уторак, 13. септембар 2022.

Прва половина наизглед добре годиине (јануар - јун 2022).

 Нема потребе за дугим уводом, имам потребу за писањем, а немам неку специфичну инспирацију, стога се подсећам филмова које сам гледао уз коментаре и пружам онима који ме не прате на Летербоксду увид у све оно што сам у првој половини ове године гледао. Ко зна, неко можда наиђе на неку неочекивано добру препоруку, или му се само чита нешто. Има ту готово двеста наслова, верујем да се може наћи за свакога понешто. Вежите се, крећемо од јануара.

ЈАНУАР

NOBI (FIRES ON THE PLAIN, 1959) - Изврстан начин да се почне година и један од најреалнијих приказа пакла рата, прича о остацима разбијене јапанске војске која се крије у филипинској џунгли поткрај 2. св. рата, покушавајући да не умре од глади. Редов Тамура, болестан и на измаку снага, покушава да не изда своје принципе након свега чему је сведочио, а то укључује очајничке мере попут канибализма и убиства. Изванредан сценарио и врхунска глума свих укључених, те камера која гледаоца ставља у средиште акције (или недостатка исте док се бесциљно лута кроз џунглу). Ретко кад је ужас приказан тако пластично и до те мере реалистично да гледалац има осећај да га лично преживљава. Без нарочито великог буџета и без помпезних глумачких имена, редитељ Кон Ичикава и глумци (нарочито Еиђи Фунакоши) су заиста направили чудо. Сви су уложили максималан напор и угрозили сопствено здравље да би заиста изгледали као изнурени, изгладнели и болесни војници. Крајњи резултат је изузетно упечатљив и овај филм најтоплије препоручујем, треба га одгледати што пре.
RACE STREET (1948) - Кратки и слатки солидни ноар у коме Џорџ Рафт, власник ноћног клуба, покушава да пронађе одговорне за убиство свог пријатеља и учини нешто поводом тога, успут се замеривши прилично опасним мафијашима. Кад се испостави да ни његова девојка није оно за шта се представља, ситуација је прилично безизлазна. Дефинитивно није баш прва класа, али јако је далеко од лошег филма, штавише из мог искуства лош ноар и не постоји, гледајте ово.
ЛИХВАР (2021) - Домаћи филм који не излази из опанака, а могу се чути Ђорђо Мородер, Рођа Раичевић и деца која певају "Ораховцу, башто рајска". Шта више човек да пожели?
Сад озбиљно, делује баш јефтино и није ништа посебно, штавише, врло је слаб филм, али морам да ценим то што је очигледно у питању passion project и што одавно нисмо имали неки изразито локални филм. Дефинитивно зонска лига трилера, али ценим покушај свакако.
ALL MY SONS (1948) - Глумачки титан Едвард Џи Робинсон игра човека који у рату чини грозан грех и смешта свом пословном партнеру, да би се неколико година касније суочио са прошлошћу кад његов син хоће да ожени партнерову ћерку. Робинсон је легенда и исцедио би течност из суве дреновине, али овде срећом не мора то да ради, јер и остали помажу, пре свих Берт Ланкастер.
RAILROADED! (1947) - Ноар Ентонија Мена од седамдесетак минута, дакле све кртина, ништа лој. Козметичарка и њен кварни момак покушавају да опљачкају кладионичара у комшилуку, али кад ствари лоше крену, смештају недужном човеку. Није баш прва лига онога што је Мен знао да сними, али је и даље добар Б филм у коме се може уживати, задовољан сам као и увек.
APARTMENT FOR PEGGY (1948) - Нажалост, сувише слабо, мекано и неозбиљно за такве глумце, иако се сви труде колико могу. Солидна замисао, али нажалост, реализација испод нивоа.
KIKI'S DELIVERY SERVICE (1989) - Добар филм, уживао сам, али некако сувише безазлен и дечји, без неког правог заплета. Свестан сам да је одрастање заплет сам по себи, али ипак сам очекивао мало више. Свакако за препоруку и анимација је врхунска, али нисам се нашао специјално одушевљеним. Прија што, колико се сећам, нема лекција о животној средини.
THE TALE OF PRINCESS KAGUYA (2013) - Много лепа бајка са посебном врстом анимације.
КЊИГА РЕКОРДА ШУТКЕ (2005) - Вози још боље него пре петнаестак година. Антологија. Све друго што бих рекао би покварило гледалачко искуство, стварно изузетно остварење, бар за мене.
ENCANTO (2021) - Преједноставан филм, али веома леп за гледање. Био би одличан за нови Дизнијев филм, јер је далеко од лошег остварења, са песмама које су такође далеко од лоших, међутим, упропашћен је у последњој трећини и распада се због превеликог упрошћавања ствари и, између осталог, недостатка упечатљивог негативца. Глумци су одлични, а ту је и мој ултимативни теленовела краш, Енџи Сепеда. Штета, могло је све да буде још доста боље.
HOODLUM EMPIRE (1952) - Неинспиративни Б ноар о мафијашком послушнику који се мења набоље после искуства у војсци и позивају га да сведочи против дојучерашњих другара. Призвуци гангстерског филма тридесетих са елементима живота из педесетих. Споредни глумци су феноменални, али филм много започиње а мало завршава, претерује се са флешбековима, уводи превише ликова, полудокументарни стил не функционише увек. На моју жалост, суви просек.
HELL DRIVERS (1957) - Изванредни нискобуџетни британски трилер са врхунском глумачком поставом. Све је могло да прође без кретенског љубавног троугла, али сем тога, стварно одличан филм - напет, економичан, са одличним дијалозима и атмосфером која се сече ножем. Изузетна забава, и није ми сметало што је у неким стварима очигледно доста сличан "Надници за страх".
SOUTHSIDE 1-1000 (1950) - Тајна служба на трагу групе фалсификатора убацује свог човека у ту криминално-убилачку групу. Има сјајних елемената, али је сувише школски све одрађено. Пар добрих сцена, али све очекивано, плус су негативци дупло забавнији за гледање.
DEAD HEAT (1988) - Код нас мали ВХС хит под називом "Зомби полицајац" је још већи треш и кемп него што га се сећам од пре тридесетак година, али је и много забавнији него што бисте очекивали од таквог филма. Заиста сам уживао, иако нема шансе да успем да објасним шта се све догађа, али ниједан филм који има Винсента Прајса не може бити потпуно лош. У питању је потпуно луда вожња која се у последњем делу скроз распада, али је на чудан начин толико фасцинантна да не можете да у њој не уживате ако познајете Б акционе филмове осамдесетих. Изузетна глума, уз неочекивано пријатна изненађења, чини овај филм гледљивим чак и више пута, а ако сте одрастали у то време, једноставно не може да вам се не свиђа.
CHIKAMATSU MONOGATARI (THE CRUCIFIED LOVERS, 1954) - Мајстор Мизогучи поново јаше. Гледао сам пет његових најважнијих филмова и мислим да може да се пошиба са Акиром Куросавом за звање најбољег јапанског редитеља. Можда не би победио, Император је свакако разноврснији, али са ових пет комада би свакако могао да уђе у конкуренцију. Велики синеаста и господар емоција, ван сваке сумње. Нећу ни да говорим шта се дешава, погледајте. Савршено.
BLUE RUIN (2013) - Оно што је требало да буде уобичајени осветнички филм био је тек почетак. Глумци су непознати и буџет није неки, али је филм доста добар и сасвим солидно реализован. Волим кад ме неки наслов пријатно изненади, а са овим се десило управо то. Не треба очекивати не знам шта, али у питању је свакако пријатних деведесет минута, и тако им треба приступити.
AKIRA (1988) - После свих ових година, Акира и даље успева да ме изује из ципела као један од најважнијих елемената аниме продукције и ремек-дело апокалиптичне анархије. Спектакуларна аудио-визуелна презентација (све ручно цртано) се и данас држи беспрекорно, а за крај осамдесетих је била нестварна. Све због чега сам испрва заволео анимиране филмове је ту, а што се тиче приче, у питању је експлозивни и бескомпромисни акциони филм са феноменалним сценама и ванредном напетошћу током целог трајања. Радња или њени одређени аспекти вам се могу свиђати или не, али се величина и важност овог филма не могу порећи, као и способност да држи гледаоца у неизвесности све време. Нисам ни знао колико ми је потребно да ово поново погледам.
