Не знам постоји ли глумац у историји Холивуда са јачим си-вијем од Џона Казала у односу на број филмова у којима је глумио (по амерички је Казејл, по италијански је Кадзале, али ово је мени једна од оних Хемфри Богарт/Ворен Бити ситуација, тако да ће за мене увек бити Казал). Човек се за шест година у индустрији појавио у пет филмова који су сви били номиновани за најбољи филм године, заједно скупили четрдесет Оскар номинација, од тога четрнаест у глумачким категоријама, а он је малтене једини глумац у њима (барем једини од већих имена) који никад није био номинован. Људи знају његове ликове, али питајте их "Како се зове лик који глуми Фреда Корлеонеа?" и велика већина њих неће знати, то вам гарантујем. Сврха овог текста је управо да подвуче колико је Џон заправо био одличан глумац, колико се заслужено нашао раме уз раме са дивовима попут Бранда, Паћина, Де Нира и Дувала, а колико незаслужено мање пажње завређује од њих кад се прича о звездама једне генерације. Гледао сам неколико документарних филмова који су умногоме употпунили слику о њему и одмах сам пожелео да напишем текст. Кад погледате све наслове у којима се појавио (два дела "Кума", "Прислушкивање", "Пасје поподне", "Ловац на јелене", све редом класици америчког и светског филма, и за сваки можемо рећи да спада у један од најбољих), просто је застрашујуће помислити у чему би се тек све појавио и које би висине тек досегао да га опака болест није спречила. И док у много чему није имао среће, а понајвише са здрављем, са друге стране је могао да се похвали значајним учешћем у филмовима које је већина могла само да сања, а плус је у последње две године поред себе имао жену која га искрено воли - за колико људи то можете рећи? Тако да и поред свега, кад помислим на Џона Казала и дивне улоге које је остварио, али и живот уопште, увек ми падне на памет оно Пинкијево "све ми се нешто чини да сам прошао боље од вас". Можда и јесте, све зависи како ко гледа на ствари. Сви филмови, не рачунајући постхумно појављивање у слици у филму "Кум 3" (1990) изабрани су од америчког Конгреса за национални филмски регистар, као "културно, историјски и естетски значајни", што, без обзира на генерална осећања према Америци, ипак мора нешто да значи.
Џон Холанд Казал рођен је 12. августа 1935. као друго од троје деце продавца угља на велико Џона сениора, Италијана, и Сесилије Холанд, домаћице из Ирске. Због путовања по целој Новој Енглеској, старији Џон је веома ретко био код куће, те је Џона млађег и остале углавном одгајала мајка. Ишао је у "Бакстон" средњу школу, у Вилијемстауну, Масачусетс, где се прикључио драмској секцији и начинио прве кораке у глуми. Студирао је глуму на "Оберлин" колеџу у Охају, а затим прешао на бостонски универзитет, где му је ментор био чувени Питер Кас. Једна од колегиница тамо му је била и Олимпија Дукакис. Након студија, почео је да ради као таксиста и стидљиво започео позоришну каријеру у "Чарлс Плејхаусу", где је наступао у комадима "Hotel Paradiso" и "Our Town", где је већ привукао пажњу публике и критике. О његовој улози Џорџа Гибса у представи "Our Town", критичар Жан-Пјер Франкенис је написао: "Казалово тумачење је апсолутно изузетно, урнебесно, дирљиво, узбудљиво. Одједном смо сви желели више сцена са њим, толико је пријатан његов наступ - комичар првог реда". Ипак, за веће ствари, било је јасно да се треба преселити у Њујорк, те се Џон одлучио на тај корак крајем педесетих. Најпре се издржавао као фотограф, у међувремену тражећи глумачке послове. Једна од првих улога ван Бостона му је била у позоришној поставци "Путева славе" Сиднија Хауарда. Радио је као курир у фирми "Standard Oil" кад је упознао Ала Паћина. По Паћиновим речима, у почетку нису баш превише времена проводили заједно, мада су више пута причали, и Џон се одмах допао Алу, видео је код њега ту црту саосећајности коју је поседовао за све око себе, а да то није фолирање, једноставно се видело и у његовом тумачењу свих ликова, које ћу нешто подробније анализирати током текста. Можда је то део чувене матрице "о мртвима све најлепше", али заиста су сви које сам икад чуо да причају о Џону увек говорили да је био (насупрот често насилним и депресивним ликовима које је тумачио) изузетно љубазан, миран, духовит и благ човек, који је са готово свим глумцима са којима је играо био близак лични пријатељ, а осим што је наступао у култним филмовима и представама (и једној ТВ епизоди, 1968.), помогао је да се пробију глумци попут Паћина, Де Нира и Мерил Стрип. Колико још човек може да уради за уметност?
