Декаденција Оскара - имигранти, гејеви, црнци, Трамп и два најбоља филма

Квар на компјутеру ме је спречио да овај текст објавим раније, али су срећом утисци још увек свежи, па могу хладне главе да рекапитулирам шта смо све видели у ноћашњој циркуској паради, која је имала везе са свиме осим онога чиме треба да се бави, а то су филмови. Холивуд нас је већ навикао на комплетан неукус, али оно што је ноћас приказано превазилази сваку границу - Холивуд нас је ноћас тукао по глави политичком пропагандом и лобистичким обрачунима, вриштећи при сваком ударцу, и очекивао од нас да у томе уживамо. Јасно је било већ деценијама да уметничко-ауторских вредности ту нема ни у траговима, и да је све велики бизнис, у коме је само битно ко има јачи лоби. Међутим, ноћас је све попримило још озбиљнију димензију, ако је то икако било могуће. Пар добрих одлука никако није могло да поправи утисак.

Двоструки водитељ доделе Оскара, и један од бољих у тој области, Били Кристал, је једном приликом изјавио да ништа не отупљује оштрицу светске економске кризе као милионери који једни другима додељују златне статуе. На прошлој церемонији коју је водио, присетио се првог пута када му је та част припала - "Кад сам прошли пут водио ову доделу, све је било другачије. Економија нам је била у распаду, трајао је рат у Заливу, а председник је био Џорџ Буш". Те две изјаве би требало доста да кажу о целој ситуацији, али оно што се јуче депавало је заиста преко сваке мере девалвирало наводно најпрестижнију филмску награду и направило тешким будалама десетине хиљада сладокусаца који су пробдели ноћ да би, по старом обичају, уживо видели ко ће бити лауреат, и да ли ће њихови љубимци понети кући (не)очекиване награде. Одређена врста фаме се већ створила кад је било јасно ко су фаворити, и већ од самог почетка није мирисало на добро. Било је веома јасно да ће сва она кукњава око #oscarssowhite од прошле године дати резултате, па смо тако сада имали неколико изразито црначких филмова, пре свих "Месечину" и "Ограде", који говоре о расној сегрегацији (а о чему би другом), при чему овај први има у фокусу јунака који одраста у геја, дакле два Оскар мамца у једном, само сам чекао да се појави неки инвалид који воли да попије, и ствар би била готова, сви клишеи би били испоштовани. Да не заборавим и Hidden Figures о бриљантним црнкињама које су "запалиле" Насу. Па, номиновани документарци "I Am Not Your Negro" и "О.Ј. Made in America". Ако још убацимо и филм "Lion" у једначину (у којем је такође фокус на људима који нису бели), друштвеним мрежама би без проблема могао да проциркулише хештег #oscarshatecaucasian. Ипак, као противтежа тој тврдњи стоји 14 номинација које је зарадио један од најпрецењенијих филмова од постанка целулоидне траке, "Ла ла ленд". Шта мислим о њему, већ сам рекао овде, тако да се на њега не бих превише освртао, сем у контексту награда које је освојио, али пре него што пређем на појединачне коментаре о победничким остварењима, морам да поменем и оно што је од првог кадра било јасно, да је церемонија искоришћена као политички полигон против Доналда Трампа. Пре коментара везаних за то, желео бих да истакнем да ми за њега заиста шишти скротум, и да се нимало не заносим да нам је он некакав пријатељ, нити да ће његовим доласком Америка да промени однос према нама - једноставно, превише добро познајем лик и дело ментално болесне змије и инструмента глобалистичке олигархије, Хилари Клинтон, да, у односу на њу, не бих био пријатељскије расположен према Трампу. Нећу улазити у детаље, само ћу рећи да би, да се оно десило у Југославији, у неко доба после Другог светског рата, комплетан естаблишмент би попасао колективног топлог зеца или купање у кречу. Мало је рећи да се Џими Кимел, чији је ток-шоу иначе сасвим солидан, није прославио на месту водитеља програма (додуше, последњи који су ми се на том месту допали су били Стив Мартин и Алек Болдвин пре 7 година). Један од ретких успелих фазона је био избор Мета Дејмона за жртвеног јарца вечери. Од ствари које сматрам за успеле, издвојио бих још и излазак на сцену глумаца са звездама које су их инспирисале (лепо је било видети инсерт из "Апартмана" и Ширли Меклејн на бини, а одушевио сам се и појављивањем Мајкла Џеј Фокса, уз чије сам филмове одрастао, међутим, било ми је и баш тешко да видим како га Паркинсонова болест све више осваја. Тај део је био добар, а до неког тренутка је имало шмека и оно увођење туриста, мада не целим током, једноставно ми је било занимљиво видети како се насумична група људи бламира усред "најгламурозније вечери на свету". Такође, морам да напоменем да сам се осетио екстремно непријатно док су се они слаткиши (или шта је већ оно) спуштали у масу препуну црнаца и јевреја уз тактове музике Рихарда Вагнера, то ми је била дефиниција гротеске. Иако су сви одреда најављивали да ће ова додела послужити као начин за помирење свих, била је управо супротно - Трампа су експлицитно и имплицитно нападали и готово сви добитници Оскара, од италијанских шминкера за "Suicide Squad" који су понављали "Ја сам имигрант" до Ашгара Фархадија, који се из протеста није појавио (што, иако га заиста поштујем и ценим као редитеља, доводи у питање кредибилитет његове победе у уметничко-ауторском смислу и намеће питање није ли она заправо политичка). Што се тиче самих говора, ретко ко их је ограничио на оно што би требало да буду - захвалност учесницима филма, породици, агентима, Богу, и коме већ све - једни од ретких који су одржали нормалан и концизан победнички говор који се сводио на важне ствари су победници у категорији кратког анимираног филма - остали су лапрдали и бесомучно се разбрбљавали уз непотребне глупости, нарочито Вајола Дејвис. Џастин Хурвиц је двапут излазио на сцену, да прими Оскаре за најбољи саундтрек и песму, а у једном од комичнијих момената вечери, једну од награда му је уручио стари мадафака, Семјуел Ел Џексон, који је већ јавно изражавао своје незадовољство "Ла ла лендом" и са јако упадљивим незадовољством је уздахнуо кад је прочитао име победника, иако је оно било крајње очекивано, бар кад су у  питању те музичке ствари. 

Што се тиче победа и пораза, морам да признам да од филмова који су покупили награде нисам гледао документарце, затим ове кратке ствари, те "Књигу о џунгли" која је освојила награду за визуелне ефекте, нити "Фантастичне звери" које су победиле у категорији костима. Од победа којима сам задовољан, издвојио бих Оскар за "Зутопију", која је и поред својих мана по мени најбољи анимирани филм од свих номинованих. Делимично сам задовољан и Кејсијем Афлеком, чија ме deadpan мелодрама није у потпуности задовољила, нити ме сасвим купио у оној једној половини сцене где је показао емоције (више је урадила Мишел Вилијамс), али једини који је поред њега долазио у обзир је Дензел Вошингтон, коме би три комада заиста била много, иако је сада можда и заслужио награду. Гарфилд и Мортенсен су заслужили номинације, али никако награде, а Гослинг ни то. Кад смо код "Манчестера, драго ми је што је Кени Лонерган победио "Ла ла ленд", али сам ја, искрено говорећи, навијао за "Јастога", иако сам знао да је узалуд. Кад је у питању главна женска улога, десила се једна од већих травестија целе вечери - оно што је одглумила Изабел Ипер у филму "Она", Ема Стоун не може ни да одсања, а ма колико Америка и њена политика у мени изазивала презир, и Натали Портман у улози Џеки Кенеди је далеко превазишла Стоунову. Но, није било довољно. Морам рећи да нисам гледао ни филм "Loving" за који је номинована Рут Нега, али толико је очигледно да су Иперова и Портманова надмашиле Ему Стоун, да даља анализа није ни потребна, једноставно погледајте филм и видећете. Највећа бласфемија целе вечери је био изостанак награде за најбољу режију у рукама Мела Гибсона. Прескочити "Гребен спаса" са онако оркестрираним сценама наспрам мјузикла у коме је свака сцена до једне ископирана, је чист лоповлук, који, додуше, није неочекиван, кад се зна какав третман има Мел Гибсон у Холивуду. Кад су у питању споредни глумци, ја сам навијао за Мајкла Шенона и Наоми Харис или Мишел Вилијамс, али је било потпуно очекивано да тријумфују Махершала Али и Вајола Дејвис, некако су њихове роле били прави Oscar bait-ови. Ипак, кад су у питању филмови губитници, на прво место бих сврстао "Arrival" о коме сам већ писао, и који је, од врло добрих осам номинација освојио само награду за монтажу звука, а ван сваке конкуренције је наравно "Ла ла ленд" и поред напабирчених шест победа, јер се десило оно што никад није.

Најпре је објављено да је добитник награде за најбољи филм управо "Ла ла ленд" да би се нешто касније испоставило да су филмски јунаци Бони и Клајд, пола века након што су опљачкали грдне банке, успели да учине оно што никоме пре њих није пошло за руком - да доделе најважнију награду погрешном филму. Заправо, дат им је погрешан коверат, што је објављено у тренуцима кад је цела постава првопрочитаног филма стајала на сцени егзалтирано славећи и захваљујући се. Ово је највећа моша у историји доделе Оскара, а процењује се да је чак већи скандал од, чини ми се, 1974. године, када је нека будала протрчала у кадру иза Лиз Тејлор као од мајке рођена, у тренутку док је ова додељивала награду. Ипак, не могу а да не посматрам ово као неку врсту поетске правде за све награде које је "Бла бла ленд" неоправдано присвојио. Тек сам јутрос сазнао шта се догодило, и то ми је мало поправило утисак о целој вечери. Међутим, то није ни изблиза довољно да опере параду неукуса, политичких памфлета и идиотске пропаганде која је ноћас могла да се види и чује у Долби театру. И заиста је било доста - ово је био последњи пут да сам због тога остао будан целу ноћ (мада, сигуран сам да сада мојим читаоцима, а поготово ноћашњим учесницима, за то шишти међуножје), то је најмање што могу да урадим да изразим макар тихи протест због свега. А о "правом" филму године, који је на гузове изборио своје звање, ускоро стиже засебна рецензија.

