Филм ноар (франц. црни филм) је појам који концепцијски обухвата веома широк спектар, те га је и данас, око 75 година од појаве првог, у сваком смислу тешко дефинисати. Најпре, треба рећи да, стриктно говорећи, макар кад је Холивуд у питању, обухвата период од неких двадесетак година (1940-1960), иако је појам филм ноара установљен тек седамдесетих, а ови филмови су дотле посматрани као мелодраме. Наравно, о коренима ноара се може говорити и кад је у питању период пре 1940, исто као што и после 1960их постоји маса филмова на које је ноар изузетно много утицао. Два примера врхунског филма из нео-ноар жанра који ми први падају на памет су "Chinatown" Романа Поланског и "Blade Runner" Ридлија Скота.
Иако се још увек расправља о томе је ли филм ноар посебан жанр или не, може се говорити о заједничким карактеристикама ових филмова, па и о клишеима које самим тим садрже, а који су узрок пародија још од средине четрдесетих. Ипак, не прецизно, јер и само питање шта тачно дефинише филм ноар чак и данас узрокује жучне расправе. Јунаци могу бити приватни детективи, полицајци, скитнице, обични људи које стицај околности упетљава у злочин, и тако даље. Многи повезују ноар наслове са минималистичким осветљењем и неизбалансираним композицијама, али истина је да постоји мноштво могућих визуелних приступа. Такође, иако се гангстери и фаталне жене најчешће везују за концепт филм ноара, већина истих не садржи ни једно ни друго. Ови филмови могу имати елементе много жанрова - од гангстерског, преко полицијског филма, до готске романсе и социјалне драме. То је један од аргумената заговорника тезе да ноар није посебан жанр. Други је тај да, иако многи везују ове филмове за урбану атмосферу, доста њих се дешава у руралним пределима, предграђима или на отвореном путу, па жанровска одредница у том смислу не пије воду као код, рецимо, вестерна.
90% ноар филмова се одликује црно-белом фотографијом, ипак постоје упадљиви изузеци, попут "Leave Her to Heaven" са Џин Тирни и Корнелом Вајлдом, или "Niagara", са Џозефом Котном и Мерилин Монро. Већ поменуто минималистичко осветљење, и јаки контрасти светлости и сенке су још један уврежени елеменат ноара. Врло комплексни заплети, флешбекови и нарација (обично од стране самог протагонисте) су такође доста заступљени.
Злочин, најчешће убиство је најстандарднији елеменат ноара, заједно са пропратном похлепом и љубомором. Главни јунаци су често уплетени у пљачке, преваре, завере за убиство и љубавне афере осуђене на пропаст. Поменути јунаци су већ донекле описани у тексту о антихеројима - оштећени на овај или онај начин, често упитног морала, у највећем броју случајева отуђени људи, жртве свега и свачега, "испуњени егзистенцијалном горчином". Има више архетипова јунака - приватни детективи, tough-to-the-bone пандури, фаталне жене, љубоморни мужеви, талентовани људи принуђени на неморалне ствари, јер су шворц. И, што каже Зоран Радмиловић - сви пуше, то је малтене обавезна навика. Градови (најчешће Л.А, Њујорк, Чикаго, или Сан Франциско) су попришта ових сложених прича, које су увек атмосферичне, мрачне и кишовите. Обично песимистичан тон ових филмова углавном прати људе заробљене у нежељеним ситуацијама, мање или више безнадежним. Код ранијих наслова, врлина се обавезно исплатила на крају, а порок је морао да буде кажњен (то је било условљено цензуром), док многи новији наслови који су утицај црпли из филм ноара, одбацују те конвенције, те неретко тријумфују зло и изопаченост, што пружа изузетно морбидну визију света (а то, нажалост и није далеко од истине).
Поново је издвајање само 25 наслова у мору заиста квалитетних остварења представљало Сизифов посао и тежак изазов, али зато писање оваквих текстова и јесте занимљиво.
25. THE KILLING (1956) - STANLEY KUBRICK
Стенли Кјубрик је оправдано сматрао "Убијање" својим првим зрелим филмом, и оно је то уистину и било. Напети трилер, спакован у мање од сат и по, није узео паре на благајнама, а многи су навели нелинеарну структуру као главни проблем. Заиста, ово је један од првих филмова, у коме не видимо догађаје по реду одигравања (Кјубрик је био присиљен да измонтира верзију у којој се све дешава по реду, али пошто је испало још конфузније, вратио се оригиналном концепту). Ипак, критичарима се на прву допала прича о напорима лопова-ветерана да пред повлачење и женидбу окупи тим за последњу пљачку, а мета је хиподром. Како то обично бива, план (који између осталог укључује и изазивање туче и убиство коња снајперским хицем) иде као по лоју, док се не умеша људски фактор и док слабост једног члана не баци све напоре у воду. Режија је, као и увек, врхунска, и код Кјубрика (који је тада био у касним двадесетим) се већ назиру трејдмаркови који ће га касније пратити. Такође је на наговор студија био принуђен да убаци нарацију у филм, наводно ради лакшег разумевања, а по његовом мишљењу, само је учинила филму медвеђу услугу. Филм не обилује именима са А листе глумаца, али већина одрађује одличан посао, пре свих, вазда потцењени Стерлинг Хејден (наћи ће се на листи у још једном ремек-делу "Џунгла на асфалту") као Џони Клеј, а потом лепа Иркиња Колин Греј, па Мери Виндзор у улози Шери, од које сав русвај и креће, те Винс Едвардс као њен љигави љубавник. Ово остварење, дакако, има својих мана, али ради се о врло солидном и из више разлога историјски значајном остварењу, те му свакако, без премишљања, треба дати шансу, нарочито ако сте фан Стенлија Кјубрика.
24. NO WAY OUT (1950) - JOSEPH L. MANKIEWICZ
Исте године кад је одушевио публику и критику филмчином "Све о Еви" (или "Све о Ив", ако баш хоћемо да цепидлачимо), Џозеф Манкијевич је избацио још један наслов, "Без излаза", ноар-трилер који веома отворено и љутито проговара против расизма, који је у то доба цветао у Америци. Будућа звезда Холивуда, веома млади Сидни Поатје, блиста у улози Лутера, црног доктора који доспева у ситуацију да од њега зависи живот криминалца расисте, док ситуацију погоршава његов још гори брат, потпуно заслепљен мржњом према црнцима, која га на крају тера на ивицу разума. Док у граду ври расна нетрпељивост и напета атмосфера може да се сече ножем, Лутер постаје опхрван личним и професионалним дилемама, које његову ситуацију чине практично неподношљивом, док ситуација прети да ескалира у нешто много гадно. Колико год да је Сидни Поатје одличан, главна перјаница овог филма је Ричард Видмарк, у улози Реја Бидла, криминалца и окрутног расисте. Њему играње психопата није било страно (у свом холивудском дебију, у "Пољупцу смрти", филму са прве слике у овом тексту, играо је Томија Јуда, лудака један кроз један), али му се заиста мора одати признање на још једном добро обављеном послу. Њему је заправо било толико непријатно док је испаљивао те сочне увреде да се неколико пута током снимања искрено извињавао свом пријатељу Поатјеу због тога, Треба поменути и сјајну Линду Дарнел која је играла за њу атипичну улогу емотивно нестабилне и не баш моралне жене, али се одлично снашла, о чему говори и чињеница да је овај филм звала "јединим добрим који је икад снимила". Ја се са тим не бих сложио, али је свакако врло добар и, наравно, такође историјски значајан, јер први пут на овакав начин проговара против дискриминације црнаца у Америци тога доба. Свакако га вреди погледати.
23. GUN CRAZY (DEADLY IS THE FEMALE, 1950) - JOSEPH H. LEWIS
Ова година је несумњиво била веома квалитетна у избору ноар наслова, претходни је такође припадао њој, а биће их још. Код нас преведено "Луди за оружјем", ово је остварење које карактерише готово мизерно мали буџет, што, наравно, нимало не одузима квалитет. Џозеф Луис је користио неке иновативне технике снимања, што се на пример може видети у сцени пљачке банке снимљеној из једног кадра, што је тада била права реткост. Још једна од оних фино спакованих, напетих прича у којој не постоји сувишан кадар (филм траје 86 минута), која припада такозваном amour fou поджанру (најпознатији представник је Годаров "A bout de souffle"). Бивши војник Барт (Џон Дал, дотле најпознатији по улози у Хичкоковом "Конопцу"), одувек фасциниран пиштољима, упознаје карневалску забављачицу Ени Лори Стар (фантастична Пеги Каминс), која дели његову страст према оружју и улеће са њом у вртоглаву романсу. Кад им после меденог месеца нестане новца, упуштају се у серију пљачки која их гура у пропаст, захваљујући заједничким слабостима. Ени је права импулсивна femme fatale, док је Барт антихерој ухваћен у мрежу злочина и страсти. Сценарио је написао Далтон Трамбо, у то време на црној листи као комуниста и један од чувене холивудске десеторице, па је Милард Кауфман морао да улети као параван. Свеједно, квалитет је ту, а сама чињеница да је овај филм одабран за чување у филмском регистру као "културолошки, историјски и естетски значајан" говори сама за себе. Прави је избор ако сте за нешто добро, а немате баш много времена.
22. DETOUR (1945) - EDGAR G. ULMER
"Погрешно скретање" је типичан пример Б продукције ноар филма. Снимљен за мање од месец дана, готово буквално уз помоћ штапа и канапа, са свеукупно седам-осам глумаца и протагонистима који су били далеко од холивудске А листе глумаца. Такође, у питању је један од најкраћих филмова који се сматрају дугометражним, много дужих сцена дијалога је избачено из оригиналног сценарија. Међутим, и поред свих препрека, пре свега финансијских, овај 67-минутни пројекат је одлично урађен (о чему сведочи и чињеница да је први филм Б продукције, као и први холивудски ноар филм који је уврштен у поменути национални филмски регистар, сада већ давне 1992. године). Прича се врти око злосрећног пијанисте Ала (Том Нил), који је огорчен што мора да ради у рупи од клуба, те одлучује да се придружи девојци која је отишла да потражи срећу у Холивуду. Због оскудације је принуђен да стопира и одатле почиње сплет несрећних околности који ће га постепено све дубље увлачити у безизлазну ситуацију. Најпре ће га покупити кладионичар који ће несрећним случајем изгубити живот, а кад он из страха од полиције преузме његов идентитет, укрстиће му се путеви са Вером (Ен Севиџ), која зна да он није тај за кога се издаје. Следе уцене, скривања, убиство, и све што иде у том пакету. Филм и 70 година после снимања пружа тај јединствени осећај очаја и безнађа. И поред доста техничких грешака, између осталих узрокованих буџетским и осталим рестрикцијама, сторителинг и атмосфера су на врхунском нивоу, што је довољно за ову позицију на листи. Хајли рикомендид.