Он сам је почео веома стидљиво, представом "J. B." и кратким филмом "The American Way" 1962. године, који је режирао Марвин Старкмен, који му је (наравно) постао близак пријатељ. На сцени је најчешће сарађивао са драмским писцем Израелом Хоровицем, у чијих је 10 представа глумио. Интензивна дружба са Алом Паћином је почела, после неколико година паузе од периода из фирме, кад их је Хоровиц обојицу изабрао да 1966. глуме у његовом комаду "The Indian Wants the Bronx", где су се, што би рекао господин Мацола, у потпуности намирисали и спајтосали. Најпре су играли у позоришном центру "Јуџин О'Нил" у Вотерфорду, да би, приликом друге поставке, две године касније, у Астор плејс театру, Џон и Ал освојили Оби награде (Off-Broadway Theatre Awards for Distinguished Performance), да би Џон исту награду освојио исте године и за улогу Долана у Хоровицовом комаду "Line". У наредне три године, Казал је био изузетно успешан позоришни глумац, приступивши Long Wharf театру, где се појавио у комадима као што су "Тартиф", "Сеоски људи", "Кожа наших зуба", "Не можеш то понети са собом" и "The Iceman Cometh" (заиста не могу да се сетим како тачно ми ово преводимо, а не допада ми се идеја коју сам видео у преводу за "Тутси" - ледена комета). Упркос свим успесима, изгледало је апсолутно немогуће пробити се у филмски свет.
Прекретница је дошла готово сасвим случајно. Џон се појављивао у новој продукцији комада "Line" у "Тheatre de Lys" позоришту, поред Ен Веџворт, Џона Рендолфа, Бернарда Хјуза и Ричарда Драјфуса. Ричард Драјфус је био пријатељ Фреда Роса кога је једне вечери позвао на представу. Десило се да је тај Фред Рос био директор кастинга за "Кума". Ричард је, наравно, био сјајан, али је Фред приметио Казала, који му је одмах пао на памет за улогу Фреда, коју су баш тада бирали и имали велике тешкоће (пошто је сваки млад глумац радио тест за сваку улогу, али са Фредовим аудицијама су били махом незадовољни, јер нису у онима који су покушавали видели тражене особине. Наредних дана, Рос је довео Френсиса Форда Кополу да види поменуту представу, и њих двојица су се на лицу места сложили да су нашли човека за улогу Фреда Корлеонеа (заправо, једина улога у филму коју су лако изабрали након што су видели Џона). Одмах је постигнут консензус да поседује потребне особине за улогу, посебно топлину и емотивност. Био је мање популаран због природе улоге, зато што је тумачио неког слабијег и крхкијег од остале браће, али чак ни чињеница да једини од глумаца није номинован за Оскара не значи да је био слабији, напротив. Џон Казал је дубоко веровао да, ако хоћеш да уђеш у суштину неког лика, мораш да откријеш шта га боли и где је слаб. Номинално, Фредо у првом филму је потпуно споредан, али Џон у неколико наврата показује сав свој раскошни таленат кроз могућност да изрази милион емоција само покретом, гестом, изразом лица. Погледајте само сцену покушаја убиства Вита Корлеонеа, кад му испадне пиштољ и потом беспомоћно зури у упуцаног оца и плаче. Или тренутак кад му Мајкл каже да распусти одбор за дочек у Лас Вегасу, укључујући и курве, јер је уморан и хоће да спава. Један уздах и разочарани поглед и то је то. Магија. Човек је у свом првом филму стајао раме уз раме са Марлоном Брандом, Робертом Дувалом, Џимијем Каном и Алом Паћином (који је, истина, тек требало да постане оно што јесте, али се већ ту видело да хоће) и био савршен. Имао је тих пар тренутака у сцени са Брандом да заблиста, и искористио их на најбољи могући начин. Његове очи је немогуће заборавити. Није ни чудо што је за њега морало бити места и у филму "Прислушкивање".
Изузетни филм, коме се једино можда може замерити (нужна) репетитивност због константног преслушавања снимака, данас је можда још релевантнији, јер су теме нарушавања приватности актуелније него икад. По речима Френсиса Форда Кополе, написао је улогу за Џона Казала, знајући да ће иначе сасвим обичан лик асистента Стена у његовом тумачењу напрасно оживети и добити нову боју и димензију. Управо се то и догађа, споредан лик постаје пунокрван, а неколико глумаца је говорило (и сумњам да је у питању само куртоазија) да је то што су играли са њим чинило њихову глуму бољом. Једноставно, кад би видели са колико интегритета он игра своје улоге, и они би били мотивисани да дају можда и више него што реално могу. Ал Паћино га је звао својим глумачким партнером, са којим би могао да игра целог живота, рекавши да је од њега научио о глуми више него од свих других. "Прислушкивање" је било још један успех, чак су га многи етикетирали као један од најбољих филмова икада снимљених, нарочито они који су (по речима Мерил Стрип) одолевали масовном укусу, и нису хтели да се утопе у идолатрију према "Куму". Наравно да тај филм није бољи од "Кума", али свакако је одличан, и заслужује свој део "култности". А онда је после много убеђивања са Кополом, он на крају ипак режирао "Кума 2" и то исте године. Можете ли да се сетите два боља филма која је један режисер снимио у току једне године од "Прислушкивања" и "Кума 2"? Ја искрено не могу. Још када се има у виду да је ту деценију заокружио "Апокалипсом сада", фасцинантно.
