петак, 12. август 2016.

Југословенске серије (1) - Куда иду дивље свиње (1971)

Сценарио: Иво Штивичић
Режија: Иван Хетрих
Број епизода: 10
У главним улогама: Љубиша Самарџић, Фабијан Шоваговић, Иво Сердар, Јован Личина, Миодраг Лончар, Драго Митровић, Звонимир Торјанац, Илија Џувалековски, Весна Малохоџић, Светлана Бојковић, Младен Црнобрња, Златко Црнковић, Изет Хајдархоџић

Одавно нисам писао ни о чему везаном за домаће (или бар номинално домаће) ствари, те сам решио да следећу повећу групу текстова посветим најбољим серијама бивше Југославије. Почећу са једном од две хрватске серије које ће се ту наћи, из простог разлога што сам њу најскорије погледао, те су ми сцене, епизоде и све везано за њих, најсвежије у памћењу. Настала у још увек веома осетљиво време, серија је доживела вртоглав успех и вратила веру у загребачку телевизију, која ионако реално никад није могла да се мери са београдском, па ни сарајевском, кад је драмски и серијски програм у питању - дефинитивно је помогла да овај медиј поново стане на ноге. Због веома нетипичног приступа, те начина обраде, о којима ћу у наставку текста детаљније причати, мало је фалило да се серија не емитује, но, на лично залагање Мирослава Крлеже и Владимира Бакарића, на срећу је ипак пуштена на телевизији. 

 Док Други светски рат увелико бесни, на периферији Загреба, у доба опште оскудице, две шверцерске групе, предвођене Црним Роком и Веригом, боре се за превласт. Све се дешава под будним оком жандармеријског поднаредника Милета Врбице, а у игри су и агенти усташког редарства (нешто слично агентима београдске специјалне полиције), домобрани, Немци, комунисти и њихови симпатизери, илегалци, и остали који покушавају да преживе или се окористе у ратно доба. Атмосфера је доведена до усијања сазнањем да се ту негде крије и чувени комунистички илегалац Чапља, а све се временски поклапа са неким чудним смртним случајевима који се ту догађају.

Ово је вероватно прва серија која је ратно окружење приказивала из перспективе аполитичних протагониста сумњивог морала, односно криминалаца који у хаосу рата виде прилику да омасте брк и лако зараде. Крлежин утицај је одиграо кључну улогу, будући да је серија у којој су у средишту радње две шверцерске банде, док су комунистички илегалци углавном статисти, заударала на вестерн поетику и идеолошку субверзивност. Једну банду чине три сина чувеног бившег комунисте Гаврана, Црни Рок, Шарац и Плик, док су у другој, јачој и богатијој, Верига, трапави и осетљиви му потрчко Мољац, те разбијачи Ромел и Гризл. Посредник је Прота, који се бави пецањем и некако покушава да одржи мир. Послови се склапају и сукоби одигравају у две крчме које држе Лујо и Професор Поред Немаца, сви муку муче са усташким редарством које предводе шеф Камило Лисац, и његов најефикаснији агент Шојка, док је његов део и поднаредник Миле Врбица, пријатељ Гавранових, који жмури на њихов криминал у замену за пола зараде, док је у позадини свега неухватљиви Чапља са сарадницима, од којих је један од најближих Вено, најстарији брат Гавранових. Поред врло зрелог и интелигентног сценарија, рекао бих да је највећи квалитет серије управо тај неконвенционални приступ, где јунаци користећи се општим сукобом безобзирно остварују своје интересе, а опште безакоње и грабеж им служе као штит иза кога је све дозвољено. Ипак, поступци им се све више преплићу са током општих збивања, па тако ни они којима је рат био прилика за шверц и зараду, не успевају да остану по страни у свеопштој драми. Управо се на тај начин профилише и живописни лик Црног Рока, којег убедљиво оживљава Љубиша Самарџић - он почиње као типични антихерој који брине само како да прехрани велику породицу и извуче своју кожу, али потом суптилно прераста у неку врсту дискретног хероја са којим се публика идентификује, не изгубивши притом оно црно што је неизбрисиви део његовог карактера. Тако он, иако је дефинитивно прва и главна личност серије, никако није анђео белих крила који је заслужио место поред Господа. Напротив. Велики глумац Фабијан Шоваговић је заиста развалио улогу Милета Врбице, често пијаног поднаредника који за део пара затвара очи пред илегалном трговином Рока и друштва. У исто време изазива код гледаоца и неку врсту гађења због користољубивости, и симпатије, јер је човек који само покушава да преживи у тешким временима, балансирајући између заштите пријатеља и оданости проусташким шефовима (без уплитања у идеологију) да би извукао живу главу и задржао какав-такав положај - а такође и смеха, кад у неким од ретких комичних момената серије запева припит "Мене цура моли да спавамо голи" или "Ја сам малу научио реда, кад ме љуби да ме не уједа". Главни негативац је свакако Шојка, гнусни агент редарства и цинкарош, који је многе људе отерао у смрт. Он је млад, амбициозан и не преза ни од чега да добије или сазна оно што жели. Јако му се свиђа осећај моћи и власти, али је заправо кукавица и бедник, што потврђују готово сви који га знају. Прерано преминули Иво Сердар је такође сјајан, не може да вам се не смучи кад га видите и чујете онако слаткоречиво пакосног. За разлику од њега, шеф редарства Камило Лисац (Звонко Торјанац) делује као неко ко баш и не ужива претерано у свом послу, али га свеједно ревносно обавља. Он воли да ствари реши причом ако је могуће, а ако није, увек су ту момци да "омекшају" саговорника. Јован Личина је још једно откровење серије, можда и најбоља улога уз Милета Врбицу, отелотворио је арогантног и прзничавог Веригу са таман довољном дозом интелигенције и беса, да креира фантастичан пандан Црном Року. Он је такође шверцер који ради оно што најбоље уме и тражи лаку зараду, мада поседује мање искупљујућих карактеристика. Право је уживање гледати надмудривање његове групице са Роковом и њихове оштре вербалне конфронтације, које понекад добију и физички аспект. Сви ликови које сам поменуо, а и многи које нисам (у серији учествовало 70 професионалних глумаца) се одликују добром карактеризацијом (рецимо, Драго Митровић у улози Проте, или Миодраг Лончар, као кафеџија Лујо који послује са Роком, али користи прилику да и сам понешто ућари са стране).

 Можда би благи изузетак били женски ликови, који су углавном сведени на предмет сексуалне привлачности, иако су готово стално присутни (попут конобарице коју игра Весна Малохоџић или Мајде Грбац у улози Ленке). Изузетак је Светлана Бојковић у улози певачице Вере, која започиње појављивање у серији као Рокова девојка, а после ће бити још много штошта, и њени ће поступци директно одлучити неколико судбина. Упечатљиве су и мале улоге Татјане Бељакове и Мире Жупан, које се појављују у једној, односно две епизоде. Морам да кажем да сам јако задовољан локацијама снимања, јер се савршено уклапају у цео амбијент - мочвара, крчме, пролази, затвори - места као створена за мутне радње и послове испод жита. Хетрих је у доба снимања био већ малтене телевизијски ветеран, па не чуди сигурна режија и добро усликани кадрови. Музичка тема уваженог диригента и композитора, Миљенка Прохаске, сведена на класичне елементе са повременим упливима помпезних деоница, фантастично одговара догађањима у серији, која је са правом поново уздигла телевизију Загреб. Бакарићу је свесно на цензуру дата најбенигнија епизода, и он је дао прелазну оцену, док су се одређени елементи лако могли протумачити као субверзивни, а анти-усташка гледишта су прилично очигледна, уз отворено помињање крвника као што су Јуре Францетић и Љубо Милош. Наслов "Куда иду дивље свиње" се односи на способност јунака да у ратна времена спретно и успешно замећу трагове попут дивљих свиња. Прва клапа је пала средином септембра 1970. године, док је прва епизода емитована крајем априла наредне године, те у наредних десет недеља. Снимало се 111 радних дана и од самог почетка се говорило да је ово једно од највећих ТВ достигнућа до тада. Акциони карактер и вестерн аналогија су одмах обезбедили наклоност код публике и, на крилима већ поменутог изузетног Штивичићевог сценарија, створили телевизијски класик. 

Дакако, има ова серија и мањкавости, неке ствари делују мало наивно, неке мало збрзано, неки ликови нису довољно профилисани да би гледаоца за њих било превише брига. Али, за једну десетоепизодну серију, у којој се ствари брзо дешавају и времена за губљење нема, ја сам и више него задовољан, а оно што највише волим у вези с њом је константна атмосфера свеопштег бесмисла и безнађа рата и детаљан приказ целокупне багре која испуже испод сваког камена у таквим околностима када свако може да ради шта хоће. Ту просто нема простора за зашећерене хепиендове. Ефектно потцртани и нијансирани ликови дају пунокрвност и реалистичност целој ствари и, ма колико ми било мрско и тешко да признам, ово је за читаво копље боља и слојевитија серија од рецимо "Отписаних" (које, да ме не схватите погрешно, обожавам, и гледао сам их десет пута), која прилично наивно третира рат и његовим ужасима приступа са превише хумора и забаве. "Дивље свиње" сам сада одгледао други пут у целости, и веома сам задовољан утиском који су на мене оставиле. Стога их од срца препоручујем, дајте им шансу, нису режимски пројекат. У недавној анкети београдског листа "Данас" проглашене су за најбољу серију бивше СФРЈ.

ОЦЕНА: 4+ /5 -




четвртак, 11. август 2016.

Шта очекивати од Холивуда у наставку ове године?

Често ми пребацују да се премало бавим новим филмовима. Ја јесам наклоњенији класицима и то зна свако ко ме познаје, али далеко од тога да бежим од нових филмова и не гледам их - ако постоји нешто што ме занима да видим. Овде правим листу онога што нас очекује у наредних 17 месеци, како онога што би могло да буде макар издалека занимљиво, тако и онога што ми се чини да треба избећи у широком луку, са кратким опсервацијама и покушајима образложења.