Покер Фреда Цинемана

Постоји само неколицина редитеља за које може да се каже да су им скоро сви филмови мање или више вредни гледања, и да готово немају ћорак у целокупној каријери. То су истински визионари и песници филма попут Акире Куросаве или Ингмара Бергмана, а чак и они имају своје слабије тренутке. У следећу категорију би могли да се сврстају они који имају по више од пет чистокрвних ремек-дела, пошто су и они јако ретки. Рекао бих да их у историји Холивуда нема више од десет до дванаест, а један од њих је свакако Алфред Цинеман, познатији по имену Фред, амерички редитељ аустријског порекла о коме данас хоћу да пишем. А да не буде све увек заокружено на топ пет или десет, ево приказа његовог најјачег покера, четири филма која су заслужила оцену 5. Њу још завређује и фантастична "Потрага" (1948), која није додата листи само зато што сам је одавно гледао, и која нам је подарила глумачки таленат Монтија Клифта, о чему сам већ писао у тексту о овом глумцу, а за исту могу да се надмећу и сјајни "Чин насиља" (1949), напети трилер са Робертом Рајаном и Ван Хефлином, први филм Марлона Бранда "Мушкарци" (1950) и евентуално "Пун шешир кише" (1957) са Доном Марејем као ратним ветераном зависним од морфијума. Међутим, ова четири филма су по мени несумњиво највише тачке у каријери овог редитеља, а у анализи ћу објаснити зашто то мислим. Пре тога, неколико речи о самом Цинеману и можда неке ствари о њему које нисте знали.

- Рођен је 1907. године. У почетку је хтео да буде виолиниста, па је потом студирао права на бечком универзитету, која је напустио да би се посветио филмским студијама.

- По сопственим речима, за посао редитеља су га највише инспирисала четири епска нема филма - "Похлепа" (1924) Ериха Фон Штрохајма, "Оклопњача Потемкин" (1925) Сергеја Ејзенштајна, "Велика парада" (1925) Кинга Видора и "Муке Јованке Орлеанке" (1928) Карла Теодора Дрејера.

- Режирао је 18 глумаца у улогама номинованим за Оскаре, од којих је шесторо тријумфовало. Поред тога, Иван Јандл је освојио специјалног Оскара за малолетнике за улогу у поменутој "Потрази". (Оскара за малолетнике је својевремено добила рецимо Џуди Гарланд за "Чаробњака из Оза").

- Први посао у Холивуду му је био статирање у чувеном филму Луиса Мајлстоуна "На западу ништа ново" (1930) по Ремарковом роману.

- Постао је натурализовани Американац 1936. године.

- Био у жирију канског фестивала 1961. године.

- Међу неоствареним пројектима које је требало да режира су "Дан кад је пао Кастер" о бици код Литл Биг Хорна (план му је био да ангажује великог Тошира Мифунеа за улогу Бика који седи); али поготово је био разорен кад му нису дозволили да сними "Човекову судбину" по роману Андреа Малроа, за коју се спремао три године, већ изабрао глумце и одржао прве пробе. Већ је било утрошено око четири милиона долара за цео пројекат. 

- Од снимљених филмова које је требало да режира, а није, ту су "Старац и море" и "Жена француског поручника".

- Освојио је четири Оскара, од тога два за најбољу режију. Омиљени сопствени филм му је "Сват" (1952), а појединачна сцена опроштај Томаса Мора од жене и ћерке у "Човеку за сва времена".

- Преко 60 година је био ожењен истом женом, али му се приписује афера са Грејс Кели на снимању филма "Тачно у подне". Умро је од срчаног удара 1997. године, у својој деведесетој.

1. HIGH NOON (1952) 

Много се ствари зна о овом класику, а опет, толико је занимљивих ствари за њега везано, да увек постоји нешто ново што се о њему може сазнати. Заплет настаје када шериф који после венчања намерава да се повуче и са женом отвори радњу у другом граду, добије обавештење да се злогласни криминалац кога је некад давно ухапсио враћа у град да се освети, у чему ће му помоћи чланови банде који чекају да воз стигне. Када се обрати за помоћ људима које је толико дуго служио и штитио, они му окрећу леђа, а не помаже му ни жена, која је квекерка и пацифиста, и планира да напусти град са њим или без њега. Филм је, наравно, алегорија на тзв. лов на црвене вештице у ери Џозефа Мекартија, и Џон Вејн (иначе, велики поборник Мекартија и црне листе) је рекао да је то најнеамеричкија ствар коју је икад видео, шериф који јури као кукавица да тражи помоћ од других. То је наводно био разлог да, као одговор, са Хауардом Хоксом сними "Рио Браво" (1959). Оно за шта су Вејн и Хокс били прекратковиди је била чињеница да, иако другачији од већине вестерна, овај филм носи велику вредност баш зато што се бави људским односима, моралним конфликтима, питањима части и поштења. Феноменално спакован у мање од сат и по, снимљен у реалном времену. феноменално режиран и одглумљен, са предивном музиком Дмитрија Тјомкина (предвођеном чувеном песмом "Do Not Forsake Me, Oh, My Darling" Текса Ритера), и данас, 65 година након снимања, без икакве дилеме стоји у врху листе најбољих вестерна свих времена, упркос недостатку спектакуларних акционих сцена (а и пушкарања уопште, до пред сам крај), а то мало ком филму полази за руком. Он је вечна потврда у покретним сликама чувене изреке "Смеј се и свет ће се смејати с тобом. Плачи и плакаћеш сам". Пре Гарија Купера, улога Вила Кејна је понуђена Грегорију Пеку који ју је одбио због сличности са улогом у филму "Револвераш" који је недавно пре тога радио (сматрао је то највећом професионалном грешком у каријери), затим Чарлтон Хестон, Марлон Брандо, Кирк Даглас и Берт Ланкастер, али најбоље ју је одиграо онај коме је била суђена. Купер је имао крварећи чир и бол у леђима. али је све јуначки изнео. Био је сниман углавном без шминке, да би му се на лицу виделе боре и забринутост. Већина је сматрала да је престар за ту улогу, и вероватно су били у праву, али око једног није било дилеме - Грејс Кели је била премлада (млађа тридесетак година), и упркос томе што је одређене деонице добро одрадила, у неким деловима је била прекрута и видело се њено неискуство, чега је и сама била свесна. Ипак, Цинеман је био задовољан њеним дрвеним наступом и недостатком отмености, рекавши да је баш то том лику било потребно. Ипак, у једном није била неискусна, пошто је током снимања имала аферу и са самим Купером. Од глумаца ту су још и Лојд Бриџис, Кети Хурадо (Златни глобус), Ијан Мекдоналд, те Ли Ван Клиф, у свом дебију, где не проговара ни реч. Била му је понуђена улога Харвија Пела коју је играо Бриџис, уз услов да изврши хируршку корекцију свог "превише зликовачког носа", на шта он није пристао. Филм је освојио четири Оскара, укључујући други за Купера, као и поменуту музику. Чињеница да није добио награду за најбољи филм године наспрам остварења "Највећи шоу на свету" се сматра једним од највећих изненађења у историји доделе. Сценарио Карла Формена (касније стављен на црну листу) је заиста сјајан и током читавог снимања одржава ванредну количину напетости), а фотографија Флојда Крозбија је нешто за причу. Један од најпознатијих кадрова је при крају где се камера диже и шири да прикаже Вила Кејна самог у пустом граду. Цинеман се до своје смрти борио да филм избегне колоризацију, рекавши да је филм без боје са намером и да такав треба да остане. Битку је, очекивано, изгубио. Али, филм је до данашњих дана остао ванвременски класик, без сумње. А то је највећа награда коју једно остварење може да добије. Да остане свеже толико дуго.

