Режија: Џон Хјустон
Сценарио: Артур Милер
У главним улогама: Кларк Гејбл, Мерилин Монро, Монтгомери Клифт, Илај Волах, Телма Ритер, Кевин Мекарти
Дуго нисам могао да одлучим којим филмом се вратити на појединачне рецензије, било је толико њих који су ми у последње време заокупили пажњу. Избор је пао на "Неприлагођене" Џона Хјустона, из неколико разлога. Пре свега, бескрајно га ценим и поштујем као редитеља, а филм сам досад гледао само једном, пре десет година, и то за потребе факултета, при чему ми је дотична професорка својом "анализом" угасила сваку жељу за правим разумевањем овог остварења. Затим, зна се и да је филм историјски значајан по томе што је последњи који су у животу снимиле велике холивудске звезде, Кларк Гејбл и Мерилин Монро. Иза кулиса је у току снимања било толико турбулентно и толико се тога дешавало, да је просто грехота да то не остане забележено овде. Као да се током целог снимања у ваздуху осећала сигурна пропаст.
Ван контекста, треба рећи да је чувени амерички панк бенд који је предводио Глен Данциг инспирацију за име пронашао у овом филму.
Играчица Розлин, која је дошла у Неваду да добије брзи развод, решава да остане неко време док не одлучи шта даље. Упознаје тројицу мушкараца који, сваки на свој начин, утичу на њу, као што и она утиче на сваког од њих. Ту су удовац и пилот Гвидо, наизглед безбрижни каубој Геј, и млађи родео уметник Перс. Када Розлин сазна да се њих тројица баве ловом на мустанге које продају кланици да би их претворили у псећу храну, неће јој бити баш драго.
Слојевитост овог филма и дубина којом су дефинисани његови ликови су једноставно запањујуће. Мора се поменути да је ово један од најзрелијих списатељских радова Артура Милера, прича која је у исто време емотивна и сирова, комична и цинична, а испод свега тога дубоко болна и трагична. Не само због профила троје главних јунака, већ и због приватне кризе између брака Монроове и Милера, чија је фаза распада већ почела пре снимања филма, те се стекао утисак да су многе реченице које Мерилинка изговара нека врста цинично-подмуклог омажа њој самој у приватном животу, што је њену ионако већ пољуљану психу доводило у још горе стање. Но, без обзира на околности, слично Вивијен Ли у "Трамвају званом жеља", стање у коме се Монроова налазила натерало ју је да пружи најбоље од себе, те "Неприлагођене" са правом можемо назвати њеним најбоље одглумљеним филмом, а у питању је права драмска улога. коју је тако дуго чезнула да добије. Ићи ћу још даље, па ћу рећи да је она била сасвим пристојна, чак и добра глумица кад јој се у руке да добар материјал и кад је води добар режисер. Она овде потпуно оставља у прашини уобичајену персону глупе плавуше и игра (осим једне сцене) са тихом суздржаношћу и мноштвом ситних реакција на дешавања око ње, при чему погледи и изрази лица много говоре. Све стоји - и да је каснила на снимање (делом и због тога што јој је муж уручивао нагле промене сценарија ноћ пре снимања и доприносио њеној паници), и да је задржавала продукцију (снимање је прекинуто ради њене двонедељне детоксикације, а у време премијере била је у психијатријској болници), али погледајте одређене сцене, па кажите да није било вредно тога (моја омиљена је сцена при крају са Илајом Волахом - "мораш да добијеш нешто да би био човек?", сјајно одиграно). Нажалост, зависност од пилула и алкохола ју је начисто исцедила, и то се примећује. Она је касније рекла да јој се ни филм ни улога уопште не допадају. Са друге стране, Кларк Гејбл је био поносан, рекавши да је ово, уз "Прохујало са вихором" једини филм у коме му је дозвољено да глуми. Он игра каубоја, који је привидно безбрижан и опуштен, који ужива у пословима којима се бави и извлачи најбоље из живота. Тек када се мало загребе површина, види се да је у питању крхка, несрећна и нежности жељна особа. Док покушава да нађе место под сунцем са Розлин, мало ће боље упознати свет око себе и себе у њему. То ће га у сваком смислу много коштати, и филмски и приватно.