АВГУСТ

SUICIDE SQUAD - Ово је већ изашло, и док завршим овај текст, вероватно ће већ стићи и у нашу имитацију биоскопа. Иако је деловало занимљиво док је било у развоју, јавља ми се да финални производ није занимљив ником сем клинцима, и да се ради о пуно јефтине забаве без суштинског разумевања самог стрипа. Критика га је већ сахранила, видећемо је ли оправдано.
THE BROOKLYN BANKER - Прича која се тиче мафије у Бруклину седамдесетих година. Да је ово филм са почетка деведесетих и има мало јачу глумачку екипу, био бих супер-узбуђен, овако ми све то делује млако, мрљаво и већ виђено. Пол Сорвино обећава, али то је отприлике то.
BUDDHA'S LITTLE FINGER - Неуспели удар на Горбачова у режији Тобија "Рокенрола" Кебела и екипе. Искрено сумњам да је ова руско-немачко-канадска копродукција снимљена на енглеском језику иоле зрело и паметно приступила тематици и да ће обрадити ствар из правог угла. То нико досад и није урадио, тако да, можда некад и погледам ово, али не жури ми се.
TIME RAIDERS - Кинеска авантура непознатог садржаја. Ако је у стилу Јимуа Жанга (притом не мислим на ово "Кинески зид" говно са Метом Дејмоном), можда буде занимљиво.
FLORENCE FOSTER JENKINS - Премиса звучи као нешто што ме снажно не занима - богаташица мисли да зна да пева, а нема појма, крије се истина од ње, па се долази до тога да прави концерт у Карнеги Холу. Међутим, режира Стивен Фрирс, а глуми Мерил Стрип, тако да морам да дам прилику, и поред тога што јој је партнер пословично ужасни Хју Грант. Можда и падне засебна критика ако буде огромно срање или се квалификује у категорију "не могу да верујем да је то добро". Видећемо.
SAUSAGE PARTY - Анимирани филм о кобаји из супермаркета која покушава да открије смисао постојања и шта се заправо дешава када кобаје напусте радњу. Ово звучи толико безвезе, да би заправо могло да ми легне, с обзиром да слутим веома груб хумор везан за "кобасице", тако да му можда и дам прилику па ме пријатно изненади.
ANTHROPOID - Шпијунски трилер о акцији да се уклони Хајдрих, главни нациста у Чехословачкој. Иако сам одустао од очекивања да би могло да се направи нешто добро и свеже на тему Другог светског рата, даћу овоме прилику.
BEYOND VALKYRIE: THE DAWN OF 4TH REICH - Види другу реченицу претходног описа.
BLOOD FATHER - Бивши робијаш мора да заштити ћерку од скотова који хоће њену главу. Већ смо доста пута видели овако нешто од њушки попут Бруса Вилиса и Лијама Нисона, али пошто волим Мела Гибсона, можда се и преварим, па погледам ово, мада не очекујем ништа.
EDGE OF WINTER - Зближавање оца са два сина подсећа на "Повратак" Андреја Звјагинцева, само што су ови заробљени у некој брвнари док напољу бесни мећава, а онда се открива да тајо и није баш пријатан човек за бити у његовом друштву. Не знам, делује полудупасто, можда ако не будем имао паметнија посла да утрошим сат и по.
HELL OR HIGH WATER - Два очајна буразера пљачкају банку да заштите своје парче земље, а на њих се намерио оматорели, брбљиви тексашки ренџер Џеф Бриџис. Изгледа као лагани, већ виђени вестерн, испратиће се у часовима доколице.
OPERATION CHROMITE - Лијам Нисон игра Дагласа Мекартура и бори се у корејском рату. Жалим, али заболе ме.
BEN-HUR - Римејк Вилијема Вајлера из 1959. године је већ био спектакл пер се и сигурно био многоструко бољи него што ће ова травестија икада бити. Не занима ме.
BILLIONAIRE RANSOM - Размажена деца узвраћају ударац? Не, хвала.
CLOSET MONSTER - Креативни тинејџер прогоњен турбулентним детињством и грозним успоменама покушава нормално да одрасте и успут побегне из родног града. Хм...познат материјал, али погледаћу, можда ме изненади.
COLLIDE - Пљачка крене лоше, бесловесни квази-кримос бежи од мафије са нечим што њима припада и мора да заштити девојку пре него што је шчепају. Гледао сам ово у бар 50 филмова, али Ентонија Хопкинса и Бена Кингслија бих гледао увек, те, иако очекујем срање, погледаћу. Њих двојица су се ионако у последњој деценији претплатили искључиво на срања.
IMPERIUM - Данијел Редклиф као андеркавер ФБИ агент у средишту скинхед групе. Хари Потер скинхед? Хахахахахаха, ово прети да буде још већи избљувак од нашег несрећног "Шишања". Шта је следеће, Патинсон и Сомерхалдер као Бони и Клајд? 
A TALE OF LOVE AND DARKNESS - Ако ми је нечега у Холивуду доста, то је јеврејска пропаганда, а режисерски деби Натали Портман је управо то. Заснован на мемоарима познатог писца, у време стварања израелске државе. Делује ми као "У земљи крви и меда" у израелско-палестинској варијанти, само што за разлику од оне мастектомиране наркоманке, Портманову некако могу и да схватим, ипак је Израел њена земља.
DON'T BREATHE - Трио лопова упада у кућу човека који је богат и слеп, мислећи да ће имати лак посао, али то је грешка. Изгледа као генерички саспенс трилер, даћу му шансу без икаквих већих очекивања.
HANDS OF STONE - Можда и не буде још један у низу уобичајених боксерских филмова. С обзиром да знам причу о Роберту Дурану, даћу му шансу. А можда и Боби Де Ниро одглуми нешто људски после петнаест година. Можда.
COMPLETE UNKNOWN - У живот човека се враћа стара љубав која воли да мења идентитете. Lost me at hello. Немам ништа против романси и романтике, али мрзим кад филм који рециклира већ сто пута виђене шаблоне покушава да делује оригинално и паметно, а мислим да је ово то.
THE HOLLARS - Тип се враћа кући због мајчине болести и суочава са свим и свачим. Можда и погледам кад немам шта друго, али видео сам то већ хиљаду пута.
KRAFTIDIOTEN - Норвешко-шведски филм у ком је син часног човека случајно убијен у рату између скандинавског гангстера вегана и шефа српске мафије. Главни јунак узима ствари у своје руке, што само продубљује кризу и повећава број мртвих. Овај филм је снимљен још 2014. године и сигурно ћу га погледати, чисто да видим на који су нас начин овде упропастили. Мада, има нешто привлачно и у чињеници да главног српског гангстера игра Бруно Ганц. ЕДИТ: Гледао сам, фина забава и ништа више, може да прође, појављују се Сергеј Трифуновић и Мики Крстовић и причају на чистом српском, а српским се солидно служи и чувени Хитлер. П.С. Ту је и Тормунд Џиноубица, који добија метак у главу после пет минута.

СЕПТЕМБАР

THE LIGHT BETWEEN OCEANS - Заплет не обећава баш ништа, можда оверим због Фазбендера, Викандерове и Вајсове, пристојна глумачка екипа.
MORGAN - Консултант за процену ризика одлучује да ли да се оконча живот бића створеног у лабораторијским условима. И поред полуинтригантне глумачке екипе, ово ме једноставно не интересује. Сит сам робота, андроида, стероида, метроида и осталих гована.
THE 9TH LIFE OF LOUIS DRAX - Због редитеља ћу овоме пружити шансу, изгледа има одређених додирних тачака са филмом "Додир медузе" који ми се допао, а и глуми Арон Пол.
MAX ROSE - Џери Луис на филму после 100 година? У драмској улози? Џез окружење? Shut up and take my money, страх ме само да не буде storm in a teacup.
BEFORE I WAKE - Дјечарац не сме да заспи, јер се све што сања манифестује у стварности. Пре него што завлада терор, мора да се открије истина о пореклу свега. Ово би била врста филма какву желим да гледам да имам 15 година. Пошто сам видео већ превише таквих, нека, хвала.
SULLY - Клинт Иствуд ме обрадовао превише пута да бих му замерио један "Амерички снајпер", тако да ћу ово гледати, мада ме много подсећа на Земекисов "Flight". Истини за вољу, јавља ми се да ће бити препумпано преко сваке мере.
WHEN THE BOUGH BREAKS - Сурогат мајка постаје опседнута мужем. Puh-leeese. Даље.
DEMON - Пољски трилер о поседнутом младожењи. Варијанта некакве јеврејске легенде. Редитељ филма се убио у хотелској соби током промоције филма на једном од фестивала.
OTHER PEOPLE - Тежак раскид. Тешка година. Старање о болесној мајци. Враћање вере у живот и налажење смисла. Видео сам то у 458 других филмова, не занима ме.
BLAIR WITCH - Још једна? Зашто?
BRIDGET JONES'S BABY - Још један филм о њој? Зашто?
SNOWDEN - Оливер Стоун не би требало да је инструмент глобалистичке олигархије, али ипак ми се не жури да гледам ово и мислим да ће бити пропаганда.
31 - Нови филм Роба Зомбија. Не занима ме.
THE DEVIL'S DOLLS - Уклете лутке? Стварно? Ајде, бежи у...
MALIBU ROAD - Премиса делује занимљиво, психоделични трипови, убиство, и све што иде уз та два. Ако се правилно приступи, може то лепо да изгледа.
OPERATION AVALANCHE - Ладни рат, и завере о слетању на Месец. Просто не постоји начин на који ово може да буде добро, јер не постоји пар кохонеса у Холивуду који би тему квалитетно обрадио. Стога, прескочићу.
THE MAGNIFICENT SEVEN - Римејк римејка прошаран политичком коректношћу? Одјебите.
LA BELLE ET LA BETE - Ценим и поштујем Едуарда Норијегу, али која је ово већ по реду верзија? На главу се попеше са овим. Изглед није важан, него карактер, поготово ако си јебени принц милијардер. Осим тога, већ постоји скоро-па-мастерпис Жана Коктоа из 1946. године, коме никакви дигитални ефекти данашњице не могу да присмрде.
THE DRESSMAKER - Ово је нашироко доступно већ одавно, тако да сам погледао због Кејт Винслет. Ништа посебно, али има моменте, ОК за кишно поподне. Џуди Дејвис исто добра.
QUEEN OF KATWE - Мира Наир. Живот и прикљученија шаховске шампионке из Уганде. Немојте, молим вас.
DEEPWATER HORIZON - Има ово потенцијала, и погледаћу, али ми се чини као још један style over substance у стилу Куаронове "Гравитације".
MASTERMINDS - Помислио сам да је можда неки хајст муви и био сам у праву. Онда сам видео да је у питању комедија са Овеном Вилсоном. Хвала, али не, хвала.
MISS PEREGRINE'S HOME FOR PECULIAR CHILDREN - Бартоне, брате, стварно ми је заувек доста твојих фантазија са некаквим караконџулама. Волим Биг Фиш, волим Едварда, волим Бетмене, али, дај, човече, направи једном у животу нормалан филм са нормалним протагонистима у реалном времену и на реалном простору, чисто мало за промену.
DELIRIUM - "Хорор" о јунаку лабилног ума и уклетој кући. Виђено 47659 пута. Доста је.
DENIAL - Хилари Свенк правно доказује да се десио холокауст. Не звучи баш инспиративно.
I.T. - Хај-тек крими-драма са Пирсом Броснаном. Можда и погледам, али сам без очекивања.
BROKEN VOWS - Иако ми заплет "одбијен, па се разбеснео" звучи већ виђено и неоригинално, има нешто ванредно злокобно у Весу Бентлију што ме тера да ипак погледам ово.

