличним нестрпљењем због најава које су биле ем хороричне, ем комплетно ван мејнстрима, што се рефлектовало у чињеници да скоро сигурно нисте чули ни за једно име из глумачке екипе, а иако премиса звучи доста клишеирано, било је јасно да се, ако се крене правим путем, из ње доста може извући. Као да сам на неки начин предосетио да би ово могло да буде нешто прилично другачије од уобичајеног. И јесте било, те осећам потребу да напишем неколико редова о томе како ми је све то изгледало. Покушаћу да не разглабам, није ни могуће нешто превише улазити у ситна црева, али у сваком случају, овај филм треба видети, а пошто му је биоскопско време истекло, искористите прилику да скинете сасвим добар снимак који је ових дана постао доступан на интернету и одгледате га.

Отворена (2016)

Пријатељство између две матуранткиње, Саре и Алисе, нагло се прекида кад прва призна другој да према њој гаји снажна осећања. Пошто нису узвраћена, Сара пада у депресију и очај, који, потпомогнути репресивним окружењем, постепено попримају монструозан облик.

Најпре да поменем најочигледнију ствар - црно-белу хиперстилизовану фотографију која чини да филм од почетка до краја изгледа заиста прелепо - директан приступ ставља гледаоца у средиште радње, стерилно сиву атмосферу блокова. Редитељ Милошевић је британски ђак коме је ово дебитантско дугометражно остварење, које од почетка до краја има амбицију да се схвати уметнички, што због поменуте фотографије, што због начина обраде материјала. Прилично је јасно да су му узори све саме аждаје светског филма, попут Линча, Кроненберга, Жулавског и Поланског, али добра је ствар што ово никако није директна копија било кога од њих, већ је на све асоцијације о њима ударен лични печат. Скоро комплетан фокус је на две главне јунакиње, о чему сведочи јако занимљива идеја да се никоме осим њима двема у филму не виде лица. Допала ми се чињеница да је ово један од ретких филмова који покушава да се бави психолошком страном односа између две особе. Све време постоје назнаке да је средина у којој се налазе протагонисткиње исувише ауторитативна и репресивна, да живе животе којима нису задовољне, једна са успаљеном мајком, која својом активношћу сипа со на рану усамљености своје ћерке, а друга у ишчекивању монотоног живота у коме се све одвија по обрасцу (запослење одмах после школе). Треба рећи да је избор потпуно непознатих глумица можда и очекиван за овакав пројекат, али да се није баш у потпуности исплатио. Истини за вољу, две главне јунакиње су сасвим солидне, много то боље изгледа него у трејлеру, на пример, али остали нису на висини задатка и делује да само укочено декламују оно што се од њих тражи (мада, ко зна, можда је то и потребно, имајући у виду атмосферу свеопште отуђености која прожима филм целим током). Фино је кроз кадрове и музику дат процес прогресивног отуђења главне јунакиње која је од старта повучена, и ефекат који на њу има одбијање, које је вуче још дубље у очај. Елементи хорора су имплицирани кроз атмосферу и суптилне наговештаје, до самог краја, када попримају пуну телесну форму (морам да похвалим шминку и ефекте маске мајстора Мирослава Лакобрије). Не брините ако нисте у том фазону, ово није creature feature, само метафора је у питању, ништа друго. Такође бих рекао да филм никако не треба гледати кроз призму онога што би финансирала Квирија и остале ЛГБТ организације, пре мислим да је ово филм о љубави уопште и њеној дехуманизацији. Но, то је само моје тумачење. Такође, одмах и да кажем, ко трага искључиво за голотињом, нека ово прескочи. Она буквално не постоји, два минута приватавања је све што ћете добити у том смислу. 

Ту долазимо и до онога што је свакако могло бити боље. Иако филм свакако не траје дуго, напротив (тек нешто више од 70 минута), морало је бити више конкретних догађаја, нарочито у поменутом процесу алијенације, кадрови јесу феноменални, музика све то добро прати, глума Милене Ђуровић је у реду, али сувише тога је дато фрагментарно, чак и за један arty филм, овде има превише назнака и хинтова, а премало ствари за које се човек конкретно може ухватити да би у потпуности учитао редитељску идеју иза свега. Са друге стране, неким догађајима и поступцима недостаје права мотивација и нису довољно поткрепљени, те долазе право ниоткуда, попут зближавања у последњој четвртини филма, или безвезно кокетирање са фотографом, а упитна је и конотација одјавне песме "Кестен", која се, мало је рећи, не уклапа у цео контекст (осим што се бенд, је л' те, зове "Алиса"). Иако су учињени напори да се развију карактери главних јунакиња (што је заиста за сваку похвалу, нарочито у оваквом филму), ипак је сувише мало конкретних дешавања који би поступке и понашање свих (а нарочито споредних ликова) поставили на стабилне ноге, тако да је у неким деловима овај филм дефинитивно style over substance. Чуди и позитивно изненађује чињеница да је добио специјалну награду на Фестивалу филмског сценарија у Врњачкој Бањи, поготово кад се има у виду колико поменути фестивал нема кредибилитет (говорим на конто неких филмова којима су додељене главне награде). Ипак, лепо је што филм који дефинитивно није свачија шоља чаја и у сваком смислу је опскуран, може да добије овакво признање.

