Џоел и Итан Коен - топ 10

Са ексцентричном браћом јеврејима која већ тридесет и кусур година граде име у Холивуду углавном нема средине - или их обожавате и дивите им се до имбецилности, или не можете да их смислите. Неко ће рећи да је то због јединственог стила, по мени баш они и немају неки посебно изражен стил што се тиче врсте и жанра филмова, већ је то више случај у грађењу ликова. Тешко је везати их за одређене жанрове, јер су мешали, комбиновали и миксовали као мало ко од модерних редитеља - од комедија и нео-ноара, преко драма и трилера, све до вестерна, неретко мешајући и више жанрова у истом филму. Могуће је да се то дешава због крајње необичног начина писања сценарија - они никад у почетку не знају о чему ће им бити филм, већ увек пишу сцену која им падне на памет, па затим другу, и онда остале комбинују око већ написаног, практично успут откривајући причу у филму, зато некад делује да је доста тога импровизовано и налепљено. Што се мене тиче, могу рећи да сам обожавалац, али не онај који се диви до имбецилности, јер постоје и филмови који ми се нису допали, и ствари чију поенту нисам разумео, али ипак је више ствари које волим, без даљњег. Тешко је издвојити десет најбољих филмова и рангирати их, и поред чињенице да су режирали једва преко двадесет, јер су разлике и нијансе у највећем броју случајева јако мале и, наравно, потпуно субјективне, као што је и ова листа. Како обично и бива, теже је било распоредити нижа места, јер увек се најлакше одлучите за оно што највише волите. Увек сам имао поштовања према њима (и поред тога што ми се не свиђа чињеница јеврејског монопола у Холивуду), јер сами пишу, монтирају (под псеудонимом Родрик Џејнс), продуцирају и режирају своје филмове. Такође су изјавили да њихово јеврејско наслеђе умногоме утиче на то како гледају на ствари. Заједнички су потписани на шпицама тек од филма "Ladykillers" (2004), дотле је био потписан само старији брат Џоел, иако су одувек све радили заједно. Пре него што пређем на саму листу, погледајмо шта је то карактеристично за њихове филмове, и који су њихови чести елементи:

- Често се врте око злочина и отмица који пођу наопако.

- Жртве тих злочина су врло често антипатичне и иритантне

- Често се неке веома важне сцене одигравају у хотелским собама, а веома напете у аутомобилима

- Често су јунаци обични људи који се нађу у вртлогу необичних дешавања пуком случајношћу или стицајем веома бизарних околности.

- Бар један лик у њиховим филмовима говори веома брзо и бар један мушкарац има веома чудну, несвакидашњу фризуру.

- Често су у њиховим филмовима важни интелигентни мушкарци веома сумњивог морала, бизнисмени или адвокати, те зли и насилни ликови који су обично физички надмоћни. Мушкарци у највећем броју случајева гину на гнусан и крвав начин, док се повређивање жена најчешће не види. Оне су по правилу прељубнице.

- Претерана over-the-top глума, уз коришћење руку и очију.

- Чести омажи сопственим ранијим филмовима, као и филмовима Стенлија Кјубрика, кога обојица обожавају.

- У великом броју филмова, нека битна сцена се одиграва само уз коришћење музике, и то углавном Картера Барвела.

- Често се филм отвара сликом предела у ком се одиграва и јужњачком нарацијом.

- Најчешћи глумци у филмовима су Стив Бјушеми (6), Џон Полито, Џон Гудмен и Френсис Мекдорманд (5) и Џон Туртуро (4). Френсис Мекдорманд је једина глумица чију је оскаровску улогу режирао муж (Фарго). Поред ње, Оскара је зарадио Хавијер Бардем за "Нема земље за старце", а номиновано је још четворо глумаца.

- Браћа Коен су три пута добила награду за најбољу режију у Кану, што је рекорд.

- Као своју највећу инспирацију наводе комедије с краја педесетих и почетка шездесетих, које су углавном лоше пролазиле код критичара. Но, као и доста других режисера, највише их је подстакло оно што су гледали у раном детињству.

- Следећи пројекат им је "The Ballad of Buster Scruggs", вестерн за који кажу да имају довољно материјала и за филм и за мини-серију од шест епизода. Оба би требало да видимо 2018. године. То је први пројекат који пишу и режирају за телевизију. Док не стигне, погледајмо ову сасвим субјективну листу десет њихових најбољих филмова до сада.

ДИСКЛЕЈМЕР: Нисам гледао "Inside Llewyn Davis", а "Великог Лебовског" сам само једном, пре скоро 20 година, одмах по изласку, и није ми оставио баш толико добар утисак да га на основу тако магловитог сећања уврстим у топ 10, где највероватније ипак припада.

10. RAISING ARIZONA (1987)

Једино што су браћа знала пре почетка реализације овог филма је да желе потпуно другачији филм од свог дебитантског остварења које ћете видети ниже на листи, и може се рећи да су у томе успели. Као да није било довољно што је сама премиса прилично откаченија у односу на претходни филм, за главну улогу су узели двадесеттрогодишњег Николаса Кејџа, који је већ тад био и те како опичен, и јасно се видело у шта ће се касније претворити. Однос са браћом Коен је био веома професионалан, али и турбулентан, јер је Кејџ имао много предлога у вези са својим ликом, који су били углавном игнорисани од стране редитеља, који су имали веома јасну визију свега, и били, по речима Кејџа, аутократе. Ипак, односи нису покварени, Коенови су рекли да је много боље радити са таквим глумцем (који има бујну машту) него са неким из кога мораш да извлачиш сјајан наступ. Успело им је да направе оптимистичнији филм са симпатичнијим ликовима. Кејџ је са својом Пера Детлић фризуром (коју је обожавао) упарен са ништа мање откаченом Холи Хантер, за коју је улога Едвине специјално написана, Коенови су је знали још из времена кад је била цимерка са Френсис Мекдорманд. Да подсетим оне који одавно нису гледали ово, у питању је бизарна крими-комедија о зближавању пандурке и робијаша, који се, кад постану бивша пандурка и бивши робијаш, венчавају, али без могућности проширења породице. Решавају да отму једно од петоро новорођене деце милијардера и задрже га као своје, али наравно да, као и обично ништа не иде како је замишљено, пре свега зато што се у целу фрку непланирано укључују и многи други бизарни ликови који имају своје рачунице и интересе око малог Нејтана јуниора. Квалитет овог филма је у чињеници да апсолутно нема шансе да предвидите шта ће се дешавати, вози вас од једне до друге ситуације на занимљиве начине, и ако вас генерално забавља Никово блесављење и црњикави хумор Коенових, треба да оверите ово, без сумње. Досадио сам и Богу и народу са овом реченицом (коју ћу још понављати у овом тексту), али Џон Гудмен је сјајан колику год улогу да му дате, нема грешке са тим човеком. Не вуче ме да радим неку озбиљнију анализу овога, јер ни сам филм није ни најмање озбиљан, али нека му буде препорука што се уопште нашао на овој листи поред још доста кандидата који су могли.

9. TRUE GRIT (2010)

За један римејк, "Човек звани храброст" је добар филм. Зна се да римејк мора да буде баш предобар да бих му дао предност у односу на оригинал, што овај филм ипак није, и поред тога што немерљиво више волим Џефа Бриџиса од фашисте/србомрсца Џона Вејна. Ипак, ово је један добар и занимљив филм, нарочито за неког ко није гледао прву верзију. Мора се одати признање Коеновима да су добро исхендловали овај посао који је ваљда први строго једножанровски који су икад урадили, и то ни мање ни више него ревизионистички вестерн. Филм има добру поделу, упркос Мету Дејмону, а ново лице, Хејли Стенфилд, солидно обавља посао и оправдава поверење браће Коен који су је одабрали међу 15 хиљада кандидата. Лепо испеглана фотографија, солидна глума и уопште занатски добра реализација доприносе квалитету филма, ипак нисам баш сигуран да заслужује баш толики обим похвала које је добио. Такође је у питању и први филм браће Коен који је зарадио преко 100 милиона у Америци. То само показује колико је народ, макар био утопљен у море медиокритета, блокбастера, експлозија и чега све не, као амерички, заправо жељан добре приче, па макар она била и римејк (вероватно многи и нису знали да јесте). Старији филм јесте јачи за аутентичност, лабавију политичку коректност и Роберта Дувала, али и новија верзија има шта да понуди. Иначе, ово је последњи филм који је чувени директор фотографије (сада и Оскаровац), Роџер Дикинс, снимио пре преласка на дигиталну технологију. Ревитализована прича о тинејџерки која унајмљује грубог маршала који је (наравно) алкохоличар да јој помогне да нађе очевог убицу, а успут им се придружује и тексашки ренџер који има своје разлоге да нађе истог човека, има шта да понуди и тридесет једну годину након оригинала. Од већих замерки, филм на моменте делује развучено, а могли су и мало више да се изексплоатишу Џош Бролин и Бери Пепер који су ОК глумци, али свеједно је у питању пристојно проведених 110 минута. Јесте то crowd pleaser, без икакве сумње, што никад није добро, али је један од ретких нових а нахваљених филмова где је прича заправо најважнија. Није бољи од оригинала, али часно се држи уз њега, тако да га препоручујем свима који желе да погледају вестерн који није матор.

8. О, ВROTHER, WHERE ART THOU? (2000)

Сигурно да нема много невероватнијих концепата и премиса за филм од "адаптација Хомерове 'Одисеје' на америчком југу (са све одговарајућом иконографијом) у доба Велике депресије". А ако бисте, чувши ту премису, морали да погађате ко тај филм режира, једини могућ одговор би био браћа Коен, јер је ретко ко други довољно ударен да му падне на памет да изведе тако нешто. И заправо све то прилично добро изгледа. Назив филма је референца на филм Престона Старџиса "Sullivan's Travels" (1941). У питању је прича о три робијаша која беже из затвора у потрази за закопаним благом и успут улећу у многе невоље (како то обично бива), али и непланирано постају радијске звезде (цео саундтрек је кантри/блуграс лепота, а посебно "Man of Constant Sorrow", песма која је безмало 90 година од компоновања захваљујући филму доживела другу младост). Џорџ Клуни предводи трио робијаша као виспрени, брбљиви Јулисис (Одисеј), а ту су још и Џон Туртуро и Тим Блејк Нелсон као два приглупа компањона, Пит и Делмар. У постави су и имена попут Холи Хантер, Џона Гудмена и Чарлса Дарнинга. Глума је есенцијална за успех овог филма, јер без упечатљиве интерпретације бизарног сценарија са све израженим јужњачким акцентима, ништа не би било толико ефектно. Клуни је прихватио посао без читања сценарија као велики обожавалац Коенових, а остали су малтене староседаоци кад су њихови филмови у питању. Референце на "Одисеју" су многобројне, од очигледних (попут сирена и имена) до оних за које се стварно треба напрегнути. Иако је Хомер потписан као један од сценариста, браћа Коен кажу да нису читали дело, већ да су са њим упознати са културолошког аспекта и из филмских адаптација. Наравно, поред овог дела, ту је и легенда о Томију Џонсону, познатом блуз гитаристи који је наводно продао душу ђаволу у замену за вансеријски таленат. Ако обратите пажњу, видећете да шериф Кули, чије се име ниједном не чује, у потпуности одговара Џонсоновом опису ђавола, мада је Кули такође и омаж Моргану Вудворду који је у филму "Cool Hand Luke" играо шефа Годфрија. Све у свему, у питању је један забавни, духовити и опуштајући филмић, и све док га тако схватате он ће вам бити у реду. Ако од једног оваквог филма, који је спрдња од почетка до краја, захтевате неку дубину, онда ћете бити разочарани зато што су вам очекивања унапред погрешно постављена. Али, ако волите мало изврнут хумор, уживање је загарантовано.

