Кутак за презир: Ђорђе Балашевић

Перо је поново наоштрено и дошло је време за други текст из редовне рубрике. После разуларених кобила у кризи средњих година, на ред је дошао још један феномен који треба демистификовати. Пошто није занимљиво мрзети нешто што мрзи већина људи (односно, није потребно писати текстове о томе), хватамо се у коштац са појавама, стварима и људима које су из било ког разлога предмет масовног обожавања и огољујемо исте до костију. Наравно, кад је дотични из наслова у питању, не заносимо се да ће читаоци (а посебно обожаваоци) осећати неко нарочито просветљење, нити одједном променити мишљење. Под један, зато што ни ја не бих дозволио некаквом тексту на некаквом блогу да ми толико утиче на свест и окрене мишљење за 180 степени, а под два зато што је ниво обожавања поменуте персоне међу младим људима толики да је то већ помало забрињавајуће, он му у ово модерно доба дође као некакав гуру, човек чије песме носе смисао живота, а чији стихови имају одговор на сва питања. Зато и мислим да је овај текст у основи велика борба против ветрењача. Али, пошто нисам познат као човек који одустаје, ипак ћу га написати. Многи су ме већ питали зашто гајим нетрпељивост према тако великом уметнику и човеку, ја сам свима одговарао у краћој верзији, немајући времена да то у потпуности формулишем. Вероватно имам другачија схватања по питању великих људи и уметника. Неко ће рећи да сам цинични, фрустрирани ноулајфер. Ни то није далеко од истине. Али, то нема везе с мојим мишљењем о панонском говнару (ПГ).

Најпре се ваља осврнути на најчешћу реченицу коју чујем од оних који воле Ђоку (pun intended) у његову одбрану, а то је "апсолутно нема везе какав је човек, песме су му одличне". То не пије воду из простог разлога - немогуће је у потпуности одвојити личну и професионалну сферу живота. Не можете ценити некога ко је добар у томе што ради (не кажем да ПГ јесте, ово је хипотетичка премиса) ако знате да је приватно љига и ђубре. То би било исто као да кажете "Пера Перић је најбољи писац у земљи. Јесте да ми је спавао са женом, али такве реченичне конструкције не видех још од Црњанског, свака му част". Што је још страшније, љубитељи ПГ-а то гутају као спрдњу са свим и свачим, под маском "софистицираног хумора" који ми, стока балканска, не разумемо, те пљујемо тако узвишеног уметника. Замислите да вам у кућу дође неки пријатељ кога поштујете и цените и истовари хрпу балеге насред ваше дневне собе. Док ви покушавате да дођете себи, он каже: "У реду је, матори, сад ти се боја тепиха слаже са тапетама, учинио сам ти услугу". Па, ви сад одлучите хоћете ли га избацити наглавачке или рећи "Свака ти част, матори, види се да ми желиш добро". Драги мој господине (пардон, друже) ПГ, неке ствари нису за спрдњу, зајебанцију и транге-франге. А остатак овог текста ће показати да си ти обичан увлакач и среброљубац коме ништа није свето осим сопствене позадине. А ако си такав човек, не могу да те ценим ни као "југословенског кантаутора", ма колико те њих цитирало на друштвеним мрежама. Извини. (Видиш, ипак сам изговорио ту тешку, страну реч). Да се позабавимо сада мало твојим развојним путем.

Још пре првог објављеног албума, знао си како себи да прокрчиш пут до звезда. Један од синглова је погодио у жицу. Тачно тамо где треба. Пропустио си народноослободилачку борбу, али у некој новој си спреман за прве борбене редове, чак и да пролијеш славну партизанску крв. А дотле - мора неки динар да се узме на рачун тих стихова. А како то најбоље осигурати него изјавом љубави другу Старом? Но, добро, свачије опредељење треба поштовати, и са тим се апсолутно слажем. Пошто су ти отворена врата славе, уследила су два солидно успешна албума пре соло каријере, али круг је затворен тек још једним синглом, после смрти великог вође (1981) у коме си потврдио приврженост режиму, НОБ-у, а првенствено Другу свих другова. Свака ти част на истрајности и принципијелности, још си као мало ко имао и част да га видиш три пута.

Ода слободном животу, фасцинација култом једне личности, од клиначких дана, па до зрелих година...заиста свеобухватно уметничко дело у сваком смислу те речи.

Само ми једна ствар није јасна - ако си већ таква принципијелна громада, откуд онда она реченица у "Додиру свињ...", овај, "свиле" који ћу парафразирати (немам књигу код себе, нећеш ми замерити): "Ја сам био спреман да напишем и "Трипут сам видео фелдмаршала Геринга" ако ће ми то омогућити да напустим касарну и видим своју малу принцезу". Значи, у питању су били виши, породични интереси. А шта те онда натерало, друже ПГ, да напишеш "Рачунајте на нас", кад тада мала Видра није била ни у плановима? Који су онда интереси превагнули? Чему славопојке, ако си у року од десет година почео да се гнушаш свега што си некад обожавао? Камо партизанска крв? Куд се дедоше принципи, друже ПГ? Ако си заборавио, звали су те Титов омладинац.

Лепо написа један мој пријатељ, некад је пуцао Гаврило, данас пуцају принципи.

Рећи ће Ђокисти - зар ти никад у животу ниси променио мишљење? Свакако да јесам, али скоро никада о фундаменталним животним стварима. Ако сам неко време и био у заблуди око неких ствари, то је зато што сам био дете које још увек није знало апсолутно ништа. А све и да јесам, нисам се предомислио пет пута за двадесет и кусур година, друже ПГ. А што рече друг Илија Чворовић - ниси ти млад, па да не знаш шта радиш.

Но, да се вратим на суштину. Већ крајем осамдесетих, друг ПГ је увидео да дувају неки други ветрови, па је изразио своје разочарење целом државном структуром, опасно закачивши и доскора обожавану ЈНА песмом "Реквијем", која се завршава стиховима "Све се мења и све тече, човече", што најбоље описује њега самог. ПГ звани ветроказ, дефинитивно рашчишћава са назадном прошлошћу космополитским одломком из једног свог романа. Одломак се симптоматично зове "Одјеби, ЈНА".

                                                                 

Из доба среће и благостања

Тај одломак је, ако се не варам, прочитан на концерту у Сава Центру у првој половини деведесетих, где је његов ламент представљао коначни симболични разлаз са тадашњим српским властима, јер смо ми (и само ми) криви за рат (поновљено више пута на различитим местима, углавном у Сарајеву). Подсети ме, друже ПГ, зар нису они у које си се клео и ови које си проглашавао злочинцима изливени у истој фабрици? Веже вас иста партизанска крв. Негде у вама је битака плам и ви знате зашто сте ту.

Но, добро, разумем, друго време је наступило, повео вас пут на различите стране, страст је прошла, љубав ишчилела, нема више флуида, боље је растати се пријатељски, него одржавати односе механички и на силу. Чистије је рећи "Одјеби", него правити се да је све у реду. Слажем се са тобом. Међутим, мене интригира један други однос који си баш у време овог разлаза почео да успостављаш и негујеш. Увек си био велики Југословен пар екселанс. То се знало. Зато си врло бурно одреаговао на отцепљење Словеније и послао их у три мајчине да скијају и јодлују сами са собом. Не сећаш се? Ево, да ти мало освежим памћење.

Песма се (поново) симптоматично зове "Јебо нас ко нас састави" (на туби су уклонили прави назив). И кажеш ти ондак, бечке коњушаре стављаш испод Трећег рајха и "нећеш да их се сетиш ни кад будеш гледао слалом". Поштујем, више си готивио Цурбригена и Томбу. И ја сам. Ипак, памћење ти се неким чудом освежило у року од 3-4 године кад си усред неправедних и ничим изазваних санкција (да, са поносом користим конструкције Споменке Јовић) пожурио код Јанеза, смучара, односно бечких коњушара, по држављанство и кућу. Рече ти у то време, цитирам: "Jeste, govorio sam protiv Slovenaca, zato što su rasturili moju domovinu. To ti je kao ono kad te ostavi devojka, pa prva tri dana imaš fore da pričaš ružno o njoj... E, a onda su i Hrvati hteli da se odvoje od nas. Oni su to ionako uvek hteli. A onda i Bosna. pa Makedonci, sad već i Crnogorci. E, sad i mi već hoćemo da se odvojimo sami od sebe. I shvatiš na kraju u kome je problem."

Ниси морао ни да се трудиш. У нама је проблем. Увек је и био. Уметници попут тебе нам стално на то скрећу пажњу. Само обично живе мало даље одавде. Али, зато си ти, друже ПГ, оно што јеси. Без длаке на језику. Шта бисмо ми без тебе. Посебно ти је кул ово што државу поредиш са девојком коју после од једа пљујеш. Свака част. Само, нешто си много брзо преболео тај раскид за једног Титовог омладинца. Чешће си био на релацији Љубљана - Марибор него Београд - Нови Сад. Изгледа да ипак ниси могао без својих смучара.

Јесте, лепо си нам рекао. "Криви смо ми" и само ми. Нека путује без нас Европа која је оличење морала, вредности, врлине и лепоте. Нека путује Европа која је дала све од себе да очува државу коју си ти толико волео. Нека путује са својим напредним институцијама и животним стандардом, далеко јој лепа кућа. Ми је не заслужујемо овако затуцани и примитивни. Нека друге земље остварују рај у њој кад смо ми већ тако ретроградни. Код нас су само спорадични људи отвореног ума попут тебе. Шта ћеш кад смо сировине.

