The Killing of a Sacred Deer (2017)

Сценарио: Јоргос Лантимос, Ефтимис Филипу

Режија: Јоргос Лантимос

У главним улогама: Колин Фарел, Никол Кидмен, Бери Киоан, Рафи Касиди, Сани Суљић, Алиша Силверстоун, Бери Бернсон

Рекох већ у неком од претходних текстова да ми је "Убиство светог јелена" најочекиванији наслов ове године, због несумњиво талентованог редитеља, Јоргоса Лантимоса, коме је то други холивудски филм. Прво његово остварење које сам видео је "Очњак" (2009) о коме сам већ писао на блогу почетком ове године, и који ме је тотално распаметио на најбољи могући начин, јер такву врсту мислећег филма који функционише на толико нивоа, а да притом буде нов, заиста давно нисам имао прилику да видим. После тога сам гледао "The Lobster" (2015) који се и поред невероватне премисе и првог дела за уџбенике мало замори у другој половини, па не успе до краја да испуни све што је обећавао. Ипак, још један филм вредан гледања и више него довољан да, уз првонаведени "Kynodontas", будем узбуђен као пред први секс кад чух да је процурео. Знао сам да опет глуми Колин Фарел, да му се овај пут прикључују Никол Кидмен и неки клинац, и да ће бити стилизовани психо-трилер. Сасвим довољно за почетак, иако премиса звучи прилично генерички, ипак сам доста очекивао од овог филма. Шта сам тражио, то сам и добио, у два сата свог трајања, он дефинитивно пружа доста тога, ту спора нема. Покушаћу да објасним у наставку текста шта је тачно то што овај филм доноси.

Убиство светог јелена (2017)

Живот добростојећег, средовечног брачног пара доктора, Стивена и Ане, и њихово двоје деце, почиње неповратно да клизи у амбис када у њега уђе шеснаестогодишњи Мартин који са Стивеном гаји дуготрајно пријатељство које овај таји од своје жене и деце.

Да бисте могли да испратите ово на прави начин, треба знати да је овај филм нека врста модерног казивања Еурипидове трагедије "Ифигенија у Аулиди", где се богиња Артемида ражести на Агамемнона који јој је убио јелена, па устави ветрове који су потребни његовој војсци да би се борила у рату са Тројом, а да би све поново било у реду, он мора као знак добре воље да жртвује своју ћерку Ифигенију. Ако то не учини, сахраниће своју војску и државу, буквално и метафорично. Ако учини, сахраниће своју ћерку, буквално. Отуд наслов филма. Као у тамном вилајету, кајање је загарантовано. Као и "Мајка" о којој писах пре који дан, и овај филм је дубоко симболичан и никако га не треба сасвим буквално схватати. У крајњој линији, ако се зна да је у питању филм Јоргоса Лантимоса, и површни пратиоци његовог опуса ће знати да од њега не могу да се очекују обична остварења, већ благо речено чудна, ексцентрична, померена из реалности. И заиста, малтене од првог кадра се види да је ово филм Јоргоса Лантимоса - разјапљена грудна шупљина и отворено срце на коме се врши операција (снимци су иначе прави, Колин Фарел је присуствовао истој). Већина радње се одиграва у стерилном болничком окружењу, мада се таква атмосфера преноси и ван ње, и све делује, баш као и у кући у "Очњаку", ледено прорачунато (Никол Кидмен чека сексуални третман попут пацијента под тоталном анестезијом). Ипак, оно што вероватно највише запањује и застрашује је Лантимосов трејдмарк да ликови суво и равно изговарају речи и реченице при чему би требало да, макар и махинално, демонстрирају јаче емоције. Лик Колина Фарела, Стивен је угледни кардиолог, а његова жена Ана (Никол Кидмен) офталмолог. Веза коју одржава са поменутим сином свог некадашњег умрлог пацијента није педофилска, али се од почетка наслућује да ту нешто није како треба и да клинац није баш "под либелу" иако то не показује. Лантимос чека око 45 минута да у потпуности разоткрије природу те везе, али се од старта да наслутити да ту постоји нешто чудно. Томе доприноси и злослутна виолина која прати сусрете и давање скупих поклона, праћено испразним разговорима о карактеристикама сатова. Најзад, Стивен позива Мартина на вечеру, да упозна његову породицу, коју фасцинира, нарочито две године млађу ћерку, али након што при узвратној посети одбије насртаје Мартинове кеве, кула од карата почиње да се руши и маска полако пада. Укратко, Стивен је направио брљотину током операције, начинио фаталну грешку и сада чланови његове породице, као под дејством натприродне силе почињу мистериозно да се разбољевају и уколико не учини непојмљиво да поравна рачуне, сви ће доживети исту судбину. Наравно, после уобичајених тестова, разматрања психосоматских поремећаја и осталог пратећег материјала, породица мора да се суочи са "Софијиним избором", што доводи до катарзичног финала.

Све што бих даље рекао било би велики спојлер, а могуће да и ово досад спада у ту категорију. Већ смо сто хиљада пута видели ово "човек има све, а онда му се у једном тренутку све то руши на главу". Филм вероватно има најпростију премису од свих Лантимосових, ако се погледа са стране, у питању је проста прича о моралним дилемама и освети, али начин на који је презентована и реализована је дефинитивно разликује од већине других рађених по сличном калупу. Нема овде јефтиних сурогата за страх и очај - како неко фантастично написа, у овом филму се све одвија са неизбежношћу ружног сна и јунак, који упорно одбија да преузме одговорност за претходна дела, може само беспомоћно да посматра како се готово перфектан живот који је дотле имао урушава и претвара у пепео. Да би то спречио, он мора да учини оно што је за већину људи најтеже, а то је, што каже другосрбијанска плаћеничка гамад, да се суочи са својом прошлошћу. Наспрам "Очњака" и "Јастога", окружење у које Лантимос ставља гледаоца је наизглед прилично нормално, и реч је о модерном Синсинатију. Али, немојте да вас то завара, стерилни амбијент отуђења и исти такви дијалози гарантују да је ово већ уврежени универзум поменутог редитеља. А тајна коју Колин Фарел саопштава сину у очајничком покушају да из њега извуче жељену и пројектовану "истину" - да фолира болест - је винтиџ Лантимос. Вриснуо сам од смеха као Дамјанов зеленко, црни хумор је најефектнији кад се испоручи са том дозом мирноће, мајсторски одрађено. Што се тиче глуме, она је на високом нивоу, али се то можда неће приметити, јер су ликови толико надреално отуђени и наизглед лишени емоција, да вам се све што изговоре може учинити монотоним, али то је и поента. Најинтересантнији лик је свакако Бери Киоан као мистериозни Мартин, окидач који узрокује крај дотадашњег савршеног живота. Дошао је по правду и добиће је, без обзира на цену. Клинац је ружан као лопов (знам да сам ја последњи који о томе треба да прича, али заиста, антипатичнију њушку одавно не видех у модерном филму), али биће звезда, ово је његова година, с обзиром да је имао и малу али важну улогу у Нолановом "Данкирку". Иако је он до негде педесетог минута филма готово савршено нормални тинејџер који осваја породицу своје жртве (ту сам се сетио Теренса Стемпа у Пазолинијевој "Теореми"), а нарочито поводљиву и музикалну тинејџерку Ким (енглеска глумица Рафи Касиди) којој се одмах допадне, он од самог почетка одаје, благо речено, чудан утисак. Најимпресивније је то задржавање мирноће независно од ситуације, било да прича о пазушним длакама, наводаџише напаљену мајку главном јунаку ("Мислим да би били савршени једно за друго. Она има супер тело"), или у најхладнокрвнијем могућем маниру прети да ће му цела породица помрети уколико не уради шта треба. Једноставно одлична улога и мали дефинитивно има светлу будућност. 

Фарел и Кидменова су такође фантастични и сјајно се уклапају у цео бескрвни амбијент рецитовања свог текста, причајући о ћеркиној првој менструацији са њом самом, али и другима, као да причају о...не знам, гутању жваке, или првом децембарском снегу. Колин је истовремено наказан и гротескно смешан у свом свету где је навикао да контролише малтене и број речи које изговара - иако много мање нападан него нпр. Христос Стерјоглу у "Очњаку" у наметању својих принципа и начела, он је, као креатор сопственог малог света, са скупим стварима и поклонима у њему, навикао да буде увек у праву, ослобођен сваке кривице и одговорности за сопствене поступке. Међутим, све се мења по доласку у додир са јачим ауторитетом - док Стивен, Мартин и његова мајка гледају "Дан мрмота" Харолда Рејмиса, гледалац чује баш ону сцену у којој Енди Мекдауел каже Билу Мареју "ниси ти Бог". То ни случајно није случајно. Лантимос се зналачки игра мачке и миша са гледаоцима, наговештавајући педофилију готово пола филма, да би онда натприродно изронило из сенке и одвело филм (а са њим и гледаоце) на ролеркостер са кога не силази до самог краја. Не памтим кад је Никол Кидмен последњи пут нешто људски одиграла, а овде је толико видљиво навикнута и потчињена том сулудом систему вредности, да јој се, упркос успешној каријери, живот, како рече један критичар, свео на серију пантомима. Она са својих 50 година одлично изгледа (мада, наравно, има и пластике) и части гледаоце са неколико голишавих кадрова, али није у питању ништа превулгарно. Види се да је остарила, али се добро држи. Ипак, највеће изненађење што се тога тиче је Алиша Силверстоун, коју сам увек навикао да гледам веома младу и које се сећам још из спотова Аеросмита. Она са својих четрдесетак година изгледа као да има бар десетак више, и такође ради добар посао у бизарној улози Мартинове кеве која напада главног јунака, обезбеђујући тако вероватно најсмешнију реченицу у филму (који ми је иначе измамио мање смеха него остала два Лантимосова која сам гледао) - I won't let you leave until you've tried my tart. Треба поменути и децу, која имају својих момената и у првом делу (нарочито ћерка са истовремено смешном и уврнутом изведбом песмице "Burn"), а нарочито у каснијем делу, када враг однесе шалу и њих двоје почну да се боре за наклоност родитеља. Дечко који игра Боба је званично Американац, али зове се Сани Суљић, значи да је Американац отприлике колико и ја. Истовремено је једини из главне поставе одатле, Фарел и Киоан су Ирци, Кидменова је Аустралијанка, а Касидијева, као што рекох, Енглескиња. Што се тиче режије, на такву смо од овог режисера већ навикли - сигурна и до танчина прецизна, без наглашеног гимиковања, набуџених јаој-како-монтира сцена или мајсторских дугих деоница из једног кадра. Али, видећете све што треба да видите, уз неколико импресивно решених ситуација.

Прво, шта рећи за тај почетак, у коме сведочимо правој операцији на отвореном срцу? Потом сцене у којима се деца разбољевају, нарочито ћерка која се стропоштава усред пробе хора, па тај дуги кадар у ком Фарел пере руке у кухињи док она пузи према њему, сцена конфронтације у ресторану, и још неколико примера који показују врхунски осећај за простор. Музика је јако битан фактор, углавном сачињена од класичних деоница (препознао сам Баха, на пример), али поред Лантимоса и глумаца, главна ловорика мора да иде Тимиосу Бакатакису, бриљантном директору фотографије, без кога овај стерилни свет, било да се налазимо у болници која личи на хотел из "Исијавања", у ресторану, или кућерини главног пара, не би био тако импресивно ухваћен. Али, шта је заправо ту битно, и шта нам редитељ и косценариста поручује убацивањем античке трагедије у свој опус, а у светлу досадашњег рада? Поред амбијента који је већ описан, јасно се уочавају и вредности на којима тај (а и овај, мислим да је то и поента) свет почива и које све одређују. Један од индикативних тренутака је при почетку када Стивен и Мартин разговарају и слажу се у оцени да није битно да имаш много пријатеља, него да имаш добре пријатеље. Премотајмо затим напред до тренутка када један од најбољих његових пријатеља наплаћује дељење информација о вечери кад је Стивен згрешио од његове жене - још један моменат скроз у Лантимосовом маниру. И коначно, кад је догорело до ноката, син пита оца "Ко је твој најбољи пријатељ?" да би овај искрено одговорио "Не знам". Пријатеља у том и таквом свету једноставно нема, али будући да је јунак и сам ударна игла таквог система, о томе није претерано размишљао раније. Све се своди на голи интерес, користољубље, и просто питање "What's in it for me?" У међувремену се воде бесмислене расправе о томе да ли је бољи кожни или метални сат, да ли је боља црна или нека друга хаљина, дани се отаљавају у тим модерним "кулама од слоноваче", без икакве свести о одговорности и осећаја кривице, што опет може да се провуче као политичко читање, везано подједнако за Америку, НАТО и остатак империјалистичке машинерије. Симптоматично је како оба кривца у конфликту кажу за оног другог да је само он могао да погреши, без реалног сагледавања ситуације и последица. Нема саосећања, нема трунке бриге за ближње, заправо нема трунке бриге ни за шта сем за одржавање те слике савршенства унутар брижљиво чуване фасаде. Ипак, у маниру античке трагедије по којој је овај филм писан, богови (или која већ сила у овом случају) кад-тад дођу по своје - нема бежаније, мора се одговарати за оно што си згрешио, "фунта меса" се мора приложити, и баш зато што гледалац подсвесно зна да постоји само један начин да се све оконча, то делује много језивије од пуког крволиптања или усиљених обрта на самом крају. Заправо је болна извесност исхода овде најстрашнија, ваше је само да седите, очију прикованих за екран, и питате се како ће се тачно све одиграти.

Ако бих говорио о евентуалним негативним аспектима, они би се односили на благу неинвентивност аутора, јер, ма колико да је све овде мајсторски испоручено, неке поенте смо већ раније видели, и аутор је овде газио већ претходно утабаним стазама. Добра ствар је што је многе од њих он лично и утабавао, па ово може да се означи као део ауторског печата. Такође би било лепо да смо имали макар неки наговештај о пореклу оностраног који бисмо могли да интерпретирамо - ја знам да није у фазону овог редитеља да пружа могућности за јасније одговоре, али једноставно ми још мање личи на њега тај зашто-зато манир, више би ми се допало да је у питању нека главоломка (као да их нема довољно). Приморани смо да посматрамо како иницијална жртва на крају добија "нешто најближе правди што му пада на памет" и будемо заокупљени и хипнотисани тиме, из ових или оних разлога. Многи ће рећи да им је филм досадан, предуг, да глумци готово лоботомизовано рецитују своје текстове, и то све могу да прихватим као валидне аргументе из нечијег угла. Међутим, људи заборављају или просто не знају да је то стандардан пакет кад је у питању Јоргос Лантимос. То за његов опус није ништа необично.

Овај филм ће, као и "Мајка" о којој писах пре који дан засигурно поларизовати публику. Он није снимљен да га сви воле, није снимљен да га сви уважавају и није снимљен да га сви разумеју (и притом не мислим да сам ја нужно један од њих) - али је снимљен у складу са препознатљивим ауторским печатом који сигурно неће бити промењен ни у наредним филмовима истог аутора. Ако он прави остварења за пробрану артси публику, ко смо ми да му бранимо, нарочито сад кад су на снази вероватно најсушније године гледе оригиналних прича, сценарија, виртуозних минијатурица и интересантних, истински емотивних филмова који од почетка до краја држе пажњу? Шта је оно што из мог угла добијамо од овог филма и зашто га треба погледати? Пре свега због одличне реализације приче која је лако могла да буде прости филм освете уз експлоатацију мита - добили смо дубоко узнемирујућу причу, коју, ако сте помно пратили, сигурно нећете скоро заборавити. Ту је одлична глума свих умешаних, упркос чињеници да све делује вештачки и усиљено, то је баш и поента, усудио бих се да кажем да је на снази рађање звезде, што ће Бери Киоан сигурно постати ако овако настави; сјајна фотографија и режија, уз константно одржавање напетости и неколико изненађења успут. Редитељ се не плаши да упери рефлектор у веома тешке теме, и да их не третира на повлађујућ или зашећерен начин. Усудићу се да кажем да ниједан млади и савремени амерички редитељ не би у три живота смео да сними оно што снима Јоргос Лантимос, који би, да је све директно изречено, као што многи прижељкују, вероватно већ одавно негде свирао клавир или у најмању руку био прогнан из мејнстрим кругова и подвргнут лову на вештице као у доба Мекартија. У једном тренутку, Мартин каже најдиректније могуће "То је метафора". За шта тачно? Нека свако да свој суд - иако има простора за више интерпретација, ипак нема толико много могућности да макар они образованији не могу валидно да промисле о порукама.

Није ме овај филм распаметио као "Очњак" својевремено, али ми је сасвим довољан да знам да ћу и даље пратити са пажњом све што буде снимио. Човек једноставно има кохонесе и то велике, а то је у овом свету, који је једва нешто другачији од оног његовог, драгоценије од капи воде у пустињи. Упркос свим ситним манама, уживао сам од почетка до краја. Мало ли је?

ОЦЕНА: 4-

Mother! (2017)

Сценарио и режија: Дарен Аронофски

У главним улогама: Џенифер Лоренс, Хавијер Бардем, Ед Харис, Мишел Фајфер, Домнал и Брајан Глисон, Јован Адепо

Дарен Аронофски је припадник средње генерације, кога је на Харварду подучавао Миклош Јанчо, и чији су филмови увек имали снажан утицај на публику, коју је увек успевао да уздрма провокативним темама, оригиналним визуелним решењима, добром употребом музике Клинта Мансела, и неким од бољих улога у модерном филму (погледајте само Елен Берстин у "Реквијему за сан", Микија Рурка у "Рвачу" и Натали Портман у "Црном лабуду"). Онда је стигао "Ноје" који је по мени био апсолутни неуспех. Пре тога је био у игри за неколико суперхеројских филмова ("Watchmen", "Wolverine"), а кад није успео да изрежира њих, од библијског јунака је направио суперхероја. После тога је требало да ради дечји филм, али га је у том процесу обузела друга идеја, што је он описао као "грозничав сан" и завршио је прву верзију сценарија за само пет дана, што је неупоредиво краће него обично. Преговори са глумцима су кренули у последњем кварталу 2015. године, снимало се пар месеци половином наредне, филм је коначно изашао 15. септембра 2017, а добар снимак се појавио пре неколико дана. Похитао сам да га погледам, пошто је оно мало што се знало обећавало - пише и режира Аронофски, фина екипа глумаца (са JLaw имам однос топло-хладно, али Бардем, Харис и Мишел су ме ретко у животу разочарали), трилер-хорор, донекле инспирисан, бар судећи по натписима, "Розмерином бебом". Шта човек да не воли? Такође сам имао у виду да Аронофски ретко храни на кашичицу своју публику (ово невешто буквално превођење израза spoon-feeding са енглеског је требало да буде смешно, али звучи много боље пре него што то напишете). Узевши све у обзир, може се рећи да сам имао прилично висока очекивања, што је случај са отприлике два процента модерних филмова. Да ли су испуњена? Покушаћу да одговорим.

Мајка (2017)

Мирну егзистенцију пара који живи у великој, свеже обновљеној кући усред шуме где се учаурио, узнемирава ненајављена посета другог брачног пара, загонетног мушкарца и навалентне жене. Убрзо стиже и још посетилаца, и док то газду куће, који је некада био славни песник, а сада пати од озбиљне блокаде, размрдава и освежава му машту, његовој знатно млађој жени присуство других људи на њеном парчету раја све више и више смета и све негативније утиче на пољуљану јој психу. Ствари измичу контроли.