Све у свему, "Отворена" је пријатно освежење у српској кинематографији, и људски је надати се да ће се и у будућности појављивати креативни млади људи са жељом да створе нешто оригинално, храбро и несвакидашње. Идеја је најважнија, па иако она у овом стилски перфектном филму на моменте изгледа недоречено, редитеља и две глумице треба пажљиво пратити у будућности. Ако ово покрене тренд развоја жанровског филма у нашој земљи, онда можда заиста и има наде за будуће генерације. Ко жели, на јућубу може да погледа један од кратких филмова истог аутора, под називом "Интензивни ударац у главу" или "Jackhammer Hit to the Head" (2012), у коме већ показује склоност ка мрачној атмосфери и тешким тоновима. Играју Милена Предић, Драган Мићановић и Бранко Видаковић. 

ОЦЕНА: 3+

The Shining (1980) - трапави покушај сувисле анализе после петог гледања

Сценарио: Стенли Кјубрик, Дајан Џонсон, по роману Стивена Кинга

Режија: Стенли Кјубрик

У главним улогама: Џек Николсон, Шели Дувал, Дени Лојд, Скетмен Кротерс, Бери Нелсон, Филип Стоун, Џо Туркел

У тексту о хорорима, већ сам писао о својој безрезервној љубави према овом филму, и већ дуго говорим да је по мени у питању један од бољих филмова свих времена (мада се не бих усудио да правим било какве децидне листе). Ја избегавам да пишем и говорим о Стенлију Кјубрику и да га нешто претерано воршипујем (иако је несумњиво у питању један од највећих редитеља у историји светске кинематографије), зато што је постао жртва тзв. namedroppinga, односно, постао је предмет обожавања многих које знам и који благо речено знају мање о филмовима него што мисле, који се тако вежу за неколико имена и почну да им се диве и убацују их у своје квази-интелектуалне расправе. А он је заправо био све само не комерцијалан и конвенционалан редитељ - већина његових филмова је постала цењена тек деценијама касније, публика и критика су се махом униформно згражавале на премијерним пројекцијама - најочигледнији пример је "Одисеја" која се данас сматра оним што заиста јесте - ремек-дело - а по настанку су људи масовно напуштали биоскопске сале, јер је то једноставно био филм испред свог времена који је све, само не лако схватљив. То важи и данас, безмало пола века касније. Слично се може рећи и за "Исијавање", које од свега има једну Сатурн награду и није номиновано ни за један "Оскар" нити "Златни глобус". Покушаћу да објасним зашто сматрам да је то травестија, и зашто је то мој омиљени Кјубриков филм, међу толиким сјајним насловима. Као и сви велики филмови, нуди много могућих тумачења и потребно је много гледања да би се неке ствари похватале, ето ја сам успео да провалим неке детаље на пето гледање, и потпомогнут неким интернет анализама (пошто, наравно, нисам први који је те детаље уочио) формирао неку врсту чврсте интерпретације, која је, опет, потпуно субјективна, и може, а и не мора да буде тачна. Било да јесте или није тачна, "Исијавање" стоји постојано као клисурина међу најбољим хорорима свих времена, а зашто не рећи, и међу 50-60 најбољих филмова икада. Још једна ствар коју одговорно могу да тврдим и иза које чврсто стојим је да је овај филм један од шачице оних који без проблема туку књигу по којој су настали (још једини за које то могу са сигурношћу да тврдим су "Кум" и "Блејд ранер"). Па, ево, да оправдам сопствену егзалтацију.

Исијавање (1980)

Писац и бивши наставник Џек Торенс прихвата да се преко дуге и хладне зиме брине о хотелу у америчкој планинској припиздини и стиже тамо са женом Венди и малим сином Денијем. Међутим, време пролази, изолација је све већа, а немогућност да ишта напише, заједно са крвавом и насилном историјом хотела, све више оптерећују Џека, гурајући га у трагедију. За то време, Дени покушава да искористи специјални таленат који има да види шта ће се десити и упозори људе напољу о злу које се спрема.