TETSUO (TETSUO, THE IRON MAN, 1989) - Јединствено узнемирујуће искуство у коме се мешају рани Линч и Кроненберг са Цукамотовом лудачком монтажом и камером из руке. Челик, пара, крв, зној, уље и ко зна шта све не још се мешају овековечени прљавом црно-белом фотографијом у гротескном окружењу. Репресивно окружење пуно сексуалног потискивања, инфицирано технологијом и машинама можда никад није гротескније изгледало. Пола времена нећете веровати шта гледате и једним делом га због тога треба и погледати, али није у питању само шок шока ради. Дефинитивно има шта и да каже, није само форма битна.
RAVENOUS (1999) - Изузетан филм који би морао да буде познатији него што јесте, мада разумем зашто вестерн-трилер (са примесама хорора) о канибализму људима није звучао привлачно. У питању је одлично режиран и одглумљен филм са једним од најбољих саундтрекова деведесетих. Јесам погодио мали твист којим креће други чин који убрзава целу причу, али то нема никакве везе. Пирс и Карлајл, као и цела екипа, су стварно фантастични.
THE CHALLENGE (1982) - Сећам се довољно фрагмената да бих знао да сам га гледао и као клинац. Има све елементе финог непретенциозног акционог класика из осамдесетих, али то из неког разлога није. Колико разумем, првобитна верзија је требало да буде много ослоњенија на карактере двојице главних глумаца, а када је филм претворен у обично и не много интелигентно акционо остварење и Скот Глен и Тоширо Мифуне су били дубоко разочарани.
THE HILLS HAVE EYES (1977) - Ванвременски класик који је коначно добио место које му са правом припада.
GHAHREMAN (A HERO, 2021) - Још један одличан погодак за Асгара Фархадија, поново ради оно што најбоље зна и погађа у центар, још једна драма о моралу и недостатку истог. Човек на робији због неплаћеног дуга током дводневног одсуства покушава да убеди свог бившег шурака да повуче тужбу, међутим, дешавају се непредвиђене ствари и ситуација измиче контроли. Редитељева ћерка Сарина Фархади, бриљантна у "Разводу", овде има малу улогу као ћерка човека коме се дугује. Филм није на нивоу поменутог "Развода", али је одличан.
TIGER CLAWS (1991) - Не превише меморабилна паљевина, али пријало је обновити је тридесетак година касније, а Синтију Ротрок увек волим да видим, а наравно, ту је и Боло.

ФЕБРУАР

KOROSHI NO RAKUIN (BRANDED TO KILL, 1967) - Баш уврнут и чудан, али добар трилер Сеиџуна Сузукија о плаћеном убици који после грешака приликом извршења једног задатка долази у конфликт са својом организацијом и другим плаћеницима, а накачи му се и врло чудна жена (која се не зове Вера). Легенда јапанског гангстераја, Џо Шишидо, доминира. Уосталом, имате овде доста тога написаног, као и за претходно поменути Ноби. Без сумње филм који треба погледати, али свакако неће лећи свима.
THE BRIBE (1949) - Одлична екипа глумаца у добром ноару о украденим моторима за авионе и њиховом шверцовању. Нажалост, главни глумац је најслабији, Роберт Тејлор има сценарио који добро звучи на папиру, али њему некако није легла та улога, превише је дрвенаст и има премало хемије са Авом да би филм у потпуности успео. Има одличних сцена, ту су Чарлс Лотон, Винсент Прајс и Џон Ходиак који су листом сјајни, али не може се баш назвати ремек-делом, упркос свим квалитетима. Ипак, није ни дно каце ноара, неки просек је у питању, мада већ знате да су за мене и ноари са дна каце махом добри, тако да то можда и није најбоља одредница. Свакако ок проведених сат и по и пар минута више.
AN AMERICAN WEREWOLF IN LONDON - Веома добар и интересантан хорор Џона Лендиса који је махом познат по комедијама, али зна да заблиста и у другим жанровима. Ово је заправо хорор са комичним елементима који би могао да буде апсолутно најбољи филм са вукодлацима икада снимљен (сигурно је у врху). Сцена трансформације и по данашњим стандардима, 40 и кусур година касније, делује изванредно и веома болно. Дејвид Нотон, Грифин Дан и Џени Агутер су одлични, као уосталом и остатак екипе.
CIKE NIE YINNIANG (THE ASSASSIN, 2015) - Први вуксија филм Ху Хсијао Хсијена прати младу девојку обучену да убија током Танг династије која наилази на проблеме када искаже милост према жртвама, а још се и лична осећања умешају у целу причу. Није ово баш ниво Јиму Џанга или Анг Лија, али је свакако добра прича и треба гледати филм ако волите тако нешто.
XIA NU (A TOUCH OF ZEN, 1971) - Хтео сам да у истом даху погледам још неку вуксију и погледао сам ону испод чијег су шињела вероватно изашле све друге. Додир зена је епски филм у правом смислу те речи који садржи неке од најлепших сцена и кадрова икад забележених филмском камером. У исто време и духовно путовање и студија карактера и акциони филм, ово је прича о девојци која бежи од корумпираних званичника владе, а помажу јој будистички монаси и један неамбициозни сликар. Филм траје три сата и двадесет минута и жао ми је што није дужи.
ORDERS TO KILL (1957) - Изванредна, а веома мало позната британска ратна драма коју од свег срца препоручујем. Криминално потцењен филм са одличном глумачком поставом у којој квалитетом предњачи Ајрин Ворт која је у потпуности заслужила своју БАФТУ за споредну улогу. Волим овако ненаметљиво једноставне а моћне приче које одмах увуку човека.
PHOENIX (2014) - Добар немачки поратни трилер у коме се преживела логорашица измењеног личног описа враћа у Немачку да потражи мужа, морајући да се суочи са чињеницом да ју је можда издао нацистима. Добро је то, одлична атмосфера и глума, али нешто је фалило за ремек-дело. За разлику од многих, ја крајем нисам одушевљен, јесте напет и све то, али није ми пружио оно што сам желео. А можда сам само цепидлака. Без дилеме, филм који треба погледати, па ви одлучите сами шта и како.
KISAPMATA (1981) - Одличан и мучан филм о чудовишту од човека. Тензија је константна и врло рано се види да ће ствар експлодирати гледаоцу у лице, а то се управо и дешава. Главни "јунак" ме помало подсећа на Темуеру Морисона из "Били смо поносни ратници" (не физички него по профилу карактера). То би требало да вам каже шта да очекујете. Супер трилер.
TUFF TURF (1986) - Нисам ово гледао још од доба ВХС-а, а сећао сам се само одређених детаља, тако да ми је легао савршено. У неку руку је све очекивано и ово свакако није најбољи тинејџ филм осамдесетих, али за мене јесте један од најбољих заборављених наслова - или је бар мени пасовао сјајно. Шта човек да не воли, сјајна музика, допадљиви Џејмс Спејдер (иако није нимало сладак), нашминкани Роберт Дауни Џуниор и прелепа Ким Ричардс. Нисам схватао колико ће ми пријати, иако (ко зна који пут понављам) није ремек-дело. Ваљда ми се свидело што, за разлику од већине сличних наслова, нема баш нимало флафа у себи.
EL TOPO (1971) - Филмски езотерик број један пружа гледаоцима фестивал лепих, али константно бизарних и уврнутих слика. Све зависи ко какво значење пронађе и како се шта коме допадне, не може се превише разложно анализирати, то је сигурно. Мени се свидео.
DORAIBU MAI KA (DRIVE MY CAR, 2021) - Лепо је, али предугачко, са превише инсистирања на "Ујка Вањи" и телефонирања краја и још неких дешавања. По мени је филм морао бити скресан и очишћен од масноће да би био бољи. Немам замерке на идеју, глуму и фотографију, само ме реализација није баш одушевила.
SCHWARZER KIES (BLACK GRAVEL, 1961) - Врх немачки ноар који би требало да буде познатији него што јесте, циничан, љигав и бескомпромисан, са атмосфером која може да се сече ножем. Надам се да ће га неко избацити у неком касветном издању.
BUSHI NO ICHIBUN (LOVE AND HONOR, 2006) - Одличан филм и последњи део Јамадине врхунске самурајске трилогије, мада ипак најслабији од три филма. То никако не значи да је лош, напротив, само је мало преспор на моменте. Ко зна шта може да очекује од овог редитеља и воли његов опус свакако ће уживати. "Сумрак самураја" је најпознатији, ако вам се он свидео, погледајте и ово, иако је за нијансу тање.
