Често ми говоре када покушавам да направим било какво поређење између старог и модерног Холивуда, а знамо како се такви покушаји завршавају, да због носталгије не гледам на ствари реално, и да су се и у златно доба снимали лоши филмови и жестоки промашаји, а ипак сам према њима много благонаклонији него према данашњим блокбастерима и помпезно најављиваним филмовима од 300 милиона препуних специјалних ефеката. Ја никад нисам ни покушао да порекнем чињеницу да је и раније било лоших филмова, али се у највећем броју случајева пажња обраћала на важне ствари, а то је пре свега квалитет сценарија. Било је и тада размажених звезда које су радиле по своме, али се значење те речи временом користило све слободније, па смо некад имали на пример Бети Дејвис и Џоан Крофорд, а данас имамо Сандру Булок и Џулију Робертс. Мислим да заиста не треба додатно да појашњавам аналогију. Још неке ствари које апсолутно није за поређење су оригиналност писаца, глумачки квалитет и количина новца у оптицају. Тада филмови нису морали да се прилагођавају просечним дебилима који не желе да замарају мозак док гутају помфрит и цевче кока-колу. Дакако да је и тада било лимунадица, филмова за опуштање и идеалистичких остварења (за оне који не знају, жанр романтичне комедије је зачет тридесетих, а не осамдесетих или деведесетих година прошлог века), али су они имали много више душе и искрености него данашње бљувотине, из простог разлога што је у њих лакше поверовати, лакше је везати се за ликове, филмови су реалнији и много боље одглумљени. Тако да није никакво чудо што константно пљујем визуелно спектакуларне, али идејно празне филмове, који би без бомбастичних ефеката вредели колико и епско остварење наше кинематографије "Свемирци су криви за све". Никад није могуће рећи за много филмова да су екстра квалитетни, само што је некад тај број био 10-12, а данас је рецимо 2. Логично питање које се намеће би било која је прва година са мало већим бројем веома квалитетних филмова. Било их је подоста (узмите у обзир да је и тада 9-10 наслова било номиновано за филм године, додуше са пуним правом, за разлику од данас), али мислим да је логичан избор за годину почетка холивудског процвата управо она о којој ћу овде писати - 1939. Као и увек, покушаћу све да поткрепим чињеницама.
Ако бисмо погледали имена људи номинованих за најбољу режију, који су тад сви одреда били режисери у повоју, са ове дистанце је јасно зашто је испало да је ово веома битна година за свет филма. То су били Френк Капра, Сем Вуд, Џон Форд, Виктор Флеминг и Вилијем Вајлер. Помаже и чињеница да је година жанровски била веома разноврсна, а када су у питању највеће зараде, поред неколико највећих хитова, међу првих десет се нашло и неколико наслова који дугорочно гледано нису оставили неки посебан траг у светској кинематографији, пре свега ту мислим на Babes in Arms (мјузикл са Џуди Гарланд и Микијем Рунијем), као и већ поменут наслов The Rains Came, па и Dodge City, једно у низу партнерстава Ерола Флина и Оливије де Хавиланд. Но, како ће се видети у наставку текста, ова година је заиста веома богата и плодна сјајним насловима, управо зато и пишем о њој, јер су неки просечни наслови доста бољи од најбољих филмова из неких других година. Зато мислим да је и наслов овог текста потпуно на месту, 1939. се са правом може назвати годином процвата Холивуда, једна од оних у којој се немерљив потенцијал ове индустрије могао јасно видети. Но, да не дужим више, ево уобичајене листе.
1. GONE WITH THE WIND - Victor Fleming
Спектакл у правом смислу те речи, у многим сегментима остао недодирљив од настанка па до данас. У своје време, наравно, био један од највећих блокбастера икад (ако се то тако може назвати), коштао нешто мање од 4 милиона и траје нешто мање од 4 сата. Снимљена у раскошном техниколору, епска сага по роману Маргарет Мичел је такође и први филм у боји који је освојио Оскара за филм године. Сценарио Сиднија Хауарда је савршен (освојио првог постхумног Оскара), а боље је не улазити у детаље око перипетија које су творци претрпели у току снимања да би све испало како данас јесте. Поменућу само неколико битних и занимљивих ствари - и после три четврт века са правом слови за једну од најбољих љубавних прича на великом платну, врхунски усликан филм који је започео Џорџ Кјукор, а завршио Виктор Флеминг. Од 400 глумица које су читале текст за улогу Скарлет О'Харе, изабрана је у Холивуду готово потпуно непозната Вивијен Ли. Доста мушкараца, укључујући и Кларка Гејбла и Леслија Хауарда није волело филм, нити је у њему хтело да глуми, али су на крају из различитих разлога пристали (конкретно, Гејбл је то учинио због бонуса који му је омогућавао развод од жене и будућу женидбу са Керол Ломбард). Остало је, у правом смислу те речи, историја и нећу предуго говорити о значају овог филма, јер се све углавном зна. За оне који нису гледали, нећу улазити ни у детаље око заплета, нека то учине што пре. Глума готово свих умешаних је врхунска, и велика је ствар што је Хети Мекданијел освојила Оскара за споредну улогу усред расно подељене Америке (мада, руку на срце, Оливија де Хавиланд је била боља). Бићу слободан да кажем да љубавна прича у сенци рата, премиса гомиле филмова, никада ни пре ни после овог филма није боље исприповедана него у овом остварењу.