21. NIGHTMARE ALLEY (1947) - EDMUND GOULDING
Тајрон Пауер је можда био и презгодна фаца за Холивуд и стално се борио да изађе из клишеа романтичног јунака и хероја тзв. swashbucklera, да би показао шта зна и колики су му стварни домети. Истина је да му је студио (20th Century Fox) можда два или три пута у прекраткој каријери и животу допустио да изађе из шаблона, пре свега у "Оштрици бријача" (1946) и "Улици ужаса", филму који је бар 15 година испред свог времена. Пауер блиста као харизматични преварант који несрећним сплетом околности бива принуђен да напусти карневал у коме ради, али му то отвара могућности да заједно са женом која га подржава и поквареном докторком почне да вара људе издајући се за медијума који комуницира са преминулима. Но, и над попом увек има поп, па тако Стен завршава тамо где је и почео, а чека га неизвесна и мрачна судбина. Ова драма је типичан пример филм-ноара који описује вртоглави успон, а потом још вртоглавији пад човека који се усудио да изиграва Бога. Брутално реалистични ефекти алкохолизма на људску психу су приказани врло убедљиво, а сјајном Тајрону Пауеру одлично помажу три жене - већ поменута Колин Греј, сјајна Џоан Блондел, и Хелен Вокер, као корумпирани психијатар. Књига Вилијема Линдзија Грешама нуди одличан литерарни предложак, а бивши позоришни редитељ Гулдинг, који је иза себе већ имао класике као што су "Гранд хотел" и "Мрачна победа", као и поменуту "Оштрицу бријача", се снашао одлично.
20. THE NARROW MARGIN (1952) - RICHARD FLEISCHER
Још један типичан филм Б продукције, склепан за мање од 200 хиљада долара буџета и снимљен за тринаест дана у трајању од 71ог минута, успева тамо где су многи други помпезнији и претенциознији филмови оманули - једноставно је одличан. Ни минут није изгубљен, атмосфера је таква да се може сећи ножем, а глума је прворазредна. Два полицајца треба да заштите жену убијеног гангстера на путу возом од Чикага до Лос Анђелеса, где би поменута требало да сведочи против мафије којој је и њен драги припадао. Наравно, то није лако остварити, јер и мафија има своје људе убачене у воз и неће презати ни од чега да ућуткају канаринку. Времена је све мање, а питање је коме веровати. Публици је вероватно познатији римејк Питера Јејтса, са Џином Хекменом и Ен Арчер у главним улогама, али, ма колико ја обожавао Хекмена, стојим вам добар да је оригинални "Уски пролаз" бољи филм. Мери Виндзор као жена гангстера је једна од "најтврђих" женки које сте видели на филму, а Чарлс Мекгро је поприлично бруталнији и "грешнији" пандур од Џина Хекмена у римејку. Напетост се огледа и у чињеници да, осим кратких тренутака где се чује са грамофона и радија, у филму нема музике. Интересантно је да је ово један од првих филмова који обилато користи снимање из руке, а једини кадрови који су заправо снимљени у возу су оних пар тренутака приспећа у Лос Анђелес. Још један доказ да за добре ствари уопште није потребно пуно пара, већ знање и воља, који данас нису на цени.
19. THE BIG HEAT (1953) - FRITZ LANG
Велико име светског филма, Фриц Ланг, је у сваком смислу био испред свог времена. Почео је у родној Немачкој, где се пробио на светску сцену насловима као што су "Метрополис" и "М", који су и дан-данас домаћи задатак и показна вежба за све, а у Холивуду се прославио многим ноар насловима, укључујући оне са великим Едвардом Џи Робинсоном и Џоан Бенет. Ипак, одлучио сам се за "Велику врућину", одлични трилер у коме бескомпромисни пандур (Глен Форд у једној од најбољих улога) креће сам против свих у намери да сруши моћни криминални синдикат који је и те како пустио корење, јер су сви остали сувише уплашени или сувише корумпирани. Ни ситнице као што су експлозија аутомобила док је његова жена (игра је Марлонова старија сестра, Џослин Брандо) унутра не могу да поколебају главног јунака у борби. Сјајне улоге су остварили Ли Марвин као десна рука главног зликовца, и Глорија Грејем, као његова цинична љубавница (већ сам помињао чувену сцену са врелом кафом у тексту о шоку). Глорија је била у одличном низу, пре тога само што је добила Оскара за филм "Зли и прелепи" Винсента Минелија. Треба поменути и Џинет Нолан, чувену Лејди Магбет из верзије Орсона Велса, као удовицу убијеног полицајца која није баш оно за шта се издаје. Иако има донекле предвидив исход, овај филм просто плени сваким својим елементом, почевши од врхунске, мајсторске режије, одличног оштрог сценарија и сјајне глуме готово свих умешаних. Одлична ствар, без сумње.
18. PICKUP ON SOUTH STREET (1953) - SAMUEL FULLER
Ово остварење је још један у низу кратких и непретенциозних, а сјајних филмова на овој листи. Ремек-дело и лична карта Сема Фулера из доба док је био под уговором са 20th Century Fox-ом говори о ситном џепарошу Скипу Мекоју који случајно долази у посед микрофилма са непроцењивим информацијама пљачкајући жену која није свесна да јој је бивши момак комунистички шпијун. У игру се укључују владини агенти, милиција, као и професионална доушница. Ко ће кога надмудрити и шта ће се десити када Скип и опљачкана жена схвате истину? Мислим да се на прсте једне руке могу набројати улоге Ричарда Видмарка где је морално потпуно чист, али и поред тога што је ситни криминалац, ово му је један од симпатичнијих протагониста (мада је у поређењу са Томијем Јудом и Рејом Бидлом свака улога симпатична) и лик као створен за њега. Ту је краљица споредне улоге, једно од најпрепознатљивијих лица златног доба Холивуда, Телма Ритер (6 Оскар номинација, између осталог и за овај филм), као и Џин Питерс, која никад није достигла пуни потенцијал и афирмацију, иако је у својих двадесетак филмова имала неке битне наслове. Међутим, када сте жена Хауарда Хјуза, коме су још битни филмови? Семјуел Фулер је касније снимио још три-четири филма која би се могла подвести под веома добре, али рекао бих да је ово његов мастерпис, изузетан ноар који траје и после шездесет две године и плени несмањеним интензитетом. Уживање за све сладокусце.
17. DETECTIVE STORY (1951) - WILLIAM WYLER
У тексту "Цинизам Кирка Дагласа" сам већ писао о филмовима "Детективска прича" и "Кец у рукаву" који се налазе на овој листи, али једноставно се морају поменути још једанпут. У првом, мајстор свог заната, Вилијем Вајлер, адаптира познати комад Сиднија Кингслија, и кроз филм га чини још бољим. Он прати један дан у полицијској станици и животу детектива Џима Меклауда, донекле претече прљавог Харија и Попаја Дојла. Бруталан, циничан и одсечан кад су кримоси у питању, не либи се да користи недозвољена средства у изнуди признања и не верује у пружање друге шансе преступницима. Лични рат који води против њих изазвао је његов отац отеравши мајку у лудницу, а сада је на трагу доктора који нелегално врши абортусе и суочава се са оптужбом за убиство. Прек и импулсиван, малтене доживљава нервни слом када се испостави да је његова жена бивша пацијенткиња поменутог, и за преиспитивање приоритета постаје прекасно. "Детективска прича" је моћан, интензиван и емотиван филм који пружа веома напету атмосферу, квалитетан сценарио и глуму свих укључених, осим Џозефа Вајзмена. Поред поменутог Дагласа, блиста Еленор Паркер, која је и номинована за Оскара, (као и дебитанткиња Ли Грент, као симпатична крадљивица), а треба поменути и Вила Бендикса и Џорџа Мекридија. Сјајан ансамбл и сјајан филм, без сумње.
16. D.O.A. (1950) - RUDOLPH MATE
Још један пример непретенциозног филма који достиже небеске висине упркос ограниченим средствима. Пре свега, користећи инвентивну наративну структуру у којој главни јунак у првој сцени сазнаје да је неповратно отрован и да има још највише недељу дана живота. Не знајући, ко, када и зашто, он се упушта у вртоглаву потрагу за својим злотворима и разлозима због којих је убијен. Укључени су гангстери, украдени иридијум и још неки од стандардних пратећих елемената жанра. Само би се протагониста Едмонд О'Брајен могао назвати познатијим именом међу глумцима, остали су углавном неафирмисани, укључујући дебитанте, Беверли Гарланд и Невила Бренда. Режисер Рудолф Мате је почео каријеру као директор фотографије и већ у својој биографији имао импресивне наслове (између осталих, Стела Далас, Дописник из иностранства, Понос Јенкија, Ђилда), пре него што је 1947. почео да режира, и то се у овом филму одлично види по атмосфери и начину снимања. Током 83 минута трајања не постоји досадан тренутак, а интересантно је да, кад је у питању сцена у којој главни јунак, Френк Бигелоу, јури низ Маркет Стрит, филмска екипа није имала дозволу за снимање на тој локацији, нити је ико био упућен да се ту одвија филмски пројекат, што се може видети и на лицима појединих пролазника. Такође, још једна занимљивост се огледа у томе да се у сцени када Френк застане поред тезге са новинама, види број магазина Лајф из претходне (1949) године, са Титом на насловној страни. Римејк са Денисом Квејдом и Мег Рајан је готово потпуно негледљив.
15. IN A LONELY PLACE (1950) - NICHOLAS RAY
Трилер "На усамљеном месту" нам нуди једну од бољих Богијевих улога. Под диригентском палицом великог редитеља, Николаса Реја, који се у то време растајао са Глоријом Грејем (нису то хтели да пријаве никоме из екипе, да једно од њих не би било отпуштено, и трик је успео, нико није ни знао да су њих двоје већ завршили своју причу), он тумачи Диксона Стила, сценаристу познатог по честим насилним испадима, који "још од пре рата" није написао ништа смислено. Одједном, након што је преузео посао адаптације једног њањавог романа, постаје оптужен за убиство. Лепа нова комшиница му пружа алиби, он уз њу процвета и емотивно и на креативном плану, али постепено, црв сумње почиње да се увлачи у њу, и она помишља да он можда и није невин као што изгледа. Напетост је присутна на сваком кораку, и гледалац ће често ухватити себе како од кадра до кадра мења мишљење о исходу филма, који је, рекао бих, очекиван, и донекле одређен целокупном атмосфером филма, али опет, сјајно реализован и не делује као "дежа ви", што је у оваквим остварењима и најважније. Боги је после сјајног низа филмова четрдесетих година фантастично ушао и у педесете, а тек су га чекали наслови попут "Афричке краљице" и "Побуне на Кејну". Фасцинантан глумац, што сам већ и констатовао у једном од претходних текстова, тако да нећу више дужити. Погледајте филм.