Ретко који мејнстрим филм је у скорије време овако поделио публику. Јасно је да није намењен широким народним масама, и да није снимљен да би се свидео великом броју људи, а опет га не можемо називати независним филмом, кад га је избацио Парамаунт са буџетом од четрдесетак милиона и неколико глумаца са А листе. Дефинитивно, и поред комерцијалне стране која је јасно видљива, он без дилеме има претензију да буде ауторско-уметнички. Збунило ме је неколико коментара на ИМДБ-у које сам прочитао после гледања који су говорили о многобројним интерпретацијама разних слика и сцена. Филм је цео у симболима и алегорији и никако га не треба буквално схватати. Међутим, за разлику од њих, ја овај филм сматрам лако читљивим и прилично јасним, имајући у виду ко је редитељ, заправо ми у одређеним моментима чак и смета толико очигледна симболика којом нас у појединим тренуцима филм и његов аутор буквално туку по глави. У једној реченици, он представља упозорење и вапај против систематског уништавања планете Земље, односно свега што истом доприноси. Ипак, то није све. Филм такође обилује јаком и веома јасном библијском симболиком, и то је главни разлог (поред, наравно, сцена насиља) који покреће контроверзу. Довољно говори чињеница да је радни наслов филма био "Дан шести", а када се он пажљиво погледа и упамте неке реченице, сумњи више нема места. Кућа која се на почетку гради након пожара је својеврстан Рајски врт, где су се шћућурили Мајка Природа и Отац Бог (односно, мајка и Он, ако вам већ није јасно шта се дешава. Кад сам већ код тога, да кажем да ниједан лик у филму нема име) у својој сређеној кући усред шума и ливада, да у свом здравом екосистему уживају у сопственој срећи. Разлика у годинама између њих је велика (између Бардема и Лоренсове је 21, као и између Лоренсове и Аронофског, а они су тренутно an item у стварном животу), а жени није дато занимање, већ само човеку (који је песник-стваралац, да не кажем створитељ). Невоље у парадајзу крећу (наравно) са појавом првих људи. Најпре стиже Човек, који за себе каже да је ортопедски хирург (могао би се звати Адам, али то наравно није поменуто). Мислио човек да је у питању би енд би, па свратио да преноћи. Све је у реду, брзо ће он, велики је обожавалац, нек преноћи, а и кашље нешто, па да се не потуца по мраку. Кад оно, међутим, стиже му и лепша половина, и пар се на инсистирање домаћина куће брзо одомаћује и не показује жељу да кућу напусти, док домаћицу то прогресивно фрустрира, нарочито слободе које себи допуштају доласком жене. Када убрзо стигну и њихова два сина, од којих је један веома незадовољан распоредом наследства, атмосфера постаје све усијанија и дешава се трагедија. И све то у првих 45 минута. Ако бих детаљно говорио о томе шта се даље догађа, то би спадало у велике спојлере, а није ми намера, тако да ћу то за сада прескочити, мада ћу се нешто касније вратити на неке сцене.

Што се тиче атмосфере за коју је речено да подсећа на "Розмерину бебу", веза са њом је доста далека. Дакако, постоји веза са трилогијом стана уопште, клаустрофобија је овде и те како присутна, као и осећај нелагоде када све више и више непознатих људи почне да долази у кућу и да се према њој и према домаћици понаша дивљачки - постоји тај аспект трудноће, али ако бих тражио конкретне наслове, више бих апострофирао "Одвратност" и "Станара" као филмове са којим би се могла повући паралела. Наравно, ту је и незаобилазни "Анђео уништења" Луиса Буњуела (1962) у којем гости никако да оду. Атмосферичност је јако битна за овакву врсту филма и ту Дарен Аронофски ради одличан посао као и до сада. Упркос идиличном почетку и добрим намерама ("I want to make it heaven" каже дјевушка о кући), одмах вам је јасно да од тог посла нема ништа и да рајску башту нећете добити. Нема овде јефтиних џампскерова, овде сечке долазе од пољуљане психе, а језа се акумулира преко наговештаја из минута у минут, обећавајући катарзично финале. Мајка трпи интрузивне госте, неугодна питања, безобзирно понашање, испољавање садистичких тенденција, симболичну поплаву (потоп, anyone?) која, уместо да коначно донесе мир као што се очекивало, узрокује управо супротно, као и масовно обожавање новорођеног сина (то је само један пример симболизма који вас, како сам поменуо, туче по глави). И све то под отвореним одобрењем домаћина, коме присуство незваних гостију распаљује машту и доноси уживање да их све прими у своје крило, притом себично занемарујући своју жену, која много трпи, али кад је гурну преко ивице, реагује на страшан начин, баш као што се и сама планета повремено побуњује против свог зла које јој се наноси. То не само да је очекивано, него се малтене одвија по концу. Пре него што кажем нешто детаљније о целокупном утиску који на мене остављају поменуте ствари, дозволите ми да се дотакнем глумачких перформанса.

Јасно је да је због природе и концепта филма главни терет на својим леђима морала да понесе Џенифер Лоренс, и она то чини добро, приказујући адекватну способност да се избори са веома комплексним ликом. На моменте ми се много допала, али ни у једном тренутку нисам забалавио, после ниједног кадра нисам помислио јеботе-бог-каква-глумица-шта-направи-ово, а очигледно се ишло на тај larger-than-life концепт, и да би се то извело на најуспешнији могући начин, глумица мора да буде ниво нпр. Мерил Стрип у "Софијином избору" или Вивијен Ли у "Трамвају званом жеља". Џејзакон овде то није, за шта највише кривим прозаичан сценарио у дијалошком смислу, који је могао да буде прилично бољи, и заиста има нешто да каже само при преношењу симболичних порука о себичности Бога и немару људи. У последњих 45 минута, у којима се на очекиван начин све расплиће, она (нужно) углавном само дахће, режи, вришти, покушавајући да физичким ангажманом каже много (на крају крајева, Лео Дикаприо је тако зарадио Оскара), али јој то некад успева, а некад не. Хавијер Бардем је ОК, али ништа више од тога, он је способан за много више, овде је практично на аутопилоту. Ед Харис и Мишел Фајфер уносе живост у целу причу, ја и генерално јако волим да их гледам, а нарочито моју љубимицу Мишел, која је приметно остарила, али још увек има свој моџо, нарочито у сценама где задиркује Лоренсову незгодним питањима о деци. Ипак, рекао бих да ниједан лик сем двоје главних није на прави начин заокружен, што их је спречило да покажу све што могу, конкретно њихови ликови после одређеног времена буквално нестају и више их уопште нема. Јесте да у тим тренуцима главни пар има већих брига, али то је по мени чиста лењост. Јасно је и да развој карактера овде није у првом плану, што је увек лоша ствар, каква год да је порука. Ово је први филм Дарена Аронофског без глумца Марка Марголиса и композитора Клинта Мансела. Ангажован је Јохан Јохансон, али је на крају све избачено и филм нема никакав саундтрек што доприноси напетијој атмосфери. Напетост дефинитивно кулминира у последњих пола часа филма који доносе катарзичан расплет и финале које никог неће оставити равнодушним. Бизарна гротеска и брутална сатира готово попримају размере цртаног филма и, иако се може расправљати о томе да је такав крај да би се саопштила порука био једини могућ, са друге стране се може рећи да претераним заласком у те воде, филм у неку руку губи на озбиљности. Аронофски је говорио о "лудом времену у коме живимо које га је подстакло да сними овај филм". У тој изјави, помињао је екосистеме, мигранте, терористе, америчку политику, глобално загревање, убијање животиња и људи, селфије, бес, беспомоћност и целу ту поплаву емоција која га је натерала да прву верзију сценарија напише за пет дана. То је потпуно у реду и ја поздрављам добру намеру, већина ствари које је поменуо заиста и стоји.

Ипак, морам да размислим о позицији са које се он јавља као уметник и креира овај "последњи позив за буђење човечанства". Мени не смета чињеница да је дотични безбожник пер се, нити ми смета што се лик Хавијера Бардема (који је отелотворење Бога) третира са презиром, јер 1) свако има право да изражава мишљење и ставове о питању вере 2) Бардем и те како због свог понашања заслужује презир, и више од тога. Смета ми начин на који се то чини - Аронофски, ма колико био добар, никад неће бити ни Луис Буњуел, ни Ингмар Бергман, који су докторирали поменуту тему, и о тим стварима говоре на начин који тера гледаоца на размишљање и преиспитивање, и који потврђује да из њих, за разлику од Аронофског, говори лично разочарење у институцију, или ако хоћете, концепт Бога. Као што каже стара пословица, "Quod licet Iovi non licet bovi", ако у мајсторству Бергмана и Буњуела у третману ове теме (иако се он баш не поклапа са мојим веровањима) могу да уживам, не може да ми не засмета Аронофски, који упире прстом на Бога са неколико стотина милиона долара на рачуну, радећи за корпоративне главешине које су ударне игле за изазивање свих несрећа које он овде адресира, или ако хоћете, ударне песнице злог Бога који му се тако замерио. И сам припада истој индустрији и истом врзином колу, и њен је витални шраф, тако да лупање песницом о сто и прозивање Бога док си део исте зомби камариле која сатима чека у реду да би купила Ајфон 8 чим изађе делује помало лицемерно. Немојте ме држати за свако слово, човек можда носи Андроид, само сам илустровао поенту. Елем, неко ће рећи да лупам глупости, и да су људи и те како на мети критике, а не само Бог (Бардем у једном тренутку каже "I am I", што је узето директно из Светог писма). Јесу, али само људи у својству безмозгашке масе, ситне јајаре и конзументи ове кретенске културе. Не и они који повлаче конце. Људи иза завесе су нетакнути. Стога ова would-be грандиозна порука макар једним делом пада у воду. 

Мишљења су, што је некако и нормално код оваквих филмова, јако подељена. С једне стране волим кад је филм визуелно импресиван толико да са мало речи може да пренесе поенту на прави начин, а са друге, овај је константно расцепљен између претеривања у неким деловима и недовољности у другим. Рекох, речи су овде фалиле ради заокружења неких ликова и мало опипљивијих ногу на које је филм требало да стане. Као што на пример насиље у два последња филма Квентина Тарантина у неким сценама иде предалеко и постаје карикатура, тако и овде, слике преносе поруку која је већ одавно јасна ван граница довољног, и на тај начин је обесмишљавају. Нпр. Мартин Скорсезе тотално обожава овај филм, док овај филм на престижном CinemaScore-у има оцену F, што га сврстава у 19 најгоре оцењених филмова, у конкуренцији више десетина хиљада. Има критичара који су га уздигли на пиједестал, има и оних који су га сахранили, мада, како сам већ рекао, генерално је боље прошао код критике него код публике. Нема сумње да је Дарен Аронофски имао идеју да овај филм буде величанствен, да има важну поруку и да остави упечатљив утисак на публику. Утисак ће сигурно оставити, ту средине нема, углавном га или обожавате или мрзите. Ја сам вероватно један од шачице оних драмосера који увек морају да се издвоје, нити га обожавам, нити мрзим. Поздрављам поруку, добар ми је, свиђа ми се напета атмосфера, глума ми је ОК, са акцентом на женске улоге (али, и напоменом да Џенифер Лоренс, и поред тога што је била заиста добра, није била ништа специјално), филм је визуелно одрађен врхунски, али, чак иако га публика временом боље прихвати, сумњам да ће постати вечни класик, на шта је дефинитивно пуцао. Зато, у крајњој линији, може да делује мало претенциозно и over-the-top за своје добро. Вредан је гледања, треба га видети и размислити о свему што приказује, а ви после одлучите шта ћете са тим и како ћете се понашати у вези тога. Ипак, не могу да се отмем утиску да је са овом премисом и идејом, те овим глумцима и буџетом, уз све могућности које су биле отворене, овај филм могао и морао бити бољи.

ОЦЕНА: 3+

Филмови најављени за крај ове и следећу годину

Један редовни читалац (замислите, имам и редовних читалаца, иако је могуће набројати их на прсте једне руке) ме је замолио да се смилујем на оне који желе да прочитају нешто о новим филмовима, шта год то "ново" значило. Иако сматрам да су и старији и новији филмови подједнако заступљени на мом блогу, и поред моје очигледне преференције ка старим, циљ постојања овог блога, поред личног задовољства и олакшања стреса, је да га неко чита. Тако да ћу покушати да кажем нешто о заиста новим филмовима, а новији од оних који су тек предвиђени за излазак ове и следеће године тешко да постоје. Иако је тешко озбиљно причати о нечему што још није изашло, могу бар да саопштим нека очекивања, а тако и себе припремим за оно што долази, а јавља ми се да ће бити још једна сушна година. Старе вести. Наравно, излази много више филмова у сваком месецу него што их ја овде помињем, али то је зато што сматрам да ти изостављени нису вредни помена чак ни у хумористичке сврхе.

НОВЕМБАР '17.

The Light of the Moon - Латино женка бива сексуално напаствована и не може да поврати нормалност живота после тога, суочавање са кривицом, демони прошлости и остале генеричке и хиљаду пута виђене појаве. Ништа не очекујем, нема ниједног имена које улива поверење да би ово могло да се издигне чак и до просека, у смислу да је макар мало другачије од гомиле.

Frank Serpico - Жив сам се усро да ово не буде римејк Луметовог филма са Алом Паћином који није савршен, али је ипак класик и није заслужио никакво кварење. На срећу, ипак је само документарац, пошто је у питању истинита прича. Можда га и погледам.

Thor: Ragnarok - Речима бесмртног Ташка Начића у филму "Сабирни центар" - МАРШ!

Roman J. Israel, Esq - Адвокат одувек посвећен  помагању сиромашнима и борби против неправде изненада долази на место шефа фирме, и открива да он и корпорација не деле иста убеђења, нити икад јесу. Најава да је у питању мешавина "Мајкла Клејтона" и "Пресуде" би могла да значи добру ствар, мада је то све већ виђено. Осим тога, загарантована је жестоа јеврејска пропаганда имајући у виду име главног јунака. Мирише ми на преочигледну симболику којој су филмови Дена Гилроја склони. Играју Дензел Вошингтон и Колин Фарел, па можда и испратим ово. Али, ако Дензел опет буде играо препоштеног идеалисту, скочићу кроз прозор, тога ми је заиста доста за читав живот. Видећемо.

Blade of the Immortal - Самурај је проклет бесмртношћу да би се искупио за грехе, а девојчица га узима за телохранитеља и заштитника против банде насилника. Могла би да се направи добра прича, иако звучи слаткасто и прежвакано. Свакако ћу гледати, без неких очекивања.

Last Flag Flying - Премиса која изразито одбија - наставак култног класика The Last Detail (1973) Хала Ешбија, смештен у доба рата у Ираку, дакле тријес и кусур година након оригинала. Сигурно га не бих гледао да не играју Кренстон, Карел и Фишбурн, а режира Ричард Линклејтер, овако се можда зајебу па заправо сниме нешто гледљивије.

Lady Bird - Прича стара колико и ватра, ћерка се буни против кеве, прорадили јој хормони, ал' у бити је то ивер/клада однос, а ту је и отац, лузер без посла, да допуни ту типичну слику таквих породица каквих већ видесмо на хиљаде. Оно што увод назива "a bold cinematic venture", ја називам "толико ме не занима да бих пре гледао два сата на рипит лупу онај клип где мајмун набије себи прст у дупе, па се онесвести кад га помирише". 

Most Beautiful Island - Имигранткиња која се мучи да састави крај с крајем добија понуду коју не може да одбије да реши своје проблеме, али се убрзо нађе усред окрутне, перверзне игре. Да има нешто конкретније, или да ово ради неко име са кредибилитетом, а не жена која је сама свој режисер и сценариста, можда бих се и упецао. Овако је то вероватно само још једна сага о сиротим имигрантима која служи за креирање одређене атмосфере и ширење пропаганде.
LBJ - Јако волим Вудија Харелсона и Џенифер Џејсон Ли, али нисам спреман за још једну америчку политичку тираду. Једини филм у том маниру који сам могао да сварим је ЏФК, а и он је предуг. Искрено ми цвили међуножје и за Линдона Џонсона, и за његово небрано грожђе након што су Кенедију разнели чонтару. Дефинитивно не верујем да ћу ово гледати.
Murder on the Orient Express  - Довољна је једна добра филмска верзија, она Луметова из 1974. године, а како рече једна другарица, чак и са онако добрим глумцима и солидном реализацијом, тај филм је био перо-лака категорија златних седамдесетих. Волим ја доста овде умешаних људи, нарочито Мишел, али просто нема трика којим би ово могло да се уради свежије и боље него пре четрдесет и кусур година. Ценим да ће само бити фино испеглано.
Bitch - Овај синопсис сам узео само да видите какви се филмови снимају данас. Tells the powerful and darkly humorous story of a housewife who, after her philandering husband and unruly kids break her psyche, upends the family dynamic by assuming the persona of a vicious dog. Толико.
Three Billboards Outside Ebbing, Missouri - И поред тога што суверено односи заставицу за филм са најглупљим насловом у последњих неколико година, ово би заправо могло да ми легне. Мајка, озлојеђена што пандуре заболе за смрт њеног сина, одлучује да се на свој начин обрачуна са чуварима реда и закона. Сјајна екипа глумаца и Мартин Мекдона, који је већ имао погодака (нпр. У Брижу) гарантују да ово неће бити сто посто срање. Не очекујем превише, али разумно је пружити овоме прилику. Волим те low-risk-high-reward могућности.
Gold Star - Трагедија зближава ћерку са отуђеним оцем, и присиљава је да се суочи и са собом. Већ виђено милијарду пута, не занима ме претерано. Другачији поглед на живот and shit.
The Price - Црнац са Вол Стрита се налази у деликатном тренутку, пословно, приватно и љубавно. Тајне од раније прете да га униште. Није ме баш купило све ово, вероватно ћемо на крају свега добити још једну "волите се, људи, и примајте мигранте" поруку.
Justice League - Чујете како нешто пуца?
Wonder - Дечко са фацијалним оштећењем треба први пут да крене у мејнстрим школу, где се суочава са окрутношћу вршњака јер није као они. Иако је та тема увек свежа, и волео бих да видим малог Џејкоба Тремблеја као фрик кида, глуме и Џулија Робертс и Овен Вилсон, тако да ћу прескочити. Нема шансе да они ово издигну изнад уобичајеног клише фестивала.
The Star - Прича о храбром магарцу који је био довољно храбар да појури снове са групом пријатеља, који постају случајни хероји приче о рођењу Исуса. Овај анимирани филм ће сигурно бити хит, али мени се не јавља да ће ту бити нешто посебно за видети, но видећемо.
Almost Friends - Иако овај филм вришти од клишеа - бивши дечко који обећава у области кулинарства је сада демотивисани младић који живи с кевом и очухом и ради у малом биоскопу, кад му се одједном издешава гомила ствари, у лику занимљиве али заузете девојке, оца који се изненада враћа и ко зна чега још, те мора да нађе прави пут у свом животу. Обично ме такве ствари не би занимале, али игра Фреди Хајмор, за кога хоћу да видим може ли да постане нешто више осим оног клинца кога Џони Деп грли на мим сликама, те Хејли Џоел Осмент, који је некад био дечко који обећава (и више од тога), а сад је нови Меколи Калкин. Тако да можда и погледам ово, без икаквих очекивања.
The Breadwinner - Овај анимирани филм о 12-годишњој девојчици која расте под талибанима у Авганистану и упушта се у потрагу за несталим оцем бих сигурно гледао да није "заснован на бестселеру". Пошто јесте, вероватно ћу га прескочити.
I Love You, Daddy - Филм о односу успешног ТВ продуцента и писца са ћерком. Делује као прототип филма од кога треба бежати као од ђавола, али то је само док не видите да је за сценарио и режију, као и главну улогу, задужен Луи Си Кеј. Онда вам је јасно да ово неће бити обичан филм, нити филм за свакога. И он се одједном претвара у један од очекиванијих.
Mudbound - Рурални амерички југ, и сукоб две фармерске породице током 2. св. рата око земље, друштвене хијерархије и ко зна чега све не још. Има потенцијала да испадне нешто, али ми се јавља да ће бити ништа, још ако се убаци и нека романса између завађених, имамо the whole shebang - Ромеа и Јулију на реднек-хилбили начин тек не бих могао да сварим.
Revolt - Африка разорена ратом с ванземаљцима и двоје који преживљавају. Не постоји начин да се ово уради, а да не делује као већ виђено. Не занима ме, апсолутно.
Sweet Virginia - Власник мотела мрачне прошлости долази у контакт са младим убицом одговорним за низ насилних злочина у малом граду. Иако је опис превише штур, а име преглупо, овоме ћу дати прилику јер има неког потенцијала, али исто тако је сасвим могуће да буде потпуно смеће. Све зависи од приче, Џон Бернтал ми делује довољно злокобно за шансу.
Holy Air - Ово звучи толико сулудо да би могло да испадне солидно. Арапин хришћанин и жена му муслиманка живе у Назарету, на веома осетљивом тлу. Кад она затрудни, а отац му се разболи, јунак који није познат по добрим пословним идејама, долази на очајничку - да продаје ваздух који је Девица Марија удисала - и то је све у реду, али морају да се сложе католички званичници, муслимански мафијаши и јеврејски политичари. Основа за добру комедију има.
Polaroid - Средњошколац долази у посед магичног фотоапарата. Кога слика, најебо је. Глупост. Како време пролази, све сам фасциниранији кретенским идејама које се претварају у филмове.
The Man Who Invented Christmas - Шта је инспирисало Чарлса Дикенса да напише "Божићну песму". Читао сам је већ, гледао скоро све филмске верзије, не занима ме ништа ново на тему.
Darkest Hour - Можда погледам због Герија Олдмена и због чињенице да је у питању последњи филм Џона Харта. Представљање Винстона Черчила као хероја и спасиоца човечанства који је стао на пут нацистичкој Немачкој ме нимало не занима ни по једном другом основу.
Mary Magdalene - Насловна јунакиња као проститутка покајница. Не знам одакле инспирација за овако нешто, у сваком случају ми се не жури да гледам, упркос Хоакину Финиксу као Исусу. А Свети Петар је црнац. Шта је следеће, Тајна вечера је клошарење испред продавнице?
Call Me By Your Name - Најблатантнија peter-puffing пропаганда још од филма "Milk". Чујем да је у питању мезимче критичара. Што је најгоре, филм глорификује везу између млађег и старијег тинејџера и отворено заузима страну аутора, а за исту ствар тренутно провлаче Кевина Спејсија кроз инквизицију. Дупли стандарди? Одличан филм за избегавање, што се мене тиче.