Сјајно је одиграо, вероватно је и у праву када каже да је ово један од ретких филмова где му је дозвољено да заиста глуми и трансформација од опуштеног типа који без скрупула изјави "нешто мора да умре да би нешто друго живело" до сломљеног, старог човека на крају филма, је заиста запањујућа. Емотивни слом при сазнању да су му деца отишла пре времена је заиста нешто што смо од њега ретко виђали. Он и јесте изгледао старо, иако је добро носио својих 59 година, али због изузетне промене у гласу, људи су мислили да можда има рак плућа. Одлично се слагао са обоје колега, долазио је да гледа Монтија Клифта чак и кад је имао слободне дане, а према Мерилин је био нежан и пажљив, јер је разумео кроз шта пролази, и били су сјајни партнери, иако му је много сметало њено кашњење на снимања и све њене тираде изазване зависношћу од алкохола и пилула за спавање. Чекајући је да се појави, често би сам изводио многе опасне сцене, што, наравно, није годило његовом здрављу. На крају снимања је рекао "Боже, драго ми је да је готово, скоро да сам добио срчани удар од ње". То му се сутрадан и десило, а удар је био такав да је за десет дана умро у болници. Монроова је касније кривила себе за његову смрт, мада треба рећи да је он и пре снимања био очајног здравља, јер је пушио од тинејџ доба, и доскора пио као смук. Он је умро први од троје главних глумаца, иако је доктор дежурао 24 сата током снимања због Монроове и Клифта. Монти је имао једва преко 40 година, али се огромна злоупотреба дроге и алкохола јасно оцртавала на њему и веома је лоше изгледао. Он је стварно био опака глумчина, убедљиво најбољи од троје главних, али је био толико психофизички сјебан да му је Мерилин у једном моменту рекла "Никад нисам мислила да ћу упознати неког у горем стању од себе". Монтијев портрет Перса је заправо портрет човека који тражи своје место у свету, измучен породичним трагедијама и недостатком праве повезаности са неким. Са једне стране прерано одрастао због свега што му се десило, са друге, задржао нешто детиње у себи. Поред свега тога, мора да докаже себи, учешћем на родеу, да му време још није прошло.
Фантастична глума, и поред лошег стања у коме се налазио. Интересантно је да је ноћ пред његову смрт, 1966. године, филм био на телевизији, а на питање жели ли да га гледа, одговорио је "Апсолутно не", што су биле и последње речи које је икад иком упутио, с обзиром да је у току ноћи доживео срчани удар. Није ни чудо што су се он и Мерилинка добро слагали, како каже Илај Волах, делили су исти самодеструктивни темперамент. Кад смо већ код њега, како не поменути генијалну улогу Гвида, у којој прво изазива саосећање као механичар, пилот и удовац smooth talker, да би се пред крај претворио у обичну гњиду која не заслужује ни презир, а камоли нешто друго. Апсолутно генијалан глумац, који је углавном увек био епизодиста, а увек остане у сећању (Туко, Калвера, Вакаро, Дон Алтобело). Како не поменути и вазда потцењену Телму Ритер, бриљантну комичарку, која увек у правом тренутку доноси преко потребно освежење и опуштање врцавим хумором и доскочицама о мушко-женским односима, о којима, наравно, зна и више него што треба. Уопште, глумачки ансамбл тешко да је могао да буде бољи, уз све проблеме са којима се суочавао, заправо, можда су чак и поменути проблеми оно што је из њих извукло најбоље у овом филму. Неколико заиста интензивних сцена (кулминација је кроћење коња) чине овај филм правим правцатим емотивним ролеркоустером, на коме би многи позавидели Хјустону и Милеру.
Оно што даје посебно злокобну ноту овом остварењу је тај дух пропасти који се надвио над све ликове у филму. Наслов филма "The Misfits", тачније "Неприлагођени", односно буквално "они који се не уклапају" се односи на неукроћене мустанге, али и на главне јунаке филма, како у њему, тако и у животу. Уметност је у њиховом случају превише имитирала живот, а од првих кадрова, односно од уводне шпице у којој делићи слагалице не могу да се уклопе, истиче се поента. Мерилин Монро у филму има исти проблем као и у животу - покушава да се отргне dumb-blonde имиџа и жели да буде озбиљно схваћена и озбиљно вољена, а не да буде објекат пожуде који месечари кроз живот (додуше, такав утисак се можда стиче и због тога што она због алкохола и таблета делује мало ван себе), али мислим да јој се, сем лошег избора мушкараца и превелике количине истих, нема шта много замерити. Друга је ствар што то није стигла да покаже, а управо је овај филм могао бити одскочна даска. Кларк Гејбл, који је проглашен за краља Холивуда, а глумачки је био задовољан са два своја филма, плус је, после смрти вољене Керол Ломбард 19 година безуспешно тумарао кроз живот тражећи нешто приближно њој. Шта тек рећи о Монтију Клифту, чијих је последњих 10 година живота, од трагичне саобраћајке где му је Лиз Тејлор спасила живот, названо најдужим самоубиством у историји Холивуда. Емотивно измучени бисексуалац, алкохоличар и наркоман, очигледно, као и многи није могао да поднесе терет славе. А био је и те како славан, једини из Брандове генерације који је могао да му приђе.
