четвртак, 2. фебруар 2017.

La La Land (2016)

Сценарио и режија: Демијан Чазел
У главним улогама: Рајан Гослинг, Ема Стоун, Џон Леџенд, Розмери Девит

Кад је неки филм помпезно најављиван обично сачекам да се слегне прашина, па га онда погледам кад утихне фама. Међутим, рекордних 14 номинација за Оскара (рекорд деле Титаник и Све о Еви), рекордних 7 освојених Златних глобуса, те славопојке критике и публике у рангу неких од најбољих наслова икада, нагнале су ме да не часим ни часа. Чим се појавио иоле пристојан скринер, пожурио сам да оверим филм, прибојавајући се да ће ми се потврдити сумње да је све ово само једна маркетиншки безобразно прехајпован и нашминкан филм, предодређен за награде, јер удара по правим жицама и лепо изгледа. После два сата и седам минута, немам ни најмању сумњу да је то истина. Детаљно ћу објаснити због чега то мислим.

Ла ла ленд (2016)
Џез пијаниста у покушају се заљубљује у глумицу у успону у модерном Лос Анђелесу. Кад стигне успех, морају да се преиспитају приоритети и почиње прави тест за обоје.

Прво што се да приметити је да је овај филм препун омажа класицима светске кинематографије, и уопште се не труди да то сакрије, од првог до последњег кадра. Од приче о филмовима, сцена из биоскопа, постера, до готово свега осталог. Међутим, ту лежи ретка позитивна карактеристика овог филма, која се временом претвара и у проблем - осим тога што је у потпуности инспирисан мјузиклима студија РКО из тридесетих и четрдесетих (са Фредом Астером и Џинџер Роџерс), те оним нешто каснијим, попут "Певајмо на киши" и "Приче са западне стране", он такође у много сцена нуди и кореографске омаже поменутим филмовима (игра је пресликана на по неколико секунди, ако ја из главе могу да набројим шест или седам, мора да их има бар двадесет). Ја у томе видим огроман проблем, јер је овај филм најављиван као пројекат који је у исто време љубавно писмо старим остварењима, и нешто потпуно оригинално, са друге стране. Ја тај други део уопште не видим, и по мени главна и највећа мана овог филма се огледа у томе што не нуди апсолутно ништа ново - ни идејно, ни тематски, ни глумачко-певачко-играчки, ни реализацијски. Има ту симпатичних секвенци - пре свега мислим на подужу снолику сцену са краја; Ема Стоун није без глумачког талента (чак мислим да овде помаже то што није лепотица у класичном смислу), и Рајан Гослинг је солидно овладао клавиром, и као пијаниста се добро снашао (глумачки део посла је друга прича). Међутим, то једноставно није довољно. Осим тих (константних) бацања коски старим насловима, и осим чињенице да је лепо нашминкан и да добро изгледа, овај филм нема других искупљујућих квалитета и карактеристика. Без свежине, без оригиналности, без ингениозности, са клише причом, са сасвим очекиваним сценаристичко-режијским решењима. Песме и музика Џастина Хурвица уопште нису ништа специјално, певање је лоше (знало се како то решавају стари филмови - ако је нека глумица поседовала колоратурни сопран, попут рецимо Џули Ендруз, пева сама, ако не, синхронизује је Марни Никсон, или нека друга певачица која се тиме бави). Овде глумци певају сами, али ништа нема призвук филмова на које се "Ла ла ленд" угледа - и стога све делује вештачки и исфорсирано. Све је то занатски коректно одрађено - песма, игра, глума - али готово да можете да чујете упутства редитеља који говори глумцима где да стану и како да се помере - нема страсти, нема хемије, нема харизме, нема свега онога што је красило Фреда, Џинџер, Џина, Џули и остале мајсторе. Прича се готово комплетно може предвидети, а то никад није добро. Ко је гледао довољно филмова, доста му је првих 20 минута и остатак може да испрати само због песама. Притом, ја нисам неки познавалац мјузикала, али овај филм у једном тренутку прелази границу омажа и постаје бездушни плагијат који, истина, визуелно делује сјајно.