Прва ствар коју је Френсис Форд Копола урадио кад је постало јасно да ће режирати и наставак "Кума", била је писање озбиљније, обимније и веће улоге за Џона Казала. Многи ће рећи да је двојка и боља од кеца, ја не бих ишао толико далеко (кец је јачи за Бранда, ако ништа друго), али је без даљњег један од најбољих филмова свих времена и фасцинантно испреплетана прича о младом Виту и Мајклу средњих година. Међутим, оно што даје филму праву, чисту драмску ноту је управо сирово и потпуно неинхибирано тумачење Фреда од стране Џона. Сав емоционални багаж, све што се у њему скупљало и све што је трпео као слабији и наводно много мање паметнији брат, излази на површину и он се пред гледаоцем, без обзира шта је учинио, показује као оно што јесте, рањиви дечак, који је целог живота тражио своје место у свету (и нешто своје уопште), а није то нашао. Потпуно се отворио и креирао незаборавну ролу која чини ионако веома снажан филм још трагичнијим и потреснијим. У прилог томе говори чињеница да је гледаоцу, кад све прође, жао Фреда и да не жели да му се деси ништа лоше, а то говори доста, имајући у виду контекст. Има тај филм доста моћних сцена (Паћино и Китонова у причи о абортусу, неколико сцена са Де Ниром, део са Френкијем Пентанђелијем), али сцена са слике, коначно суочење Мајкла и Фреда у полумраку собе, и начин на који је режирана (ма колико се трудио, Фредо не може да устане из ње, што на неки начин сумира његов лик), је нешто апсолутно магично. Види се и осећа апсолутно поверење које двојица глумаца имају у свог партнера, и које Копола има у њих обојицу. То је нешто што могу да гледам сваки дан изнова и изнова. Како је рекао сјајни Доминик Кијанезе, који је играо Џонија Олу у том филму "Џон је био способан да отвори срце да би било повређено, а то је таленат који има мало глумаца". Оно што ме буни и што не могу да разумем је, како у силним номинацијама за овај филм није било места за оваквог глумца. У дивном документарцу о Џону који сам гледао, глумци које је он инспирисао (попут Ричарда Драјфуса, који му је био и пријатељ, Сема Роквела, Стива Бјушемија и Филипа Симора Хофмана, говоре о томе колико је утицао на њих, скренувши пажњу на чињеницу да сваки млад глумац жели да игра Сонија или Мајкла и да покаже колико је јак, а многи и кад би играли лика као што је Фредо, то би учинили тако да покажу да је то само лик, и да они нису заправо такви - слаби, сломљени и несавршени, што је потпуно супротно од Џоновог метода.
Сидни Лумет је унајмио Ала Паћина за филм "Пасје поподне" (1975) и имао великих проблема око избора његовог партнера Сала, тачније глумца који би га тумачио. Ал је као из топа препоручио Џона, који се по неколико параметара није уклапао (пре свега зато што је Сал требало да буде тинејџер, а не у касним тридесетим), али је из огромног поштовања према свом главном глумцу, Лумет ипак дозволио да Казал дође и одради аудицију након Паћиновог преклињања. То је било све што му је требало, пошто је одмах после прве пробе изабран за поменуту улогу. На прву је освојио све и добио улогу, од које је по свему био дијаметралан - требало је да буде збуњени и наивни млади уличар, какав је био у стварном животу, и каквим га је написао Френк Пирсон. Сидни Лумет је увек говорио колико је много научио снимајући тај филм, с обзиром да је тај лик написан потпуно другачије и да је био тотално обесхрабрен како ће све испасти кад се Казал први пут појавио, мислећи да је Паћино сишао с ума што му доводи човека од преко тридесет година (кога успут још није гледао у два "Кума"). "Онда је читао, и моје срце се сломило", рекао је у једном интервјуу. Паћино и Казал су пришли ликовима који се познају јако кратко, и морали су да се постепено упознају кроз стресну ситуацију пуну притиска, а њих двојица су се приватно знали веома добро и знали шта ко од њих може. Зато је све ишло тако фантастично, већ сам писао о Казаловој могућности да се у потпуности унесе у лик који игра, а чинио је то постављањем многих питања. Неки од редитеља су га и звали "20 питања", зато што је увек хтео да сазна нове ствари о лику који тумачи (лепота је била у томе што није морало на сва да се одговори, већ је било простора за интерпретацију). А опет, сваком лику је донео нешто аутентично и своје, што редитељи нису могли ни да замисле (Копола је баш то рекао за столицу коју сам поменуо - "дао јој је сврху коју ја никад не бих могао да замислим"). На чувену импровизацију и помен Вајоминга у "Пасјем поподневу", Лумет се толико смејао да умало није упропастио кадар. Али, како је и сам рекао, та реченица поред хумора носи и непојмљиву трагедију тог лика, и зато та улога и јесте толико антологијска. Временом видите попуштање под тим притиском. Док је за лик Ала Паћина од почетка могло да се каже да сигурно неће никог убити, ма шта говорио, од тренутка када Џонов Сал каже оно "сад сам спреман", ви више нисте толико сигурни да се ништа неће десити кад је он у питању. Велики филм и велика улога, практично једина филмска за коју је Казал зарадио какво-такво признање, ако номинација за Златни глобус може да се назове тако. Лумет је говорио да је једна од ствари које је највише волео у вези избора Џона за улогу Сала "огромна туга коју је емитовао. Не знам одакле је дошла - не практикујем инвазију приватности глумаца са којима радим, или улазак у њихове главе. Али, мој Боже, она је ту - у сваком његовом кадру, и то не само у овом филму. У 'Куму 2' такође". Џон је управо по томе био јединствен - чак и у најсмешнијим ликовима које је тумачио, било је нечег тужног, али је важило и обрнуто - погледајте само поменутог Сала.