Ти си наставио да показујеш колики си човек кад си на првом послератном концерту у "Зетри" изјавио да смо за рат криви ми, понизно се извињавајући за избеглице, уз чувену лалошку народну умотворину "Јебо их воз који их дон'о". Могао си успут да свратиш и до Бањалуке, није толико далеко. Сигурно би им отворио заслепљене умове кад би им рекао да смо криви за рат и псовао избеглице. Свакако би ценили што си их излечио од заблуда, друже ПГ. Само су тебе чекали да им отвориш очи. 

Још једном си натерао људе да размисле снимањем живог албума симболичног наслова"Да л' је све било само фол" и то нигде другде до усред Словеније. Да ли је, драги друже ПГ? Не, код тебе нема фола. Ти си цео од искрености. И од емоције. И интелектуалац си. И сви који те не воле су затуцани примитивци, ултранационалисти и клерофашисти. И слушају Цецу и Секу. Треба да те ставе у читанке. А они који те не разумеју - па њихов проблем. Јер "ко није дрво разумео прво, па тек онда садио, ништа није урадио". Да се најежиш.

Елем, 1999. беше прави тренутак за излазак из политичке илегале, јер је пучанство било осетљиво после бомбардовања и надрукано западном пропагандом да су искључиво "онај" и његова жена криви за убијање невиних цивила, а никако преподобне Америка и Европа, за којима смо вечито каскали. Није било адекватнијег тренутка да се наметнеш као музички месија, пошто си већ био познат као Слобеков заклети противник (иако је он, подсећам, из исте клике као и онај у кога си се клео). А кад си се "одрицао" своје прошлости, шеретски си говорио у свом маниру "Људи, ја сам те песме написао пре 20 година, да сам убио Тита, досад бих изашао". Рече Понтије Пилат, перући руке.

И тако си се на неки начин наметнуо као вођа "деце која се упиру да рођене очеве од лажи одвикну". Већ тада је требало укапирати да ће цела та ствар кад-тад засмрдети као сенгруп. Али, ко је о томе могао да мисли, друже ПГ, кад нас је милосрдни анђео ослободио јарма ретроградних деведесетих, па се свуда као у трансу понављало "Јебите се, деведесете" и "Живети слободно". Здробили смо лажне дијаманте, раскрстили са прошлошћу, а у свему томе си нам помогао ти, наш омиљени кантаутор, истовремено нас подсећајући у каквом смо паклу живели. 

"Испузали су грабљивци, па лажљивци, сналажљивци", рече ти ономад. 

Ругао се лонац лонцу, а оба су црна.Обичај ти је био да на релацији Србија - Словенија покаткад почастиш публику са "Слабо диваним хрватски", као што се види у доњем прилогу, што је наравно, увек пропраћено бурним аплаузом, јер твоја верна публика, друже ПГ, угледајући се на тебе, има памћење као Дори из "Finding Nemo".

http://www.mojnet.com/video-slabo-divanim-hrvatski/e37a8f6b301a80570dff

Ипак, на највећи хит твоје плодне каријере се морало чекати до краја јуна 2002. када си на концерту у "лијепој њиховој" изјавио да певаш на матерњем језику хрватском, односно његовој исквареној верзији, такозваном српском. Ту си заиста превазишао себе, друже ПГ. Они који те капирају и воле су одмах скочили да објасне како си хтео да кажеш како смо сви један народ. За њих питање - зашто си се онда одрицао Југославије и Тита, зашто си, кад ти је више одговарало псовао смучаре, а после им летео у загрљај? И зашто си - ако смо сви један народ - сваки концерт ван Србије користио да испљујеш Србе на пасја кола? А, извињавам се, ниси, него те ми не разумемо. Твоја лирика је виша математика за нас простаке. Волео бих да објасниш неком од потомака 700.000 покланих Срба у Јасеновцу и Јадовну, или некима који су преживели "Бљесак" и "Олују" да смо исти народ. Желео бих да чујем ту узвишену реторику.

Заборавио сам и на чињеницу да ти мајка има мађарске и хрватске крви, па отуд оно "матерњи језик хрватски". И на то ме подсетише Ђокисти. Али, имам друго питање - откуд ти оно да је српски искварена верзија хрватског? То је шлаг на торти. На томе би ти честитали Павелић и Степинац. Тога се ни они не би сетили. Али, са друге стране, они нису били интелектуалци попут тебе. (У првој верзији текста, горе је стајао видео линк са верзијом "Слабо диваним хрватски", али Ђокица је обрисао трагове са Јућуба, тако да сад постоји само урл линк).

Од осталих твојих политичких бравура, издвојио бих писмо-честитку Милу Ђукановићу, по проглашењу независности Црне Горе 2006. године (писмо је доступно на интернету, предуго је да бих га овде постављао у целости, под насловом "Разгрнули сте мрак"). А ми смо беше сви исти народ (или то више није актуелно)? Затим, као што је било очекивано, подршка онима који срушише злог тиранина Милошевића, све под паролом "Живети слободно", односно индиректна подршка западу који нас је 78 дана засипао бомбама. А сада, када су твоји пулени почели да губе превласт, окренуо си се подржавању идеје отцепљења Војводине од Србије, заједно са својим пријатељем који животом брани братаницу. Некако ме то од свих твојих поступака најмање зачудило. Баш ми онако идете један уз другог.

Заборавих и то да се недавно круг твојих дебилних изјава у потпуности затворио када си недавно у Подгорици изјавио да "ниси српски кантаутор, већ југословенски". Ја се плашим, друже ПГ, да ти од силних промена мишљења не знаш ни сам више ни ко си, ни шта си, ни чији си. Једно је сасвим сигурно, и око једног можемо да се сложимо - да ниси српски кантаутор, нити си то икад био. Био си много тога, али то никада.

Не пада ми на памет да кажем да си глуп, друже ПГ. У неку руку, ти си чак и интелектуалац. Не онакав каквим те сматрају, додуше, али интелектуалац у сваком случају. Нема везе што си једва завршио средњу школу и што си пропали студент географије. Ти си укапирао једну велику универзалну истину о народу са ових простора и на томе ти треба честитати. Овај народ воли кич. Овај народ умире за патетиком оличеном у бљутавој лирици коју пас с маслом не би прогутао. Овај народ чезне за кретенским мелодијама у три акорда у којима ће га неко учити животној филозофији. (Ђока пева односно рецитује песму о ђоки у "Песми о једном петлу", на пример). Овај народ воли да буде сапатник свакоме, па тако и јунацима твојих песама који умиру јер их је оставила драга са машницом у коси. Емоција и севдах паора који музе краве загледан у равничарске даљине. То је то. То се тражи. Схватио си то и на томе добро зарађујеш. Свака ти част, друже ПГ. Циљ оправдава средство.

Није ми проблем да признам да си ми био занимљив на прелазу из нижих у више разреде основне школе, друже ПГ. Наравно, то је било пре него што сам те упознао и схватио да за тебе постоји само једна држава, једна нација, једна религија, један спиритус мовенс - ПАРЕ, и да бисте ти, и такви као ти, продали све на свету, укључујући и своје најрођеније, само да продате карту више и добијете аплауз више. Ено, чекају те Хашим и Рамуш да им честиташ границу. Играте на карту амнезије овог закреченог и напаћеног народа и млатите шолде. На страну што мислим да је твоја лирика управо за ниво основне школе. И нека је, имаш право на то. Али, осим што се свесно поиграваш са здравим разумом овог народа, друже ПГ, теби на душу иде још већа травестија. Ти све то покушаваш да продаш и пласираш као уметност, филозофију, нешто за чије је разумевање потребна медаља са такмичења и чланство у МЕНСИ. Е, то је оно што највише НЕ ВОЛЕМ код тебе, друже ПГ:

Ти своју бедну, петпарачку реторику и поезију представљаш и пласираш као да су то у најмању руку мисли једног Тагореа или Шарла Бодлера. О политикантским песмама сам већ рекао шта сам имао, оне ће се мењати у зависности од твојих интереса и увек ће имати ко да их прогута и да те прогласи за највећег мислиоца, твојим обожаваоцима ионако не треба много. Али, један од најимбецилнијих коментара које сам чуо о теби је да "разумеш мушко-женске односе боље од свих". Да је то тачно, друже, ти би прво почистио своју кућу и зауздао своју љубљену гимнастичарку која ти већ годинама набија рогове као јелену капиталцу, а о томе бруји цео Нови Сад. Тако да ти ништа не вреди патетисање у вези тога, боље предузми нешто. 

Не разумеш ти мушко-женске односе, разумеш психологију овог народа, коме никад доста квази-филозофских кантаутора и квази-дубоких текстова о животу. Још ако се убаци и понека пропала љубав, на коњу си. Али, да ти кажем нешто, друже ПГ, хиљаду пута ми је дражи херцегновски бајкер са свим својим клоновима, који ради малтене исту ствар (без политикантског мрсомуђења), али не покушава да убеди никог да је то што ради некаква вајна уметност. Човек ради оно што треба да би привукао жене које падају на колена лучећи сокове на његове просте мелодије (које су све скоро потпуно исте), али више на њега самог. Добар дан - добар дан. Зна се шта нуди и шта за то добија и то је по мени много чистије и поштеније од твојих глупости, друже ПГ. 

Сад чекам да ми Ђокисти напишу "Само лепо можеш ружити". Је л' то значи да ако ја напишем да је Исидора Бјелица смеће у сваком могућем смислу, да је она заправо лепа и добра списатељица? Ко зна, можда сам ја слеп код очију. Можда некад и ја променим мишљење. Јер, све се мења и све тече...човече...