2. FROM HERE TO ETERNITY (1953) 

После "Тачно у подне" и свог омиљеног "Свата", Цинеман се прихватио веома незахвалног задатка, да режира филм по књизи Џејмса Џонса "Одавде до вечности", коју је по многима било немогуће пренети на платно, јер је имала 800 страна и била превише отворена и оштра у третману одређених тема, те виђена за цензорску сечу из тог разлога. Поред тога, било је много неслагања између режисера и сценаристе са једне, и шефа студија Колумбија, Харија Кона, са друге стране. Она су се пре свега огледала у кастингу - није хтео Монтија Клифта, јер "није војник, није боксер, а вероватно је и педер". Међутим, редитељ је запретио да ће напустити филм ако се он не изабере, знајући да је Клифт хтео да игра улогу Пруита од тренутка кад је прочитао књигу. Није хтео ни Дебру Кар, која је изабрана потпуно ван шаблона за улогу Карен Холмс, јер је дотле скоро увек играла отмене, елегантне и морално исправне енглеске даме. Сам редитељ је уместо Доне Рид хтео Џули Харис. А иде прича (која је касније експлоатисана кроз роман "Кум" да је Френк Синатра обезбедио улогу лобирајући преко мафијашких веза. Истина је ипак мало другачија - Ава Гарднер, његова тадашња жена, која је снимала филм за исти студио, препоручила га је шефу, а он је на крају пристао, знајући да ће Синатра, који је био у тешкој комерцијалној були, прихватити мањи хонорар. Он је хтео да игра улогу и бесплатно, али је на крају добио тричавих 8 хиљада долара. Екипа је скупљена и филм је снимљен за мање од месец и по дана за скроман буџет од милион долара. Прича је права епска - војник премештен у војну базу на Хавајима пред само бомбардовање Перл Харбура одбија да се бори на војном боксерском првенству, због чега му претпостављени и колеге војници праве пакао од живота, док он улази у причу са хостесом ноћног клуба, а за то време, његов претпостављени и жена старешине постају све блискији. Овај филм је један од оних ретких дијаманата Холивуда у којима све функционише баш како треба од првог до последњег кадра - драма која се феноменално гради, сложени емотивни процеси свих ликова, који имају довољно времена да се развију и постану изузетно слојевити, док се у позадини неосетно намеће романтични елеменат, као и најава долазећег рата, сценарио који јесте мало разблажен у односу на књигу, али су задржани сви потребни елементи да се сними филм екстра квалитета. Невероватна глума свих укључених, почевши од Ланкастера и Клифта (који су се вероватно међусобно поништили, па је Вилијем Холден приграбио Оскара за главну мушку улогу), преко Дебре Кар и Доне Рид, које су бравурозним наступима у овом филму додале нове перспективе својим каријерама, тумачећи не тако слатке и невине ликове (реч хостеса је замењивала реч проститутка, због цензуре, наравно). Дона је заслужено освојила Оскара за љупку и амбициозну Алму, која временом постаје све емотивнија, док је Дебра брутално опљачкана за ту награду (рекао сам то у прошлом тексту, дали су награду Одри Хепберн), јер је развалила улогу промискуитетне жене притиснуте личним демонима, потпуно ван свог дотадашњег дијапазона. Шта тек рећи за Синатру, који се улогом Анђела Мађа вратио на холивудску мапу и постао врло тражена роба (такође заслужен споредни Оскар). Осам награда је поред овог филма дотад завредио само још филм "Прохујало са вихором" (у оба мале улоге имао први Супермен, Џорџ Ривс). Улога Карен је најпре понуђена Џоан Фонтејн која ју је због породичних проблема одбила и због тога горко жалила до краја живота, мислећи да је то разлог што јој се каријера у последњем делу срозала. Клифт је ишао на часове бокса и научио да свира трубу, и поред свести да ће бити надсинхронизован. Дона Рид је говорила да је био "болесно сконцентрисан" све време. Цинеман је и свој режијски део одрадио беспрекорно. Чувена сцена на плажи, тачније њена локација, му је дошла као инспирација у последњем тренутку. Инсистирао је на црно-белој техници, јер би "боја све учинила тривијалним". Сам Џејмс Џонс није био задовољан филмом, јер је оштрина књиге знатно смањена, али треба то разумети, јер је постојала цензура по којој није смело бити приказано да у војсци има ствари као што су аљкавост, лицемерје, бруталност и педерастија. Осим тог последњег, осталог има сасвим довољно у филму да се искаже поента. Са ове позиције, веома је тешко схватити бојазан коју су сви имали у погледу могућности Фреда Цинемана да реализује овај пројекат. Филм је сасвим заслужено постао вечни класик и већ тада, заједно са претходним насловима зацементирао редитеља на листи највећих имена Холивуда у то време. После је то и потврђено.

3. A MAN FOR ALL SEASONS (1966) 

Заснован на бриљантном позоришном комаду Роберта Болта, "Човек за сва времена" нас враћа у Енглеску на почетак шеснаестог века, где се одвија конфликт између канцелара Томаса Мора и краља Хенрија Осмог, који жели да заобиђе институцију католичке цркве при одлуци да се разведе и поново ожени. Филм који сјајно функционише и као политичко-историјска драма, и као анализа унутрашњих конфликта једног ученог и моралног човека, интелектуалца, стављеног у изузетно незавидну ситуацију, пре свега због одличног Болтовог текста, који на својим плећима носи група супертешкаша у глумачкој постави, коју чини крем британског позоришта и филма, појачана великим Орсоном Велсом у улози кардинала Волсија. Предњачи Пол Скофилд који је улогу Томаса Мора тумачио и у позоришту. За ову улогу је освојио Тони, Оскар, Златни глобус, Бафту и још неколико престижних награда. Један од оних који су је пре тога одбили био је Ричард Бартон, који је са женом наступио у "Ко се боји Вирџиније Вулф". Гледајући најпре тај филм, мислио сам да нема шансе да је ико био бољи од Бартона, али сам променио мишљење гледајући Скофилда у улози Томаса Мора. Његова изузетна суздржаност, перфектна дикција, невероватни изрази лица, уз прикладан испад беса на крају, чине ову улогу његовом животном. Био је просто невероватан. Ништа мање успешни у својим креацијама нису били ни Роберт Шо као Хенри Осми, Венди Хилер и Сузана Јорк као Морове жена и ћерка, Лео Мекерн као Томас Кромвел, поменути Велс као Волси, те Џон Харт у својој првој улози као љигави и послушни Ричард Рич. Први избор за улогу краља је био Питер О'Тул, а продуценти су за Мора и Волсија хтели Лоренса Оливијеа и Алека Гиниса, али је Фред Цинеман инсистирао на постојећој постави. Ретко се оволики глумачки квалитет скупи на једном месту (ту је рецимо и Ванеса Редгрејв у једној сцени као Ана Болејн, коју је пристала да одигра бесплатно, под условом да јој се име апсолутно нигде не помене), али требало је целим тим ансамблом управљати, мајсторски оркестрирати цео процес. А то је овај редитељ и те како и учинио, и рекао да је ово био убедљиво најлакши филм који је снимио, управо захваљујући калибру глумаца и целе екипе која је учествовала у свему. Да би се буџет одржао испод два милиона, многи су прихватили смањену плату, па су преко 10 хиљада фунти хонорара добили једино Пол Скофилд, Орсон Велс и Сузана Јорк. Велс у својој аутобиографији наводи да је сам режирао своје сцене и успут избацио Цинемана са сета, али то никада није потврђено. За разлику од "Тачно у подне", овај филм се веома допао Џону Вејну и сврстао га је на своју листу пет најбољих свих времена. Није ни чудо што га и званични Ватикан помиње као један од најбољих филмова икада снимљених, а један је од само четири заснована на позоришним комадима који су освојили Тони за најбољи комад и истовремено Оскар за најбољи филм. Сцене суђења, као и сам крај филма су снимљене по на основу званичних исказа очевидаца, који су анонимно издати неколико година након што се све догодило. Осим Цинеманових Оскара за филм и режију, и Оскара Пола Скофилда, награђени су и сценарио Роберта Болта, фотографија и костим. Филм је само у Америци зарадио преко 28 милиона долара и био велики успех на свим нивоима. Толико је све одлично реализовано да филм просто клизи и поред тога што траје два сата. Иако неки кажу да није баш најбоље издржао тест времена, ја се апсолутно не бих сложио са тим, што је и јасно из чињенице да се уопште налази на овој листи. Пола века након снимања, и даље је показна вежба за сјајно дочарану атмосферу политичког прогона, драмске напетости, и тестамент да човекова искрена вера може бити моћнија од свега осталог. 

4. THE DAY OF THE JACKAL (1973) 

"Дан Шакала" је изузетна адаптација романа Фредерика Форсајта о једном од многобројних покушаја атентата на Шарла Де Гола који су се дешавали након расформиравања Легије странаца и одобравања независности Алжира. Када чланове једне милитантне организације похватају након неуспешног покушаја атентата на председника, и погубе њиховог вођу, преостали лидери, сада у егзилу у Бечу, унајмљују скупог британског професионалног убицу Шакала да одради задатак, на шта он пристаје за пола милиона долара. Филм прати његове фанатично темељне припреме за извршење дела које се одвијају док се влада и полиција непрестано надмудрују са поменутом организацијом, и док се обруч око Шакала полако стеже. Он, међутим, не одустаје, а број лешева људи који би могли да открију његов идентитет расте. Оно што је мени непојмљиво је чињеница да овај филм није постигао нарочит успех на благајнама, мада је генерално зарадио одличне критике и учинио Едварда Фокса једним од траженијих глумаца. Касније је скроман успех приписан чињеници да су у филму махом играли мање познати глумци (пре свега главни лик), на чему је Фред Цинеман инсистирао, те је изабрао поменутог Фокса пре разматраних Роберта Редфорда, Роџера Мура, Џека Николсона, те Мајкла Кејна (који је касније играо у "Четвртом протоколу" који је такође адаптација Фредерика Форсајта, који је Фоксу дозволио да у припреми за улогу сретне правог плаћеног убицу кога је познавао). Међутим, филм је временом завредео бољи статус и код публике, и почели су с правом да га сматрају оним што јесте - ремек-дело. Сценарио је врхунски, глума одлична, али оно што ме нарочито купило је мајсторска Цинеманова режија, која тако суптилно и паметно гради ванредну напетост и тера гледаоца да нон-стоп буде на ивици столице и не скида очи са екрана. Напетост је веома успешно потцртана недостатком саундтрека, ако изузмемо првих пет минута, а једина преостала музика је са параде. Француска влада је омогућила велику подршку за снимање филма, обезбедивши војнике и локације, док су сцене на Дан ослобођења снимљене на правој паради где је већина статиста била несвесна снимања филма, те покушала да помогне при хапшењима за које је мислила да су стварна. Такође, приликом сцене уручивања медаља, многи статисти нису били свесни колико глумац Адријан Легран личи на правог Шарла Де Гола. У првом кадру, при изласку из лимузине, многи су саблажњени узвикнули, а један старији човек се онесвестио од шока. Као претходне жртве Шакала се помињу Рафаел Трухиљо у Доминиканској републици, као и "онај тип из Конга", што је вероватно референца на Патриса Лумумбу (успут, предмет следећег романа који је Форсајт написао биле су плаћеничке акције по Африци). Вреди поменути да је филм и веома паметно конструисан, већ сам поменуо врхунску режију, којој треба придружити и феноменалну фотографију као и ситне трикове камере који држе гледаоца константно напетим и успут доприносе визуелном квалитету. Ово је дефинитивно један од најбољих шпијунско-политичких трилера свих времена, а када тако нешто настане у времену у коме тај жанр просто цвета ("Три Кондорова дана", "Убице и сведоци", "Сви председникови људи", пре тога "Досије Ипкрес" са Мајклом Кејном, филмови о Џејмсу Бонду), онда је јасно о каквом се филму ради. Поред Фокса у насловној улози, који је просто невероватан као методични, ненаметљиви и хладнокрвни убица који се попут камелеона утапа у околину не привлачећи пажњу, и други глумци су дали свој допринос, посебно Мајкл Лонсдејл као неуморни детектив који га јури. Једноставно је читав филм једно од оних незаборавних искустава током чијег гледања класа просто капље са екрана, атмосферу креирају звуци из околине, а гледаоци су у трци са временом заједно са свим умешанима. Молим вас да првом приликом погледате ово, нећете осетити да толико дуго траје (а траје).