7. BARTON FINK (1991)

Ако постоји иједан наслов двојице редитеља који је немогуће укалупити у један жанр, био би то "Бартон Финк". Осим тога, практично је немогуће на прво гледање утврдити о чему је он заправо, јер поред жанровске разноврсности садржи и огромну количину симболизма. Ипак, некоме у Кану се много свидео, јер је први филм који је на тамошњем фестивалу освојио Златну палму (и то једногласно), награду за најбољу режију и глумца. Наводно су браћа написала овај филм у тренутку кад су заглавили са "Милеровим раскршћем" (отуд и "пишчева блокада" Бартона Финка). Џон Туртуро, који, као што се види, тумачи насловни лик, похађао је курс за секретарице да би научио брзо да куца и служи се писаћом машином на најбољи начин - у паузама је написао прву верзију сценарија за филм "Романса и цигарете" који је откуцао на машини коју користи у филму. Радња је смештена у 1941. годину, а главни лик се после успеха свог првог комада на Бродвеју сели у Холивуд против своје воље (јер се тиме удаљава од обичних људи о којима пише) да пише сценарио за филм о рвању. Смешта се у оронули и необично празни хотел, сабласне атмосфере, налик "Видиковцу" из "Исијавања", где га чека блокада, састанци са живчаним филмским радницима, пријатељски расположени комшија испод кога вири сто ђавола, несносни комарац, убиства, мистериозна слика жене на плажи, и још много тога. Јасно је да се много тога односи на робовски однос писаца и других радника према главешинама бродвејско-холивудске индустрије, али је овај филм и много више од тога. Али, да бисте похватали све, морате га гледати више пута. Инспирације за ликове Џона Туртура и Џона Махонија су Клифорд Одетс и Вилијем Фокнер, има алузија на Шекспира и Китса, а филмска инспирација, поред Кјубрика и Престона Старџиса, био је и Роман Полански. Улоге Џона Туртура, Џона Гудмена, Џона Полита и Стива Бјушемија су све написане са њима на уму. Иако овај филм свакако јесте папазјанија, она није без смисла, али једно гледање вам треба само да вас увуче у тај свет и то извитоперено окружење. Један од разлога због којих је добар је што вам даје прилику да одлучите сами како ћете многе ствари интерпретирати. Погледајте.

6. A SERIOUS MAN (2009)

Можда и најконтрадикторније остварење у филмографији Коенових, јер иако номинално драмедија, филм се бави изузетно озбиљним егзистенцијалним питањима и сигурно га нећете запамтити по комичном. Такође, у питању је вероватно први њихов филм у коме је сетинг комплетно јеврејски, тако да се може рећи да је ово за њих један од најличнијих пројеката. Филм почиње народном хебрејском причом (коју су сами написали, пошто нису могли да се сете одговарајуће), да бисмо онда упознали главног јунака приче, Лерија Гопника, професора физике у држави Минесота поткрај шездесетих година двадесетог века. Он има чудан осећај да му се живот полако претвара у пакао, али то није због неке бебе, већ зато што почиње да се руши по свим основама сплетом изузетно чудних околности - од сина вутраша који се урокао на сопственој Бар мицви (то је сцена од које је све почело, и све остало у сценарију је произашло из тога), ћерке која краде паре за операцију носа, бескорисног брата који спава на његовом каучу, жене која усељава свог љубавника у кућу и истерује га у мотел. Успут чека на стално запослење које је на дугом штапу и суочава се са непријатном ситуацијом када му понуде мито. У очајању, покушава да нађе одговоре у вери, али они му се (како то обично бива) не указују на очекиване начине, што је пре свега оличено у комплетној незаинтересованости рабина за његове проблеме. Не бих да откривам превише о самим дешавањима, само ћу напоменути да је оно што се дешава на самом крају стваран догађај. Глумачка постава се састоји од тада махом непознатих глумаца, а предводи је сада један од траженијих глумаца у Холивуду, Мајкл Штулбарг, миљеник Коенових, кога сам овде први пут и гледао, и баш је добар, као и у већини случајева. Одређеним стварима јесте приступљено у комичном маниру, али упркос померености карактеристичној за Коенове, која чини да ликови више буду карикатуре него људи, ово је филм који ће вас натерати да се замислите о многим стварима, а то је већ довољна препорука да се погледа. Треба поменути и сјајан саундтрек у коме учествују "Џеферсон ерплејн" и Џими Хендрикс. Ово није превише познат филм, али заправо има шта да каже.

5. THE MAN WHO WASN'T THERE (2001)

Изузетни нео-ноар кримић са почетка овог века је урадак у маниру бриљантних филмова четрдесетих година прошлог. Филм је најпре снимљен у колору, а затим специјалном обрадом урађен црно-бело. Сјајна је то прича о берберину који реши да уложи новац у муштеријин револуционарни посао хемијског чишћења, који ће зарадити уценом свог шефа који му успут опслужује и жену алкохоличарку. Међутим, након што шеф сабере два и два, ситуација муњевитом брзином измиче контроли, а поврх свега догађа се и убиство. Овога пута, Коенови су се одлучили за проверене извођаче глумачких радова, како би рекао Зоран Радмиловић, и главну улогу поверили Билију Бобу Торнтону који блиста у улози Еда Крејна, још једног у низу обичних људи који у универзуму браће Коен бива непланирано бачен у вртлог несвакидашњих догађаја. Недостатак емоција је име игре и то обично у глуми не функционише добро, али Торнтон је толико квалитетан глумац да то не само да му пролази, већ се чини и као најбољи начин да се стигне до жељеног нивоа изведбе. Он је редитељима узвратио поверење прихвативши улогу без читања сценарија, јер је веровао у њихов квалитет. Једноставно, човек је у стању да изгледа као да се распада изнутра док само седи и гледа напред, не померајући ни мишић, чему доприноси карактеристична физиономија лица, која је још израженија у црно-белом. Свесрдно помажу и имена као што су Џејмс Гандолфини, Мајкл Бадалуко, Тони Шалуб, Џон Полито, Ричард Џенкинс, те Скарлет Јохансон и, наравно, Френсис Мекдорманд, вечита омиљена прељубница. Филозофија апсурда прожима комплетно остварење, а из серије "Фарго" знамо за тенденцију Коенових да у свој свет убаце покоји насумични летећи тањир, као што се и овде види. Прича о човеку који прећутно од живота жели много више него што добија јесте већ виђена, али висок квалитет сценарија и глуме успевају да изнад просека издигну неке од (нужно) присутних стандардних клишеа, који су ипак ту, упркос извесној оригиналности - не би то ни била браћа Коен да филм неколико пута блатантно не искаче из конвенција које мора да прати као жанровске одреднице. Убачен је и познати изврнути хумор који је још израженији када се тако безизражајно интерпретира, ако то има икаквог смисла. Ова прича о калифорнијском берберину је slow burn који ће задовољити љубитеље жанра и не само њих, али апсолутно није за сваког. Не знам хоће ли се свидети свим читаоцима појединачно, али их неће оставити равнодушним, у то сам сигуран. А зар то, на крају крајева, није и сврха уметности, да нас натера да о њој размишљамо? Ово свакако није чист мастерпис, али је за мене врло добар филм коме се радо враћам и уживам у њему.

4. MILLER'S CROSSING (1990) 

С обзиром на тенденцију Коенових да своје филмове смештају у одређене периоде у прошлости (истина, увек у двадесетом веку), било је само питање времена кад ће на ред доћи гангстерски филм и ера прохибиције. Окушали су се у том жанру "Милеровим раскршћем" (један од ретких филмова који нису сами измонтирали под псеудонимом Родрик Џејнс, већ је тај посао обавио Мајкл Р. Милер, отуд и име филма). Премиса није нарочито свежа, главни јунак, као један од разумнијих људи у целој причи, покушава да одржи мир између две мафијашке фракције, али временом постаје растрзан између животних приоритета, лојалности и болећивости према људима који је углавном не заслужују. Иако се на први поглед види да овај филм припада браћи Коен, и може се рећи да је на свој начин необичан, он није толико бизаран и уврнут као већина других, те је свакако један од приземнијих и "нормалнијих" филмова које су снимили. Подела је изванредна, мада су од првобитних избора успели да обезбеде само Џона Туртура у улози неуротичног и љигаво-превртљивог Бернија (ово је прва сарадња са њим и Стивом Бјушемијем) и Маршу Геј Харден као љигаво-превртљиву Верну. Њих двоје су изузетно одрадили посао, као и главни глумац Гејбријел Брн, који наизглед лагано тумачи веома комплексни лик Тома и успешно дочарава веома сложене емоције кроз које пролази и стоички се суочава са многим разочарењима, а нису баш сва очекивана. Посебно место заузимају и двојица босова, сваки са својим кодексом, лудостима и поквареностима, Алберт Фини и Џон Полито. Могао бих рећи да ми је Фини чак омиљени лик у филму, јер емитује застрашујућу тиху бруталност на начин на који то може само велики глумац. Наспрам њега, и брбљиви Жабар Полито има своје моменте. Сценарио је интелигентан и саркастично-циничан, у духу најбољих ноар филмова, а што је најбоље, догађаји се одвијају врло уверљиво и стога не оптерећују жанровске конвенције. Као што сам и поменуо на почетку, има over-the-top глуме (нарочито од стране Џона Туртура), али то не умањује квалитет филма. Заједно са следећим филмом са листе, овај спада у можда најпотцењенија дела браће Коен, има људи који га до имбецилности обожавају, али много је већи број оних који му не придају пажњу коју заслужује - не будите међу њима, одгледајте га.

3. BLOOD SIMPLE. (1984)

Један од мојих омиљених филмова осамдесетих је дебитантско остварење двојца, које назив позајмљује из литературе Дашијела Хемета. Још један нео-ноар трилер, али овог пута значајно бруталнији, мрачнији и тврђи него претходно поменути. Бриљантни филм веома умешно меша насиље и хумор, који често иду руку под руку, а овде поставка такође није баш најоригиналнија - богати власник бара у Тексасу преко детектива открива да му жена гаји интимне односе са једним од бармена, па затим унајмљује истог детектива да их обоје уцмека за паре, али не рачуна на чињеницу да детектив има сопствену рачуницу и да је успут најљигавија љигавштина од свих љигавих љигавштина. Ипак, начин на који се ствари разрешавају, количина неморала и антипатије коју ликови изазивају, те изузетно мрачна атмосфера, нису нимало уобичајени за редитеље дебитанте, стога све наведено производи и јачи ефекат. Да ствар буде још импозантнија, све је урадила група глумаца који су тада били углавном скроз непознати, уз пар изузетака. Стара прељубница Френсис Мекдорманд је на свом дебију добила изузетно меснату улогу коју је одиграла фантастично. Ден Хедаја и Џон Гец су просто из кадра у кадар све гнуснији и одбојнији (а ни она не заостаје), али заставицу у одвратности односи Мајкл Емет Волш у улози детектива Лорена Висера, који је озбиљан кандидат за најподмуклијег гмаза у историји целулоидне траке (рекао бих да је у топ 50, без дилеме), а то је, признаћете велика ствар. Начин на који овај глумац тумачи таквог лика, као да све више ужива у свакој подлој и пакосној ствари коју направи, заправо га чини чудно симпатичним, као оно кад током младих година, како време пролази, све више навијате за негативце из цртаних филмова. Још један велики квалитет овог филма је то што је изузетно атмосферичан, од самог почетка сте увучени у цео муљ, а за то нису заслужни само ликови, него и читав амбијент и окружење. За све укључене, једна по једна ствар креће наопако, увучени су у вртлог из кога нема излаза и гледалац може само да посматра како се постепено све урушава. Морам да похвалим и саундтрек који заокружује једна од најзаразнијих песама шездесетих "It's the Same Old Song", која упркос веселом ритму није о веселој ствари. Ко није гледао ово, нека пожури, гарантујем да ће му се свидети и да ће уживати. Ако се то не деси, онда имамо баш различит укус.