Ако бих тражио нешто што је могло да буде боље, то би била флуентност тока радње, јер ако бисмо погледали боље, филм снагу црпи из дијалога и односа међу ликовима, а не толико из радње пер се. Стога, фалило му је мало више конкретних, опипљивих дешавања. Савршено је саопштена поента о недостатку људскости и одсуству најосновније хуманости, те немогућности проналаска себе у таквом свету за оне који се не уклапају, али требало је да траје 15-20 минута мање, да би било скроз концизно и ефектно. Фотографија је веома квалитетна, филм је снимљен у смирај владавине црно-беле технике, али се стиче утисак да све и превише подсећа на позориште, иако се дешава у пустињи у Невади. Ипак, недостаци су инфериорни да би угрозили комплетну слику о овом филму. Уопште не чуди што у своје време није био баш адекватно испраћен, с обзиром да по мом мишљењу иде пет до десет година испред њега. Није превише динамичан. нити забаван, не дешава се много тога у њему, али је дефинитивно филм који треба гледати више пута. Оно што је најстрашније у вези с њим је чињеница да је данас више него икад актуелно оно о чему филм проговара. Више од пола века од снимања, делује свеже као погача тек извађена испод сача. Сиров, емотиван и интелигентан, какви и треба да буду филмови који наводе на размишљање. Ако га гледате са пажњом, сигурно вас неће оставити равнодушним, јер је глумачки и сценаристички готово перфектан, и не могу довољно да га препоручим сладокусцима који желе нешто дубље од напуцаних ефеката, експлозија и клања. Будите спремни на вожњу која истовремено и успављује, али и бескомпромисно удара у стомак без пардона.
ОЦЕНА: 4
Дуго нисам могао да одлучим којим филмом се вратити на појединачне рецензије, било је толико њих који су ми у последње време заокупили пажњу. Избор је пао на "Неприлагођене" Џона Хјустона, из неколико разлога. Пре свега, бескрајно га ценим и поштујем као редитеља, а филм сам досад гледао само једном, пре десет година, и то за потребе факултета, при чему ми је дотична професорка својом "анализом" угасила сваку жељу за правим разумевањем овог остварења. Затим, зна се и да је филм историјски значајан по томе што је последњи који су у животу снимиле велике холивудске звезде, Кларк Гејбл и Мерилин Монро. Иза кулиса је у току снимања било толико турбулентно и толико се тога дешавало, да је просто грехота да то не остане забележено овде. Као да се током целог снимања у ваздуху осећала сигурна пропаст.
Ван контекста, треба рећи да је чувени амерички панк бенд који је предводио Глен Данциг инспирацију за име пронашао у овом филму.
 |
| Неприлагођени (1961) |
Слојевитост овог филма и дубина којом су дефинисани његови ликови су једноставно запањујуће. Мора се поменути да је ово један од најзрелијих списатељских радова Артура Милера, прича која је у исто време емотивна и сирова, комична и цинична, а испод свега тога дубоко болна и трагична. Не само због профила троје главних јунака, већ и због приватне кризе између брака Монроове и Милера, чија је фаза распада већ почела пре снимања филма, те се стекао утисак да су многе реченице које Мерилинка изговара нека врста цинично-подмуклог омажа њој самој у приватном животу, што је њену ионако већ пољуљану психу доводило у још горе стање. Но, без обзира на околности, слично Вивијен Ли у "Трамвају званом жеља", стање у коме се Монроова налазила натерало ју је да пружи најбоље од себе, те "Неприлагођене" са правом можемо назвати њеним најбоље одглумљеним филмом, а у питању је права драмска улога. коју је тако дуго чезнула да добије. Ићи ћу још даље, па ћу рећи да је она била сасвим пристојна, чак и добра глумица кад јој се у руке да добар материјал и кад је води добар режисер. Она овде потпуно оставља у прашини уобичајену персону глупе плавуше и игра (осим једне сцене) са тихом суздржаношћу и мноштвом ситних реакција на дешавања око ње, при чему погледи и изрази лица много говоре. Све стоји - и да је каснила на снимање (делом и због тога што јој је муж уручивао нагле промене сценарија ноћ пре снимања и доприносио њеној паници), и да је задржавала продукцију (снимање је прекинуто ради њене двонедељне детоксикације, а у време премијере била је у психијатријској болници), али погледајте одређене сцене, па кажите да није било вредно тога (моја омиљена је сцена при крају са Илајом Волахом - "мораш да добијеш нешто да би био човек?", сјајно одиграно). Нажалост, зависност од пилула и алкохола ју је начисто исцедила, и то се примећује. Она је касније рекла да јој се ни филм ни улога уопште не допадају. Са друге стране, Кларк Гејбл је био поносан, рекавши да је ово, уз "Прохујало са вихором" једини филм у коме му је дозвољено да глуми. Он игра каубоја, који је привидно безбрижан и опуштен, који ужива у пословима којима се бави и извлачи најбоље из живота. Тек када се мало загребе површина, види се да је у питању крхка, несрећна и нежности жељна особа. Док покушава да нађе место под сунцем са Розлин, мало ће боље упознати свет око себе и себе у њему. То ће га у сваком смислу много коштати, и филмски и приватно.
ОЦЕНА: 4