14. THE BIG SLEEP (1946) - HOWARD HAWKS
Други филм који је најпознатији пар Холивуда заједно снимио је "Велики сан" Хауарда Хокса, у коме је Богарт оживео познатог литерарног детектива (без сумње највећег уз Холмса и Поароа) Филипа Марлоуа, из пера Рејмонда Чендлера и по сценарију Вилијема Фокнера, будућег Нобеловца. Случај је изузетно комплексан, богата породица га унајмљује да реши случај уцене, али иза угла чекају убиство, изнуда, а можда и љубав. Интересантан је податак да је филм, тј. његова иницијална верзија, снимљен 1945. године, али је излазак одложен, због неуспеха претходног филма Лорен Бекол. Хауард Хокс је рекао да је у првој верзији Марта Викерс, у улози Кармен Стернвуд, апсолутно засенила Беколову, те је већи део њеног наступа завршио у соби за монтажу. Такође, доснимаване су сцене дијалога и нежности између двоје јунака, које су имале за задатак да експлоатишу хемију између њих и експлоатишу чињеницу да су њих двоје тренутно најпопуларнији пар. Такође, ово је дебитантско остварење будуће Оскаровке Дороти Мелоун, која има лепу сцену у књижари са Богијем, али није могла да смири дрхтаве руке. Проблем овог филма је свакако прилично компликован заплет, а Хауард Хокс је избацио сцену у којој Марлоу објашњава злочине, што је подржало његову теорију да публика и не мари много за причу док год се добро проводи гледајући филм. То и јесте било тачно (а и још увек је), јер је филм доживео успех, а да многи нису успели да повежу о чему се ту заправо ради. Та прича јесте мало напумпана, али дефинитивно би овај филм био на вишем месту листе кад би све изгледало за нијансу кохерентније, можда чак и међу првих десет.
13. LAURA (1944) - ОТТО PREMINGER
Од почетка циркулисања сценарија за "Лору" у холивудским круговима, било је опречних мишљења о њему - улогу је одбила прво Џенифер Џонс, а потом и Розалинд Расел, док је Хеди Ламар, касније коментаришући ситуацију, изјавила "Послали су ми сценарио, а не песму" (алудирајући на изузетно познати саундтрек Дејвида Раксина). Чак и сама Џин Тирни, којој је улога припала, није хтела да снима овај филм, али је била под уговорном обавезом. Испоставило се да ће јој то постати најпознатија рола. Роман Вере Каспари користи различите ликове у улози наратора, то је планирано и за филм, али је Премингер одлучио да ради из наративне визуре Валда Лајдекера (Клифтон Веб). Дејна Ендруз глуми детектива Мекферсона коме је додељен случај убиства прелепе Лоре Хант, и не може да докучи ко би могао да јој науди кад су сви мушкарци који су је познавали наоко били заљубљени у њу. На основу интервјуа, ствара менталну слику о њој, опчињен је њеним портретом, а што је најгоре, и сам није имун на њене чини. А онда почињу да се дешавају ствари које бацају ново светло на случај, а веома су бизарне. Глумци су фантастични, поменути Веб и његове саркастичне опаске су прави ужитак, Џудит Андерсон бриљира, а Винсент Прајс (који је увек говорио да му је ово најбољи филм у каријери) комплетира ово остварење, показујући да је много више од пуке хорор иконе. Заиста се све феноменално уклопило и добијен је сјајан финални производ за све генерације.
12. THE THIRD MAN (1949) - CAROL REED
У тренутку док ово пишем, навршило се двадесет година од историјске победе у стотом дербију, али и сто година од рођења једног од највећих визионара и креативаца које је свет филма икада видео, Орсона Велса. Био је заиста фантастичан глумац, али ништа мање није бриљирао ни иза камере. Једно од три-четири најбоља остварења у којима је учествовао глумачки је свакако "Трећи човек" Керола Рида, по сјајном роману Грејема Грина. Писац вестерн треша, Холи Мартинс, долази у Беч где га је пријатељ из детињства позвао да му понуди посао, међутим, стигавши, он открива да је пријатељ убијен пар дана раније, наизглед у саобраћајној несрећи. Ипак, сваки дан проведен тамо га још дубље увлачи у проблеме, испоставља се да несрећа то није била, а околности су неразјашњене. У причи су још девојка, полиција и пар сумњивих типова, а тајне које ће Мартинс открити ће га прилично уздрмати, али му и дати инспирацију за ново писаније. Практично нико није оно за шта се издаје и мораће добро да се пази да би преживео. Легендарни саундтрек, и још легендарнији Гринов сценарио, који је Орсон Велс ингениозно допунио (гунђање о стомачним проблемима и монолог о сату са кукавицом), су највећи квалитети овог филма, наравно уз прворазредну глуму свих уплетених, најпре самог Велса који је од реално епизодне роле створио легитимног јунака, али и Џозефа Котена, Алиде Вали и Тревора Хауарда. Филм за све генерације, коме се увек враћам.
11. WHITE HEAT (1949) - RAOUL WALSH
Овај култни филм се сматра врхунцем Џејмса Кегнија кад је у питању гангстерски филм, а зна се да је то жанр у ком је био најпрепознатљивији, и поред тога што је изузетно успешно глумио и у драмама, комедијама, а познато је да је свог јединог Оскара зарадио за мјузикл "Јенки Дудл Денди". Џими тумачи Кодија Џерета, насилног и поремећеног вођу криминалне банде, који пати од повремених тешких главобоља, а има и веома бизаран однос са подједнако му удареном мајком (инспирација за лик који тумачи Маргарет Вичерли је чувена "Мама Баркер". Сцена у затворској мензи где Коди сазнаје да му је мајка умрла држи рекорд у историји филма по броју крупних планова). Ни жена му такође није из много боље приче. На Кегнијеву гангстерску персону смо већ навикли у одличним филмовима као што су "Државни непријатељ" и "Анђели гарава лица", али нигде као у "Белом усијању" није тако бруталан и застрашујућ. Вирџинија Мејо блиста у својој вероватно најпознатијој улози, као Верна, подмукла змијурина, можда и гора од Кодија кад се све сабере и одузме. Таква љигавост и поквареност је ретко виђена. Ту је и добро познати Едмонд О' Брајен (већ присутан на листи, у филму "Приспео мртав" као убачени пандур који успева да задобије поверење главног зликовца. Темпо је веома брз и све време напет, не осети се да траје скоро пуна два сата. Пут до врха света је ипак могао да се заврши на само један начин за Џерета, од почетка није имао никакве шансе.
10. TOUCH OF EVIL (1958) - ORSON WELLES
Као и већина филмова Орсона Велса, и овај има веома занимљиву историју настанка - пре свега, Велс је требало само да глуми, па је онда Чарлтон Хестон тражио од студија да га узме и за режију, на шта су они пристали, уколико плата остане иста. Џенет Ли је прво одбила улогу због мале плате, али пошто јој је Орсон лично написао у писму колико се радује због рада са њом, рекла је свом агенту да је рад са Орсоном Велсом вреднији од сваког хонорара. Такође је сломила руку пред почетак снимања, што је камера вешто сакривала, осим у сценама у хотелу, где је гипс пажљиво уклањан, па враћан. Велс је значајно преправио већ готов сценарио у битним сегментима, да би на крају био отпуштен и филм поново другачије измонтиран. Пред смрт је оставио упутства како би желео да се филм монтира и то је тако и урађено 1998, откад потиче тзв. режисерска верзија. Осим поменутих, ту су глумачке величине попут Марлен Дитрих и Акима Тамирофа, а у по једној сцени се појављују и Џозеф Котн, Мерседес Меккембриџ и Заза Габор. Сам Велс је једва издејствовао да се листа учесника испише тек на крају филма, да не би одвлачила пажњу од познате уводне сцене. Изузетна прича о корупцији и освети смештена у свет дроге на америчко-мексичкој граници по мени има само једну ману - Чарлтона Хестона, и то углавном због чињенице да његов лик, Мексиканац, нема хиспански акценат, што је била велика грешка, по његовом сопственом признању. Али, верујте да је филм одличан, тако да се то неће много приметити, ако баш нисте цепидлака. Обећавам.
9. THE POSTMAN ALWAYS RINGS TWICE (1946) - TAY GARNETT
Прва холивудска, а укупно трећа верзија одличног романа Џејмса Кејна, још једна прича која смело истражује доскорашње табу теме прељубе и убиства (филм који је пробио баријеру је "Двострука надокнада", такође на овој листи, а литерарни предложак је такође написао Џејмс Кејн). Постоји и римејк Боба Рафелсона са Џеком Николсоном и Џесиком Ланг, али ова верзија је дефинитивно број један, иако значајно умањује сирову сексуалност књиге и римејка. То и јесте један од елемената који га побољшава, јер му не треба ништа експлицитно да би дочарао чисту пожуду, као и безизлазност ситуације у којој се главни јунак нашао. Он је Френк Чејмберс (игра га Џон Гарфилд), који се запошљава у ресторану Ника Смита и пада под утицај његове знатно млађе жене Коре, која му продаје причу како је заробљена у лошем браку и да је само радница у ресторану који би требало да поседује. Наговара Френка да убију Ника због новца и започну нови живот, преузевши ресторан. Међутим, чак и кад се то оствари, не иде све како је замишљено. Већ сам рекао да је атмосфера фантастична, чему доприноси сјајан сценарио, као и глумци као што су Хјум Кронин, Сесил Келавеј, Одри Тотер и Леон Ејмс. Али, уз сјајну улогу Џона Гарфилда, адут број један у овом филму је femme fatale, Лана Тарнер. Никад је нешто нисам мирисао као глумицу, али ово јој је улога каријере, и то нисам измислио, сама је тако рекла. Пожељна, еротична, ласкава, цинична, кад треба самосажаљива, а увек перфидна, она тачно зна шта жели и како то да добије. Види се да је ту стратегију примењивала веома често у животу. Пажљиви гледаоци ће приметити да, као опозит свом суштински злом лику, она је у већем делу филма обучена у бело. Филм је био велики хит, а због поменуте деликатне теме, снимљен је тек 12 година од изласка романа, потпомогнут успехом поменуте "Надокнаде".