2. NO COUNTRY FOR OLD MEN (2007)

Без икакве дилеме, један од најбољих филмова 21. века, који би био сасвим легитиман избор и за прво место, но ипак ми је онај следећи за нијансу срцу дражи. То не значи да овај филм за мој грош није безмало савршен и да га не треба гледати макар једном годишње, напротив. Заправо, не рачунајући неке техничке ствари (попут јужњачке нарације) и чињенице да све почиње од врло једноставне поставке ствари, која се касније претвара у нешто много веће (проналажење туђе торбе с новцем, коју траже други, врло опасни људи), "Нема земље за старце" практично и не подсећа толико на филм браће Коен. Номинално је прилично "обичан", мада се не може рећи да не садржи одређене бизарне елементе, пре свега оличене у Антону Чигуру, убици са компресором и фризуром из седамдесетих, чије је порекло, као уосталом и мисија, сасвим непознато (осим очигледне ствари да елиминише готово сваког ко му се нађе на путу и за то бира јако чудне методе и начин избора). Поред џелата који убија без милости (или, уопштено, било које друге емоције), у игри су још и ловац који паре налази, потом покушавши да их задржи за себе, и тако се уваливши у невероватну булу (Џош Бролин), стари шериф пред пензијом који тражи одговоре у вези са толико насиља, и сматра да то више не може да поднесе, преиспитујући успут егзистенцијална питања (Томи Ли Џонс) и још један унајмљени оперативац (Вуди Харелсон). Просто се све одвија као по концу, и, за разлику од већине других књижевних адаптација, овде су многи дијалози узети реч по реч из романа Кормака Мекартија, с тим што су браћа Коен, супротно уобичајеној пракси да екран жваћу говорљиви, па и брбљиви ликови, на одређеним местима значајно смањила дијалог. У књизи постоји реченица у којој Ед Том Бел у својој нарацији прича о дилерима дроге који су недавно убили федералног судију. Радња је смештена у 1980. годину, а годину дана раније, судија Џон Вуд је убијен у Сан Антонију од стране плаћеног убице по имену Чарлс Харелсон (Вудијев отац). Све у овом филму функционише готово савршено - од паметног сценарија који се без уобичајеног преглумљавања дотиче одређених филозофских питања, сведене музике Картера Барвела (цео саундтрек дугачак свега петнаестак минута), сјајне, фантастичне глуме, за шта је више од свега заслужан врхунски кастинг - сви су одлични, али, очекивано, најупечатљивији лик, и због изгледа и због понашања је Хавијер Бардем, који је почистио све награде у категорији споредног глумца те године - кад су га позвали да глуми рекао је "Не возим, енглески ми је лош и мрзим насиље", на шта је одговор био "Зато смо те и звали". Кад је први пут видео нову фризуру, инспирисану фотографијом власника бордела из 1979. године, Бардем је наводно рекао "О, не, сад нећу да умочим следећа два месеца", на шта су Коенови радосно бацили коску један другом, јер је то значило да је Бардем заиста страшан, онако како су и планирали. Филм је још добио и Оскаре за најбољи филм, режију и адаптирани сценарио. Без икакве сумње, све са добрим разлогом.

1. FARGO (1996)

Једна од крилатица филма "Фарго" је "a lot can happen in the middle of nowhere". И то је један од бољих описа онога чему присуствује гледалац док му се све одмотава пред очима у само 90 минута. Од импозантног увода где се у прва три минута не дешава ништа осим што један ауто вуче други усред депресивне снежне белине, праћен меланхоличним виолинским скором Картера Барвела, па све до катарзичног краја, који, рекао бих, на прави начин заокружује све што смо дотле видели. Већ сам у тексту о серији "Фарго" писао да прича о истинитој причи и промењеним именима преживелих заправо није истинита, већ да је дисклејмер додат да би људи лакше поверовали у невероватније догађаје у филму. Ипак, два тешка злочина су била инспирација за филм, а трећа ствар, која је можда и најневероватнија (ослобађање тела путем крцкалице за дрво) се заиста десила, додуше није имала никакве везе са киднаповањем. Постулати Коенових су углавном испоштовани - у снежној запиздини Северне Дакоте, продавац кола који ради у фирми свог богатог таста, Џери Лундегард, у тешкој је финансијској були. Уз помоћ два киднапера, он планира отмицу сопствене жене, за коју би онда њен богати отац платио милион долара откупа, и сви срећни и задовољни. Међутим, Џери је смотан, сметен и недовољно хладнокрван, један киднапер је пренервозни насилник, други је чисти психопата, жена се не да тако лако, а таста баш брига за зета, а ни од милион долара му се не растаје (Џони Штулић, прим. аут). Оно што је требало да буде чист посао (in and out, како каже један киднапер, још једном призивајући Стенлија Кјубрика) претвара се, у правом коеновском маниру у крваву ујдурму, која из минута у минут постаје све крвавија. Још једна неповољна ствар за све умешане је и чињеница да је за случај задужена врло трудна и врло упорна полицајка Марџ Гандерсон, која нема намеру да одустане од свега. А ја не знам шта пре да хвалим - атмосферу рупе од града вечито прекривене снегом у којој живе зомбирано успорени људи које као да су снег и хладноћа претворили у некакве кретенасте креатуре које бесомучно понављају три-четири поштапалице, бритак сценарио који, упркос поменутим поштапалицама, не губи ни тренутка и без празног хода вас уводи у вртлог невероватних догађаја у којима се сцену за сценом смењују брутално насиље и црни хумор, драма и комедија, радост и безнађе - или глуму - за њу би био потребан посебан текст - од трагично бесловесног Вилијема Х. Мејсија, неуротичног Стива Бјушемија и поремећеног Петера Стормера (који је због "Хамлета" у позоришту прескочио планирано "Милерово раскршће" и зато једва дочекао ову понуду) до задртог Харва Преснела, незгодне Кристин Радруд и истрајне Френсис Мекдорманд, која је за улогу полицајке са стомаком до зуба, која никада не подиже глас и ретко пуца из пиштоља, али ради посао за двојицу, добила заслуженог Оскара у маестралној манифестацији сведене глуме.  Да не заборавим и већ поменуту трагичну музику Картера Барвела која магично допуњује сцене у филму баш када треба и баш колико треба. Филм је такође добио Оскара за сценарио, и показна је вежба шта се може са веома мало пара (тричавих 7 милиона) ако су прича и идеја врхунске и ако има ко да их спроведе у дело. А овде је то и те како случај. Уз сво поштовање за "Нема земље за старце" који је скоро савршен, "Фарго" је недосегнуто ремек-дело браће Коен и једноставно чудесан филм. Филмови попут њега су разлог што уопште волим филмове.

Black Mirror (2011 - )

Аутор серије и главни сценариста: Чарли Брукер

Режија: Овен Херис, Карл Тибетс, и још 9 режисера (+6 за 4. сезону)

Улоге: Кели Мекдоналд, Брајс Далас Хауард, Хејли Етвел, Данијел Калуја, Алис Ив, Џон Хем, Џером Флин, Гугу Мбата-Ро, Мекензи Дејвис, Тоби Кебел, Рори Кинијар, Доналд Самптер, Ленора Кричлоу, Хана Џон-Кејмен, Данијел Ригби, Домнал Глисон, Џејсон Флеминг, Џоди Витакер, Рејф Спал, Линдзи Данкан, Феј Марси, Уна Чаплин, Алекс Лотер, Наталија Тина

Не знам како бих другачије почео овај текст препоруке, осим напоменом да, иако сам, као велики филмски залуђеник, итекако упознат са огромним бројем наслова из свих жанрова, научна фантастика никад није била жанр који је код мене измамљивао сладострасне уздахе задовољства. Немојте ме схватити погрешно, ремек-дела су ремек-дела, и њих ту не убрајам, има бар 50 СФ филмова које могу да гледам back-to-back три дана заредом и да ми не досаде (па, побогу, Блејд ранер ми је у топ 10), али жанр пер се ми никад није изазивао неке блажене осећаје који се не могу описати. Тим веће је било моје одушевљење кад сам, после прве сезоне серије "Westworld", наишао на још један бисер телевизијске продукције из овог жанра. Није ништа ново да телевизијска продукција увелико преузима примат од филмске, и да сладокусци сада много више могу да уживају у квалитетном серијском програму него филмском, али мислим да нема ништа лепше од оног осећаја кад је све што знате о серији да она постоји, прихватите једну препоруку коју сте добили да је одгледате (не очекујући много), а она вас изује из ципела. Ако сам то донекле могао да очекујем од "Фарга" о коме сам такође писао после три свршене сезоне, имајући у виду сетинг, позадину, радњу и глумачку поставу, "Црно огледало" ме дефинитивно ухватило неспремног и изненадило квалитетом, иако сам знао да Британци држе до одређених стандарда, и да не би снимали тек ради снимања, нарочито кад је тај формат у питању. Знао сам да неће бити лоше, и да ће бити макар гледљиво. Но, ова врста интелигентног приступа тематици, и овако интригантан садржај, то никако. Желео сам још и добићу још - четврта сезона излази до краја године, а дотле, ево текста о претходне три.

Серија истражује утицај нових технологија и трендова које оне условљавају на животе људи и људско друштво у целини. Фокус је на друштвеним мрежама, масовним медијима и осталим благодетима данашњег и будућег времена, те утицаја истих на животе људи, перцепцију, јавно мњење, и однос према другима. Под лупом је све оно чиме смо константно затупљени, и, иако споља делује као дивни, шарени свет у коме сви имају шансе, Сунце сија, птице певају, свако добије оно што је заслужио, а како зрачимо тако и привлачимо, серија користи различите механизме - од пародије и сатире, преко циничне гротеске, до недвосмислене трагедије - да нам покаже да није баш све тако како изгледа, и да ново доба, уз све бенефите, носи аномалије, које су се већ сада толико укорениле у свим сферама наших живота, да је јако тешко ослободити их се. А не ослободити их се много кошта, и уопште није пријатно. Иако ни сам процес ослобађања није безболан, много је горе остати везан за шарене лаже савременог света и бесмислене Мекгафине који нам се подваљују да не бисмо видели оно што нам је пред очима - да смо заморци новог доба, таоци новог поретка, да нас уљуљкавају у зону комфора, да нам не дају да видимо очигледно - да нас шачица моћника окупира док уживамо у хлебу, играма и крви.

"Црно огледало" је оно што се на енглеском назива anthology series (не могу да кажем "антологијска серија" јер то код нас значи потпуно десету ствар), а то значи да су целине засебне (у случају Фарга, то су биле сезоне, а овде свака епизода своју причу и своју глумачку екипу), по форми можда најближа легендарној "Зони сумрака" Рода Серлинга или "Алфред Хичкок представља" (чије су епизоде, истина, нешто краће). Главни идејни творац и сценариста, Чарли Брукер, рекао је да, упркос супротним веровањима и теоријама фанова, свака епизода има сопствени универзум. Свакако, храбар подухват у данашње време кад гледаоци очајнички траже повезаност свега са свим, објашњење сваке симболике, сваке референце и практично сваке сцене. Ипак, мислим да је то донело серији свежину, у смислу да се свака епизода може третирати као посебан ТВ филм, а једино што им је свима заједничко је тема, коју споменух неколико редова изнад. Оно што ми се увек допадало код британских серија важи и овде - нема смарања и развлачења, прве две сезоне имају свега по три епизоде, плус што се на крају друге налази и Божићни специјал од 75 минута. Е, онда се десило оно што је нажалост потпуно очекивано, када је после тих 6-7 епизода постало јасно шта је ова серија и шта још може да постане, ствар су преузеле америчке издркотине, да им случајно не измакне профит који се акумулира. Права на трећу и четврту сезону је откупио Нетфликс (убачен је и натпис A Netflix Original Series, какав виц), серија је добила америчкији кастинг, много већи буџет, али и дупло већи број епизода (у четвртој сезони су најављени режисери, између осталих, Џоди Фостер, Џон Хилкоут и ТВ ветеран Тим Ван Патен). Међутим, оно што је најважније, квалитет не трпи, од постојећих 13 епизода, једино сам за две помислио у себи "па, можда је то и могло мало боље", а то заиста треба да каже нешто, не зато што сам неки стручњак, него зато што ме је веома тешко задовољити (није звучало како треба, али разумете). Уколико сте се запитали одакле овакав назив серије, он се односи на ефекат искљученог телевизора или монитора, који гледаоцу даје мрачан одраз. А сада, да се осврнем мало и на оно што нам поменуте епизоде конкретно нуде - а нуде доста ономе ко уме да гледа, свакако.