Најромантичнији филмови свих времена - топ 25

Иако можда делује како филмови са романтичним елементима нису моја шоља чаја, да употребим енглеску фразу, то баш и није сасвим тачно. Иако можда нису прва ствар на коју бих помислио, то не значи да су романтични филмови табу за мене. Само, моје поимање романсе се разликује од увреженог. Ако је прича добра и ако имам за шта и за кога да се вежем, гледаћу било шта. Уосталом, већ сам писао да су, по речима великог Алфреда Хичкока, три најбитније ствари за снимање доброг филма, редом: 1. Сценарио 2. Сценарио и 3. Сценарио. Дакле, да би ме филмови са елементом романсе привукли, морам да поверујем у хемију, у варницу, у привлачност која се ствара између двоје људи, ствар не сме да се одвија по познатим обрасцима, мора да буде добро одглумљена, да ме учесници убеде да је прича између њих реално могућа, да се не ослања на ушећерене клишее, и да не почива на хиљаду пута виђеним постулатима. Дакле, потребно је да оно што се одиграва у филму не вређа интелигенцију гледаоца и да ликови буду довољно слојевити да за њих маримо, а не иритантне, већ виђене карикатуре чија мучна смрт не би померила ни мишић на лицу гледаоца, осим ако није хиперсензитиван. Ја сам у овом тексту издвојио двадесет пет наслова који су по мени и те како вредни гледања, управо зато јер превазилазе устаљене конвенције и једноставне шаблоне поджанра романсе и имају да понуде нешто више од тога. Редослед је хронолошки, нисам се усудио да рангирам, али треба знати да сам изоставио неке од наслова које нисам предуго гледао, па у овом тренутку не могу да гарантујем њихову вредност (нпр. "Сјај у трави", "Љубавна прича", те "Доктор Живаго"), има неких наслова које нисам уопште погледао, па не могу да их уврстим, иако важе за класике (попут Антонионијеве "Авантуре", "Хирошимо, љубави моја" Алана Ренеа, или "У царству чула" Нагисе Ошиме), а намерно сам изоставио примере филмова у којима се ради о геј романсама, иако су по сензибилитету, па и квалитету можда и били материјал за врх - првенствено мислим на "Планину Броукбек" и "Плаво је најтоплија боја" - назовите ме пуким традиционалистом, али не могу да промовишем филмове који се експлицитно баве хомосексуалним односима и везама - има сасвим довољно и ових осталих.

1. CITY LIGHTS (1931) - CHARLES CHAPLIN 

Једини неми филм на овој листи је бриљантна комедија-романса у којој генијални Чарли Чаплин са великим успехом оживљава лик који га је прославио - чувену скитницу, која се заљубљује у слепу цвећарку, и користи пријатељство са милионером пијандуром (кога је спасао самоубиства) да јој помогне са финансијским проблемима, а можда и са оним офталмолошким. Проблем је само што се, после отрежњења, богаташ уопште не сећа скитнице нити пријатељства с њим, па овај мора да смишља нове начине да дође до новца. Веома једноставна премиса, неко би рекао изузетно наивна подлога за целу причу. Међутим, ту ступају на сцену филмска магија и генијалштина Чарлија Чаплина и свих укључених. У једва 90 минута је спакована и изузетно реализована топла прича проткана аутентичним емоцијама, какве се и данас, 86 година касније, ретко виђају на филму. Мало је рећи да глумци бриљирају, јер је толико тога морало бити исказано лицима, без речи. Ако је нормално то што бриљира Чарли Чаплин (нарочито у сценама где мора пред девојком коју воли да одржи илузију да је богат, а уствари је нешто потпуно супротно од тога), шта тек рећи за лепу Вирџинију Черил, која краде сваку сцену у улози сироте цвећарке. Ово је први филм за који је Чаплин компоновао и музику, не рачунајући песму "La Violetera" Хозеа Падиље, која прати цвећарку. Иако претпремијера није прошла баш сјајно, овај филм је постао један од финансијски успешнијих које је Чарли Чаплин икада снимио, и то са пуним правом. Ко се барем не осмехне у последњим кадровима филма, дефинитивно спада у тврду публику, фантастичан завршетак ове романсе старинског типа.

2. GONE WITH THE WIND (1939) - VICTOR FLEMING

И безмало 80 година од изласка, "Прохујало са вихором" остаје најграндиознија љубавна прича у историји Холивуда, а Техниколор никад није био тако блистав. Рађен по епском роману Маргарет Мичел, овај филм је у тренутку настанка померио границе седме уметности. Преко сто глумица се надметало за улогу Скарлет О'Харе, размажене јужњачке лепотице, коју ће амерички грађански рат и љубавни јади натерати да пребрзо одрасте. Изабрана је до тада готово потпуно непозната млада британска глумица Вивијен Ли, која је улогом Скарлет, слободно се може рећи, створила историјски лик. За целокупни успех филма ништа мање нису били заслужни ни Кларк Гејбл, тадашњи краљ Холивуда, а ни остали глумци из великог ансамбла, предвођени Леслијем Хауардом и Оливијом Де Хавиланд. Током скоро четири сата трајања филма, константно се преплићу љубав и рат, спектакл и трагедија. Ово је једини филм, изузимајући класике великог Серђа Леонеа, кога могу да се сетим да толико траје, а да константно има шта да понуди гледаоцима, од сјајне глуме, преко дотад невиђених сцена ратних ужаса, до најбоље корпе у историји филма, непревазиђене до данашњих дана. И сам процес снимања је био велика мука, на филму су радила четири режисера, али исплатило се. Шта год још да напишем, покварићу, само могу да вас саветујем да погледате ово ако још нисте.

3. REBECCA (1940) - ALFRED HITCHCOCK 

Једини филм господара неизвесности који је освојио Оскара за најбољи филм године је трилер укалупљен у готску романсу, по роману Дафне Ди Морије. У њему се стидљива јунакиња на одмору у Монте Карлу на брзину заљубљује у енглеског аристократу, што резултира браком. Међутим, по одласку на његово имање, нова газдарица увиђа да је њеном мужу јако тешко да се ослободи непријатних и болних успомена везаних за прву супругу, страдалу несрећним случајем, док се злослутна кућепазитељка својски труди да њен дух одржи живим. Главни квалитет филма, поред фантастичне глуме, је константно злокобна атмосфера у којој се главна јунакиња стално осећа нелагодно и несигурно, коју је стари лисац Хичкок одржавао и ван сета, рекавши осталима да кад год стигну, лоше третирају Џоан Фонтејн, да би се нелагода пренела и на њен лик. Злонамерници ће рећи да то за Лоренса Оливијеа није ни била глума, јер је лобирао да његова жена Вивијен Ли добије улогу - никад нећемо знати до ког степена је била глума, а од ког збиља, али професионализам се огледа у чињеници да је хемије између двоје глумаца и те како било, и да романса и те како функционише, и поред осећаја несигурности који је стално у ваздуху. А кад већ причам о романси, како не поменути и фантастичну, феноменалну аустралијску глумицу Џудит Андерсон, у улози госпође Денверс, која гаји нешто више од обичних осећања према покојној газдарици и неће допустити новој да се разбашкари. Можда романса није основни елемент овог филма, али је свакако његов саставни део. 

4. CASABLANCA (1942) - MICHAEL CURTIZ 

Један од најбољих филмова свих времена, који се опет не заснива у потпуности на романси, али је она пажљиво уткана у све поре овог остварења. Тешко ћете у историји филма наћи романтичнији однос од оног између Богија и Ингрид. Више о филму прочитајте овде, с обзиром да сам га, поводом годишњице изласка, већ детаљно проанализирао.

5. BRIEF ENCOUNTER (1945) - DAVID LEAN 

Ако би се строго посматрали критеријуми за романтичне филмове, а ја којим случајем рангирао ову листу, "Кратак сусрет" Дејвида Лина би највероватније био на месту број један, тврдим и стојим вам добар да без дилеме држи врх листе кад је у питању жанр романтичне драме. Прилично релевантан и данас, преко седамдесет година касније, овај филм говори о случајном сусрету двоје венчаних људи у железничкој чајџиници, који брзо прераста у много више, доводећи их обоје на ивицу неверства и приморавајући их да лажу пред пријатељима и доводе своје бракове и породице у опасност, све до неминовног разрешења. Лепота је у једноставности, све је одрађено без иједног сувишног тренутка и кадра, савршено спаковано у нешто мање од сат и по. Силија Џонсон и Тревор Хауард до перфекције доводе озбиљне људе измучене тешким унутрашњим конфликтима, који осећају да је то што имају између себе и те како права ствар, али са друге стране не желе да повреде своје вољене. Јако су реално и уверљиво на платно пренесени ти моменти у којима обоје схватају да им неко ко је доскора био странац постаје све у животу. И остатак глумачке екипе одрађује одличан посао, а последња сцена између двоје злосрећних јунака је заиста за анале филмске уметности и носи више емоције него сви модерни кобајаги романтични избљувци који се данас сервирају. Чак и стереотипно хладни Британци су својевремено и те како умели да направе добре ствари на овом пољу. Пожурите ако нисте гледали ово ремек-дело, има шта да се види, гарантујем.

6. NOTORIOUS (1946) - ALFRED HITCHCOCK 

Да ли бисте поверовали да вам је неко рекао да ће се на листи најромантичнијих филмова наћи два наслова која је режирао Алфред Хичкок? Претпостављам да то довољно говори о субјективности ове листе, а више о филму "Озлоглашена", прочитајте овде.