Заједно са филмским успехом, који је најзад дошао у пуној мери, Казал није заборављао ни прву љубав - театар. Опет је наступио у неколико комада Израела Хоровица, а након наступа у представи "The Resistible Rise of Arturo Ui" Бертолда Брехта (где је опет глумио епизоду поред Паћина), критичар Рос Вецстон из "Вилиџ воиса", написао је да је Џон "можда најбољи глумац у Америци данас". Последња сарадња са Алом Паћином била је 1976. године у представи "The Local Stigmatic", десет година након прве, а Ал је касније глумио и у филмској адаптацији (то је вероватно, не рачунајући последњих петнаестак година, најгори перформанс Паћина у било ком филму, гори и од Бобија Дирфилда, због ужасног британског акцента). Исте године, Џон се похвалио свом пријатељу Алу да је упознао најдивнију глумицу на свету, која је успут и изузетна жена. Ал је мислио да се ради о претеривању, иако су жене генерално хтеле да буду са Џоном и око Џона, мада није баш изгледао као Рудолф Валентино (Израел Хоровиц је рекао да је личио на Фрању Асишког). Али, такође је и знао да он није пречесто толико одушевљен, тако да је оставио простора сумњи. У питању је била Мерил Стрип, са којом је Џон глумио у Шекспировој "Мери за меру" у Делакорт театру у Централ парку. Мерил је била свежа дипломка Јејлове глумачке школе, и њих двоје су у том комаду играли поред Сема Вотерстона. Хемија и привлачност између двоје глумаца су одмах били приметни - заљубљивање се десило готово одмах, то су видели сви, и Џон је свима са поносом говорио о својој девојци, а ни она није била ништа мање занесена њиме. Брзо су почели да живе заједно. У једном од тих документараца које сам гледао, она је рекла да буквално није срела никога као што је он, описујући га као изузетно хуманог, саосећајног и радозналог човека. По причи свих укључених, чињеница коју је мало људи знало је да је Џон био изузетно духовит, његов заразни смех никог није остављао равнодушним, и људи су волели кад он држи банку.
Последње појављивање на сцени му је било крајем априла 1977. у претпремијери "Агамемнона" где је тумачио насловну улогу у Вивијен Бомон театру, што му је било и једино појављивање на Бродвеју. Убрзо се разболео и повукао из представе, а потом му је дијагностикован и рак плућа. Упркос страшним прогнозама, према сведочењима био је јак, пун наде у победу, и наставио да ради на започетом пројекту, а то је филм са чијег снимања видите фотографију, "Ловац на јелене" Мајкла Ћимина, у коме су наравно били и Мерил, Роберт Де Ниро, Џон Севиџ, Кристофер Вокен и многи други. И пријатељи су се уз њега надали најбољем, тешећи се могућношћу операције, и чињеницом да је увек изгледао помало болешљиво. Он је свима говорио како ће победити, али се једино бринуо хоће ли му дозволити да ради, и ту јесте било проблема. Због здравственог стања га је било немогуће осигурати, и кад би му се нешто десило усред снимања, коштало би много новца заменити га. Иде непотврђена (и вероватно тачна) прича да је лично Роберт Де Ниро заложио свој новац да би Казал остао у филму (Стрипова је такође претила отказом уколико га замене). Колико је то била добра и права одлука зна свако ко је икад гледао филм, Џон је био просто фасцинантан у њему упркос свом стању. Имао је довољно слободе да свој лик креира како је хтео, и може се рећи да је унапређивао свој таленат сваким новим филмом. У каквом год да је стању био, то се није одражавало на његов глумачки таленат ни за трунку. А имао је можда и најтежи посао, односно најмању улогу од целе групе. Опет су ситни, већином импровизовани детаљи дали сјајну дубину његовом лику и показали колико је заправо велики. У договору са Џоном, Мерил и осталим глумцима, његове сцене су снимљене прво, и та одлука се показала фантастичном, јер је успео да сними све сцене, али није дочекао премијеру филма, јер му се рак проширио и на кости. Тачније, преминуо је у ноћи 12. марта 1978. године, у својој четрдесет трећој, упркос бројним покушајима третмана и терапија. Стрипова је све време била уз њега, а Ал Паћино је изјавио да никад у животу није видео толику посвећеност некоме ко одлази, и да је видети ту количину емоција према некоме било инспиративно и феноменално, а слично је говорио и Џонов брат Стен, као и сви остали пријатељи, сложивши се да се тако нешто ретко догађа.