8. KISS ME DEADLY (1955) - ROBERT ALDRICH
Још један од филмова скрпљених с коца и с конопца, који су дали феноменалне резултате. Снимљен за мање од три недеље и са занемарљивим буџетом, "Смртоносно ме пољуби" је адаптација романа Микија Спилејна о приватном детективу Мајку Хамеру (у тумачењу сјајног Ралфа Микера) који се ни крив ни дужан уплео у шпијунске заврзламе које могу да утичу на читав свет, након што колима покупи девојку у бекству од опаких зликоваца (будућа Оскаровка Клорис Личмен у свом филмском дебију). Такозвана Кефовер комисија, федерална јединица оформљена да истражује штетне и коруптивне утицаје, означила је овај филм као претњу број један америчкој омладини 1955. године. Насупрот томе, 44 године касније је уврштен у национални филмски регистар, као "културно, историјски и естетски значајан". Спилејн је имао замерке што је мафијашка завера из његовог романа претворена у шпијунску, као и што је лик Мајка Хамера, који је, иако већ веома чврст и непоколебљив, претворен у нарцисоидног силеџију који уцењује неверне жене и мужеве, и не либи се да употреби силу. Нешто као још доста жешћи Прљави Хари много пре Прљавог Харија. Сјајни Роберт Олдрич ће касније режирати и филмове као што су "Последњи залазак Сунца", "Шта се догодило са Бејби Џејн" и "12 жигосаних", али са овим је, рекао бих, убо први прави џекпот у каријери. Препорука.
7. ACE IN THE HOLE (1951) - BILLY WILDER
Још један од филмова већ поменутих у тексту "Цинизам Кирка Дагласа", "Кец у рукаву" сурово распршује причу о америчком сну, љуто оптужујући представнике медија и њихове тенденције ка сензационализму да би дошли до славе, пара, тиража, и чега све не...веома горка и мрачна сатира прати Чака Тејтума, амбициозног, себичног и ироничног репортера без среће, који је отпуштен са сваког посла на коме је био, не зато што нема талента, напротив, већ због клевета и алкохолизма, између осталог. Коначно му упада секира у мед када му се у некој пустари кваре кола и он почне да ради у месном листу, да би годину дана касније чуо да је човек заробљен у пећини у близини, после обрушавања, за време потраге за индијским артефактима. Видевши златну прилику, он користи ситуацију и од целе приче прави медијски циркус, ствар доспева у националне новине, а за све то време, он, уз пристанак корумпираног шерифа и жртвине жене, одлаже операцију спасавања, због већег публицитета. Кад постане касно за искупљење, постаће касно и за душу главног јунака. Рекох већ да је овај филм бар четврт, ако не и пола века испред свог времена, јер америчка јавност није била спремна за истину о себи. Стога је и сам филм био велики неуспех на благајнама, али немојте да вас то одврати од гледања. Немојте да вас одвуче ни то што сам Вајлдер каже да му је филм очајан. Кирк Даглас и Џен Стерлинг у улози жртвине жене блистају и остварују неке од својих најбољих улога. Фантастична рола и један од бољих приказа Америке на филму икад, свакако.
6. THE KILLERS (1946) - ROBERT SIODMAK
Када је за писца оригиналне кратке приче, Ернеста Хемингвеја, организована приватна пројекција филма, пред његов излазак, у једном џепу је имао пинту џина, а у другом пинту воде, са намером да пијуцка ако је филм лош. Међутим, на изласку је показао да су обе пуне, уз констатацију да му нису биле потребне. Двојица професионалних убица сређују човека који ради на бензинској пумпи у малом месту у Америци. Он не пружа отпор, као да их је очекивао, а полиција том случају не придаје велику важност. Међутим, један осигуравајући агент неће одустати тако лако. Састављајући делиће слагалице о животу жртве, он открива комплексну причу о злочину и издаји, у чијем центру је заносна и веома опасна Кити Колинс. Типична ноар атмосфера, анти-херој, фатална жена и мрачан амбијент. Веома квалитетно исприповедана прича, флешбекови су искоришћени на прави начин, а Берт Ланкастер дебитује на филму правим бисером од улоге. Све похвале и за Аву Гарднер која је испунила сва очекивања у улози заводљиве и привлачне Кити. Едмонд О'Брајен, кога сам већ помињао у овом тексту, ради одличан посао као истражитељ, а слику употпуњавају и позната ноар лица попут Алберта Декера и Чарлса Мекгроа. Ипак, највећи квалитет лежи у првокласном сценарију, из кога се развила фасцинантна прича. Постоји и солидан римејк из 1964, али оригинал је ипак непревазиђен.
5. DOUBLE INDEMNITY (1944) - BILLY WILDER
Већ сам поменуо да је Џејмс Кејн срушио табу теме у Холивуду као што је прељуба која укључује убиство, а за то је заслужан управо овај филм. Још једно у низу ремек-дела једног од највећих светских редитеља приповеда суморну причу о агенту осигурања који упада у мрежу жене једног клијента, и опијен њоме, планира савршени злочин који би могао и да се исплати. Међутим, све време им за врат дише упорни и искусни колега протагонисте. Филм има савршен ритам, не постоји ни секунд празног хода, атмосфера је заиста фантастична, сценарио одише љутим цинизмом и саркастичним хумором, а глума је првокласна. Само би режисер кова и класе Билија Вајлдера преузео на себе ризик да глумца као што је Фред Мекмареј, који је дотле увек био у улогама пристојних, породичних и добрих људи, стави у кожу лика коме жена до те мере заврти памет да може да убије. Барбара Стенвик блиста као фам-фатал и право је чудо како није зарадила Оскара за свој фантастични перформанс, она је све што треба да буде тачно када то треба да буде да би сироти јунак играо по њеним нотама. Једина замерка коју бих јој могао упутити је естетске природе, и односи се на плаву косу, али то је већ цепидлачење. Едвард Џи Робинсон, са друге стране, често виђан у улогама гангстера и љигаваца, овде је исправни човек са човечуљком у желуцу који му не да мира и хоће да истера ствар на чистину. Били Вајлдер је обично на сценаријима радио са Чарлсом Брекетом, али због осетљивог материјала, у први његов трилер је ускочио сценариста дебитант, иначе писац, Рејмонд Чендлер. Овај првокласни филм је један од оних које је могуће са истим заносом гледати и по много пута, и ја то топло препоручујем, јер ћете константно откривати нове ствари.
4. SUNSET BOULEVARD (1950) - BILLY WILDER
Осећам се помало глупо што ми се на свакој листи налази више филмова Билија Вајлдера, али шта да радим, кад је човек једноставно доминантна фигура у златном добу Холивуда. Већ сам доста писао о овом филму. Доста је коцкица требало да се склопи да би ово испао филм какав јесте. Причу о сценаристи без среће који се запошљава код заборављене филмске звезде да би отплатио дугове, али добија много више него што се надао, почиње нарација мртваца, што је само једна од иновација коју је Били Вајлдер донео. Глорија Свонсон је добила улогу Норме Дезмонд тек кад су је одбиле, или су одбијене Ме Вест, Пола Негри, Мери Пикфорд и још неке, а Холден је такође унајмљен пошто је одбило много других глумаца, почевши од Монтија Клифта, који се повукао јер му је тај филм био сувише налик на реални живот. Као што сам већ написао раније, ово је филм који "љуто куне и проклиње" читаву холивудску индустрију, шоу бизнис, и бескрупулозне главешине студија, који најпре бесрамно уздигну некога до звезда, зарађујући на њему милионе, па га онда забораве и шутну чим није више у врху А листе. Иако је доживео велики успех на изласку, овај филм је жестоко критикован од неколико људи против којих је заправо уперен, чак је било речи да Вајлдера треба уваљати у катран и перје и ишибати. Он се није много обазирао, јер се видело из авиона да ће филм бити хит. Сценарио је прва класа (последња сарадња Вајлдера и Чарлса Брекета), а и глума је униформно добра, поред двоје главних јунака, из сенке се истиче бриљантни Ерих фон Штрохајм, као некадашњи редитељ, а садашњи батлер. Ово је обавезна лектира за све поштоваоце Билија Вајлдера, свих умешаних глумаца, ноар жанра, а богами, и филма уопште. Једини разлог што није на другом месту је тај што ми се чини да му ипак недостаје мрвица те усијане атмосфере. Но, то не значи да није за десетку, напротив. Ко није гледао, нека пожури.
3. THE ASPHALT JUNGLE (1950) - JOHN HUSTON
"Мајка и отац" такозваних "хајст" филмова, "Џунгла на асфалту" Џона Хјустона, је успешан у сваком свом елементу. Бескомпромисна трилерчина првог реда, филм са петљом, филм какве више не снимају. Бен Медоу и сам редитељ су написали феноменалан сценарио о криминалном мастермајнду који окупља неколико професионалаца да изведу пљачку вредну милион долара у драгуљима. Све иде по плану, али малер, и ситне издаје све доводе у питање. Глумци су познати, али нико у то време није био нека велика звезда - носталгични грубијан Стерлинг Хејден, корумпирани индустријалац Луис Калхерн, преки грбавац Џејмс Витмор (познат као симпатични Брукс у "Бекству из Шошенка"), напаћена и злосрећна Џин Хејген, интелигентни Сем Џефи и спонзоруша Мерилин Монро, чијих је 15 минута у овом филму најавило њен вртоглави успон. Буквално не постоји тренутак у филму који није напет, а током дуге сцене пљачке, која траје отприлике 11 минута, у филму нема музике, ради напетије атмосфере. Свака сцена је врхунски режирана и одглумљена, у неким ситуацијама не можете да не саосећате са јунацима, иако знате све о њима, поготово са Диксом Хендлијем, који само жели да откупи очеву фарму коња и врати се кући у Кентаки. То је доказ њихове слојевитости. Може се слободно рећи да је ово један од најбољих филмова које је студио "МГМ" снимио током златног доба Холивуда. То би требало да вам буде довољна позивница да га одмах одгледате, тако да, не часите ни часа.
2. THE MALTESE FALCON (1941) - JOHN HUSTON
Ко би рекао да ће филм који је званично започео праву ноар еру која ће потом трајати двадесетак година, истовремено бити и међу најбољим насловима које ће овај жанр, поджанр, или шта је већ, икад изродити. Уједно је и дебитантски филм горепоменутог Џона Хјустона који је оставио неизбрисив траг у Холивуду. Његов "Малтешки соко" је заправо трећа по реду екранизација романа Дашијела Хемета, и он је фрејм по фрејм и сцену по сцену исти као и роман по коме је настао. Хемфри Богарт игра Сема Спејда, приватног детектива, у чију агенцију долази извесна госпођица Вондерли, и од тог тренутка ће све бити другачије - партнера му убијају, њега сумњиче за разне ствари, а упознаће се са још убица и још опасних људи, којима је заједничка једна ствар - жеља за скупоценом статуом птице - малтешким соколом. Ово је један од оних филмова које сам са уживањем више пута гледао као килави клинац у летњем биоскопу државне телевизије, и који није изгубио нимало квалитета током скоро три четвртине века откад је снимљен. Боги бриљира, а прате га Мери Астор, Питер Лори, Сидни Гринстрит, Гледис Џорџ. Оштар језик романа даје бриткост филму, каква је тада била ретко виђена. Атмосфера при крају када главни јунаци чекају да соко стигне и пуше као ненормални је антологијски пример онога што један првокласни ноар треба да понуди. Чињеница је да је једина верзија која задржава оригинални крај као у књизи је још један додатни квалитет. Сценарио је за десетку, Џон Хјустон је све адаптирао са таквим смислом за детаљ да ниједна једина ствар није промењена, а мало је рећи да студио није био расположен да тај посао повери почетнику. Међутим, финални производ говори ко је био у праву, и стварно не могу довољно да препоручим филм.