2. STAGECOACH - John Ford
Џон Форд је био изузетно занимљив редитељ. Већини људи је познат као режисер вестерна, мада му ниједан од четири Оскара није припао за вестерне. Први његов звучни филм у овом жанру је управо "Поштанска кочија", која је у време настанка била прилично храбар потез, јер су са доласком звука и потешкоћама са снимањем на локацији вестерни пали у други план. Такође, овај филм је означио и почетак дивног пријатељства (мислим на професионално партнерство, знали су се још од раније) између Форда и Џона Вејна које ће трајати много година. Ако смем да кажем, у питању је њихова најуспешнија сарадња уз "Трагаче" и "Тихог човека", не зато што је Џон Вејн специјално добар глумац, већ зато што је лукави режисер увек некако знао да из њега извуче најбоље и просто га на разне начине терао да буде бољи глумац (слично је Саша Петровић радио са Батом Живојиновићем). Ја на овај сјајни вестерн гледам као на холивудску варијанту "Ко то тамо пева". Група људи различитих занимања и карактера путује поштанском кочијом, свесна да треба да пређе територију коју држе Џеронимо и његови људи. Док пут траје, развијају се различити односи међу ликовима, а како то обично бива, људи сазнају понешто и о себи самима. Квалитет филма лежи управо у чињеници да је премиса изузетно једноставна, али да добар сценарио и изузетна глума могу да дочарају комплексне емоције и односе међу ликовима. Уз Вејна, доминирају Клер Тревор и изузетни Томас Мичел, као пијани доктор, за чију је интерпретацију награђен споредним Оскаром. Апаче су играли локални Навахо Индијанци, а филмска продукција је омогућила развој њиховe сиромашне заједнице, јер је много њих добило посао глумаца, статиста, реквизитера, итд. То их је много економски оснажило.
3. THE ROARING TWENTIES - Raoul Walsh
После дужег периода тумачења гангстера, студио је решио да више не ангажује Џимија Кегнија за такве улоге, да га не би укалупио и да би му мало проширио глумачки спектар. То се и десило и он је паузирао десет година, до снимања "Белог усијања", када се попео "на врх света". Али, пауза је почела тек пошто је одиграо Едија Бартлета у "Бурним двадесетим". Сјајна прича, касније толико пута експлоатисана, како држава слабо обраћа пажњу на оне који су за њу крварили, овде се фокусира на тројицу другова који се по повратку из рата посвећују различитим пословима, један адвокатури, други кријумчарењу алкохола, а трећи, који није ни имао посао постаје таксиста и партнер у шверцу и превозу истог тог алкохола. Све иде фантастично, док се наравно не умеша ривалство на више нивоа, као и две жене да зачине ствар, бет њих ништа не може да прође. Опет подвлачим оно главно, одличан сценарио нам помаже да схватимо сву комплексност Кегнијевог лика, који упркос незаконитости и погрешности својих поступака успева да од гледаоца измами саосећање, јер му пориви нису зли, нити садистички. Нарочито обратите пажњу на сцене кад му се руши царство шверца, као и на крају када схвата шта мора да учини да би се искупио. Џими, очекивано, блиста, а исто се може рећи и за великог Богија који ће сачекати још две године да постане играч топ класе у Холивуду (отприлике до "Малтешког сокола" и "Високе Сијере"), али ће и овде показати сву раскош свог неизмерног талента као немилосрдни и бескрупулозни гангстер и шверцер Џорџ. Такође морам да поменем и Присилу Лејн и Гледис Џорџ које свака на свој начин доприносе квалитету овог остварења. Ово је гангстерски класик брзог ритма и константне напетости који никог не оставља равнодушним, а нарочито обожаваоце чувеног тандема Кегни-Боги.