ОКТОБАР

THE BIRTH OF A NATION - Намерна референца на наслов Грифитовог изражено расистичког, али у сваком другом смислу епског филма из 1915. године. Овај нови није римејк, хвала Богу, али говори о некој побуни робова. Много је данас филмова о том периоду и ниједан не успева том проблему да приђе на прави начин. Чињеница да је "12 Years a Slave" изабран за филм године показује фундаментално неразумевање ствари и тенденцију да се бави последицама, а не узроцима, што је велика глупост.
THE GIRL ON THE TRAIN - Премиса ме толико снажно не занима да ћу игнорисати подношљиву глумачку екипу.
FRIEND REQUEST - Ово не бих ни убацивао, али овај plot summary је толико урнебесан да једноставно морате да га прочитате. When a college student unfriends a mysterious girl online, she finds herself fighting a demonic presence that wants to make her lonely by killing her closest friends. Можете ли да верујете да филм са оваквим заплетом постоји? Није зезање.
THE GREAT GILLY HOPKINS - Ово има изузетно добру екипу, али заиста не могу да трпим још један "неподношљива девојчица одраста уз поуке, учећи притом и одрасле око себе животним лекцијама" филм. Превише времена мог живота је отишло на такве ствари. Можда за 15 година.
THE ACCOUNTANT - Занимљива премиса и заплет, незанимљиви Бен Афлек. Борба је велика.
CERTAIN WOMEN - Преплитање живота три жене у малим градовима у Монтани. Мирише на још једну ствар која ће дебело да ме смори, ако не будем имао паметнија посла, можда и одгледам првих 15-20 минута, има занимљивих глумаца (и не мислим на ону из Твајлајта).
CHRISTINE - Није Карпентеров ауто убица, већ некаква био драма о тв водитељки. Пих.
DESIERTO - Син Алфонса Куарона режира филм у коме расиста који патролира границом преко крајњих граница (no pun intended) малтретира групу миграната која покушава да пређе из Мексика у Америку. Ово и те како обећава, али само ако се одради на прави начин. "Пустиња" има потенцијала, а каква ће бити, видећемо. ИМДБ је не воли, али то не значи ништа.
PRICELESS - Човек који је на ивици да изгуби све пристаје да за паре обави један превоз без постављања питања, али се испостави да је ипак требало да их постави. Погледаћу, мада је и ово изгледа рађено по познатом калупу, и питање је како ће испасти. Немам поверења.
MI AMERICA - Злочин из мржње. Етнички различито подручје. Емотивни ролеркостер. Звучи добро, мада није ништа преоригинално. Можда и погледам.
I'M NOT ASHAMED - Изводи из дневника прве жртве Колумбајн масакра. Не жури ми се.
JACK REACHER: NEVER GO BACK - Што би рекао наш народ - I don't give a fuck.
A MONSTER CALLS - Дечку треба помоћ да се избори са болешћу мајке и још сто других недаћа, а помоћ стиже у форми чудовишта. Опет један милион пута виђени калуп, али с обзиром да је Хуан Антонио Бајона 2007. године режирао одлични филм "Сиротиште", стидљиво прижељкујем да ово буде нешто на фазон "Пановог лавиринта" што би ме заиста, заиста обрадовало.
OUIJA: ORIGIN OF EVIL - Још један злодух кога треба отерати. Продуцент Мајкл Беј. Не, хвала.
AMERICAN PASTORAL - Редитељски деби Јуена Мекгрегора. Политичко-породична драма из шездесетих. Даћу јој шансу.
THE HANDMAIDEN - Нови Парк Чан-вук је нешто што очекујем са великим нестрпљењем, иако је избор жанра (драма-романса) мало чудан за њега. Свеједно, гледаћу.
IN A VALLEY OF VIOLENCE - Долазак странца у пропали град који воде насилници и будале, доводи до ланчане реакције несрећних догађаја. Убрзо повратка више нема, талас безумља превладава. Звучи веома обећавајуће. Могао би Џонтра да пружи једну сјајну улогу, дуго није.
MOONLIGHT - Прича о дечку који одраста у Мајамију у доба рата против дроге. Не надам се уопште, али погледаћу, можда буде неки мали hidden gem.
INFERNO - Нисам гледао ни претходне делове франшизе, према томе - no way, Jose.
RINGS - Јапански Накатин оригинал са наставцима је оно што треба гледати, не ово.
NEW LIFE - Јок.
THE WINDMILL -  Млада Аустралијанка у бекству заглави у некој холандској вукојебини са групом туриста у близини ветрењаче која по легенди крије страшну тајну, крећу нестајања, убиства и све остало што сте већ сто хиљада пута видели. Тешко да ћу на ово губити време.

НОВЕМБАР

DON'T CALL ME SON - Дете открило да мама није мама, него лопов који га је украо. Да је холивудски филм у питању, не бих га никад погледао, пошто је бразилски, има неке наде.
DOCTOR STRANGE - У суштини ми цвили међуножје за Марвела и његове стрип јунаке, ал' Камбербач и Микелсен ваљда гарантују макар неку забаву, па ћу ово можда оверити у часовима доколице. Наравно, не сумњам да је набуџено срање у питању.
HACKSAW RIDGE - Истинита прича о човеку који је у бици код Окинаве спасио 75 људи и отворено иступао епротив убијања. Да не знам да ово режира Мел Гибсон, мислио бих да је у питању још један еп о милостивим Американцима. Овако, знајући његов приступ и умеће, ово ми је дефинитивно најочекиванији филм остатка године.
TROLLS - Хуголина и Тролци? Немој, престар сам за то.
BLEED FOR THIS - Истинита прича о боксеру који се враћа у ринг помоћу чисте воље након тешке саобраћајке и поново се бори за титулу. Мало ми је више пун куфер боксерских филмова, било их је превише у последњих пар година, али можда и погледам.
LOVING - Љубавни пар који није исте расе тужио државу која им не да да се воле. Можда кад још мало остарим, па ми не смета увек претерано изражено моралисање у таквим филмовима.
ALMOST CHRISTMAS - Покушај породице да испуни жељу своје "главе", да за Божић буде пет дана под истим кровом без да се поубија. Звучи занимљиво, пошто је ту Дени Гловер, али осећам да ће прерасти у патетику. Прескачем.
ARRIVAL - Ово није "Они долазе" са Чарли Шином, већ нови СФ филм Дениса Вилнева, коме ћу свакако дати шансу, с обзиром да је човек режирао феноменална "Згаришта", те нешто слабије "Затворенике" и "Сикарио". Гледаћу ово, можда написати и посебну рецензију.
BILLY LYNN'S LONG HALFTIME WALK - 19-годишњак се враћа из рата у Ираку и кроз флешбекове видимо шта му се дешавало. Стварност се не поклапа са америчком перцепцијом рата. С обзиром да режира Анг Ли, погледаћу, можда и буде нешто што се не заборавља одмах.
SHUT IN - Изолована удовица Наоми Вотс спасава дете из снежне олује. Пих.
ELLE - Нови филм Пола Верховена о игри мачке и миша између жене и мушкарца који ју је некада силовао. Знајући за шта је овај редитељ способан, радо ћу ово погледати, имао је тешких промашаја, али и наслове које заиста обожавам, тако да му морам дати прилику.
THE DISAPPOINTMENTS ROOM - Опет ослобађање неких демона са тавана. Да је стопут Кејт Бекинсејл, не занима ме, много је отишла у палп и треш, могла би да припази шта снима.
THE EYES OF MY MOTHER - Ово би могао да буде ненадани погодак, хорор који удара после трагедије, али не очекујем ништа, да не бих био разочаран. Глумци скроз непознати, што може бити само плус. Видећемо.
MANCHESTER BY THE SEA - Ово би могла да буде солидна породична драма, мада је премиса сама по себи генерична. Стриц стицајем околности мора да брине о братанцу. Претпостављам да ће се уз њега научити одговорности и да ће, упркос проблемима, научити да се поштују.
NOCTURNAL ANIMALS - Прича у причи, уметност имитира живот и обрнуто, бла, бла, бла. Иако је било сличних филмова, који су махом славно оманули, ово може да буде добро, зависно од егзекуције. Гиленхол (или како год да му се изговара име) и Адамсова могу да изгурају добре улоге, надам се да то и јесте случај, надам се добром трилеру. Видећемо.
ALLIED - Некаква шпијунска романса у доба 2.светског рата. Није ово Земекисов терен, и нисам уопште оптимистичан кад је овај филм у питању, али гледаћу га, па можда и напишем засебну критику ако ме много одушеви или изнервира. Играју Бред Пит и Марион Котијар.
BAD SANTA 2 - Уопште не видим сврху за постојањем овог филма, само се руши култ Цвигофовог одличног првог дела, али вероватно ћу кад-тад бити привучен да погледам, чисто да се уверим колико је први бољи. Нема клинца, али то је очекивано после скоро 15 година.
ИСПРАВКА: Гледах трејлер, клинац је ту. Ако филм буде сличан трејлеру, биће комедија године.
RULES DON'T APPLY - Забрањена љубав глумице под уговором са Хауардом Хјузом и њеног шофера. Тема ме уопште не интригира, али погледаћу, из простог разлога што знам да је ово први филм Ворена Битија после икс година, и да је покушавао да сними филм везан за Хауарда Хјуза добрих 40 година, па чисто да видим на шта личи све то.
LION - Индијац усвојен у Аустралији, после 25 година тражи биолошку породицу. Мирише ми на Оскар мамац, није ми уопште занимљиво тако нешто.