Просто је немогуће помислити на Џона Казала и његову тужну судбину зачињену одласком са 42 године, а не помислити шта је све још могао да да, и колико тога је још могао да одигра у четрдесет наредних, које су пребрзо прохујале. Гледајући ову хиперпродукцију антиталената, прежваканих прича и све идиотскије публике, вероватно би данас, да је прешишао осамдесету, био у заслуженој пензији, са макар једним Оскаром и неколико Златних глобуса, јер је то најмање што је заслуживао. Можда му и велики пријатељи Паћино и Де Ниро не би упали у овакву колотечину неукуса и бљутавих филмских улога које одрађују за гомилу пара на аутопилоту - једноставно би из њих извлачио оно најбоље, као што је то увек и радио, код њега се није могло никако другачије, просто није имао други модус операнди сем "дај све од себе увек и свуда". Занимљиво је да се 12 година после смрти појавио у свом шестом филму, "Куму 3" (наравно, преко архивских снимака). Већ сам писао шта мислим о том филму, али вреди напоменути да је и он номинован за најбољи филм године, чинећи Џона ваљда јединим глумцем у историји чији су сви филмови номиновани за то признање (два "Кума" и "Ловац на јелене" су га и освојили). Он је једини који је извршио толики утицај на филмове и глумце своје генерације (и остале с којима се појављивао) за толико кратко време.
Сахрањен је на гробљу "Свети крст" у граду Малдену, Масачусетс. Једно од позоришта на Бродвеју (у 76. улици) носи име по њему и његовом пријатељу, глумцу Волтеру Мекгину, који је погинуо у саобраћајној несрећи 1977. године. Наслеђе траје и данас, осим поменутих глумаца, Мајкл Фазбендер је такође поменуо Џона као једног од својих великих узора.
Остају филмови, остаје умеће и таленат, али остаје и вечити жал за оним што је тек могло да дође. Захваљујући снази његовог тумачења, многи нису могли да га осуде због свега што је урадио у улози Фреда, али нам је без обзира на то заиста сломио срце изгубивши битку са опаком болешћу.
Он сам је почео веома стидљиво, представом "J. B." и кратким филмом "The American Way" 1962. године, који је режирао Марвин Старкмен, који му је (наравно) постао близак пријатељ. На сцени је најчешће сарађивао са драмским писцем Израелом Хоровицем, у чијих је 10 представа глумио. Интензивна дружба са Алом Паћином је почела, после неколико година паузе од периода из фирме, кад их је Хоровиц обојицу изабрао да 1966. глуме у његовом комаду "The Indian Wants the Bronx", где су се, што би рекао господин Мацола, у потпуности намирисали и спајтосали. Најпре су играли у позоришном центру "Јуџин О'Нил" у Вотерфорду, да би, приликом друге поставке, две године касније, у Астор плејс театру, Џон и Ал освојили Оби награде (Off-Broadway Theatre Awards for Distinguished Performance), да би Џон исту награду освојио исте године и за улогу Долана у Хоровицовом комаду "Line". У наредне три године, Казал је био изузетно успешан позоришни глумац, приступивши Long Wharf театру, где се појавио у комадима као што су "Тартиф", "Сеоски људи", "Кожа наших зуба", "Не можеш то понети са собом" и "The Iceman Cometh" (заиста не могу да се сетим како тачно ми ово преводимо, а не допада ми се идеја коју сам видео у преводу за "Тутси" - ледена комета). Упркос свим успесима, изгледало је апсолутно немогуће пробити се у филмски свет.