1. OUT OF THE PAST (1947) - JACQUES TOURNEUR
Многи су ме питали шта то издваја баш овај филм ноар од свих осталих. На то питање је заиста тешко одговорити, јер сматрам да овај филм није ни по чему "тотално друкчији од других" из исте бранше. Нема ни неке посебне елементе које немају други филмови. Али, штос је у томе што је апсолутно све у овом филму (скоро) савршено. Од сценарија Денијела Мејнворинга, преко режије Жака Турнера, до феноменалне глуме Боба Мичама (који је био тачно четврти избор за улогу Џефа Бејлија), Џејн Грир (била познато име, али никад дотад није добила ништа таквог профила), као и новајлије Кирка Дагласа, који можда има најбољи почетни низ улога од свих глумаца у Холивуду. Прича прати Бејлија, бившег приватног детектива који је побегао од прошлости да ради на бензинској пумпи, где се смирио и упознао девојку, али све га сустиже у ликовима коцкара и гангстера Вита Стерлинга и заносне, али убитачне Кети Мофат. Бејли се суочава јуначки, али да ли је спреман за нове преваре, корупцију и убиства? Већ сам поменуо сценарио који је феноменално написан, са неким заиста меморабилним репликама, мрачна атмосфера је присутна од почетка до краја, а од свих фаталних жена које сте видели, ова је најфаталнија. То све јесу елементи класичног ноара, али овде све то делује толико природно и лако да је милина гледати, заиста. Нисам открио никакву топлу воду хвалећи овај филм, он је на свим ноар листама већ при врху, али заиста то и заслужује. Оно што, међутим, заиста не могу да схватим, је чињеница да овај филм није номинован ни за једну једину награду. Да, добро сте прочитали, само је уврштен у поменути национални филмски регистар као дело од значаја. Грехота и бласфемија. За мене најбољи ноар филм, који је могуће, а и пожељно, гледати бар три пута годишње, ко воли жанр. Због свега што пружа - врхунски квалитет у сваком сегменту. Сигурно у топ 25 икада.
24. NO WAY OUT (1950) - JOSEPH L. MANKIEWICZ
Исте године кад је одушевио публику и критику филмчином "Све о Еви" (или "Све о Ив", ако баш хоћемо да цепидлачимо), Џозеф Манкијевич је избацио још један наслов, "Без излаза", ноар-трилер који веома отворено и љутито проговара против расизма, који је у то доба цветао у Америци. Будућа звезда Холивуда, веома млади Сидни Поатје, блиста у улози Лутера, црног доктора који доспева у ситуацију да од њега зависи живот криминалца расисте, док ситуацију погоршава његов још гори брат, потпуно заслепљен мржњом према црнцима, која га на крају тера на ивицу разума. Док у граду ври расна нетрпељивост и напета атмосфера може да се сече ножем, Лутер постаје опхрван личним и професионалним дилемама, које његову ситуацију чине практично неподношљивом, док ситуација прети да ескалира у нешто много гадно. Колико год да је Сидни Поатје одличан, главна перјаница овог филма је Ричард Видмарк, у улози Реја Бидла, криминалца и окрутног расисте. Њему играње психопата није било страно (у свом холивудском дебију, у "Пољупцу смрти", филму са прве слике у овом тексту, играо је Томија Јуда, лудака један кроз један), али му се заиста мора одати признање на још једном добро обављеном послу. Њему је заправо било толико непријатно док је испаљивао те сочне увреде да се неколико пута током снимања искрено извињавао свом пријатељу Поатјеу због тога, Треба поменути и сјајну Линду Дарнел која је играла за њу атипичну улогу емотивно нестабилне и не баш моралне жене, али се одлично снашла, о чему говори и чињеница да је овај филм звала "јединим добрим који је икад снимила". Ја се са тим не бих сложио, али је свакако врло добар и, наравно, такође историјски значајан, јер први пут на овакав начин проговара против дискриминације црнаца у Америци тога доба. Свакако га вреди погледати.
23. GUN CRAZY (DEADLY IS THE FEMALE, 1950) - JOSEPH H. LEWIS
Ова година је несумњиво била веома квалитетна у избору ноар наслова, претходни је такође припадао њој, а биће их још. Код нас преведено "Луди за оружјем", ово је остварење које карактерише готово мизерно мали буџет, што, наравно, нимало не одузима квалитет. Џозеф Луис је користио неке иновативне технике снимања, што се на пример може видети у сцени пљачке банке снимљеној из једног кадра, што је тада била права реткост. Још једна од оних фино спакованих, напетих прича у којој не постоји сувишан кадар (филм траје 86 минута), која припада такозваном amour fou поджанру (најпознатији представник је Годаров "A bout de souffle"). Бивши војник Барт (Џон Дал, дотле најпознатији по улози у Хичкоковом "Конопцу"), одувек фасциниран пиштољима, упознаје карневалску забављачицу Ени Лори Стар (фантастична Пеги Каминс), која дели његову страст према оружју и улеће са њом у вртоглаву романсу. Кад им после меденог месеца нестане новца, упуштају се у серију пљачки која их гура у пропаст, захваљујући заједничким слабостима. Ени је права импулсивна femme fatale, док је Барт антихерој ухваћен у мрежу злочина и страсти. Сценарио је написао Далтон Трамбо, у то време на црној листи као комуниста и један од чувене холивудске десеторице, па је Милард Кауфман морао да улети као параван. Свеједно, квалитет је ту, а сама чињеница да је овај филм одабран за чување у филмском регистру као "културолошки, историјски и естетски значајан" говори сама за себе. Прави је избор ако сте за нешто добро, а немате баш много времена.
22. DETOUR (1945) - EDGAR G. ULMER
"Погрешно скретање" је типичан пример Б продукције ноар филма. Снимљен за мање од месец дана, готово буквално уз помоћ штапа и канапа, са свеукупно седам-осам глумаца и протагонистима који су били далеко од холивудске А листе глумаца. Такође, у питању је један од најкраћих филмова који се сматрају дугометражним, много дужих сцена дијалога је избачено из оригиналног сценарија. Међутим, и поред свих препрека, пре свега финансијских, овај 67-минутни пројекат је одлично урађен (о чему сведочи и чињеница да је први филм Б продукције, као и први холивудски ноар филм који је уврштен у поменути национални филмски регистар, сада већ давне 1992. године). Прича се врти око злосрећног пијанисте Ала (Том Нил), који је огорчен што мора да ради у рупи од клуба, те одлучује да се придружи девојци која је отишла да потражи срећу у Холивуду. Због оскудације је принуђен да стопира и одатле почиње сплет несрећних околности који ће га постепено све дубље увлачити у безизлазну ситуацију. Најпре ће га покупити кладионичар који ће несрећним случајем изгубити живот, а кад он из страха од полиције преузме његов идентитет, укрстиће му се путеви са Вером (Ен Севиџ), која зна да он није тај за кога се издаје. Следе уцене, скривања, убиство, и све што иде у том пакету. Филм и 70 година после снимања пружа тај јединствени осећај очаја и безнађа. И поред доста техничких грешака, између осталих узрокованих буџетским и осталим рестрикцијама, сторителинг и атмосфера су на врхунском нивоу, што је довољно за ову позицију на листи. Хајли рикомендид.
21. NIGHTMARE ALLEY (1947) - EDMUND GOULDING
Тајрон Пауер је можда био и презгодна фаца за Холивуд и стално се борио да изађе из клишеа романтичног јунака и хероја тзв. swashbucklera, да би показао шта зна и колики су му стварни домети. Истина је да му је студио (20th Century Fox) можда два или три пута у прекраткој каријери и животу допустио да изађе из шаблона, пре свега у "Оштрици бријача" (1946) и "Улици ужаса", филму који је бар 15 година испред свог времена. Пауер блиста као харизматични преварант који несрећним сплетом околности бива принуђен да напусти карневал у коме ради, али му то отвара могућности да заједно са женом која га подржава и поквареном докторком почне да вара људе издајући се за медијума који комуницира са преминулима. Но, и над попом увек има поп, па тако Стен завршава тамо где је и почео, а чека га неизвесна и мрачна судбина. Ова драма је типичан пример филм-ноара који описује вртоглави успон, а потом још вртоглавији пад човека који се усудио да изиграва Бога. Брутално реалистични ефекти алкохолизма на људску психу су приказани врло убедљиво, а сјајном Тајрону Пауеру одлично помажу три жене - већ поменута Колин Греј, сјајна Џоан Блондел, и Хелен Вокер, као корумпирани психијатар. Књига Вилијема Линдзија Грешама нуди одличан литерарни предложак, а бивши позоришни редитељ Гулдинг, који је иза себе већ имао класике као што су "Гранд хотел" и "Мрачна победа", као и поменуту "Оштрицу бријача", се снашао одлично.
20. THE NARROW MARGIN (1952) - RICHARD FLEISCHER
Још један типичан филм Б продукције, склепан за мање од 200 хиљада долара буџета и снимљен за тринаест дана у трајању од 71ог минута, успева тамо где су многи други помпезнији и претенциознији филмови оманули - једноставно је одличан. Ни минут није изгубљен, атмосфера је таква да се може сећи ножем, а глума је прворазредна. Два полицајца треба да заштите жену убијеног гангстера на путу возом од Чикага до Лос Анђелеса, где би поменута требало да сведочи против мафије којој је и њен драги припадао. Наравно, то није лако остварити, јер и мафија има своје људе убачене у воз и неће презати ни од чега да ућуткају канаринку. Времена је све мање, а питање је коме веровати. Публици је вероватно познатији римејк Питера Јејтса, са Џином Хекменом и Ен Арчер у главним улогама, али, ма колико ја обожавао Хекмена, стојим вам добар да је оригинални "Уски пролаз" бољи филм. Мери Виндзор као жена гангстера је једна од "најтврђих" женки које сте видели на филму, а Чарлс Мекгро је поприлично бруталнији и "грешнији" пандур од Џина Хекмена у римејку. Напетост се огледа и у чињеници да, осим кратких тренутака где се чује са грамофона и радија, у филму нема музике. Интересантно је да је ово један од првих филмова који обилато користи снимање из руке, а једини кадрови који су заправо снимљени у возу су оних пар тренутака приспећа у Лос Анђелес. Још један доказ да за добре ствари уопште није потребно пуно пара, већ знање и воља, који данас нису на цени.