Од првог тренутка прве епизоде, серија вам не да да трепнете, мада ћете одмах морати да активирате оно што се на енглеском зове suspension of disbelief (што је за такву врсту сатире очекивано). Киднапована је многовољена млада чланица краљевске породице, а једини захтев за њено ослобађање је да британски премијер у живом ТВ преносу обави несимулирани коитус са свињом, под одређеним условима који осигуравају аутентичност. Упркос напорима администрације, ствар доспева у новине, а одатле на друштвене мреже, где помама поприма неслућене размере, а кад свака шуша добије право да искаже своје мишљење, ефекат масе може бити веома опасан и створити изузетно нестабилну атмосферу. Иако је сама премиса дефинитивно у домену пренаглашене сатире и гротеске, оно што се догађа након саопштења захтева, делује невероватно реалистично, махом захваљујући одличном писању и сјајној глуми, те је све оно што се дешава изузетно одважна критика утицаја који масовни медији имају на људски живот, ширење информација и пружање јефтине забаве. Рори Кинијар и Ана Вилсон Џонс су сјајни као злосрећни премијер и жена му, а похвалио бих и остале, поготово Линдзи Данкан. У следећој епизоди, која је заправо снимљена прва, љута оштрица критике, прожета карактеристичним црним хумором који не штеди, уперена је ка телевизијској индустрији, и циља затупљивање народа, који црнчи да заради поене којима се све плаћа (да подсетим, идеја владара из сенке је да се новац у будућности у потпуности замени дигиталним валутама), а једина забава су шоу програми за таленте и експлицитна еротика (прескакање реклама се плаћа). Главни јунак има поене за функционисање, али је дубоко свестан ропства у коме се он и сви око њега налазе, те једини смисао проналази у гласу девојке, којој плаћа учешће у шоу програму, без обзира што га то кошта малтене свега што поседује. А када не крене све по плану, одлучује се за раскринкавање целе машинерије. Велики брат нуди забаву, али њена сврха није племенита, као што сви добро знамо. Не треба да се црта чему све то служи у врлом новом свету, сличном ономе у коме се и сами већ налазимо, иако је то можда мање очигледно него у серији. Треба поменути остарелог Руперта Еверета, који тумачи унапређену верзију Сајмона Кауела. Бриљантна прва сезона се завршава епизодом "The Entire History of You", у којој је захваљујући чипу уграђеном у мозак могуће видети све што је нека особа икада урадила, видела или чула простим премотавањем успомена. Да то није увек добро, увериће се и млади адвокат, кад посумња да између његове жене и једног од пријатеља има много више него што је она вољна да призна. Тоби Кебел и Џоди Витакер до детаља преносе тензију која се ствара између двоје супружника у ситуацији кад је истину јако тешко сакрити и изврдати.

Када помислите да не може мрачније од прве две епизоде, узевши у обзир њихове теме, серија вас баци на гузицу, и то користећи прилично једноставну тему. То се опет чини добрим писањем, јер врло брзо хватате себе у размишљању шта бисте и како у тој ситуацији. Колико сте пута пожелели да имате прилику да проверите кретање и поступке вољене особе, и да ли бисте били пуни разумевања (каквим се већина нас представља) да заправо имате прилику да то урадите? Колико је ова епизода успела у стварању нелагоде и јаке драме, говори и чињеница да ће добити и своју филмску верзију чији ће продуцент бити Роберт Дауни Џуниор. Не верујем да ће бити успешан као епизода, али да не причам унапред. Почетак друге сезоне нам нуди мало другачији поглед на љубавне везе, и ова епизода је нешто оптимистичнија од других (ако можемо то да кажемо за програм који се бави губитком партнера захваљујући смртном случају, последицама и начинима за изборити се са тим). Хејли Етвел после губитка мужа (Домнал Глисон) открива службу преко које можете остати у контакту са преминулим вољенима, користећи све њихове онлајн конверзације и мејлове. У почетку неповерљива, после сазнања о трудноћи, она се упушта у све дуже и дуже разговоре са компјутерски генерисаним гласом свог мртвог мужа, при чему вештачка интелигенција путем прикупљених података користи реченице и фразе које би и сам преминули Еш. А онда се испоставља да то није све, како би рекли у топ шоп реклами. Иако сам рекао да је ова епизода генерално нешто оптимистичнија од осталих, ни за тренутак немојте помислити да је ово happy-go-lucky одисеја. Не са тако контроверзном тематиком. Многи од нас би вероватно дали све што имају да могу некако да врате вољене који су отишли. Ако сте гледали филм "Her" Спајка Џонза, ова епизода, која је годину и нешто старија, може вас подсетити на њега, и прави је емоционални ролеркостер. Међутим, већ у следећој епизоди нежност замењује жестина, кад се жена буди у непознатој кући, са потпуном амнезијом, и убрзо мора са још једном сапатницом да се бори за голи живот, јер је јури група ловаца, док остали људи, чије је мозгове пореметио непознати сигнал, само пасивно посматрају и снимају све што се догађа, без жеље да им помогну. Некако ме окружење и премиса највише подсећају на "Тркача" Стивена Кинга, те на антологијску песму "Vicarious" од Тула. Епизода "Бели медвед" нам без много метафоре и симболике врло пластично показује у шта смо се претворили - у пасивне посматраче туђег бола и патње са безбедне раздаљине. И то нам се не дешава као изоловани инцидент, стално се враћамо по још.

После блатантног задирања у воајерску психу, коју свако од нас (макар несвесно) поседује, дошло је време за још једну сатиру (не тако бруталну као прва епизода "Национална химна", али ипак веома оштру) која изврће политички систем и изборни процес на поставу, показујући нам шта се дешава кад ТВ лице (које је успут нацртани плави медвед коме глас даје пропали комичар) уђе у озбиљну трку за власт, на шта је натеран због дизања рејтинга. Очигледна инспирација је био Доналд Трамп, то је јасно, али може се применити на било ког пројектованог аутсајдера који право ниоткуда око себе сакупља неку масу, па био права пијавица или само тројански коњ (ко је рекао Бели Прелетачевић?). Иако можда и није баш у сваком тренутку хипнотишућа као неке претходне, и ова епизода као све остале, одлично илуструје поенту. После сјајног Божићног специјала, о коме ћу само рећи да два човека причају три повезане приче са великим обртом на крају, узде је преузео Нетфликс, што је узроковало већ поменуту американизацију серије, и неповратно јој одузело тај "што једноставније, то боље" приступ. Ипак, на сву срећу (и не могу довољно да нагласим колика је то срећа), оно најважније није изгубљено, а то је квалитет. Види се да су америчке епизоде прављене за питомију публику и видљиво оптимистичније, али ипак задржавају и препознатљиву горку ноту.Већ на самом почетку треће сезоне, очекује нас сјајна епизода "Nosedive" која нам доноси свет у коме се сваки људски поступак оцењује од једне до пет звездица, а друштвени статус је одређен просечном оценом, где они са високим просеком имају све привилегије. Јунакиња приче жели да изнајми фенси стан, за шта јој је потребна још само мало боља оцена. Позив на раскошно венчање пријатељице из детињства би могао да промени све у њену корист, и она је очајна најпре да га издејствује, а потом да стигне до тамо како би поправила свој друштвени положај, али, као и обично, не иде све по плану. Цела епизода је изузетна, и поред чињенице да исказивање поенте при крају можда траје мало дуже. Један од главних разлога за успех епизоде је Брајс Далас Хауард, глумица која мене изузетно нервира, подсећа ме на млађу Џулијен Мур, и толико је иритантна да у сваком другом кадру изазива жељу за шамарањем - али, у томе је и поента - она и треба да буде управо таква.

Једна од најрелевантнијих поенти у серији је управо она која се најпластичније види овде - неописива опијеност представљања другима на друштвеним мрежама у најбољем могућем светлу, комплекси који се лече бројем лајкова и ритвитова, бежање од реалности и стварање лажне слике кроз лажну афирмацију од стране других која нам је потребна да бисмо побегли од сопствених несигурности, су свакако нека од највећих зала модерног доба и канцер који ће нас све у потпуности одвојити од реалности. Она можда јесте чемерна, али ниво отуђености који нам пружају друштвене мреже (које би требало да служе за зближавање људи) је заиста нешто чиме се треба озбиљно позабавити. Постоје, ипак, и одређени комични моменти, који одлично допуњују све речено. Следећа епизода, међутим, која се бави мрачном будућношћу гејминга, још један пример технологије створене са добронамерним циљем, која постаје нешто сасвим супротно у датим околностима, клизи у отворен хорор, и то одлично ради. Искусити виртуелну реалност (што дефинитивно није далеко ни у стварности) можда делује примамљиво, али не мора увек да буде баш тако. Половина трећег серијала резервисана је за генијалну епизоду "Shut Up and Dance", која подсећа на болну чињеницу да сваки садржај на који смо кликнули на било ком интернет сајту негде остаје забележен и сачуван, да је цео интернет глобална шпијунска мрежа, на проблеме које људи могу да имају због тога, а дотиче се и веома шкакљиве теме дечје порнографије. Млади глумац Алекс Лотер пружа једну од најбољих улога у серији, а свесрдно му помаже и Џером Флин, популарни Брон из "Игре престола". Једна од глобално најпознатијих епизода серије је "San Junipero" која је коначно завредела и Еми награду. То је још једна од ретких оптимистичних епизода са озбиљном темом, и нема сумње да функционише на много нивоа, пре свега захваљујући природној хемији између сјајних глумица Гугу Мбата-Ро и Мекензи Дејвис, али ми је мало упитна либерашка пропаганда која се у њој фура, и ту не мислим стриктно на геј контекст (мада ми јесте чудно како одједном серија која се у свакој претходној епизоди отворено борила против либтардских вредности, одједном у неку руку слави лезбо односе и баш за ту епизоду добија Еми). Но, рекох, сјајно је режирана и одглумљена епизода, а "тематика Сабирног центра" увек занимљива, тако да је треба гледати.

Феноменална епизода "Man Against Fire" се бави испирањем мозга у ратним околностима (овде са технологијом као средством), пропагандом и психологијом масе, па ако су вам били занимљиви филмови попут "Starship Troopers", "The Manchurian Candidate" или "District 9", свакако ћете уживати. Тема може да делује излизано (у сваком случају није нова), али су паметним приступом избегнути клишеи, и напетост је све време присутна. То је још један велики плус ове серије, константно навикавање гледалаца да очекују неочекивано, тако да се врло ретко деси да се епизоде крећу ка извесном крају (а и то се дешава само ако сте гледали довољан број филмова). Трећу сезону окончава "Hated in the Nation", солидан трилер о серији убистава повезаних са претњама на друштвеним мрежама и уништавањем природе. Не могу да кажем да се сезона завршила баш великим праском, али нисам ни незадовољан, не може баш свака епизода да вас распамети, а то је доста њих засада успело са мном, зато већ сад пишем о томе.

Шта очекивати од четврте сезоне? Мислим да је безбедно рећи квалитетну режију, уз горе побројана имена, на квалитетне сценарије Чарлија Брукера смо већ навикли, као и на прелепу фотографију (додуше, то је и за очекивати, у футуристичком окружењу све и треба да буде фенси, блиставо и испеглано). То је што се тиче техничких ствари. Провокативне теме су такође загарантоване, оне су један од заштитних знакова серије, али не провокативне у смислу сензационализма и јефтине голотиње, већ оне које ће вас натерати на размишљање и показати вам у каквом свету живите. Ова серија је то до сада одлично радила, и на прсте могу да набројим серије после чије сам сваке епизоде (чак и оних које су ми мање легле) желео још. У овом случају ћу и добити још, до краја године, и само нека се настави у досадашњем маниру, бићу сасвим задовољан. Нека од имена која ће се придружити постави су Розмери Девит, Андреа Ризборо (из филма "Човек птица"), те Џеси Племонс и Кристин Милиоти (из друге сезоне "Фарга"), и видећемо шта ће донети серији. Шта год да донесу, надам се да успостављени стандарди неће падати, да серија неће почети да болује од репетитивности, нити да робује клишеима, већ да ће наставити усправан (и исправан) пут оригиналности. Већ сада је за својих тринаест наставака показала много више од готово целокупне филмске мејнстрим продукције од почетка емитовања (у последњих 6 година), и заједно са другим успешним насловима из овог и са краја прошлог века непобитно доказује моју тврдњу са почетка текста - данашње серије су за пет класа интелигентније, слојевитије, интригантније, провокативније, интересантније и боље него филмови.