Прекретница је дошла готово сасвим случајно. Џон се појављивао у новој продукцији комада "Line" у "Тheatre de Lys" позоришту, поред Ен Веџворт, Џона Рендолфа, Бернарда Хјуза и Ричарда Драјфуса. Ричард Драјфус је био пријатељ Фреда Роса кога је једне вечери позвао на представу. Десило се да је тај Фред Рос био директор кастинга за "Кума". Ричард је, наравно, био сјајан, али је Фред приметио Казала, који му је одмах пао на памет за улогу Фреда, коју су баш тада бирали и имали велике тешкоће (пошто је сваки млад глумац радио тест за сваку улогу, али са Фредовим аудицијама су били махом незадовољни, јер нису у онима који су покушавали видели тражене особине. Наредних дана, Рос је довео Френсиса Форда Кополу да види поменуту представу, и њих двојица су се на лицу места сложили да су нашли човека за улогу Фреда Корлеонеа (заправо, једина улога у филму коју су лако изабрали након што су видели Џона). Одмах је постигнут консензус да поседује потребне особине за улогу, посебно топлину и емотивност. Био је мање популаран због природе улоге, зато што је тумачио неког слабијег и крхкијег од остале браће, али чак ни чињеница да једини од глумаца није номинован за Оскара не значи да је био слабији, напротив. Џон Казал је дубоко веровао да, ако хоћеш да уђеш у суштину неког лика, мораш да откријеш шта га боли и где је слаб. Номинално, Фредо у првом филму је потпуно споредан, али Џон у неколико наврата показује сав свој раскошни таленат кроз могућност да изрази милион емоција само покретом, гестом, изразом лица. Погледајте само сцену покушаја убиства Вита Корлеонеа, кад му испадне пиштољ и потом беспомоћно зури у упуцаног оца и плаче. Или тренутак кад му Мајкл каже да распусти одбор за дочек у Лас Вегасу, укључујући и курве, јер је уморан и хоће да спава. Један уздах и разочарани поглед и то је то. Магија. Човек је у свом првом филму стајао раме уз раме са Марлоном Брандом, Робертом Дувалом, Џимијем Каном и Алом Паћином (који је, истина, тек требало да постане оно што јесте, али се већ ту видело да хоће) и био савршен. Имао је тих пар тренутака у сцени са Брандом да заблиста, и искористио их на најбољи могући начин. Његове очи је немогуће заборавити. Није ни чудо што је за њега морало бити места и у филму "Прислушкивање".
Изузетни филм, коме се једино можда може замерити (нужна) репетитивност због константног преслушавања снимака, данас је можда још релевантнији, јер су теме нарушавања приватности актуелније него икад. По речима Френсиса Форда Кополе, написао је улогу за Џона Казала, знајући да ће иначе сасвим обичан лик асистента Стена у његовом тумачењу напрасно оживети и добити нову боју и димензију. Управо се то и догађа, споредан лик постаје пунокрван, а неколико глумаца је говорило (и сумњам да је у питању само куртоазија) да је то што су играли са њим чинило њихову глуму бољом. Једноставно, кад би видели са колико интегритета он игра своје улоге, и они би били мотивисани да дају можда и више него што реално могу. Ал Паћино га је звао својим глумачким партнером, са којим би могао да игра целог живота, рекавши да је од њега научио о глуми више него од свих других. "Прислушкивање" је било још један успех, чак су га многи етикетирали као један од најбољих филмова икада снимљених, нарочито они који су (по речима Мерил Стрип) одолевали масовном укусу, и нису хтели да се утопе у идолатрију према "Куму". Наравно да тај филм није бољи од "Кума", али свакако је одличан, и заслужује свој део "култности". А онда је после много убеђивања са Кополом, он на крају ипак режирао "Кума 2" и то исте године. Можете ли да се сетите два боља филма која је један режисер снимио у току једне године од "Прислушкивања" и "Кума 2"? Ја искрено не могу. Још када се има у виду да је ту деценију заокружио "Апокалипсом сада", фасцинантно.
Прва ствар коју је Френсис Форд Копола урадио кад је постало јасно да ће режирати и наставак "Кума", била је писање озбиљније, обимније и веће улоге за Џона Казала. Многи ће рећи да је двојка и боља од кеца, ја не бих ишао толико далеко (кец је јачи за Бранда, ако ништа друго), али је без даљњег један од најбољих филмова свих времена и фасцинантно испреплетана прича о младом Виту и Мајклу средњих година. Међутим, оно што даје филму праву, чисту драмску ноту је управо сирово и потпуно неинхибирано тумачење Фреда од стране Џона. Сав емоционални багаж, све што се у њему скупљало и све што је трпео као слабији и наводно много мање паметнији брат, излази на површину и он се пред гледаоцем, без обзира шта је учинио, показује као оно што јесте, рањиви дечак, који је целог живота тражио своје место у свету (и нешто своје уопште), а није то нашао. Потпуно се отворио и креирао незаборавну ролу која чини ионако веома снажан филм још трагичнијим и потреснијим. У прилог томе говори чињеница да је гледаоцу, кад све прође, жао Фреда и да не жели да му се деси ништа лоше, а то говори доста, имајући у виду контекст. Има тај филм доста моћних сцена (Паћино и Китонова у причи о абортусу, неколико сцена са Де Ниром, део са Френкијем Пентанђелијем), али сцена са слике, коначно суочење Мајкла и Фреда у полумраку собе, и начин на који је режирана (ма колико се трудио, Фредо не може да устане из ње, што на неки начин сумира његов лик), је нешто апсолутно магично. Види се и осећа апсолутно поверење које двојица глумаца имају у свог партнера, и које Копола има у њих обојицу. То је нешто што могу да гледам сваки дан изнова и изнова. Како је рекао сјајни Доминик Кијанезе, који је играо Џонија Олу у том филму "Џон је био способан да отвори срце да би било повређено, а то је таленат који има мало глумаца". Оно што ме буни и што не могу да разумем је, како у силним номинацијама за овај филм није било места за оваквог глумца. У дивном документарцу о Џону који сам гледао, глумци које је он инспирисао (попут Ричарда Драјфуса, који му је био и пријатељ, Сема Роквела, Стива Бјушемија и Филипа Симора Хофмана, говоре о томе колико је утицао на њих, скренувши пажњу на чињеницу да сваки млад глумац жели да игра Сонија или Мајкла и да покаже колико је јак, а многи и кад би играли лика као што је Фредо, то би учинили тако да покажу да је то само лик, и да они нису заправо такви - слаби, сломљени и несавршени, што је потпуно супротно од Џоновог метода.