Ма, шалим се. Одјеби, панонски говнару.

Кутак за презир: Ничим изазвани успех

После више текстова у којима су листе и ретроспективе махом афирмативног карактера, дође време и да се перо мало изоштри. Покушаћу да скренем пажњу на филмове који су, по мом мишљењу, незаслужено добро прошли и код публике и код критике, те да образложим мишљење. Како сам више пута већ истицао, незахвално је бавити се било каквим класификацијама, било позитивним, било негативним, а осим тога, врашки је тешко. Ако не верујете, покушајте да направите листу најгорих ствари из неке категорије и видећете да је јако зезнуто одредити шта треба да се нађе ниже или више на листи. Зато сам поново одлучио да не нумеришем, већ да кренем редом, од последње године. А у конкуренцији ће бити филмови добитници Оскара у главним категоријама (најбољи филм, режија и сценарио). Глумачке категорије намерно нећу да укључим, јер се неретко дешава да једно име заблиста у иначе просечном филму, који иначе нико не би ни гледао (сетите се само Мерил Стрип у улози Маргарет Тачер, осим њене глуме, тај филм нема апсолутно ништа, а само најтврдокорније присталице Гвоздене лејди могу да кажу да је добар и да нешто вреди). Моје опште мишљење се већ зна, већ сам писао и о хиперпродукцији и о прогресивној деменцији холивудских писаца, да видимо сада како то изгледа на конкретним примерима, од ове године, па надоле. Наравно, искључујем из анализе ствари које нисам гледао, то се подразумева.

                                                       *** СПОЈЛЕРИ ***

Софија Копола има Оскар
за сценарио?!

12 Years a Slave - Филм јесте одлично режиран, све је пажљиво инсценирано и визуелно, заиста немам замерки. Ипак, осећа се недостатак већег емоционалног импакта који би продубио пуку фактографију о бруталностима које су се дешавале пре 150 година. Нема дубљег увида у оно што је омогућило концепту ропства да се уопште развије, а нема ни социјалног коментара на оно што се данас дешава у свету (ако то није глобално ропство, не знам шта јесте). А шта рећи за крај без икакве емоционалне катарзе у коме добри и поштени белац (кога глуми продуцент филма) за пет минута поништава све што су зли белци радили два сата. Било је потенцијала, и те како, не могу да кажем да је филм лош, али да је просечан и непотпун, то свакако. Успут и да напоменем да је Мајкл Фазбендер опак глумац, ако настави као досад, биће нешто од њега. 

Gravity - Алфонсо Куарон важи за одважног и инвентивног редитеља у Холивуду, али овде нема ама баш ништа инвентивно. Специјални ефекти јесу и више него импресивни (како да не буду за 100 милиона), али damsel in distress прича о искупљењу је већ газилион пута виђена, овде је само савршено технички упакована, да скрене пажњу са очајног заплета. Изгубила је ћерку = изгубила је веру, сад јој се све враћа кад је суочена са опасношћу. Puh-leeese! Глупости као што су подсвесни, неживи Клуни и покушаји да се успава беба у свемирској станици само додају на нелогичности и безвезности. Иако Булокова пословично глуми веома лоше, овде је заслужила своју номинацију, али опет то није богзна какав ниво. Мада, добро, Сандра Булок на нивоу је contradictio in adjecto.

Argo - Бен Афлек се доказао као сценариста, режисер је неких задовољавајућих филмова (пре свега Gone Baby Gone) и апсолутно је никакав глумац. Међутим, у овом случају, лош је и адаптирани сценарио, а богами и филм. Све се одиграва некако too conveniently, а филм је напет колико и прича о Циганима који краду бакар, с обзиром на озбиљност ситуације и историјско-политички контекст. Осим стандардног Џона Гудмена који би добро одглумио и сцену "Мики Ђуричић осамнаести пут улази у кућу Великог брата и прича како је све срање", те једне добре сцене са Аланом Аркином, ово остварење је тешка досада, клише, глупост и безвезарија.
The Social Network - Досадан и предвидив филм у сваком погледу. Арон Соркин је добар писац, али уопште не схватам хајп око овога. Дејвид Финчер који је режирао "Седмицу" и "Борилачки клуб" би се вероватно постидео овога, али ово је вероватно онај други Дејвид Финчер, који нам је такође подарио и "Собу панике".

The Hurt Locker - Ужасно прецењен филм који је узео Оскара у све три категорије које се овде разматрају. Кетрин Бигелоу је смејурија од редитељке која је шансу добила само на конто чињенице да ју је својевременo фирцао Џејмс Камерон. Сада је пронашла рецепт за успех - никад доста америчке пропаганде. А овај филм је баш то - пропагандно смеће без правог аналитичког приступа, без емотивног удара, све је вештачко. Џереми Ренер се труди колико може, али то није довољно, овај филм не би извукао ни Марлон Брандо.
Milk - Класична победа геј лобија над супериорнијим сценаријима, филм "У Брижу" је овде жестоко опљачкан, а право да кажем, мислим да и "Wall-E" има бољи текст од овог пропагандног смећа. Зна се како те ствари функционишу, тако да и не чуди превише.
Crash -  Предуго, пренаглашено, премелодраматично. Није то потпуни промашај од филма, има искупљујућих елемената, а руку на срце, ни конкуренција није ништа посебно, али ипак, жестоко исхајповано остварење у односу на стварни квалитет.
Lost in Translation - Не знам да ли је потребно ишта објашњавати. Бил Мареј покушава да пренесе некакву озбиљност и дубину гледајући у једну тачку и лицкајући виски, Скарлет и глума су одавно "на ви", а цела ствар је једноставно досадна. Софија Копола не заслужује коментар ни као глумица, ни као редитељка, а ни као сценариста и ово мора да је једна од највећих глупости која је икад добила Оскара за било шта, а камоли тако важну ствар као што је сценарио. Ако већ тражимо искупљујуће елементе код Софије, "Девичанска самоубиства" су далеко бољи филм, овај без проблема може да се преспава, толико је упечатљив.
Lord of the Rings: The Return of the King - Најкласичнији пример шта добар маркетинг, много пара и ултра-мега-гига специјални ефекти могу да учине за промоцију једног филма. Ја разумем све - и огромну фан-базу (која је омасовљена тек појавом филмова), и епску популарност (и године и пубертет), али где нађе баш кумицу и то 11 пута? Ако је ово чудо заслужило 11 Оскара, ја сам Хуан Антонио Сан Епифанио. Ни сам литерарни предложак, ни његова филмска адаптација не вреде толико, и крај приче. Ма колико маркетиншки напумпани били.
Chicago - Само ћу изнети мишљење да су сви остали номиновани филмови бољи. Толико.
Traffic - Содерберг никад није био врхунски редитељ, а ово му је најпретенциозније остварење. Снимано да освоји што више награда, усиљено, предугачко и заиста без много додира са реалношћу. Четири Оскара би требало да значе нешто, овде то није случај.
Shakespeare in Love - Мислим да објашњење није ни потребно, филм је очајан.
Titanic - Иста прича као и са Господаром прстенова, болно прецењен, усиљен, мелодраматичан, нереалан, напуцан филм, који је ни крив ни дужан зарадио 11 Оскара, укључујући и онај за филм године, а сви други су били бољи. Ипак, зарадио је гомилу пара, махом због техничког дела који је на високом нивоу. Али, нема никакве супстанце.
The English Patient - Изузетно досадан, дугачак и лоше одглумљен филм. Типичан пример ничим изазване популарности. Чак ни жене не разумеју зашто ово траје готово три сата.
Dances With Wolves - Не сматрам га лошим филмом, али сматрам да је превише што је победио Скорсезеове "Добре момке" у готово свим категоријама, јер су по мени супериорнији филм.
Driving Miss Daisy - Сви други су бољи.
Moonstruck - Ово чак нисам ни гледао, али довољно је знати да је Шер добила Оскара.
Out of Africa - Превише патетично, већина номинованих филмова је боља, мада морам да одам признање Мерил Стрип, за акценат, као и увек. Такође, веома прецењено.
Gandhi - И поред савршене глуме Бена Кингслија, остали сегменти нису тако убедљиви, те овај филм не вреди толико Оскара колико их има. Предуг је, историјски непрецизан и превише епски, ако мене питате. Још један класични британски филм сниман да покупи награде.
Chariots of Fire - Још један ни због чега напумпан филм. Једино што је од њега остало је Вангелисов саундтрек. "Галипоље" које је снимљено исте године и има сличну премису је кудикамо бољи филм. Заправо, још једном су готово сви номиновани били бољи.
Ordinary People - Иако мислим да ова прича о распаду породице после трагедије није лоша, мора се рећи да је у односу на неке друге филмове мало више истакнута у први план него што би требало. Пре свега ту мислим на "Човек слон" Дејвида Линча. Ипак, режисерски деби Роберта Редфорда је вредно остварење, а поготово је скрајнута глума Доналда Сатерленда.
Kramer vs. Kramer - Доста добар филм Роберта Бентона о борби родитеља за старатељство над сином и о менталној трансформацији оца у том процесу је и више него ОК, али ставити њега у било којој категорији, испред филма као што је "Апокалипса сада", друге да не помињем, је ван памети. Мислим да је Оскар Дастина Хофмана и више него заслужен, али за све остало нисам сигуран шта да мислим и кажем. Свакако је прецењен кад су у питању награде.