7. A MATTER OF LIFE AND DEATH (STAIRWAY TO HEAVEN, 1946) - POWELL/PRESSBURGER

Још један заиста врхунски британски филм, романтична фантазија која је излазила под два различита назива, говори о обореном британском пилоту који не умире захваљујући техничкој грешци у рају, а у међувремену се, пре него што дођу по њега, и заљуби, те, пошто забуна није била његова грешка, сматра да заслужује шансу да пред небеским судом одбрани своје право на живот. Ако би се тражила једна реч да се овај филм опише, она би била - класа. У питању је филм који стимулише, подстиче на размишљање, начин на који се анализирају односи међу људима и данас изгледа свеже и оригинално. Фотографија је одлична, обраћање пажње на детаље обезбеђује уверљиву фантазију, а поготово одушевљава миксовање Монохрома и Техниколора да би се означили различити светови. Поред Дејвида Нивена и Ким Хантер, и остали тешкаши са британског великог платна су сјајни, нарочито Рејмонд Маси и Роџер Ливси. Као и већина филмова на овој листи, скоро је сигурно да ће вас дотаћи - смејаћете се, плакати, размишљати, уживати. Пауел и Презбургер су редитељи визионари, и није ни чудо што их многа данашња велика имена, укључујући и Мартина Скорсезеа и Френсиса Форда Кополу, помињу као људе који су на њих утицали. "Питање живота и смрти" је филмски класик за све генерације који ће, ако је правде, надживети све нас. Ако сте га случајно до сада пропустили, не часите ни часа, уживаћете, то вам гарантујем.

8. LETTER FROM AN UNKNOWN WOMAN (1948) - MAX OPHULS 

Сјајно елегично остварење Макса Опулса о човеку који проводи ноћ пред двобој у Бечу почетком двадесетог века размишљајући о жени која је увек била ту за њега и у његовој близини, али је се он ретко (или никад) сећао. Исприповедана кроз меланхоличне флешбекове, углавном позната прича о човеку који скупљајући камење испред себе није видео дијамант, ипак делује прилично свеже, захваљујући паметном сценарију (написао га Хауард Кох, према новели Штефана Цвајга) и одличне глуме свих умешаних, пре свега овде већ помињане Џоан Фонтејн, у улози злосрећне Лизе, којој је обилато подарила неопходну крхкост, али такође и храброст. Луј Журдан је такође адекватно неодговоран и себичан у улози Штефана, који, тек кад дође у позицију да изгуби све што има, почиње реалније да сагледава свет око себе. Један од квалитета је такође и изузетно оживљена епоха, по сценографији и костимима ћете заиста поверовати да се налазите у Бечу са почетка двадесетог века. Довољна препорука за гледање би требало да вам буде што је ово био омиљени филм Џоан Фонтејн који је снимила, а јапански хорор редитељ Хидео Наката (познат по оригиналној верзији "Круга") каже за овај филм да је најбољи икада снимљен. Вероватно има многих који се са тим не би сложили, али се не може порећи да је овај емотивни ролеркоустер свакако вредан гледања. То нико не би смео да се усуди да оспори, а ви пожурите ако сте га досад пропустили.

9. ROMAN HOLIDAY (1953) - WILLIAM WYLER 

Прича о "Празнику у Риму" је углавном већ позната. Веома млада Одри Хепберн глуми принцезу неименоване земље која је шмугнула из италијанске амбасаде, жељна опуштеног, неформалног живота који јој њен положај не допушта. Набасава на пријатељски настројеног новинара кога глуми Грегори Пек, који је не препознаје, и замајавајући се са њом, мисли да је пропустио интервју са правом принцезом. Све што следи се углавном одвија по кључу, заједнички дан у италијанској престоници, укључујући и чувену сцену са "Устима истине" (која наводно кидају лажовима руку коју у њих ставе) у којој је остао Одрин прави врисак након што се Пек нашалио са њом. Затим иде дилема око интервјуа и све остало по реду, закључно са неизбежним растанком који мора да се деси, јер су из различитих светова. Поента свега је да овде, чак и кад знамо шта ће се десити, све се толико чаробно одмотава пред нашим очима да је једноставно немогуће скренути поглед, јер је све у овом филму заиста магично - од локација, преко сценарија, до глуме и свеукупног резултата. Сценарио је написао непотписани Далтон Трамбо, тада на црној листи због сумње да сарађује са комунистима. Једино морам да кажем да, иако је Хепбернова била одлична, сматрам да је било глумица које су више заслужиле да освоје Оскара те године (пре свега мислим на феноменалну Дебру Кар у "Одавде до вечности"). Ово је први амерички филм у целости снимљен у Италији, за релативно скроман буџет од милион и по долара. Још један доказ да нису потребне баснословне суме да би се снимило одлично остварење. А још један куриозитет потврђује статус Рима као града романтике - Пек и Хепбернова су обоје срели своје будуће супружнике током овог снимања. Ако хоћете филм који ће вам засигурно поправити дан, ово је свакако прави избор. Не оклевајте да га обришете са листе класика које нисте гледали.

10. CHIKAMATSU MONOGATARI (1954) - KENJI MIZOGUCHI 

Ремек-дело Кенђија Мизогучија "Распети љубавници" (оригинални превод "Прича из Чикаматсуа") је филм о двоје људи који су се сплетом несрећних околности и туђих погрешних претпоставки нашли у бегу од власти, оптужени за прељубу, што је у ригидном старојапанском друштву било кажњиво смрћу, и то распећем (отуд и превод из прве реченице). Најпре су, уместо да се суоче са неправедним оптужбама, обоје хтели да почине сепуку, али, како то обично бива, шести дан се у њима пробуди луда бештија, шести дан, као сан, љубав се родила (не замерите, нисам одавно слушао "Забрањено пушење", мада губим и вољу сваки пут кад случајно налетим на бившег им фронтмена у оном отужном "квизу" "Ја волим Србију"). Опростите на дигресији која никога не занима, елем, дешава се шта се дешава, ситуација постаје још компликованија, а ко гледа јапанске филмове из датог периода, зна да баш и не обилују хепиендовима. Но, свеједно, да бисте видели како се све расплиће на маестралан начин, погледајте филм, а имате и зашто. Мизогучи још једном демонстрира зашто је мајстор свог заната, фотографија и кадрирање су перфектни, двоје главних глумаца, Казуо Хасегава и Кјоко Кагава, рођени за ове улоге, те је номинација за Златну палму у Кану сасвим заслужена. "Распети љубавници" је један од каснијих Мизогучијевих радова којим је привукао пажњу западне јавности и почео да постиже успехе и ван Јапана.

11. LE NOTTI BIANCHE (1957) - LUCHINO VISCONTI 

Треба доста храбрости да би се уопште покушала адаптација великана какав је Фјодор Достојевски, а један од најзначајнијих италијанских неореалиста, Лукино Висконти, није се либио да проба, и успут дода нешто своје целој причи. Кратка прича се завршава мојим омиљеним цитатом Достојевског ("О, Боже! Цео тренутак блаженства! Па, зар је то премало, чак и за читав људски живот?"), а филм прати исту основну премису. Марио, кога игра велики Марчело Мастројани, упознаје Наталију (Марија Шел), а обоје су усамљени из различитих разлога. Он је странац и нов је у граду, а она је увек живела у изолацији, иако је у центру града. Њена усамљеност је појачана чињеницом да је заљубљена у човека који јој љубав не узвраћа, али свеједно је неспособна да се посвети било коме другом (предмет њене опсесије је Жан Маре, који је глумио звер у најбољој адаптацији приче о лепотици и звери у режији Жана Коктоа). У филмској верзији, Висконти се паметно ослобађа нарације из првог лица, али и чини Наталију мање чистом и невином него што је то она у причи - овде је хистеричнија и кокетнија. Са друге стране, Марио одбија очигледну пажњу и понуде осталих жена у причи, остајући веран узалудној опсесији. Тако су обоје таоци безуспешних и беспредметних опсесија којима поклањају више пажње и у које улажу више напора него у могућност за нормалну везу. Прелепа музика је дело Нина Роте, одговорног за саундтрекове филмова Федерика Фелинија, као и "Кума" Френсиса Форда Кополе. Све заједно чини феноменалну студију о илузијама које људи јуре, не обраћајући пажњу на оно што им је пред очима. И поред својеврсне меланхочичне опорости, филм није без топлине и потребних елемената да се нађе на овој листи. Гледајте га.

12. THE APARTMENT (1960) - BILLY WILDER 

Мој омиљени филм уз поменутог "Кума" доноси савршен спој свих укључених елемената, и само је генијалац попут Билија Вајлдера могао да тако мајсторски упакује романтичне елементе (који сами по себи нису нимало слатки) у горку, циничну причу која представља љуту оптужбу корпоративне Америке и сатирично осликава немоћ добронамерног појединца у таквом друштву и окружењу. Нешто више о филму можете прочитати овде. Али, најбоље је да не читате, него гледате. Никакав текст не може да дочара стварни квалитет овог филма.

13. WEST SIDE STORY (1961) - WISE/ROBBINS

У сваком смислу грандиозни мјузикл, "Прича са западне стране" и данас, 56 година после снимања, и даље стоји као пример квалитетне продукције, добре приче, изузетних улога и заразних песама. Прича није ништа ново ни оригинално, сукоб између двеју њујоршких банди младих дешава се у доба експлозије порториканских емиграната у Америци. Како то обично бива, опаки момак са једне стране се заљубљује у сестру опаког момка са друге, и њих двоје покушавају да сачувају разум и остану заједно усред усијане атмосфере која влада међу умешанима. Наравно, то није нимало лако. Иако је филм мало предуг за своје добро (2 и по сата), он је показна вежба како се ради раскошни и скупи мјузикл који високо пуца. Све је овде на правом месту и, иако без сумње претенциозно, дефинитивно оправдава хајп, пре свега због одличног сценарија (благо заснованом на "Ромеу и Јулији), сјајним песмама од којих су неке и социјално ангажоване (на пример, "Америка" проговара о грозном положају који имају Порториканци у тој земљи и о дискриминаторном третману на који наилазе). Сјајна глума готово свих умешаних, а издвојио бих добитнике Оскара (Риту Морено и Џорџа Чакириса) и одличну Натали Вуд, као злосрећну заљубљену Марију. Роберт Вајз је режирао драмске делове, Џером Робинс оне посвећене песми и игри, што је резултирало са десет Оскара (после више од пола века, слична ствар може да задеси и "Ла ла ленд", с тим што је далеко инфериорнији, иако су му претензије исте. Не бих рекао да је "Прича са западне стране" заслужила 10 Оскара, али да је један од романтичнијих филмова и бољих мјузикала свих времена, то се дефинитивно слажем.