ДЕЦЕМБАР '17.

He's Out There - Set at a remote lake house, a mother and her two young daughters must fight for survival after falling into a terrifying and bizarre nightmare conceived by a psychopath. Уопште не звучи обећавајуће, можда у неком часу доколице ипак оверим, ал' тешко.
Wonder Wheel - Кони Ајленд педесетих, љубавници, неверства и гангстери. Кенигзберг хоће да режира и са самртничке постеље, и за похвалу је што не одустаје, али ја му нећу бити публика. Волим Кејт Винслет, али не толико да бих због ње гледао Џастина Тимберлејка, или филм Вудија Алена генерално. Лепо је што глуми Тони Сирико из Сопранових, али нисам купљен.
The Disaster Artist - Са Џејмсом Франком имам топло-хладно однос, са превагом на хладно. Међутим, пошто сам имао прилику да гледам "Собу" Томија Визоа, коју са правом називају "Грађанин Кејн лоших филмова", овај филм свакако желим да видим. Надам се да је добар.
The Swindlers - Ол-стар постава корејских глумаца, на челу са Ји-Тае Јуом, кримић у коме се група људи са различитих страна закона удружује да би срушила легендарног преваранта. Звучи као безазлена разбибрига, што и јесте, али ћу свакако гледати ово, јер по правилу има више мозга и срца него било шта што Холивуд исере на сличну тему. Или на било коју тему.
The Shape of Water - Бајка смештена усред Хладног рата. Усамљена јунакиња ради у тајној владиној лабораторији у свету тишине и изолације, али се све мења кад њена сарадница открије поверљиви експеримент. Ово иначе не бих ни помирисао, али је Гиљермо Дел Торо показао да уме солидно да машта, а и добра је постава, па ћу свакако пружити овом филму шансу, али са апсолутно минималним очекивањима. Надам се LRHR причи.
Just Getting Started - Акциона комедија са ултрамегагига поставом, али са премисом танком као флис-папир. Можда и погледам, али имам веома лош осећај. И више него веома лош.
The Pirates of Somalia - Млади новинар у потрази за сензацијом долази мечки на рупу у легло сомалијских пирата и добија и више него што је тражио. Ни Ал Паћино ме неће натерати да ово гледам, јер ми делује толико клишеирано да је то болно. У неку руку сам радознао да видим и на шта тренутно личи Мелани Грифит, али не толико да бих ово гледао.
I, Tonya - Прича о Тоњи Хардинг је толико добра да ћу ово сигурно гледати, иако искрено сумњам да је свему приступљено на прави, храбар, бескомпромисан и неповлађујућ начин.
The Last Jedi - Ако је за вајду, доста више тих филмова. Јебени Дизни и шибање мртвог коња.
Gotti - Џонтра упослио целу фамилију, по узору на мануфактуру Бајић. Гледаћу ово, филмови о мафији су ми увек занимљиви и инспиративни, али време најбољих остварења из те бранше је одавно прошло, и заиста не видим начин да ово испадне добро. Нека је бар гледљиво, доста је.
The Ballad of Lefty Brown - Освећивање убиства партнера за које и сам биваш оптужен је тема стара као точак, али гледаћу ово, јер ми делује као материјал за старомодни вестерн, а на такве ствари сам прилично слаб. Не одмаже ни сасвим солидна глумачка екипа.
The Greatest Showman - Мјузикл о П.Т. Барнаму, творцу најпознатијег циркуса поткрај 19. века. Не свиђа ми се ништа у вези са овим филмом, а нарочито Хју Џекмен кога смо већ гледали у једном мјузиклу, и то, благо речено, није изгледало лепо.
Pitch Perfect 3 - Како би рекао онај мим - да ме зајебеш с Пич прфект.
Father Figures - Овен Вилсон и буразер му сазнају непријатне породичне истине. Не занима ме.
Downsizing - Смањивање као бег од стресног живота? Исусе Христе. Режира Александар Пејн, и има привлачних имена у постави, изузев Мета Дејмона, али да лично Били Вајлдер устане из гроба и стане иза камере, не бих ово гледао. Гарант ће продавати ово као мислећу комедију.
Bright - Дуо лосанђелеских пандура се бори против подземља, банди и корупције на послу. И поред нужних клишеа, ово би звучало веома обећавајуће да један од пандура није Вил Смит. Гледаћу ја ово, нема грешке, али са знатно смањеним очекивањима. А можда је то и добро.
The Post - Спилбергов филм о раскринкавању пентагонских новина од стране Вашингтон поста седамдесетих. Ово ће вероватно бити први његов филм који ћу гледати после дуго времена. Потенцијала за занимљиву причу има на претек, само се надам да ће он подвући праве ствари, уместо да тражи материјал за блокбастер и јефтин сензационализам. Видећемо.
All the Money in the World - Отмица шеснаестогодишњака седамдесетих и захтев за откуп од деде милијардера. Интересантно звучи, нарочито имајући у виду да деду игра сада проказани Кевин Спејси, а режира Ридли Скот, за кога се надам да ће се најзад спустити на земљу.
Hostiles - Војник који мрзи Индијанце добија задатак да једног од њих врати у резерват. Класична прича коју је вероватно већ сад могуће предвидети као по концу. Не занима ме.
Happy End - Богата породица остаје нема на муке становника кампова/логора за мигранте у Калеу. Не бих ни пришао овоме да Михаел Ханеке није сценариста и редитељ, а не одмаже ни легендарни трио у главним улогама - Жан Луј Тринтињан, Матје Касовиц и Изабел Ипер.
Molly's Game - Истинита прича о врхунској скијашици која је годинама водила и организовала ексклузивне партије покера за елиту и џет-сет, да би у једном тренутку била ухапшена од стране ФБИ-ја. Немам веру у Соркина као режисера, али ћу ипак погледати, има ту занимљивих имена попут Идриза Елбе и Кевина Костнера, а ни сама Џесика Честејн, упркос појављивању у неколико омражених ми филмова, није без талента и може се гледати.
Phantom Thread - Ово ћу отпратити са занимањем иако ме модни дизајн интересује колико и квантна физика. Ипак, Пол Томас Андерсон, Данијел Деј-Луис и интригантни, гламурозни Лондон педесетих су довољно занимљиви да ме натерају да погледам овај филм.
In the Fade - После ничим изазваног бомбашког напада у ком су погинули њен муж и мали син, сломљена жена покушава да открије починиоце и њихове разлоге, и да се побрине да се правда изврши. Волим филмове Фатиха Акина, а ова немачко-турска прича изгледа као занимљиво драмско поприште, тако да ћу ово са нестрпљењем очекивати.

За предстојећу годину, дати су само наслови већ потврђених излазака, верујем да их је више.

ЈАНУАР '18.

The Commuter - Мирни, повучени домаћин човек путујући возом на посао открива криминалну заверу, и мора да игра (црни плес) против времена да спасе себе и путнике. Наводно хичкоковски трилер, има добру поставу, и дефиниција је оног што бих обавезно погледао, без икаквих очекивања, јер је ипак мало генерички. Међутим, знајући да је у главној улози Лијам Нисон, већ сад знам да га ни по коју цену нећу гледати и губити време на демонстрације његовог мачизма и вук-костићевске-не-зајебавај-се-са-мном-сломићу-те форе и фазоне. Марш!
Proud Mary - Тараџи Пи Хенсон је нека хладнокрвна кучка-убица, ал' упознаје неко дете и живот јој се мења, и све у том стилу, и holy-shit-who-gives-a-fuck-couldn't-care-less-fuck-off.
12 Strong - Херојство у доба после 11. септембра. Не занима ме.
Den of Thieves - Кад се помене крими сага у духу Менове "Врелине", ја ћу то сигурно гледати, мада ми постава не улива поверење. За редитеља нисам ни чуо, а чини ми се да "Џералдо" Батлер и Фифти факин Сент не могу да дођу ни близу Паћину, Де Ниру, Килмеру и другима.
The Current War - Ово сваки Србин има обавезу да погледа, јер се ради о стварима које су се дешавале између Едисона, Вестингхауса и Тесле, и једва чекам да видим како су изруглили највећег научника свих времена, и приписали Едисону све његове идеје, а верујем да су га успут и начинили Хрватом. Сва је прилика да ћу бити изнервиранији него икад после гледања, али не могу да то не учиним. Играју Бенедикт Камбербач (Едисон) и Мајкл Шенон (Вестингхаус), док злосрећног Теслу тумачи Ник Холт. Најочекиванији филм почетка године.
The Leisure Seekers - Пар стараца упркос мрштењу деце решава да последње дане живота проведе по своме, и отиска се на пут од Бостона до Флориде. Не занима ме ово превише, али пошто су старци Доналд Сатерленд и Хелен Мирен, можда и погледам у часовима доколице.
The Death Cure - Трећи део Мејз ранера. Нисам гледао ни прва два, тако да оно...прескочићу.
Extinction - Заштита фамилије од инвазије ванземаљаца. Што би се рекло, иди бегај.
White Boy Rick - Детроит осамдесетих, рат против дроге, отац и син који улазе инкогнито усред епидемије крека. Интригантна прича, зачињена чињеницом да глуме Метју Меконахи, Брус Дерн и Џенифер Џејсон Ли, тако да ћу ово свакако гледати, има потенцијала за кул ствар.
Please Stand By - Млада аутистична жена покушава да преда свој сценарио на конкурс. Не звучи ми примамљиво и не сматрам да је могуће приступити томе на оригиналан начин.

ФЕБРУАР '18.

Winchester - Уклета кућа, прдекана за духове. Изгледа да су се аутори овога нашикали и правили хаос, али ја то гледати нећу.
Cloverfield 2017 - Напуштена свемирска посада, након што захваљујући неким проблемима, Земља потпуно нестане, беспомоћно плута сама по свемиру. Не знам шта да кажем. Ова премиса има потенцијала да изроди сјајну ствар, а са друге стране, та тема је прилично израбљена, и не видим могућност за неку бог-те-јебо реализацију. И ова сувише политички коректна постава свих раса ми такође максимално иде на јетра.
Every Day - Само прочитајте тај заплет. A shy teenage girl falls in love with an entity named A, who travels and inhabits a new body of another teenage boy or girl in the area each day. Јесте осетили како вам се ајкју драстично смањује? И ја сам.
The Hurricane Heist - Испланирана је стотинумилионска хакерска пљачка у исто време кад дрма и жестоки ураган. С обзиром да Британци ово раде, има неког малецког потенцијала за апсолутно неочекивано занимљиви мали филм. Наравно, сва је прилика да ће бити невиђено говно, има много материјала за ненамерну комедију.
The 15:17 to Paris - Истинита прича о три храбра Американца који су спречили наоружаног терористу да стигне на циљ и узрокује масовну трагедију. Пазите ово - њих тројица ће глумити себе у филму. Први кандидат за најшири лук избегавања следеће године. Повраћа ми се.
Black Panther - Мислио сам да је ово нешто о организацији, али заправо неки принц фиктивне афричке нације преузима престо после очеве смрти. Подсећа ме на Замунду и Едија Марфија. Немам појма зашто бих ово гледао, али можда и погледам. Чедвик Боузмен није лош глумац.
Early Men - Анимација у бронзано доба.
The Party - Занимљива премиса и добра екипа. Гледаћу ово, наравно, без великих очекивања. Нема везе са класиком Блејка Едвардса с краја шездесетих, на сву срећу.
Samson - Боксера јеврејина шаљу у Аушвиц, и експериментисаће на њему уколико изгуби борбу. Не интересује ме, израбљено, смежурано и бајато. Ово би било могуће обрађивати као универзалну тему кад би се истраживали узроци, а не последице. Међутим...
Loveless - Болан развод, дете у средини, been there, seen that, али гледаћу, јер је у питању Андреј Звјагинцев, чији "Повратак" је један од бољих филмова овог века. "Левијатан" исто прилично добар, мада не на том нивоу. У сваком случају, довољно за прилику.
Nostalgia - Синопсис: "A drama about the memories that certain artifacts evoke" ми апсолутно ништа не говори, али због солидне екипе, можда и погледам, без хајпа унапред.

Annihilation - Научница тражи несталог мужа у неистраженим крајевима, где су већ многи претходно нестали, природа функционише мало другачије, а није баш ни без опасних живуљака. Постоји три процента шансе да ово буде притајени хорор скривени филм, мада се не надам много. Сви дизаше тог Гарланда у небеса за "Екс макину", ја само рекох "па, добро".

War With Grandpa - Из сваке поре овог филма вришти "треш" и заиста ми није јасно зашто се Де Ниро и Вокен већ 20 година бламирају, снимајући готово искључиво овакве филмове. На ове глупости не треба трошити време, и топло вам препоручујем заобилазак. Рат деде и унука око спаваће собе. Миссим, стварно.

МАРТ '18.

Death Wish - Чарлс Бронсон ради троструки салто у гробу, "Посмртна жеља" добија римејк, и то са Брусом Вилисом. Њему бих ионако забо виљушку у око да га видим на улици, после каљања једног од омиљених ми акционих класика из дечијег доба, може да очекује још гори третман. Ништа вам није свето, багро.
Alpha - Пријатељство човека и вука од пре 20 хиљада година. Не занима ме нарочито.
Red Sparrow - Руска шпијунка има задатак да заведе америчког агента који истражује руску кртицу унутар ЦИА, али ствари не иду баш очекиваним током. И поред интригантне глумачке поставе и могућности за нешто солидно, али ми се јавља да ће бити жешћа пропаганда, тако да ћу размислити да ли да се упуштам у све то. Потенцијала има, али, имајући у виду тренутну хајку на Русију, ово би могло бити бесрамније од "Рокија 4". Видећу већ.
Game Night - Група парова организује планирано окупљање, али нешто озбиљно креће по злу. Овде је штос не очекивати ништа па можда и добијете мало неке мистерије упаковане у црни хумор. Има ту пар интересантних глумаца, па можда оверим у часовима доколице.
A Wrinkle in Time - Деца путују кроз планете у потрази за несталим оцем научником, уз помоћ натприродних бића. Не могу да опишем колико ме ово не занима.
Gringo - Мешавина драме, трилера и црне комедије, о човеку који циркулише око мексичке границе и прелази пут од обичног грађанина до криминалца, сусрећући се са пандурима, дилерима и адвокатима, уз стално питање, да ли се увалио превише за своје добро или је увек два корака испред свих? Погледаћу ово, без много очекивања, можда испадне солидно.
The Upside - Ово ми сувише смрди на римејк "Недодирљивих" да бих га гледао, упркос Брајану Кренстону, који је заиста изузетан глумац.

Tomb Raider - Упркос интригантној постави, Лара Крофт ме није занимала ни у првој инкарнацији, па ћу тако и ово заобићи у широком луку. Јединствени безобразлук је радити рибут нечега што није ни 20 година старо, ма о коликом смећу се радило.
Love, Simon - Одељењски кловн случајно сазнаје да је један од његових другара дерпе и креће уцена. Шта ће сад јадни мали дерпе? Не занима ме још једно љубавно писмо педерастији.
What They Had - Породична криза узрокована мајчиним Алцхајмером, и очевом неодлучношћу да је најзад пусти од себе. Хиљаду пута прежвакана тема, мада можда погледам, због глумаца.
Entebbe - The true story of one of the most daring hostage rescues in history, told from the varying perspectives of the hostage takers, victims and rescuers. Погледаћу, без радовања унапред.
Pacific Rim: Uprising - Нисам гледао ни први и не интересује ме.
Isle of Dogs - Потрага за изгубљеним псом у Јапану звучи као нешто што ме изузетно не занима, али с обзиром на импресивну екипу глумаца која даје гласове, можда и погледам.
Paul, Apostle - Прича о томе како је најзлогласнији гонитељ хришћана постао најутицајнији Христов ученик. Џим Кавизел после Исуса глуми и Павла, вероватно је решио да одглуми свих 12 апостола пре повлачења. Нека је са срећом.

Ready Player One - Асоцијални тинејџер постаје учесник игре и потраге за виртуелним благом, чији је аутор умро и као награду оставио сопствено велико богатство. Међутим, ту су корпоративне аждахе које ће, и у правом и у виртуелном свету, урадити све да се дочепају пара. Мало ми је гротескно и дегуте да Спилберг режира било шта о борби против корпоративних тиатна, с обзиром да је не само једна од њихових главних перјаница, већ и сам припада истима. Једино што би можда могло да ме натера да ово погледам је Тај Шеридан, који ће бити велики глумац једног дана. Мада, сумњам да је то довољно.
Acrimony - Верна жена која је годинама трпела мужа кретена узима ствари у своје руке кад постане јасно да овај шврља. Већ стопут виђено, hell hath no fury like a woman scorned, нећу никад гледати и не занима ме. Мада, назив неког филма ми се дуго није оволико допао.

АПРИЛ '18.

A Quiet Place - Set on a farm where a family is being terrorized by evil. Ал' стависте синопсис, јебасте му кеву. Муж и жена Блантова и Красински ми нису никаква гаранција успеха и мислим да ће ово бити још једно срање у рангу "Знака", мада нико не може да буде немаштовит као Шјамалан, то без икакве дилеме.-
X-Men: The New Mutants - Заболе ме и за старе, а камоли за нове. Жали Боже протраћених талената Ање Тејлор-Џој и Мејси Вилијамс, које морају да се холивудски пробијају у оваквим говнима од филмова. И докле ће се шибати ови мртви коњи и шминкати мртве бабе?
Beirut - A former U.S. diplomat returns to service to save a former colleague in Beirut. Ма, јок.
Overboard - Оригинал са Раселом и Голди ми је један од вољенијих наслова из жанра из осамдесетих. Римејк три деценије касније са десеторазредним глумцима, у обрнутим улогама? Да ли бисте ви гледали на мом месту? Свеједно који је ваш одговор, ја богами нећу.
Rampage - Играо сам игру на Атарију и Комодору 64, али тад сам имао једно 5-6 година, филм о томе сада ме не би занимао, па и да су много подношљивије њушке умешане, а камоли Двејн Џонсон и њему слични идиоти. Ово ћу мирне душе заобићи у широком луку.
Tully - Мајка троје деце и њихова нова дадиља формирају јединствену везу, шта год то значило. Ово не бих гледао ни у лудилу, али пошто су у питању Шарлиз Терон и Мекензи Дејвис, можда им некад и пружим шансу. Без журбе и без очекивања, чак и за једну драмедију, премиса је сувише танка да бих било шта очекивао. Али, видећемо.

МАЈ '18.

Avengers: Infinity War - Терајте се.Where'd You Go, Bernadette - Некад познати архитекта (опрем, жене у црном и квази-феминисткиње, архитектица је проглашено неправилним) која није баш под либелу, одједном нестаје, али су муж и ћерка јој одлучни да је нађу. Због Кејт Бланшет ћу погледати ово, мада се не надам превише.
Slenderman - Неко мршаво чудо са дугим рукама малтретира децу и омладину. Не звучи баш инспиративно, свеже нити оригинално.
A Star Is Born - Имате верзије са Џенет Гејнор и Џуди Гарланд, па видите како то треба урадити. Не кажем да Лејди Гага не зна да пева, али мислим да не глуми довољно добро, а и Бредли Купер свакако не улива поверење. Даље, само постојање нечега што је други римејк нечега је крајње непотребно, нарочито у оваквом времену где влада несташица оригиналности.
Solo: A Star Wars Story - Ајмо сад о сваком лику да направимо посебан филм. Ајмо да муземо до бесвести и изнемоглости. Ајмо да злорабимо масу фанова која би купила и говно са овим логом. Срамотно силовање мозга свих који су волели оригиналну трилогију. Дизнијевци, наглабајте ми се међуножног зноја, не планирам да гледам ваше спин-офове спин-офова и римејкове римејкова, ма колико милиона згрнули, стоко безрепа.

ЈУН '18.