Веома је мала вероватноћа да ико од читалаца није гледао овај филм бар једном, зато ћу се трудити да скратим причу о стварима које би требало да су познате. Одакле да почнем са похвалама? Најпре, као и увек, сценарио. Кјубрик у потпуности одбацује Кингову равну наративну линију и нуђење објашњења за све појаве и феномене "нормални човек пошизи под утицајем злог хотела, хотел на крају експлодира, трт-мрт, бљуц, трућ, лавиринт оживљава, бла, бла, не ваља бити лош према породици, m-kay?". Не. Стенли Кјубрик се само овлаш наслања на литерарни материјал и користи своје ингениозне идеје да створи изузетно злокобан, ванредно атмосферичан и надасве језив филм, о коме ћете размишљати дуго након завршетка. Све има своју одређену сврху - перфектан тајминг у кадрирању служи за стварање осећаја изолованости и клаустрофобије, а изванредна глума свих умешаних чини да све делује изузетно реалистично. Додајте на то пословични перфекционизам режисера, зачињен бесомучним понављањем кадрова, те феноменалну класичну музику (пре свих Кшиштофа Пендерецког и Беле Бартока) и добићете веома мукотрпан процес који је на крају срећом резултирао у ово што "Исијавање" јесте. Као пример онога што сам говорио, навешћу само сцену "Here's Johnny" (текст је импровизовао сам Џек Николсон, а у питању је омаж "Фантомској кочији" Виктора Сјестрема), која је снимана три дана, уз учешће шездесеторо врата. Џек Николсон и Шели Дувал су изразили отворено незадовољство што је колики-толики успех филма приписиван само Стенлију Кјубрику, без признавања заслуга глумцима и екипи. Обоје су рекли да су им ово физички најзахтевније улоге, а сам Џек је рекао да је улога Шели Дувал нешто најнапорније што је видео да једна глумица изводи на филму. Додајте на то да је режисер њу константно малтретирао на све могуће начине, јер је било потребно да буде у стању константне хистерије, па је у једном тренутку буквално остала без суза које би плакала. Ипак, он је на крају веома похвално говорио о њеној улози и глумачким способностима, али ју је све довело до нервне исцрпљености и губитка косе. Да би узроковао тражену нервозу код Николсона, Кјубрик је наредио да две недеље конзумира искључиво омражене му сендвиче са сиром. Наравно, треба поменути и шестогодишњег Денија Лојда, који је одиграо буквално као матор и пренео сва потребна комплексна осећања свога лика на платно, вођен старим вуком Кјубриком који ниједног тренутка није дозволио да дечко схвати какав филм заправо снима, све време је мислио да је драма у питању. Он је спонтано убацио покрет прстом када говори као Тони на првој аудицији и то је остало у филму. Сјајан је и Скетмен Кротерс у улози Дика Халорана, који Денију открива његов посебни таленат.

Од гомиле смешних аргумената због којих се Стивену Кингу филм није допао, издвојићу само један који је полувалидан - у књизи се лепо види како нормалан човек луди под утицајем хотела - по његовим речима, насупрот томе, од првог кадра се види да са Џеком Николсоном нешто није у реду. Ту је можда у праву, али по мени је то само још једно од Кјубрикових мајсторстава - он намерно креира такву атмосферу због свега што ће се касније десити. Једноставно, треба обраћати пажњу буквално на сваки кадар и сваку реченицу, па чак и тад није сигурно да ћете покопчати све ситне генијалности. А одакле почети са издвајањем врхунских сцена - од препричавања историје хотела, сусрета Денија и Халорана, преко откривања хиљада страница са истом реченицом (иначе, свака је ручно куцана на машини - ако вам треба још неки доказ да је Кјубрик тотални лудак), разговори са Лојдом и Грејдијем, соба 237, "редрум" сцена, када Дени најзад схвата шта је посреди, јурњава кроз лавиринт - you name it, this movie has it. Прелаз из наговештене у реалну страву је тако мајсторски изведен да је то просто за причу, без икаквих јефтиних џампскерова (осим можда сцене са женама у кади, али то је далеко од јефтиног). Генерално, у купатилима се одвија неколико битних сцена, као и у већини других Кјубрикових филмова, сетите се само "Фул метал џекета" и "Широм затворених очију". Да би довео глумце у право стање ума, пуштао им је пројекције филмова "Глава за брисање", "Розмерина беба" и "Истеривач ђавола" - и заиста, то су прави наслови за овако нешто, јер са "Исијавањем" деле кошмарни апсурд, бизарни хумор и гротескно окружење где обитава зло. И све је тако фантастично истемпирано и професионално прорачунато, од првог до последњег кадра, рачунајући боје, осветљење, и сто других чуда. Сваки детаљ код Стенлија Кјубрика мора да буде на свом месту, и заиста немам већих замерки.

Причало се о бројним стварима кад је овај филм у питању, неки су га чак схватили као метафору о холокаусту, неки су чињеницу да Дени носи џемпер "Аполо 11" протумачили као доказ да је Кјубрик заиста умешан у снимање лажног слетања на Месец. Наравно, постоје видео снимци где то Кјубрик наводно признаје, постоје и они где пориче. Све је то део урбане легенде. Оно што није мит је чињеница да се безмало 37 година касније још увек расправља о значењима појединих сцена и реченица. Прави и сто посто тачни одговори се највероватније неће никада сазнати (одређена Шекспирова дела, попут Хамлета, су предмет расправе 400 година и ником ништа). Ипак, после неколико гледања "Исијавања", могуће је приметити неколико ствари које би могле нешто да значе (или не). Једино што је сигурно код Стенлија Кјубрика је да апсолутно ни један једини фрејм није случајно убачен.

*** СПОЈЛЕРИ - КО НИЈЕ ГЛЕДАО, НЕКА НЕ ЧИТА ДАЉЕ ***

Наравно, не треба ни говорити да је сам изглед хотела са намером такав какав јесте - пун ходника који не воде никуда и прозора где им није место - управо зато што је велики редитељ желео да потпуно дезоријентише публику и пружи им осећај злослутне несигурности и клаустрофобије. И генерално, већ сам рекао да код њега случајни кадрови не постоје. 