4. OF MICE AND MEN - Lewis Milestone
"О мишевима и људима" је прва адаптација за велики екран дела великог писца Џона Штајнбека. Редитељ Луис Мајлстоун, већ познат у Холивуду по филму "На западу ништа ново", показао је велику храброст изабравши тада мало познате глумце, Бурџиса Мередита (вероватно најпознатији као Мики из "Рокија"), Бети Филд и Лона Чејнија Јуниора (глумац у сенци свога оца, хорор иконе), а они му, како то обично бива, вратили десетоструко. Сјајна адаптација новеле о два радника који лутају од посла до посла у време велике депресије, један интелигентан и циничан, а други изузетно физички снажан, али ментално ограничен, пружа увид у трагичност њихових судбина, јер их економски, друштвени, па и интелектуални фактори, као и зло у разним облицима, спречавају да остваре свој мали сан, а то је парче земље и миран живот. Као и обично, дотле им фали веома мало, али то што момку мало фали, то девојци срећу квари. Филм је номинован за четири Оскара, фасцинантно преноси атмосферу безнађа и немоћи обичних људи пред невољама које их спутавају у друштву које је немарно и лицемерно и у атмосфери глобалне нетрпељивости. Сличну тему Штајнбек обрађује и у филму Џона Форда "Плодови гнева" који се бави надничарском породицом Џоуд, такође у доба велике депресије. Филм је номинован за четири Оскара, а по мени је брука била макар не номиновати Лона Чејнија млађег за улогу Ленија, по мом скромном мишљењу, најбољу у његовој каријери. Она се сматра и прекретницом после које су почели стално да га бирају за улоге доброћудних дивова, тако да је у неку руку била и благослов и проклетство. Верујем да је већина вас гледала верзију у којој играју Гери Синис и Џон Малкович, али ако нисте од оних којима се гаде стари филмови, дајте прилику и овоме, неће вас разочарати.
5. LE JOUR SE LEVE - Marcel Carne
Окружење као из романа управо поменутог Штајнбека, али премештено у Француску, у режији Марсела Карнеа, који је са великим Жаном Габеном (громада слична оној каква је био Кегни у Америци тада, или Боги кроз пар година) претходне године сарађивао на филму "Лука сенки", јавља се у остварењу "Дан се буди", које се одвија у фабричком кругу у току једне ноћи. Користећи технику флешбека, по сценарију Жака Превера, филм истражује мотиве који су натерали радника да направи радикалан корак, тј. да одузме туђи живот. Класична трагедија свакодневице у којој је позитивац унапред осуђен на пропаст, јер му је, захваљујући различитим факторима ван његове контроле, већ подељена такозвана dead man's hand и џабе се труди да се извуче. Рефлексија суморне реалности такође својствена рецимо Фрицу Лангу овде је спакована у динамична 93 минута, прича о маргиналцу коме никад није дозвољено да изађе ван зоне удобности. Прича тако позната свима нама са којом сви можемо да саосећамо. Један од првих случајева римејка европског филма се десио управо овом остварењу, у питању је филм "Дуга ноћ" Анатола Литвака, у коме квалитет глуме није споран, али апсурдни крај је толико усиљен да квари све претходно. Мислим да нема потребе да причам који филм треба погледати. Успут, мала сугестија да подробније истражите каријеру Жана Габена ако то већ нисте урадили, сигуран сам да ћете бити позитивно изненађени.
6. GOODBYE, MR. CHIPS - Sam Wood
Канадски глумац Роберт Донат је претходно већ блистао у једном од најбољих раних филмова Алфреда Хичкока "39 степеница", као и у "Тврђави" Кинга Видора, али је најбољу улогу каријере остварио управо у овом филму, тумачећи омиљеног филмског наставника из наслова. Остварење прожето меланхолијом и носталгијом у коме се остарели наставник кроз флешбекове осврће на лични и професионални живот, данас из много разлога изгледа застарело и отрцано, пре свега због чињенице да су ђаци морали изузетно да поштују своје наставнике. Може деловати и досадно, јер нема негативаца у класичном смислу. То је заправо хроника једног живота у коме има свега - среће и туге, победа и пораза, уживања и патње, плача и смеха. Наизглед ништа посебно, а опет, то је она врста филма за коју са сигурношћу можемо да кажемо "не праве их више као некад". Колико је поменути глумац био успешан у својој креацији, тумачећи господина Чипинга (од милоште Чипс), говори и чињеница да је победио Кларка Гејбла у оскаровској трци (наравно, говорим о улози Рета Батлера). Треба поменути и дебитанткињу, будућу Оскаровку Грир Гарсон. Можда овај филм и јесте прегажен временом и делује као избледела слика из давних дана, али има душу и то му нико не може одузети. Има и главу и реп, што је много више од свега чиме се многа модерна остварења могу похвалити. И сасвим је довољно да буде уврштен на листу, јер ниједна листа није валидна без макар мрвице носталгије.