Deadpool 2 - Очекиван наставак, који ћу гледати, пошто сам гледао и оригинал. Очекујем пар осмеха и то је то. Редитељ оригинала отишао након сукоба са главним глумцем око кастинга.
Ocean's Eight - Шта је сад ово, питате се ви? Дозволите да вас просветлим - женски тејк на познату причу, са сестром Денија Оушна и њеном екипом у главним улогама. А знате ко је у главној улози? Сандра Булок. Према томе, шта радити са овим? Игнорисати. Нема на чему.
The Incredibles 2 - Просто сам обожавао први део, и, иако не очекујем ништа, морам да гледам ово. Зашто би неко уопште правио наставак безмало 15 година после оригинала, немам појма.
On Chesil Beach - Две дјеве потиснуте сексуалности очајнички покушавају да буду пробијене у репресивној Енглеској шездесетих година, али се то не завршава ни успешно ни добро. Малчице застарела тема је ипак стављена у интригантно окружење, а плус је и текст из пера Ијана Мекјуана, тако да ћу ово гледати, уз бледуњаву и стидљиву наду да би могло да буде нешто заиста меморабилно и интересантно.
Jurassic World: Fallen Kingdom - С-Р-А-Њ-Е!
Uncle Drew - Филм базиран на рекламама Кајрија Ирвинга за Пепси, о екипи матораца-баскеташа. Волим игру, па ћу гледати и филм, очекујући мање од ништа. Игра и Шек Атек.
Soldado - Наставак Сикарија, без Вилнева и Емили Блант. Гледаћу, ипак, очекујући нешто много слабије од првог дела, који и сам није био савршен.
I Feel Pretty - Centers on an ordinary woman (Amy Schumer) who struggles with feelings of insecurity and inadequacy on a daily basis. One day, she wakes from a fall believing she is the most beautiful and capable woman in the world. With this newfound confidence she is empowered to live her life fearlessly and flawlessly, but what will happen when she realizes her appearance never changed? Што би рекао легендарни Бата Стојковић, ма, ај'те молим вас.

ЈУЛ '18.

The Purge 4 - Ово ме од самог почетка занима врло мало, а четврти приквел део је на самом дну каце за ову годину. Кретенизам тог нивоа ме просто физички боли, као и општи кретенизам холивуда који неће ништа ново смислити ни у следећих педесет година, колико ми се чини.
Skyscraper - Склони се са стране, Стивене Сигале, млађа, напуцанија и вишеструко плаћенија верзија тебе је стигла да те учи занату. Раднику обезбеђења, који је бивши ФБИ-јевац, подмећу подметање (get it?) пожара у зграду коју чува, а он мора да бежи од власти, нађе одговорне, и спасе своју породицу заробљену унутра. Како ће све то? Лако, он је јебени Двејн Џонсон.
The Nun - Млађахна калуђерица у румунском манастиру  одузима себи живот, а поп мрачне прошлости и калуђерка пред полагањем завета долазе да истраже, те проналазе нешто што ће их обоје уздрмати на више начина. Ово је сигурна формула за успешан религијски трилер, тако да ћу га вероватно гледати, али има ту простора за усеравање по свим параметрима, тако да се нећу много надати, далеко од тога.
Mamma Mia: Here We Go Again - Мени је, као обожаваоцу и поштоваоцу Абе било искрено мука од првог дела и од лењости писаца тог филма, те њиховог талента да упропасте све могућности за нешто добро. Тако да ми је ово на листи за прескакање, нажалост.
Alita: Battle Angel - Роберт Родригез ради СФ акцију по манги, очекујем добру забаву и ништа више. Продуховљујуће, дубоке, меморабилне ствари нису његова шоља чаја.
Mission Impossible 6 - Питање за Итана Ханта (а и Тома Круза генерално) - каће цркнеш?

АВГУСТ '18

The Predator - Наставак после тридесет година. Безвезна глупост, сигурно. Да појасним, наставак првог дела са Арнијем. Планиран је рибут, али је одлучено да се ради наставак приче.
The Equaliser 2 - Дензелови ликови на исти калуп, видите шта сам питао Ханта неколико редова изнад.
Christopher Robin - Вини Пу и магични реализам. Ово више није ни смешно.
Scarface - Римејк римејка ће наводно да споји елементе из прва два филма у савремену крими причу. Шта год да се деси, ја то нећу гледати и ко год да је осмислио ово скрнављење заслужује чашћавање електрошоковима.
Three Seconds - Оперативац на тајном задатку у затвору напуштен је током мисије и сада мора сам да пази на своју главу и побегне. Мирише на стандардно паљевинско срање, али понуда је толико слаба да се свело на дај шта даш, тако да ћу вероватно гледати и стидљиво прижељкивати да онај ко је ово режирао (неки Жабар) има који грам мозга.
Captive State - Сај-фај трилер смештен у околину Чикага, деценију након што га је окупирала ванземаљска сила. Делује као нешто што бих прескочио, само да није једне чињенице - Џон Гудмен игра једну од главних улога. То се не сме пропустити, иако сам спреман на ужас.
Cadaver - Осрамоћена бивша полицајка и бивши алкос запошљава се у болничкој мртвачници. Следи очекиван низ догађаја, монструозна убиства и суочење са злом силом, али ћу свеједно ово гледати, иако би се више свиђало мени као тинејџеру. Разлог је веома себичан, ложим се на Стану Катић. That being said, не очекујем баш ништа специјално, далеко од тога.
The Little Stranger -Tells the story of Dr Faraday, the son of a housemaid, who has built a life of quiet respectability as a country doctor. Овај синопсис вероватно не би ни моју покојну бабу натерао да ово гледа, ако сазнам нешто полуинтригантно, можда и посветим који минут овоме.

СЕПТЕМБАР '18.

The Darkest Minds - Шеснаестогодишња девојчица са телекинетичким моћима се придружује групи младих бегунаца које лови влада. Не зна се ништа посебно о овоме, може да буде велико говно, а може бити и "не могу да верујем да је то добро" за другу половину године.
Robin Hood - Ко зна који рибут познате приче. Горе од филма Ридлија Скота не може бити, али ми се свеједно не жури да га гледам. Ту је и црнац Мали Џон, да се испоштује политичка коректност. Већ ми се повраћа од целе ствари.
Boy Erased - Гејеви су решили да јашу. Дакле, овај пут ни црнци, ни белци, ни плавци, фокус свега ове и наредне године у Холивуду ће бити апсолутна инвазија педерски оријентисаних прича на платна и у домове. Овде имамо момка који је са 19 година признао родитељима да преферира дечаке, али, авај, није у питању модерна, либерална, проеуропска, брнабићевско-аздејковићевска средина, него мали град у Америци, а тајо баптистички свештеник. Јуноша креће на терапију конверзије и сукобљава се са главним терапеутом. Ово ћу погледати, из разлога што режира и пише (а и глуми) Џоел Еџертон, аутор сасвим солидног "Поклона". Али, да се кладимо да ће тај конзервативни терапеут испасти прикривени дупедавач? Што би рекао велики Пера Божовић у "Већ виђено" - све се, бре, то коље у буљу.

ОКТОБАР '18.

Venom - Јесте, онај Марвелов је у питању, Спајдерменов архинепријатељ. Не занима ме.
Bad Times at the El Royale - Сај фај трилер о групи гостију у пропалом хотелу чији мутни послови временом ескалирају у насиље. Погледаћу, мада нема баш ништа што ме привлачи.
Hellfest - Серија убистава на Ноћ вештица у тематском парку, при чему посетиоци верују да је то све део спектакла. Већ милион пута рабљена тема, али погледаћу ово, јер режира Џенифер Чејмберс Линч (да, ћерка оног на кога сте помислили), па можда буде и нешто занимљиво, мада она нема неку импресивну листу у свом си-вију до овог тренутка.
First Man - Рајан Гуска у улози Нила Армстронга. Пре бих гледао "Обрачун у казино кабареу".
Halloween - Још један у низу последњих сусрета Лори Строуд и Мајкла Мајерса. Али, пошто се враћа Џејми Ли Кертис, а Џон Карпентер је извршни продуцент, можда и погледам. Можда ће му најзад доакати после 40 година. После 20 нису успели, и поред одрубљене главе.
Jungle Book - Превелики број адаптација. Скоро је било нешто, сад поново. Гласове дају све сами асови, али ипак сам престар за овај лајв-екшн.
The Girl in the Spider's Web - Суперхакер Лизбет Саландер овај пут колико знам нема везе са шведском трилогијом, нити Финчеровим римејком, него је у питању посебна књига. У сваком случају, врло ме мало то занима, јер је све већ изексплоатисано ко зна колико пута. А можда је и наставак који Финчер није хтео да режира, откуд знам. Као што рекох, баш ме брига.
Overlord - Група храбрих Амера се уочи искрцавања у Нормандију спушта иза непријатељских линија да изведе мисију од кључне важности за успех инвазије, али се временом испоставља да се дешава много више од пуке војне операције. Не делује ми инспиративно, али можда и погледам, јер више практично и не постоји ништа што ми делује другачије.

НОВЕМБАР '18.

X-Men: The Dark Phoenix - Све сам чуо, али да у истој години изађу два филма из исте франшизе, то још никад не видех. Заиста фрапантно, не знам шта више да кажем.
Mary, Queen of Scots - С обзиром да сам гледао Шилерову "Марију Стјуарт" у извођењу Атељеа 212, и да ми је позната прича, ово ћу свакако гледати, мада није представа, иако сумњам да Робијева и Ронанова имају капацитет да испоруче било шта слично ономе што су дале Светлана Бојковић и Дара Џокић. Но, прича је довољно занимљива, погледаћу.
How the Grinch Stole Christmas - Ваљда ће овај анимирани да буде бољи од оног са Џимом Керијем. Гласом га мења Бенедикт Камбербач. Не надам се много, али можда и погледам.
Holmes&Watson - Још једна, ко зна која, инкарнација приче о чувеном детективу и његовом помоћнику. Није то ништа озбиљно, чим глуме Вил Ферел и Џон Си Рејли. Не гледа ми се.
Fantastic Beasts and Where to Find Them 2 - Јебе ми се за било шта што има везе са Џеј Кеј Роулинг. а камоли њеним фантастичним зверима, поготово ако је у питању наставак.

Widows - Толико срање да сам морао да га поменем. Четири пљачкаша гину током неуспелог хајст покушаја, и шта се дешава, ко се окупља да преузме ствар и изведе пљачку? Имате три покушаја да погодите.

Wreck-It-Ralph 2 - Рекох, ни први нисам гледао, а требало би. Планирам.
The Women of Marwen - Нешто што има јако добар потенцијал, под условом да га не убије Земекисова претерана мелодраматизација. Истинита прича о човеку кога је пет тинејџера пребило на мртво име, и који по буђењу из коме пати од амнезије, а као вид терапије, гради макету белгијског села усред 2. св. рата и бежи у свој свет фантазије. Изгледа као нешто блесаво, али биће занимљиво видети Стива Карела, који је тек на моменте показао да може бити веома озбиљан драмски глумац. Надам се да ће то и овде бити случај.

ДЕЦЕМБАР '18.

Mortal Engines  - Лутајући градови у пост-апокалиптично доба који троше једни другима ресурсе, а повремено се и гутају да би наставили да функционишу. Не измишљам ништа што се синопсиса тиче, ово ме толико не занима да је то просто за причу.
Bumblebee - Живот и прикљученија чувеног Аутобота. Не интересује ме.
Aquaman - Још једна адаптација стрипа ми не треба у животу, нарочито ако треба два сата да гледам разбацаног Момоу и да се згражавам колико не уме. Да сам тинејџерка, можда бих то и толерисао, овако немам ни најмању жељу да гледам било шта на тему.
Mary Poppins Returns - Одрасли и несрећни Џејн и Мајкл, у доба депресије, и омиљена им дадиља која их вади из буле. Да имам 10 година, можда би ми било занимљиво, овако...
Bohemian Rhapsody - Ја сам, као заклети Квиновац, резервисан и купљен. Али, јавља ми се да је педерчина Сингер ово упропастио преко сваке мере. Видећемо. Рами Малек језиво личи на Фредија на промотивним фоткама, још од Дорса и Вала Килмера не беше такве сличности.

НЕОДРЕЂЕН ДАТУМ '18.

Creed 2 - С обзиром на очекивања, прошлогодишњи Крид чак и није био толико лош, али заиста не видим потребу за снимањем наставка. Осим пара, наравно, а оне побеђују све.
The Alchemist - Не.
The Expendables 4 - Још веће не.
Triple Threat - Група пропалих плаћеника се судара са триом убица одлучним да збрише милијардерову ћерку одлучну да преузме крими синдикат. Ово никако не обећава, с тим што ће, гледајући поставу, сигурно бити светско макљање, надам се само да ће бити са коликим-толиким мозгом, као што је био "The Raid".
Eggplant Emoji - Нетфликсова комедија о тинејџеру који случајно током камповања одсеца себи Џонсона, те напорима да се спаси што се спасти може. Не занима ме уопште.
LАbyrinth - Џони Деп и Форест Витакер решавају убиства реп промотера. Гледаћу, у нади да нема никаквих чудовишта, караконџула, фантазија, духова, гулова и осталих фрикова који обично иду уз Депа.
Cruella - Није ме много занимала ни као дете, усташки керови ми не спадају баш у домен интересовања.
Bird Box - Жена са повезом преко очију и двоје деце гацају низ реку у пост-апокалиптичном окружењу. Страх ме да питам шта још раде, Сузан Бир је имала редитељских погодака, али Нетфликс и Сандра Булок су ми упозорења да се овога клоним, и то свакако и планирам.
Valley Girl - A badass punk rock musician and leader of the band the Propheteers (Josh Whitehouse) falls hard for a squeaky-clean upscale girl from the Valley. Још један блаблаленд. Немој, живота ти. Не могу то да поднесем. Још кад видим ово badass, па људи очекују неког Дејва Мастејна, а добију нову верзију Рајана Гуске. Ваши и моји параметри за badassery се значајно разликују.
Backseat - Прича о Дику Чејнију и осталим Бушовим сатрапима. Угините, говнари.
The Bell Jar - Дакота Фенинг је баш решила да се врати на велику сцену. Игра младу (ко)лекторку из педесетих година прошлог века која полако клизи у лудило. Гледаћу, без икаквих очекивања, тако да могу само пријатно да се изненадим.
Gemini - Трилер о селебрити злочинима. Не занима ме.
Hotel Mumbai - Група Пакистанаца упада у хотел Таџ Махал, узима гомилу талаца и стање веома брзо ескалира. Гледаћу, те ствари су увек напете и добар су материјал за филм, али сам сигуран да ће филм боловати од стандардних клишеа.

                                                                       *****

Дакле, шта можемо закључити? Чека нас још јаднија, још сиромашнија, још беднија, још кукавнија година од неколико претходних. Надам се да ће испливати нешто што још није на овим листама, јер иначе за нас анти-блокбастерски оријентисане гледаоце, нема среће ни хлеба у будућности. Надам се да ће се на пример завршити Скорсезеов "Ирац" и још неки наслови, да бар имам шта да чекам и чему да се надам, па макар те наде биле узалудне (обично и јесу).

Ретроспектива: Двадесет први век на филму - трећи део (2011 - 2015)

Време је да видимо и последњи део ретроспективе о овом веку. Нема потребе за помпезним уводом, за праве мазохисте, први део текста је овде, а други овде . Иде трећи.

2011. 

THE ARTIST - Сигурно један од најбољих филмова од свих номинованих и храбар подухват у ситуацији кад су неми филмови практично искорењени табу и присутни су само као реликвија прошлости, али са друге стране, не слажем се ни са онима који Азанавичијуса проглашавају не знам каквим револуционаром - неми филмови су присутни већ сто година, што би рекао Харви Кајтел у улози Винстона Вулфа, let's not suck each other's dicks yet, то што је кретенско-хипстерска публика тек сад дошла у контакт са њима, не значи да треба да начинимо "Глумца" најоригиналнијим филмом века. Добар је, и то је све. Мени лично је најзанимљивији био (као и свуда где се појави) велики Џон Гудмен. Погледајте га.

THE DESCENDANTS - Нисам гледао. Упркос доста помпезној најави, тај филм није урадио ништа. Рекао бих да је тежак промашај, али можда му некад и дам прилику. Без журбе, свакако, није ми у фокусу, морам да признам.

EXTREMELY LOUD AND INCREDIBLY CLOSE - Нисам гледао, делује као претенциозно пост-11-септембарско срање, мада допуштам себи могућност грешке. Са једне стране, Сандра Булок у постави не помаже, али са друге, ту су Макс Фон Сидоу и поменути Гудмен. Видећу.

THE HELP - Није то без икаквог шмека и има пар добрих фазона и пар добро одглумљених улога, али кад се све сабере, исувише је танко и прежвакано да би било имало релевантно (можда се неко неће сложити и повезивати расизам и Трампа), али није овај филм на потребном нивоу да би био ишта више од спорадично интересантне приче. Само просек.

HUGO - Рекох већ у Мартијевој ретроспективи да овај дечији СФ нисам гледао, то се није ни сада променило. Мислим да је у питању лепо нашминкани, али ипак празни филмић. Камо среће да грешим, али кад су овакве ствари у питању, то се прилично ретко догађа.

MIDNIGHT IN PARIS - Стандардна Кенигзбергова лимунадица. Осим лепо оживљеног Париза из прве трећине прошлог века, не памтим баш ништа што ме је посебно одушевило.

MONEYBALL - Солидна прича о томе како зарадити од бејзбола пратећи статистику. Ко воли ту тематику, ОК је. Има и бољих, наравно, али може да прође. Бред Пит мало вади ствар.

THE TREE OF LIFE - Кандидат за најпрецењенији филм овог века. Два сата и двадесет минута живота у неповрат. Таштина празнине. Не знам чиме се Теренс Малик дрогира последњих петнаестак година, али лоше га вози, у сваком случају. Некима се много допада, не знам зашто.

WAR HORSE - Нисам гледао и не планирам, осећам још једну помпезну папазјанију и симфонију јеврејштине у квази-уметничком руху. Спилбергов зенит је одавно прошао, и као редитељ тешко да може да ме заинтересује за било шта. Иако је родила термин од кога ми дође да забодем себи нож у каротиду - летњи блокбастер - "Ајкула" је и даље његов најбољи филм, то вам потписујем без трунке двоумљења. Требало је већ одавно да се пензионише, али паре...

Jodai-e Nader az Simin - Познат и као "Развод", заслужени добитник Оскара за најбољи страни филм. Фасцинантна мешавина студије карактера, али и друштва, под лупом су сви светоназори иранске породичне традиције и културе земље уопште. Глумци бриљирају, нарочито Шахаб Хосеини и Лејла Хатами. Можда комерцијално најуспешнији филм Асгара Фархадија.

Season of the Witch - Гледао сам 15 минута и могу безбедно да кажем да је ово једно од  највећих гована не само ове године. Николаса Кејџа треба протерати из Холивуда. Није он најгоре што му се тренутно догађа, али би много добио кад би се ратосиљао те будале.

Hobo With a Shotgun - Варијација на филм "Machete" са оматорелим Рутгером Хауером. Може да прође као лака забава коју смо волели са девет година, наравно, ако се не схвати озбиљно.

Win Win - Симпатична драмица о адвокату који је успут и рвачки тренер. Од потпуне досаде га одваја занимљива екипа коју чине Пол Ђијамати, Ејми Рајан, Мелани Лински и Берт Јанг.

Margin Call - Поглед изблиза на генезу економске кризе крајем прве деценије овог века. Ништа епохално, али треба погледати уколико вас занима економска тематика, а има и неколико добрих глумаца у солидним улогама. Може да прође уколико вам та бранша није досадна.

The Adjustment Bureau - Нисам гледао и не вуче ме, а Мет Дејмон само још више доприноси томе. Осим тога, са СФ филмовима на сличан фазон се претходних година и те како претерује.

Coriolanus - Новопечени Србин Рејф Фајнс је снимио ову модерну верзију Кориолана на улицама Београда, и то изгледа доста добро. Није као неке позоришне верзије, али указује на универзалност проблема и фино је режиран и одглумљен, што је мени сасвим довољно.

Hail Pass - Фарелијеви дефинитивно нису оно што су били, изгубили су оштрицу, и сада можемо само да их се сећамо са сетом, гледајући "Кингпина", "Има нешто у вези Мери" и "Ја, моја маленкост и Ирена". Покушаји да се од Овена Вилсона начини глумац су узалудни.

Beastly - Рекао сам једном, и опет ћу, "Лепотица и звер" има једну људску адаптацију, и то је она француска, Коктоова, из 1946. године. Остало је све јад и беда, а поготово овај избљувак.

Limitless - Концепт није незанимљив, али није ни нешто што обара с ногу. Бредли Купер није ужасан, али не одушевљава. Читава реализација је такође просек. Све то чини један изузетно заборављив и просечан филм, који тежи ка исподпросечном. Можете слободно да прескочите.