Денијев трицикл није увек исти. У овој сцени где Џек чита "Плејгрл" магазин се јавља први пут. Немам тренутно филм на харду, па не могу да ухватим ближи фрејм, али види се да има бео оквир и два црвена звона на воланима, као и корпу, док касније, када Дени вози кроз ходнике у познатим сценама, види се само једно звонце као и црвени оквир, без корпе. Седиште је у оба случаја плаво. Такође у првом делу филма се виде ствари попут стола за билијар и некакве огромне дрвене скулптуре (види се у сцени када Дени први пут трициклом пролази кроз главни ходник). Међутим, оно што сам најпре запазио је писаћа машина коју Џек користи, која је најпре беж/крем, а потом сива (на пример у сцени када куца чувено "All work and no play". Граница између реалности и маште почиње лагано да се губи отприлике у периоду кад Џек сања Денија како лута кроз ходнике на трициклу, те се после буди, а Венди му доноси доручак у кревет. Снови су, као што знамо, често рефлексија подсвести, али не у потпуности верни стварности, са одређеним детаљима који су промењени. Моје мишљење је, а има и још људи на интернету који се слажу са мном, да у једном тренутку, Џеково писаније у потпуности преузима ствар, и да ми од одређеног момента, па све до краја, на екрану видимо ликове из Џековог романа, које је конципирао повезавши животе његове породице и насилне прошлости хотела. Отуд и разлике у тим кадровима - у стварном свету су фигура, билијарски сто, беж машина, нешто другачији трицикл и прича о бившем чувару хотела који је убио жену, ћерку и себе, а звао се Чарлс Грејди. У сцени које се, надам се, сећате, кад Грејди каже Џеку "Увек сте ви били чувар", он се представља као Делберт. А такође, филм нас наводи да поверујемо да су Грејдијеве ћерке управо близнакиње са горње слике које тако умилно зову Денија на игру. И шта је сад ту тачно? Не знам, ал' се мени чини да је могуће и прихватљиво као једна од теорија да Џек у чувеној бордо јакни никад није био стваран, и да је све што отад па до краја гледамо заправо роман о човеку који под утицајем хотела пуног духова жели да убије своју породицу.

 Дакле, и чувени разговори са Грејдијем и Лојдом, и махање бејзбол палицом и секирчином на престрављену Венди, јурњава по лавиринту, и на крају само смрзавање, могли би да буду део романа. Наравно да су могуће и другачије интерпретације, апсолутно нисам сигуран да је ово имало тачно, ово је само једно од могућих читања. Нарочито ако се има у виду да је у последњем тренутку избачена сцена епилога у којој се Венди и Дени опорављају у болници. Да бисте добили још већи увид у целу причу, ако вас интересује, наравно - топло препоручујем документарац о овом филму који се зове "Соба 237" и нуди нека своја решења, теорије, атмосферу са снимања, разговоре и још триста чуда, сигурно ће помоћи да се клупко макар мало размрси. Сад ће неки питати, ако је све тако као што кажем, зашто онда нису то приказали на крају - зашто нису дали неки суптилан хинт да је то све роман, него све још више збунили оном фотографијом? Зато што се ремек-дела тако не праве. Ако сада и овде треба да вам објашњавам зашто је боље не знати експлицитно и егзактно сваку мисао иза оваквог филма, онда он и није за вас, и треба да останете у свом "тинејџ теленовела - геј вампири - Паоло Коељо - Николас Спаркс" четвороуглу. Да не будем превише строг, ово је филм који треба да погледају сви обожаваоци седме уметности, небитно који жанр преферирају. Ако хорор није ваша шоља чаја, можете га макар ценити као беспрекорно направљен филм. "Исијавање" то свакако јесте.

ОЦЕНА: 5

Биланс смрти у свету филма 2016. године

Много се фаме створило око славних личности које су напустиле планету у протеклој години, те су многи олако почели да је проглашавају за "најгору икад" што се тога тиче. Такве тврдње се веома олако изричу, мада би она имала некакво утемељење ако би се искључиво животи познатих личности убрајали међу битне (свакако је било и раније тешких година које нису адекватно испраћене због неразвијености масовних медија). Протекла година је била неоспорно тешка за селебритије, али се за већину људи тежина године везује за одлазак тек неколико имена која су највећи мејнстрим. Углавном се не зна ни половина битних имена која су отишла, нити по чему су позната. То ће овај текст покушати да исправи, а сасвим је могуће да ћу и ја неког заборавити, колико год покушавао да испоштујем све. Такође, можда ће неки читалац неко име које ћу изоставити, не сматрајући га довољно великим за прву лигу, сматрати битнијим од неког које се нашло на листи. Стога је цела ова црна хроника потпуно субјективна.

VILMOS ZSIGMOND (1930) - Мађарски директор фотографије, задужен за филмове попут "Слика" и "Дугог растанка" Роберта Алтмана, "Ослобађања" Џона Бормана, "Опсесије" Брајана Де Палме, Спилбергових "Блиских сусрета треће врсте", "Ловца на јелене" и "Врата раја" Мајкла Ћимина, те Милерових "Вештица из Иствика". Деведесетих радио на филмовима "Маверик", "Чувар прелаза", "Атентатори", а касније на новим филмовима Вудија Алена.