DE USKYLDIGE (THE INNOCENTS, 2021) - Баш добра скандинавска трилер-хорор фантазија о одрастању. Шта би могло да пође наопако кад група деце открије да поседује телекинетичке и моћи контроле ума? Није ово савршен филм, али је свако дете савршено у својој улози, фотографија је феноменална, а режија одлична. Довољно за сасвим солидну оцену и мало више.
KAKUSHI KEN ONI NO TSUME (THE HIDDEN BLADE, 2004) - Наравно да сам морао одмах да одгледам и трећи (хронолошки други) део самурајске трилогије, једини који ми је преостао. Врхунски филм, немам шта друго да кажем. Режија, глума, емоција, све је ту, одушевљен сам.
DESTINATION WEDDING (2018) - Поновно упаривање Кијануа и Виноне доноси ништа, баш како сам и очекивао. Све је очигледно и очекивано од првих кадрова, мада тај њихов цинизам и огорченост има одређеног шарма и доприноси одређеном степену духовитости. Обоје су снимали знатно горе филмове, али и овај је, без сумње, врло лош. 
LICORICE PIZZA (2021) - Добар филм, али никако ремек-дело, а самим тим слабији него што сам очекивао. Алана Хајм и Купер Хофман су изузетни, период је одлично рекреиран, а феноменално је ухваћена суштина прве љубави са свом детињастошћу, невиношћу, стидљивошћу и бесом који укључује. Филм жели да ухвати целокупну климу седамдесетих, од друштвене и културне до политичке. Ипак, у средини се прилично беспотребно отеже са гомилом вињета и епизода апсолутно невезаних за главну радњу и гомилом углавном небитних камео појављивања. С тим у вези, нисам веровао да ћу икад рећи да је Бредли Купер добар, али јесте. Види се да је ово личан пројекат за ПТА који се вратио у своје двориште после неколико лоших филмова. Иако сам добио све од концепта "Пол Томас Андерсон прави младалачки филм седамдесетих", ипак на крају то није било сасвим довољно, вероватно због хајпа. Радосна безбрижност младости која пролази, најчистија љубав и најбоља музика икада - седамдесетих је било лепо живети. Овај филм не оправдава своје дуго трајање у потпуности, али дефинитивно има шта да каже.
FANTASTIC MR. FOX (2009) - За дивно чудо, врло солидан филм. Ништа више, али од кога је, сасвим је довољно.
COCO (2017) - Ово је већ нешто друго. Прилично бизарно, али пуно емоција и, зачудо, на моменте јако тужно. Више пута сам био на ивици суза што ми се не дешава скоро никад (мада је животни тренутак био такав, па је и то утицало). Велика препорука у сваком случају.
RED LIGHT (1949) - Сјајна ноар екипица предводи не превише битан филм у коме се робијаш свети колеги гангстеру тако што му преко својих аламана убија брата свештеника, да би овај по изласку опсесивно тражио Библију у којој му је брат оставио "траг". Сасвим ОК, али ништа специјално, треба га гледати због пар одличних сцена и дивних глумаца.
NARAYAMA BUSHIKO (THE BALLAD OF NARAYAMA, 1958) - Феноменалан филм, нисам га гледао триста година и баш ми је био потребан. Постоје та нека осећања која само јапански филмови могу да измаме.
KID GLOVE KILLER (1942) - Кратки и слатки Б филмић и солидан деби за Фреда Цинемана. Праисторијска варијанта "Места злочина" и хемијских анализа са увек одличним Ван Хефлином. Посластица је видети 25-годишњу Маршу Хант која је осамдесет година касније још увек ту.
THE GILDED LILY (1935) - Волећу Клодет Колбер до смрти, била је комплет краљица и ово изгледа као филм баш за њу, али је мени нажалост био смртно досадан, упркос свим условима да ми се свиди. Не сећам се ни шта му тачно фали, али у највећем броју случајева кад ме филм остави толико хладним у питању је сценарио.
KAIDAN (2007) - Безвезни покушај римејка/рибута ремек-дела Масакија Кобајашија. Хидео Наката обично може боље, ово је баш било недопечено и недосољено за осврт на само једну причу из култног филма. Ухватио сам ово на телевизији и баш се разочарао, иако је било тренутака кад сам помислио да би можда могло да ми легне.

МАРТ

TILL THE END OF TIME (1946) - Три војника долазе кући из рата и врло им је тешко да се прилагоде новом животу. Одлични су Боб Мичам и Доти Мегвајер, али нажалост, те године је изашао још један филм са веома сличном премисом, и доста је бољи, тако да са овим није било среће и тајминг му је очајан. Свакако га треба видети, али остаје укус просека, ако се зна како је то урадио Вилијем Вајлер.
THE RED HOUSE (1947) - Није лоша мистеријица, Едвард Џи Робинсон као и увек феноменалан, али на крају ништа специјално, заиста. Морам да похвалим и сјајну Џудит Андерсон, ни она никад не изневери.
HARUKA NARU YAMA NO YOBIGOE (A DISTANT CRY FROM SPRING, 1980) - Мајка и син живе мирно на фарми у Хокаиду и живот им се мења доласком странца који буди емоцију код мајке, а дечака учи љубазности, али и потребној жестини, намећући се као очинска фигура. Ипак, са доласком јесени мора да их напусти. Типично јапанска емотивна прича, Јамада ретко разочарава, а сјајни Кен Такакура и прелепа Чиеко Баишо су изванредни. Јесте све донекле очекивано, али је лепо.
JOHNNY O'CLOCK (1947) - Упркос помало идиотском наслову, ово је прилично жесток ноар трилер са изузетном глумачком екипом о сувласнику коцкарнице који помаже сестри убијене колегинице да расветли њену смрт, али се прошлост враћа да га прогања, а ту су и корумпирани пандури који нису тако лаки за хендловање. Свашта се дешава и филм сасвим пристојно то решава, а како и не би кад има Дика Пауела, Евелин Киз, Ли Џеј Коба и остале. Није то сам врх ноар пантеона, али је филм који волим да гледам (мада ми је бољи "Џони Игер", кад смо већ код Џонија у ноар насловима, упркос чињеници да га игра Роберт Тејлор кога сматрам просечним).
THE MATING OF MILLIE (1948) - Како то обично бива, допала ми се Евелин Киз, па сам појурио да погледам и нешто лаганије са њом и нисам погрешио. Ово је можда и превише лаган и безазлен филм, али је свеједно баш добар. Свакако сувише једноставан да би оставио неки велики утисак или био имало важан, али има добар сценарио, а то је доста, неке реченице су баш духовите. Кизова је сјајна, одлично изгледа и има одличну хемију са Гленом Фордом, прича је скроз дежа ви, али изузетно гледљива. Усудићу се чак да кажем да би овај филм требало да буде познатији него што јесте, иако је небитан на сваком замисливом пољу. 
MR. SOFT TOUCH (1949) - Како то обично бива, допали су ми се Евелин Киз и Глен Форд, па сам појурио да погледам и други филм који су заједно снимили, о повратнику из 2. светског рата којем су гангстери преузели клуб који је водио и убили партнера. Краде паре из сефа и бежи док му је мафија за петама, а стиже и да мало флертује са Евелин у целом том процесу. Није то лоше, али ништа нарочито упечатљиво за такву врсту филма. У оном прошлом сам могао више ствари да толеришем, овде је ипак то мало теже.
THE FACE BEHIND THE MASK (1941) - Вешти сајџија Питер Лори емигрира у Америку, али након што му лице изгори у пожару, не може нигде да нађе посао. Немајући куд, окреће се криминалу и веома брзо напредује, међутим заљубљивање у слепу девојку га тера да размисли о свему. Није то лоше, Лори је као и увек фантастичан, а богами и Кизова (да, ово је био маратон), али све се може предвидети од првог до последњег кадра. Лепо је све то, кратко и концизно, само кртина, али скроз очекивано и стога просечно или једва изнад.
SHOCK (1946) - Врло интересантан филм о психијатру Винсенту Прајсу који испровоциран убија жену, укапира да је сведокиња све видела кроз прозор, па се појави да убеђује њу и њеног тек пристиглог мужа војника да је у шоку и да јој треба саветовање и лечење (које ће, наравно, водити он сам). Занимљиво је све то, и такође доста кратко, без сувишног паламуђења, ништа за антологију, али може се погледати (као уосталом и сви филмови са Прајсом).