19. THE BIG HEAT (1953) - FRITZ LANG
Велико име светског филма, Фриц Ланг, је у сваком смислу био испред свог времена. Почео је у родној Немачкој, где се пробио на светску сцену насловима као што су "Метрополис" и "М", који су и дан-данас домаћи задатак и показна вежба за све, а у Холивуду се прославио многим ноар насловима, укључујући оне са великим Едвардом Џи Робинсоном и Џоан Бенет. Ипак, одлучио сам се за "Велику врућину", одлични трилер у коме бескомпромисни пандур (Глен Форд у једној од најбољих улога) креће сам против свих у намери да сруши моћни криминални синдикат који је и те како пустио корење, јер су сви остали сувише уплашени или сувише корумпирани. Ни ситнице као што су експлозија аутомобила док је његова жена (игра је Марлонова старија сестра, Џослин Брандо) унутра не могу да поколебају главног јунака у борби. Сјајне улоге су остварили Ли Марвин као десна рука главног зликовца, и Глорија Грејем, као његова цинична љубавница (већ сам помињао чувену сцену са врелом кафом у тексту о шоку). Глорија је била у одличном низу, пре тога само што је добила Оскара за филм "Зли и прелепи" Винсента Минелија. Треба поменути и Џинет Нолан, чувену Лејди Магбет из верзије Орсона Велса, као удовицу убијеног полицајца која није баш оно за шта се издаје. Иако има донекле предвидив исход, овај филм просто плени сваким својим елементом, почевши од врхунске, мајсторске режије, одличног оштрог сценарија и сјајне глуме готово свих умешаних. Одлична ствар, без сумње.
18. PICKUP ON SOUTH STREET (1953) - SAMUEL FULLER
Ово остварење је још један у низу кратких и непретенциозних, а сјајних филмова на овој листи. Ремек-дело и лична карта Сема Фулера из доба док је био под уговором са 20th Century Fox-ом говори о ситном џепарошу Скипу Мекоју који случајно долази у посед микрофилма са непроцењивим информацијама пљачкајући жену која није свесна да јој је бивши момак комунистички шпијун. У игру се укључују владини агенти, милиција, као и професионална доушница. Ко ће кога надмудрити и шта ће се десити када Скип и опљачкана жена схвате истину? Мислим да се на прсте једне руке могу набројати улоге Ричарда Видмарка где је морално потпуно чист, али и поред тога што је ситни криминалац, ово му је један од симпатичнијих протагониста (мада је у поређењу са Томијем Јудом и Рејом Бидлом свака улога симпатична) и лик као створен за њега. Ту је краљица споредне улоге, једно од најпрепознатљивијих лица златног доба Холивуда, Телма Ритер (6 Оскар номинација, између осталог и за овај филм), као и Џин Питерс, која никад није достигла пуни потенцијал и афирмацију, иако је у својих двадесетак филмова имала неке битне наслове. Међутим, када сте жена Хауарда Хјуза, коме су још битни филмови? Семјуел Фулер је касније снимио још три-четири филма која би се могла подвести под веома добре, али рекао бих да је ово његов мастерпис, изузетан ноар који траје и после шездесет две године и плени несмањеним интензитетом. Уживање за све сладокусце.
17. DETECTIVE STORY (1951) - WILLIAM WYLER
У тексту "Цинизам Кирка Дагласа" сам већ писао о филмовима "Детективска прича" и "Кец у рукаву" који се налазе на овој листи, али једноставно се морају поменути још једанпут. У првом, мајстор свог заната, Вилијем Вајлер, адаптира познати комад Сиднија Кингслија, и кроз филм га чини још бољим. Он прати један дан у полицијској станици и животу детектива Џима Меклауда, донекле претече прљавог Харија и Попаја Дојла. Бруталан, циничан и одсечан кад су кримоси у питању, не либи се да користи недозвољена средства у изнуди признања и не верује у пружање друге шансе преступницима. Лични рат који води против њих изазвао је његов отац отеравши мајку у лудницу, а сада је на трагу доктора који нелегално врши абортусе и суочава се са оптужбом за убиство. Прек и импулсиван, малтене доживљава нервни слом када се испостави да је његова жена бивша пацијенткиња поменутог, и за преиспитивање приоритета постаје прекасно. "Детективска прича" је моћан, интензиван и емотиван филм који пружа веома напету атмосферу, квалитетан сценарио и глуму свих укључених, осим Џозефа Вајзмена. Поред поменутог Дагласа, блиста Еленор Паркер, која је и номинована за Оскара, (као и дебитанткиња Ли Грент, као симпатична крадљивица), а треба поменути и Вила Бендикса и Џорџа Мекридија. Сјајан ансамбл и сјајан филм, без сумње.
16. D.O.A. (1950) - RUDOLPH MATE
Још један пример непретенциозног филма који достиже небеске висине упркос ограниченим средствима. Пре свега, користећи инвентивну наративну структуру у којој главни јунак у првој сцени сазнаје да је неповратно отрован и да има још највише недељу дана живота. Не знајући, ко, када и зашто, он се упушта у вртоглаву потрагу за својим злотворима и разлозима због којих је убијен. Укључени су гангстери, украдени иридијум и још неки од стандардних пратећих елемената жанра. Само би се протагониста Едмонд О'Брајен могао назвати познатијим именом међу глумцима, остали су углавном неафирмисани, укључујући дебитанте, Беверли Гарланд и Невила Бренда. Режисер Рудолф Мате је почео каријеру као директор фотографије и већ у својој биографији имао импресивне наслове (између осталих, Стела Далас, Дописник из иностранства, Понос Јенкија, Ђилда), пре него што је 1947. почео да режира, и то се у овом филму одлично види по атмосфери и начину снимања. Током 83 минута трајања не постоји досадан тренутак, а интересантно је да, кад је у питању сцена у којој главни јунак, Френк Бигелоу, јури низ Маркет Стрит, филмска екипа није имала дозволу за снимање на тој локацији, нити је ико био упућен да се ту одвија филмски пројекат, што се може видети и на лицима појединих пролазника. Такође, још једна занимљивост се огледа у томе да се у сцени када Френк застане поред тезге са новинама, види број магазина Лајф из претходне (1949) године, са Титом на насловној страни. Римејк са Денисом Квејдом и Мег Рајан је готово потпуно негледљив.
15. IN A LONELY PLACE (1950) - NICHOLAS RAY
Трилер "На усамљеном месту" нам нуди једну од бољих Богијевих улога. Под диригентском палицом великог редитеља, Николаса Реја, који се у то време растајао са Глоријом Грејем (нису то хтели да пријаве никоме из екипе, да једно од њих не би било отпуштено, и трик је успео, нико није ни знао да су њих двоје већ завршили своју причу), он тумачи Диксона Стила, сценаристу познатог по честим насилним испадима, који "још од пре рата" није написао ништа смислено. Одједном, након што је преузео посао адаптације једног њањавог романа, постаје оптужен за убиство. Лепа нова комшиница му пружа алиби, он уз њу процвета и емотивно и на креативном плану, али постепено, црв сумње почиње да се увлачи у њу, и она помишља да он можда и није невин као што изгледа. Напетост је присутна на сваком кораку, и гледалац ће често ухватити себе како од кадра до кадра мења мишљење о исходу филма, који је, рекао бих, очекиван, и донекле одређен целокупном атмосфером филма, али опет, сјајно реализован и не делује као "дежа ви", што је у оваквим остварењима и најважније. Боги је после сјајног низа филмова четрдесетих година фантастично ушао и у педесете, а тек су га чекали наслови попут "Афричке краљице" и "Побуне на Кејну". Фасцинантан глумац, што сам већ и констатовао у једном од претходних текстова, тако да нећу више дужити. Погледајте филм.
14. THE BIG SLEEP (1946) - HOWARD HAWKS
Други филм који је најпознатији пар Холивуда заједно снимио је "Велики сан" Хауарда Хокса, у коме је Богарт оживео познатог литерарног детектива (без сумње највећег уз Холмса и Поароа) Филипа Марлоуа, из пера Рејмонда Чендлера и по сценарију Вилијема Фокнера, будућег Нобеловца. Случај је изузетно комплексан, богата породица га унајмљује да реши случај уцене, али иза угла чекају убиство, изнуда, а можда и љубав. Интересантан је податак да је филм, тј. његова иницијална верзија, снимљен 1945. године, али је излазак одложен, због неуспеха претходног филма Лорен Бекол. Хауард Хокс је рекао да је у првој верзији Марта Викерс, у улози Кармен Стернвуд, апсолутно засенила Беколову, те је већи део њеног наступа завршио у соби за монтажу. Такође, доснимаване су сцене дијалога и нежности између двоје јунака, које су имале за задатак да експлоатишу хемију између њих и експлоатишу чињеницу да су њих двоје тренутно најпопуларнији пар. Такође, ово је дебитантско остварење будуће Оскаровке Дороти Мелоун, која има лепу сцену у књижари са Богијем, али није могла да смири дрхтаве руке. Проблем овог филма је свакако прилично компликован заплет, а Хауард Хокс је избацио сцену у којој Марлоу објашњава злочине, што је подржало његову теорију да публика и не мари много за причу док год се добро проводи гледајући филм. То и јесте било тачно (а и још увек је), јер је филм доживео успех, а да многи нису успели да повежу о чему се ту заправо ради. Та прича јесте мало напумпана, али дефинитивно би овај филм био на вишем месту листе кад би све изгледало за нијансу кохерентније, можда чак и међу првих десет.