FRANK ARMITAGE (1924) - Аниматор Дизнијевих филмова, између осталих "Мазе и Луње", "Петра Пана", "Књиге о џунгли" и "Мери Попинс".

MICHEL GALABRU (1922) - Француски глумац који у својих 250 филмова има сарадње са именима попут Жан-Лик Годара, Косте Гавраса, Бертрана Блијеа и Лика Бесона. Ипак, можда је најпознатији по учешћу у серијалу о жандару Крушоу, тик уз Луја Де Фина.

DAVID BOWIE (1947) - Нећу се фокусирати на његову музичку каријеру, која би морала да буде позната свакоме ко жели да зна ишта о музици, већ само битне филмске улоге. Важнији филмови - Човек који је пао на Земљу, Глад, Жутобради, Лавиринт, Одлазак у ноћ, Последње Христово искушење, Ватро ходај са мном, Престиж (Никола Тесла).

ALAN RICKMAN (1946) - Британски глумац који је запалио екран улогом Ханса Грубера у "Умри мушки", а потом се појавио са успехом у филмовима "Разум и осећајност", "Јудин пољубац", "Догма", "Галактички поход", "Уствари љубав", "Парфем", "Свини Тод", те Хари Потер франшиза, после које му се нетачно приписивао чувени "Always" цитат.

ETTORE SCOLA (1931) - Један од најпознатијих италијанских редитеља друге половине двадесетог века, аутор филмова "Ружни, прљави, зли", "Љубомора на италијански начин", "Посебан дан", "Вечера", "Љубавна страст" и многи други.

ABE VIGODA (1921) - Непревазиђени Сал Тесио из "Кума", познат још по филмовима "Џо против вулкана", "Шугар Хил", "Гле, ко то говори", "Трка Кенонбол 2", те серија "Барни Милер". Ипак, Тесио ће му увек остати лична карта.

FRANK FINLAY (1926) - Велики британски глумац који је избио у први план номинацијом за споредни Оскар у Оливијеовом "Отелу", а онда су дошли филмови "Пецарошеве ципеле", "У ђавољем врту", "Шафт у Африци", "Три мускетара", "Дивље гуске", "Пијаниста". Наравно, одлична позоришна каријера се такође подразумева.

GEORGE GAYNES (1917) - Глумац најпознатији по улози команданта Ласарда у свим филмовима "Полицијске академије". Играо је и у "Тутси" Сиднија Полака, Луј Маловој адаптацији "Ујка Вање", те филмовима "Ратом против истине" и Милеровом "Искушењу".

ANDRZEJ ZULAWSKI (1940) - Контроверзни пољски редитељ који се са правом може сврстати међу особеније припаднике бранше, најблаже речено. Артистички, тешки, насилни филмови који нису за свакога су му трејдмарк. Филмови: "Опседнутост", "Трећи део ноћи", "Ђаво", "Најважнија ствар: љубав", "Плава ноћ". Осим тога, направио је дете Софи Марсо, за то посебно поштовање мајстору.

DOUGLAS SLOCOMBE (1913) - Директор фотографије који је почео каријеру у познатим британским насловима продуцентске куће "Илинг", да би касније радио на филмовима "Бал вампира", "Зимски лав", "Посао у Италији", "Исус Христ суперстар", "Велики Гетсби", те трилогија "Индијана Џонс", без оног абортуса са ванземаљцима, наравно.

TONY BURTON (1938) - Поред улоге Дјука у "Роки" франшизи, по чему је најпознатији, играо је и у Карпентеровом "Нападу на полицијску станицу број 13", Кјубриковом "Исијавању", те у филму блексплоатације "Црни кум" и "Куки" Стивена Спилберга.

GEORGE KENNEDY (1925) - Оскаровац чија је каријера трајала преко пола века. Појавио се у читавом низу добрих и одличних филмских остварења, као што су "Шарада", "Усамљени су храбри", "Пст, слатка Шарлота", "Илузија", "Синови Кети Елдер", "12 жигосаних", "Неукротиви Лук", "Бостонски давитељ", "Калибар 20 за специјалисту", "Смрт на Нилу".

ДРАГАН НИКОЛИЋ (1943) - Надам се да Гагу, шмекера са Црвеног крста, не треба посебно представљати, као ни његову важност за нашу кинематографију и позориште. Све што кажем о томе преко оног што се већ зна било би сувишно. Била је част гледати га.

RICHARD BRADFORD (1934) - Махом је (увек) ефектно играо епизодисте. Филмови "Пут на југ", "Нестали", "Пут за Баунтифул", "Несаломиви", "Диксино срце", "Унутрашња контрола", "Чувар прелаза", "Комора", "Гангстери".

МАРИНКО МАЏГАЉ (1978) - Нажалост, није успео ни изблиза да се искаже, поготово на филму, а на телевизији ће вероватно остати упамћен по Црном Груји и Шотриним серијама. Каква штета.