ОЦЕНА: 4+

"Трилогија о вери" Ингмара Бергмана (1961 - 1963)

Ингмар Бергман је нашироко познат као један од најпризнатијих и највећих филмских стваралаца у историји целулоидне траке, и те епитете носи сасвим заслужено. Несумњиво припада одабраној шачици синеаста, међу којима су, између осталих, још свакако и Акира Куросава и Андреј Тарковски, који би се могли назвати највећим песницима међу филмаџијама. Швеђанин је, као и остали поменути, гајио јединствен стил, и бавио се веома озбиљним темама у каријери дугој безмало шездесет година, која је бројала скоро четрдесет играних филмова, двадесетак телевизијских остварења, режију неколико представа и документарних филмова, те дводелну мини-серију "Дон Жуан". Приступ му је углавном изузетно директан, структура филмова веома једноставна, али су они пуни метафора, и нису увек лаки за поимање и варење, зато што дирају у јако осетљива места и баве се егзистенцијалним питањима која муче сваког човека, чинећи то на нимало сладак начин. Ретко који редитељ у историји филма је успео да испоручи такав интензитет емоција пружајући људске душе на извол'те у тако кратком временском периоду (већина филмова му траје око 90 минута) као што је то радио Бергман - дуге сцене дијалога и крупни планови лица су изражени елементи његове естетике. Посебно се подробно бавио породичним односима - било да су у питању супружници, родитељи и деца, или браћа и сестре - ако се они ставе у контекст појединачних страхова, комплекса, несигурности и разних других притисака које свако од нас макар повремено осећа - добија се коктел веома разноврсних осећања, која овај редитељ у својим филмовима без задршке просипа пред гледаоца, приморавајући га тако да се суочи са црвима који му грицкају најскривеније кутке душе. И генерално, Бергманови јунаци се суочавају са најразличитијим врстама криза, притисака, сумњи и свега осталог што нагриза људе вековима све до данас - предах од озбиљних интроспекција и анализа међуљудских односа на најдиректнији могући начин, повремено је тражио у комедијама, и, иако су неке од њих прилично успешне, ипак је у драмама могао најбоље да се изрази, и највише да се размахне (на крају крајева, и сам је направио чопор деце, њих деветоро, и по сопственом признању, био никакав отац, што је била инспирација за многе његове филмове). Немојте мислити да су оне једноличне - карактери су веома различити, као и природа њихових односа, понекад је присутан и уплив других жанрова (нпр. трилер у "Девичанском извору" и хорор у "Вучјем часу") - али, Бергман је пре свега режисер драме, и то какве драме! Оне у којој нема једноставног одговора, оне о којој, хтели - не хтели, морате да размислите и након што се заврши, оне после које ћете често помислити - како ја не могу на овакав начин да изразим све ово? Е, у томе је ствар, не можете, јер није једноставно, иако тако изгледа. У томе је Бергманова величина, он све изложи пред вас на такав начин да ви морате да залепите очи за екран и да добро отворите уши (у случају да нисте искључили филм после првих 15 минута, јер вам је досадан и претенциозан, пошто сам и такве ствари чуо). За то је заслужан и његов тим сарадника, предвођен генијалним Свеном Никвистом, једним од најбољих директора фотографије које је светска кинематографија икада видела. Да би све функционисало на најбољи могући начин, и да би од глумаца увек добио оно што од њих захтева, морао је потпуно да им верује, имајући у виду захтевност улога. Зато је користио малу групу од десетак глумаца, која је наступала у скоро сваком његовом филму, свако од њих је имао десет до петнаест учешћа у Бергмановим пројектима - ако изузмемо Гунара Бјернстранда, он их је имао 23. Неки његови глумци - пре свих Макс Фон Сидоу и Лив Улман, а донекле и Ингрид Тулин - су достигли светску славу, док је Ерланд Јозефсон, велики глумац и Ингмаров лични пријатељ са којим је најдуже сарађивао, и који је такође планетарно познат, остварио запажене улоге у југословенској кинематографији (Само једном се љуби, Вариола вера, Монтенегро, Сезона мира у Паризу, те касније и Добро уштимани мртваци, у Босни).

Овај режисер је освојио мноштво интернационалних награда, да не бих много дужио, само ћу поменути три Оскара за најбољи филм ван енглеског говорног подручја, и то "Девичански извор" (1960), "Кроз тамно стакло" (1961) и "Фани и Александар" (1982), плус буљук награда са разних фестивала. Интересантно је да је он поменути "Девичански извор" о коме сам већ писао на блогу, сматрао ужасним филмом и бедном имитацијом Акире Куросаве (са чиме се ја не слажем, има инстанци кадрирања и руковођења сценом налик на Куросаву, али ту су и одређени бергмановски елементи један кроз један), а кад већ причам о томе, својим најбољим филмовима је сматрао "Персону" (1966), "Крике и шапутања" (1972), те "Зимску светлост", односно "Причеснике" (1963), за које је рекао да је то једини филм у коме је процес снимања од првог до последњег кадра прошао како је он хтео и да апсолутно све изгледа како је замислио на самом почетку. Такође, био је врло отворен око тога које друге ауторе и филмове воли или не воли, па да и то споменем у овом уводу. Неки од његових омиљених филмова су били "Одмор г. Илоа", "Пут", "Сладак живот", "Рашомон", "Емигранти", "Булевар сумрака", "Муке Јованке Орлеанке", "Лука сенки" и "Андреј Рубљов". Слично мени, од Француза је ценио Мелвила и Трифоа, а презирао Годара, а омиљени холивудски аутор му је био Били Вајлдер. Ценио је и Скорсезеа, Спилберга и Кополу, али и Стивена Содерберга, кога ја не могу да смислим, док му се нпр. није допадао Орсон Велс. Многи аутори га стављају међу своје омиљене ствараоце, па и такви као што су Дел Торо, Тарковски, Копола, Кјубрик, али и Вуди Ален (што је мени посебно несхватљиво, њихови филмови су ми као дупе и милиброд). Кад је у питању Микеланђело Антониони, који је преминуо на исти дан као и сам Бергман, Швеђанин је о њему рекао да је снимио два ремек-дела, али да је према свим осталим његовим филмовима, изузимајући бриљантне моменте, равнодушан, плус је Моника Вити ужасна глумица (ремек-дела су, по њему, Увећање и Ноћ). Позориште је звао верном женом, а филм скупом љубавницом. Ипак, највише се памте његова филмска достигнућа.

Коначно смо дошли и до конкретне теме о којој желим да пишем, а то је друга константна Бергманова тема осим поменутих породичних односа. У питању је религија, вера, однос човека и Бога, а посебно Божја тишина. То константно оптерећење егзистенцијалним питањима, тј. односом са Богом, такође долази из породице, јер је Ингмаров отац Ерик био веома строги свештеник који га је од малих ногу притиснуо религијом, те се овај већ од младости бунио против наметнутих му догми и идеала. Практично је из бунта према оцу постао безбожник, пре свега јер није могао да стави знак једнакости између дивних проповеди које је држао његов отац и његовог понашања према породици кад би дошао кући (Ингмара би, рецимо, затварао у орман као веома малог, плашећи га чудовиштем које ће му појести ноге, а ни мајка није била поштеђена малтретирања), као ни  између наводне Божје љубави и рајског изобиља и свих зала која се дешавају у свету, од којих је некима био и сведок. Тај изостанак реакције Бога на лоше ствари које се дешавају или на чињеницу да људима треба помоћ, је нешто што је овог режисера мучило малтене од почетка до краја. Иако религијских сегмената, сцена и референци, има и у његовим претходним филмовима (нпр. Седми печат и Дивље јагоде), Бергман се највише природом односа човека и Бога бавио у својим филмовима с почетка шездесетих, који формирају својеврсну трилогију, а и сам режисер је потврдио да их као трилогију треба и посматрати (додуше, много касније је то оповргао, али дефинитивно постоје заједнички мотиви и аспекти), а то су "Кроз тамно стакло" (1961), "Зимска светлост" (1963), и "Тишина" (1963). Данас бих говорио баш о њима.

1. SASOM I EN SPEGEL (THROUGH A GLASS DARKLY, 1961)

"Кроз тамно стакло" (превод са шведског "Као у огледалу", енглеска варијанта долази од дела стиха Прве Посланице Коринћанима) је први филм који је Ингмар Бергман снимио на острву Форе, где је нешто касније купио и кућу, и живео тамо скоро пола века, не рачунајући период селидбе у Минхен због чувеног проблема са порезом крајем седамдесетих. Радња се догађа у току једног дана између четири лика (отац, син, ћерка и зет) и номинално је врло проста - они проводе заједнички одмор, и у почетку делују веома срећно што имају прилику да буду заједно. Међутим, као и увек код Бергмана, то траје веома кратко. Ћерки (Харијет Андерсон) је дијагностикована шизофренија и усред новог нагомилавања емотивне дистанце међу члановима породице, почиње да верује да је посећује Бог. Млади син (Ларс Пасгард у свом дебију на филму) је сексуално фрустриран, али га фрустрира и чињеница да га отац не примећује и не разговара са њим. Отац (Гунар Бјернстранд), славни писац, увек далеко од породице, испод привидне пријатне спољашњости, заправо хладан и безосећајан човек, створио је непрелазну дистанцу и зид између себе и сопствене деце, вођен себичним интересима. Четврти лик је зет (Макс фон Сидоу), лекар, који покушава да помогне жени, а самим тим и себи, али то уопште неће лако ићи. Веома је видљив фокус Бергманове поенте - он у исто време кроз ликове деце напада сопственог строгог и окрутног оца, али такође и оног врховног, који стално ћути и никог не примећује, стварајући тако неразрушиви зид између себе и сопствене деце. Упркос трапавим покушајима конекције (као у сцени кад свима даје поклоне који су сувишни или бескорисни), отац је заправо пун тихе окрутности - он без ичијег знања користи хронику ћеркине менталне болести као основу за своје писање - после тог сазнања се његов зет по први пут са њим директно суочава, у чувеној сцени на броду.

Просто је невероватно колико је очигледно немогуће да се деца обрате оцу за помоћ, иако на површини све делује у реду, никад нема тешких речи, и влада привидно разумевање. Јасна су осећања сценаристе и редитеља према свом земаљском и небеском оцу. Болесна ћерка задиркује брата у вези са његовом сексуалношћу око које је изузетно несигуран, али и она сама у себи носи велику збуњеност и страх кад је то у питању, што резултира одређеном сценом у олупини брода. Њој се Бог указује у форми паука, кога она види као чудовиште које жели да је силује (јасна алузија да је очекивање да се Бог јави, и тиме докаже постојање, чисто лудило). Немогућност да балансира између "две реалности" јој оставља само једно решење, које на крају и прихвата. Са друге стране, када отац и син коначно разговарају при крају филма и син од оца тражи доказ постојања Бога, овај одговара да је то љубав, што је повлађивачки и сувише једноставно. Када младић примети да љубав може да се објасни и без постојања Бога, говори се о томе да је можда Бог једнако љубав и да то може бити довољно за функционисање ако се потрудимо. Син је задовољан јер га је отац коначно приметио и разговарао са њим, али коначни Бергманов став је оно што и сви остали знају - да дефинитивног одговора нема и не може бити, те да свако треба да пронађе нешто око чега би сконцентрисао опстанак и вољу за живот. Бар ја то тако тумачим, пошто, као што знају они који су гледали Ингмарове филмове, код њега нема изричитих одговора, већ само нагона на размишљање, зато и јесте велики.

Неуобичајено за самог Бергмана, он је хвалио овај свој филм и рекао да је одлично испао, и ја могу само да се сложим - многобројне награде, заокружене Оскаром, то и доказују - али, ништа не би било могуће без пословично првокласне глуме, каква се и могла очекивати од његове трупе. Феноменална, магична Харијет Андерсон блиста у улози измучене Карин, милина је гледати је, било да се смејуљи и задиркује брата око жена, било да вришти, успаничена визијом "Бога". И остали су фантастични, Гунар Бјернстранд пружа изузетну, суздржану улогу оца тиранина, који своју окрутну природу, никада отворено не показује, али онима који га познају, она свакако не промиче. Није ни чудо што је Бергман њему највише веровао (23 филма), фантастичан је, и кад плаче у пози Исуса на крсту (мада је у овом филму пандан Исусу заправо син), и кад се суочава са истинама о себи. Макс фон Сидоу је то што јесте, мислим да не треба даље ни причати, а и Ларс Пасгард прикладно дебитује. Обратите пажњу на мајсторске кадрове горепоменутог Свена Никвиста, који понекад говоре више од речи, видећете зашто је ово ремек-дело првог реда, медитативна драма пар екселанс, каквих нема превише у светској кинематографији.