ДЕЦЕМБАР

INCARNATE - Ослобађање поседнутог детета по ко зна који пут. Једино ако неко баш жели да гледа црвену вештицу, па му буде јако занимљиво.
KIDNAP - Хали Бери оће да поврати киднапованог сина. Ништа занимљиво за мој грош.
LA LA LAND - Мјузикл са гушчетом и Емом Стоун. Апсолутно ме не занима, иако можда треба дати прилику режисеру "Виплеша", који јесте и те како прецењен филм, али има добрих решења. Видећемо шта и како, није ми привлачно, али можда ме превари.
THE BYE BYE MAN - Волим Кери Ен Мос, обожавам Феј Данавеј, али оне нису довољне да ме привуку да овако нешто погледам. Некакво случајно призивање натприродног ентитета је у питању, Кендимен је ту већ достигао врх, како ми се чини.
MISS SLOANE - Добра екипа игра у филму о контроли оружја, политички трилер који доста обећава, погледаћу без даљњег, али, као и у много случајева до сада, очекивања су ми смањена.
THE SALESMAN - Нови филм Асгара Фархадија, који садржи референце и паралелу са "Смрћу трговачког путника". Фархади никад није изневерио, ово заиста једва чекам.
COLLATERAL BEAUTY - Сувише познатих имена има да бих ово прескочио, ипак делује као још једно њањаво срање у коме ће Вил Смит показивати колико је добар глумац.
FENCES - Дензел Вошингтон и његов укалупљени профил tough-to-the-bone идеалисте ми ионако иде на јетра, а камоли кад још стане и иза камере. Хвала, али не хвала.
NERUDA - Биопик о великом песнику. Ако ме не мрзи, погледаћу.
ASSASSIN'S CREED - Сигурно ћу гледати, али исто тако сигурно нема шансе да достигне квалитет игре. Курцел користи глумце из своје адаптације "Магбета", Фазбендера и Котијарову.
PASSENGERS - Намуњени СФ у режији Мортена Тилдума (Игра имитације) са Џенифер Лоренс. Не свиђа ми се све то, миришем нешто типа "Гравитације", значи срање.
THE SPACE BETWEEN US - Тип рођен на Марсу се враћа на Земљу да нађе оца. Не занима ме.
JULIETA - Нови Алмодовар. Погледаћу, без неких великих очекивања.
PATRIOTS' DAY - Бомбе на бостонском маратону. Јадни Амери. Заболе ме.
GOLD - Потрага Метјуа Меконахија за златом у индонежанској џунгли. Заболе ме.
THE FOUNDER - Биопик о изумитељу Мекдоналдса. Да се не понављам, иако је у питању Мајкл Китон, кога јако волим.

НЕПОЗНАТ ДАТУМ, ТОКОМ ГОДИНЕ 

LE TOUT NOUVEAU TESTAMENT - Бог је жив и живи у Бриселу са ћерком. Режира Жако Ван Дормел који је радио "Mr. Nobody", а игра тип из "Човек ујео пса". Иначе ме нимало не би занимало, али погледаћу због тих ствари.
ARMY OF ONE - An American civilian sets out to find Osama Bin Laden. Ако мислите да овај резиме не може идиотскије да звучи, варате се. Тог цивила игра Николас Кејџ.
THE CIRCLE - СФ трилер са Том Хенксом. Нисам паметан, појављивао се у свему и свачему. Вероватно ћу гледати, али опет без очекивања.
FREE FIRE - Састанак између две банде у напуштеном складишту прераста у крвави обрачун и борбу за преживљавање. Погледаће се, Скорсезе је продуцирао, сигурно није скроз лоше.

Дакле, шта очекивати од остатка године? Ништа посебно, као и увек. Као што сте видели, имаће шта да се погледа, далеко од тога да ће бити баш потпуно празно, али кључ свега је, као и досад, не очекивати ништа посебно. Постоји неколико наслова које и сам са нестрпљењем очекујем, као што и написах, али свакако неће бити у питању година која ће се памтити, то је сигурно. Ако до краја године буде десетак гледљивих филмова од свих ових које сам побројао, ја ћу бити задовољан. То ће значити да текућа година није потпуни промашај и фијаско. У старту је погрешно очекивати да се догоди нека нова 1939. или 1950. година, али морамо се надати да дигитална технологија неће да прогута баш сву суштину филмског стваралаштва. Док не искочи нека нова година за памћење, добра ствар је окренути се серијама, оне су одавно почеле да бивају много слојевитије, успешније и боље него филмови, а у неком од следећих текстова, позабавићу се још неком серијском препоруком. Дотле, окрените се старим добрим класицима. Они вас никада неће изневерити и никада вам неће досадити, само ће пружити нова уживања.








четвртак, 4. август 2016.

Алфред Хичкок, господар неизвесности - топ 10

Дошло је време за још један велики изазов кроз текст. Неће ово бити обимно као педесет најбољих хорора, али ће бити можда још и теже, јер треба свести осведоченог мајстора саспенса, трилера и хорора, те једног од најоригиналнијих и највећих редитеља свих времена на само десет филмова. С обзиром да је режирао око четрдесет звучних наслова (неме нисам још гледао), од чега сам ја видео рецимо три четвртине, и за ниједан филм не могу да кажем да је лош - било је врашки тешко свести одгледана остварења на једну трећину, а потом их још и рангирати. И свакако да је све изнето у овом тексту подложно промени, јер неке филмове нисам дуго репризирао (пре свега римејк "The Man Who Knew Too Much"), а и никад се не зна у ком тренутку ће ми који филм боље лећи од неког другог. И редослед на листи је такође веома варљива категорија. У сваком случају, било је жестоко мучење определити се за само десет комада и кад је у питању био мој омиљени Били Вајлдер, а жестоко сам се измучио и са Хичкоком. Све филмове на листи просто обожавам и све сам их гледао по више пута, тако да редослед немојте узимати баш здраво за готово. Тешко је побројати све филмске ствараоце на које је Алфред Хичкок директно или индиректно утицао и све начине на које је то чинио. Пре него што вам у детаље опишем листу, најпре неколико занимљивих података о овој веома контроверзнoj и интересантној личности.