PATTY DUKE (1946) - Имала је улоге у "Долини лутака", "Ја, Натали" и романси "Прелудијум за пољубац" са Мег Рајан, као и у огромној гомили серија, али њена лична карта и улога која ју је обележила заувек остаје Хелен Келер у "Чудотворцу" Артура Пена. Заслужен Оскар.

DORIS ROBERTS (1925) - Изузетна глумица позната по трилерима и комедијама шездесетих и седамдесетих година, која је ипак највећу славу стекла улогом Мари Барон у серији "Сви воле Рејмонда".

GUY HAMILTON (1922) - Познати британски редитељ, између осталог одговоран за класике "Инспектор зове", "Ђаволов ученик", "Сахрана у Берлину", "Битка за Британију" и "Зло под Сунцем", али је можда најпознатији по режирању четири филма о Џејмсу Бонду и то "Голдфингер", "Дијаманти су вечни", "Живи и пусти друге да умру" и "Човек са златним пиштољем".

PRINCE (1958) - Иако је много познатији као музичар, имао је улоге у филмовима "Пурпурна киша" Алберта Мањолија, те још три промотивна која је сам режирао.

MADELEINE LEBEAU (1923) - Француска глумица најпознатија по улогама у класицима "Казабланка" и "Осам и по". Остали филмови "Заустави зору", "Џентлмен Џим", "Париз још пева", "Златни кавез", "Парижанка".

ВЕЛИМИР БАТА ЖИВОЈИНОВИЋ (1933) - Мислим да је име довољно. Институција.

BURT KWOUK (1930) - Много је улога иза њега, али најчувенији је Кејто из "Пинк Пантера".

ЂОРЂЕ ЈЕЛИСИЋ (1925) - Велики српски глумац за кога вероватно многи млађи и не знају да је постојао. У резимеу му је већина битних ТВ драма и серија Телевизије Београд. Филмови: Поп Ћира и поп Спира, Последњи дан, Сам, Квар, Шеста брзина, Црни бисери, Операција Београд.

GIORGIO ALBERTAZZI (1923) - Италијански глумац и певач, експлодирао у "Последњем лету у Мариенбаду" Алана Ренеа, а појављивао се у класицима попут "Млетачког трговца", "Белих ноћи" и серијама "Идиот" и "Џекил". Остали филмови "Убиство Троцког", "Једном годишње сваке године" и "Знак пандура".

PETER SHAFFER (1926) - Признати драмски писац, одговоран за комаде "Вежба са пет прстију", "Краљевски лов на Сунце", "Еквус" и "Амадеус". Сви поменути су преточени у успешне филмске адаптације.

МИЛОРАД МАНДИЋ МАНДА (1961) - Нема потребе превише причати о доприносу овог човека нашем детињству и животу уопште. Још један ненадокнадив губитак.

BUD SPENCER (1929) - Италијански глумац повеликих габарита кога смо навикли да гледамо у вестернима (махом са Теренсом Хилом) и детективским филмовима, нарочито га наша публика памти као Џека Костела званог Екстраларџ. Иначе, бивши пливач олимпијац.

ROBIN HARDY (1929) - Режисер и писац који у филмографији нема много наслова, али има мало ремек-дело британског хорора, "Човек од прућа" (1973), а то је сасвим довољно. 

MICHAEL CIMINO (1939) - Режисер одговоран за "Ловца на јелене", "Врата раја", "Годину змаја", "Калибар 20 за специјалисту", те римејк "Часова очаја".

ABBAS KIAROSTAMI (1940) - Вероватно највећи ирански редитељ свих времена (само га Асгар Фархади можда престигне), познат по јединственом стилу и тематици.

HECTOR BABENCO (1946) - Врсни бразилски редитељ, познат по насловима "Пишоте" и "Карандиру", а у Холивуду "Пољубац жене паука" и "Челични коров". 

GARRY MARSHALL (1934) - Људи откидају на офуцаног плејбоја и курву из "Згодне жене", али ако хоћете праве драгуље из опуса овог редитеља, гледајте "Преко палубе" и "Френки и Џони".

MARNI NIXON (1930) - Вероватно најпознатија певачица класичног филма, која је мењала многе звезде кад је требало да пусте глас, укључујући Одри Хепберн у "Моја драга госпођице" и Дебру Кар у "Афери за сећање".

KENNY BAKER (1934) - Глумац патуљак који се прославио улогом Р2Д2 у франшизи "Ратова звезда".

ARTHUR HILLER (1923) - Режисер заслужан за филмове "Болница", "Љубавна прича", "Не видим и не чујем зло", "Дошљаци", "Човек у стакленом звону" и многе друге.

STEVEN HILL (1922) - Феноменални глумац који је ретко играо главне улоге, али је био одличан где год се појави. Између осталог, био је у "Дете чека", "Танка нит", "Очевидац", "Наставници", "Горушица", "Трчање у празно", "Фирма". Био је и у главној екипи оригиналне серије "Немогућа мисија".

GENE WILDER (1933) - Непревазиђени комичар, оригинални Вили Вонка и глумац непогрешивог тајминга. Поред сјајне филмографије, такође је имао и одличну позоришну каријеру. Са великог платна, под обавезно су и наслови "Продуценти", "Млади Франкенштајн", "Жена у црвеном", "Ужарена седла", "Потпуно луди" и поменути "Не видим и не чујем зло".