THE MAN WHO CHEATED HIMSELF (1950) - Ок, али ништа посебно филм о пандуру који има девојку која на његове очи убија мужа, а онда се он убије од посла да то поспреми и заташка, да би случај затим био додељен његовом неискусном млађем брату. Креће игра мачке и миша, намештаљке и све остало. Нажалост, не испуњава потенцијал током целог трајања, мада има одличних сегмената и сцена. Што написаше људи, Ли Џеј Коб је увек одличан, чак и кад глуми успаниченог идиота. Добар је и Џон Дал (не редитељ него онај из Хичкоковог "Конопца").
THE VOICE OF THE TURTLE (1947) - Било је предуслова да ми овај филм легне, али није.
CARNIVAL OF SOULS (1962) - Ово изнад још више важи за овај филм, мада је он значајно бољи од претходног. Ипак, нешто му је фалило да се заокружи у упечатљиву целину, а ту не мислим на буџет који је заиста мизеран. Као да сам предвидео где ће све ићи, ипак сам релативно скоро одгледао читаву "Зону сумрака". Није ово лош филм, треба га гледати, но хтео сам да буде бољи. 
PENNY SERENADE (1941) - Очекивао сам више. Не смета ми што је филм неочекивано депресиван за ово двоје глумаца, него има некако слабу структуру са свим тим флешбековима, плус је крај збрзан и не функционише ни за лек имајући у виду све претходно виђено. Сувише се лагано све размотава, нисам одушевљен.
WOMAN ON THE RUN (1950) - Обожавам Ен Шеридан, одлична је, као и сам филм. Већ сам га гледао, али нека, исплати се, кратак је и сладак.
THE HOUSE ON 92TH STREET (1945) - Америчка влада јури инсталиране нацистичке агенте после рата. Ништа посебно, чак прилично слабо за потенцијал који има та прича. 
NIGHT TIDE (1961) - Добар мали трилер, мада не успева да задржи атмосферу током целог трајања. После солидно изграђене подлоге, последњих десет минута руше све претходно. Овај солидни филм није заслужио да се све заврши тако јефтино, мада је он у буквалном смислу снимљен за десет марака и џак брашна, што би рекао бард Жива. Хоп је одличан, Мјуир такође изузетан, а Линда Лосон прикладно физички предобра, али тих последњих десет минута све униште. Надао сам се да ће и ово бити слично продуженој епизоди "Зоне сумрака", али авај, за то је био потребан пар тестиса којих није било.
VERA CRUZ (1954) - Врх екипа и одличан филм, нема се шта пуно разглабати.
MAN IN THE ATTIC (1953) - Филм о сумњивом станару који је можда, а можда и није Џек Трбосек. Иста прича по којој је Хичкок снимио "The Lodger", а снимљено је и још филмова на сличну тему. Овај као главну врлину и ману има Џека Паланса, врлина је његова глума, а мана изглед и понашање. Може ли неко да има икакву сумњу у његов идентитет чим га угледа?
DISHONORED LADY (1947) - На страну застарелост, овај филм не зна баш шта жели да буде, те ни Хеди није могла да га спасе. Исувише непотребно врлудав сценарио, све некако недопечено.
СЕНКИ (2007) - Визуелно импресиван филм Милча Манчевског, али предуг и преочигледан, мада је секс прилично добар, морам признати.
VENGEANCE VALLEY (1951) - Просечан вестерн о љубомори, ванбрачној деци и терању стоке. Роберт Вокер ми је овде занимљивији од Берта Ланкастера, ово му је била баш добра година. Ипак, ништа специјално, нажалост.
STRANGER ON THE THIRD FLOOR (1940) - Занимљиви ненаметљиви прото-ноар коме фали једно пола сата да боље разради насловни лик. Добро функционише, мада повремено постоји мало претеривање са нарацијом. Питер Лори је потписан први са добрим разлогом, иако се појављује на само неколико минута, толико је природно харизматичан да лагано једе остале за доручак. Џон Мегвајер ми је иритантан, али је Маргарет Таличет прелепа и жао ми је што је нема више у филмовима. Добра је ствар што "Странац на трећем спрату" не схвата себе превише озбиљно, то је готово увек плус.
THE SHANGHAI GESTURE (1941) - Филм историјски значајан као један од првих који је снимила Џин Тирни. Морам рећи да делује веома амбициозно, Фон Штернберг зна шта ради и не изгледа то лоше. Ипак, повремено је растегнут и хоће на више страна, па не испада баш компактан. Добар је, али могао се мало срезати и учинити концизнијим и језгровитијим. Мелодрамски аспекти, зачудо, нису незанимљиви.
TWO SMART PEOPLE (1946) - Ок филмић Жила Дасана са врсном комичарком Лусил Бол у потрази за озбиљнијим ролама. Солидно, али ништа епохално.
MONKEY BUSINESS (1952) - Отприлике све што сам малопре рекао важи и овде, само што је урнебесна комедија у питању. Добри су и Кери и Мерилинка и остали, али није прва лига.
DEATH HUNT (1981) - Једва мало изнад просека, али овакву екипу вреди гледати и десет пута.
THE FAN (1981) - Опседнути фан велике глумице Лорен Бекол не подноси добро кад она његова писма не схвати озбиљно. Прва велика улога Мајкла Бина и то баш добра, а и цела екипа је одлична. Ипак, филм је махом већ виђена ствар, иако никако није лош. Делује доста једнодимензионално, али добија на актуелности сада са појавом друштвених мрежа.
THE LAST OF SHEILA (1973) - Врло добра мистерија са комичним елементима. Није ремек-дело, али баш сам био задовољан, не треба цепидлачити.
ANOMALISA (2015) - Све ко све, типичан Кауфман. Увек сам волео и Дејвида Тјулиса. Али, Џенифер Џејсон Ли и изломљена верзија “Girls Just Wanna Have Fun” су апсолутни хајлајт. Бољи чак и од лутка-ламбитуса. “Тим Америка” ипак има боље марионетско општење.
DANGER SIGNAL (1945) - Увек волим да налетим на ноар који не знам, па тако и овде. Има јаких елемената, али колико се сећам, крај ми је био доста споран. У сваком случају, нажалост га памтим као просек чим нисам упамтио детаље.
RAIDERS OF THE LOST ARK (1981) - Максимално испеглана верзија, и даље врхунска забава.
TOY STORY (1995) - Можда и први пут у целости. Не рачунајући неколико озбиљних рупа у заплету, задовољан сам. Ништа епохално али свакако супер и визуелно револуционарно.

АПРИЛ

LAWMAN (1971) - Врло добар вестерн који случајно ухватих на телевизији о старој куки Берту Ланкастеру који је решен да приведе све одговорне за случајно убиство старца током пијане прославе сточара који су се, несвесни шта су урадили, вратили у свој град. Град води матори деспот који нуди надокнаду и не жели кавгу, али би јунак по сваку цену да се држи закона и одговорне спроведе на суђење, а самим тим их вероватно и обеси, па је обрачун неминован. Тестостерон куља, иако су актери у позним годинама, Ланкастер, Рајан, Коб и Дувал су сви одлични, као и обично.
FA YEUNG NIN WA (IN THE MOOD FOR LOVE, 2000) - Писао сам опширно о овом филму много пута, чак и у претходном тексту, па нема потребе да се поново посебно расписујем. Једноставно речено, ремек-дело.
BLADE RUNNER (1982) - Писао сам опширно о овом филму много пута, па нема потребе да се поново посебно расписујем. Једноставно речено, ремек-дело.
SOYLENT GREEN (1973) - Ни изблиза шокантно као на изласку, али има неких озбиљно пророчких момената, љуте сатире и изванредан наступ за крај глумачког титана Едварда Џи Робинсона. Препознао сам неке кадрове који су ми рекли да сам ово већ гледао пре тридесетак година, али ми је свеједно деловало као први пут. Све у свему, пријатно гледање и физички сјајна Ли Тејлор Јанг да зачини ствари. Иако финални обрт не удара подједнако снажно данас, ипак сам био задовољан.
SAM GANG 2 (THREE...EXTREMES, 2004) - Одличан триптих изузетних азијских редитеља. Није свака прича подједнако добра, али свака јесте добра и конституише добру целину. Постоји продужена верзија Кар-ваијеве "Руке" у облику средњеметражног филма и то је одлично.
4 LUNI, 3 SAPTAMANI SI 2 ZILE (4 MONTHS, 3 WEEKS AND 2 DAYS, 2007) - Све сам већ рекао и то много пута о овом непатвореном ремек-делу. Заслужена Златна палма и све друге освојене награде. Вансеријска глума, режија, сценарио, све. Влад Иванов је стварно невероватан.