- Рођен је 13. августа 1899. године у предграђу Лондона и одгајан као строги католик.
- Први филм "Број 13" је режирао 1922. године, али продукција није завршена због затварања студија.
- Први његов трејдмарк филм је "Станар" (1927) и касније је говорио да сматра то остварење првим својим правим филмом, иако је снимао и раније.
- Неки од првих веома успешних филмова су му били "39 степеница" (1935) и "Дама која нестаје" (1938). Када је први пут посетио Холивуд био је одбијен од свих већих студија.
- Кад је најзад потписао уговор са Дејвидом Селцником, први филм је требало да буде о Титанику. Пројекат је обустављен јер продуцент "није могао да нађе брод који ће потопити", те је Хичкоку додељена режија филма "Ребека".
- "Ребека" је једини филм године који је режирао Хичкок, а он сам, са Кларенсом Брауном и Робертом Алтманом, држи рекорд са највише номинација за најбољег режисера без иједне победе - пет.
- Често експлоатише тему погрешног или изгубљеног идентитета у својим филмовима.
- Мрзео је снимање на локацији, више је волео студио, где је могао све техничке аспекте (попут осветљења) да има под својом контролом. С тим у вези, у својим црно-белим филмовима, често је користио сенке да би повећао напетост.
- Питао је двојицу француских писаца да напишу књигу за њега, након што је француски редитељ Анри-Жорж Клузо био бржи у куповини права за претходну (која је постала филм "Демони"). Оно што су њих двојица написала, касније је постао филм "Вртоглавица".
- Својим омиљеним филмом је сматрао "Судбину" (1921) Фрица Ланга. Најбољим режисером сматрао је Луиса Буњуела, а омиљени филм који је сам режирао му је био "Сенка сумње" (1943).
- Његова ћерка Патриша се појавила у три његова филма. Познато је да се и сам накратко појављује у великој већини својих филмова.
- Држи рекорд по броју филмова у едицији "1001 филм који морате видети пре смрти" са 18. Такође је и режисер са највећим бројем филмова у топ 250 на ИМДБ-у. На листи Америчког Филмског Института од сто најнапетијих филмова, Хич их има чак девет.
-  Изразито спор говор и црни хумор су биле неке од његових карактеристика. Ово друго је веома често убацивао и у своје филмове.
- Наводно није уопште волео децу, а људи који су га познавали кажу да није могао ни да погледа своју жену у време кад је била трудна.
- Кад је имао десет година, отац га је послао у локалну полицијску станицу са цедуљицом. Кад ју је пандур прочитао, одмах га је затворио на десет минута, а кад га је пуштао, рекао је "То се дешаава онима који раде лоше ствари". Отад је развио морбидан страх од полиције и полицајаца, што је био и разлог што никад није научио да вози. То је и један од разлога што је у филмове често убацивао случајеве замењеног идентитета, а полицајци у његовим филмовима често умиру крвавом и шокантном смрћу.
- Поред полиције, имао је још једну фобију - јаја.
- Био је навијач Вест Хем Јунајтеда. У Америци се претплатио на енглеске новине да би могао да прати резултате.
- Волт Дизни је одбио да му дозволи снимање у Дизниленду раних шездесетих, јер је "снимио онај одвратни филм "Психо". Хичкок је једном рекао да му завиди на кастингу - ако му се глумац не свиди, може просто да га исцепа.
- Наводно је био врло тежак за сарадњу. Кад су му спочитавали да је рекао да су глумци стока, он је рекао "Само сам рекао да их треба тако третирати". Од свих глумаца, сам је рекао да је Кери Грант био можда једини кога је заиста волео. Међутим, и поред тога је са неким својим глумцима био велики пријатељ, укључујући Џејмса Стјуарта и Ингрид Бергман. Једном приликом кад је Ингрид рекла да се не осећа како треба и да не може да пружи осећање које он од ње тражи, он је просто одговорио "Ингрид, фолирај га".
- Плавуше су заштитни знак његових филмова. Неке од најпознатијих су Грејс Кели, Типи Хедрен, Ким Новак, Вера Мајлс, Џенет Ли и Џоан Фонтејн.
- Листу својих страхова је нумерисао овако: 1. мала деца 2. полицајци 3. висина 4. да следећи филм неће бити добар као претходни; о страху је рекао да га није тешко разумети, јер смо сви ми били уплашени још као деца. Ништа се није променило од приче о Црвенкапи и злом вуку, само су вукови касније другачији. Шта нас плаши данас плашило нас је и јуче, комплекс страха је усађен у сваком од нас.
- По његовим речима, три најбитније ствари да се направи добар филм су: 1. сценарио 2. сценарио и 3. сценарио.
- Познат је његов трејдмарк коришћења тзв. "Мекгафина" - ствари, предмета или уређаја који су од великог значаја за развој радње и ликовима су од великог значаја, али за публику су потпуно безначајни, као што су уранијум у "Озлоглашеној"или украдене паре у "Психу".
- Кад су га питали како је најбоље креирати саспенс, он је рекао да нема страха у пуцњу, него само у очекивању истог. Ако имате људе који пет минута причају о небитним стварима, и од експлозије бомбе буду разнети у парампарчад, гледаоци ће добити 10 секунди шока. Али, ако им кажете да је унутра бомба која ће експлодирати за пет минута, одмах имате пуну пажњу публике на дуже време. Али са друге стране, није волео што га сматрају типским редитељем - да сам ја снимио "Пепељугу", публика би одмах очекивала леш у кочији.
- Један од ретких који имају две звезде на чувеном холивудском булевару.
- Постоји бар десет пројеката за које је имао идеју, а који никад нису преточени у филмове. Конкретно, последњи, незавршени рад се звао "Кратка ноћ", и радило се  адаптацији шпијунског трилер романа. Међутим, иако је сценарио публикован након Хичове смрти, филм никад није снимљен, јер му је здравље већ било озбиљно нарушено у време рада на сценарију.
- Умро је у сну, 29. априла 1980. године, након што су му бубрези потпуно отказали.
Као бонус, поклањам и наредних пет наслова са моје листе:

15. REBECCA (1940)
14. FOREIGN CORRESPONDENT (1940)
13. SHADOW OF A DOUBT (1943)
12. THE LADY VANISHES (1938)
11. THE WRONG MAN (1956)

10. SUSPICION (1941)  

Прва намера у вези са овим филмом је била да то буде остварење Б продукције и да глуме Џорџ Сандерс и Ен Ширли. Ипак, кад је Хич ушао у причу, буџет се повећао и требало је да играју Лоренс Оливије и Френсис Ди. Међутим, Оливије није хтео да ради са Хичкоком након неслагања око тога да Вивијен Ли глуми другу госпођу Де Винтер у "Ребеки", а улога Лине се толико допала Џоан Фонтејн, да је након читања књиге послала Хичкоку писмо са тврдњом да ће, ако треба, бесплатно глумити. За тим није било потребе, а Џоан је за своју улогу добила Оскара, и остало је историја. Лина је једина оскаровска улога одиграна у Хичкоковом филму. Она у возу упознаје шармантног и згодног коцкара Џонија, плејбоја који живи позајмљујући новац од пријатеља. Почиње удварање које се брзо крунише браком, али након што се десе неке чудне ствари, укључујући и смрт његовог пријатеља и пословног партнера Бикија, Лина почиње да сумња у праву природу његовог карактера и постаје све убеђенија да треба да се плаши за свој живот. Ниједан режисер у историји филма не гради неизвесност као што то чини Алфред Хичкок, па, иако ће вам 99 минута, колико филм траје, зачас проћи, нећете моћи да скинете поглед са екрана, гарантујем. Кери Грант је просто савршен у улози плејбоја Џонија, који прогресивно мења ћуд кроз филм и никако не може да се одупре својим поривима, те бива ухваћен у све већим и већим лажима. То је први филм у његовој каријери где је истражена његова мистериозна и мрачнија страна, пошто је дотле углавном глумио романтичне хероје и шармантне позитивце. Мало је познато да је он био веома незадовољан радом са Алфредом Хичкоком, због наводног повлашћеног третмана који је у односу на њега имала Фонтејнова, па је био страшно огорчен на њих обоје. За разлику од Хичкока са којим се касније помирио, и појавио се у још три његова филма, са Џоан више никада није радио, али је и поред тога хемија између њих у овом филму заиста непорецива и сјајно функционишу. Он сјајно балансира између раздраганог и шармантног мангупа на почетку, и све непријатнијег и злокобнијег типа како се ствар ближи крају. Џоанин наводни повлашћен статус, тачније Хичкоков благ однос према њој, потиче од чињенице да је морао некако да јој се одужи за "Ребеку", током чијег снимања ју је, заједно са осталом екипом, шиканирао, да би изазвао њену природнију изведбу, јер је било потребно да њен лик буде у стању константне нелагоде и страха. У "Сумњи" је начињена круцијална промена у односу на књигу - филм се много више ослања на психологију главне јунакиње, ствари се посматрају из њене перспективе, баш зато да би се створила што већа тензија и неизвесност, а публика ставила у њену кожу. Што се више повећава спектар и озбиљност лажи њеног мужа, повећава се и параноја и паника у њој. Наградите себе овим скоро-па-ремек-делом, без сумње ћете уживати. Оно што му фали да буде комплетно ремек-дело и првокласни трилер један кроз један је нешто ефектнији крај, какав постоји у роману, и какав је Хичкок и хтео, али је, због лоше реакције тест публике, морао да га промени. Без обзира на то што је редитељ требало да истраје у том погледу, филм је сасвим заслужено доживео огроман успех, и због тога је од наредног филма, пре наслова на шпици, увек стајало редитељево име. Морам да поменем и британске глумачке величине, Седрика Хардвика и Најџела Бруса, који су феноменални у својим улогама, и свесрдно помажу пару главних глумаца.

9. DIAL M FOR MURDER (1954) 

У сјајној, полупозоришној атмосфери, Реј Миланд у улози тениске звезде планира да се отресе своје богате жене и присвоји њене паре, што је подгрејано и убрзано сазнањем о њеном неверству. Он уцени познаника са колеџа да обави прљави посао, међутим ствари не крећу у правом смеру. Он тада импровизује бриљантни план Б. Опширну критику написах пре безмало три године, а можете је прочитати овде .