Брука, Миљенко

Rocky - Изабрати ово за филм године у конкуренцији "Таксисте", "Свих председникових људи", "Мреже" и филма "Предодређен за славу" је само по себи светогрђе, тако да нећу ништа додати. Мислим да није потребно. Сви смо се ми, као клинци, ложили на Рокија, али будимо озбиљни.
In the Heat of the Night - Иако ми се филм поприлично допао, ипак треба поменути да је доста питом за тему којом се бави. Притом, "Дипломац", а вероватно и "Бони и Клајд" (нисам га дуго гледао) могу да се сврстају у боље наслове.
Мy Fair Lady - Због пијетета према Одри Хепберн, већини људи је мрско да каже да је немузикална верзија са Венди Хилер поприлично бољи филм. Иако је визуелно све како треба, нешто ми ту фали, није ми баш најбоље, а свакако није вредно толико освојених Оскара.
West Side Story - Иако ова музикална, модерна верзија Ромеа и Јулије свакако има својих квалитета, није вредна толиког хајпа, и комерцијални успех није мерило вредности. Нарочито када се упореди са изузетним филмом "Хазардер". "Прича са западне стране" је доста одважан и интелигентно осмишљен филм, са неколико изузетних нумера, али није вредан толике славе. Чак ни глума није толико сјајна како се прича, бар по мени. Но, према суду времена, изгледа да ипак грешим.
Ben Hur - 11 Оскара. Немогуће да вреди толико, иако јесте одличан, за разлику од друга два која су освојила исто толико. Нисам га одавно гледао, сећам се да је визуелно импозантан и добро одглумљен, али број 11 ми је просто превелики за било шта кад су у питању награде.
Gigi - Нисам гледао, мирише ми на жестоко прецењен мјузикл, видећемо.
Around the World in 80 Days - Иако је ова папазјанија проткана кратким појављивањима многих звезда, те прилично забавна, не би се рекло да завређује превише пажње. Рекао бих да је предуга и превише лежерна за своје добро. Најбољи филм би ипак требало да буде нешто друго.
The Country Girl - По мени филм није лош, чак га и волим, али у категорији сценарија, сви други су бољи.
The Greatest Show on Earth - Нисам гледао, филм важи за један од најчуднијих избора кад је у питању ова категорија. Чак и овако наслепо, не верујем да је бољи од "Тихог човека" и "Тачно у подне". То могу да кажем већ сада.
Going My Way - Мјузикл о неконвенционалном попу је типичан feel-good movie који је увек пролазио код публике, и ја немам проблема с тим пер се. Проблем настаје кад неко хоће да ме убеди да је тај филм бољи од, на пример, филмчине попут "Двоструке надокнаде", "Лоре", "Плинске светлости", и још многих других. У то већ не могу да поверујем.
Mrs. Miniver - У време настанка овог остварења, било је најнормалније снимати филмове обојене америчком пропагандом и то треба разумети, али не треба их схватати преозбиљно. Овај је дефинитивно добио превише признања, иако морам да признам да није без какве-такве сценаристичко-глумачке вредности. Али, да је било и неких бољих, јесте.
How Green Was My Valley - Иако увек волим да погледам ово остварење Џона Форда о тешком животу велшких рудара, са младом, дивном Морин О'Харом и фантастичним Доналдом Криспом, који је зарадио и Оскара, мора се признати да није нарочито узбудљиво, нити нешто што помера границе. Изабрати овај, у конкуренцији девет других филмова, од којих је бар пет боље, је заиста превише. "Грађанин Кејн" је класичан пример, као и "Малтешки соко", Хичкокова "Сумња", "Заустави зору" Мичела Лајзена, и тако даље. Можда је тешко одредити који је од набројаних филмова најбољи, али је лако закључити да добитник то није.
The Philadelphia Story - Прецењен филм који се по мени своди на преглумљавање Кејт Хепберн и за мој укус превише позоришну атмосферу. Ако желите добре комедије са њом и Кери Грантом, гледајте "Holiday" или "Bringing Up Baby". Такође, Џими Стјуарт је остварио небројено много бољих улога. "Плодови гнева" и "Ребека" би били много срећнији избор за најбољи сценарио године.

You Can't Take It With You - Једна у низу идеалистичких Американа Френка Капре по којима је постао препознатљив. Увек се неки једноставан, простодушан лик, пун добрих намера, искрених побуда и наде бори против свих који би да му то покваре, било да је у питању појединац, група, друштво или систем, те после много перипетија побеђује све, добија женску и живи срећно и дуговечно. Ја немам ништа против таквих филмова, неки су чак и одлични (рецимо, Божићни класик "It's a Wonderful Life"), само мислим да је овај прецењен. Штавише, мислим да је бар пет бољих наслова номиновано те године (Пигмалион, Џезебел, Велика илузија, Авантуре Робина Худа и Цитадела, ако хоћете конкретно).
"Живот Емила Золе" нисам гледао, али ћу изразити жаљење што је без релевантних награда прошао одличан, одличан филм Грегорија Ла Каве, "Врата позорнице". Раније поменути Вајлеров "Ћорсокак" и "Звезда је рођена" су такође могли боље да прођу са наградама, што се мене тиче.
Исто важи и за наредну, тј. претходну годину, из које ми је промакао "Велики Зигфилд", али са друге стране, хоћу да истакнем квалитет филма "Додзворт", те допадљивост следећих "Ентони Адверс", " Господин Дидс иде у град", те неноминоване комедије "Мој човек Годфри", која је уз мало бољи и реалистичнији крај могла да буде и у топ 3 те године.
Нажалост, из првих 5-6 година додељивања награда ми треба још одгледаног материјала да бих могао да формирам неко валидно мишљење. Надам се да ће се то ускоро и десити, а такође се надам да је и овај пресек био довољан да предочи да се ни раније није баш увек поштовао највећи квалитет у односу на неке друге критеријуме, али да је једноставно било много више материјала који је легитимно могуће узети у обзир за некакво признање по квалитету. Данашњи продуценти и филмски ствараоци су нажалост реч квалитет свели на ниво архаизма.

Кутак за презир: Секс и град

Ево првог уписа у редовној рубрици. Инспирација је непресушна, јер у свету онаквом какав јесте, encumbered forever by desire and ambition, што би рекао Дејвид Гилмур, бар за то има хиљаду разлога и повода. Нарочито кад је у питању уметност, која је у свим сферама постала сметлиште кича, депонија неоригиналности и средство за експанзију медиокритета. Холивуд је нарочито опасан, јер и те како диктира трендове и утиче на понашање људи. Што су мање они свесни тога, то је испирање мозга ефектније. Ту би могла да се отвори једна слоновска тема о медијским манипулацијама и утицају истих на животе људи, завладала је општа Орвелијана. Али, да се не удаљавам превише од теме рубрике. За данашњи хејт сам изабрао прилично лагану ствар, чисто да се залауфам и да рубрика заживи. Ово је дефинитивно био зицер, бар што се мене тиче, не захтева неко посебно објашњење. Кад ме људи питају зашто не волим "Секс и град", увек се сетим оног дијалога из драме "Ђенерал Милан Недић" Синише Ковачевића, кад иследник ОЗНЕ пита Недића: "А зашто ти, Мајка, нас комунисте толико мрзиш?", а овај му одговара са изразом искрене саблазни: "Па, зар је и за то потребан разлог?!". Ја се питам слично - треба ли човеку заиста неки велики разлог и нека велика памет да би ову серију сврстао у категорију лоших, штетних, безвезних, ужасних, глупих и изнад свега непотребних? Али, покушаћу да аргументујем, ради задовољења имагинарне милионске армије фанова у Србији која ће ово читати и бити љућа на мене него Марсовац на Душка Дугоушка кад му овај украде експлозивни свемирски модулатор. Вежите се, полећемо!

Реакције на писма обожаватељки

Да кренемо прво од "радње" ове серије. Четири пријатељице на прагу баба-девојаштва имају различите карактере и различите приступе везама и мушкарцима, чешљају језике у скупој одећи и покушавајући да нађу идеалног мушкарца, успут их мењајући као чарапе, од разних успутних крес-комбинација по џет-сет журкама до покушаја заједничког живота који се завршавају бедно, како су и почели. Оне би из неког разлога требало да представљају пожељне (???), лепе (????????????), емАнциповане трендсетерке које треба да женама покажу како треба да изгледа савремена припадница лепшег пола, шта да мисли, како да се облачи и пре свега, како да се односи према мушкарцима да би сачувала самопоштовање. У суштини, пожељне су колико и чир на дванаестопалачном цреву, о каквој-таквој лепоти може да се говори само код Кристин Дејвис, мада је сексуално изразито непривлачна, Ким Катрал (стара кока - добра јуха, видети прву "Полицијску академију" и "Велике невоље у Малој Кини за илустрацију) се још помало држи, а позитивне ствари о СЏП и Синтији Никсон кад су у питању лепота, сексепил или било каква привлачност би евентуално могао да изнесе Филип Вишњић на кристал мету. ЕмАнципована СЏП пише некакву колумну о мушко-женским односима у коме их анализира и пресеца попут Канта и Хегела...и све време само покушаји анализе...она је често и наратор епизоде у којој нема ни комедије, ни сатире, нити праве драме...само лажно моралисање и патетика, а чак ни то није урађено како треба, Телевисине теленовеле су пример андрићевске нарације у односу на ово смеће.

 

Оне? Не, хвала!