The Lincoln Lawyer - Меконахи интригантан, као и у малтене сваком филму који је снимио након напуштања калупа "романтичног јунака", филм гледљив, али ништа за уџбенике.

The Beaver - Тотални треш, који покушава да буде некаква паметна драма са комичним елементима, и филм са поруком, али на крају крајева бива само оно што јесте. Срање. Жали Боже талента који Мел и лезба Џоди неоспорно имају, а просут је на овакво говно. Кад се само сетим да сам га чекао са нестрпљењем и добио једно велико ништа. Но, добро, није први пут, и не односи се само на филмове. Мел се у међувремену искупио режиравши Хексо риџ.

Scream 4 - Не занима ме.
Rundskop - "Глава бика" је белгијски филм који ми се допао. Јасно је да није прва лига, али свиђала ми се драма, глума Матијаса Сконертса и расплет ми је био скроз реалан.

Fast Five - Ако чујете неко шиштање, то је мој скротум. Гледао сам само Токио дрифт, и то ненамерно. Ако би постојала листа небитних ми филмских франшиза, ова би била врло високо.

On Stranger Tides - Још увек треба да се натерам да погледам било шта сем првог дела Пирата са Кариба. Можда кад будем хтео да убијем мало времена, дођем и до овога. Можда.

We Need to Talk About Kevin - Одлична премиса и сјајна улога Тилде Свинтон, али  остало је прилично испразно. Приступ тематици и реализација су крајње штури и проблематични.

Melancholia - У Фон Трировим оквирима једва просек. Има бољих, а има и горих наслова. Ипак, не могу се отети утиску да сам очекивао много више, и с те стране ми је био празњикав, па чак и досадан, без правог импакта. Ипак, то је први филм који ме натерао да помислим да Кирстен Данст можда може да одигра нешто, што је у другој сезони "Фарга" и потврдила.

La piel que habito - Алмодоваров нашминкани римејк доноси испеглану фотографију и већи буџет, али осим спорадично занимљивог Бандераса и врло добре Елене Анаје, ништа више. Епилог се може наслутити пре истека прве половине, према томе, ништа специјално.

Drive - Није ме дотакао ни у једном сегменту. Требало би да буде омаж кримићима осамдесетих, с тим што су они савршенство филмске уметности за ово гомно. Статичан, идејно празан, никакав. Ако од јебеног Гослинга више нисам ни очекивао, од Рефна богами јесам, и ужасно ме је разочарао, велика је ово штета. Још више ме збуњује хајп око филма.

Bir Zamanlar Anadolu'da - "Било једном у Анадолији" је одличан филм. Џејлан поново успева, и то не први пут, да у објективно развученом филму сервира довољно паметних и интересантних ствари да не погледате на сат током гледања - иако се углавном оно битно базира на дугом дијалогу, он није пуко баљезгање, као што је обично случај, већ служи да нам ближе представи ликове, открије нам ствари о њима и прикаже ствари какве јесу ономе ко зна да гледа. 

X-Men: First Class - Рекох већ у неком од претходних наставака да ме снажно не занимају Марвелове адаптације и да веома ретко гледам исте, ма колико биле честе претходних година.

Hangover 2 - Гледао сам само први. Доста је, ако је за вајду.

Cars 2 - Исто што сам и горе написао. А и први део је говно.

Horrible Bosses - Пар пута сам се осмехнуо, што је више него што су многи филмови маскирани у комедије постигли претходних година. ОК за једно гледање, али заиста просек.

Crazy, Stupid, Love - Без коментара.

Final Destination 5 - Изгубио сам интересовање после прве. 

Rise of the Planet of the Apes - Једина планета мајмуна коју признајем је она оригинална, и то њен први део, у режији Френка Шефнера. Остало све посматрам као начин да се згрну паре, што и јесте истина. Можда ту и има шта да се види, ал' нема потребе за пет рибут наставака ако су поенте већ саопштене у оригиналу. Тим Бартонов римејк намерно не спомињем, јер је такође ужас. Посматрам овај филм као златну коку и ништа више, а као такав ме не занима.

Monsieur Lazhar - Снажна драма смештена у школски миље, која осим што пружа занимљиву студију карактера, такође пружа и увид у многе од недаћа које наставнички посао носи. Веома успео филм, баш из разлога што ништа не ублажава нити шећери, а није уобичајен "деца из проблематичних средина се уче понашању и одрастању и на крају науче да се носе са животом захваљујући наставнику". Треба да га види свако ко је икад радио у школи. Није ремек-дело, али је допадљив и интелигентан филм. 

Conan the Barbarian - Сви римејкови су непотребни, али ово је један од непотребнијих икада. Буквално не постоји разлог за његово постојање, осим да тинејџерке дрљају минџе на разбацаног Хавајћанина, који, ем што глумачки не може да приђе Арнију (а Арни није био неки глумац, поготово у то време, једноставно је био прави за ту улогу), ем брбља као тајландска курва, и то речником 21. века, што је посебна травестија. Једно од главних обележја Конана је мали број речи које изговара, не да би изгледао препаметно, него зато што није спреман ни способан за више. Гледао сам 20 минута и смучило ми се. Ако вас интересује нешто више од самогратификације, прескочите ово, молим вас. Нема потребе да губите време.

Carnage - Зна се колико волим Поланског, али овде је све толико танко да остаје питање поенте снимања. Све поенте су исказане веома рано, тако да нам до краја остаје само да видимо то чувено дивљање, које испада једно велико ништа. И сам литерарни предложак је смешан, тако да можете комотно да заобиђете ово испразно млаћење. Штета за добре глумце.
The Three Musketeers - Верзије које су ме занимале (из 1948. и 1973.) сам већ гледао, и то по више пута. А гледао сам двапут и ону с почетка деведесетих. Према томе, ова апсолутно нема шта да ми понуди, самим тим ме и не занима да гледам компјутеризовани свошбаклинг.
Albert Nobbs - Кажу да је Глен Клоуз брутално опљачкана за Оскара за улогу у овом филму. А и свиђа ми се Арон Тејлор-Џонсон из оних филмова у којима сам га гледао. Питање је само да ли су те две ствари довољне да потру чињеницу да ме премиса нимало не интересује. Видећу.
A Dangerous Method - Непрепознатљиви Кроненберг још од друге половине деведесетих прави бедне, празне, плитке мејнстрим филмове на које би седамдесетих и осамдесетих са згражавањем пљунуо. Не знам шта му је, нити могу то да оправдам (сем можда новчано), али овај "опасни метод" је генеричко говно које не ваља ничему. Поред свега написаног, глупо је.
Shame - Шта знам, танко ми је то. Фазбендер јесте разбио, и као студија његовог карактера, филм солидно функционише. Као било шта друго - досадан је и незанимљив. И предуг.
Tinker, Tailor, Soldier, Spy - По свему просечан римејк. Оригинална серија са Сер Алеком Гинисом је милијарду пута боља. Осим тога, снимљена је кад је хладни рат био свежа ствар.
Killer Joe - Матора дртина Били Фридкин још није за старо гвожђе. Већ сам рекао зашто овде. Вероватно филм којим се Метју Меконахи коначно ослободио ужасних стереотипа који су га претходних петнаестак година коштали озбиљније каријере. Велики је то глумац, нема шта.
The Raid: Redemption - Бесомучно азијатско млаћење. Провејава Карпентеровски нихилизам all the way. Добро је, задовољан сам. Нема не знам ни ја какву поруку ни поенту, али одавно не видех овако одлично режиран акциони филм прожет невероватно снимљеним секвенцама које вам, хтели ви то или не, бустују адреналин на максимум. Наставак је скроз непотребан.
Warrior - Ништа велико, ништа посебно, ништа ново, ништа револуционарно.
50/50 - Ништа специјално. Помпезна најава, богзнакаква улога Џозефа Гордона Левита, изузетна драмчуга...од свега тога скоро па ништа. Левит има једну до две добре сцене, Анџелика Хјустон је солидна у улози од пар минута, али ништа што већ није милион пута третирано на филму, и то на много боље начине од овог. Да не говорим о "how too convenient" крају. Морам да честитам и Сету Рогену што је накратко покушао да буде озбиљан (рекао бих са половичним успехом), али све то није довољно да би ово био не знам какав филм.
Straw Dogs - Ремек-дело Сема Пекинпоа оскрнављено 40 година касније да би неки мамлази згрнули паре. Згрожен сам.
My Week With Marilyn - Пар солидних улога, али то је све, претанко и презаборављиво.
The Thing - Ако већ неко нешто мора да римејкује, нека то буде Џон Карпентер, а ако он тај свој римејк учини скоро савршеним, то се једноставно не дира. Што би рекао један мој бивши ученик, ову абоминацију треба избегавати по сваку цену.
Les Intouchables - Најбоља комедија у последњих десет година, а вероватно и уопште у овом веку. Један од ретких филмова који ме је искрено и од срца насмејао, мада може опуштено и да се плачуцка, јер је у средишту свега топла људска прича. Нарочито ме је купила чињеница да хумор није увек политички коректан, и то у околностима кад би требало да буде такав.
J. Edgar - Не могу ово да гледам. Не сумњам у бар солидну улогу Дикаприја, бар солидну режију Иствуда, али педерашку пропаганду не варим. Не могу, и то ти је. Мада, прочитао сам да се убраја у слабије Клинтове филмове, па ето, макар ми је мало лакше.
The Best Exotic Marigold Hotel - Препоручен ми је одавно, али никако да се наканим. Делује ми сувише бенигно за мој укус, али добра је екипа, ако се неколико пута насмејем, биће то ОК.
The Girl With a Dragon Tattoo - У сваком смислу грозан филм. Прозаичан, лоше написан, са сценама за не поверовати, и надасве, ужасно незанимљив. Да се разумемо, није ни шведски оригинал неки јеботе-Бог-какво-ремек-дело филм, али је за овај избљувак "Грађанин Кејн".
Sherlock Holmes - A Game of Shadows - Нисам гледао.
We Bought a Zoo - Зашто сам ово гледао? Што би рекао сенатор Клеј Дејвис из "Жице" у интерпретацији феноменалног Ајзеје Витлока Џуниора - SHEEEEEIT!
The Iron Lady - Мерил Стрип добро глуми, остало за заборав.
Insidious - Језиво сам разочаран, јер је ово почело као нешто што би заправо могло да буде добро (и језиво), а онда се претворило у забавни парк - фестивал "винк-винкова", "не-брините-то-је-само-филм" призора, неповезаних и нелогичних ствари, и ужасних разрешења. Увек волим да видим Барбару Херши, па макар имала и 70 година, то је свакако плус.
Kill the Irishman - Добра постава, али ништа више од тога. Пропали потенцијал.
Tyrannosaur - Ок филмић, али ништа што се претерано памти. Добра улога Питера Мулана.
Mientras duermes - Занимљиви Балагеров морбидни трилерчић, са одговарајуће изопаченим Луисом Тосаром у главној улози. Није ово врх светског филма, али је сасвим солидан, и може да прође, ако волите гротеску и црни хумор. У сваком случају, више ми је легао од РЕЦ серије.

2012. 

ARGO - Једна од гнуснијих лажи које сам чуо (у овом случају, видео) претходних дана, а не слушам их мало, је овај натпис "BRILLIANT" на овом омоту. Ово је далеко од те одреднице колико и наше култно остварење "Свемирци су криви за све". Ово срање није ништа друго него ветар у једра америчког квази-патриотизма, коришћењем блатантних историјских неистина да се креира некаква слика о америчким спасиоцима (Исусе, по који пут?). Исказивање људских емоција у ситуацијама које то захтевају је овде потпуна непознаница, чак и за глумце који су доказано добри, и иначе немају проблем с тим (мислим пре свега на Кренстона, Гудмена и Аркина). И уопште, ништа у филму нема никаквог смисла, али очигледно да је послужио сврси, и одрадио своје тамо где треба. Последњи ексер у сандук у коме лежи кредибилитет награде Оскар. Тачније, оно што је од њега остало. Сад више нема ничег.

AMOUR - Стандардно добри Ханеке проговара о животним темама на себи својствен начин. Није ово његов најбољи филм, и мало је развучен, без сумње, али је добро реализован, чак и са тематиком пуном општих места, без правог заплета - филм је једноставно о љубави и смртности - добри глумци су пренели потребну емоцију - Жан-Луј Тринтињан и Емануел Рива бриљирају, а помаже им увек поуздана Изабел Ипер. Као и увек кад је Ханеке у питању, филм није баш пријатан за гледање, али је сјајно режиран и одглумљен, и тера на размишљање. А шта више имамо право да захтевамо од једног филма? Свакако га треба погледати.

BEASTS OF SOUTHERN WILD - И поред упечатљиве главне јунакиње, филм је безвезе. Не знам, можда се нисам удубио довољно, али не нађох се инволвираним.

DJANGO UNCHAINED - Ок је, али насиље ми је превише cartoonish, а филм превише развучен за своје добро. Уосталом, већ сам писао опширно о филму овде, за колегин блог, па оверите то.

LES MISERABLES - Претенциозно срање у виду тросатног мјузикла где сви живи певају, и који знају и који не знају. Свака част Ен Хетавеј на Оскару, али то је отприлике једина улога која се може назвати одличном. Толико обиман и опширан роман не може верно да се пренесе на платно, ма којим триковима прибегли, нарочито кад је све овако усиљено опеглано и извештачено. Више ми се допала наша позоришна верзија, а ту игра Босиљчић, па ви видите.

LIFE OF PI - Упркос томе што Анга Лија углавном поштујем (искључујући каубоје пешоване и још покоји наслов), ово није успело да ми одржи пажњу као књига. Није ни књига неко show-stopping ремек-дело, али ми се поприлично више дојмила од филма. А то опет не значи да је филм лош. Само није много добар. Шта знам...ако волите авантурице са мало памети, оверите.

LINCOLN - Нисам се још наканио да га погледам, види шта сам рекао за Спилберга изнад. Верујем ја да је Данијел Деј-Луис развалио, само не знам да ли је толико да ми држи пажњу три сата. Нисам довољно убеђен у епикнес целог пројекта да бих се у исти упустио.

SILVER LININGS PLAYBOOK - Иако јесте нешто боља од генеричких романтичних драмедија данашњице (као да је то посебно тешко), они који говоре о богзнакаквој умешности, оригиналности и јединствености у овом жанру нису гледали довољно филмова, иначе би знали да тако нешто не постоји већ неких тридесет и кусур година, можда и више. Жестоко су угурали малу ЏејЛо (не фром д блак него ово бело ђубре) и направили од ње најплаћенију глумицу данашњице у року од неколико година. Није она овде била лоша, и ушила је сиротог Бредлија за три копља, али Оскар? Немојмо се зајебавати, људи. Да не говорим о јадном Боби Дију, који је завредео номинацију, чим је после икс година дошла улога у којој не прди, псује, прети и прича масне вицеве. Није ово ни лош филм (нек се зна да сам и то рекао), али не треба му приписивати нешто што дефинитивно не поседује.

ZERO DARK THIRTY - Ако постоји филм који сигурно нећу гледати до смрти, то је овај. Глорификација ликвидације несрећног Осаме кроз призму врлих Американаца, који су истог тог Осаму подигли и отхранили од три киле меса - Гебелсове методе су биле суптилније.

The Amazing Spider-Man - Рекох већ да ме нимало не занима готово читав Марвел универзум, може да ме дотакне евентуално матора цртана серија или неки стрип који би ме вратио у детињство. Филмска трака није да се троши на 18 делова Спајдермена, био он Мегвајер, Гарфилд или који већ други просечан глумац. Сад ће неки јеша продуцент који ово чита да се сложи са мном и почеше леђа свежњем новчаница, а други баци у камин да му буде топло.
American Reunion - Четврти део мангупа који оверавају матуру. Не занима ме, било је занимљиво кад сам имао 14-15 година, негде после бомбардовања, сада дефинитивно није.
The Avengers - Види шта сам реко горе за Марвела.
Bernie - ОК црна комедија са Џеком Блеком и Ширли Меклејн. Луду бабу волим, она је сјајна глумица, а Џек ми је симпатичан, тако да ово може да прође.
The Bourne Legacy - Само је један Борн, и то је Ричард Чемберлен. Нисам гледао ниједан део ове извештачене франшизе, па нећу ни њен трећи наставак, у коме заправо и нема Борна.
Cloud Atlas - Са овим су много хтели, много започели, али су мало шта успели. Многима се свиђа, а како ја углавном идем у ћораву страну кад су филмови у питању, мени се не свиђа. Рекао бих да је много загрижено, а мало тога сажвакано, прогутано и сварено.
Contraband - Генерички акциони трилер, који се може испратити и жмурећи на једно око.
The Dark Knight Rises - Могла је ова трилогија фино да се заокружи, али због бројних проблема, не добацује даље од просека. Пре свега, мучи ме несрећни Том Харди и његов лик који све време мумла као да га је Вин Дизел правио (са Аном Ивановић, која је ту негде што се разговетности тиче), на крају се од вонаби бедес мадрфакера претвара у кученце Марион Котијар које она користи по својој вољи. Затим, не могу да заобиђем Селину Кајл, која је у инкарнацији Ен Хетавеј сувише слаба и њањава, и премало психотична и неуротична да би могла да примирише великој Мишел Фајфер. А све је то само врх леденог брега. Недоречено.
Dark Shadows - Овде ни Мишел није могла ништа дуради, иако је без двоумљења најбољи елемент. Сирома' Бартон се погубио. Толико има рупа и нелогичности да сам склон да поверујем да је готик-сапуница из шездесетих на којој је ово засновано заправо боља. Ложим се и ја на Еву Грин, али то није довољно да ово досегне памет једне "Велике рибе", а камоли Бетмена, Едварда и Битлђуса. Око њих се бар знало шта очекивати од Бартона.
Detachment - Тежак, али солидан филм са Едријаном Броудијем. Режира Тони Кеј, који је својевремено потписао "Фатални курс Икс" (тј. Америчку историју).
End of Watch - Солидан документаристички полицијски трилер са Џејком Гиленхолом. Заправо, неочекивано занимљив филм.
Flight - За дивно чудо овде Дензел није опасни правдољубиви баја који је спреман да да живот за истину (као у већини својих филмова), већ херој са пуно мана, истрошен човек који прави грешке. И добро му је легло. Није то сад неки филм о коме ће се причати дуго пошто све нас прекрије зелена трава заборава мог, али је ОК, нема Земекисовог уобичајеног популизма, а и са моје стране много хваљени Џон Гудмен бриљира у феноменалној епизоди. Може да прође.
Ghost Rider: Spirit of Vengeance - Рекох шта имах о тој тематици. А нарочито о Николи Кавезу.
Hotel Transylvania - Кажу није лоше. Видећемо.
The Hunger Games - Џејло поново јаше. Шишти ми скротум за овај филм и све његове ничим изазване наставке, књига је треш, филм нећу ни гледати, имате недостижни Battle Royale (2000) Кинђија Фукасакуа са сличном тематиком и премисом, па погледајте како се то ради.
Lawless - Британска гангстерска драма из прве половине прошлог века, из сличног окружења као што су рецимо Пики блајндерси. Ипак, овај увод звучи много боље него што филм јесте. Није лош, али није за памћење, може се и погледати и прескочити, како вам воља.
Looper - Још једно изузетно помпезно најављивано остварење за које се испоставило да је тешко срање. Толико пута виђена ствар да је то просто занимљиво. Скоро увек кад се тресе гора, на крају се роди миш. Да не помињем претеривање сваке мере са том тематиком путовања кроз време, и уопште СФ-ова са утицањем на будућност.
The Master - Нисам гледао, срам ме било. Добри су ми и Хоакин и покојни Филип и режисер, у највећем броју случајева. Видећемо шта ће од овога бити.
Men in Black 3 - Нису ме претерано занимала ни прва два филма, исти је случај и са трећим.
Moonrise Kingdom - Веса Андерсона сматрам једним од највећих претенциозних шминкера у Холивуду тренутно. That being said, ово ми није било тако лоше, али није ни нешто због чега бих од одушевљења правио мексичке таласе. Заправо, већ сам га највећим делом заборавио.
The Perks of Being a Wallflower - Има ту симпатичних момената, али све је то сувише бенигно да би ме погодило на личном нивоу. Фина је она деоница са музиком покојног Боувија, додуше.
Prometheus - Деда Ридли је дефинитивно погубио конце овде, приквел "Осмог путника" је уствари папазјанија расута у десет различитих праваца, а без иједног објашњења, разрешења, правца у коме би се могло ићи. Штета што ово има било какве везе са таквим ремек-делом, не видех много конфузнијих филмова. Да није одличног Мајкла Фазбендера, комотно би могао на дно каце, он успева да буде убедљив, али у крајњој линији, не успева да оживи целу ствар.
The Raven - Као пристојан познавалац Поовог живота и дела, могу да кажем да овај филм једва добацује до просека. Знам да је ово фиктивни акаунт његовог живота и да није ни сврха да буде историјски прецизан, али свеједно није нешто. Можда је занимљиво погледати како Београд, у коме је филм сниман, мења викторијански Лондон половином 19. века.
Taken 2 - Разумем да је Лијам Нисон пукао откад му је настрадала жена и да само жели да скупља чекове и смејуљи се док се будале пале, али је мало отужно у шта се претворио некад респектабилан глумац. Извор спрдње и мимова. Мада, опет кажем, заболе га, згрће милионе.
Ted - Мени је Сет Мекфарлан и његов морбидни no-holds-barred хумор у реду, и навикао сам на њега. И признајем да сам се насмејао два-три пута, чак сам прснуо у смех, што није изазвао велики број филмова. Али, то једноставно није довољно за ишта значајније, ни меморабилније.
Total Recall - Верховен и Арни су закон. Има и тај филм милион мана, али је у односу на ово ђубре целулоидна поезија првог реда. Не постоји ништа чиме ме је ово интригирало (да, ни изглед Кејт Бекинсејл то није могао, као да редитељ не може да ради оно што треба са њом код куће, као сви нормални парови, него мора да се дражи и за време снимања. Аман, човече).
Wrath of the Titans - Наставак римејка. Буквално не постоји ништа што ме мање занима од тога.
Wreck-It Ralph - Нисам ово гледао, а требало би, јер добих дојаву да све пршти од референци на ретро гејминг, култне наслове са аркада и конзола уз које сам одрастао. Гледаћу, свакако.
Anna Karenina - Невиђено срање. Ову књигу је немогуће одлично адаптирати, а кад то нису до краја успеле ни праве филмске звезде попут Грете Гарбо, Вивијен Ли и Татјане Самојлове, сигурно неће ни неухрањена, анорексична Кира са емоцијама дрвене лутке и харизмом везане вреће. Главни проблем који сам имао, поред промашеног кастинга, је што има толико наглашено позоришну атмосферу, као да глумци примају упутства док су још на даскама.
Quartet - Ово ћу погледати само зато што режира Дастин Хофман и добра је екипа.
Great Expectations - Књига, па Линов филм из четрешесте. Остало у ђубре.
Skyfall - Јок.
Seven Psychopaths - Просек, али извлаче Сем Роквел и Кристофер Вокен.
Pieta - Има Ким Ки-Дук бољих филмова, али није ни овај лош, може да прође, ко воли тај стил.
The Dictator - Од Коена варим само Бората, и донекле Али Џија. Нек ме заобиђе са квази-дубоким штивом, не лежи му. Током оних петнаест минута што погледах, нисам био купљен.
The Berberian Sound Studio - Сасвим солидан британски филм који је мајсторски оживео атмосферу италијанских хорора седамдесетих. Да је крај мало бољи, била би то одлична поланскијевско-линчовско-кафкијанска посластица. Али, ни овако није лоше.
Људождер вегетаријанац  - Нажалост, најбољи филм западних сусједа у овом веку. Кажем нажалост, јер је толико пун црнила да је на моменте тежак за гледање. Он хируршки прецизно сецира све ужасе корупције у коју су огрезле све околне имитације држава, у овом случају у медицинском сектору. Било шта што бих рекао покварило би ужитак, једноставно морате да видите, и тако схватите да је све апсолутно исто и у овој нашој несрећној, већ 17 година окупираној земљи. Бруталан спој драме, хорора и црне-да-не-може-бити-црња комедије, који готово да уопште није претеривање. Топла препорука, али није за слабе стомаке, јер је у питању - буквално и метафорично - убијање живота у самом зачетку. Једини већи проблем који имам са овим филмом је очигледна намера јудендојчкроата Бранка Шмита да свима који су оне најтеже џукеле, грешници у крви до лаката и најбездушнији смрадови, да експлицитно српска (у најбољем случају могуће обе варијанте), а непоткупљивима и храбрима још експлицитније католичко-српска имена и презимена. Ако се то изузме, ово је стварно за сваку похвалу. Балкански American Psycho & then some.
The Act of Killing - Ретко (читај никад) уврштавам документарце на ове листе, али овај морам, јер је у питању сигурно један од најбољих икада. Нећу ништа друго рећи - гледајте га.