8. THE 39 STEPS (1935) 

Један од првих филмова са којим је Хичкок остварио општи успех је овај феноменални, непретенциозни шпијунски трилер који садржи често коришћену премису овог редитеља - човека погрешно оптуженог за злочин. Апсолутно не постоји сувишан кадар, све је фино спаковано у 86 минута трајања, који вам омогућују да се заиста саживите са главним јунаком, који је Канађанин у посети Лондону који пристаје да помогне девојци за коју се испоставља да је шпијун у бекству од тајних агената. Када она буде убијена, човек мора да се да у бекство и докаже сопствену невиност, а то може само ако разбије шпијунску мрежу. Сценарио је написан по књизи Џона Бухана, а злосрећног Ричарда Ханеја, против своје воље увученог у шпијунску заврзламу, тумачи сјајни Роберт Донат, рођени Канађанин који ће се четири године касније окитити Оскаром (за улогу у предивном филму "Збогом, господине Чипс", чиме је победио Кларка Гејбла у "Прохујало са вихором"). Он одлично балансира страх човека у бекству и одлучност човека решеног да сазна истину, омогућивши публици да саосећа са њим, без да изгледа туњаво и њањаво. Ова улога је још веће достигнуће када се зна да је он у то време патио од болести која му је изазивала дрхтање, те је имао великих проблема са дугим сценама. Ипак, сцена у којој држи подужи говор показује да је био у могућности да то обољење маскира. Медлин Керол, једна од првих чувених Хичкокових плавуша, је сјајна у улози Памеле, која је такође у целу ствар увучена сасвим случајно, и на почетку је апсолутно неповерљива према бегунцу, стварајући му тако многе невоље. Кратку епизоду има и млада Пеги Ешкрофт, позната као једна од највећих и најпознатијих позоришних интерпретаторки дела Вилијема Шекспира (у рангу једног Лоренса Оливијеа, или Џона Гилгуда, кад су у питању мушкарци). Мислим да је ово први филм који садржи сцену у којој су двоје (или двојица) главних јунака везани лисицама, после је то често коришћено, најистакнутије у филму "Пркосни" (1958) Стенлија Крејмера, са Тони Кертисом и Сидни Поатјеом. Пре снимања те сцене, Алфред Хичкок је везао лисицама Доната и Керолову, а онда се неколико сати претварао да је изгубио кључ, како би их довео у одговарајуће стање свести. Као што рекох, после успеха прве (британске) верзије филма "Човек који је сувише знао", овај је филм такође постигао завидан успех, и на Хичкока су први пут почели да рачунају као име које пуни благајне. Продуцентска кућа је намеравала да направи пробој на америчко тржиште и зато је и "увезла" звезде као што су двоје поменутих. Увек је изјављивао да је ово један од омиљених му својих филмова, а Џон Бухан, писац књиге, је био њиме одушевљен, без обзира што има доста разлике у односу на литерарни предложак. Филм је са пуним правом постао класик, и сви сладокусци треба да га виде, без икакве сумње. Дакако да има логичких несавршености, али, сем што је то истина за готово све филмове, Хичово мајсторство се огледа управо у томе што вас бриљантном режијом онемогућава да вам мозак буде укључен толико да бисте их приметили. "39 степеница" је одлично проведених 86 минута.

7. STRANGERS ON A TRAIN (1951)

Права правцата винтиџ Хичкоковштина у којој Бруно Ентони, латентни геј, среће у возу Гаја Хејнса, познатог профи тенисера, који има проблема са неподношљивом женом која неће да му да развод. Бруно му зато предлаже да један другом помогну тако што ће сваки убити ону особу која смета оном другом - Гај Бруновог оца, а овај његову жену, чиме ће му отворити пут до Ен Мортон, сенаторове ћерке. Гај одбија и одбацује ту могућност, међутим када Бруно испуни свој део погодбе, он саопштава да ће и тенисер морати да учини исто, или да у противном сноси последице, јер ће бити импликација да је он убио своју жену. Изузетно интелигентно осмишљен и ванредно напет трилер почиње доста безазлено, у смислу да јунак не схвата антагонисту озбиљно, али филм врло брзо увлачи свог главног актера, а самим тим и гледаоца, у веома незавидну ситуацију. У овом филму се могу видети сцене које су сасвим јасна инспирација за акционе трилере снимане деценијама касније, које укључују вртешку ван контроле, случајне жртве, те беспоштедни обрачун двојице људи на самом крају. Узбуђење које нуди, без икаквих спектакуларних експлозија, дигиталних ефеката и са веома скромним буџетом, превазилази апсолутно све што данас можете да видите у набуџеним блокбастерима. Прича о сценарију је такође занимљива - књигу је написала Патриша Хајсмит (такође писац "Цене соли" по којој је снимљена "Керол") и то јој је био први роман. Хичкок је желео да неки велики писац напише сценарио због престижа, али је већини која га је одбила (укључујући Џона Штајнбека, Торнтона Вајлдера и Дашијела Хемета) мислила да је прича превише прозаична, а ни Хајсмитова им, као first-timer није уливала поверење. Унајмљен је Рејмонд Чендлер и он је добио прво име на шпици, иако је однос између њега и Хича био очајан, а већину сценарија је написао Чензи Ормонд. Најбољи елемент филма је без сумње Роберт Вокер, који је фантастично отелотворио Бруна, некад прикривеног, а некад малтене отвореног хомосексуалца, који има посебан однос са мајком, са јасним едиповским мотивима (он и Хичкок су осмислили серију гестова и физички изглед који имплицира заводљивост и оријентацију његовог лика, тако да цензура буде заобиђена). У једној сцени је разигран, заводљив и у женскастој одећи, у следећој девијантни психопата без пардона. Заиста велика улога и један од највећих Хичкокових негативаца у историји. Сам глумац је био одушевљен чињеницом да је он увек био први и једини избор редитеља за ту улогу. Сјајан је и Фарли Грејнџер у главној улози, у лику човека који се неочекивано нашао у безизлазној ситуацији (занимљиво да је, за разлику од Вокера, он био педер у правом животу, а већ је три године раније играо код Хичкока у филму "Конопац" где такође постоје јаки хомосексуални тонови). Он је говорио да му је ово, заједно са "Они живе ноћу" (1948) омиљени филм који је снимио, и био је јако узнемирен прераном и изненадном Вокеровом смрћу осам месеци после завршетка снимања. Рут Роуман је такође била добра као Ен, мада је Хичкок био изричито против њеног ангажовања, па и њихов однос није био на нивоу, често ју је критиковао и шиканирао пред свима. Њену млађу сестру игра Хичкокова ћерка Патриша (један од три филма мајстора у којима се појављује), а редитељ је никад није повлашћено третирао у односу на остале, што им је обома зарадило поштовање осталих глумаца. Овај филм свакако не треба пропустити као једну у низу показних вежби како се успешно и интелигентно креира неизвесност. Надам се да не треба да помињем да је филм Денија Де Вита "Баци маму из воза" са Билијем Кристалом (1987) директан омаж "Странцима у возу". Можете и њега да оверите, али строго у сврху забаве.

6. NOTORIOUS (1946) 

Кад бих писао овај текст мало пристрасније и строго према личним преференцијама, "Озлоглашена" би ми била на трећем или четвртом месту, али пошто тежим максималној објективности (иако тако нешто реално не постоји), ево је на шестом. Ово је један од ретких филмова Алфреда Хичкока где је апсолутно све ишло глатко - од продукције до односа са глумцима. Ингрид Бергман је претходно радила са њим на филму "Зачаран", који је постигао велики успех, и пренели су одличан однос и на рад на овом филму, без обзира на познату чињеницу да је био прилично занесен њоме, што се његовој жени никако није свидело. Она овде глуми насловну улогу Американке Алисије, чији је отац осуђен на смрт за велеиздају као нацистички шпијун. После тога се окреће мушкарцима и алкохолу, до тренутка кад је владин агент Девлин (Кери Грант) регрутује да се приближи групи очевих пријатеља нациста који су у Бразилу и шпијунира их. Вођа те групе је Алекс Себастијан (Клод Рејнс), који је некад био заљубљен у Алишу. Она му се због тога лако приближава, али потрага за новим информацијама укључује ход по веома танком леду. И шта са чињеницом да су се она и Девлин заљубили једно у друго? Алфред Хичкок је касније рекао да га је ФБИ држао три месеца под присмотром, јер се у филму помињао уранијум. Ово је први његов филм у који је без зазора инкорпорирана пунокрвна љубавна прича, која је још занимљивија јер се дешава у опасно време и на опасном тлу. Кад смо већ код љубави, ваља рећи да се у овом филму налази најпознатија Хичкокова сцена љубљења, која траје два и по минута, али је сачињена од низа кратких, брзих резова, јер је цензура спречавала пољупце дуже од три секунде. Већина њиховог дијалога у тој сцени је потпуно импровизована. Сценариста Бен Хехт је био велики противник национал-социјализма, а доста Немаца који су преживели рат је мрзело начин на који су Немци приказани у филму, иако је ово остварење постигло огроман успех. Кери Грант је био сјајан у улози Девлина, растрзаног између осећања према јунакињи и њене прошлости, али глумци који у филму заиста сијају су Ингрид Бергман и Клод Рејнс, поново уједињени, четири године после рада на ремек-делу "Казабланка". Швеђанка савршено балансира сложене емоције, одржавајући илузију одбојне незаинтересованости, док се изнутра распада од бола, страха и рањивости. Опасна игра у коју се уплела може је коштати главе, а са друге стране је раздире Девлинова осуда. Иначе прениски Клод Рејнс (чак и Бергманова је била прилично виша од њега, па су коришћене платформе и стајање на кутијама) апсолутно краде шоу као Алекс Себастијан, вођа нацистичке групе који је заљубљен у главну јунакињу. Он нуди фантастичан контраст између сцена када заслепљен не види шта му се одиграва пред носом, опреза у оним сценама када се црв сумње у њега увлачи, те истовремено благе панике и ватрене одлучности да уклони издајницу када се све сумње коначно потврде. Треба поменути и Леополдину Константин у улози госпође Себастијан, којој су неколико сцена у овом филму једине које је снимила у америчком филму. Све се, као и сама продукција и снимање, одмотава и тече глатко, без већих застоја и без већих замерки, па је ово сигурно један од најбољих трилера са (мело)драмским елементима икад снимљених. Права посластица за све обожаваоце тог жанра и Хича уопште.