DJANGO (1966) - Одличан Корбућијев вестерн класик, одлична музика, одлични Франко Неро. Поновићу га веома брзо, мада ми наставци изашли испод његовог шињела не уливају поверење.
CLEAN (2004) - Просечан филм који уздижу бриљантни наступи Меги и Ника.
TIGER BAY (1959) - Интелигентна девојчица сведочи бруталном убиству жене од стране пољског мигранта, али га не пријављује властима, узима револвер за себе и измишља мрежу лажи како би упорног пандура збунила и свог новог другара ослободила кривице. Можда не делује као ништа посебно, али заправо је у питању одличан филм. Желео сам, први и једини пут у животу, да откинем главу Хејли Милс, толико је добра била. Бухолц исто одличан као неуротични младић у небраном грожђу.
THE SPLIT (1968) - Пристојан, али помало предвидив трилер који не оправдава једну од најбољих глумачких постава у историји Холивуда. Урађен превише, да тако кажем, строго по књизи, да би оставио велики утисак.
AGHASSI (THE HANDMAIDEN, 2016) - Један од визуелно најлепших филмова које сам икад гледао. Глумци су сви феноменални, као и режија, поготово две прелепе глумице, а од режисера добијамо што и обично, само доста мање физички брутално, али и даље бизарно, уврнуто и перверзно. Нажалост, мало се погуби у овој и оној перспективи, дочаравању, објашњавању и допуњавању, те то све понекад траје предуго. И даље је добро, ал' је са мало више концизности могло да буде и боље. Баш експлицитне сцене (није да се жалим, нису ту тек тако), али урађене са укусом, и по мени боље него у "Плаво је најтоплија боја".
BETWEEN MIDNIGHT AND DAWN (1950) - Сасвим добар ноар о два пандура различитих карактера који хоће да стану на пут рекеташу и убици док се боре за наклоност исте жене. Троугао је, наравно, мање битан, али је прича доста добра. Није то прва лига ноара, али је и више него солидан филм у питању.
BAKUTO GAIJIN BUTAI (SYMPATHY FOR THE UNDERDOG, 1971) - "Нисам рођен за дуг живот". Да ли то ико заиста јесте? Опасан гангстерај Кинђи Фукасакуа уз врхунски џез у позадини. Добар филм.
BOKSUNEUN NAUI GEOT (SYMPATHY FOR MR. VENGEANCE, 2002) - Почетак осветничке трилогије Парк Чан-Вука. Врхунски филм у сваком смислу, шта друго да кажем? Прилично непријатан за гледање, као и сваки из те почетне серије која му је и најбоља, али захвалан.
PREDATOR (1987) - Мачо СФ акција у свом најбољем издању. Златне осамдесете, златни Арни и златни Џон Мектирнан. До ујутру бих набрајао шта овде све ваља, заправо се ретко шта може и замерити. Један од најбољих филмова у свом жанру без икакве сумње, од свега помало, а свега таман довољно. Величанствена екипа. "Куде си, б'е, тшчитшчино"?
THE SALVATION (2014) - Солидан модерни вестерн са Мадсом Микелсеном и Евом Грин. Може да се гледа, све пет, али стварно није ништа посебно. Чак бих рекао да је доста заборављив.
YOU WON'T BE ALONE (2022) - Тешко је ставити у речи шта је све овај филм. Жели да буде много тога - има занимљив концепт и дивне кадрове, али и превише проблема да би на крају био релевантан. Пре свега постоји превише познатих кадрова и сцена, а цела естетика је далеко од оригиналне. Горан Столевски очито дрка на Теренса Малика и неке друге знатно боље ауторе од себе, форсира сличне наративе, али нема довољно муниције да заиста остави утисак. Имао сам солидна очекивања од филма и желео да га гледам јер је сниман у Србији, а има и неких глумаца одавде. Такође и исправља грешку многобројних овдашњих филмова који имају амбиције, али су без великих иностраних глумачких имена. Ипак, филм иде предалеко - то је и остварење о одрастању, и рурални хорор (подсећа и на Егерсову "Вештицу"), филозофски и феминистички филм, и ко зна шта још. Има неке одличне сцене и фотографија је углавном фантастична, али је цео филм превише плитак и празан, са идејама које су очигледне и трећацима. На Летербоксду сам написао и више од овога, али мислим да се и из овога види шта мислим о овом остварењу. 
МY NAME IS JOE (1998) - Далеко од савршеног, али баш онакав филм из деведесетих какве волим. Чуди ме да није допро до веће публике, бар међу људима које знам. Насловни јунак и људи из његовог окружења тешко беже од сумњиве прошлости и грчевито се хватају за нове прилике. Да ли ће их задржати и како ће се све завршити остаје да се види.
THE APARTMENT (1960) - Писано већ сто пута и у бар пет текстова, најбоља драмедија икада. Просто сам увек изнова у шоку колико је све фантастично, од сценарија, преко глуме, до режије.
MCCABE AND MRS. MILLER (1971) - Одличан необични вестерн Роберта Алтмана. Кристи и Бити користе хемију из приватног живота и то функционише стварно одлично, филм ми се свидео прилично више од очекиваног. Песме Леонарда Коена такође врхунски пасују уз комплетно меланхолично расположење и тон овог филма. Баш добар филм, нема шта.
L' ANEE DERNIERE A MARIENBAD (LAST YEAR AT MARIENBAD, 1961) - У бизарном, изолованом замку где се скупља некаква аристократија, човек се упознаје са женом и инсистира да ју је упознао прошле године. Ко ту шта памти, заборавља, сања и шта је истина? Од овог филма сам се сећао само најаве и наслова у Политици Експрес, али не памтим да сам га раније гледао, а ако и јесам, не бих га разумео. И даље је прилично конфузан (знам шта је у питању, не ради се ту о нечему превише збуњујућем, само је на моменте елиптичнији него што је потребно), али нисам баш купљен и не мислим да је нешто епохално у питању. Стандардна прича о проблемима у комуникацији и односима које градимо са другима, ништа специјално.
CRAZY RICH ASIANS (2018) - Солидна комедијица о класним разликама и разликама у навикама две породице које треба да се ороде. Проблеми настају кад се испостави да је једна од њих међу најбогатијима у држави. Некаква модерна варијанта филма "You Can't Take It With You" са пар смешњикавих сцена и добром улогом Мишел Јео која игра кеву оштроконђу. Мада, која њена улога није добра, жена је царица која разбија све живо.
VALHALLA RISING (2009) - Невероватно филмско искуство, визуелни угођај првог реда и нешто одлично на сваком замисливом пољу. Ретко неконвенционалан филм у данашње доба, има можда седам-осам страна куцаног текста, ако и толико, а све би било много неуспешније да не игра најбољи модерни европски, а могуће и светски глумац, Мадс Микелсен. Није филм за сваког, али сам стварно одушевљен и чудим се како је човек који је режирао ово и "Пушер" трилогију касније спао на оно што режира сада.
MADONNA'S SECRET (1946) - Париски сликар унајмљује моделе који завршавају мртви. Одлази у Њујорк да избегне контроверзу, али и тамо га сустиже прошлост. Прикладно мистичан ноар који има занимљиву премису, али режисер не успева да понови успех филма "Detour", споро је све то на моменте, а и разрешење је изразито незадовољавајуће. Срце му је на правом месту, али нисам задовољан, могло је све то концизније, јаче и упечатљивије.
MAN ON A TIGHTROPE (1953) - За дивно чудо, добар филм Елије Казана о власнику пропалог циркуса у окупираној Чехословачкој кога игра Фредрик Марч. Он већ дуго планира да бежи преко границе, али таман кад се створе услови, много ствари га кочи у тој намери. Није то не знам шта, али уживао сам, добра припрема за "На доковима Њујорка". Такође и добра екипа коју предводе Глорија Грејем, Тери Мур и Адолф Менжу.

МАЈ

HANYO (THE HOUSEMAID, 1960) - Уврнут филм у коме се композитор и жена му уваљују до гуше са новом служавком. Врло одважан филм за дато време уз све психосексуалне пиздарије које се дешавају. Само га кукавички и веома очигледно вештачки налепљени крај спречава да буде скроз-наскроз ремек-дело, али то не значи да га не треба гледати, напротив. Очигледна и несумњива инспирација за "Паразит".