2. NATTVARDSGASTERNA (WINTER LIGHT, 1963)

У "Зимској светлости" (превод са шведског каже "Причесници"), Бергман говори о сопственом губитку вере на најдиректнији могући начин, кроз лик пастора по имену Томас Ериксон (неверни Тома - Ериков син; треба ли још неки доказ да је свештеник уствари сам Ингмар?). Неколико година после смрти своје жене, главни јунак се налази у веома тешкој ситуацији, јер не налази утеху и смисао у вери. Монотоно извршава ритуале причешћа, средина га притиска, а не може да утеши ни своје парохијане, што се нарочито види на примеру рибара Јонаса Персона, који је, депресиван због сопственог живота, али и могућности атомског рата, дошао да тражи утеху у разговору са Томасом. Када после невештог и неуспешног разговора њих двојице, у коме свештеник признаје да се и сам колеба, те да осећа недоследност  (на неки начин, и лицемерје) између хришћанских учења и страхота које је видео у рату, несрећни човек изврши самоубиство, сумња се још више учвршћује у злосрећном пастору. У томе битну улогу игра и неугледна учитељица Марта (иначе прелепа Ингрид Тулин), која је можда некад имала нешто са Томасом, и хтела би поново, али он једноставно није способан да осећа љубав према било коме и било чему (самим тим се овај филм директно наставља на претходни, одбацујући тезу да је Бог љубав - такође се поново спомиње појам паука у конотацији са Богом). У изузетној подужој сцени у којој он чита писмо од Марте, Бергман нас необичном техником присиљава да гледамо лепо лице Ингрид Тулин док саопштава своје мишљење о хришћанству са позиције безбожнице - Бог и Исус постоје само као нејасни појмови, аутсајдеру (невернику) цела ствар делује опскурно, препуна неуротичних ритуала испуњених примитивним емоцијама.

Са друге стране, она, иако наизглед непритиснута бригама о Створитељу, пуна је овоземаљских брига, оличених у свему ономе што сам већ помињао, и што је тако присутно код Бергмана - свакодневна анксиозност, неиспуњеност и несигурност у себе - у мојој омиљеној сцени, она вапи "God, why have you created me so eternally dissatisfied? So frightened, so bitter? Why must I realize how wretched I am? Why must I suffer so hellishly for my insignificance? If there is a purpose to my suffering, then tell me, so I can bear my pain without complaint. I'm strong. You made me so very strong in both body and soul, but you never give me a task worthy of my strength. Give my life meaning, and I'll be your obedient slave." Сладокусци ће свакако уживати у њеном умећу. Поменути Гунар Бјернстранд је због изазовности волео ову улогу више од свих својих у Бергмановим филмовима, и по мом скромном мишљењу (иако ми фали да их одгледам још неколико), заиста је ово најбоље што се од њега може видети. Сјајан је, преноси сваку сумњу, свако колебање, сваку несигурност. Сцена када наметљивој учитељици најзад каже све што мисли је заиста за уџбенике. Кроз уста свог јунака, режисер саопштава и много својих мисли, почевши од оне да га је отац присилио на религију, али и оне у којој каже да је његова вера заправо одговарала само сопственим себичним поривима, те да сваки пут кад је требало да доживи и осети Божје присуство, видео је само чудовиште (ново повезивање са првим филмом). Од свих филмова у којима се бави религијском тематиком, рекао бих да је овај најотворенији у изражавању огорчености и љуте оптужбе против поменутог стања ствари, у коме добри не напредују и не налазе утеху, док они лоши не бивају кажњени за недела, и у свему томе постоји само нејасна нада да ће све бити исправљено на самом крају и после њега.

На самом крају, међутим, Алгот, који ради са Томасом, пружа промену перспективе, доприневши благој обнови вере, или бар прихватању ствари таквима какве јесу, оличене у држању проповеди у празној цркви. Нећу рећи како се то тачно дешава, нити шта поменути човек тачно говори, али рећи ћу да у овом филму подједнако могу да уживају и верници и безбожници, јер он пре свега наводи на размишљање и преиспитивање, а не на слепо приклањање једној или другој страни, које никад не доноси ништа добро. Својеврстан доказ за то што је овај филм на листи десет најбољих Андреја Тарковског, који је декларисани верник (слична је ствар и са Андрејом Рубљовом, коме се Бергман дивио). Ако то није доказ да су вредни филмови уметничка дела, ја заиста не знам шта јесте. А ако постоји режисер и сценариста после чијих филмова вам свакодневица неће бити иста, то је Ингмар Бергман. И ако то није довољан разлог да их гледате што више, заиста не знам шта јесте. Многима су једнолични, монотони, спори и досадни. Али, то нису људи који знају шта је права вредност филма као уметности. Не дајте се преварити, и пожурите. Ови филмови трају само 90 минута, а могу вам променити живот.

3. TYSTNADEN (SILENCE, 1963)

"Трилогија Божје тишине" се завршава филмом прикладног назива "Тишина", а сам режисер је експлицитно рекао да се наслов односи на тишину Бога. Упркос томе, у филму постоји знатно мање теолошких конотација у поређењу са претходна два. "Тишина" приповеда о две сестре и малом дечаку, сину једне од њих, који се на путу кући преко викенда заустављају у неименованој земљи на ивици рата (нема никаквог објашњења везаног за то) и проводе неколико дана у хотелу, усред окружења где су потпуни анонимуси. Тишина Бога се, по мом схватању, манифестује чињеницом да је он нестао или да га никад није ни било, у сваком случају, нема га (само мајка и тетка се брину о дечаку, отац је отишао, или је мртав; рат је весник смрти, као и сат који откуцава (чује се на почетку, током уводне шпице). Међутим, постоји и друга врста тишине, а то је недостатак комуникације међу људима генерално (и не говорим само о туђем језику у неименованој земљи, који је плод Бергманове маште, иако вуче на словенску етимологију, тачније на естонски), већ и онај много важнији (који сам већ помињао), а то је фундаментални недостатак комуникације међу самим сестрама, као и недостатак правих емоција међу њима, ако је некад нешто и постојало, нестало је у бујици свих прећутаних комплекса, љубоморе и зависти (које се, опет, јављају из сопствене немогућности да се буде задовољан животом). Старија, Естер (Ингрид Тулин, поново), је образована интелектуалка и преводилац, која сe, са једне стране гнуша сексуалног контакта, а са друге чезне за правом људском конекцијом које је толико дуго била лишена. Њено време цури (као што смо и чули током увода), тешко је болесна и углавном везана за кревет, уз повремене тешке спазме и гушења. Усред целог тог безначајног постојања, једино успева да се донекле повеже са својим малим сестрићем, а кулминација свега долази на крају када матором портиру, који је ни реч не разуме, приповеда о великој усамљености и великом страху од смрти (попут молитве некоме ко не одговара) - и колико год то било тешко за гледање и слушање, мора се уживати у изведби велике глумице која по ко зна који пут даје целу себе у улози Естер.

Гунел Линдблом игра млађу сестру, Ану, која је, за разлику од Естер, везана за своје одговорности, пре свега око сина, али и поред тога успева на пољима која су њеној сестри недоступна (намерна игра речи, за слушаоце Блок аута), способна је да нађе љубавника са којим ће провести вече, чак и у непознатој земљи и непознатом граду. Са друге стране, и она је пуна несигурности и фрустрације, као што се може видети у сцени њиховог суочења у Аниној соби, после кога се њен хистерични смех претвара у исти такав плач. Дакле, још једном подвлачим, није реч само о немогућности сестара да комуницирају са грађанима Тимоке и гостима хотела, већ и међусобно. Ана је такође заробљена у безначајној егзистенцији чија се монотонија повремено прекида сексуалним излетима. За њу нема радости живота у бризи за сопствено дете, и, као што њен син сам примећује, она користи сваку прилику да њега и тетку остави саме. Син Јохан (Јерген Линдстрем) је једини који је још увек слободан и неоптерећен, смрт је веома далеко од њега, и он тражи место у том свету, таквом какав је, покушавајући да нађе смисао живота и истражујући колико му је дозвољено. Иако је већи емотивни терет разумљиво стављен на плећа две глумице, дечак је, за својих дванаест година, одиграо улогу доста зрело. Подједнако бесловестан као и мајка и тетка, али још увек неукаљан, корача кроз живот који му је дат, носећи у исто време наивност и зрелост,  на коју је приморан стицајем несрећних околности, и чини то прилично достојанствено.

Ово је "најслободнији" Бергманов филм, који је дотле само детињасто кокетирао са сценама секса, и то врло спорадично, који је беспотребно добио много међународне пажње у вези тога. Јесте то био почетак шездесетих, када су ти садржаји још увек били велики табу, и главни цензор из Шведске је био на одмору када је филм одобрен, али количина написаних лажи о тим сценама је фасцинантна. На пример, у Америци је филм рекламиран као полупорнографски, а критичар Дејли Њуза је написао "са темама какве су инцест, самоскрнављење (знате већ на шта се мисли) и нимфоманија, ово је најшокантнији филм који сам гледао, просто нисам могао да верујем очима". Контроверза око сексуалне експлицитности је привукла много већи број гледалаца него што је било уобичајено за Бергманове филмове, па је он касније коментарисао да му је тај филм донео највећи број нежељених гледалаца од свих које је снимио. Наравно да у филму нема ништа страшно - једна изузетно збрзана сцена секса, пар флешева голих сиса Линдбломове током купања, те једна самогратификација Тулинове, при чему видите само њену главу и чујете мало роптања - опет изузетно кратко - заиста не видим шта је толико саблазнило пуританце од критичара, али не могу да кажем ни да сам зачуђен. Има разних интерпретација везаних за овај филм, па је тако на пример поменути Вуди Ален говорио да су Ана и Естер заправо два аспекта исте жене. Ја ћу оставити вама прилику да сами процените шта је истина, само ћу рећи да је "Тишина", иако се наизглед упадљиво мање бави односом према Богу, заправо адекватан завршетак трилогије, коју је логично посматрати као такву, ма шта Бергман касније говорио. Једино што се може дефинитивно закључити је да је живот константна потрага за одговорима и смислом, без икаквих сигурних доказа и закључака.

ОЦЕНА: 5

Fargo (2014-)

Аутор серије и главни сценариста: Ноа Холи

Режија: Мајкл Апендал, Кит Гордон и још 11 редитеља

У главним улогама: Били Боб Торнтон, Мартин Фримен, Алисон Толман, Колин Хенкс, Патрик Вилсон, Тед Денсон, Кирстен Данст, Џеси Племонс, Расел Харвард, Боким Вудбајн, Зан Меклернон, Јуен Мекгрегор, Кери Кун, Мери Елизабет Винстед, Дејвид Тјулис

21. век на пољу филмова доноси тек спорадичне поготке, и треба пажљиво тражити да би се дошло до драгуља, углавном ван Холивуда и ван свих познатих параметара. Али, о томе је већ било доста речи. Са друге стране, серије на неки начин доживљавају експанзију, све је више интересантних, добро написаних и храбрих телевизијских подухвата који нас везују за "мале екране ТВ пријемника" оличене у мониторима разних дијагонала. Ипак, човеку није жао да буде везан ако има за шта - постоји приличан број (кажу) добрих серија које још увек нисам гледао, тако да ми је засад од завршених пројеката из овог века и даље најбољи двојац "The Wire" (мада, предност и даље дајем серији Homicide, на којој сам одрастао и о којој сам већ овде писао, кад су у питању пројекти Дејвида Сајмона - "Жица" јесте за чисту петицу, ту нема збора, али ниједног тренутка ме није возила као "Одељење за убиства, живот на улици") и "Breaking Bad". Нови Твин Пикс је (засад) изузетан, али то је продужетак култне серије из деведесетих, па га не вреди сврставати у овај век, а осим тога, нова сезона још увек траје, налази се на половини. Кад је у питању серија "Фарго", требало би да вам о томе шта о њој мислим говори чињеница да сам решио да о њој пишем у тренутку када се трећа сезона још није охладила, а нема најава да ће бити неке следеће - у питању је серија уз коју сам заборавио на већину других које ми чуче на харду чекајући да их погледам - нећу да тврдим да је нешто најбоље што сте икад видели, можда би чак било неозбиљно сврставати је уз доказано култне наслове и на општепризнате листе најбољих серија икад снимљених, али мислим да је сасвим безбедно сврстати је у сам врх телевизијске продукције кад је овај век у питању. С тим у вези, овај текст ће свакако бити субјективан, јер се пре свега ради о томе како ова серија делује на мене и како ми гађа емоције, тј. текст је из мог угла (мада ћу покушати да све аргументујем). Међутим, дозволите ми да предвидим да ће кроз коју годину од завршетка ово остварење постати инстант класик телевизије, јер просто има све квалитете за то, а и одолеће зубу времена, у то сам сигуран. Јесу прошле само три сезоне (надам се да ће их бити бар још толико пре коначне завесе), али ова серија нам је већ понудила доста тога и дала нам за право да очекујемо још материјала, који ће је - ако се овако настави - сврстати у ред апсолутно највећих.