2013.

12 YEARS A SLAVE - Прекопираћу део једног свог старог текста у коме помињем овај филм. Иза свега написаног стојим и данас. Филм јесте одлично режиран, све је пажљиво инсценирано и визуелно, заиста немам замерки. Ипак, осећа се недостатак већег емоционалног импакта који би продубио пуку фактографију о бруталностима које су се дешавале пре 150 година. Нема дубљег увида у оно што је омогућило концепту ропства да се уопште развије, а нема ни социјалног коментара на оно што се данас дешава у свету (ако то није глобално ропство, не знам шта јесте). А шта рећи за крај без икакве емоционалне катарзе у коме добри и поштени белац (кога глуми продуцент филма) за пет минута поништава све што су зли белци радили два сата. Било је потенцијала, и те како, не могу да кажем да је филм лош, али да је просечан и непотпун, то свакако. Успут и да напоменем да је Мајкл Фазбендер опак глумац, ако настави као досад, биће нешто од њега. Лупита Нјонго је добила Оскара за улогу измалтретиране робиње, вероватно углавном због чињенице да је улога веома физички захтевна. Све у свему, филм је могао и боље.

AMERICAN HUSTLE - Добро оживљена епоха, али осим тога, слабо шта штима и погађе у овом филму. Чак ни Кристијан Бејл са стомачином није успео да повади ствар. Суви просек. Прича је веома предвидива, па самим тим и досадна, а потом, ликови су сви одреда толико грозни и у најмању руку антипатични да вас баш брига шта ће им се десити и бити са њима. Немам ја ништа против антипатичних ликова, али у том случају морају да буду сила, као Хенри Фонда у "Било једном на Дивљем западу", или Ентони Хопкинс у "Јагањцима", рецимо.

CAPTAIN PHILIPS - Нисам га још одгледао. Не сумњам да је Том Хенкс исфурао своју палету туњавих, тугаљивих фаца и емотивних тренутака. Видећемо, гледаћу, мада не журим превише.

DALLAS BUYERS CLUB - Гледљивост филма више почива на феноменалним улогама Меконахија и Лета него што је неки мастерпис пер се. Може да прође, али ближе је просеку него врху, у сваком случају. Ипак, зарад поменутих сјајних креација, заслужује гледање.

GRAVITY - Опет ћу се поновити, служећи се старијим текстом. Алфонсо Куарон важи за одважног и инвентивног редитеља у Холивуду, али овде нема ама баш ништа инвентивно. Специјални ефекти јесу и више него импресивни (како да не буду за 100 милиона), али damsel in distress прича о искупљењу је већ газилион пута виђена, овде је само савршено технички упакована, да скрене пажњу са очајног заплета. Изгубила је ћерку = изгубила је веру, сад јој се све враћа кад је суочена са опасношћу. Puh-leeese! Глупости као што су подсвесни, неживи Клуни и покушаји да се успава беба у свемирској станици само додају на нелогичности и безвезности. Иако Булокова пословично глуми веома лоше, овде је заслужила своју номинацију, али опет то није богзна какав ниво. Мада, добро, Сандра Булок на нивоу је contradictio in adjecto. Ако желите да видите за шта је Алфонсо Куарон заиста способан, погледајте филм "Children of Men", који сматрам једним од бољих у овом веку, и поред тога што садржи одређене несавршености. Из угла режије је готово перфектан.

HER - Интересантна премиса, одлична глума Хоакина Финикса и тематика која наводи на размишљање. Ипак, мало је превише мелодрамски оријентисан за своје добро, очекивао сам нешто мало мрачније, било је толико потенцијала да се боље експлоатише све што је на столу.

NEBRASKA - Вероватно последња велика улога сјајног Бруса Дерна. Никако да је погледам.

PHILOMENA - Солидан филм о изгубљеном детету, проткан друштвеним коментарима о Ирској, Енглеској и Америци од пре неколико деценија, али упркос доброј глуми Денчове и Кугана, те сигурној режији Стивена Фрирса, ипак ту фали мало праве напетости, некако сам имао утисак да филм има сувише лагану атмосферу с обзиром на причу и дешавања.

THE WOLF OF WALL STREET - Три сата перверзног хедонизма који јесу добра забава, али нису ништа више од тога, нема никакве приче, поуке, нити ичега што можемо да научимо, а да то нисмо већ видели у Стоуновом "Вол Стриту", "Америчком психу", "Too Big to Fail", или рецимо горепоменутом "Margin Call"-у. Да цитирам великог Карим Абдул Џабара, "тај филм је три сата претеривања. Претераног секса, претеране простоте, претеране конзумације и потрошње свега и свачега. Постоји нека врста блесавог задовољства и забаве гледати испољавање неморала и нарцизма у биоскопском формату. Вредност забаве у филму је веома висока, али шта је едукативна вредност?" Изузетна и тачна анализа, пренео сам само мали део. Јесте да је она дуга сцена, од тренутка кад Дикаприја почне да ради дрога, до момента кад спасава живот јеврејину кога је претходно хтео да удави, фантастично режирана, али, на широј скали, нема човек чему да се заиста диви у овом филму. Ок, можда Марго Роби евентуално.

The Grandmaster -  Технички импресиван, одлично режиран и сјајно одглумљен (што није ни чудо кад је иза камере Вонг Кар-Ваи, а глуме Тони Лунг и Зији Жанг. Мало је предугачак за своје добро и мало се беспотребно мелодраматише, ал' ако волите "Притајеног тигра, скривеног змаја", "Хероја" и "Кућу летећих бодежа", ово је филм за вас.
Gangster Squad - Зачудо, прилично досадан и надасве разочаравајући гангстерски филм од кога сам много очекивао, имајући у виду поставу (и не мислим на јебеног Гослинга), пре свега Шон Пена у улози Микија Коена. Једноставно, ничим ме није купио. А ако знамо какви су све крими и гангстерски филмови снимани у прошлости, мора да се испуни одређени стандард.
Broken City - Модерни ноар који има добре глумце и добру фотографију, али га прозаични, предвидиви сценарио спречава да буде нешто велико. Been there, seen that - много пута.
Mama - Занимљива премиса и интригантан почетак се убрзо претварају у фестивал баналности и милион пута рабљених клишеа, што овај квази-скери хорорчић чини прогресивно незанимљивим. Могло је да буде значајно боље, није, шта је ту је, идемо даље. Николај Костер-Валдау, алијас Џејми фокин Ланистер, је апсолутно протраћен у "главној" улози.
The Last Stand - Кад ми дође да се вратим 20 и кусур година уназад и волим Шварценегера, одгледаћу ово, желим да видим чиме се матори сад бави кад не снима Терминатор рециклаже, Експендаблсе и сличне булшитарије. Вероватно ни ово није нешто, ал' ајд' сад...
Parker - Још један стандардни Стетамов филм, што значи да га треба прескочити. Узалуд сам се надао некој новини, привучен јаком екипом и скоро-па-прва-лига редитељем. Авај, џаба.
Bullet to the Head - Још једна ситуација у којој одлични редитељ (Волтер Хил) узима идола многих клинаца (у овом случају Слај) и покушава да направи солидан филм. Међутим, иако га нисам гледао, све ми неописиво смрди на генеричко акцијашење у коме оматорели Сталоун штанцује офуцане панчлајнове и одвози се у ноћ. Сада, када има преко 70 година, то није кул.
Stand Up Guys - Крими комедија? Ал Паћино и Кристофер Вокен? А није у питању оно говно које је спојило Џеј Ло и Есфлека? Shut up, and take my money, мада, ценим да бих већ гледао ово или чуо бар нешто о њему (знао сам само да постоји тај наслов) да баш толико ваља.
Warm Bodies - Романтична зомби комедија? Што би рекао велики Душко Јанићијевић у "Трећој срећи" - шта све неће се сете, стерам им га мајке сељачке. Ово сигурно нећу никада гледати.
Under the Skin - На свим пољима неконвенционалан, наизглед спор и развучен хорор, који је мени добар баш зато што познатим темама приступа из нових перспектива. Са врло сведеним елементима, он успева да покаже ледену обезљуђеност, да концепт фаталне жене, која овде лута шкотским запиздинама у лику ванземаљке Скарлет Џохенсн, учини потпуно свежим. У овом готово експерименталном филму, она, коју иначе уопште не варим као глумицу, својом (нужно, јер није човек) једнодимензионалном улогом ствара чуда. Она креира врло меморабилан сексуални хорор (не надајте се, нема овде разваљивања, мада је гола у пар кадрова), што заиста за мене спада у категорију невероватног. Конвенционалним гледаоцима се ово сигурно неће свидети, али ја бих му свакако дао прилику, без даљњег га препоручујем.
Side Effects - Већ сам говорио да је Содерберг слепац, и то ме није напустило ни после овог филма. Изузетан потенцијал је упропашћен how too convenient развојем догађаја и огавним крајем. Годило ми је да видим некадашњи ultimate crush Кетрин Зиту Џонс у нешто меснатијој улози, а још је и негативка. И о Џуду Лоу имам океј мишљење. Али, Содерберже, ти одхеби.
The Conjuring - Има пар језивих сцена, солидног билд-апа и једно две сечке. Али, има и доста грешака и компромиса, а крај ми је нарочито проблематичан и how-too-convenient после свега.
A Good Day to Die Hard - Докле, бре, више, човече? Па, хоћеш ли и из инвалидских колица да јипикајеишеш, кретену глупи, је л' није доста пара и будалесања? Прва три дела су имала својих квалитета, и била су ОК, чак и за више гледања. И научили смо да си најзајебанији мадрфакр и да нема нико куљи, јачи, жешћи и праведнији. Зашто и чему више ово мучење? Мислим, знамо сви зашто и чему, али мене то не занима, ма колико паљевина се наложило.
Phantom - Филм о совјетској подморници током Хладног рата. Интригирају ме јака имена у глумачкој постави, пре свега Ед Харис и Ленс Хенриксен, али и сајтови обично најблажи у критикама кажу да је срање, махом због сценарија који не ствара довољно тензије у складу са темом. Због тога не верујем да ћу му у скорије време давати шансу.
Stoker - Чан-Вуков холивудски деби има својих квалитета, пре свега оличених у фасцинантно сликаном амбијенту и колориту, одличној глуми Метјуа Гуда, те квалитетној музици и режији. Ипак, све то није довољно да повади тупаво-имбецилни сценарио у коме понашање ликова нема никаквог смисла, плус све што је испричано делује као збирка спрчканих вонаби-паметнозвучећих фраза, вођених апсолутно кретенском логиком. Нема збора (филм се и  не труди да то сакрије) да је полазна основа Хичкокова "Сенка сумње" која је, да ли треба уопште то рећи, светлосним годинама испред овог филма. Мада, има ли уопште било који филм шансе ако сценарио за њега напише један Вентворт Милер?(!) Ја мислим да не.
The Call - Безвезе. Као неки саспенс, као нека акција, као неки филм. Као какао. Ни С од саспенса, ни А од акције, ни Ф од филма. Штета за неке добре глумце који су потрошени, и ту не мислим на Хали Бери. Све је сувише генерички и прежвакано.
The Place Beyond the Pines - Још један у низу штанцерских трилера, преко сваке мере прожетих клишеима и предвидивошћу. Штета је што је  глумчина попут Реја Лиоте спала на појављивање у оваквим избљувцима. Како неко лепо написа "Гослинг константно прави фацу као да хоће да прдне, али да се притом не чује никакав звук". Не бих могао више да се сложим и ни сам то не бих боље дефинисао. Њему је фаца стално таква, али у овом филму нарочито.
Oblivion - Део већ поменуте експанзије СФ акција. Не занима ме претерано.
Scary Movie 5 - Не.
Mud - С обзиром на очекивања која сам имао, добио сам много. Метју Меконахи се од почетка друге деценије овог века профилише у једног од највећих глумаца Холивуда (ако постоји нешто што сам мислио да никада нећу рећи, то је то), што је досад кулминирало улогом у првој сезони "Правог детектива". Овде је сјајан, нећу спојловати ништа, погледајте сами. Мали Тај Шеридан је луд дечко, невероватан таленат, надам се да ће постати нешто у овом послу.
The Iceman - Истинита прича о насилном мафијашком убици из шездесетих је донела пар добрих улога, нарочито је учврстила позицију Мајкла Шенона као једног од бољих глумаца тренутно. Ипак, тако амбициозан филм, са тако врхунском екипом је морао да буде боље реализован, овако могу само да кажем да не прати баш јасну путању и да нит'смрди нит' мирише. Штета.
The Great Gatsby - Квалитет књиге је толики да је немогуће направити врхунску филмску адаптацију, а ова је најслабија од три мени познате. Школски пример style-over-substance бесциљног мрсомуђења, које је додуше бљештаво и сија, али то му не може удахнути душу. Класично лурмановско расплињавање на петсто страна, много хтео, много започео, али је загризао више него што је способан да прогута. Дешава се то и јачима од њега, није спорно. Ни Дикаприо није могао да извади ово, трејлери су бољи од самог филма.
The Hangover 3 - И први ме једва заинтересовао, али рецимо да је могао да прође, ОК је био. Друга два, тачније бесрамна експлоатација успеха првог, ме нимало не интересују.
Before Midnight - Никако да га погледам. Први ми је био заиста одличан, нисам веровао да се са тако мало материјала и пара заправо може направити одличан филм о двоје људи који осете инстант привлачност, проводе дан заједно, и заљубљују се једно у друго без могућности да остану заједно, а да то заправо делује реалистично, уверљиво и природно. Рик Линклејтер ме је освојио и већином осталих филмова, ово је био само доказ да много уме, у невештијим рукама би ово било тешко говно од филма. Други део је девет година касније, кад су обоје одрасли и погубили неке своје животне шансе, па су сад тужнији и мудрији, као Колриџов стари морнар (дигресија - Колриџ је црнац, а ја сам то сазнао тек пре неколико недеља, вотафак). Елем, трећи део би требало да заокружи причу, и сигурно ћу га некад гледати, али нисам сигуран треба ли он уопште да постоји. Други је већ био, иако и даље добар, значајно слабији, страх ме да трећи не докусури целу ствар.
Only God Forgives - Можда ће Бог да опрости несрећном Рефну што је почео да му се диже на Гослинга, ја нећу. Не би тај филм био не знам какав ни са неким другим, али жалосно squeezing-out-a-fart-without-making-a-sound Гушче је последње што му треба.
Now You See Me - Прехваљено и прецењено, а хиљаду пута виђено. Неке фине улогице, пре свега Вудија и Мајкла Кејна, али сувише је то танко и мршаво за било шта осим лаке забаве. Џеси фокин Ајзенберг не зна да глуми, и то је то (ко му даде Лекса Лутора?!).
Man of Steel - За мене је једини прави Супермен умро 2004. и звао се Кристофер Рив.
Тhe Lone Ranger - Кажу за ово да је флоп деценије. Не бих га баш тако назвао, јесте да нисам одгледао до краја и да ми је оно што сам видео било досадно као смрт, али колико се сећам, имало је неку радњу, много горих филмова сам у животу гледао, поготово из ове деценије. Џони Деп је опет нашминкан, заборавићемо како човек изгледа ако овако настави.
Stuck in Love - Ово сам гледао, сигуран сам, али под претњом пушком не бих могао да се сетим ниједне сцене. Памтим само да Грег Кинијар глуми неког патетичног усранка, као и увек.
Fruitvale Station - Кажу да треба ово да гледам. Вероватно хоћу у наредних годину дана.
Killing Season - Пластифицирани Џонтра великосрбски терориста, кога гони добри, хумани Амер. Терајте се у мајчину.
Pacific Rim - Око овога сам чуо опречне ствари. Једни кажу ово, други кажу оно (а ја кажем, ја сам само твој). Елем, Гиљермо Дел Торо ме зачас нечим купи, а онда још брже изнервира, на свашта сам навикао од њега, видећемо шта ће овде бити.
The World's End - Сај-фај комедија твораца "Шон ов д деда" са Сајмон Пегом, а ту је и Мартин Фримен, који ме после објашњавања у првој сезони "Фарга" условио да га гледам где год се појавио. Тако да ће ово да се гледа. Не сумњам да је најмање што ћу добити врхунска забава, а очекујем и неки паметан друштвени коментар. Пожурићу колико год је могуће.
Blue Jasmine -  Зна се да презирем Вудија Алена и његове филмове, осим можда једно пет комада из читаве гомиле, пре свега "Ени Хол", "Менхетн" и "Меч лопта" су добри и гледања вредни, остало је за ђубре. Ово ми је боље легло на прво, него на друго гледање, али и даље стоји чињеница да је Кејт Бланшет толико развалила улогу тужне Јасмине, да се исплати гледати је и по трећи пут. Јасно је да се филм отворено наслања и отворено позајмљује од Тенесија Вилијамса и лика Бланш Дибоа. Будите сигурни да Кејт Бланшет никад неће и не може бити Вивијен Ли, за то је потребна посебна харизма и стање ума који су недостижни. Али, ово што је Кејт одиграла је на заиста, заиста високом нивоу, и заслужује да се испрати.
Elysium - Већ рекох да ме експанзија ес-еф рокачина са исподпросечним заплетима и глумцима не интересује ни најмање. То важи и за ово.
Kick-Ass 2 - Први део је био релативно ОК. Немојмо претеривати.
The Butler - Премиса и потенцијал вансеријски, реализација слаба, неодлучна, никаква, што би рекао Били Питон. Морао је овај филм доста боље.
The Zero Theorem - Иако сам хтео да гледам ово и оверим спој Терија Гилијема и Криштофа Волца, сада из неког разлога нисам толико вољан. Ни због тематике, а ни због чињенице да Волц већ сад није оно што је био пре коју годину - после два Оскара, деловало је као да ретко кад може да погреши при избору улога, кад оно међутим, у међувремену...
August Osage County - Добре улоге су остварене, снажна драма је креирана, чак ни пословично гнусна Џулија Робертс није могла то да поквари, с обзиром на добар текст изворног комада. Ипак, нешто је фалило овом филму. Да ли због чињенице да су породичне размирице и трвења у средишту милион других комада, па је оштрица већ мало отупљена и стаза утабана, или због нечег другог, нисам сигуран. Рецимо, кева наркоманка је један од централних ликова драме "Дуго путовање у ноћ" Јуџина О'Нила, а несређени односи и алкохолизам могу се наћи као мотиви небројених драма. На крају сам био задовољан, али ипак нисам био у неком трансу.
The Family - Сасвим довољно забавна (за једно гледање) акциона комедија са Боби Дијем и Мишел, о породици која мења идентитет по уласку у програм заштите сведока, али неко свеједно хоће да их смакне. Лик Бесон иза камере. Мишел видно остарила, али и даље глумачки кида, и најбоља је у филму. Ово је њен први филм у коме дели сцене са Де Ниром, иако су већ заједно глумили у пар филмова.
Enough Said - Историјски значајан филм, као последњи у коме је глумио сјајни Џејмс Гандолфини. Иначе, сасвим заборављив.
Prisoners - Пре почетка остваривања својих перверзних фетиша кроз СФ style-over-substance глупости, Денис Вилнев је режирао једно ремек-дело (Incendies) и три слабија филма, која ипак нису лоша и могу се погледати. "Затвореници" спадају у ту групу, а могли су да буду и бољи да није било проблематичних одлука у другој половини филма, те да је било нешто боље глуме, пре свега Хјуа Џекмена, који, истини за вољу, за то можда није ни способан.
Rush - Половично успешан филм из света Формуле 1, за једно гледање и то је то. Рецензија овде. Рон Хауард своје приче зна да прода, толико му признајем. Али, ако у search bar укуцате Rush, па вас то одведе на линк о филму из 1991. са Џејсоном Патриком и Џенифер Џејсон Ли, препоручујем да погледате њега, поприлично је бољи. Они који су играли култни Starcraft ће сазнати откуд име главном јунаку.
Machete Kills - Наставак Родригезове спрдње, која може да прође само као то што јесте. И ценим што не покушава ништа друго ни да буде. Иначе је овај део слабији од првог (као да је први нешто много јак). Још један наставак "Machete Kills in Space" је најављен, али нема информација када би се могао појавити и да ли ће се то уопште десити. Није ни битно.
Carrie - У ког год Бога да верујете, кумим вас Њиме да ово не гледате. Ово је травестија, ово је рециклажа, ово је непотребно, ово је изнад свега идиотски. Погледајте оригинал, који је и данас један од најбољих хорора седамдесетих (а и уопште), ово је тешко срање, причајте са својим љубимцима, измишљеним пријатељима, психијатром или киме год та два сата, али ово не гледајте. Желим та два сата натраг и никад себи нећу опростити што сам их трошио на ово.
The Counselor - По свим параметрима и по свим критикама, ово је ужасан филм, али има толико добру поставу (не рачунајући гнусну Камерон Дијаз) да га можда некад и погледам из радозналости, чисто да видим шта је то толико ужасно. Па можда то и напишем овде.
La Vie d'Adele - Не могу још једно нападно моралисање ЛГБТ-јеваца које успут траје три сата. Свиђа ми се Леа Сејду, ову Гркињу нисам никад ни гледао, ал' не видех још ни то фамозно черечење. Не знам, такве ме ствари углавном не занимају, мада сам чуо да је као чиста љубавна прича филм заправо одличан. Просто ми дође невероватно да Французи могу да сниме арт филм по њиховим мерилима, а да он буде без голих курчева - питајте Гаспара Ноа, он се не би сложио да је то могуће.
Last Vegas - Супер екипа, гледаћу сигурно па макар се сморио, иако ме педерчина "са гласом Бога" изнервирала са политичком пропагандом у коју се уплела. Бу-ху-ху, Путин је напао нашу демокрацију. Рече човек који има милијарде на банковном рачуну. Угини, слепче.
The Book Thief - Ова књига и филм су по изласку били the next big shit, сад су их већ сви заборавили. Нисам гледао и не журим. Не мислим да ћу видети не знам ни ја шта у том филму.
Frozen - Вероватно сам једини који ово није гледао. Сморили су Бога са тим филмом, сликама, мимовима и песмицама. Нема шансе да буде бољи од старих Дизнијевих филмова. И кад кажем стари, не мислим на деведесете као већина "филмских познавалаца".
The Hobbit: The Desolation of Smaug - Lost me at hello. Нек смрдљивко Питер Џексон над другима дрви патку о овим срањима, ионако је већ зарадио милијарде. Батица адаптира књигу од 300 страна у три тросатна филма. Ало, рођаче. Рекао сам већ једном, и опет ћу, Питер Џексон из осамдесетих и пола деведесетих би овог сад пљунуо у фацу (што би овај вероватно обрисао свежњем новчаница, уз коментар "Who's the bitch now?")
Inside Llewyn Davis - Кажу да није лоше. Можда и погледам, иако не звучи примамљиво.
Saving Mr. Banks - Гледао сам, Том Хенкс глуми Волта Дизнија, а Ема Томсон Пи Ел Траверс, ауторку књига о Мери Попинс. Ради се о адаптацији тих дела. Ничег другог се не сећам. Значи да је потпуно безвезе.
47 Ronin - Један од пратилаца ове странице рекао је да би Кијану Ривсу најпаметније било да остане код куће и прави кифлице. Слажем се са тим, а видећете зашто ако ово погледате.
Grudge Match - Роки Балбоа против Разјареног бика. Јок. 
Трудно быть богом - Јединствено суморан, гнусан и тежак филм, који нам под маском СФ филма на хиперреалистичан начин приказује балканско-словенску стварност данас - на све стране бљузга, блато, крв и говна у којима сви живе, похлепни, себични, ружни, прљави и зли који владају, и окружење у коме се никад ништа суштински не мења. Филм заиста није за оне слабог стомака и срца, уникатно је мрачан, за три сата трајања не престају слике свега горе описаног, ово је несуздржани вапај против трагичног окружења у коме се сви налазимо, који би код нас, вероватно, да има неког ког уопште заболе за културу и сличне садржаје, био бункерисан једно педесет година. Заиста је одличан, и ако се правилно схвати, врло поучан. Али, веома, веома тежак. Гутаћете кнедле и питати се шта заправо гледате више пута, радња није баш повезана, мада поента и лежи у шта, више него ко и зашто, она је универзална.
Don Jon - У свом првом филму иза камере, Гордон-Левит игра порно-адикта чија је девојка Скарлет Џоухенсн. Па, ништа ти не знаш, мали весељаче, сав си наиван. Ок је, ништа специјално, покушава да делује напуцаније и паметније него што заиста јесте.
Tesis sobre un homicidio - Солидан трилерчић са најрабљенијим аргентинским глумцем данашњице, Рикардом Дарином. Није ништа специјално, али је сасвим у реду.
Trance - Бојл и Мекавој. Не гледах, али ништа посебно нисам ни чуо, претпостављам да нит' смрди нит' мирише.
Only Lovers Left Alive - Видно излапели Џармуш и његов видно небитни вампирски филм.
About Time - Небитан филм о фамилији која има способност да путује кроз време. Очекивао сам више од Ричарда Кертиса.
Tian zhu ding - "Додир греха" је одличан филм и топло га препоручујем. Четири одвојене приче које нуде критику савремене Кине и губитак њене душе могле би се лако применити на ове просторе, и то је највећи квалитет филма. Насиље је само катализатор за отварање нечег много дубљег. Веома сам задовољан.
Le passe -  Одлични Фархади, по обичају. Штета што мало не мења жанрове.
La Vénus à la fourrure - Једна позоришна аудиција се претвара у опсесију и болесну игру између редитеља и вонаби глумице. Прилично уврнуто-перверзно-бизаран филм, како то само Полански уме, а његова жена ради добар посао испред камере. Препорука стоји, али није ово ни близу ремек-дела каква је он на том пољу умео да испоручи.
La grande bellezza - Нисам још одгледао, обично ми лежи Сорентино, ваљда вреди нечему тај вражји Оскар.
New World - Добар корејски гангстерски филм, уобичајено жесток и емотиван за то поднебље. Нарочито је крај изнад мејнстрим светоназора и њиме сам изузетно задовољан.
Mongtajoo - Још један солидан Корејац, али само толико. Није ово сам врх.