Шта то заправо значи? Да се испод све те шминке, буквално најновије и најскупље одеће, таксија и лимузина крију кретенасте креатуре са мозговима амебе које су толико несигурне у себе и толико бедно изгледају са својим смешним уверењима које прате, да не би смеле да буду узор ниједној интелигентној жени (погледајмо Саманту, коју заједно са њеном девизом "Примам (госте) увек и свуда", светске феминисткиње држе у кући уместо Св. Николе - са разликом што мушкарци желе да буду са Самантом), коју су на друштвеним мрежама почели да цитирају попут Душана Радовића и Мирослава Антића. А јесу им узор. У тој једначини се нешто дебело не слаже.

Зашто жене (већина њих, којима се ова ТВ серија свиђа) обожавају овај испразни, материјалистички нонсенс? Немам појма, вероватно им је некаква илузија раја тај Менхетн, та скупа одећа у орманима, ти мушкарци постају предмет фантазија (Ах, тај мистер Биг), а колумна се доживљава као нешто револуционарно и интелектуално. Њузфлеш - и Јелена Карлеуша је писала колумну за Курир, како то да она није никакав трендсетер? А, чекај...

У реду је да се све то свиђа размаженим тинејџеркама које фризирају своје кучиће, воле Ијана Сомерхалдера и у фазону су "Ја сам за европске вредности и пушила бих Чеди Јовановићу, баш је сладак". Али, кад се такве ствари примете код жена које имају 30-40 година, то је знак да је ђаво однео шалу. Анализирајмо сада основне техничке елементе серије.

За успех сваког филмског пројекта је вероватно најбитнији сценарио. Он се овде састоји од бесомучног цвиљења и цмиздрења четири главне јунакиње на различитим локацијама по Њујорку, шепурење у крпицама које 95% америчког (а камоли српског) народа не може да приушти и скидање истих. Када чујем неке женске особе како хвале ово смеће као серију која је интелектуално занимљива и промовише женске слободе и независност, заиста ми се бљује. Ово је заиста једна од највећих увреда за жене. Ако причати као наложени (мушки) тинејџер, за време скупих ручкова у отменим ресторанима, бесомучно куповати непотребне ствари само тренда ради, и ускакати у кревет са најближим мушкарцем у видокругу, треба да буде идеал коме женски род тежи, онда га заиста треба жалити, јер му се смеши јако брза пропаст.

Седлај ову лево, па да идемо кући

Осим што чини непоправљиву штету женском роду, приказујући га управо онако како жене не желе, и на страну све остало, серија НИЈЕДНОГ ТРЕНУТКА није забавна нити занимљива, смешна, заразна, нити оригинална. Ово говорим после психичке тортуре коју су проузроковале одгледане епизоде (њих 5), којој сам се подвргао да бих себи потврдио да сам у праву и да би уопште ово писање имало какав-такав кредибилитет. Све су се одвијале монотоно, у свакој су јунакиње биле лутке у излогу које се увек понашају на апсолутно исти начин. Ниједна од њих ни у једном смислу не напредује, не еволуира ни емоционално ни интелектуално, нити учи из својих грешака, као што би свако нормално и рационално људско биће. Све су плитке, а предводи их перјаница са последње слике на којој је са братом близанцем. Осим што је зрела за улар и дизгине, и што сваки успутни секс анализира попут поменутих филозофа (тачније покушава, што гледаоца који нема креч уместо мозга може само да отера на спавање), она у својим уписима приказује мушкарце као гомилу празноглавих лезилебовића који не могу да се посвете здравој вези. Чак и када се спорадично појави пристојан човек, он је некако обојен као зликовац и хуља. Потпуни недостатак саосећања за мушкарце нам показује да је Кендис Бушнел - ауторка, чије је у ствари "перо" Кери Бредшо некаква амерички хибрид трилинга Маринковић - Манчић - Бјелица. Што је најгоре, читава серија је фестивал баналности, а најбаналнији су ликови. На крају крајева, све те модерне, слободне, независне хероине живе усамљеничке и бедне животе, у којима су им једина радост марке одеће коју носе. Ако је испразност и потпуна зомбификација мушких ликова донекле очекивана, шта рећи за женске? Апсолутно је немогуће емоционално се повезати са било којом од њих. Иритантно туњава и безобразно богата Шарлот трага за мушкарцем из бајке? Жао ми је што ћу да те разочарам, душо, тако нешто НЕ ПОСТОЈИ. Исто важи и за жене. Миранда је стално "out of touch with her emotions", а већ поменута Саманта и њен "I would fuck anything that moves and you can kiss my botoxed ass if you don't like it" манир. Нема шансе да би иједна интелигентна жена која има самопоштовања и држи до себе икада могла да им завиди. Серија вређа права женска пријатељства и срозава мушкарце на ниво сексуалних играчака које треба одбацити кад се са њима заврши.

Далај Лама би позавидео на овој мудрости,

да је спелинг ОК, могла би у читанке

Глуму сам свиме реченим већ објаснио. Аматерска трупа из најгоре запиздине у Србији делује као ансамбл Глоуб театра у односу на ове креатуре закреченог мозга које "ходају сад као зомби кроз ноћ", без икакве трансформације, без емоција ван калупа и без икаквог циља. Једино што би се могло видети јесу модне колекције, ако то неког специјално занима. И то је то. О чињеници да се у серији са презрењем гледа на појмове као што су породица, брак и деца, нећу ни да говорим. Испаде да се не исплати да будеш добра, љубазна и осећајна жена. Уместо тога, треба бити арогантна, незрела и емотивно нестабилна кучка, треба драматизовати без резерве, никад не преузимати одговорност за своја дела. И баш због чињенице да су овакви ликови узори данашњих девојчица, вредности у друштву су потпуно поремећене. Наравно, има ту још много фактора, почевши од неадекватног кућног васпитања, али ако причамо о овој серији, она нам показује управо оно што код жена не ваља и то је њена једина вредност. То што је жене широм света прихватају као јеванђеље је нека друга прича.

Декадентна ствар коју ова серија чини је да константно извргава руглу пристојне и искрене жене и мушкарце. Она је права рефлексија једног дегенерисаног друштва данас. Шотрине разоноде за ментално кататоничне са српским Кларком Гејблом у главној улози су мед и млеко у поређењу са овом гомилом гована. Боске, волимо те, ти си наш идол! Чак и у серији "Лисице", чији ауторски тим по мом мишљењу треба кривично да одговара за снимање исте (а Јелени Ступљанин да се забрани улазак у земљу) има више реалности и додира са стварношћу него у овом избљувку од "серије". Али, из неког разлога ће изгледа увек бити популарна. Воле жене да се поистовете са чланицама џет-сета на Менхетну, па макар оне биле најпразноглавије коњасте идиоткиње пуне комплекса, који се представљају као "сложени емоционални конфликти". Како сам већ раније са жаљењем констатовао, док је оваца, биће и маказа.

Суптилни магнетизам Борине личности

Пре неколико дана, у 84. години, у Београду је умро Бора Тодоровић. Његова, без обзира на године, изненадна смрт ме је подсетила и опоменула да на овом блогу досад уопште нисам писао о доајенима српског и југословенског глумишта, нити улогама које су остварили. И почевши од овог текста, намеравам да ту грешку исправим. У данима док се још опраштамо од барда позоришне, телевизијске и филмске сцене, покушавам да нађем речи које би најадекватније описале оно што је он у себи имао. Али, то је неко већ учинио пре мене, и то Синиша Павић. Док није упао у колотечину рециклаже бајатог хумора кроз серије којих би се као млад писац сигурно стидео, у одређеним периодима своје каријере је знао да буде по потреби истински духовит, сатиричан, оштар, циничан, али и драматичан. Једна од најуспелијих његових серија је свакако и "Врућ ветар", није ни чудо што разуме то поднебље и њихов хумор, власотиначки је зет. У улози Боба блиста Бора Тодоровић, а на Чкаљино чуђење што је изабран за Мистера порторошке ривијере са икс ногама, он самоуверено одговара "Изабран сам због суптилног магнетизма моје личности". Е, то је управо оно што је Бору красило и у приватном животу - било је многих глумаца који по квалитету могу да се мере с њим, наша кинематографија је заиста богата изузетним великанима, али ретко ко је био шармантнији на сцени и на платну од њега - таква харизма и истински шарм се ретко рађају.  На моју велику жалост, интернет није нарочито богат информацијама и детаљима из живота наших глумаца, па макар били и легенде оваквог реномеа. Стога ћу морати да се ослоним искључиво на моја виђења одређених улога и неке ствари које сам приватно прочитао. Плашим се да то неће бити довољно ни за почетак. А како почети? Довољно је рећи да је двадесет и кусур година био члан Атељеа 212, које је у том периоду имало можда најјачи глумачки ансамбл у Европи, а то се не говори олако. Али, кренимо редом. Од раног детињства.