Сасвим логично питање које се најпре поставља је, има ли ова серија икакве везе са култним филмом Коенових из 1996. године. Прави одговор је заправо и да и не. Номинално, прича у серији нема конкретних додирних тачака са оном из филма, једино што се на брзину помињу нека имена и догађаји који могу и да вам промакну, ако нисте баш пажљиво пратили филм. Са друге стране, то дефинитивно јесте тај универзум - снегом окована вукојебина у Северној Дакоти, људи учаурени у мале, тривијалне, "добар дан, комшија" животе, ненавикнути на присуство тешких злочина, нити икакво озбиљније нарушавање рутине. Е, управо нарушавање те рутине може да се назове заједничким имениоцем свих сезона серије (које имају посебне приче и глумачке екипе, са незнатним додирним тачкама) и филма, тј. реакције и понашање тих по свему обичних људи, када их у вртлог бизарних догађаја испреплетаних злочинима увуку силе ван њихове контроле, оличене било у другим људима, било у натприродним факторима, или нечем трећем. А кад се тај вртлог једном покрене, јако га је тешко зауставити, и људи које смо дотле мислили да познајемо, почну да испољавају дотад невиђене особине. А заједно са њиховим прикривеним поривима испливавају и озбиљне друштвене аномалије, општа обезљуђеност, и као последица свега, крвава каљуга у којој се ваља како Америка и њен фрагмент дат у серији, тако и читав свет. Док сам гледао "Фарго", у глави ми је често одзвањала бриљантна реченица Џона Хјустона из "Кинеске четврти": "You see, Mr. Gittes, most people never have to face the fact that at the right time and the right place, they're capable of anything". По мени, ова серија управо то илуструје. Већ негде написах да је она готово савршен спој мрачног егзистенцијализма и бизарног хумора у коме ништа није немогуће. По тим карактеристикама су је неки упоређивали и са Твин Пиксом, мада је то по мени ипак незахвално, јер је "Твин Пикс" био, а и сада јесте, нешто што буквално никад није виђено на телевизији, а осим тога поседује знатно више хорорично-окултног од "Фарга" који са њим ипак не може да се мери по задирању у подсвесно, несвесно и кошмарно. Укратко речено, иако поседују поменуте заједничке елементе, "Твин Пикс" је јачи за Дејвида Линча. Али, то не значи да "Фарго" није једна од најбољих ствари које ћете икад видети, напротив. Баш зато што је све могуће, баш зато што ствари поставља и представља на изузетно оригиналан начин, баш зато што из већине својих глумаца извлачи најбоље наступе у њиховим каријерама (чак и од неких за које нисте навикли да вас бацају на гузице квалитетом глуме), "Фарго" је нешто што никако не смете пропустити. Оно што ми се посебно допада је чињеница да је серија пуна мистерије која никад није сведена на једноставни whodunit - лешева има доста, али ви починиоца сваког убиства видите и знате од прве секунде - то уопште није елеменат око кога се мистерија гради - много је битније шта је неког нагнало да убиство почини, како ће се понашати после тога, које ће наредне догађаје то убиство изазвати, ко ће у њих бити умешан, како ће се све одвијати и завршити, и да ли ће се на сва отворена питања (којих је увек много) одговорити - е, то је већ прича за себе, и то је један од најјачих елемената серије - одржавање напетости, првокласан сценарио, који звучи крајње реалистично чак и кад су укључени веома бизарни елементи, видећете већ - али, важно је нагласити да то никад није празна прича - све пршти од референци на филозофију, књижевност, историју, митове и друге области, но непознавање истих не значи да нећете моћи да испратите серију, само ће вам бити мало теже да схватите зашто је толико добра. Слично је и са односом филм - серија, можете серију да пратите без филма, она стоји на својим ногама као засебан ентитет, али ако најпре одгледате филм, биће вам лакше да уроните у свет о коме сам писао, и неће вам бити чудне све те чувене узречице, поштапалице и причице којих су пуни становници Северне Дакоте и Минесоте. Чак бих рекао да филм и серија једно друго допуњују и чине бољим, после прве сезоне сам опет гледао филм, и уживао у њему још више него прва два пута, што је фасцинантно достигнуће.

Свака епизода, као и филм, почиње натписом "Ово је истинита прича. Описани догађаји збили су се ту и ту, те и те године. На захтев преживелих, имена су промењена. Из поштовања према мртвима, све остало је испричано тачно онако како се догодило". Одмах да кажем, то ни у филму ни у серији, нема везе са истином, све што се дешава је потпуно фиктивна, смишљена прича, која додуше узима елементе из неких стварних догађаја, али на крају крајева, ништа од виђеног се није "тачно тако догодило", и хвала Богу што је тако, иначе би било свашта, свако ко у Бога верује је сигурно бар једном рекао да има чудан смисао за хумор, а кад би макар пола свега што се овде дешава било истина, та чудноватост би превазишла све границе. Идеја Коенових је била и да натерају људе да се лакше вежу за материјал, али и да разбију мит о веродостојности "истинитих прича" уопште, наводећи да је у мизерном броју случајева уопште могуће да онај који ради причу има потпун и прецизан увид у њену комплетну истинитост. Међутим, пажљивим гледаоцима неће моћи да промакне сугестија у виду нестајања речи "true", а потом и свега осталог осим речи "story". Да би вам све било још јасније, обратите пажњу на сцену из филма "No Country for Old Men" када Карла Џин Мос пита Ед Том Бела да ли је прича о омамљивачу стоке заиста истинита, тј. на његов одговор. Уопште говорећи, читава серија обилује референцама не само на истоимени филм, већ и на друге наслове из опуса браће Коен. Но, да се сада вратим серији нешто конкретније. Цела серија се, као што рекох, догађа у Минесоти (осим једне епизоде у трећој сезони која је у Калифорнији) у различитим временским периодима - прва 2006, друга 1979, а трећа 2010-11. године. Међу одређеним ликовима постоје везе, али да вам не би промакла већина њих, мораћете да пратите веома сконцентрисано, а само један лик се појављује у све три сезоне. У првој, ствари се врте око Лестера Најгарда (фантастични, феноменални Мартин Фримен, који изгледа и говори као аутентични Амер са Средњег запада, иако је чистокрвни Британац), патетичног продавца осигурања кога сви газе, по чему мало подсећа на Волтера Вајта пре него што постане кувар), чији сусрет са застрашујућим убицом по имену Лорн Малво (харизматични Били Боб Торнтон) узрокује три смртна случаја, што директно, што индиректно. То је почетна премиса ове сезоне, у коју се временом укључује двоје пандура који поменуте смрти истражују (пуначка Моли, која је, иако једина интелигентна и способна, предмет спрдње, те трапави Гас Гримли, који временом постаје њен савезник, а има и свој рачун са бездушним Малвоом), као и двојица мафијашких хитмена који имају своју рачуницу у целој ствари. Фасцинира слојевитост ликова и њихова еволуција кроз изборе које праве и поступке којима прибегавају, добивши тако пунокрвност и тродимензионалност, чак и ако су у питању потпуно споредне улоге. Погледајте само поменутог Лестера који како време одмиче више никако није патетични људски створ, већ малтене криминални мастермајнд. Били Боб Торнтон је такође савршен избор за улогу Лорна Малвоа, једног од упечатљивијих ТВ негативаца у историји. Видимо какав је свет управо по томе како се он сналази у њему - толико је на свом терену, и толики утицај има на остале ликове, да готово делује као онострано биће. демон или злодух, иако је сасвим рационалан, много више од рецимо Антона Чигура из поменутог филма "Нема земље за старце". Свака епизода сезоне се зове по одређеном логичко-филозофском проблему, стално се прича о односу грабљиваца и њиховог плена, и месту обичног човека у таквом свету. Иако су и Моли и Гас свесни да је на широком плану њихова борба вероватно узалудна, они немају другог избора него да се у њу упусте, и поред тога што је противник далеко опаснији и бескрупулознији.

Али, ту се опет враћам на еволуцију карактера, нико до краја приче неће бити исти као на почетку, а чак и они најчистији ће морати да се мало ублате и укрваве, јер ће за апсолутно све укључене ово бити искуство које мења живот. Кастинг је перфектан, поред двојице поменутих, који су апсолутни драјвинг форс целе сезоне (ако се знало шта можемо очекивати од Торнтона, Фримен ме је апсолутно оборио с ногу, цео живот је био неки небитни помоћник, смотани најбољи пријатељ, и слично, а сада је неочекивана сила), ту је и апсолутно божанствена Алисон Толман, којој бих доделио Еми номинацију само за изразе лица, а камоли за одличну глуму, она ми изгледа као пандан Марџ Гандерсон из филма, и рекао бих да су јој те ципеле прилично удобне и да јој добро стоје. Ту је и Колин Хенкс, прикладно трапав и бесловестан, са истом туњавом фацом какву му отац фура у већини филмова, али вољан да напредује и да схвати колика жртва је потребна да се победи зло. Поред одличних и већ поменутих Расела Харварда и Адама Голдберга, како већ рекох, и споредни ликови имају свог шарма и својих квалитета, пре свих Кит Карадин као Молин отац, бивши полицајац, а сада власник бара који стално прича о масакру из 1979. године и колико је сличан овоме што се тренутно дешава, као и Боб Оденкирк, као њен шеф, који изузетно тешко прихвата непобитну истину (као и сви ми, уосталом) да више није оно што је био. Нико поштеђен, нико непогрешив, нико потпуно чист ни безгрешан, такав је свет. Пред очима гледаоца се одвија мрачна и крвава али прелепа бајка са више реалности него што смо спремни да прихватимо. Технички детаљи су такође готово савршени, прелепи кадрови снежне Минесоте у комбинацији са ванредном напетошћу, врхунским ритмом и каткад бруталним насиљем, дају добитну комбинацију. Режија је ингениозна, нарочито у другом делу, када ствар почне да се одмотава, где има неколико заиста предивно конструисаних сцена (једна од мојих омиљених је обрачун у шестој епизоди, за коју је режисер Колин Бакси зарадио Еми), а музика Џефа Русоа се кроз целу серију феноменално уклапа у дешавања, без обзира да ли је меланхолична елегија слична оној коју је кроз филм провлачио Картер Бурвел, или веома заразне комбинације са бубњевима у различитим варијантама. Од глумаца из прве сезоне једино је Били Боб Торнтон освојио Златни глобус, што је заиста срамота, ако не Хенкс, а оно бар Фримен и Толманова су га једнако заслужили. Поставило се питање може ли се, после толико успешне прве сезоне, која је поставила одређене стандарде, очекивати макар приближан квалитет у другој? Концепт је био познат, нова постава сваке сезоне, што је апсолутни мач са две оштрице, може и да успе, и да вам се одбије право у главу (ко је рекао "True Detective"?). Међутим, кад су у питању Ноа Холи и екипа, црне слутње су се показале апсолутно неоправданим. Не само да је нова сезона деловала потпуно ново и свеже, већ је у одређеним сегментима успела и да превазиђе прву, што је већ само по себи озбиљно достигнуће и нешто што уопште није лако постићи.