7. MR. SMITH GOES TO WASHINGTON - Frank Capra
О Френку Капри се са правом прича као о врховном проповеднику "Американе", приче у којој простодушни и обични јунак идеалиста упркос свим перипетијама и невољама које га сналазе на путу до успеха, ипак успева да се одупре свему што га спутава, оствари снове и живи срећно до краја живота поред дјевушке коју успут упозна. Кад се претходна реченица прочита без предзнања добија се премиса филма који вероватно никад не бих гледао. Али, зато је Френк Капра мајстор и зато су драмедије из златног доба незаменљиве. Што се његових филмова тиче, ја највише волим један који малчице одступа од шаблона (Догодило се једне ноћи) и један који је толико емотиван и толико позитивно меланхоличан и добро одглумљен да изазива одушевљење сваки пут, упркос томе што испуњава сваки критеријум одозго (Живот је диван). У топ 5 се свакако налази и ово остварење без обзира на све - због доброг сценарија, сјајне глуме, квалитетне режије, смелог приказа корупције у америчком сенату (мада је дефинитивно у питању класична заслађена Американа и зна се како ће се окончати, ипак држи пажњу све време). Џими Стјуарт је био отелотворење Каприног хероја који је спреман да у свом наивном идеализму погине за ствар за коју се бори - један од најљубазнијих људи у Холивуду, који је увек избегавао афере. Зато је и дошло до оволиког успеха филма, уз наравно остатак глумачке екипе предвођен невероватном Џин Артур, увек инспиративним Томасом Мичелом и фантастичним Клодом Рејнсом.
8. LA REGLE DU JEU - Jean Renoir
Драмедија Жана Реноара о људима из вишег сталежа и њиховим слугама у Француској пред сам почетак 2. светског рата се сада сматра једним од најбољих филмова у историји, иако је по изласку била униформно испљувана и од публике и од критике. Ипак, ко је имало упућен у Реноаров опус, зна да је био далеко испред времена, тако да овакве етикете не чуде. После успеха филмова "Велика илузија" и "Човек звер", "Правила игре" су очекивана са великим нестрпљењем, али није било реално да ће изазвати одушевљене реакције, с обзиром на комплексне љубавне и друге односе између људи са различитим платежним моћима, уз приличну количину цинизма и сатире и са Другим светским ратом анте портас. Заиста одличан филм, рестауриран тек 1956, након што је преко пола сата исечено после првих негативних реакција публике. Тај феномен је сумирао сам Жан Реноар у својој аутобиографији "Приказао сам публици оно што сам знао, али то је нешто што људи не воле, истина чини да се осећају непријатно". То није далеко од истине, али бар сада ништа не спречава људе да цене овај филм по ономе што он јесте, тако да га од свег срца топло препоручујем филмским сладокусцима, као уосталом и друга два поменута од истог режисера.
9. THE WIZARD OF OZ - Victor Fleming
Сматрам да нема потребе за неком дубљом анализом овог филма, иако за њу и те како има елемената, а и лично мислим да је он много више од пуке бајке и мјузикла. Ипак, чак и да то све ставимо на страну, ова визуелно раскошна, сјајно одглумљена и одлично усликана прича је део детињства свих нас, а ко макар једном није певушио "Over the Rainbow", макар и у интерпретацији Беби Дол, као да није ни био дете. Непоновљиве глумачке креације, реплике које се цитирају и данас, непревазиђена костимографска решења имајући у виду годину снимања, као и глас Џуди Гарланд, су нешто што остаје заувек. Још један од филмова који је тешком муком угледао светлост дана, због бројних продукцијских проблема, четири режисера су се прихватала посла, између осталих и злосрећни Џорџ Кјукор, који је још једном од Флеминга извисио за финални производ, као и за први филм са ове листе. Без жеље да улазим у потенцијалне културолошко-политичке референце које сам на почетку поменуо, мислим да је овај филм скоро идеалан за провести поподне са мањом децом, јер је оригинални шарм остао нетакнут чак и после толико времена. Као што је познато, постоји много филмских верзија ове књиге, али је ова, због свега наведеног, далеко најбоља и непревазиђена, а колика је популарност ове приче и дан-данас сведочи и чињеница да се филмови везани за њу још увек снимају (последњи у низу онај са Џејмсом Франком из прошле године, који је, очекивано, пуки просек).