13. LAURA (1944) - ОТТО PREMINGER
Од почетка циркулисања сценарија за "Лору" у холивудским круговима, било је опречних мишљења о њему - улогу је одбила прво Џенифер Џонс, а потом и Розалинд Расел, док је Хеди Ламар, касније коментаришући ситуацију, изјавила "Послали су ми сценарио, а не песму" (алудирајући на изузетно познати саундтрек Дејвида Раксина). Чак и сама Џин Тирни, којој је улога припала, није хтела да снима овај филм, али је била под уговорном обавезом. Испоставило се да ће јој то постати најпознатија рола. Роман Вере Каспари користи различите ликове у улози наратора, то је планирано и за филм, али је Премингер одлучио да ради из наративне визуре Валда Лајдекера (Клифтон Веб). Дејна Ендруз глуми детектива Мекферсона коме је додељен случај убиства прелепе Лоре Хант, и не може да докучи ко би могао да јој науди кад су сви мушкарци који су је познавали наоко били заљубљени у њу. На основу интервјуа, ствара менталну слику о њој, опчињен је њеним портретом, а што је најгоре, и сам није имун на њене чини. А онда почињу да се дешавају ствари које бацају ново светло на случај, а веома су бизарне. Глумци су фантастични, поменути Веб и његове саркастичне опаске су прави ужитак, Џудит Андерсон бриљира, а Винсент Прајс (који је увек говорио да му је ово најбољи филм у каријери) комплетира ово остварење, показујући да је много више од пуке хорор иконе. Заиста се све феноменално уклопило и добијен је сјајан финални производ за све генерације.
12. THE THIRD MAN (1949) - CAROL REED
У тренутку док ово пишем, навршило се двадесет година од историјске победе у стотом дербију, али и сто година од рођења једног од највећих визионара и креативаца које је свет филма икада видео, Орсона Велса. Био је заиста фантастичан глумац, али ништа мање није бриљирао ни иза камере. Једно од три-четири најбоља остварења у којима је учествовао глумачки је свакако "Трећи човек" Керола Рида, по сјајном роману Грејема Грина. Писац вестерн треша, Холи Мартинс, долази у Беч где га је пријатељ из детињства позвао да му понуди посао, међутим, стигавши, он открива да је пријатељ убијен пар дана раније, наизглед у саобраћајној несрећи. Ипак, сваки дан проведен тамо га још дубље увлачи у проблеме, испоставља се да несрећа то није била, а околности су неразјашњене. У причи су још девојка, полиција и пар сумњивих типова, а тајне које ће Мартинс открити ће га прилично уздрмати, али му и дати инспирацију за ново писаније. Практично нико није оно за шта се издаје и мораће добро да се пази да би преживео. Легендарни саундтрек, и још легендарнији Гринов сценарио, који је Орсон Велс ингениозно допунио (гунђање о стомачним проблемима и монолог о сату са кукавицом), су највећи квалитети овог филма, наравно уз прворазредну глуму свих уплетених, најпре самог Велса који је од реално епизодне роле створио легитимног јунака, али и Џозефа Котена, Алиде Вали и Тревора Хауарда. Филм за све генерације, коме се увек враћам.
11. WHITE HEAT (1949) - RAOUL WALSH
Овај култни филм се сматра врхунцем Џејмса Кегнија кад је у питању гангстерски филм, а зна се да је то жанр у ком је био најпрепознатљивији, и поред тога што је изузетно успешно глумио и у драмама, комедијама, а познато је да је свог јединог Оскара зарадио за мјузикл "Јенки Дудл Денди". Џими тумачи Кодија Џерета, насилног и поремећеног вођу криминалне банде, који пати од повремених тешких главобоља, а има и веома бизаран однос са подједнако му удареном мајком (инспирација за лик који тумачи Маргарет Вичерли је чувена "Мама Баркер". Сцена у затворској мензи где Коди сазнаје да му је мајка умрла држи рекорд у историји филма по броју крупних планова). Ни жена му такође није из много боље приче. На Кегнијеву гангстерску персону смо већ навикли у одличним филмовима као што су "Државни непријатељ" и "Анђели гарава лица", али нигде као у "Белом усијању" није тако бруталан и застрашујућ. Вирџинија Мејо блиста у својој вероватно најпознатијој улози, као Верна, подмукла змијурина, можда и гора од Кодија кад се све сабере и одузме. Таква љигавост и поквареност је ретко виђена. Ту је и добро познати Едмонд О' Брајен (већ присутан на листи, у филму "Приспео мртав" као убачени пандур који успева да задобије поверење главног зликовца. Темпо је веома брз и све време напет, не осети се да траје скоро пуна два сата. Пут до врха света је ипак могао да се заврши на само један начин за Џерета, од почетка није имао никакве шансе.
10. TOUCH OF EVIL (1958) - ORSON WELLES
Као и већина филмова Орсона Велса, и овај има веома занимљиву историју настанка - пре свега, Велс је требало само да глуми, па је онда Чарлтон Хестон тражио од студија да га узме и за режију, на шта су они пристали, уколико плата остане иста. Џенет Ли је прво одбила улогу због мале плате, али пошто јој је Орсон лично написао у писму колико се радује због рада са њом, рекла је свом агенту да је рад са Орсоном Велсом вреднији од сваког хонорара. Такође је сломила руку пред почетак снимања, што је камера вешто сакривала, осим у сценама у хотелу, где је гипс пажљиво уклањан, па враћан. Велс је значајно преправио већ готов сценарио у битним сегментима, да би на крају био отпуштен и филм поново другачије измонтиран. Пред смрт је оставио упутства како би желео да се филм монтира и то је тако и урађено 1998, откад потиче тзв. режисерска верзија. Осим поменутих, ту су глумачке величине попут Марлен Дитрих и Акима Тамирофа, а у по једној сцени се појављују и Џозеф Котн, Мерседес Меккембриџ и Заза Габор. Сам Велс је једва издејствовао да се листа учесника испише тек на крају филма, да не би одвлачила пажњу од познате уводне сцене. Изузетна прича о корупцији и освети смештена у свет дроге на америчко-мексичкој граници по мени има само једну ману - Чарлтона Хестона, и то углавном због чињенице да његов лик, Мексиканац, нема хиспански акценат, што је била велика грешка, по његовом сопственом признању. Али, верујте да је филм одличан, тако да се то неће много приметити, ако баш нисте цепидлака. Обећавам.
9. THE POSTMAN ALWAYS RINGS TWICE (1946) - TAY GARNETT
Прва холивудска, а укупно трећа верзија одличног романа Џејмса Кејна, још једна прича која смело истражује доскорашње табу теме прељубе и убиства (филм који је пробио баријеру је "Двострука надокнада", такође на овој листи, а литерарни предложак је такође написао Џејмс Кејн). Постоји и римејк Боба Рафелсона са Џеком Николсоном и Џесиком Ланг, али ова верзија је дефинитивно број један, иако значајно умањује сирову сексуалност књиге и римејка. То и јесте један од елемената који га побољшава, јер му не треба ништа експлицитно да би дочарао чисту пожуду, као и безизлазност ситуације у којој се главни јунак нашао. Он је Френк Чејмберс (игра га Џон Гарфилд), који се запошљава у ресторану Ника Смита и пада под утицај његове знатно млађе жене Коре, која му продаје причу како је заробљена у лошем браку и да је само радница у ресторану који би требало да поседује. Наговара Френка да убију Ника због новца и започну нови живот, преузевши ресторан. Међутим, чак и кад се то оствари, не иде све како је замишљено. Већ сам рекао да је атмосфера фантастична, чему доприноси сјајан сценарио, као и глумци као што су Хјум Кронин, Сесил Келавеј, Одри Тотер и Леон Ејмс. Али, уз сјајну улогу Џона Гарфилда, адут број један у овом филму је femme fatale, Лана Тарнер. Никад је нешто нисам мирисао као глумицу, али ово јој је улога каријере, и то нисам измислио, сама је тако рекла. Пожељна, еротична, ласкава, цинична, кад треба самосажаљива, а увек перфидна, она тачно зна шта жели и како то да добије. Види се да је ту стратегију примењивала веома често у животу. Пажљиви гледаоци ће приметити да, као опозит свом суштински злом лику, она је у већем делу филма обучена у бело. Филм је био велики хит, а због поменуте деликатне теме, снимљен је тек 12 година од изласка романа, потпомогнут успехом поменуте "Надокнаде".
8. KISS ME DEADLY (1955) - ROBERT ALDRICH
Још један од филмова скрпљених с коца и с конопца, који су дали феноменалне резултате. Снимљен за мање од три недеље и са занемарљивим буџетом, "Смртоносно ме пољуби" је адаптација романа Микија Спилејна о приватном детективу Мајку Хамеру (у тумачењу сјајног Ралфа Микера) који се ни крив ни дужан уплео у шпијунске заврзламе које могу да утичу на читав свет, након што колима покупи девојку у бекству од опаких зликоваца (будућа Оскаровка Клорис Личмен у свом филмском дебију). Такозвана Кефовер комисија, федерална јединица оформљена да истражује штетне и коруптивне утицаје, означила је овај филм као претњу број један америчкој омладини 1955. године. Насупрот томе, 44 године касније је уврштен у национални филмски регистар, као "културно, историјски и естетски значајан". Спилејн је имао замерке што је мафијашка завера из његовог романа претворена у шпијунску, као и што је лик Мајка Хамера, који је, иако већ веома чврст и непоколебљив, претворен у нарцисоидног силеџију који уцењује неверне жене и мужеве, и не либи се да употреби силу. Нешто као још доста жешћи Прљави Хари много пре Прљавог Харија. Сјајни Роберт Олдрич ће касније режирати и филмове као што су "Последњи залазак Сунца", "Шта се догодило са Бејби Џејн" и "12 жигосаних", али са овим је, рекао бих, убо први прави џекпот у каријери. Препорука.
7. ACE IN THE HOLE (1951) - BILLY WILDER
Још један од филмова већ поменутих у тексту "Цинизам Кирка Дагласа", "Кец у рукаву" сурово распршује причу о америчком сну, љуто оптужујући представнике медија и њихове тенденције ка сензационализму да би дошли до славе, пара, тиража, и чега све не...веома горка и мрачна сатира прати Чака Тејтума, амбициозног, себичног и ироничног репортера без среће, који је отпуштен са сваког посла на коме је био, не зато што нема талента, напротив, већ због клевета и алкохолизма, између осталог. Коначно му упада секира у мед када му се у некој пустари кваре кола и он почне да ради у месном листу, да би годину дана касније чуо да је човек заробљен у пећини у близини, после обрушавања, за време потраге за индијским артефактима. Видевши златну прилику, он користи ситуацију и од целе приче прави медијски циркус, ствар доспева у националне новине, а за све то време, он, уз пристанак корумпираног шерифа и жртвине жене, одлаже операцију спасавања, због већег публицитета. Кад постане касно за искупљење, постаће касно и за душу главног јунака. Рекох већ да је овај филм бар четврт, ако не и пола века испред свог времена, јер америчка јавност није била спремна за истину о себи. Стога је и сам филм био велики неуспех на благајнама, али немојте да вас то одврати од гледања. Немојте да вас одвуче ни то што сам Вајлдер каже да му је филм очајан. Кирк Даглас и Џен Стерлинг у улози жртвине жене блистају и остварују неке од својих најбољих улога. Фантастична рола и један од бољих приказа Америке на филму икад, свакако.