Иако читав филм делује као омаж прошлим временима, све се дешава у дигиталном добу, и сценариста/режисер заслужује похвале што покушава да натера гледаоца да поверује у филмску магију у таквом окружењу, али нажалост све остаје на празном покушају, чак је и "Мулен руж" База Лурмана, који је познат по style over substance филмовима, показна вежба из предмета "како успешно направити раскошан мјузикл" у односу на "Ла ла ленд". Наслов је иначе, за оне који не знају, референца на Лос Анђелес као земљу снова, а такође и енглеска фраза за неког ко нема додир са стварношћу. Празнина и недореченост филма се огледају и у чињеници да су глумци, не рачунајући главни пар, сведени на ниво статиста, па је тако Џон Леџенд, који по вокацији и није глумац, показао више жеље него Гослинг у свом кратком сегменту (чак ни песмица није лоша). Такође, ту је и Џеј Кеј Симонс, који у својих пет минута у улози власника локала/мрзитеља џеза даје малу лекцију глуме и демонстрира огромно знање (слично великом Пери Краљу у улози Сретена Жујкића у "Кенгуру"). Једноставно, овај пројекат је превелики и преамбициозан у односу на овако прозаичну реализацију. Цар је го, и не занима ме колико ће ово награда освојити.

Ипак, и поред све просечности (па и исподпросечности), уопште ме не чуди што се ово толико свиђа људима и што се не усуђују да га негативно критикују. Ово је фил-гуд остварење, у духу старих мјузикала, које одаје поштовање класицима, фино је увијено у обланде, политички је коректно, савршено функционише као филм на који можете одвести девојку (већина гледалаца је гледала премало филмова да уопште примети омаже, а камоли да им засметају до границе да помисле да је ово малтене плагијат), песме, иако нису ништа посебно, су махом певљиве, можда ће нека и освојити Оскара (од толиких номинација, не би ни било чудо). Редитељ махом погађа праве жице, и поруке су савршене за стварање масе следбеника ("пратите своје снове, ОК?", "сви имају шансе, ОК?" и остале бајковите селф-хелп мантре). Филм је такође потпуно политички коректан и скоро без икаквих псовки, што је, признаћу, освежење у овој ери, али линија мањег отпора не ствара ремек-дела, то је сасвим јасно. На крају бих само закључио да би и Филип Вишњић и слепа Живана као чланови комисије могли да укапирају да ово није филм који завређује седам Златних глобуса и четрнаест номинација за Оскара, али ме са друге стране уопште не би зачудило да покупи већину. (Титаник је био подједнако помпезан и подједнако лош, али је освојио награде само за техничке ствари, што је прихватљиво). Нека ово освоји Оскара за песму, костиме, и слично, нећу имати ништа против. Али, дати му било коју од главних награда би била даља девалвација ионако пропале награде, и надам се да се то неће десити. Заиста се најискреније надам да неће.

Још да се запитам у закључку, ко гура Демијана Чазела? Свака њему част, млад је, нова свежа крв у Холивуду, сам пише и режира своје филмове, али сетите се само колико је био хваљен његов првенац "Whiplash", који јесте био добар филм пер се, и заслужио је похвале за враћање џез музике у филмове (ни овај филм није могао да прође без љубави према џезу, и то је сасвим ОК), али будимо реални, данас би већ био скоро потпуно заборављен, само да не беше бравурозне глуме Џеј Кеј Симонса, о којој се и данас говори. Без њега би и "Whiplash" комотно могао да се сврста у категорију "играо је једно љето". "Ла ла ленд" је прилично слабији филм од њега, и идејно, и глумачки, и сценаристички. Ипак, не верујем да ће се после оволике помпе пребрзо заборавити. Због хајпа који га прати, сигурно ће се о њему причати бар још неко време. И то је у реду. Али, због толиких номинација, које су по свим параметрима незаслужене, од мене ће да добије пола оцене мање. Мене само чуди да је међу онима који хвале режисера и називају га будућношћу америчког филма један визионар попут Вилијема Фридкина, управо познат по ремек-делима која су све што овај филм није - храбра, оригинална и револуционарна (Француска веза, Истеривач ђавола, Чаробњак, итд). Можда је Чазел будућност америчког филма, али се искрено надам да ће у будућности снимати другачију врсту филмова од ове - пре свега много одважније, храбрије и мање посуте шећером. Јер, кад гованце поспете шећером и увијете га у најлепше машнице, и даље је само то - гованце.

ОЦЕНА: 2+ / 3-

Нема коментара:

Постави коментар