10. NINOTCHKA - Ernst Lubitsch
Редак излет Грете Гарбо у жанр комедије се показао изузетно успешним, по мени пре свега зато што је главни сценариста био вазда инспиративни, креативни и надасве духовити Били Вајлдер, заједно са дугогодишњим партнером Чарлсом Брекетом. Остаје жал што нису стигли да сарађују кад је он преузео редитељску палицу у Холивуду (Грета се повукла годину дана раније). Овде је иза камере био Вајлдеров ментор и идол, Ернст Лубич, тако да није могло да буде промашаја. Најпре је смишљена крилатица за филм, "Гарбо се смеје" и око тога је конструисан сценарио (по узору на први звучни Гретин филм "Ана Кристи" где је била "Гарбо говори"). Она овде игра руску званичницу владе која чврсто верује у тамошњи ригидни систем, па је и сама таква, а онда путује у Париз да заврши посао за владу и пада на човека који представља све што презире. Класика, али одрађена са мером и укусом, са доста оригиналних и истински духовитих реплика. Једино што заиста иде на живце је отворено сатирично карикирање Русије и онога што она представља. Није то нешто посебно безобразно, али је и више него видљиво, што је довело до тога да филм буде забрањен у Совјетском Савезу и његовим "сателитима". Ако бисмо се ипак вратили на битно, Грета Гарбо, жена са најправилнијим и најсавршенијим цртама лица у историји филма, није била само лепотица, била је и сјајна глумица, чак и у жанровима где није искоришћена - комичарски тајминг јој је фантастичан и здушно је потпомогнута Мелвином Дагласом, Ином Клер и Белом Лугошијем, који су јој помогли да се опусти, јер није била навикнута на комедије. Четири номинације за Оскара ипак говоре да у овом филму има шта да се види.
Што се тиче остатка понуде:
Blackmail - Стандардна потка за кримић, главни јунак није оно за шта се издаје и прошлост га сустиже, претећи да му наруши тренутну идилу мирног живота. Лепо је за промену видети великог глумца Едварда Џи Робинсона као позитивца. Да не беше исфорсираног краја, могло је да буде и много боље и успешније. Али, добар покушај, свакако.
Dodge City - Још једно у низу упаривања Ерола Флина и Оливије де Хавиланд, овога пута у вестерну. Класика, није у питању ремек-дело, али може се погледати, режија је добра, а реално, Оливију треба гледати увек и свуда. Сасвим пристојан филмић, само без нереалних очекивања.
Jesse James - Једна од бољих верзија приче о легендарном одметнику. Има својих мана, али може да прође, упркос местимичној развучености и несналажењу младог Тајрона Пауера.
Gunga Din - Епски филм о борби тројице британских наредника у Индији против култа тамошњих опаких насилника. Заснован на поезији Радјарда Киплинга, сјајно режиран, са спектакуларним секвенцама, није у топ 10 само зато што одише британском пропагандом. Сјајна глумачка екипа, сачињена од тадашњих и будућих великих звезда.
The Women - Филм који је Џорџ Кјукор коначно успео да комплетира те године, после отпуштања са снимања два горепоменута остварења. Комплетно женска постава, пуна садашњих и будућих звезда говори више о женским карактерима него све епизоде дебилних полупроизвода типа "Секс и град" или безазлених лимунадица као што су "Очајне домаћице".
Drums Along the Mohawk - Чуди ме како га још нисам гледао, с обзиром да је иза камере Џон Форд, а играју Хенри Фонда и Клодет Колбер. Исправићу првом приликом.
Union Pacific - Борба око изградње пруге и наравно око девојке. Да се гледа, из једног разлога. Барбару Стенвик бих гледао како прави сендвич три сата.
Destry Rides Again - Солидан вестерн. Џими Стјуарт спасава дан.
At the Circus - Стандардан комичарски репертоар браће Маркс. "Ноћ у опери" је ипак боља.
Beau Geste - Авантуре тројице браће у легији странаца усред напада арапских хорди. Занимљив филм, једна од бољих улога Герија Купера, уз несебичну помоћ Миланда и осталих.