6. THE KILLERS (1946) - ROBERT SIODMAK
Када је за писца оригиналне кратке приче, Ернеста Хемингвеја, организована приватна пројекција филма, пред његов излазак, у једном џепу је имао пинту џина, а у другом пинту воде, са намером да пијуцка ако је филм лош. Међутим, на изласку је показао да су обе пуне, уз констатацију да му нису биле потребне. Двојица професионалних убица сређују човека који ради на бензинској пумпи у малом месту у Америци. Он не пружа отпор, као да их је очекивао, а полиција том случају не придаје велику важност. Међутим, један осигуравајући агент неће одустати тако лако. Састављајући делиће слагалице о животу жртве, он открива комплексну причу о злочину и издаји, у чијем центру је заносна и веома опасна Кити Колинс. Типична ноар атмосфера, анти-херој, фатална жена и мрачан амбијент. Веома квалитетно исприповедана прича, флешбекови су искоришћени на прави начин, а Берт Ланкастер дебитује на филму правим бисером од улоге. Све похвале и за Аву Гарднер која је испунила сва очекивања у улози заводљиве и привлачне Кити. Едмонд О'Брајен, кога сам већ помињао у овом тексту, ради одличан посао као истражитељ, а слику употпуњавају и позната ноар лица попут Алберта Декера и Чарлса Мекгроа. Ипак, највећи квалитет лежи у првокласном сценарију, из кога се развила фасцинантна прича. Постоји и солидан римејк из 1964, али оригинал је ипак непревазиђен.
5. DOUBLE INDEMNITY (1944) - BILLY WILDER
Већ сам поменуо да је Џејмс Кејн срушио табу теме у Холивуду као што је прељуба која укључује убиство, а за то је заслужан управо овај филм. Још једно у низу ремек-дела једног од највећих светских редитеља приповеда суморну причу о агенту осигурања који упада у мрежу жене једног клијента, и опијен њоме, планира савршени злочин који би могао и да се исплати. Међутим, све време им за врат дише упорни и искусни колега протагонисте. Филм има савршен ритам, не постоји ни секунд празног хода, атмосфера је заиста фантастична, сценарио одише љутим цинизмом и саркастичним хумором, а глума је првокласна. Само би режисер кова и класе Билија Вајлдера преузео на себе ризик да глумца као што је Фред Мекмареј, који је дотле увек био у улогама пристојних, породичних и добрих људи, стави у кожу лика коме жена до те мере заврти памет да може да убије. Барбара Стенвик блиста као фам-фатал и право је чудо како није зарадила Оскара за свој фантастични перформанс, она је све што треба да буде тачно када то треба да буде да би сироти јунак играо по њеним нотама. Једина замерка коју бих јој могао упутити је естетске природе, и односи се на плаву косу, али то је већ цепидлачење. Едвард Џи Робинсон, са друге стране, често виђан у улогама гангстера и љигаваца, овде је исправни човек са човечуљком у желуцу који му не да мира и хоће да истера ствар на чистину. Били Вајлдер је обично на сценаријима радио са Чарлсом Брекетом, али због осетљивог материјала, у први његов трилер је ускочио сценариста дебитант, иначе писац, Рејмонд Чендлер. Овај првокласни филм је један од оних које је могуће са истим заносом гледати и по много пута, и ја то топло препоручујем, јер ћете константно откривати нове ствари.
4. SUNSET BOULEVARD (1950) - BILLY WILDER
Осећам се помало глупо што ми се на свакој листи налази више филмова Билија Вајлдера, али шта да радим, кад је човек једноставно доминантна фигура у златном добу Холивуда. Већ сам доста писао о овом филму. Доста је коцкица требало да се склопи да би ово испао филм какав јесте. Причу о сценаристи без среће који се запошљава код заборављене филмске звезде да би отплатио дугове, али добија много више него што се надао, почиње нарација мртваца, што је само једна од иновација коју је Били Вајлдер донео. Глорија Свонсон је добила улогу Норме Дезмонд тек кад су је одбиле, или су одбијене Ме Вест, Пола Негри, Мери Пикфорд и још неке, а Холден је такође унајмљен пошто је одбило много других глумаца, почевши од Монтија Клифта, који се повукао јер му је тај филм био сувише налик на реални живот. Као што сам већ написао раније, ово је филм који "љуто куне и проклиње" читаву холивудску индустрију, шоу бизнис, и бескрупулозне главешине студија, који најпре бесрамно уздигну некога до звезда, зарађујући на њему милионе, па га онда забораве и шутну чим није више у врху А листе. Иако је доживео велики успех на изласку, овај филм је жестоко критикован од неколико људи против којих је заправо уперен, чак је било речи да Вајлдера треба уваљати у катран и перје и ишибати. Он се није много обазирао, јер се видело из авиона да ће филм бити хит. Сценарио је прва класа (последња сарадња Вајлдера и Чарлса Брекета), а и глума је униформно добра, поред двоје главних јунака, из сенке се истиче бриљантни Ерих фон Штрохајм, као некадашњи редитељ, а садашњи батлер. Ово је обавезна лектира за све поштоваоце Билија Вајлдера, свих умешаних глумаца, ноар жанра, а богами, и филма уопште. Једини разлог што није на другом месту је тај што ми се чини да му ипак недостаје мрвица те усијане атмосфере. Но, то не значи да није за десетку, напротив. Ко није гледао, нека пожури.
3. THE ASPHALT JUNGLE (1950) - JOHN HUSTON
"Мајка и отац" такозваних "хајст" филмова, "Џунгла на асфалту" Џона Хјустона, је успешан у сваком свом елементу. Бескомпромисна трилерчина првог реда, филм са петљом, филм какве више не снимају. Бен Медоу и сам редитељ су написали феноменалан сценарио о криминалном мастермајнду који окупља неколико професионалаца да изведу пљачку вредну милион долара у драгуљима. Све иде по плану, али малер, и ситне издаје све доводе у питање. Глумци су познати, али нико у то време није био нека велика звезда - носталгични грубијан Стерлинг Хејден, корумпирани индустријалац Луис Калхерн, преки грбавац Џејмс Витмор (познат као симпатични Брукс у "Бекству из Шошенка"), напаћена и злосрећна Џин Хејген, интелигентни Сем Џефи и спонзоруша Мерилин Монро, чијих је 15 минута у овом филму најавило њен вртоглави успон. Буквално не постоји тренутак у филму који није напет, а током дуге сцене пљачке, која траје отприлике 11 минута, у филму нема музике, ради напетије атмосфере. Свака сцена је врхунски режирана и одглумљена, у неким ситуацијама не можете да не саосећате са јунацима, иако знате све о њима, поготово са Диксом Хендлијем, који само жели да откупи очеву фарму коња и врати се кући у Кентаки. То је доказ њихове слојевитости. Може се слободно рећи да је ово један од најбољих филмова које је студио "МГМ" снимио током златног доба Холивуда. То би требало да вам буде довољна позивница да га одмах одгледате, тако да, не часите ни часа.
2. THE MALTESE FALCON (1941) - JOHN HUSTON
Ко би рекао да ће филм који је званично започео праву ноар еру која ће потом трајати двадесетак година, истовремено бити и међу најбољим насловима које ће овај жанр, поджанр, или шта је већ, икад изродити. Уједно је и дебитантски филм горепоменутог Џона Хјустона који је оставио неизбрисив траг у Холивуду. Његов "Малтешки соко" је заправо трећа по реду екранизација романа Дашијела Хемета, и он је фрејм по фрејм и сцену по сцену исти као и роман по коме је настао. Хемфри Богарт игра Сема Спејда, приватног детектива, у чију агенцију долази извесна госпођица Вондерли, и од тог тренутка ће све бити другачије - партнера му убијају, њега сумњиче за разне ствари, а упознаће се са још убица и још опасних људи, којима је заједничка једна ствар - жеља за скупоценом статуом птице - малтешким соколом. Ово је један од оних филмова које сам са уживањем више пута гледао као килави клинац у летњем биоскопу државне телевизије, и који није изгубио нимало квалитета током скоро три четвртине века откад је снимљен. Боги бриљира, а прате га Мери Астор, Питер Лори, Сидни Гринстрит, Гледис Џорџ. Оштар језик романа даје бриткост филму, каква је тада била ретко виђена. Атмосфера при крају када главни јунаци чекају да соко стигне и пуше као ненормални је антологијски пример онога што један првокласни ноар треба да понуди. Чињеница је да је једина верзија која задржава оригинални крај као у књизи је још један додатни квалитет. Сценарио је за десетку, Џон Хјустон је све адаптирао са таквим смислом за детаљ да ниједна једина ствар није промењена, а мало је рећи да студио није био расположен да тај посао повери почетнику. Међутим, финални производ говори ко је био у праву, и стварно не могу довољно да препоручим филм.
1. OUT OF THE PAST (1947) - JACQUES TOURNEUR
Многи су ме питали шта то издваја баш овај филм ноар од свих осталих. На то питање је заиста тешко одговорити, јер сматрам да овај филм није ни по чему "тотално друкчији од других" из исте бранше. Нема ни неке посебне елементе које немају други филмови. Али, штос је у томе што је апсолутно све у овом филму (скоро) савршено. Од сценарија Денијела Мејнворинга, преко режије Жака Турнера, до феноменалне глуме Боба Мичама (који је био тачно четврти избор за улогу Џефа Бејлија), Џејн Грир (била познато име, али никад дотад није добила ништа таквог профила), као и новајлије Кирка Дагласа, који можда има најбољи почетни низ улога од свих глумаца у Холивуду. Прича прати Бејлија, бившег приватног детектива који је побегао од прошлости да ради на бензинској пумпи, где се смирио и упознао девојку, али све га сустиже у ликовима коцкара и гангстера Вита Стерлинга и заносне, али убитачне Кети Мофат. Бејли се суочава јуначки, али да ли је спреман за нове преваре, корупцију и убиства? Већ сам поменуо сценарио који је феноменално написан, са неким заиста меморабилним репликама, мрачна атмосфера је присутна од почетка до краја, а од свих фаталних жена које сте видели, ова је најфаталнија. То све јесу елементи класичног ноара, али овде све то делује толико природно и лако да је милина гледати, заиста. Нисам открио никакву топлу воду хвалећи овај филм, он је на свим ноар листама већ при врху, али заиста то и заслужује. Оно што, међутим, заиста не могу да схватим, је чињеница да овај филм није номинован ни за једну једину награду. Да, добро сте прочитали, само је уврштен у поменути национални филмски регистар као дело од значаја. Грехота и бласфемија. За мене најбољи ноар филм, који је могуће, а и пожељно, гледати бар три пута годишње, ко воли жанр. Због свега што пружа - врхунски квалитет у сваком сегменту. Сигурно у топ 25 икада.