Боривоје је рођен 5. новембра 1929. године, без обзира што сви постојећи интернет извори тврде да је годину дана млађи. Лично он је то рекао у емисији "Бардови театра" Небојше Глишића (2005), тако да нема разлога сумњати у веродостојност информације. Нажалост, немогуће ју је проверити, јер је и сам Небојша упокојен већ неколико година. Елем, Бора је рођен у Београду, а лако се могло десити због родитељске службе (обоје професори математике) да се то деси у неком другом граду. Био је најмлађе дете Радомира Тодоровића из устаничког Орашца и Данице Станишић из Ливна, који су се упознали и заволели на београдском универзитету. Најстарије дете је, наравно, била Мира Ступица, а пре Боре су рођени Предраг и Зоран, обојица су рано умрла, са две, односно три године. Убрзо после тога је остао и без оца, који је умро са 36 година од туберкулозе. Бора је тада имао само три године. Уследила је селидба у Аранђеловац код рођака због лоше финансијске ситуације изазване мајчиним губитком посла у Горњем Милановцу (ту су дошли из Београда, јер је Борин отац мислио да ће му боравак подно Рудника побољшати здравље). Ту су остали три године. Номадски начин живота у раном детињству је био завршен повратком у Београд, где је јунак овог текста пошао у основну школу (ако неког занима, у питању је ОШ "Старина Новак"). Прву аматерску улогу је остварио током основне школе, и то у Уметничком позоришту, где му је играла сестра. Било им је потребно неко дете које ће у одређеној сцени заплакати, те се Мира сетила да би то могао да одигра њен мали бата. Још тада су сви били одушевљени Борином спонтаношћу и аутентичношћу. У то време је добио и доживотни надимак Чвока, због чудне чворуге на глави која је настала рашчешавањем комарчевог уједа. Кад имаш сестру која је глумица таквог калибра, онда си ваљда и генетски предодређен за тако нешто. Међутим, иако је Бора често боравио у позоришту, још увек ништа није указивало на то да ће оно и њему постати кућа. По завршетку средње школе, спремао се да студира на Машинском факултету, где је и положио пријемни. Ипак, брзо је схватио да се у томе не проналази, те је већ после првог семестра напустио студије и отишао у војску. Није се знало шта ће радити после ње, те му је сестра предложила да покуша на Академији, што је он после војске и учинио. Положио је пријемни из прве и уписао ФДУ 1949. године, како сам каже, вероватно умногоме због своје сестре, у шали називајући себе родоначелником непотизма у глумачкој професији. Говорио је "Крваву бајку" и одломак из "Аутобиографије" Бранислава Нушића. И тако је почело, а трајало је све до пре неки дан.

Жилијен, драго ми је (Национална класа, 1979)

Бора је стигао у класу професора Јоза Лауренчића, који је баш у то време глумио Помета у "Дунду Мароју", док је Петруњелу тумачила Мира Ступица. Од свог професора је, како каже, научио да је у глуми најважнија искреност и природност, да се не примети глума. У тој класи су били све сами супертешкаши глумачке сцене, као што је Љуба Тадић (који је већ стигао као млади првак крагујевачког позоришта), Слободан Цица Перовић, Тома Курузовић, Марко Тодоровић, Растислав Јовић, и још неколико других.  Бора често није знао шта ће са рукама, па је стално држао цигарету, да би их смирио, а када се пожалио професору да има малу главу (за разлику од класића Љубе Тадића, на пример) и да се неће видети на сцени, овај му је рекао "Кад нико не види, ти ударај њоме о зид, па ће нарасти". Академија га је, наравно, чврсто везала за позориште и био је спреман да почне. Добио је ангажман у Београдском драмском позоришту који је трајао три године. Почео је на занимљив начин, глумећи ехо Ђузе Стојиљковића у представи "Три сестре", а глумио је и столицу - ишао је четвороношке по сцени и намештао се тако да главни глумац седне на његова леђа. Тај почетак у БДП-у није био нарочито славан, била је то ОК егзистенција, али добијао је махом слабије улоге и практично вегетирао. Када је његов зет Бојан Ступица дошао у конфликт са људима из ЈДП-а, решио је да се пресели са женом у Загреб, па је са њима пошао и Бора. С обзиром да је дошао у пакету, примили су и њега. То је било 1957. године, и може се рећи да је у Хрватском народном казалишту почела његова глумачка афирмација. Он је тај период увек истицао као веома леп, а убрзо је остао и сам, јер су се Мира и Бојан Ступица вратили у Београд, у Народно позориште. Између осталог, Бора је играо у "Смрти трговачког путника" Артура Милера и у представи "Беби Дол", по тексту Тенесија Вилијамса, као и у "Звезданим часовима човечанства" Штефана Цвајга. За поменуте представе је добио одличне критике.

Бора као Јеленче Вилотић

Пред сам одлазак у Загреб, дебитовао је и на филму, у остварењу "У мрежи" Бојана Ступице (1956). Играо је младог рибара са гитаром, а у главној улози је била, наравно, Мира Ступица, као и словеначки глумац Берт Сотлар. Играо је и у неколико телевизијских драма које махом нису сачуване, што у Загребу, што у Београду (између осталих, редитељи су били Јосип Мароти и Србољуб Станковић). 1961. се коначно и дефинитивно вратио у Београд и нашао ангажман у Атељеу 212, што ће се испоставити као пресудан корак у његовој каријери. Ја сам већ рекао да је то можда био најјачи европски глумачки ансамбл, упоредив можда само са престижним британским позориштима која су красили глумци попут Лоренса Оливијеа и Џона Гилгуда. Пре него што помислите да сам луд, навешћу нека имена: Бата Стојковић, Зоран Радмиловић, Ташко Начић, Љубиша Бачић, Милутин Бутковић, Миодраг Андрић, Петар Краљ, Ружица Сокић, Неда Спасојевић, Мира Бањац, Драган Николић, Слободан Алигрудић, Рахела Ферари, као и многи други (на слици прва постава "Радована Трећег", Бора као Јеленче и Бата Стојковић у улози Османа Аврамовића, ве-ка). Задесило се да је Бору погледала срећа одмах по ангажману, јер се баш пред премијерну поставку чувеног црнохуморног комада Џозефа Кесерлинга "Арсеник и старе чипке", у новембру 1961, главни глумац разболео, а није било никог другог слободног да ускочи у главну улогу Мортимера Брустера, те је редитељ Миленко Маричић одлучио да покуша са Бором. И није погрешио.

Већ прве критике су биле фантастичне и видело се да ће представа бити пун погодак. Бора се сјајно снашао играјући позоришног критичара Мортимера Брустера, који са ужасом схвата да његове две "добронамерне" тетке лишавају мука усамљену господу која су сама на свету и немају са киме ни за кога да живе, а то чине - трујући их, и то из потпуно (бар су оне убеђене у то) филантропских побуда. Кад се у целу збрку укључи још буљук гротескних ликова, циркус је неминован. Бора бриљира уз феноменалне Рахелу Ферари и Вуку Дунђеровић, а емитован је и телевизијски снимак представе 1967. године, који је сачуван, али готово опскурно раритетан. Када је коначно постао признат глумац, Бора је свој део славе чврсто зграбио и није га пустио до краја. "Постао сам глумац штребер и ишао сам само напред", рекао је он. Испред њега су биле двадесет две плодне године у Атељеу 212, али кад бих говорио о свим представама које је тамо одиграо, била би ми потребна три текста само о томе. 1961. се по први пут оженио, и то балерином Снежаном Матић. Што се тиче филма, прву значајнију улогу је имао као колебљиви и неодлучни партизан Мурџа у "Корацима кроз магле" Жоржа Скригина (1967), али морам да поменем и малу улогу поштара у филму Јоце Живановића "Горки део реке" (1965) са Љубом Тадићем, Ружом Сокић и Николом Симићем, као и "Рој" Миће Поповића (1966), сјајан филм у коме блистају Мира Ступица, Раде Марковић и Беким Фехмиу, а Бора се појављује као један од оних који јунакињу Стојанку оптужују за издају мужа. На почетку каријере на телевизији се махом појављивао у мини-серијама и различитим емисијама из циклуса драме и комедије, који су у то време били веома чести ("Волите се, људи", "Љубав на плајваз", "Вукадин", "Парничари" и друге). Док су улоге почињале да се нижу, крајем марта 1965. родио му се син Срђан, који је данас такође познати глумац и језиво много физички личи на свог оца. Најстарија серија коју сам ја гледао са Бором у једној од главних улога је била "Рађање радног народа" (1969), Аце Поповића и Небојше Комадине, горко-слатка прича о три младића различитих карактера и социјалног статуса, који после одслуженог војног рока покушавају да постану своји људи у великом граду. Сценарио, иако на моменте патетичан, је сјајна мешавина хумора и драме, сатире и патоса (поред Боре, играју и Ђуза Стојиљковић, Слободан Алигрудић и Ружица Сокић, између осталих). Улога Рулета је савршено легла Бори и већ ту се фантастично показао као слаткоречиви муљатор и шармантни муфљуз, профил личности који ће неким каснијим ролама још више усавршити, и по којем ће вероватно бити и најпознатији. Серија је први пут репризирана 35 година после емитовања, у емисији "Трезор" 2004. године.

Рађање радног народа (1969)

Бора је често играо код Александра Поповића, као што видимо, и на телевизији (поменућу још и драме "Црни петак" (1975) и "Изгубљена срећа" (1976), те серије "Цео живот за годину дана" (1971, прва српска "мамутска" серија, већим делом сачувана) и "Успон и пад Жике Проје" (1976), али што је још важније у представама, и то у Атељеу "Крмећи кас" и "Развојни пут Боре Шнајдера", као и забрањена "Капе доле", и у Звездара театру "Мрешћење шарана" (одлична улога Свете Милосављевића) и "Пазарни дан". Напоредо је већ радио и са будућим доајеном телевизијске режије Савом Мрмаком. А онда су му се почетком седамдесетих десиле две ствари од виталног значаја за каријеру - добио је главну улогу у још једној хит серији, која му је отворила велика врата телевизије и после које су улоге почеле само да прште, а друга је била упознавање студента у чијим ће готово свим комадима играти - Душана Ковачевића. Серија је, наравно, "Дипломци" (1971) Александра Ђорђевића, по тексту Синише Павића, која се на духовит начин бави животима ускоро свршених студената и њихових породица. Бриљантна глумачка подела (Мија Алексић, Никола Симић, Пера Краљ, Ђуза, Милан Гутовић, као и Бата Стојковић у бравурозној епизоди као Бубулеја) и заиста сјајан сценарио, омогућили су да се ова уживанција од десет епизода заиста прими у народу, а посебно је популаран био Бора у лику Буде Бумбе, вечите ленчуге која никако не успева да положи последњи испит, али уз помоћ оца добија посао. Интеракција са поменутим Батом Стојковићем је такође урнебесна. После ове серије су улоге на телевизији ишле једна за другом.