2014.

Одважно снимљена сетно-меланхолична драма о свету позоришта и филма, о терету славе, те осећају неиспуњености и недовољности некада поштованог и популарног уметника, је на више нивоа заиста изузетна, реализована готово комплетно из једног кадра, што сведочи о манијакалној посвећености целе екипе. Већ неколико пута сам причао о чудној тенденцији уметности да имитира живот, то се и овде види по сличности лика Ригана Томсона са Мајклом Китоном. Не би било незаслужено ни да је овај господин однео кући Оскара, тим пре што ово сматрам његовом животном улогом, и последњом приликом да се тако нешто деси. И остали су били заиста фантастични, не зна се кога пре набројати - Едварда Нортона, Наоми Вотс. Андреу Ризборо, па чак и Ему Стоун и Зека Галифанакиса, који не могу баш да се похвале добрим резимеом. На нивоу је и стандардна Ињаритуова техничка екипа, која је већ раније поставила веома високе стандарде. Има и мана, наравно, али нећемо бити цепидлаке. Човека-птицу треба гледати, бар једном.

AMERICAN SNIPER - Проскролао сам мало, прочитао пар критика, и било ми је доста. Бесрамно оправдавање америчких злочина, што није нова ствар, али нисам то очекивао од Клинта, мислио сам да има више интегритета. Доказ више да је могуће да вас било ко превари.

BОYHOOD - Осим поштовања за истрајност у реализацији пројекта дугог 13, или колико већ година, немам претерано позитиван став о свему овоме. Није то ништа револуционарно у погледу свих осталих параметара, не рачунајући тај временски проток. Навикао сам на боље од Рика Линклејтера, а морам рећи да сам у овом случају то и очекивао. Моја грешка. Јесте Патриша Аркет освојила Оскара (махом за један монолог), али то је отприлике то.

THE GRAND BUDAPEST HOTEL - Школски пример лепо усликане и обојене style-over-substance папазјаније коју су многи помешали са добрим филмом. Рејф Србин јесте био одличан, али готово ништа друго сем тих пар споменутих ствари ми се није допало. Већ сам споменуо да Веса Андерсона сматрам једним од прецењенијих редитеља, једногласне славопојке овом крајње осредњем филму су један од битнијих разлога за то.

THE IMITATION GAME - Махом добре улоге, пре свега Бенедикта Камбербача и Чарлса Денса, нису успеле да потру проблематичну идејност, блатантне историјске непрецизности, те бројне нелогичности. На свако гледање филм је нажалост све слабији, а да Мортен Тилдум одиста не уме, доказали су преужасни "Путници" о којима већ писах овде на блогу. Дакле, не само што је овај филм заслуживао прилично више, него ме не занима више ништа што овај пацер режира. Још једном понављам, најмање тога иде на душу двојици сјајних глумаца.

SELMA - Прилично безначајни "Мартин Лутер Кинг" филмић. Ни по чему значајан.

THE THEORY OF EVERYTHING - Еди Редмејн је у улози Стивена Хокинга истински развалио (тим пре чуде његови идиотски наступи у неколико других филмова тих година), ово је можда једна од најбољих улога деценије. Сам филм, са друге стране, је мелодраматизован преко сваке мере, и чак и за дате околности превише њањав и кењкав. Са треће стране, сувише мало времена се посвећује било чему изван тог односа са женом и борбе за живот, наука и живот уопште су једва загребани. Али, чак и сам поменути однос, иако убедљив, пожртвован и генерално дојмљив, ипак је мало сувише бајковито ушећерен за мој укус. Могло је и другачије.

WHIPLASH - Већ сам рекао у тексту о Блаблаленду, Демијан Чазел је курва неког холивудског продуцента, нема другог објашњења за оволике славопојке и признања, оде и награде. Рекао сам већ, и опет ћу, да не беше бравурозних минијатура Џеј Кеј Симонса, за које је заслужено набо Оскара, ово би био филм заборављен после два месеца и нико га више никад не би споменуо. Али, прича се о некој свежини, јачини, оригиналности, мудима, итд. Ништа од тога нисам видео. А набуџена очекивања су само учинила да ме филм нервира још више.

Foxcatcher - Нисам гледао, без неког посебног разлога, једноставно ми је увек звучао пропустиво. Кад бих бирао између њега и нечег другог, увек бих бирао то друго, и ето, прођоше три године. Видим да није ни најбоље остарио. Са друге стране, има неких ствари које бих волео да видим, пре свега драмску улогу Стива Карела и режију Бенета Милера.
The Judge - Већ виђени просек, гледљив само због добрих улога Дувала и Даунија Џуниора.
Nightcrawler - Не свиђа ми се баш. Све ок, и те како стоји поента, али она је у неколико филмова много ефектније и боље изражена, једно 15-20 година раније. Ту врсту сатире је "Амерички психо" већ одрадио, и то много боље. И мало ми се не свиђа то шибање мртвог коња - медији су гладни сензације, бескрупулозни су, газе кроз лешеве и крв, разапињу без доказа. Добро јутро, Колумбо, you must be the brain of the group. Шта је следеће, небо је плаво, говна смрде а људи су стока? Што би рекао Џин Хекмен у "Брзима и мртвима"- old news.
Interstellar - Класичан пример ничим изазване фаме и претварања нечег просечног у вансеријско кад иза себе имате моћну пропагандну машинерију. У последње време се често чује бедаста конструкција "the best ever" или "one of the best ever", али ниједан филм није тако језиво гуран у медијима као овај. Ако дозволите, време "најбољих икад" је одавно прошло, ма колико стотина милиона ви скрцали, душа не може да се купи. Нећу ни да почињем о томе колико су сулуда, гротескна и трагикомична поређења са Стенлијем Кјубриком и "2001".
The Best Offer - Прича се о неком не знам ни ја каквом твисту и вау-какав-крај филму, али ја нисам био нимало изненађен таквим развојем догађаја, све је водило ка томе, и то ми се није свидело. Ипак, филм је добар за једно гледање, не можете промашити са Џефријем Рашом и Доналдом Сатерлендом, а и Торнаторе као режисер је углавном испоручивао шта треба.
Frank - Од овог филма сам очекивао много више, а кад се завршио, питао сам се на основу чега. Што би рекао наш народ, ништа с ништа. А види се да је требало да буде неко чудо.
Big Bad Wolves - Израелски трилер је дефинитивно победник у категорији "не-могу-да-верујем-да-је-ово-добро" за ову годину. Није ремек-дело, али је дефинитивно добар филм, гледљив чак и више пута. Био сам позитивно изненађен.
A Most Wanted Man - Mожда ћу и погледати ово, од ове комбинације Ле Каре-Хофман би могла да испадне добра ствар. Губио сам време и на филмове који су сигурно гори.
Calvary - Није лош филм, углавном због феноменалног Брендана Глисона, и добре Кели Рајли, мада је прилично предвидив, а и теме су рабљене већ приличан број пута. Може се погледати.
The Raid 2 - Већ рекох горе, све што је било добро у првом филму, овде је преко сваке мере препумпано, и ако вам је онакво макљање у кецу било превише, немојте ово ни да укључујете.
RoboCop - Као и малтене сваки други римејк, и овај је потпуно непотребан, плус што му недостаје све оно најважније што класик од пре 30 година чини незаобилазном СФ акцијом, са све метафором о Христу. Ово је само препеглано и нашминкано, ништа више.
Winter's Tale - Очекујући Шекспира, наоштрио сам се за ово, кад оно, трт, Милојка - демони, лицимури, курве и педери. Добро, без ова последња два, али ово је бесловесна бајчица која евентуално може да забави девојчице од 13 - 15 година. Најжалије ми је што су увукли сироту Еву Мери Сејнт, да се, поред онаквог резимеа и Оскара, бламира са 90 година. Додуше, сигурно се смешкала целим путем до банке. Јеби га. Неком интегритет, неком паре.
300: Rise of an Empire - Ово ме толико не занима да бих пре гледао - не знам - Паклене улице 34 и 1/6, а зна се колико ми за ту франшизу и тај тип филмова генерално цвиле мошнице.
Predestination - У једном тренутку је постојао потенцијал, али напослетку, још једно пувало.
Noah - Озбиљно се просрао Аронофски овде. Очекивао сам да, као прави посвећени јеврејин, направи старозаветну причу за све генерације, интелигентно осмишљену, са акцентом на праве ствари, већ је показао да је и те како способан за тако нешто. А он је од јебеног Ноја (човека, не птице) направио акционог хероја. Изненадио ме је, и то не пријатно, морам признати.
Draft Day - Ко нема додира са тематиком америчког фудбала, ово ће му бити срање од филма, мени није, волим ту напетост која окружује тај дан драфта, добра је глума и разна породично-спортска препуцавања главног јунака, Кевина Костнера, који никад није изашао из сенке славног оца. Помажу Џенифер Гарнер, Денис Лири, Френк Ланђела и Елен Берстин, уз прави баланс комедије и драме. Не заносим се да је нешто посебно, али мене је веома забавило. 
X-Men: Days of Future Past - Марвела сам већ апсолвир'о, тачније моје интересовање о истом.
It Follows - Бољка која се преноси немарним филандерингом, ако не пазиш кога таслачиш, стиже те проклетство, ако га не пренесеш на другог - оде ти под лед, бато (да не кажем под мач). Хм...има ту нешто оригиналности, нешто језивости, нешто сјајне музике, тако да је ово сасвим солидан и ОК филм, који није губљење времена, али никако није јоооој-како-монтира-спроведите-ми-овај-филм-у-вену као што многи говоре, беше ово приличан хајп при изласку.
Relatos Salvajes - Изненађујуће добар филм у шест одвојених прича које повезује изложеност људи великом стресу и њихове реакције с тим у вези. Шта бисте урадили да имате прилику да казните све људе који су вас икад повредили? Да се обрачунате са накурченим возачем који вас намерно дрнда на друму? Да коначно учините нешто против накарадног, корумпираног система који влада у вашој средини? А да на дан венчања сазнате да вам је партнер шаренкаст? Погледајте, да не кварим, има и мана, будите сигурни, али био сам веома задовољан, заиста.
Edge of Tomorrow - (Нужно) репетитиван концепт сф акције (опет?) са Св. Томом Сајентолошким, био је већ много пута израбљен у прошлости и скоро сваки пут је било боље. Није ово скроз незанимљиво, али ми се, у крајњој инстанци, није допало. Сасвим опуштено пропустиви безазлени филмић.
A Million Ways to Die in the West - Филм који сасвим очигледно игра на карту већ познатог Мекфарлановог хумора (ако волите Фемили гај, Американ дед, и сличне ствари, насмејаћете се макар неколико пута, а вероватно и више) и јебозовности Шарлиз Терон. Плус хумористична експлоатација имиџа Лијама Нисона из филмова које снима у последњих деценију и по.
Snowpiercer - Мож' да прође, ал' по именима сам очекивао више и морало је доста боље.
AVGN: The Movie - Велики сам љубитељ рада Џејмса Ролфа, али уопште ме није вукло да погледам и филм, мислим да јућуб епизоде не могу да се надмаше како се год окрене.
And So It Goes - Глупост. Штета за таленат Мајкла Дагласа, па и Дајан Китон. Претпостављам да им је са 70 година теже да добијају изазовније улоге, али треба имати кредибилитет. 
Lucy - Паљевина, али без неке богзнакакве поенте, и неког нарочитог мозга. Ефекти су ок, филм је брз и постиже одређену напетост, али не иде ка некој великој катарзи. На крају - пих.
Magic in the Moonlight - Да поново цитирам Клеја Дејвиса - SHEEEEEEIIIT. Кенигзберже, знамо да си одваљивао пасторку, не мораш баш у сваком другом филму да пројектујеш то, бирајући глумце између којих је 30 година разлике. То што си ти манијак не значи да је то ОК.
Sin City: A Dame to Kill For - Глупост. Чим се не испоштује стрип, филм ништа, али ништа не ваља. Није ни први ремек-дело, али бар је донео нешто ново и спорадично занимљиво.
Wild - Рис Видерспун покушава да оживи нову (знатно мање депресивну) верзију Шон Пеновог "Into the Wild", с тим што је ово истинита прича. Са половичним резултатима. Добра је она, али није то никакав посебан филм, упркос покушајима да се креира сувисла драма. The Equaliser - Још један Дензелов beating-off-to-myself филм, где је мега-зајебани, ултра-непоткупљиви, екстра-правдољубиви мадафака коме нико не може да стане на пут. Смешнији од тога је само Кијану Ривс који јебе кеве, кида главе и растура на атоме убице његовог пса. Немам ја ништа против Дензела, ал' све ми је то мало дегуте, ако човек има 60 година, а има.
The Drop - Џејмс Гандолфини добар, остали лоши, у многоочекиваном трилеру, који је, успут, идејно врло упитан и технички тек једва изнад просека.
Gone Girl - Финчеру, одјеби. Ако ниси у стању да правиш филмове као деведесетих, немој ни да их правиш више, није могуће да толико немаш пара. Зодијак је једино у чему си мало пришао деведесетима, за трилогију Друштвена мрежа - Девојка са - Нестала би те требало суспендовати из Холивуда на пет година, да се дозовеш памети, и то као последњи укор пред искључење. Знам, ниси се исплазио него ти је испао језик, али мени ће да испадне док те гледам, док се надам да ћеш се поново приближити ономе од раније, има само да ме ошине.
Inherent Vice - Предуго разочарење Пол Томаса Андерсона, или ме само навикао на боље, па ми је ово било пих. Једноставно, Финикс је превише одузет од дроге (као што и треба да буде) да би било шта што ради имало смисла. Млохав је, млитав, једва говори...и тако два и по сата. Можда само не варим Томаса Пинчона, или сам само очекивао нешто другачије. Не знам.
John Wick - Већ рекох. Кијану факинг Ривс гони псоубице. Убисте ми чапу, злотвори душмански! Све ћу ве дигнем у ваздух, не знате с кога се закачисте. Puh-leeeeese!
Fury - Нешто ме баш и не занима. Не знам, можда грешим. 
Dumb and Dumber To - По свему непотребан наставак. Лепо је опет видети Кетлин Тарнер, али једноставно је ово дефиниција нечег што се није морало (нити требало) снимити.
Horrible Bosses 2 - Први сам некако сварио, други ме баш, баш не интересује.
Into the Woods - Кретенизам, што би рекао велики Стево Жигон.
Exodus: Gods and Kings - Још један доказ да добра екипа не гарантује добар филм, напротив. Ужасно просеравање. Продуцентима се те године очигледно дизао на библијске спектакле, али су направили једну велику ништицу од свега. Егзодус са Полом Њуменом је перо-лака категорија у златним шездесетим, а и као такав је ремек-дело првог реда за ово говно, мада, истини за вољу, немају везе један са другим, јер је овај старији о формирању израелске државе после 2. светског рата. Али, свеједно стоји ово што рекох.
Babadook - Просечни хорорчић, који може да прође, али буквално није ништа специјално.
The Duke of Burgundy - Необичан однос две жене и не-могу-да-верујем-да-није-лоше филм.
Miss Julie - Ово ћу проверити. Познати Стриндбергов комад режира нико други до 75-годишња Лив Улман, а играју Џесика Честејн, Колин Фарел и Саманта Мортон. Класик је класик и Лив Улман је Лив Улман, иако ми се јавља да је срање.
A Little Chaos - Ово сам гледао, иако се одмах видело да је безазлен филм у питању. Алан Рикман режира и глуми, а поред њега Кејт Винслет и Матијас Сконертс, обоје пословично добри. Ви не бисте погледали? Али, осим чињенице да је period piece, кунем се да се ниједне ствари из филма уопште не сећам. Толико о квалитету, нажалост.
Ничије дете - Погледајте ово и обратите пажњу на малог Дениса Мурића. Дечко ће бити велики глумац ако одлучи овим да се бави и настави са оваквим радом. Таленат има, и прецењени трупци попут Босиљчића, Костића и Биковића би требало да погледају ово и постиде се. Јебена Википедија је ово уврстила у хрватске филмове, али не дајте се преварити. Денис Мурић је дечак са Косова и Метохије, дакле из Србије, и можеш да нам пушиш, Клингтоне (и ко год да уређује Википедију заједно са тобом, ако неко то уопште чини). Ово је добар српски филм, и, иако та синтагма лоше звучи сама по себи, ово је изузетак од правила.
Salvation - Салвејшан, салвејшан, салвејшан из фриии - али је такође и бледуњав вестерн који донекле извлачи Мадс Микелсен чистом снагом харизме. Може једном да се погледа.
The Monuments Men - Haven't you heard? The turd is the word. 
Deux jours, une nuit - Неки исподпросечан филм са Марион Котијар. Ничега се не сећам.
Durak - Сјајан руски филм који до костију огољава трулеж у којој се налазимо као друштво. Главни јунак живи у некој врсти словенске утопије где су људски животи изнад интереса појединаца и где су људска права изнад корупције градских званичника. Ипак, веома брзо ће доживети болно приземљење, јер покушај да помогне људима може да га остави без ичега. Ипак, он и даље бира да остане оно из наслова филма - будала.
Leviafan - Слично овоме изнад, само још грђе, горе и црње. Звјагинцев је још мање суптилан од колеге. "Левијатан" је у једном приказу назван највећим анти-путиновским филмом икада. Погледајте па процените сами кога све тачно гађа, углавном гађа добро и махом погађа.
До балчак - Филм Столета Попова. Нисам гледао.