14. LES PARAPLUIES DE CHERBOURG (1964) - JACQUES DEMY 

Још један фантастичан мјузикл, у коме је све, па чак и најбезначајнији разговор, обављен у стиху, у стилу сличном опери. Оно што ме купило у вези овог филма је што је без обзира на романтику, којом одише сваки кадар у 95 минута филма, он представља јако реалан приказ љубави и свега што она носи. Сценариста и редитељ Жак Деми ниједног тренутка не допушта да шаренило сценографије и лепи костими угуше проблеме са којима се сусрећу прелепа и веома млада продавачица кишобрана (заносна Катрин Денев) и њен дечко механичар (Нино Кастелново). Почетак делује као зашећерена верзија живота, међутим његова мобилизација у Алжир квари све, а уз прави сплет околности, чак и најчвршћа љубав може да доживи веома тешка искушења. Управо то је велики погодак овог филма, он јесте споља увијен у шарене машнице, али је унутра стварна, животна, убедљиво дочарана прича, прожета сјајном музиком Мишела Леграна. Изузетно емотивни моменти никада не делују сувишно или исфорсирано,а и поред све привидне помпезности, "Кишобрани Шербура" су и те како мање претенциозни од претходно поменуте "Приче са западне стране". Сви љубитељи мјузикла ће волети овај филм, без икакве дилеме, и ја га топло препоручујем, сјајан је за кишно викенд поподне.

15. HAROLD AND MAUDE (1971) - HAL ASHBY

Филм за који се може рећи да је, у односу на остале са ове листе, "тотално друкчији од других" је свакако "Харолд и Мод" Хала Ешбија. Управо због те различитости, није ни чудо што је мизерно прошао на благајнама у време настанка, али је срећом десетак година касније почео да стиче култ обожавалаца који су га препознали као оно што јесте - мало, бизарно скоро-па-ремек-дело црне комедије, чији је романтика неизоставни део. Упознајемо младог Харолда, утонулог у нихилизам и опседнутог смрћу, који је више пута лажирао самоубиства, посећивао сахране потпуних странаца и возио мртвачка кола. На једној од сахрана упознаје живахну Мод која се ближи осамдесетој години, али је ипак њен поглед на живот много ведрији и безбрижнији од његовог. Док га она упознаје са чарима уметности и музике, он даје све од себе да уплаши кандидаткиње за његову жену које му мајка на силу намеће. Просто је невероватно колико овај филм успева да говори о смрти, а буде тако пун живота, да му смрт буде једна од главних премиса, а истовремено буде један од филмова који беспоговорно славе живот. Ретко које остварење успева да постигне тако фин баланс између крајности које су толико супротстављене. Томе су дефинитивно допринели и изванредни глумци, пре свих чаробна Рут Гордон, која је само три године раније самоуверено зграбила Оскара за прворазредну хорорчину "Розмарина беба". Такође, морам да похвалим и режију Хала Ешбија, одрадио је посао "као матор", без обзира што је још увек био малтене почетник. "Харолд и Мод" је филм за све генерације, који је на сву срећу временом добио признања која заслужује. Одмах га погледајте.

16. ANNIE HALL (1977) - WOODY ALLEN 

Пре него што почнем да пишем о овом филму, морам да напоменем да изузетно не волим филмове Вудија Алена, да сматрам да их углавном штанцује по истом калупу, и да махом сервира девијације у људским односима на класичан јеврејски начин кроз бројне преваре у везама, ту су увек саркастични вицкасти ликови које сам глуми, итд, итд. Сувише је ту познатих образаца. Уосталом, и његов стварни живот је једна велика девијација. Међутим, има неколико његових филмова који су ми заиста легли, а на самом врху листе (вероватно као и већини других) је Ени Хол, којом је, рекао бих, достигао креативни врхунац што се тиче сценарија, режије и глуме. Вуди глуми најбољег себе у лику оптерећеног комичара Алвија Сингера, који након годину дана покушава да прокљуви шта је пошло наопако у његовој вези са откаченом Ени Хол (сјајна оскаровска улога Дајан Китон, писана специјално за њу). Има ту свега што краси једну романсу - љубави, смеха, уживања, задовољства, сумњи (и у себе и у партнера), несигурности, неодлучности, преиспитивања, филозофских разговора, напетости, и свега осталог што је неминовно у једном односу. И поред комплексних ствари којих се дотиче, ниједног тренутка не губи питкост, и лаган је за праћење, упркос сталном мешању садашњости и флешбекова. Поред глуме (нарочито Дајан Китон), главни квалитет је сценарио, који је неуобичајено интелигентан и ингениозан за филм Вудија Алена. Филм је освојио Оскара за најбољи наслов године, сценарио, режију и главну глумицу. Плус имате младог Кристофера Вокена у улози Ениног брата који у једној и по сцени глуми оно што му најбоље лежи - психопату. Шта још хоћете од једног филма и каква вам препорука још треба?

17. THE GOODBYE GIRL (1977) - HERBERT ROSS 

Још један филм у коме предиван сценарио чини чуда. Нил Сајмон је искористио све потенцијале које је имала прича о играчици која је принуђена да станује са малом ћерком у стану човека који ју је шутнуо и отишао за својим послом, претходно издавши исти стан пријатељу глумцу, који покушава да стане на ноге, без икаквог упозорења. Након мало преговора, договор пада да троје људи деле стан, а нешто касније, наравно, долази и до наговештаја да би однос могао и да напредује. Као што рекох, у питању је један од савршенијих сценарија у филму који комбинује комедију, драму и романсу. Ово остварење је једно од оних која једноставно одишу ведрином и топлином, иако су на моменте прожети сарказмом и цинизмом. Улоге су предивно написане, мала Квин Камингс краде шоу у свакој сцени. Додајте константне референце на филм и позориште, као и перфектан комичарски тајминг Ричарда Драјфуса, те опирање Марше Мејсон очигледној навали осећања према овом наоко иритантном човеку, и добићете филм који већ четрдесет година не губи ни трунку свежине, пун емоција које спонтано навиру док га гледате. За креацију Елиота Гарфилда, Ричард Драјфус је понео кући златну статуу (ја лично бих Оскара дао Ричарду Бартону за филм "Еквус", али то не значи да и Драјфус није био на висини задатка), а номинације су зарадиле и Мејсонова и Камингсова, потпуно заслужено. Смејаћете се, можда мало и засузити ако сте осетљиви, вероватно ће вам се вратити вера у живот. Видите, ово је управо она врста филма са потпуно невероватном премисом у коју на крају због свих његових квалитета ипак поверујете.

18. DER HIMMEL UBER BERLIN (1987) - WIM WENDERS 

Вим Вендерс је један од оних редитеља кога ће увек као миљеника цитирати квази-познаваоци филма, чије се име радо наводи као пример генијалности, чак и ако ти који га наводе нису погледали више од једног или два филма које је режирао. О квалитету сваког његовог (и не само његовог) филма се може посебно расправљати, али једно је непобитно - у жанровским оквирима романтичне драме/фантазије, нема много бољих филмова од "Неба над Берлином". У питању је прича о два анђела у западном делу Берлина који проводе дане слушајући разноврсне мисли његових становника и успут размишљајући о њиховим судбинама. Поред тога што је елегија о прошлости, садашњости и будућности Берлина, филм наравно функционише и као контемплација о животу и смрти. Анђели су неспособни за било какав контакт и интеракцију са људима и видљиви су само деци, па ипак, један од анђела почиње да се заљубљује у усамљену трапезисткињу, која у њему буди крајње хумана осећања. А ту је и филмски режисер, бивши анђео, коме је досадило да буде само посматрач и који је одлучио да искуси људски живот и прикљученија. Меланхолична атмосфера је ефектно потцртана сепија ефектом, при чему се слика колоризује једино кад се не гледа кроз анђеоске очи. Треба напоменути и фантастичан саундтрек за који су између осталих заслужан и Ник Кејв. Ако нисте гледали овај филм, а учини вам се да вам је прича однекуд позната, вероватно сте у праву - у питању је амерички римејк овог филма под називом "Град анђела", који је, упркос слаткастости Мег Рајан и нешто смањене иритантности Николаса Кејџа, ипак болно инфериоран у односу на оригинал. Штавише, да не беше песме "Ајрис" од "Гу гу долса", вероватно би све у вези њега већ било заборављено. 