ЗЛАТНИ ДЕЧКО (2022) - Баш тешко срање од филма, мада није да сам очекивао нешто више. Гледао сам због Дениса Мурића који ме купио у "Енклави" и "Ничијем детету" толико да ћу га гледати и даље, а и због Наде Шакић, коју ћу такође гледати и надаље. Има ту неких солидних глумачких тренутака од малог, као и за нијансу од брата талентованијег Бенчине (мада сам од њега вероватно и ја талентованији), али ничега нема довољно, сценарио шупаљ, друга половина потпуно празна, суштина никаква, а поједини глумачки избори јако дискутабилни. Стругар јесте млатио таксисте по Будви, али ми не улива никакав страх, а Булаја је тек трагикомичан. Није било чак ни неког доброг фудбала да повади ствари. Елем, још један у низу филмова који ме тера на питање ко га је одобрио и ко стоји иза тога у ФЦС-у и другим институцијама.
THE BATMAN (2022) - Већ сам рекао шта мислим овде. Има неких квалитета, ал' недоправљен.
CONVICTED (1950) - Осредњи ноар наслов са феноменалним Гленом Фордом и Милардом Мичелом у коме на правди Бога осуђени Форд временом постаје јак играч у ћорки, али управник оптимиста хоће да га реформише, па га запошљава као шофера, плус он стигне и да му се загледа у ћерку. Има још неких споредних делова приче које не бих да откривам, све у свему прилично бизарно и не превише меморабилно, али глума вади ствар и филм свакако треба гледати.
OLDEUBOI (OLDBOY, 2003) - Већ много пута одгледан и исхваљен, а реално ретко ко и не зна за њега, тако да немам шта специјално ново да кажем. Одличан филм, све је на изузетном нивоу.
NIGHT ON EARTH (1991) - Сасвим ОК филм и добре приче, ништа за памтити наредних тридесет година, али ипак и више него пристојно остварење. Неки од глумаца су у улогама на какве нисмо навикли од њих, а то увек волим да видим. Стари фанови Џармуша ће га волети вероватно још и више него што би требало.
THE GREAT FLAMARION (1945) - Просечан филм са баш добрим триом глумаца. Какав судар, Ерих фон Штрохајм и Ден Дурија, феноменалан кастинг. Међутим, прича је баш прозаична.
THE VELVET TOUCH (1948) - Радња је предвидива и има лошу брзину одвијања, тако да нема места неким огромним славопојкама, али је Роз Расел апсолутно савршена, као и остатак глумачке екипе. Сидни Гринстрит се јавља само у другој половини као насмејани полицајац свезналица, али је милина гледати га. Клер Тревор је такође фантастична као осумњичена жртва околности и несрећне љубави. Дијалог је сјајан и делује аутентично кроз цео филм, а крај је посебно изузетан, јер је то део филма на коме већина наслова посустане. Овде се то не дешава.
SHOW THEM NO MERCY! (1935) - Олуја приморава млади пар са бебом да скрене с пута и склони се у наизглед напуштену кућу, међутим тамо се налази група киднапера предвођена бескрупулозним Тобијем. Кратак и сладак рани гангстерај, углавном просечан филм, али види се да Ромеро баш ужива да глуми хуљу после година тумачења романтичних јунака. Није ово ништа посебно, али је идеално за напоран дан у који ипак хоћете да углавите и један филм.
MIDAREGUMO (SCATTERED CLOUDS, 1967) - Изврстан филм у коме човек који је ни крив ни дужан учествовао у фаталној саобраћајки преко исплате осигурања долази у контакт са женом жртве и након очекиваног антагонизма на почетку, међу њима крећу да се развијају емоције. Иако ово можда делује патетично, управо је један од великих квалитета то што све делује застрашујуће реалистично, у сваком тренутку сам веровао да је такав развој ситуације могућ, а то се веома ретко дешава. Легенде Јузо Кајама и Јоко Цукаса доминирају, препорука.
THE INVISIBLE MAN (1933) - Врло добар филм, одличан Клод Рејнс и за то време запањујући ефекти. Није то, наравно, филм да скренеш колико је добар и слично, али јесте добар и нема неких већих грешака које су биле типичне кад се праве нетипични филмови тог периода. Баш сам задовољан, сасвим се ОК и држи за филм од скоро деведесет година.
THE GREAT MOUSE DETECTIVE (1986) - Дизнијев миш Базил, јасно инспирисан Шерлоком Холмсом, и помоћник му Досон решавају један занимљив случај. Све је то сасвим ОК, волим да видим анимацију из осамдесетих више него 'леба да једем, а и сам филм је прилично занимљив.
HUSH...HUSH, SWEET CHARLOTTE (1964) - Није то ниво Бејби Џејн, али је и даље супер, не може Олдрич да омане превише. Кажу људи не ваља Оливија, али ја се не слажем, она је све умела и могла. Једна је ствар што је анимозитет са Џоан Крофорд у приватном животу учинио чуда и на филму, али сасвим је добар и овај други филм, а лепо је поново видети и злог Џоа Котена. Обожавам уводну насловну нумеру, скроз је прикладно језивкаста.
MYSTERIOUS INTRUDER (1946) - Пети филм из серије о Вислеру, солидан једночасовни програм о приватном детективу који жели да нађе једну девојку, да би онда био оптужен за убиство човека који га је унајмио. Следи све оно уобичајено за такву врсту филмова и није то уопште лоше. Неколико веома јаких имена вади ствар, мада је све јефтино и доста очекивано.
THE NORTHMAN (2022) - Егерс сценограф је одрадио одличан посао, док ме је Егерс сценариста и редитељ разочарао на више нивоа. Мада има добрих сцена, филм сјајно изгледа и неке улоге су јако добре, ипак све остаје недокувана апологија освете која рециклира познате приче боље од себе. Прича је права линија од тачке А до тачке Б која не нуди никакав развој карактера, еволуцију ликова нити било шта јединствено. Ипак, највеће грешке су непостојање упечатљивог хероја у оваквој причи и више него неимпресивни зликовац. Штоно кажу, изабраћу Конана из Варварина сваког дана и двапут недељом пре овога. Такође, велики "обрт" везан за лик Никол Кидмен је предвидив од почетка и такву лењост од Егерса нисам очекивао. Чекао сам да јој се ботоксирана фаца истопи под оним осветљењем. Ако желите бруталан и упечатљив викиншки филм који има значење, гледајте "Уздизање Валхале" са Мадсом Микелсеном. Са друге стране, постоје лепи моменти и сцене, нпр. Бјорк и Вилем Дефо имају своје тренутке, иако се појављују врло кратко, а Ања Тејлор-Џој је и физички и технички супер и занимљиво ју је било чути како покушава да псује на руском, мада бих рекао да оно са руским нема баш много везе. Постоје кратке секвенце неочекиваног хорора и неке добре борбе, али све је ту литл ту лејт и ово испада веома просечан дежа ви филм који само изгледа сјајно. Чујем да Егерс сада припрема римејк "Носфератуа", а овај филм бих препоручио за једно гледање ко воли, али сам на крају крајева изневерен и поред позитивних критика. Боље прочитајте Хамлета поново. 
THE ANDERSON TAPES (1971) - Релевантнији по изласку, пре пола века, просто зато што су сада методе за надзор и прислушкивање много савршеније. Но, никако не значи да филм нема шта да каже и да није добар, напротив. Ипак, иако сам му дао добру оцену, од њега су бољи и "The Hill" и "The Offence", тако да спада у доњу половину сарадњи Лумет-Конери.
YIN SHI NAN NU (EAT DRINK MAN WOMAN, 1994) - Не знам где ми је била глава да ово тек сад погледам, али супер је, баш ми се свиђа. Она врста филма коју волим да погледам кад не бих превише да размишљам и желим да се опустим. Мада, иако је комедија, има и озбиљних момената у класичном азијском маниру. Можда мало дуже траје за један у принципу лаганији филм, но дефинитивно има шта да се види, баш сам задовољан што сам гледао овај филм.
MY BLUEBERRY NIGHTS (2007) - Све сам већ рекао у претходном тексту, ок је то, али дефинитивно далеко најслабији филм Вонг Кар-Ваија. Кад се све сабере и одузме, сув просек.
CHINATOWN (1974) - Има на блогу маса објава у којима овај филм помињем, а има и посебан текст о њему, тако да се не бих сада посебно расписивао. Један од најбољих филмова у историји и један од најсавршенијих сценарија икад написаних. За мене филм без иједне мане.