JON POLITO (1950) - Свима познати дебели ћелави геј, прославио се као Кросети у "Одељењу за убиства" и улогама код браће Коен.

CURTIS HANSON (1945) - Редитељ, одговоран између осталог за "Поверљиво из Л.А.", "Златне момке" и "8 миља".

ANDRZEJ WAJDA (1926) - Једно од најзначајнијих имена европске кинематографије у другој половини 20. века, нарочито шездесетих и седамдесетих година. 

ROBERT VAUGHN (1932) - Последњи од седморице величанствених, који се још истакао и у филмовима "Млади Филаделфијци" и "Булит", као и серији "The Man from U.N.C.L.E."

LUPITA TOVAR (1910) - Мексичка глумица, најпознатија по учешћу у шпанским римејковима класичних филмова, укључујући "Дракулу", а и по томе што је највероватније доскора била најстарија жива глумица - завршила је живот у сто шестој.

PETER VAUGHAN (1923) - Рафинирани британски глумац који је поред неколико деценија у позоришту стигао и да се појави у многим важним насловима, попут "Пси од сламе", "Чаробни фрулаш", "Дивљи Месија", "Временски бандити", "Жена француског поручника", "Бразил", "Остаци дана", "Искушење", "Легенда о пијанисти на океану". Млађа публика га памти као мештра Емона Таргарјена.

ZSA ZSA GABOR (1917) - Мађарски секс симбол златног доба Холивуда, нажалост неискоришћеног потенцијала и познатија по великом броју мужева. За пар недеља јој се није дало да напуни стотку.

CARRIE FISHER (1956) - Наравно, цео свет је зна као принцезу Леју, али се такође појављивала у "Шампону", "Хани и њеним сестрама", "Састанку са смрћу", "Кад је Хари срео Сели", "Не тупи Фреде", "Куки", "Вриску 3" и тако даље.

DEBBIE REYNOLDS (1932) - Умрла од туге за ћерком, дан касније. Експлодирала је још као тинејџерка у "Певајмо на киши", а појавила се у још осамдесетак филмова и серија и била активна до смрти. За Оскара номинована за филм "Неуништива Моли Браун", а номинована и за пет Златних глобуса, као и за Еми.  

Они које сам заборавио нека опросте, а да завршимо на бољи начин, подсетићу да су прошле године две живе холивудске легенде, Оливија Де Хавиланд и Кирк Даглас, напуниле сто година. Надајмо се да ће ова бити благонаклонија кад је црна књига у питању.

Kynodontas (Dogtooth, 2009)

Сценарио: Ефтимис Филипу, Јоргос Лантимос

Режија: Јоргос Лантимос

У главним улогама: Христос Стерјоглу, Мишел Вели, Ангелики Папулија, Мери Тсони, Ана Калаитсиду

Сјајан филм савременог грчког редитеља никога неће оставити равнодушним. Можете га волети или мрзети, али ћете свакако о њему размишљати и после истека 94 минута. Лантимос се бави темама које грчке синеасте (бар ове с којима сам ја упознат, а нажалост их нема много) досад нису нарочито дотицале. Хируршки прецизно и ледено сецирање урбане дистопије (по мени) нигде није успело као у "Очњаку", којим је изашао на велику сцену. Мишљења око овог остварења су изразито подељена, неки га зову претенциозним прецењеним срањем, а други малим ремек-делом. Шта год да је, узело је две награде у Кану, и покупило седам грчких Оскара, као и још неколико награда, а било је и конкурент за Оскара за најбољи страни филм. Ја ћу покушати да откријем зашто ме на прву овај филм освојио (погодили сте да припадам тој групи, иначе не бих ни писао текст). Гледао сам и холивудски деби истог режисера "Јастог" који има феноменалну премису и у првом делу је заиста одличан да би у другом прилично изгубио корак, али и даље га сматрам добрим филмом, те ћу са пажњом посматрати следеће што Лантимос буде радио. А треба да погледам и "Алпе" који су између "Очњака" и "Јастога".

Очњак

Троје тинејџера родитељи држе затвореним у изолованој, ограђеној кући коју ће им дозволити да напусте тек "кад им испадну очњаци". Све што знају о спољном свету је оно што су научили из лажи њихових родитеља и преко касета са којих уче потпуно нов вокабулар сваког дана. Једини који сме да напушта овај строго контролисани свет је отац који, радећи у фабрици, обезбеђује приходе, а једини повремени уљез је његова колегиница коју плаћа да се нађе његовом сину кад треба да испољи мушке нагоне. Лепо понашање се награђује, а лоше кажњава насиљем. Када фасада најзад почне да се урушава, последице су неминовне.