Дакле, нужна одбрана (Дипломци, 1971)

Поменућу само неке култне драме Радио Телевизије Београд. "Неспоразум" (1972) по тексту Албера Камија, у коме Бора глуми сина и брата који се после 20 година враћа у родни крај и долази у хотел који воде његова мајка и сестра, не знајући да гости тог хотела повремено нестају под сумњивим околностима. Бриљирају и Мира Ступица, Неда Спасојевић и Капиталина Ерић. Затим, ту су "Милојева смрт" као адвокат одбране, и "Сироти мали хрчки" (1973) као начелник министарства. Поменућу и сјајну драму "Реквијем за тешкаша" (1974), где сјајно глуми менаџера истрошеног боксера на коме жели да заради, иако се са здравственим стањем његовог штићеника не треба играти. Феноменална карактеризација љигавка који оставља моралне скрупуле на страну када треба добро зарадити. Па, затим "Власт" и "Ујеж", две драме по текстовима Бранислава Нушића. А за све то време низале су се и успешне представе.
Поменуо сам већ Душана Ковачевића, који ће од самих својих почетака постати нераскидиво везан за Бору, као и Бату Стојковића. У представи "Маратонци трче почасни круг" (1972) која љуто критикује тада постојећи режим и идеологију, Бора је играо Лакија Топаловића (за ту улогу је добио Стеријину награду). У првој постави "Радована" глумио је Јеленчета, као што сте већ видели. Поменућу и Котронеа из "Дивова са планине" Луиђија Пирандела, а мора се навести и представа "Акробати" у режији Мире Траиловић, више из личних разлога. За ту представу су била потребна два-три дифовца, а редитељка се сетила да би било добро освежити простор неком младом гимнастичарком. Она је стигла из Америке и звала се Керолин Клика. Бора, чији се први брак завршио пре неког времена, по завршеном послу, позвао ју је на кафу. То се завршило склапањем брака, који је, ето, трајао од 1975. до пре неколико дана, дакле, скоро четрдесет година. Некако се поклопило да се Бора у том периоду врати и на велики екран, пошто је дотле више био посвећен позоришту и телевизији. Млади, новопридошли редитељи, прашки студенти, су знали да искористе пун потенцијал Бориног раскошног талента и могућност суптилног дочаравања најразличитијих карактера. Почело је дебитантским филмом Горана Паскаљевића "Чувар плаже у зимском периоду" где Борина улога не траје више од пар минута, али приметно оплемењује простор. Он игра Дуњића, успешног гастарбајтера који ради у Шведској и који је обећао помоћ пријатељу кога игра Бата Стојковић, пре свега за сина, који после неуспелог брака, има изузетно слабу перспективу у животу. То је дакле био први пут да су два велика пријатеља наступила у истом филму, а Бора је рекао да је један од ретких људи које је Бата истински ценио као глумца, што је и логично помислити, имајући у виду све феноменалне филмове које су заједно снимили. Али, највећи пријатељ међу колегама му је ваљда био Драган Николић.

Чувар плаже у зимском периоду (1976)

Иако их дели петнаестак година (14 тачније), били су као браћа, велики боеми и весељаци који су се сваки дан виђали у кафани и зезали један другог онолико колико су се и волели. Дружење је кренуло после Драганове академије и било је нешто у том хумору који су обојица производили. Драган је Бору највише зезао због година, а звао га је "краљем зајебанције". Прочитао сам анегдоту из времена док је Бора живео са мајком у Цетињској улици. Кад је једно вече дошао Гага да иду на бокс меч, после дуже приче, пред полазак Бора каже "Кево, изађи из шпајза и закључај врата!". Кад га је овај после, шокиран, у колима питао шта му то значи, Чвока је одговорио: "Чим неко од ортака треба да ми дође, отерам кеву у пичку материну, да нам не смета". Често су играли заједно и ван позоришта, ја се сећам Борине сјајне епизоде у "Повратку отписаних" када тумачи бившег Прлетовог пајташа по имену Драги Кента, коцкара и цинкароша. Бора је показао колики је мајстор створивши упечатљив лик током само једне епизоде. 1979. године је уследило генијално упаривање у филму "Национална класа" Горана Марковића, где Бора просто блиста у улози Жилета, механичара кога нервирају стални Флојдови нереални захтеви за "буџење" аутомобила, али ипак даје све од себе да му помогне, између осталог и у нади да ће после трке успети да омасти бркове. У плејади сјајних епизода, он сјајно налази своје место и, иако га нема баш много на екрану, успева да исплива низом меморабилних реплика. Исте године, он игра Полиграфовича и Чугункина у Булгаковљевом "Псећем срцу", које му је по личном признању најдража представа коју је одиграо и та његова креација је била заиста универзално вољена и код публике и код критике (добио другог Златног ћурана). На тим крилима је наредне године одиграо ефектну епизоду ожалошћеног човека у "Ко то тамо пева", али и створио још један бесмртни телевизијски лик по коме ће остати вечно упамћен и цитиран код публике свих узраста.

Мистер порторошке ривијере

Слободан Михајловић Боб, син на Мику казанџију, адвокат, повремени гастарбајтер, менаџер, лажни рођак, по потреби лопов, заводник и заступник, симпатична бараба која жели да уз што мање труда и муке успе у животу, остављајући морал по страни када то ситуација налаже. Фантастичан и лепршав приказ лика са маргине, уз свесрдну помоћ мајстора какви су Жика Миленковић, Чкаља, Смоки и касније Гидра, човек који све може да среди, и кога не напушта позитиван став, чак ни кад дотакне дно и заврши у ћорки. Чувене сцене са Чкаљом, глума пред стамбеном комисијом, те опроштајни ручак са Афронзином, су ствари које ће се препричавати годинама. Иако је у поменутом издању емисије "Бардови театра" рекао да никад није имао лице за улоге љубавника, што му је на срећу отворило врата комедије и карактерне глуме, ја не могу да се не присетим одређених љубавних подухвата кроз каријеру (Ђенка, Боб, секвенца у возу из "Сивог дома". У сваком случају, можда није био лепотан у класичном смислу речи, али је имао више харизме и шмека него што ће садашњи идоли нације, Боске и Тирке, икада имати. Бора је успешно одиграо и музичара Радета, у "Посебном третману" Горана Паскаљевића, једног од пацијената које од алкохолизма лечи доктор Илић. По новинама и у прегледу важних улога после Борине смрти, слабо ко помиње улогу у филму "Монтенегро" Душана Макавејева (1981), а рекао бих да треба, пошто је у питању још једна маестрална креација. Свако ко имало прати рад Макавејева, упознат је са атмосфером којом одишу његови филмови, а Бора је одиграо Алекса Росињола у свом стилу, јер је то још једна од његових трејдмарк улога маргиналца. После су, наравно, дошли и "Маратонци" у филмској верзији, где му је Слободан Шијан доделио улогу Ђенке, иако је играјући Лакија на даскама зарадио Стеријину награду, као и Златног ћурана на Данима комедије у Јагодини. Сви знамо какав статус имају "Маратонци" у нашој кинематографији, тако да о томе нећу причати, а Бора је направио фантастичну ствар, играјући филмаџију и заговорника нових слобода, који је "растурио толике бракове". Перфектан тајминг за комедију и вечито озбиљни израз лица и данас изазивају салве смеха.

Ја растурио бракове?!

Недуго затим, престаје му ангажман у Атељеу 212, где је још био запажен и у представама "Спровод", "Чудо у Шаргану", "Аудијенција Вернисаж", "Мрак и шума густа", "Вештина" (за коју је добио Награду малих и експерименталних сцена Србије). Што се телевизије тиче, наступио је у једној од најбољих ТВ драма у историји наше телевизије, "Карађорђева смрт" (1983) Ђорђа Кадијевића, у улози Карађорђевог слуге Наума. А та година је поново и филмски битна за Бору, јер је тада одиграо Пика, "буђавог који носи тетки лек" у филму "Балкан експрес" Бранка Балетића, који је такође доживео велику популарност. Заједно са остатком дружине, Бора блиста, тумачећи Пика, ситног преваранта и музичара који се труди да преживи на почетку Другог светског рата у Београду. Уз неколико незаборавних музичких нумера, те сцена које и данас одушевљавају гледаоце (сетимо се "Их бин комунист" секвенце), "Балкан експрес" остаје један од популарнијих наслова. Та чињеница је бесрамно експлоатисана снимањем потпуно непотребног и нелогичног другог дела, али о томе другом приликом.