Сидни Лумет је унајмио Ала Паћина за филм "Пасје поподне" (1975) и имао великих проблема око избора његовог партнера Сала, тачније глумца који би га тумачио. Ал је као из топа препоручио Џона, који се по неколико параметара није уклапао (пре свега зато што је Сал требало да буде тинејџер, а не у касним тридесетим), али је из огромног поштовања према свом главном глумцу, Лумет ипак дозволио да Казал дође и одради аудицију након Паћиновог преклињања. То је било све што му је требало, пошто је одмах после прве пробе изабран за поменуту улогу. На прву је освојио све и добио улогу, од које је по свему био дијаметралан - требало је да буде збуњени и наивни млади уличар, какав је био у стварном животу, и каквим га је написао Френк Пирсон. Сидни Лумет је увек говорио колико је много научио снимајући тај филм, с обзиром да је тај лик написан потпуно другачије и да је био тотално обесхрабрен како ће све испасти кад се Казал први пут појавио, мислећи да је Паћино сишао с ума што му доводи човека од преко тридесет година (кога успут још није гледао у два "Кума"). "Онда је читао, и моје срце се сломило", рекао је у једном интервјуу. Паћино и Казал су пришли ликовима који се познају јако кратко, и морали су да се постепено упознају кроз стресну ситуацију пуну притиска, а њих двојица су се приватно знали веома добро и знали шта ко од њих може. Зато је све ишло тако фантастично, већ сам писао о Казаловој могућности да се у потпуности унесе у лик који игра, а чинио је то постављањем многих питања. Неки од редитеља су га и звали "20 питања", зато што је увек хтео да сазна нове ствари о лику који тумачи (лепота је била у томе што није морало на сва да се одговори, већ је било простора за интерпретацију). А опет, сваком лику је донео нешто аутентично и своје, што редитељи нису могли ни да замисле (Копола је баш то рекао за столицу коју сам поменуо - "дао јој је сврху коју ја никад не бих могао да замислим"). На чувену импровизацију и помен Вајоминга у "Пасјем поподневу", Лумет се толико смејао да умало није упропастио кадар. Али, како је и сам рекао, та реченица поред хумора носи и непојмљиву трагедију тог лика, и зато та улога и јесте толико антологијска. Временом видите попуштање под тим притиском. Док је за лик Ала Паћина од почетка могло да се каже да сигурно неће никог убити, ма шта говорио, од тренутка када Џонов Сал каже оно "сад сам спреман", ви више нисте толико сигурни да се ништа неће десити кад је он у питању. Велики филм и велика улога, практично једина филмска за коју је Казал зарадио какво-такво признање, ако номинација за Златни глобус може да се назове тако. Лумет је говорио да је једна од ствари које је највише волео у вези избора Џона за улогу Сала "огромна туга коју је емитовао. Не знам одакле је дошла - не практикујем инвазију приватности глумаца са којима радим, или улазак у њихове главе. Али, мој Боже, она је ту - у сваком његовом кадру, и то не само у овом филму. У 'Куму 2' такође". Џон је управо по томе био јединствен - чак и у најсмешнијим ликовима које је тумачио, било је нечег тужног, али је важило и обрнуто - погледајте само поменутог Сала.
Заједно са филмским успехом, који је најзад дошао у пуној мери, Казал није заборављао ни прву љубав - театар. Опет је наступио у неколико комада Израела Хоровица, а након наступа у представи "The Resistible Rise of Arturo Ui" Бертолда Брехта (где је опет глумио епизоду поред Паћина), критичар Рос Вецстон из "Вилиџ воиса", написао је да је Џон "можда најбољи глумац у Америци данас". Последња сарадња са Алом Паћином била је 1976. године у представи "The Local Stigmatic", десет година након прве, а Ал је касније глумио и у филмској адаптацији (то је вероватно, не рачунајући последњих петнаестак година, најгори перформанс Паћина у било ком филму, гори и од Бобија Дирфилда, због ужасног британског акцента). Исте године, Џон се похвалио свом пријатељу Алу да је упознао најдивнију глумицу на свету, која је успут и изузетна жена. Ал је мислио да се ради о претеривању, иако су жене генерално хтеле да буду са Џоном и око Џона, мада није баш изгледао као Рудолф Валентино (Израел Хоровиц је рекао да је личио на Фрању Асишког). Али, такође је и знао да он није пречесто толико одушевљен, тако да је оставио простора сумњи. У питању је била Мерил Стрип, са којом је Џон глумио у Шекспировој "Мери за меру" у Делакорт театру у Централ парку. Мерил је била свежа дипломка Јејлове глумачке школе, и њих двоје су у том комаду играли поред Сема Вотерстона. Хемија и привлачност између двоје глумаца су одмах били приметни - заљубљивање се десило готово одмах, то су видели сви, и Џон је свима са поносом говорио о својој девојци, а ни она није била ништа мање занесена њиме. Брзо су почели да живе заједно. У једном од тих документараца које сам гледао, она је рекла да буквално није срела никога као што је он, описујући га као изузетно хуманог, саосећајног и радозналог човека. По причи свих укључених, чињеница коју је мало људи знало је да је Џон био изузетно духовит, његов заразни смех никог није остављао равнодушним, и људи су волели кад он држи банку.