Најпре да кажем да је овај филм препун симболике и да неће бити најјаснији онима који воле да им се све нацрта. Свакако је у питању цинична алегорија тоталитаризма, и то не оног о коме вам говоре мејнстрим медији, него онај који се спроводи у реалном животу над поданицима неолибералног капитализма - напољу су опасности, напољу је зло, напоље се не сме излазити, а унутра, у нашој оази, нам је лепо и имамо све што пожелимо, јер су се наши господари (овде родитељи) потрудили да нам то обезбеде. И управо је у томе велики Лантимосов погодак - он крајње значење држи у тајности од гледалаца, тако да филм може да функционише и као црна комедија и као хорор, као прича о опсесивном родитељству и као сатира на контролу медија помоћу одржавања константне атмосфере страха и терора (овде од спољног света). Ако се све ово има у виду, није толико тешко поверовати у бизарне околности у којима се несрећна деца налазе, јер гледалац зна да је њихов свет зао и наопак, и да је оно што им раде родитељи зло и наопако, али они то не знају, јер не знају ни за шта друго. А најгоре од свега што отац заиста мисли да им помаже, и спреман је да иде преко сваке границе да би "заштитио" породицу. А кад "уљез" почне да разоткрива трулеж на којој све почива, уздрмани су породични темељи и наступа насиље. Режија је ингениозна, јер је тако генијално сведена - нећете овде видети ејзенштајновску монтажу, нити леонеовске крупне планове, али зато ће вас Лантимос уљуљкати тишином и натерати да се запитате шта уопште гледате, да би вас затим спуцао у плексус јаким емотивним ударом, било речима или делима својих јунака. Фасцинантно је колико креатори ове фантазије иду далеко у њеном одржавању. Деца су од рођења живела у незнању, уграђен им је патолошки страх од свега што припада спољном свету и никад нису изашли даље од баште (обична домаћа мачка идентификована као смртна опасност, а авиони који пролећу се представљају као играчке). Ту је такође и алтернативни језик који су измислили да би предупредили сваку могућност учења из спољног света (на пример "зомби" значи "мали жути цвет", а "мачкица/пичка" "велико светло", што доводи до феноменалне реченице, која би у енглеском преводу звучала отприлике "The pussy was switched off and the room was plunged into darkness". Кад смо већ код мачака, упозоравам унапред да у филму постоји сцена која се њиховим љубитељима неће свидети.

Уверљивости ове изразито бизарне премисе доприноси и униформно изузетна глума свих умешаних, почевши од Христоса Стерјоглуа у улози оца, до Ане Калаитсиду, која је катализатор промене свести старије ћерке. Осуда васпитног система је генијална у својој експлицитности, филм је веома директна и веома љута оптужба против гушења слободе избора и наметања менталног тоталитаризма и индоктринације, која најчешће долази од политике, тј. државе и система, али исто тако, како Лантимос исправно наглашава, може да дође и из других извора, а најстрашнија је из породице. Уградити вечни страх у главе своје деце да бисте их контролисали и не пуштати их да сама одлучују о било чему је нешто најгоре што можете да им учините. Једно од питања које филм оставља отвореним је и зашто се све то дешава, односно шта је изазвало такво понашање родитеља, али у крајњој инстанци то није ни много битно, јер шта год да је разлог, никакво оправдање за тако нешто не може да постоји.

Фасцинира режисеров смисао за детаљ и маштовитост којом кроз наизглед баналне кадрове скреће пажњу гледаоцима на важне ствари. Фотографија Тимиоса Бакататакиса је заиста прелепа, а "Очњак" је још један доказ да се изузетно храбар, оригиналан (да, постоји тај термин у новијим филмовима), комплексан и надасве жесток филм, може снимити са мало је рећи скромним буџетом, да добра идеја и прича, тачније сценарио, побеђују све друге мањкавости. Снимљен је готово без саундтрека, и са мало одсвиране и пуштене музике, што доприноси ионако стерилној атмосфери (још једна фантастична сцена - "хоћете да чујете деду како пева?" да би се затим са радија зачуо Френк Синатра). Нема шта, заиста сјајно. 

Као и сваки интелигентан филм, "Очњак" оставља гомилу отворених питања, и баш зато је успешан готово на сваком пољу - јер га је, како сам већ рекао, могуће интерпретирати на много начина, а то се нарочито односи на последњу сцену. Нека свако интерпретира по свом нахођењу, ја сам изабрао своју интерпретацију, и та последња сцена је један од разлога што овај филм сматрам скоро па ремек-делом. Већ сам знао да је европски филм много живљи и успешнији од 90% холивудских мртвих пувала, али "Очњак" ме и поред тога пријатно изненадио. Ово није филм за закречене масе, ово није филм који ће ценити просечни конзументи празноглавих блокбастера за децу и малоумне ждераче кокица. Ово је пре свега филм који има велика МУДА, а где ћете већу препоруку за гледање, то је изузетно ретка ствар у модерној кинематографији. За крај, песма Филипа Ларкина, рекао бих изузетно прикладна у контексту овог филма:

They fuck you up, your mum and dad.
They may not mean to, but they do.
They fill you with the faults they had
And add some extra, just for you.

But they were fucked up in their turn
By fools in old-style hats and coats,
Who half the time were soppy-stern
And half at one another's throats.

Man hands on misery to man.
It deepens like a coastal shelf.
Get out as early as you can,
And don't have any kids yourself. 

ОЦЕНА: 4+