19. FRANKIE AND JOHNNY (1991) - GARRY MARSHALL 

Трагично потцењен филм који је остао у сенци отужне "Згодне жене" истог редитеља, прича о двоје аутсајдера и усамљеника у Њујорку који вуку ожиљке из претходног животног периода, а сада пуким случајем почињу да раде заједно и да се постепено интересују једно за друго. Међутим, неке ране су сувише дубоке и питање је је ли их могуће зацелити. Покушавам да схватим (али ми заиста не иде) зашто овај филм није постигао већи успех. Изузетна студија о усамљености, прожета сјајним хумором, меланхолијом, па и тугом, али без трунке патетике. Цела екипа, предвођена са два главна лика глуми сјајно, али морам да издвојим невероватну, фантастичну Мишел Фајфер, која ме (не стидим се да признам) у овом филму доводи на ивицу суза. Постојала је зебња да је она једноставно превише лепа да глуми овако крхку и емоционално оштећену личност, али су по премијери чак и критичари којима се филм није допао униформно хвалили њен наступ. Грех је што је једино што је завредела номинација за Златни глобус, улога коју је остварила је вредна минимум номинације за Оскара (јасно да не би могла да победи поред Џоди Фостер у "Јагањцима" - улога Кларис је иначе била намењена управо њој). Чињеница да је насупрот ње био Ал Паћино је био готово пресудан да прихвати улогу, јер јој се рад са њим осам година раније, у римејку "Скарфејса" веома свидео. И заиста је видљива та харизма и хемија међу њима, Паћино такође погађа праве ноте, успешно балансирајући између хумора и озбиљности. Ако сте сањари по природи, ако верујете у праву причу, ако вас филмска магија може убедити да је могуће победити усамљеност, онда је ово филм за вас. Само, не очекујте њањаву причицу посуту шећером. Тога овде нема.

20. THE PIANO (1993) - JANE CAMPION 

Јасно ми је да постоји доста филмова који би вероватно пре требало да се нађу на овој листи од "Клавира" Џејн Кемпион, али зато је ова листа субјективна, како и написах у уводу. Једноставно је за мене све у овом филму отелотворење емоције и романтике. Прича о немој Ади која половином 19. века са ћерком и вољеним клавиром напушта родну Шкотску и долази на Нови Зеланд да оствари уговорени брак са човеком који јој не показује ни трунку пажње, коју временом почиње да добија од неписменог шумара који служи као преводилац њеног мужа у пословима са Маорима. Оно што је Холи Хантер урадила са овом улогом је заиста за причу - не само што је савршено ушла у кожу жене која заиста комуницира само кроз своју музику (искључујући знаковни језик са ћерком), него је и сама одсвирала све клавирске деонице које су, мора се рећи, изузетно захтевне (музика Мајкла Најмана се савршено уклапа у читав амбијент, уз посебан фокус на песму "The Promise" која је један од највољенијих инструментала деведесетих). Поред генијалне Хантерове која је сасвим заслужено освојила Оскара (не само зато што су људи са хендикепом класичан Oscar bait), ту је и Ана Пакин у свом филмском дебију, као ћерка Флора, која је такође фантастична (и такође награђена Оскаром, што је фасцинантно за једанаестогодишњакињу). Све од себе дају и Сем Нил, као незадовољни муж чији бес пред крај кулминира, и Харви Кајтел, у улози човека који је временом осваја. Филм је остварио и још заслужених успеха, као што су Оскар за оригинални сценарио и Златна палма у Кану. Класичан пример "женског филма" који пружа изузетно задовољство и мушким сладокусцима, због сјајне глуме, музике, сценарија и фотографије.

21. THE REMAINS OF THE DAY (1993) - JAMES IVORY 

Филм Џејмса Ајворија по роману Казуа Ишигура "Остаци дана" говори о батлеру Џејмсу Стивенсу, који је жртвовао све својој служби у освит Другог светског рата, доста касније схвата колико је његова лојалност била погрешно усмерена. Сјајна прича о човеку који је апсолутно све подредио послу, међутим нова кућепазитељка која стиже почетком тридесетих успева да га поколеба, заљубивши се у њега, те мора да преиспита своје приоритете. У исто време се одвија паралелна прича о његовом господару лорду који кокетира са нацистима почетком Хитлеровог успона. Филм функционише на оба нивоа, јер са једне стране имамо невероватне глумце, Ентонија Хопкинса (који би по сваку цену да одржи свој манир човека посвећеног служби) и Ему Томсон која може час озбиљна, час нападна, час детињаста, а час женствена; а са друге стране, имамо јапанског писца који хируршки прецизно сецира и презентује британске вечите империјалистичке претензије, разоткривајући њихову политику без имало зазора (веома дуго је живео у Енглеској, тако да добро познаје те прилике). Хопкинс и Томсонова заиста глуме за Оскара (ни он ни она га нису добили, вероватно због недавних победа). Довољно је рећи да је улога госпођице Кентон једина за коју је одбијена Мерил Стрип, у корист Еме Томсон, а сцена у којој она затиче предмет свог интересовања како чита је најбоље одиграна сцена посрамљеног човека коју сам икад видео. Све у свему, ово је обавезно за гледање, сјајна мешавина романтичне и политичко-историјске драме која подсећа да уколико се ствари не ураде на време, нема сврхе радити их. А тврдим да је оно што демонстрирају Тони и Ема међу најбољим дочаравањима потиснутих емоција икад забележених на филму.

22. BEFORE SUNRISE (1995) - RICHARD LINKLATER

Романтична драма о двоје странаца, Францускињи и Американцу, који се срећу у возу и, иако су кренули свако својим путем, одлучују да заједно проведу дан у шетњи Бечом, размењујући погледе на свет, и причајући о свему и свачему, верујући да се после тога ионако више неће срести. Радња је изразито минималистичка, јер се не дешава пуно тога осим шетње и приче. Ако мислите да то није довољно да се сними значајан филм, слободно погледајте ово и гарантујем да ћете се предомислити. Искрени разговори о љубави, животу, религији, прошлим везама и утисцима о граду у коме су, обезбеђују чврсту подлогу за занимљив сценарио. Филм се врти око чврсто повезаних тема самоиспуњења и самооткривања кроз свог партнера, што је оличено у њиховој перцепцији ствари о којима дискутују. Прича је права филмска - двоје људи који беже од сопственог живота се случајно срећу и одлучују да заједно проведу дан који имају на најбољи могући начин. И то функционише управо због поменуте искрености сценарија, и јаке глуме двоје младих, Итана Хока и Жили Делпи. Нема непотребних кадрова нити сувишних реченица у деведесетак минута трајања филма. По мени утисак мало кваре ипак непотребни наставци, "Пре заласка Сунца" и "Пре поноћи" који су настајали у размацима од девет година. Иако оба филма без даљњег имају својих квалитета, по мени никако не делују тако оригинално и окрепљујуће као први део, који је заслужено хваљен и од публике и од критике, а покупио је и многе ловорике, укључујући Сребрног медведа за режију на четрдесет петом по реду фестивалу у Берлину.

23. FA YEUNG NIN WA (2000) - WONG KAR-WAI

Овај феноменални филм је вероватно једно од најпоетичнијих уметничких дела које ћете икад у животу видети. Емотивно-меланхолична драма се одвија у Хонг Конгу 1962. године, где ожењени новинар и удата секретарица постају комшије у згради и често проводе време сами у становима пошто им супружници раде прековремено. Временом постају убеђени да их међусобно варају. Двоје преварених често налећу једно на друго, временом се спријатељују (не баш паметан потез у тако конзервативној држави), почињу и да сарађују, али не желе да се деградирају спуштањем на ниво својих супружника, и почине прељубу. Ипак, како време пролази, осећања међу њима постају све очигледнија. Шта се даље дешава, погледајте сами, можда нисам најсрећније објаснио шта и како, али шта год да сам рекао, не би било довољно да опише праву вредност, могу само да гарантујем да ћете уживати док се све буде одмотавало пред вама, и да ће вас прича (иако из мог увода делује да је нема много) неповратно увући. Прелепе слике, нежни тактови музике, прекаљена режија, а нарочито наступи двоје феноменалних главних глумаца, икона азијског филма, Меги Ченг и Тонија Лунга, ће учинити да уживате. Све изгледа толико лепо да не можете да се не одушевите оним што гледате, једноставно ће вас аутоматски преплавити емоције. А за колико филмова то заиста можете да кажете? Ја не могу да се сетим превише њих који имају тако окрепљујући ефекат на душу, бар не у овом жанру.

24. LE FABULEUX DESTIN D'AMELIE POULAIN (2001) - JEAN-PIERRE JEUNET 

 Пре него што почнем о утисцима, морам најпре нешто да кажем. Ја у Амелију Пулен нисам веровао. У 99% случајева се показала тачном хипотеза да ако широке народне масе обожавају неки филм (књигу, било шта), ако је хајпован преко мере, универзално хваљен и од мејнстрим публике и критике (нарочито у овом времену, и нарочито ако има везе са романтиком), ради се о испразном срању које у најбољем случају може да има само естетску, а никако праву, суштинску вредност. А Амелију су још како хајповали, преко сваке границе. Међутим, и ћорава кока убоде неко зрно, па је тако овај филм све оно што су рекли да јесте, и још више. То је предивна романтична фантазија (немојте ни за тренутак да помислите да је ишта утемељено у реалности). Нема криминала, клошара, имиграната, силоватеља, само тај магични свет у коме живе јунакиња и остали ликови, окружени веселим, топлим бојама. Занатски део посла целе екипе је одрађен сјајно, фотографија је заиста изванредна, али главни шарм носе управо глумци које предводи Одри Тоту, која се комплетно трансформисала у лик који тумачи. И не само то - она ће и вас као гледаоца сигурно увући у тај свој свет у коме и привидно неживе ствари имају сопствене животе, а живот сваког лика носи сопствену магију. Носи поенту да је лепо живети, и да наш начин живота (треба да) зависи од нас и од тога колико напора и маште у њега уложимо. Ви за почетак уложите напор да погледате овај филм, сасвим је могуће да ће вас натерати да отворите сопствену кутијицу и да поверујете у моћ сопствених чаролија.