Ја сам инвалид, човече

Бора прелази у Звездара театар од дана његовог оснивања (1984) и одмах блиста у првој представи "Мрешћење шарана" за коју добија трећег "Ћурана". Четвртог је (заједно са Златним медаљоном 'Љубиша Јовановић') добио за већ сада култну представу "Лари Томсон - трагедија једне младости", опет по тексту Душана Ковачевића, који се заједно са Божидаром Николићем бавио и режијом, тачније екранизацијом свог комада, која се претворила у један од најбољих југословенских филмова свих времена, "Балкански шпијун". Навикнут на награде, Бора је био један од ретких глумаца који је отворено признавао да му признања годе, јер говоре о томе колико је био добар у свом послу, као и то да често гледа себе на телевизији. Са друге стране, иако је без сумње и сам био свестан своје величине, није волео да поред његовог имена стоје епитети "легенда" и "величина", и одмах је мењао тему када до тога дође. Као младом глумцу, пријала му је слава и популарност, док је под старе дане избегавао рефлекторе и новинаре. Једна од ствари којих се сећао са снимања својих филмова је, да га је, после сцене када га у "Шпијуну" туче Бата Стојковић, буквално био модар. Сјајно је отелотворио Петра Маркова Јаковљевића, бившег париског кројача шећераша који се враћа у Београд да отвори шнајдерски салон и постаје жртва параноје свог станодавца који у њему види државног непријатеља. Као што се зна, цео ансамбл је фантастичан, Бата је за улогу Илије Чворовића побрао све могуће награде у СФРЈ, али то не би било могуће, да и остали чланови екипе нису били на врхунском нивоу. Хвала Богу, из филма је избачена љубавна назнака између Подстанара и Соње, која је присутна у драми. Само још да му Ђура опрости што га је тукао. И да Смиљка стигне, да скува ручак и кафу.

Ко си ти? Па, ти ниси Јаковљевић

Исте године, стигла је још једна важна улога у важном филму, која се нажалост веома мало помиње, иако бих је ја свакако сврстао међу Бориних десет најбољих на филму и телевизији. У питању је поп Јордан из остварења Предрага Гаге Антонијевића "О покојнику све најлепше", у коме је Бора једна од жртава прогона нове пролетерске власти у месту Горњи Јауковац. Још једном се срео са Звонком Лепетићем, који га овог пута није малтретирао физички, али ништа мање ефектно није функционисала ни ментална тортура. Опет је радио са Гораном Марковићем, и то на филму "Тајванска канаста" као један од мутних, превејаних типова који за превару нишане неуротичног и несигурног архитекту, Сашу Белопољанског (Борис Комненић). Уопште, просто је невероватно колико је Борина филмска каријера процветала у само десетак година, од првог рада са редитељима из прашке школе средином седамдесетих. Био је глумац и двадесетак година пре тога, али тек од тада се и на великом платну могло видети о каквој се глумчини заправо ради. А да то остане тако, побринуо се још један изданак прашке школе, Емир Кустурица. Гордан Михић је написао фантастичан сценарио за филм "Дом за вешање" (1988) и улогу Ахмеда је првобитно требало да глуми Драган Николић, али сада је веома тешко замислити икога другог сем Чвоке у тој улози (слична је ситуација са улогом Јанка у "Сабирном центру" коју је најпре требало да игра Бора, а преузео ју је Гага).

Цигански "кум"

Бора је стигао у Скопље и тамо шест месеци живео са Циганима у време снимања филма. Одлично је научио ромски, а највећи комплимент је добио од некрунисаног циганског краља, Шабана Бајрамовића, кад су га питали како наши глумци говоре ромски, греше ли много у изговору. Он је тада одговорио: "Па, нису лоши, али овај Бора Тодоровић мора да је наш". Опет је креирао невероватан лик, по сопственом признању једну од својих најбољих улога, вођу ромске мафије у Италији, који експлоатише туђу несрећу да би зарадио, мајстор манипулисања људима и искоришћавања истих за своје потребе. Постоје многе референце које говоре да је ова улога суптилан омаж Виту Корлеонеу, нарочито у начину говора после инфаркта и шлога. Чиста поезија.
Требало је да код Кустурице одигра улогу Забита Мамедова у филму "Црна мачка, бели мачор", али су сарађивали само још једном, и то на епохалном филму "Подземље", који је такође, један од три наврата када се појавио на екрану заједно са сином Срђаном. Први пут је то било у филму "Мала" (1991), а последњи у ТВ драми по тексту Драгослава Михаиловића "Увођење у посао" (2007). Многи већ сада упоређују Жику са оцем, али моје мишљење је да, иако таленат свакако постоји, он мора "још много хлеба да једе" да би био близу да достигне оца. Бора је увек говорио како је однос између њих увек коректан и професионалан и да су се увек одлично слагали и на послу и ван њега. Заправо, он никад није био конфликтна личност и увек су га истицали као колегу спремног да помогне и похвали, а он сам је говорио да не зна да се понаша када га неко хвали. Као своју ману је истицао импулсивност, али је увек био спреман да се извини. Многи не знају да су Борине велике слабости биле море и планина. Четрдесет и кусур година уназад је скијао, имао је чак и дипломе, а кратко био и инструктор скијања. У викендици у Бигову (Црна Гора) проводио је свако лето. Радовао се одмору и ове године, на дан кад је отишао у болницу због слепог црева требало је да отпутује на море, али није му се дало. Велику радост му је донео и недавно рођени унук Дејан, кога је обожавао.

Пензионисани мајор државне безбедности

После занимљиве улоге неспособног оца, преваранта и астматичара у серији "Сиви дом", требало му је десетак година да се поново појави у ТВ серији. Играо је Јеврема Катића Џекија профи лопова који са партнером Џоксом покушава да преживи транзиционо доба у серији "Горе-доле" (1996). У то доба је и први пут заиграо Белог у представи "Лари Томсон" за коју је, као што већ написах побрао силне ловорике. Исте године, одбио је улогу у филму "Нечиста крв". Практично, од "Подземља" до "Професионалца" није било значајнијих филмских улога. Култна представа са Батом Стојковићем је адаптирана за велики екран и измештена у тада актуелан тренутак, а Бора је поново заблистао. Морам рећи да ја због више ствари преферирам позоришну верзију, али због повезаности Боре са Душком Ковачевићем (били су и кумови, Бора је крстио Лену), те пријатељства са Батом Стојковићем, било је природно да га он замени. Као што се зна, Бата (који је био планиран и за филм) је умро од рака плућа 2002. године, а Бора је и сам рекао да мисли да Бата не би имао ништа против што га он замењује. Какав је посао обавио, говоре и награде - Гран При канског фестивала, као и награда Наиса (Ћеле-кула) за најбољег глумца Филмских сусрета у Нишу. У то време је за улогу Макса у Пинтеровом "Повратку" добио и награду "Зоранов брк". Зарадио је и награду "Павле Вујисић", за животно дело (изузетан допринос кинематографији), као и "Добричин прстен" 2006. године, за улоге у позоришту. Убрзо је изашла и монографија "Бора Тодоровић: уметник спонтаности", а пар година пре тога је Ранко Мунитић написао књигу "Бора Тодоровић - глумац кога је успех пронашао".

Бата и Бора на вечитом дербију (1974)

Мира Ступица се шалила "Код нас у фамилији, кад дете ништа не зна, бациш га на глуму", али далеко од тога да Бора ништа није знао. Кроз овај текст сам покушао да дочарам колико је заправо знао, а плашим се да ће се то тек видети са његовим одласком. Јер, није толика трагедија што велики људи умиру (сви то морају, кад-тад), већ што у данашње време апсолутно нема ко да их замени. А иако није волео да се то потенцира, Бора је свакако био велики. Из приватног и субјективног угла, то могу да потврдим и ја, јер ми чињенице да је био велики навијач омраженог ми клуба (на слици га видите на дербију са Батом Живојиновићем, који навија за праву страну), те симпатизер најомраженије ми политичке партије (а све су ми омражене), нису сметале да га апсолутно и безусловно обожавам. Када уз нечије филмове, серије и представе проведете цео живот, и када он толико добро ради свој посао, онда вам је тешко да прихватите његов одлазак, нарочито када се он деси после "рутинске операције слепог црева". Но, добро, озбиљне су године у питању, а и сам Бора је причао последњих месеци и година, да је живео леп и испуњен живот и да нема за чим да жали. Када се повукао са сцене, уживао је са породицом (са Керолин има две ћерке, Дану - преводиоца, књижевницу и повремену глумицу, и Тару - студенткињу) на мору и планини, одмарајући у пензији. Последњи пројекат му је био филмски промашај "Св. Георгије убива аждаху" (2009).

Лари Томсон у Звездара театру

Оно што је сигурно и што нико не може да оспори је да је са Бором отишао један од последњих аутентичних шмекера из старе глумачке гарде каква се више не рађа, а поготово не у данашње време и у садашњем тренутку. Отишао је изненада, чинећи небески ансамбл још јачим, а нас оставио да се дивимо ономе што је оставио. Несебично је давао све од себе сваки пут, чинећи да све што игра делује изузетно једноставно и лако, а свакако да није било. И поред тога што није волео хвалоспеве и суперлативе у којима се о њему причало, није заслужио ништа мање. Можда јесте био само професионалац, али је несумњиво био и мајстор свог заната, лаф, џек, фаца, друг и пријатељ, преселио се у легенду. Ваљда ће коначно успети да однесе тетки лек и да стигне до аеродрома, иако је блокиран. Ако га не изневери ђунта или гума. У сваком случају, могу само рећи да је била част и привилегија бити његов савременик и уживати у његовим бравурама. А биће и даље, јер глумци никад не старе, поготово тог калибра.