Изнад просека, али није ремек-дело. Ипак, треба га погледати.
Dark Victory - Филм који би без учешћа велике Бети Дејвис био просечна патетична сапуница, под њеним утицајем се претвара у веома добро остварење, што је потврда колика је звезда била. Стандардна прича о богатој девојци која мења свој пребрзи и прераскалашни живот кад јој он поручи да нема баш много времена. Свесрдно помаже Џералдин Фицџералд, а добар је и још неафирмисани Богарт, чији усиљени ирски акценат нажалост боде уши. Препоручујем овај филм свима, а нарочито женама, али не без паковања марамица.
Each Dawn I Die - Солидан затворски филм са Џејмсом Кегнијем, али због превише нереалности, ипак неупоредив са "Анђелима" и "Двадесетим".
Four Feathers - Бољи од верзије са Хитом Леџером, свакако.
Golden Boy - Филмски деби Вилијема Холдена, који га је учинио звездом. Упркос томе што је талентовани виолиниста, Џо жели да јури боксерску каријеру, и брзо напредује. Међутим, тај свет је опасан када се упетљају и локални гангстери. Занимљив филм, ту су и увек сјајна Барбара Стенвик (Холден није отпуштен на њено инсистирање) и Ли Џеј Коб у улози оца Жабара. Занимљивих стотинак минута.
The Hound of the Baskervilles - Сјајна адаптација класика Артура Конана Дојла, прво појављивање Базила Ретбоуна, најбољег Холмса уз Џеремија Брета, у тој улози. Да није начињена једна кључна промена у односу између Џека и Берил Степлтон у односу на књигу, филм би био право ремек-дело. А и овако је врло добар.
The Hunchback of Notre-Dame - Вероватно најбоља верзија чувеног дела Виктора Игоа, непревазиђени Чарлс Лотон блиста као Квазимодо, будућа пиратска краљица, Морин О'Хара, сјајно глуми Есмералду, а прелепо и изгледа. Веома амбициозан пројекат у своје време.
Intermezzo - Холивудски деби Ингрид Бергман. Имам и шведску и америчку верзију, погледаћу, али нема журбе, иако обожавам дотичну.
Jamaica Inn - Још једна сарадња Чарлса Лотона и Морин О'Харе у претхоливудској ери Алфреда Хичкока. Није лоше.
Little Princess - Вероватно најпознатија рола Ширли Темпл. Гледао сам једном пре двадесет и кусур година на летњем биоскопу РТБ-а. Не верујем да ћу скоро опет.
Love Affair - Оригинал чувене приче о чекању на врху Емпајер Стејт Билдинга. Има својих предности у односу на познатији римејк са Керијем Грантом, али римејк има Дебру Кар.
The Oklahoma Kid - Први вестерн Џејмса Кегнија, наравно, опет у пару са Богартом. Такође сам га гледао као клинац, поновићу првом приликом пре детаљније анализе.
Only Angels Have Wings - Један од филмова којим је Кери Грант учврстио статус звезде. Романтична драма пуна клишеа, али и као таква, домаћи задатак за многе данашње. Блистају и Џин Артур и стандардни Томас Мичел, а ту је и веома млада Рита Хејворт. Режира мајстор Хауард Хокс и ради то одлично, иако није у питању његов жанр.
The Private Lives of Elizabeth and Essex - Историјска драма у режији легендарног Мајкла Кертиза, са Бети Дејвис у улози краљице Елизабете. Чучи на диску већ јако дуго, оверићу овог лета сигурно.
Wuthering Heights - Без сумње најбоља филмска адаптација, иако има својих мањкавости и не може да се упореди са књигом, ипак је уживање гледати Лоренса Оливијеа и Мерл Оберон као Хитклифа и Кети. Можда је требало још мало ближе испратити литерарни предложак.
Zangiku monogatari - Сјајан Мизогучијев филм, који сам, ако се не варам, већ помињао у тексту о јапанским редитељима, који говори о тамнијој страни позоришне сцене. Емотивна, одлично одглумљена прича, визуелно спектакуларно остварење, и један од његових најбољих предратних филмова, уз "Елегију из Осаке" и "Сестре из Ђиона".
Како сте могли да прочитате, ово је свакако једна од најплоднијих година за истражити, а сигурно постоји и неколико вредних филмова које се нисам сетио да поменем. Ипак се надам да је и ово довољно да заинтригира читаоце да почну да истражују. До читања.