25. BIN-JIP (3-IRON, 2004) - KIM KI-DUK 

Још један аутор поетичног сензибилитета, корејски редитељ Ким Ки-Дук, у свом најуспешнијем остварењу до сада, буквалног превода "Празна кућа" слика крајње необичан свет. Младић лута по становима људи који су на одмору, мало борави у њима, изврши пар ситних поправки и оде, не укравши ништа. У једној таквој празној кући наилази на злостављану жену и они привуку једно друго, међутим има много препрека на путу - бесни муж, оптужбе за убиство, полиција, лоптице за голф, и још доста тога. Ово је невероватан филм, зато што неконвенционални редитељ успева да на феноменалан начин ухвати изузетно сложене емоције, и то на такав начин да ликови на крају филма постају још тајанственији, готово метафизички. Двоје потпуних отпадника живи у свету којим владају новац, похлепа и насиље, потпуно отуђени од њега. Обоје на свој начин покушавају да се изопште - да готово не постоје у том и таквом свету, већ да изграде неки свој, у коме постоји љубав. Али, емоције било које врсте се готово никад не објашњавају речима - сувише су сложене за тако нешто. Но, не значи да су због тога слабијег интензитета, поготово љубав. Ретко у ком филму се толико много говори кроз тишину, погледе, музику и звук уопште. Протагонисти углавном носе филм говором тела и изразима лица, и он (можда више него било који други на овој листи) уистину представља поезију на филму. Ово је вероватно најдаље од класичног мејнстрима што један романтичан (можда и превише за своје добро) филм нуди.

                                                                  ***

Наравно да има још оваквих филмова које бих могао да препоручим, али не бих хтео да вас преоптеретим. Можда некад у будућности стигне проширење ове листе, а ви дотле имате задатак да верујете у филмску магију и у прелепе приче које вам ваљани ствараоци пружају.

Nocturnal Animals (2016)

Сценарио и режија: Том Форд, по роману Остина Рајта

У главним улогама: Ејми Адамс, Џејк Гиленхол, Мајкл Шенон, Арон Тејлор-Џонсон, Исла Фишер, Ели Бамбер, Арми Хамер, Лора Лини, Мајкл Шин, Андреа Ризборо, Џена Мелоун

"Интригантан и раскошан story inside a story трилер који је критика волела, а ви ћете обожавати". Ок, звучи довољно добро за погледати без неких превеликих очекивања, видех да је постава добра, чак и одлична, а о режисеру сам једино знао да је режирао онај филм у коме је Колин Фирт номинован за Оскара у улози педера. Надао сам се да ће се наћи бар нешто да ми одржи интересовање и пажњу, рачунао сам да глума не може да буде много лоша са оваквом екипом, па ће стога све зависити од сценарија. Кад се пише прича унутар приче, мора се бити много опрезан да би то деловало уверљиво и живо, једноставно нисам мислио да Форд има довољно искуства са снимањем филмова да би то изгледало баш како треба. Али, о том потом.

Ноћне животиње (2016)

Власница галерије добија рукопис романа посвећеног њој од стране бившег мужа кога је на ружан начин оставила 20 година раније, који тражи њено мишљење. Док прати драму породице у књизи, главна јунакиња се такође суочава са сопственим драмама и горким истинама из свог живота.

Кад у првој сцени филма угледате некакве оклембешене, млохаве и смежуране сисе старе жене, јасан вам је ниво артси-фартси претенциозности који можете да очекујете од тог филма. Такође, ако знате (ја изгуглао после гледања) да је примарна делатност режисера модни дизајн (а притом је отворено геј, мада се то углавном подразумева), то је само још један доказ колико ће све бити напуцано. Ја с тим начелно немам проблема, док год иза тога чврсто стоји прича са довољно материјала да све то поткрепи. Знам да сам досадио Богу са овим, нарочито у претходних неколико рецензија, али не могу довољно да нагласим да, ако је изглед филма његов најбољи елемент, од та посла нема ништа у погледу неког дугорочног ефекта/утицаја који ће имати на сладокусце. Има овде још добрих елемената, и ја ћу их побројати, али најупечатљивији је тај стилизовани, раскошни, богати изглед, истакнуте боје, свака ствар на свом месту, како то само један модни дизајнер може да уприличи - добре локације, сјајни костими, фантастичан свеукупни изглед целе ствари. Паралелно пратимо причу о јунакињи Сузан Мороу и њеном животу у садашњости и прошлости, и ону из књиге, о човеку који губи породицу негде усред западног Тексаса, и креће да се свети уз помоћ пандура/шерифа који истражује случај. Морам рећи да је потребно огромно умеће да би се успешно балансирало између две приче на прави начин, а да га Том Форд нажалост показује само повремено. Неће бити никакав посебан спојлер ако кажем да је роман који је написао остављени муж заправо алегорија/метафора на сопствени заједнички живот (на крају крајева, исти глумац игра мужа и у животу и у књизи), као и пакао кроз који је пролазио након што га је шутнула и окренула се успешнијем, богатијем, амбициознијем и "јачем" човеку, али је успут урадила и нешто још страшније (то би већ био спојлер). Како је већ и обичај у тако визуелно богатим филмовима, та јака спољашњост служи да истакне ментално отуђење, хладноћу и празнину у људима - па се тако живот наше хероине, за којим је одјурила пре двадесетак година, незадрживо распада - посао, у коме је наводно успешна, јој не значи ништа, ћерка јој је негде далеко, проналази доказе мужевљевог неверства, те иако привидно има све за чим је трагала. Требало би да је срећна, а она је то некад била, али памти још оне ливаде, оне ријеке, оне шуме и путељке од пре двајес година, те се у часовима усамљености препушта штиву свог бившег мужа, за које се (какво изненађење) везује од првог тренутка, мада је изненађује бруталност и сировост материјала. Читајући, она се на неки начин суочава са собом и својом прошлошћу и садашњошћу, наслутивши да можда још није касно да се ствари поправе. Ејми Адамс је прави box office candy, и није ни чудо, лепо изгледа и веома је шармантна, има ту европску црту (рођена је у Италији) и солидно дочарава хаос у животу и глави Сузан Мороу, те испреплетане емоције с којима се суочава. Није то никакав врх, али је сасвим подношљива и гледљива. Што се Џејка Гиленхола тиче, за њега мислим да је добар глумац, али и даље чекам да понови ниво из филма у коме сам га гледао први пут (мрачна тинејџ СФ драма "Дони Дарко", после које сам прорекао да ће бити звезда). И он је овде добар, фино напредује од просечног писца просечних амбиција до човека који се после неправде која му је нанета издиже у јаку, самосвесну личност. Али, није то сад не знам ни ја какав надахнути перформанс о коме ће се причати, све остаје у оквиру неког просека, или благо изнад. Глумачки најбољи у овом филму су заправо ликови из фикције главног јунака, Мајкл Шенон у улози пандура Бобија, измученог, бескомпромисног лика, чија се потрага за истином на крају претвара у личну мисију човека који нема шта да изгуби. Шенон је тренутно дефинитивно the hottest shit in business, један од најбољих глумаца средње генерације који бележи хвале вредне наступе и креира занимљиве ликове у чему год да се појави (ако ми не верујете, погледајте филмове "99 Homes", "Revolutionary Road", психо нео-ноар "Frank and Lola", те креације генерала Зода у новим филмовима о Супермену) и заслужено је номинован за Оскара; ту је и Арон Тејлор-Џонсон као Реј Маркус, главни негативац у књизи, који је већ освојио Златни глобус. Без њих двојице све би било знатно слабије, а морам да поменем и траћење талента Лоре Лини и Мајкла Шина, за по једну сцену, нису добили ни изблиза довољно простора да покажу колико стварно вреде.

Оно што ја највише замерам овом филму је то што свој квази-арти-style-over-substance без посебне суштине покушава да прода као уметничко дело. Јасно се види од првог кадра да геј фешн гуру има јако високе претензије, али осим прелепе стилизоване фотографије, лепих костима и једне до две изузетне глумачке креације, нема чиме да их оправда. Пре свега, сценаристички је веома танак, идејно прилично слаб, благо речено не превише оригиналан. И бије у главу "суптилним наговештајима" - када сам видео RE-VEN-GE сцену, то је била последња кап. Такође, морам да кажем и да ми је било занимљивије да пратим причу из књиге него из самог живота, што никад није добро, мада разумем поенту да је тај роман вид катарзе коју доживљава главни јунак. Видех и да су многи збуњени око самог краја (који ја нећу спојловати) и његовог значења, и да постоје неке силне теорије, али по мени баш и нема превише простора за неке превелике контемплације, знајући шта се све догађало између двоје некада заљубљених људи. Евентуално се може расправљати о две могућности, а управо то је и била намера самог Форда, да сними крај отворен за интерпретације од гледаоца до гледаоца. Такође, постоје и ненападни (мада веома јасни) омажи Дејвиду Линчу, нарочито у том визуелном аспекту и осликавању те урбане дистопије у коме наизглед имаш све, а све је хладно, стерилно и отуђено; али, нажалост, Том Форд не може у исту реченицу са Линчом, ни по инвентивности, ни по оригиналности, ни по храбрости, а, усуђујем се да кажем, иако има још времена, ни по важности у оквиру светске кинематографије. Критика хвали овај филм, али мислим да се неће предуго одржати.

 Да се одмах разумемо, ја не кажем да је овај филм лош. И да нема никаквих квалитета. Квалитете сам већ поменуо - раскошан изглед, добра фотографија, костими, солидна глума, две одличне епизоде. Само, није оно за шта се представља. Није уметничко дело. Није оригинални емотивни ролеркоустер који ће вас оставити без даха. Није показна вежба у сјајном приповедању, одржању саспенса и држању гледаоца у неизвесности. А кад је неки филм сувише претенциозан за своје добро, то се код мене одражава и на оцену. Један незадовољни критичар га је назвао "сексом без оргазма" јер не води никуда. Не бих ишао тако далеко, али дефинитивно је сценариста/режисер загризао више него што може да прогута (no pun intended). Намера без реализације не значи ништа, као ни стилизована фотографија и раскош без приче, како већ и рекох на почетку. Као пример хиперстилизованих филмова који имају шта да кажу и наративно, препоручујем Тому Форду, а и читаоцима овог блога, препоручујем наслове Питера Гринавеја, поготово "Кувар, лопов, његова жена и њен љубавник". Можете погледати и "Ноћне животиње", без икаквих проблема, само немојте очекивати да вас ишта у том филму засени.

ОЦЕНА: 3-