EVERYTHING EVERYWHERE ALL AT ONCE (2022) - Ретко који филм у последње време је исхајпован као овај, а то у време овакве хајп машинерије где се свакакво ђубре диже у небеса заиста значи нешто. Не постоји практично нико коме се овај филм није свидео, па сам морао одмах да га оверим чим се појавио бољи снимак. Драго ми је што могу да кажем да је све апсолутно оправдано, јер је ово неизмерно шармантан, забаван и духовит филм лудачки брзог ритма који никога неће оставити равнодушним. У питању је филм о Кинескињи у Америци притиснутој разним егзистенцијалним бригама која упада у сулуду авантуру која је води у истраживање различитих универзума и живота које је могла да одживи, док све време покушава да заштити породицу и спаси свет. Звучи ненормално и звучи као нешто што ме савршено не би занимало, али ово је заправо изванредно промишљен и интелигентан филм где све што се дешава има смисао и значење. Човеку треба мало времена да се убаци у "мултиверс" свет и првих пола сата ћете се можда питати "шта ово гледам кад не знам ни да читам", али дајте филму времена да вас уведе у тај концепт и постаће бољи временом. Мишел Јео је жена која је у својој каријери мотором скакала на воз, клизила са кола у покрету где јој је Џеки Чен једва спасао главу, радила своје стантове као Бонд девојка и имала сјајне сцене борбе и акције у "Притајеном тигру, скривеном змају". Ипак, ово је улога њеног живота, она коју је рођена да игра. Поред акције ту је и драма и емоција и хумор и шта год желите, морала би бити у конкуренцији за све битније глумачке награде. Ки Хју Кван, мали из "Гуниса" који се враћа глуми после двадесетак година, као и легенда Џејмс Хонг, те Џејми Ли Кертис су такође изванредни. Одлично одглумљен, написан и режиран филм који пружа чисто филмофилско задовољство. Филм са девизом "што луђе и откаченије, то боље", која у овом случају одлично функционише. Од проблема бих издвојио то што се мало превише труди да досегне крај такав какав јесте и пред тај крај мало више чачка филозофију науштрб ствари које су му дотад боље ишле. Такође, мислим да би било добро да је 15-20 минута краћи, али заиста немам већих замерки и позивам вас да му се препустите. 
THE STORY OF QIU YU (1992) - Усред кинеске провинцијске запиздине, старешина села шутне човека у незгодно место и ми затим гледамо како се његова жена у поодмаклој трудноћи гега по селу од бирократе до бирократе и тражи правду и извињење за свог мужа, међутим у малој средини у којој дуго владају одређени односи, тешко је искамчити било шта. Трагикомичан филм Јиму Џанга о постепеном помућивању границе између правде и неправде, а човек зачас изгуби из вида шта је најважније. Није ово ремек-дело, али сам врло задовољан, јер успешно балансира и комедију и драму и сатиру и трагедију, а велики део терета на наизглед крхким леђима носи Гонг Ли. То чини заиста изванредно.
MUKO HADAN (2007) - Врло добар аниме, сјајна анимација за један новији филм, сасвим ОК прича и добре сцене борбе. Није то онај врх осамдесетих и деведесетих, али је одлично, ја сам врло задовољан. 
A WOMAN'S VENGEANCE (1948) - Сјајни наступи Шарла Бојеа, Џесике Тенди и Милдред Нетвик и сјајан Хакслијев сценарио. Неке фасцинантне сцене, попут оне са првом олујом. Међутим, прозаична и предвидива прича и преочигледан расплет доста кваре утисак.
LARCENY, INC. (1942) - Ништа специјално, нажалост, надао сам се Едвард Џи и млада Џејн Вајман извадити ствар, ово је један од ретких филмова где то није било могуће. Може се то погледати, није баш губљење времена, али је сув просек, може се комотно и прескочити.
LARS AND THE REAL GIRL (2007) - Гослинг и његова "ја бих да се упувам, али да се не чује" фаца овде функционишу изненађујуће добро и он демонстрира осетљивију страну, што доприноси солидној улози, колико је са њим то могуће. Најнереалнија ствар у целом филму није било то што је неко као он социјално неснађен и болно стидљив, нити што му је девојка пластична секс лутка. То је за мене била чињеница да су сви у заједници екстремно сусретљиви, љубазни и пуни разумевања, без иједне особе која би се инатила, била љута и бесна на њега због нечега или му покварила лутку само да се зеза с њим и повреди га. Људи нису толико дивни према људима и стварима које не разумеју. 
DO-GA-NI (2011) - Већ сам знао да су Гонг и Ју-ми добри, али деца су ме растурила. Филм који треба погледати, интригантна, фино одглумљена и мучна прича, прилично сам задовољан.
CHUNG HING SAM LAM (1994) - Писао сам већ у претходном тексту све. Неко је дао одличну дефиницију написавши да је ово савршен филм баш због тога што то није.
THE LONG HAUL (1957) - Солидан британски ноар, али нажалост, заиста ништа посебно. Константно је забаван, али док се одлучи шта жели да буде, пошао је у пет различитих праваца. Дајана Дорс је изванредна у овом делу каријере, па тако и у овом филму.
УСТАНИЧКА УЛИЦА (2012) - Прилично бедан филм, као што се и могло очекивати са Килетом у главној улози која је потпуно озбиљна. Довукли су и дртавог Шербеџију, али џабе.
MIMI WO SUMASEBA (1995) - Одличан аниме о младалачкој љубави ми је сјајно легао. Све је скроз уверљиво, добро написано и нацртано, а један од сценариста је и Хајао Мијазаки. На срећу, овог пута се не бави превише очувањем животне средине.
.45 (2006) - Безвезарија и готово катастрофа са Милом Јововић за коју ни сам не знам зашто ми је зазвучала довољно интригантно да је погледам. Баш делује јефтино са својим псеудодокументарним стилом и пробијањем четвртог зида, и баш ми није легао, за разлику од претходног. Мислио сам да би могло да испадне нешто попут оних инди филмова Ејбела Фераре, али преварио сам се.

ЈУН

SPALOVAČ MRTVOL (1969) - Познати филм о спаљивачу мртвих у Чехословачкој тридесетих који од мало чудног али релативно мирног и пристојног човека под утицајем нацизма и тибетанских учења постаје масовни убица у мисији да "спаси" душе убијених и пошаље их на бољи свет. Одлична црнохуморно-хорорична прича која гротескно делује зато што већина нас не би могла тако нешто ни да замисли, међутим филм је убрзо повучен из дистрибуције све до пада комунизма. Треба га погледати, Рудолф Хрушински стварно доминира.
THE INTRUDER (1962) - Вилијем Шетнер у белом оделу долази у мали расно осетљиви град, да тобоже спроведе реформу, а заправо да посеје семе веома дубоких подела које убрзо ни сам не може да контролише. Са једне стране одличан филм који веома смело и без задршке пуца и љуто оптужује, блатантно и неушећерено користећи речи и слике попут паљења крстова. Са друге стране, ипак је некако сувише прволопташки и за мој грош се сувише једноставно разрешава, те делује мало недовршен. Врло добар филм који због одређених мањкавости једва прелази просек, али свакако и доста храбро остварење.
THE PANIC IN NEEDLE PARK (1971) - Главна улога Ала Паћина пре кума. Добри су и он и Кити Вин као пар наркомана, али у неком тренутку сам изгубио интересовање, има деоница кад се баш вуче све то. Није лоше, али свакако није меморабилно као што покушава да буде. Кити је такође и баш лепа, уз све то, али жао ми је што се овај филм није боље примио.
ГАРАЖ (THE GARAGE, 1979) - Све што сам гледао од Елдара Рјазанова до сада ми је супер, фантастична комедија, подсећа мало на оне наше социјалистичке варијанте, одличан сценарио. Уживао сам, није то нешто најбоље на свету, али ми је баш одговарало, неколико пута сам се и грохотом насмејао, што се не дешава често.
FLAMING STAR (1960) - Неочекивано добар вестерн са Елвисом, додуше, изненађење траје само док не утврдите да је иза камере Дон Сигел, онда вам је јасно зашто. Прича је стара, дете из мешовитог брака не зна на коју ће страну кад Индијанци крену у напад, али је све то добро реализовано. Није ремек-дело, али гледа се са пажњом и интересовањем како ће све протећи. Уводна песма, а и музика уопште, је одлична.
RIOT IN CELL BLOCK 11 (1954) - Веома ненаметљив а веома пристојан филм, чак бих се усудио да кажем и један од најбољих затворских филмова уопште. Није ни чудо кад је иза камере Дон Сигел, а лепо је видети Невила Бренда (обично сведеног на ноар горилу) у тако сочној, великој улози. Кратко, слатко и концизно, баш добар филм чији је успех омогућио "Инвазију крадљиваца тела" коју годину касније.