5. THE BIRDS (1963) 

И о овом филму је мање-више све речено, па ћу покушати да будем концизан. Још једна демонстрација Хичкоковог мајсторства кад је у питању чисти саспенс и константна напетост су "Птице", филм у коме богата и размажена девојка из Сан Франциска јури дечка који се са њом нашалио на начин који јој се није свидео, да му узврати услугу, а успут и да испита ситуацију, јер јој се, иако не жели да призна, такође и свидео. Стиже у градић у Северној Каролини где овај проводи викенд са мајком и млађом сестром и схвата да ће у мајци имати оштру конкуренцију кад је у питању његова наклоност и да неће имати лак посао, но све пада у други план, када одједном бизарне ствари, узроковане нападима хиљада птица, почну да се дешавају. Нико не зна зашто се то дешава, али преживљавање постаје приоритет. Ако зажмуримо на прилично прежвакан и више пута виђен (мада, ретко кад овако забавно презентован) фројдовски елемент у односу мајке и сина, имамо одлично написан и врхунски режиран филм, у коме се у кратким размацима смењују невероватна забава и (углавном црни) хумор, те злослутна атмосфера константне језе и осећања несигурности, па чисти хорор, у тренуцима напада птица и сцена хаоса који су за собом оставиле. Само је Хичкок могао на тај начин да искомбинује фројдовштину са филозофијом, црним хумором и хорором, а да то све изгледа толико динамично, без тренутка празног хода, и изнад свега забавно. Због напетије атмосфере у филму нема музике, што је била идеја самог Бернарда Хермана, који је служио као консултант за звук. Једна од Хичкокових муза, Типи Хедрен, савршено је изнела улогу Мелани (тада најављивана као нова Грејс Кели), а свој део су на исти начин одрадили и Род Тејлор, Сузан Плешет и велика Џесика Тенди у улози мајке. Додајте и тада врло младу Веронику Картрајт (прославила 13. рођендан у току снимања), те ноар тешкаша Чарлса Мекгроа, и имате савршену глумачку поставу за скоро савршен филм, који функционише на свим нивоима. Међу разматраним глумцима за главне улоге су били Шон Конери (глумио у следећем Хичовом филму "Марни", те Одри Хепберн која није дочекала да ради са славним редитељем. Хичкок лукаво користи лагано надмудривање двоје младих и хумор да уљуљка гледаоце у лажни осећај сигурности, а онда кад су потпуно опуштени, сервира им порцију терора са небеса. Зашто се све одиграва? Отворено је за интерпретацију, има разних мишљења, ви одлучите сами за себе. Школска зграда у Бодеги у Калифорнији је још у време снимања била позната као уклета. Типи Хедрен је у једном интервјуу рекла да су глумци били престрављени да тамо бораве, али да је Хичкок, када је добио ту информацију, био још више охрабрен да ту снима. Она је сцену у којој је птице нападају у спаваћој соби снимала недељу дана, и то је описала као најгорих седам дана свог живота. Заправо су физичка и ментална исцрпљеност биле толике да је следећих недељу дана провела у болници. Кратку причу је написала чувена списатељица Дафни Ди Морије ("Ребека"), а интересантно је да овај филм, који са њом дели веома мало заједничких елемената,  није њена прва адаптација - бар двапут је претходно адаптирана за радио, а постоји и адаптација у епизоди серије "Danger" из 1950. године. И 53 године након снимања, овај фасцинантни филм наставља да испоручује врхунску напетост, режиран је са ретко виђеним смислом за детаљ и прожет фантастичним и незаборавним сценама. Гледајте га што пре.

4. REAR WINDOW (1956) 

Како је Хичкок касније рекао свом пријатељу и колеги режисеру Франсои Трифоу, који је о њему писао књигу, пре почетка овог филма се осећао веома креативно и батерије су му биле пуне, из простог разлога што је у том периоду, мада увек дебео, изгубио фасцинантних 75 килограма и осећао се врло добро. Снимио је причу о професионалном фотографу, Ел Би Џефрису, који ломи ногу снимајући ауто-трке, те је принуђен да одређено време проведе не излазећи из свог стана. То му даје прилику да шпијунира суседе у згради, а временом постаје убеђен да је један од њих починио убиство. Његова девојка и патронажна сестра ће морати да му помогну да истражи ствар. Цео филм је снимљен на једном сету, у року од само три-четири месеца, а искоришћени буџет је био око милион долара, сасвим солидно за тадашњу епоху, али ништа превише спектакуларно. Кратку причу је написао Корнел Вулрич и у њој се до последње реченице не открива да главни лик има сломљену ногу. Неизвесност је поново изграђена тако фантастично да гледалац само може да аплаудира одушевљен. Постоји нешто привлачно и интригантно у шпијунирању других, завиривању у њихове животе и њихова дворишта, већина људи се нажалост осећа добро кад се некоме деси нешто лоше, јер имају о чему да причају. Хичкок помоћу интелигентног сценарија који је написао Џон Мајкл Хејз ставља гледаоца у перспективу воајера, терајући га да истовремено буде чудно задовољан што добија прилику да гурне нос у туђ живот, и да осети велику нелагоду и немир кад постане очигледно да нешто заиста није у реду. Џејмс Стјуарт у улози Ел Бија заиста бриљира, у ситуацији кад му је простор за кретање и маневар максимално ограничен, у могућности је да демонстрира изузетан емотивни спектар, од резервисаности према озваничењу везе са његовом фенси девојком, модном дизајнерком/консултантом (Грејс Кели), до истинског страха за њен живот кад се нађе у непосредној опасности, док је простор између прошаран радозналошћу везаном за комшијске животе и хумористична вербална надмудривања са патронажном сестром Стелом (увек одлична и вазда потцењена Телма Ритер). Стјуарт је увек важио за једну од најљубазнијих и најприземнијих особа у Холивуду, и Хичкок је волео да ради са њим (док је рецимо Кери Грант, кога је такође изузетно ценио, често био бучан и презахтеван), међутим Вендел Кори, глумац који је сем у овом наступио са Џимијем у још два филма, каже да је његов его такође био огроман, и да је знао да заурла ако му се нешто није свиђало, надмашивши и Хичкока у томе. Како год било, Стјуарт је одиграо улогу за памћење, а ролу свог живота је вероватно одиграла и Грејс Кели као Лиса Фримонт, Џефризова девојка из света моде и високог друштва која жели корак даље у вези, и не плаши се да истражи сумњиве тврдње у вези са потенцијалним убицом у суседном стану. На снимању су сви били луди за њом, стално чекали да се појави и да нешто каже или учини, јер је, по речима самог Стјуарта, била јако љубазна и пристојна са свима. Међутим, одређени људи су се бојали њеног слободног, немирног духа по коме је била позната (честе везе и афере са партнерима и режисерима), а чак је и једној трач новинарки признала да јој је Џејмс један од најпривлачнијих мушкараца. То се нарочито није свидело његовој жени, а он је остао веран 45 година, што је његов брак чинило једним од ретких срећних у Холивуду, поред Пола Њумена и Џоан Вудворд. Кори убедљиво тумачи полицијског детектива, а Ритерова поменуту сестру, али треба поменути и Рејмонда Бура, као комшију на кога Стјуарт сумња, који је сјајно одиграо лик Ларса Торвалда, човека који јесте антагониста, али га је Хичкок начинио тако суптилно изнијансираним (он је рекао да увек осећа симпатију према својим негативцима, али према овоме нарочито) да човек не може да се не запита о моралним импликацијама мешања у туђ живот и гурања носа у туђе ствари. Завршница је за сваку похвалу, ту све само бриди од саспенса, ниже се једна неизвесна секвенца за другом, до коначног разрешења. Амерички филмски институт је овај филм ставио на 48. место листе најбољих свих времена. Погледајте због чега су људи са правом одушевљени, и преиспитајте себе и своје пориве.

3. NORTH BY NORTHWEST (1959)

"Север-северозапад" (наслов је референца на реченицу из "Хамлета") је једини филм који је Алфред Хичкок снимио за студио MGM. Истовремено веома зрео трилер са честом Хичкоковом премисом о замењеном идентитету, и вероватно најзабавнији филм који је икад снимио, који обилује ведрим и духовитим моментима, ово остварење је интелигентна мешавина свега поменутог, која обилује занимљивим преокретима, паметно инсценираним акционим секвенцама, те ванредно шармантним и меморабилним ликовима. Главни јунак је Роџер Торнхил, елегантни и вицкасти човек који се бави маркетингом. Када на основу гестикулације организација страних шпијуна од њега помисли да је агент који је њима за петама, отимају га и покушавају да га се реше. Кад не успеју, смештају му убиство, те се он даје у бекство, а у покушају да сачува главу и разреши мистерију му помаже плавуша коју среће у возу. Међутим, није све како изгледа, поменута плавуша је далеко од невиног посматрача, а све води ка коначном обрачуну на Маунт Рашмору. И опет мајсторство, и опет изузетно ефикасно коришћење материјала, мање од пет секунди траке је завршило у соби за монтажу, избачено из филма. Неки филмски критичари ово називају Џејмс Бонд филмом пре Џејмс Бонда, јер има све - стране шпијуне, тајне агенте, шармантног и духовитог главног јунака, атрактивну девојку, те опасног, али на чудан начин допадљивог зликовца. Јурњава са авионом за запрашивање је инспирисала сличну сцену у Бонд филму "Из Русије са љубављу". Хичкок је одувек хтео Керија Гранта за улогу Торнхила, док му је студио предлагао између осталих Грегорија Пека (кога је одбио, јер по његовим речима има камену фацу), а Грант није био сигуран да ли да игра, јер је са 55 година већ био престар. Ипак, редитељ је истрајао и показало се да је у праву. Иако је Кери већ уочљиво фарбао косу у црно, испоставило се да је прави за улогу Роџера, који чак и кад је у најопаснијој ситуацији не пропушта прилику за лукаву доскочицу, тај нејебавајући став и манир храброг човека кога никад не напушта смисао за хумор су му савршено легли. Што се тиче женске улоге, студио је предлагао Сид Шарис, али је Хичкок најпре хтео Грејс Кели, иако се повукла три године раније и већ била принцеза од Монака. Кад то није било могуће, инсистирао је на Еви Мери Сејнт, која је пет година раније у дебитантском филму "На доковима Њујорка" (са Марлоном Брандом) зарадила Оскара. Она се у улози Ив Кендал нашла на веома осетљивој територији, те мора да пази шта ради, са ким разговара и коме помаже. Била је скоро па савршена, жонглирајући емоцијама од првог сусрета у возу, преко сцене на аукцији до коначног расплета. Посебна посластица је прекаљени британски глумац Џејмс Мејсон, као шеф шпијунске групе и човек који држањем, мирним понашањем и кул ставом изазива неку врсту дивљења код гледаоца, иако знамо да за њега не треба навијати. Једанаест година раније, у филму "Конопац" двојица јунака га именују као глумца који би био одличан негативац. Требало је дуже од деценије да се та претпоставка реализује, а на крају крајева и обистини, јер је Мејсон заиста одличан - сталожен а бесан, убилачки настројен а осећајан, често у веома кратким временским размацима. Само блистав глумац попут Мејсона може то на прави начин да избалансира, а овај управо то и ради. Треба поменути и Мартина Ландауа, као једног од његових људи, био је сјајан, а доста младом му је дата важна улога, као и безосећајног и макијавелистички настројеног функционера ФБИ-ја (Лио Џи Керол) коме је важно само да се његов циљ испуни, мада касније показује одређену дозу емпатије за све што се дешава. Као и остали поменути филмови, и овај је савршено режиран, и иако много мање озбиљан од већине, он гради и више него озбиљну неизвесност, почевши од наслућивања идентитета Џорџа Каплана (за кога су мислили да је Грант), пумпање тензије између Торнхила и Кендалове, те врхунац узбуђења на Маунт Рашмору. Невероватан осећај за формирање опасних ситуација кроз које се провлачи сјајан хумор. За музику се наравно побринуо његов чести сарадник Бернард Херман. Овај филм се често наводи као најбољи међу Хичкоковим трилерима о "погрешном човеку", а вероватно то и јесте. По његовим речима, само је хтео да направи забаван филм, лишен тешког симболизма који прожима већину других. Ала га је направио, свака му част.