2015.

SPOTLIGHT - Прилика за баш добру причу, али сам овде покушао да објасним зашто није у потпуности искоришћена, и зашто је морала да буде много жешћи ударац за гледаоца, ако већ скреће пажњу на нешто тако озбиљно и алармантно. Има ту шмека, има неколико добрих улога, има шаутаута неким сјајним филмовима, али на крају крајева, "Под лупом" не испуњава очекивања у потпуности, пре свега зато што сувише игра на сигурно, а такви филмови не померају границе, и самим тим, вероватно не би ни требало да добију награду попут филма године, осим ако су нешто посебно квалитетни у сценаристичко-режијско-глумачком домену. Овај јесте квалитетан, али дефинитивно не толико. Гледајте, али не верујем да је ово нешто за антологију, нити да ће се предуго памтити. Заправо, изгледа да је већ заборављено. Толико о тој теми.

THE BIG SHORT - Ништа специјално, чак исподпросечно. Филм се јако труди да укаже на генезу финансијске кризе, али то испада млохаво и недоправљено, чим вам треба преводилац за економско-финансијскo-банкарску терминологију. Зато је, као што сам већ писао, реализација одређених сегмената ужасна, а филм се, осим тога, плаши да озбиљно загребе површину позадине и правих узрока, јер би то значило да мора да упери прст у оне који су прилично недодирљиви.

BRIDGE OF SPIES - Спилберг је одавно изгубио оштрицу кад су у питању филмови са ратном тематиком. Миље политике, рата и пропаганде је упалио са "Шиндлеровом листом", није са "Спасавањем редова Рајана", па зато није ни чудо што са овим филмом, јер је "Рајан" у сваком смислу супериорнији, реалнији и јачи филм од "Моста шпијуна".

BROOKLYN - Нисам гледао, не делује ми посебно привлачно.

MAD MAX: FURY ROAD - Рибут у маниру оригиналне трилогије. Матори Милер је доказао да још у себи има материјал за великог режисера, све пршти усред жутог, аустралијског вејстленда, врхунски осмишљене сцене, врхунски сет-писови, ванредна напетост, и, уз све мане, један одличан филм. Једини већи проблем који имам са овим је прилична неубедљивост Тома Хардија (знам да га не треба поредити са Мел Гибсоном, али неизбежно је). Шарлиз Терон ми се много више дојмила и била много упечатљивија, а то се није баш очекивало.

THE MARTIAN - Изузетно сам незаинтересован за овакве ствари и вероватно нећу никад ово гледати. Поред експанзије свемирских филмова који немају ништа сем буџета у односу на оне старије, ту је и, вероватно, још глупости о америчкој племенитости, плус што Мет Дејмон нема нимало симпатичну њушку. Ништа од тога не помаже да ово буде нешто што ме интересује. Разумем да матори Ридли жели да ради што више, има то право, али ово ме баш не занима.

THE REVENANT - Волим филмове који умеју сликама да кажу шта треба, уместо да растежу и цртају беспотребним дијалозима, а "Повратник" је управо такав филм. Додајте и вансеријску Дикаприову улогу, и добићете веома пријатно замешатељство. Ипак, постоји несклад између предугог трајања (готово три сата) и недостатка слојевитости већине осталих ликова. Филм изгледа импозантно, фотографија је заиста врхунска, али Американци не воле да их неко подсети на историју геноцида који су чинили, па стога није ни било реално да се окити.

ROOM - Прилично слаб, у најбољем случају просечан филм, драма-трилер без довољно састојака за иједно од та два. Глума није лоша, али реализација и приступ крајње незанимљиви.  Бри Ларсон освојила Оскара и била сасвим ОК, клинац такође, али...

Trumbo - Добар филм и сјајна улога за Брајана Кренстона. Уживаће људи које занима тематика, једино ми смета извртање улоге великог Едвард Џи Робинсона (којег Мајкл Штулбарг иначе није лоше одглумио) да би се од њега направио издајник. Занимљив портрет историје Холивуда и подсећање на мрачан период цензуре и стављања на црну листу. Хелен Мирен баш језива.
Steve Jobs - Поред добре улоге Фазбендера и солидних Рогена и Винслетове, нисам се нашао баш инволвираним у целу ствар. Вероватно зато што нисам неки техно-фрик, не знам.
The Danish Girl - Нисам гледао, не интересују ме тужбалице о транџама и никад неће.
Carol - Ужасан филм ког се више нико и не сећа. Није да сам нешто посебно очекивао, али добио сам и много мање од тога. Није чак успео да се квалификује ни за "играо је једно љето" категорију, толико је све то ирелевантно. Плус је та тема сада изузетно излизана и застарела.
45 Years - Изненађујуће добре улоге Шарлот Ремплинг и Тома Кортнија чине да ово буде сасвим солидно драмско искуство упркос клишеу од теме о браку од скоро пола века који није оно за шта се све време издавао, што је представљено кроз гомилу суптилних и неколико правих наговештаја. Сви су изузетно успели. Није ово не знам ни ја какво искуство, али нећете се осетити преварено после гледања. Ремплингова нарочито блиста у моментима тихог беса.
Creed - Свака прича је на ову тему одавно испричана, мада је ово један од бољих наставака франшизе, ако то ишта значи. Ако ништа друго, није толико претенциозан као нпр. четворка.
The Hateful Eight - Нешто дужи осврт овде . Просек, све у свему.
Ex Machina - Један од многобројних рип-офова премисе о мислећој вештачкој интелигенцији. Има то својих момената, али на широј скали, ништа претерано меморабилно и памтљиво.
Straight Outta Compton - О настанку NWA. Није лоше, кога занима све то.
Saul fia - Нисам гледао, јасна ми је симболика, јавља ми се да је предугачко и да губи поенту после неког времена, ако уопште и постоје неке ефектне ситуације и моменти.
Sicario - Није лоше, али је све то могло и боље и ефикасније да се одради. У ово доба сам још увек већим делом веровао у Дениса Вилнева. Нажалост, касније се жестоко исфушарио.
SW: The Force Awakens - Шминкања мртвих баба и реанимација фан-крејзд франшизе да би се намакли милиони на конто безумног дивљења до имбецилности ме не занимају. РИП ин пис, Хан Соло, био си куљи пре четрес година, све ово сада је непотребно.
Knock Knock - Ово би требало да буде римејк шпанског филма, у сваком случају, по најавама сам очекивао више, али као и у 99% случајева кад је у средишту Кијану Ривс, нисам то добио.
Me and Earl and the Dying Girl - Било већ милион филмова са сличним концептом.
Jupiter Ascending - Филм је глуп до зла Бога, али препоручујем једно гледање да бисте обратили пажњу на Едија Редмејна. Његова улога је толико (ненамерно) урнебесно смешна да сам вриштао. Просто за не поверовати како једне године можеш да зарадиш Оскара, а следеће да се толико срозаш. То је успевало само таквим маговима глуме попут Сандре Булок, да у истој години добију и Оскара и Малину.  Ако ништа друго скипујте до његових делова.
Mr. Holmes - Никако да погледам ово, а могла би да ми легне ова прича са остарелим Холмсом, није да не бих волео да видим Мекелена у тој улози, али ме страх што не постоје макар умерене препоруке, макар неко релевантан коме се филм свидео. Видећемо.
Life - Солидан СФ хорорчић на трагу Осмог путника. Може да прође.
Child 44 - Политички трилер који је имао много већи потенцијал него што је то финални производ показао. Разлози за то су углавном траљава реализација, упитна идејност, те могућност боље глуме већине (иначе) добрих глумаца. Завршио је испод просека, нажалост. Сад је већ увелико заборављен, као што би такве безвезарије и требало да буду.
True Story - Кажу није лоше, нисам се уверио, и тешко да ћу скоро.
Pitch Perfect 2 - Први је био лош, нема разлога да други не буде још гори, стога - даље.
The Lobster - Лантимосов холивудски деби почиње заиста феноменално, и цела прва половина му је таква, уживао сам, ово је малтене никад виђена пародично-гротескна сатира на цео концепт љубавних односа, веза, улога које је друштво наменило за оба партнера, и свега осталог што уз то иде, прожето једном од најњањавијих љубавних песама у историји "Something's Gotten Hold of My Heart" (која је иначе мој гилти плежр, ето, рекао сам!), да би у другом делу отишао у сасвим другом правцу и постао знатно меканији, па самим тим и досаднији. Успева мало да се повади пред сам крај, али ми је ипак жао онаквог првог дела.
Inside Out - Занимљив концепт и реализација, али далеко од неког прворазредног филмејкинга.
Love - Сви филмови Гаспара Ноа су уникатно мучна и депресивна искуства, поменух већ да човек има фетиш и према голим мочугама, али што је још горе, прогресивно су бесмисленији како време одмиче. Једини који су ми се дојмили у мањој или већој мери су "Seul contre tous" и "Irreversible", остало су све празне тираде гнушања над егзистенцијом у сваком смислу и егзибиције гадости без икакве поенте. Ова "љубав" нема баш никакву радњу, заплет, причу, нити било шта што може да конструише смислен филм. Ако хоћете нешто да видите из свега тога, ако је то оно што вас покреће, има клипова са издвојеним сценама секса из филма, у трајању од једно 20 минута, па изволите. Али, ако смем да кажем, има много бољих сцена у другим филмовима, не исплати се бацити 140 минута на ову испразну едиповштину.
Youth - Нисам гледао, али хоћу. Добра екипа, надам се да није досадно.
Macbeth - За дивно чудо, није лоше. Изнад њега остају крвавија верзија Романа Поланског, те сведенија Орсона Велса (плус Куросавин Крвави престо, ако то рачунамо као адаптацију, што јесте), али ипак су њих тројица непревазиђени мајстори свог заната. Курцл се сасвим солидно бори са тешким материјалом, коме удахњује потребну дозу висцералности, и даје добар визуелни угођај, уз неколико добрих сет-писова. Добар је Фазбендер, солидна Котијарова, свеукупно је и филм доста добар, коме не треба узети за зло што не може да приђе поменутим класицима, који су, сходно људима који стоје иза камере, ипак недодирљиви у односу на ово.
Southpaw - Овај контрагард, или левак, или како већ, нажалост, није ништа што нисмо већ доста пута видели и одвија се по одавно утврђеној формули. Није ми био нимало занимљив.
Terminator: Genisys - Већ су мало погубили компас са ових икс-ипсилон делова ове франшизе. Што каже Малина Војводић, шта год да је било, било је добро. Било је врло добро. Било је одлично. Било је супер. Али, сад нас, молим вас оставите на миру. Сад ћете још да продајете и неке паралелне тајмлајнове и промене свега што смо већ видели, и да терате јадног Арнија да из колица узима следећи чек, и да бесрамно уновчавате популарност Олујнорођене, иако она Сара Конор не може да буде ни у сновима. Срам вас било за посеравање по прва два дела. Чујем да ће се за шестицу вратити и Линда Хамилтон. Па, паметно, што она да буде једина будала, као да је гадљива на тих десет милиона што ће их узети. И тад ће сигурно најбољи део филма (као и овде) бити присећање, референце и омажи посвећени прва два дела. Марш.
Everest - Нисам гледао и не вуче ме, а ни овај професор Балтазар иза камере ми не улива поверење (сваки човек једна глава, свака глава једна књига, свака глава једна прича, свака прича нема краја...ок, сам ћу изаћи, није проблем. The autism is strong in this one)
Ted 2 - Доста је један.
The Gift - Иако је премиса мало бедна - брачни пар се досељава у нову кућу и среће мужевљевог познаника из школе, са којим овај има нерашчишћене рачуне из прошлости, који нису нимало наивни, а после одређеног времена је јасно да неће тек тако допустити да се то заборави. Већ виђено, знам, али добра глума и стрпљиво грађење напетости, поготово Џоел Еџертон у прикладно језивој улози, дају резултате који су задовољавајући, те је и филм ОК за једно гледање. Сасвим солидан трилер, нарочито за данашње сушно време.
The Man from U.N.C.L.E. - Гај Ричи је овде почео са процесом званим losing his shit, што је комплетирао режиравши нову верзију "Краља Артура", према коме је и оно говниште са Киром Најтли ремек-дело. Не знам шта се дешава са човеком, али ако је неко отео оног са краја деведесетих, нека га врати да не правимо гужву.
Black Mass - Ја сам ово гледао и једино чега се сећам је да Џони Деп глуми неког гангстера-Ирца по као истинитој причи. Не сећам се баш ничег што би ме убедило да ово препоручим.
Regression - Страх ме да ово погледам, јер су критике углавном негативне, да не бих нарушио скоро-па-савршену досадашњу филмографију Алехандра Амењабара. Али, ускоро ћу.
The Walk - Веома незанимљив филм, на моју велику жалост.
Spectre - Јок.
Concussion - Кажу да је ова спорцка драма вредна гледања, али не знам, Вил Смит ме толико одбија појавом и генерално избором својих филмова у овом веку да бих ово радо одложио на неодређено време, као што вероватно и хоћу.
The Dressmaker - Безазлен и ни по чему посебан филмић са добром Кејт Винслет, а поготово Џуди Дејвис. За једно гледање може да прође, али је такође и веома пропустив.
Legend - Гангстерски филм са Том Хардијем. Ако лучите сокове на поменутог, обрадоваћете се да га има двојица. Ако не, видите последњу реченицу о претходном филму.
Maryland/Disorder - Не лош филм са Сконертсом и Кругеровом. Прилично је солидан.
Nonai poison berry - Знам да ће ово сад изгледати као неспојива група речи, али ово је интересантна и комична јапанска романса. Заснована је на популарној манги. Мож' се гледа.

                                                                     ***

То би отприлике било то. Као што видите, ова полудекада је била мршава до слаба, ал' опет, могуће је ту напабирчити нешто добрих наслова, само вам треба мало воље да их прикупите. До читања четвртог дела ћете се начекати, јер има још целе три године док прође двеиљадедвајеста, ако је уопште доживимо сви заједно. Годишња листа одгледаних филмова свих доба коју сам имао у плану за крај године такође отпада, јер ми је крајем августа пукао телефон са документом који је имао убележених 150 дотад одгледаних наслова, тако да ћу то почети од следеће године. Дотле, засебне рецензије, краће листе, Оскари, и тако то. До читања.