Последње појављивање на сцени му је било крајем априла 1977. у претпремијери "Агамемнона" где је тумачио насловну улогу у Вивијен Бомон театру, што му је било и једино појављивање на Бродвеју. Убрзо се разболео и повукао из представе, а потом му је дијагностикован и рак плућа. Упркос страшним прогнозама, према сведочењима био је јак, пун наде у победу, и наставио да ради на започетом пројекту, а то је филм са чијег снимања видите фотографију, "Ловац на јелене" Мајкла Ћимина, у коме су наравно били и Мерил, Роберт Де Ниро, Џон Севиџ, Кристофер Вокен и многи други. И пријатељи су се уз њега надали најбољем, тешећи се могућношћу операције, и чињеницом да је увек изгледао помало болешљиво. Он је свима говорио како ће победити, али се једино бринуо хоће ли му дозволити да ради, и ту јесте било проблема. Због здравственог стања га је било немогуће осигурати, и кад би му се нешто десило усред снимања, коштало би много новца заменити га. Иде непотврђена (и вероватно тачна) прича да је лично Роберт Де Ниро заложио свој новац да би Казал остао у филму (Стрипова је такође претила отказом уколико га замене). Колико је то била добра и права одлука зна свако ко је икад гледао филм, Џон је био просто фасцинантан у њему упркос свом стању. Имао је довољно слободе да свој лик креира како је хтео, и може се рећи да је унапређивао свој таленат сваким новим филмом. У каквом год да је стању био, то се није одражавало на његов глумачки таленат ни за трунку. А имао је можда и најтежи посао, односно најмању улогу од целе групе. Опет су ситни, већином импровизовани детаљи дали сјајну дубину његовом лику и показали колико је заправо велики. У договору са Џоном, Мерил и осталим глумцима, његове сцене су снимљене прво, и та одлука се показала фантастичном, јер је успео да сними све сцене, али није дочекао премијеру филма, јер му се рак проширио и на кости. Тачније, преминуо је у ноћи 12. марта 1978. године, у својој четрдесет трећој, упркос бројним покушајима третмана и терапија. Стрипова је све време била уз њега, а Ал Паћино је изјавио да никад у животу није видео толику посвећеност некоме ко одлази, и да је видети ту количину емоција према некоме било инспиративно и феноменално, а слично је говорио и Џонов брат Стен, као и сви остали пријатељи, сложивши се да се тако нешто ретко догађа.
Просто је немогуће помислити на Џона Казала и његову тужну судбину зачињену одласком са 42 године, а не помислити шта је све још могао да да, и колико тога је још могао да одигра у четрдесет наредних, које су пребрзо прохујале. Гледајући ову хиперпродукцију антиталената, прежваканих прича и све идиотскије публике, вероватно би данас, да је прешишао осамдесету, био у заслуженој пензији, са макар једним Оскаром и неколико Златних глобуса, јер је то најмање што је заслуживао. Можда му и велики пријатељи Паћино и Де Ниро не би упали у овакву колотечину неукуса и бљутавих филмских улога које одрађују за гомилу пара на аутопилоту - једноставно би из њих извлачио оно најбоље, као што је то увек и радио, код њега се није могло никако другачије, просто није имао други модус операнди сем "дај све од себе увек и свуда". Занимљиво је да се 12 година после смрти појавио у свом шестом филму, "Куму 3" (наравно, преко архивских снимака). Већ сам писао шта мислим о том филму, али вреди напоменути да је и он номинован за најбољи филм године, чинећи Џона ваљда јединим глумцем у историји чији су сви филмови номиновани за то признање (два "Кума" и "Ловац на јелене" су га и освојили). Он је једини који је извршио толики утицај на филмове и глумце своје генерације (и остале с којима се појављивао) за толико кратко време.
Сахрањен је на гробљу "Свети крст" у граду Малдену, Масачусетс. Једно од позоришта на Бродвеју (у 76. улици) носи име по њему и његовом пријатељу, глумцу Волтеру Мекгину, који је погинуо у саобраћајној несрећи 1977. године. Наслеђе траје и данас, осим поменутих глумаца, Мајкл Фазбендер је такође поменуо Џона као једног од својих великих узора.
Остају филмови, остаје умеће и таленат, али остаје и вечити жал за оним што је тек могло да дође. Захваљујући снази његовог тумачења, многи нису могли да га осуде због свега што је урадио у улози Фреда, али нам је без обзира на то заиста сломио срце изгубивши битку са опаком болешћу.