2. VERTIGO (1958)

"Вртоглавицом" сам био опчињен још од почетка деведесетих кад је ђубре звано јавни сервис имало прави летњи биоскоп са истинским класицима које је поклањао филмским сладокусцима. Дакако, с обзиром да сам овај филм први пут гледао са седам или осам година, промакло ми је изузетно много - пре свега сложени симболизам и психолошке компоненте - али ми је одржао интересовање и био занимљив. Данас, скоро четврт века касније, после још три гледања, толико сам дубоко фасциниран свиме што он представља (или оним што ја мислим да он представља) да сам дебело размишљао да га ставим на место број један (или бар да буде нерешено). Такође ме не чуди што је дебело омануо на благајнама и код критике у време изласка - био је дебело испред свог времена и био је превише за већину. Богу хвала, времена су се променила и сада је признат као оно што јесте - ремек-дело, чак је на неким листама проглашен и за најбољи филм свих времена. У сваком случају, главни (анти)јунак Џон Фергусон (Џејмс Стјуарт) је бивши пандур чији патолошки страх од висине резултира смрћу колеге. Сада је приватни детектив кога познаник са колеџа моли да прати његову жену која се чудно и суицидално понаша и за коју мисли да је поседнута духом своје прабабе на коју необично личи. Фергусон је прати, временом се заљубљује и бива увучен у комплексну мрежу мистерије, лажи и убиства. На крају ће, наравно, морати да се суочи не само са својим страхом од висине, него и са сопственим унутрашњим демонима. Ово је свакако један од најбољих покушаја анализе дубоких порива које у човеку изазивају љубав и страх. Џими Стјуарт пружа можда и своју најбољу улогу у каријери, а то много говори кад је један тако грандиозан глумац и истински симбол златног доба Холивуда у питању (говорило се да је сувише стар да буде романтични јунак, чак се и њему приписивао неуспех филма због тога, до те мере да Хичкок више никада са њим није радио). Он носи филм на својим плећима, претварајући га у одисеју свога лика, која ће му на крају показати сву немогућност идеализоване љубави, од које се и поред свега, није могуће одбранити. Ако је сав филм илузија, "Вртоглавица" је можда и највећа - овај филм на савршен начин манипулише гледаоцем, презентујући нам веома сложене ситуације, уз убедљива и искрена тумачења свих глумаца - поред Стјуарта, ту је млада Ким Новак, за коју је Хичкок касније рекао да је била погрешна за ту улогу, са чиме се ја не слажем (он је хтео Веру Мајлс, која је затруднела, па није могла да прихвати), као и Барбара Бел Гедис у споредној, али доброј и ефектној улози Миџ. Херманова музика је инспирисана Вагнеровом опером "Тристан и Изолда", а занимљиво је да је ово први филм који је користио компјутерску графику (најавна шпица Саула Баса). Ако гледалац допусти себи да у све урони отвореног ума, филм ће га сигурно богато наградити, јер са годинама постаје све бољи, и са сваким новим гледањем открива нове ствари. Слике са краја означавају и крај пута главног актера, који је коначно победио свој страх, али по страшној цени - да би се елиминисао страх, мора се потпуно уклонити и жртвовати жеља. У финалу које ће вас одувати, он се коначно враћа у реалност, напустивши свет фантазије коју је сам за себе створио. Овај изузетан филм је директно утицао на наслове других аутора, пре свега на "Опсесију" Брајана Де Палме и "Булевар звезда" Дејвида Линча, али по квалитету стоји постојано као клисурина изнад њих.

1. PSYCHO (1960)

Како написати било шта паметно о филму о коме се већ малтене све зна? После филма "Север-северозапад", Хичкок је планирао снимање филма "Нема кауције за судију" са Одри Хепберн у главној улози. Када је то пропало, окренуо се снимању "Психа", покушавши да сними добар, а јефтин филм (буџет испод милион долара), користећи углавном телевизијске ветеране и друге мање познате глумце. Примарни разлог снимања у црно-белој техници заправо је била уштеда пара (мада се касније испоставило да је филм заиста много злокобнији и језивији кад је снимљен на такав начин (Ван Сантов колоризовани римејк се са правом сматра једним од најгорих филмова свих времена). Једина "звезда" је била Џенет Ли, а и она је ангажована веома смишљено, јер је Хичкок, знајући да ће људи помислити да је она главна, хтео да их шокира кад ова оде на туширање негде у четрдесетом минуту филма. Она глуми Мерион Крејн, службеницу из Финикса, која жели нови почетак у животу, те краде 40000 долара, поверених јој од стране послодавца, и бежи, са намером да стигне до Калифорније и свог љубавника, који не може да приушти да је ожени због алиментације. Е, не'ш, колега, што би рекао Сава из Кикинде. Исцрпљена од дуге вожње и ухваћена у олуји, приморана је да стане поред пута и проведе ноћ у "Бејтс мотелу", који води стидљиви и повучени, али симпатични младић, Норман. Норману се Мерион допадне, али његовој мајци, са којом има посебно близак однос, не баш. Шта се даље дешава, погледајте и сами, ако има некога ко још није, рећи ћу само да је у питању врхунски трилер са примесама хорора (иако сам га са задовољством уврстио на листу 50 најбољих хорора, ипак је више трилер) који је на много начина померио границе светске кинематографије. Прожет ванвременском злокобном музиком Бернарда Хермана (Хичкок је био толико задовољан његовим учинком да му је дуплирао плату, рекавши да музици припада бар трећина ефекта који филм оставља на гледаоца), ношен врхунском глумом свих учесника, а понајвише маестралног Ентонија Перкинса (потпомогнут изузетним глумцима Вером Мајлс, Џоном Гевином и поменутом Џенет Ли), чија суптилна, а у исто време помало језива суздржаност говори много више од "изражајности" и преглумљавања свих данашњих звездица, непрестано вођен саспенсом и напетошћу недостижним за данашње помпезне ауторе, филм не посустаје ни у једном сегменту током два сата трајања. Перкинс је касније говорио да би, иако га је филм на неки начин профилисао, и скоро све касније улоге су биле укалупљене у матрицу Нормана Бејтса, у сваком тренутку поново прихватио да га глуми. Режија је апсолутно савршена, мајстор користи све своје трикове да креира меморабилне кадрове и секвенце. Режи ћу само да је за сцену под тушем коришћено 77 различитих углова камере, те педесет резова, и да је снимана безмало недељу дана. Сценарио Џозефа Стефана по роману Роберта Блоха је такође прва лига, пун упечатљивих реплика које се памте. У време његовог писања, он је ишао на терапију због сопственог проблематичног односа са мајком. Расплет је толико ефектан и оригиналан да је потом, у наредних 66 година до данас, ископиран безброј пута, а епилог на ретко паметан начин заокружује комплетну ствар. Публицитет је био веома јак, зато што је Хичкок брижљиво крио сваки могући детаљ од јавности, натеравши поставу првог дана снимања да обећа да неће рећи никоме ни реч о садржају, а такође је до самог тренутка снимања крио финални део сценарија од свих глумаца. У најавама за филм је говорио да ће сви који закасне на пројекцију (па макар били и енглеска краљица) бити враћени из сале до почетка следеће, да би могли у потпуности да уживају у филму. Такође је задиркивао јавност причом и сликама да ће Џудит Андерсон (госпођа Денверс из "Ребеке") играти госпођу Бејтс. Продуцентска кућа је сматрала да је материјал за филм неукусан и, пошто су малтене били згрожени причом, мислећи да никад неће постати хит, уместо Хичкокове уобичајене зараде, дали су му 60 процената од профита филма. Кад се почетна контроверза повукла и филм заслужено постао хит, редитељ је напаковао 15 милиона долара (данас би то било преко десет пута више), што чини "Психо" Хичкоковим филмом који је зарадио највише пара. На крају се он последњи смејао. А ако има неког од читалаца ко није погледао овај филм, нека учини то. Можда се неће смејати, али неће моћи да порекне да је присуствовао нечему изузетном. А то би требало да буде довољно. И запамтите - дечаков најбољи пријатељ је његова мајка.

ДОДАТНИ БОНУС - ЈОШ 5 ПРЕПОРУКА:

SABOTAGE (1936)
LIFEBOAT (1944)
SPELLBOUND (1945)
TO CATCH A THIEF (1955)
THE MAN WHO KNEW TOO MUCH (1956)