Друга сезона се такође одвија у Минесоти, 27 година пре догађаја из прве, поткрај седамдесетих година прошлог века, и одлично је ухваћен дух тог времена, оличен у свеопштој кризи у читавој земљи, и неповерењу у све. Док вијетнамски фијаско и политичке трзавице још увек потресају читаву земљу (кад смо код политике, будући амерички председник се појављује у првој епизоди у лику бесмртног Бруса Кембела), учмале животе становника још једног мртвог града протреса пуцњава у ресторану и догађаји непосредно после ње, који повезују два мафијашка синдиката, брачни пар (касапина и фризерку) и полицајца који све истражује. У сплет бизарних околности и догађаја се на тренутак укључује и један летећи тањир - фантастично је како је готово неосетно инкорпориран у причу, без нарушавања природног тока ствари - јер, у свету где се никоме не може веровати, где вас лажу званичници рођене земље која би требало да је најбоља на свету, а то очигледно није, и где ништа није сигурно, усред свеопштег апсурда - зашто би постојање ванземаљаца било чудно и неприродно? Заправо, оно савршено осликава једну од многобројних истина коју саопштавају серија и филм - у животу понекад - шта понекад, често - нема баш све много смисла и тешко је пронаћи сврху у свему што се догађа. Јунаци сезоне ће из свог тог хаоса покушати да извуку најбоље, али све долази по одређеној цени, Централни догађај је свакако масакр у Су Фолсу који остарели Лу Солверсон не може да заборави ни 27 година касније, и то са разлогом. Као млађег човека га игра Патрик Вилсон, а једину праву помоћ има од свог таста Хенка који је шериф (Тед Денсон у фантастично слојевитој улози којом доказује да није само перфектан комичар). Осим са мафијом, обојица морају да се боре са неизлечивом болешћу своје жене и ћерке, и да успут расветле степен умешаности породице Блумквист у читаву ствар. Као и у првој сезони, највеће богатство лежи у феноменалном сценарију и слојевитости ликова - гарантујем да генерално супер-иритантну Кирстен Данст никад досад нисте видели овакву - можда ће вас и сад иритирати, и мене је на моменте, али лик Пеги Блумквист је дефинитивно круна њене каријере и лик који јој је савршено легао. Жена која је са једне стране невољно бачена у вртлог за њу неразумљивих догађаја, а са друге спремна све да учини да не остане заробљена у улози коју јој је друштво наменило. А да Лорн Малво не буде једини негативац коме морате, поред тога што га неоспорно мрзите, мало и да се дивите, овај пут су се побринули Боким Вудбајн и Зан Меклернон, у улогама Мајка Милигана и Ханзија Дента, хитмена двеју мафијашких фракција које се боре за превласт, ма колико то бесмислено изгледало in the middle of fucking nowhere (истини за вољу, и мафија је невољно увучена у цео каламбур). Вудбајн је генијалан у улози циничног убице са афро-зурком који се никоме не приклања и никоме не прилагођава, али његове последње сцене су бриљантан друштвени коментар и скретање пажње на чињеницу да са новом деценијом иза угла чека и нова врста убица, која не користи ватрено оружје, већ уваљује у економско ропство. Са друге стране, ратни ветеран коме на крају коначно досади да буде туђе оружје у "убиј или буди убијен" свету, у тренутку слабости открије да "жели само мало мира кад пожели да је сам", али за њега је тешко изборити се, и мора доста да се ради да би се до њега дошло. А кад је убијање једино што умеш, још је незахвалније и компликованије.

И ова сезона обилује алегоријом и потребно је бити књижевно-филозофски поткован да би се до краја разумеле све импликације, од религијских до књижевних, али не бригајте, и они који су бежали са часова апсолутно могу да уживају. Највише се провлачи Камијев "Мит о Сизифу" (то је и име једне епизоде), и сваки од ликова има свој камен који мора беспоговорно да гура уз брдо. Оно што чини да себи олакша одређује његову судбину. Патрик Вилсон у лику Луа Солверсона бира да у сваком дану види трунку наде да ће можда ипак успети да изгура камен уз брдо, да ће му жена можда ипак оздравити, а као и његова ћерка и Гас Гримли у првој сезони, он свакако види да је борба против људи којима је стао на пут, и који су сасвим могуће инкарнације демона, углавном узалудна, али свеједно мора да покуша, јер није од оних људи који не реагују на зло и неправду. Треба поменути и неке од фантастичних епизода којима друга сезона (као и прва, додуше) обилује - издвојио бих Ника Офермана као пијаног адвоката који се (случајно или намерно) зове Карл Ведерс, те Рејчел Келер у улози размажене Симон Герхарт, која навлачи породици беду на врат пожелевши мало тамног шећера за вене. Дођавола, чак је и пословично никакви Бред Герет врло солидно одрадио свој део посла као оперативац из Канзас Ситија. Још једно од малих чуда ове серије и доказа да је у питању тренутно једна од најбољих серија. Ипак, једна од тема које се кроз целу серију понављају, однос реалности и личне перцепције/поимања исте, није нигде тако очигледна као у трећој сезони, коју смо доскора имали прилике да посматрамо. Поред тог односа између онога што изгледа да јесте и онога што заиста јесте, у свету у коме готово нико није оно за шта се издаје, сам Ноа Холи је рекао да је највише желео да критици извргне такозвану селфи-културу. На шта се то тачно односи, погледајте и сами, ако сте пропустили, а у средишту приче је чудни дуготрајни сукоб између два брата, краља паркинга Минесоте и неугледног надзорника за условне казне (обојицу надахнуто тумачи Јуен Мекгрегор), који по старом добром рецепту узрокује серију бизарних смрти и неочекиваних догађаја у које бивају увучени полицајка жртва реорганизације, чији очух је једна од жртава, бивша робијашица са афинитетом према профи бриџу, јеврејски адвокат партнер краља паркинга, те још један партнер у фирми, британски слаткоречиви финансијски чаробњак, чије праве намере, право порекло и право лице никоме нису познати. Следи још једна класична коеновштина од приче, прожета религијским конотацијама, филмским омажима (сцена у куглани је суптилан клим главом ка "Великом Лебовском", на пример), изврнутим чињеницама и (не тако) истинитим причама.

Колико пута у животу сте били укључени у наизглед безазлен конфликт који је попримио много озбиљније размере него што се ико могао надати? Колико се пута испоставило да неко из ваше најближе околине није оно што сте мислили да јесте? И колико пута сте имали утисак да вашим животом управља неко други и да баш ништа поводом тога не можете да урадите? Да се константно трудите и дајете све од себе на послу, али то нико не примећује? Управо се у таквим ситуацијама налазе јунаци треће сезоне. Веома способна, али такође и веома технолошки хендикепирана полицајка Глорија Бургл, истражујући наизглед насумично убиство свог очуха који је водио тајни живот, укршта путеве са двојицом браће у завади, девојком једног од њих крајње сумњиве мотивације, и неупадљивим али веома моћним Британцем, економском сивом еминенцијом фирме једног од браће, чију праву мотивацију апсолутно нико не зна. Глумачке креације су стандардно првокласне, просто не знам кога пре да издвојим - да ли сјајну Мери Елизабет Винстед у најбољој улози њене каријере, харизматичну бившу робијашицу Ники која се спанђава са својим надзорником за условну из веома сумњивих разлога, јер, мало је рећи, изгледа предобро за њега. Она је један од главних покретача његових акција против брата, и не губи главу чак и кад ствари објективно оду предалеко, па ни кад јој на пут стане веома опасни Варга. Њега глуми Дејвид Тјулис, феноменални енглески глумац који је вероватно мој омиљени лик у овој сезони, пре свега зато што је апсолутно успео да ме убеди да је опасан као срчани удар, не узевши оружје у руке (прљави посао обављају Кинез и Рус, на неки начин повезан са злочинима у Немачкој осамдесетих). Он можда делује безазлено и бенигно са својим јефтиним оделима, полуистинитим и неистинитим причама и метафорама (једна од њих помиње и нашег јунака Гаврила Принципа), али веома добро зна шта хоће и како да до тога дође. Можда не изгледа као инкарнација демона попут Лорна Малвоа или Ханзија Дента, али то што је другачија врста негативца, не значи да је мање опасан. Већ сам поменуо и одличног Јуена Мекгрегора, који наизглед без муке оваплоћује две дијаметралне личности, два различита гласа, стила облачења, фризуре и особе уопште. Уживање је гледати га. А шта рећи о Кери Кун, чији лик као да је залутао у погрешно време. Убијени очух није оно за шта се издавао, као ни њен муж, аутоматика и техника је нимало не слушају, идиот од шефа је на сваком кораку саплиће без видљивог разлога (осим можда што је жена), али и поред свега, као и њени пандани у претходним сезонама, она не може да не реагује на зло и неправду. Треба поменути и Оливију Сандовал, која, осим што у прави час постаје значајан савезник добра, обезбеђује и фантастични comic relief причајући о позама које она и њен муж покушавају да би зачели, после десетак секунди познанства са ликом Кунове. Само једна у низу ствари због којих је "Фарго" оно што јесте, сасвим могуће the hottest shit on TV тренутно.

Рекао бих да је, и поред моје неподељене љубави за све три сезоне, ова последња ипак за мајушну нијансу слабија од прве две. Ту се не ради о слабијој причи, нити о сценаристичко-режијским решењима која су сва одреда првокласна, већ једноставно о чињеници да ме није извозила као претходне две, шта год то значило - трећа епизода, тачније њен сегмент са лутајућим андроидом ме уопште није купио, иако има своју сврху као што ће се видети. Затим, неке приче које се помињу попут руских масакра у Јерменији су ипак превише озбиљне да би их на својим леђима носио шоу попут "Фарга", а чини ми се да су неке ситнице могле мало боље да се заокруже. Али, опет кажем, то не значи да и ова сезона не пршти од сјајних улога, повремено генијалног сценарија и перфектно укадрираних сцена ветерана ТВ режије (погледајте само сцене на почетку и на крају последње епизоде, и видећете о чему говорим. Неко је написао да је "Фарго" комедија црња од ноћи са довољном дозом озбиљности да вас натера да размишљате о животу и свету око себе. У томе има истине, али "Фарго" није само то - у питању је серија у којој могу да уживају само интелигентни људи. Она дотиче на много нивоа, и поставља стандарде телевизијске продукције - и естетски, и режијски, и сценаристички и глумачки. И на сваком нивоу - функционише. Гледаоци лако могу да прогутају све невероватности и бизарности које су им представљене, због тога што су вођени на прави начин - готово савршеним ритмом, због тога што верују у феноменалне глумачке наступе и везују се за судбине ликова, због тога што не могу да се не одушеве малим стварима које повезују наизглед неповезиве приче, сезоне и ликове, због тога што неколико једноставних музичких секвенци може да вас одведе право у тај свет и у животе његових становника. Због тога што ћете се, а да то и не приметите, после десет минута наћи инволвираним у све о чему сам говорио. А то је одлика искључиво изузетних ТВ урадака. Еф-Икс је стао на црту Нетфликсу и Ха-Бе-Оу, и то како - најбољом мешавином трилера, драме и црне комедије од "Чисте хемије".

Ноа Холи је причајући о будућности серије по завршетку треће сезоне рекао да договарање услова са телевизијом никад није био проблем, али да ће се серија наставити само уколико се изроди довољно оригинална прича, тако да је она сада на неодређеној дужој паузи, а можда се врати кроз три године, ако буде занимљивог материјала. Са једне стране је добро што се неће настављати по сваку цену и штанцовати тек да би била ту, али са друге, то је прилично дуго времена за многе верне обожаваоце који једва чекају да виде на који ће начин аутори опет превазићи себе као што су то и до сада радили. Апсолутно сам свестан да ово није серија за сваког. Не зато што су преглупи или неначитани да је схвате, него зато што им је тешко да појме понашање и одређене поступке неких ликова који руше илузију о свету у којем живимо и о људским тенденцијама генерално, које су заправо и мета писаца ове серије. Али, ако допустите себи да јој се потпуно препустите и уживате у свим њеним малим quirk-овима, богато ће вас наградити и одмах ћете схватити зашто је она изнад многих просечних серија које сте гледали. Менталитети америчког Средњег запада ће вам бити пружени на извол'те, а животне приче ће вас од првог кадра увући и неће вам дозволити да скренете поглед до самог краја. Смејаћете се, згражавати, плакати, уживати, очекивати, надати се и патити - баш као и у самом животу.

ОЦЕНА: 5-