THE PASSIONATE FRIENDS (1949) - Нека врста разраде и продужетка "Кратког сусрета", такође са Тревором Хауардом. Наравно, није у питању толико добар филм, али добар јесте, никад Дејвид Лин није режирао смеће. Клод Рејнс је, као и обично, издоминирао и вреди гледати филм само због његове улоге, на страну све остало што ваља.
NO NAME ON THE BULLET (1959) - Зачуђујуће добар, а врло мало познат вестерн са ратним херојем Одијем Марфијем у реткој, али врло доброј улози негативца. Хладнокрвни револвераш долази у мали град по мету коју је унајмљен да убије, а познат је по томе да жртве увек натера да прве потегну и тако их легално убија у самоодбрани. Супер је гледати како житељи постају прогресивно параноични јер свако од њих има непријатеље који су довољно добростојећи да унајме убицу који ће обавити посао. Тензија расте, а не зна се коме је убичин метак намењен. Иако је главни лик убица, он поседује одређену слојевитост, што одлично служи овом филму.
TAMAKO RABU SUTORI (2014) - Надао сам се да би могла бити једна од оних љубавних прича за памћење, али нажалост није. Све је то фино, али не добацује даље од просека, уз лака решења.
RIFF-RAFF (1947) - Почетна сцена је баш изузетна, па сам имао доста велика очекивања, што се на крају показало неоснованим, али свакако врло солидан ноар. Већ сам говорио да лоши и не постоје, овај је реално нека Б класа, али се и те како може погледати (а и треба).
DECOY (1946) - Уз "Detour", краљ Б ноара. Ништа у овом филму није величанствено, али толико је уврнуто да не можете да га не волите због тога што јесте. Шта све сценарио успева да смести у 76 минута трајања је право мало чудо. Џин Гили је један од највећих ноар зликоваца и најгорих жена које су се икад у неком ноару појавиле, а било је доста сумњивих. Има и јаку подршку свих укључених, иако ниједна од изведби није баш за пред кума. Ипак, све се одлично уклапају у читав филм, тако да их морате обожавати. Уживао сам у сваком минуту због једноставности, оригиналности и чисте лудости целе ствари.
STATION WEST (1948) - Овај је такође баш просек, али је занимљив јер је у питању ноар вестерн, не тако честа комбинација. Ту је неколико супертешкаша због којих се исплати гледати га. Пазите само имена - Дик Пауел, Џејн Грир, Рејмонд Бур, Бурл Ајвс, Агнес Мурхед, Стив Броуди, Том Пауерс - који су то великани.
LA RESA DEI CONTI (THE BIG GUNDOWN, 1967) - Веома добар вестерн Серђа Солиме у коме неумољиви човек од закона Ли Ван Клиф лови чпвека оптуженог за силовање и убиство дванаестогодишње девојчице, али као и увек у шпагети причама, није све како изгледа. Ово је један од најбољих скорова Енија Мориконеа ван Леонеовог опуса, а главни јунак је пун унутрашњих конфликта док цмека негативцце и постаје оруђе у рукама корумпираних аристократа, а ту је и вицкасти Томас Милијан код кога такође није све онако како изгледа. Ко воли овај жанр буквално нема ниједан разлог да не воли овај филм. Баш сам задовољан.
HUSTLE (2022) - Драго ми је што сведочим ренесанси Сендмена, а и ирационално волим спортске драме, тако да ми је ово легло, упркос мањкавостима. Прве реченице у филму су на српском и првих пет минута је ту Боби (био би ми дражи да је више професионални кошаркаш, а мање холивудски глумац, али you win some, you lose some). Такође је и музика феноменална.
МРАК (2022) - Три звездице за квалитет самог филма, пола више (а можда и цела) би ишла кад бих оцењивао наду да ће овај филм (уз "Енклаву", "Чекајући Хандкеа" и још неке) помоћи да се покрене озбиљна тема у нашој кинематографији о злочинима над народом на Косову и Метохији. Има овде доста тога за похвалити, пре свега што дефинитивно није снимљен још један антисрпски памфлет, већ се детаљно елаборира колики је страх у коме живи народ доле, додуше имам осећај да су овде ужаси само додирнути, а помиње се и незаинтересованост државе Србије за њихове судбине, па за то иде посебан плус, са све корумпираношћу наших званичника тамо и негативним светлом у ком су недвосмислено приказани амерички војници (додуше, са тим се није претеривало, вероватно да се не би затворила врата неких фестивала). Италијани су приказани значајно хуманијим. Није ово ништа специјално, али је велики помак напред и једино што се филму може замерити су наративни и стилски недостаци, никако национална неосвешћеност, што је право освежење. Глума је добра, посебна похвала за девојчицу, огромна улога и минутажа, а успешно одрађен посао, по мени. Штимац стандардан, увек је лепо видети Колета Ангеловског, макар накратко, а за Даницу Ћурчић нисам пре чуо, али обратићу пажњу (зашто је, за разлику од осталих наших глумаца, потписана на латиници? Можда се води као Данкиња). Оно што највише фали филму је конкретизација. Сценарио носи дебеле рукавице и плаши се да неког случајно не повреди. Терористи и кољачи имају имена и презимена, па тако ово није требало оставити само на нивоу апстрактног ужаса. Разумем ја универзалну метафору, али добро се зна да то од чега они страхују нису караконџуле нити некакве анђаме и дрекавци, већ ђаволи у људском облику. Такође, филм у средишњем делу баш значајно успори, па, иако није досадан, ипак би било боље да се нешто конкретније догађа сем што се понављају већ етаблиране ствари - да је лоше и ужасно, да се коље стока и пале куће, да никог није брига и да су сви отишли. Последњих петнаестак минута је добро, има чак и пар финих џампскерова, али сам очекивао још већи ударац у плексус и грло. Овако, све је некако прилично очекивано. Рекох, има се шта и похвалити и осудити, али добро је што се коначно кренуло са чешћим пројектима о овој теми и за то велико браво, као и за чињеницу да се унајмљују страни глумци за овакве ствари (па макар били и не нарочито познати). "Мрак" би могао да представља велики корак напред у смислу приближавања свету кроз шта наши људи на Косову и Метохији заправо пролазе. Фасциниран сам да је ФЦС заправо одобрио овај филм.
GOOD LUCK TO YOU, LEO GRANDE (2022) - Ништа специјално, али улога Еме Томсон издиже овај филмић мало изнад просека. Једна од њених бољих рола у последњих 20 година.
CRIMES OF THE FUTURE (2022) - Изузетно сам се радовао повратку Дејвида Кроненберга телесном хорору на велика врата, али нажжалост, ово његово чудо је слабо, неодлучно и никакво, тако да је у питању баш велико разочарење, тим пре што покушава да се прода као некакво монументално дело са не знам каквом поруком. Није ни близу тога, верујте, напротив.
KHANE-YE DOUST KODJAST (WHERE IS THE FRIEND'S HOUSE, 1987) - Први филм Абаса Кјаростамија, у коме се, на срећу, мануо превелике филозофије и описао велику муку обичног дечкића у потрази за кућом друга из разреда коме треба да врати свеску да га не би избацили из школе. Кроз крајње једноставну премису и пут протагонисте, редитељ отвара низ питања и скреће пажњу на низ проблема у друштву крајње сведеним средствима. Овде мали буџет није проблем, напротив, доприноси аутентичности. Није не знам какво ремек-дело, али препорука.
BEAVIS AND BUTTHEAD DO THE UNIVERSE (2022) - Све оно што се дало очекивати од једног Бивис и Батхед производа, и добро и лоше, мада је овде баш доста доброг. Фалила су ова два лудака и дебила, баш их дуго није било, да протресу мало ову учмалу сцену, мада, да се разумемо, нису у питању никакви огромни таласи. Онако, фина разбибрига и ништа више.
BA WANG BIE JI (FAREWELL, MY CONCUBINE, 1993) - Изванредно епско остварење које би се у слободнијем тумачењу могло назвати љубавно-историјским филмом, како себе назива "Отац на службеном путу". Ово је, ипак, раскошна и врло емотивна драма, препуна прикривених осећања, одличне глуме и музике. Све оно што носи одредница "кинеска епска драма" може се видети у овом филму и све углавном одлично функционише. Срам ме било што ово нисам гледао раније, баш сам доста пропустио, али никад није касно све надокнадити. Глумци су прва лига.
ЉУБАВНИ СЛУЧАЈ ИЛИ ТРАГЕДИЈА СЛУЖБЕНИЦЕ ПТТ (1967) - Све је то лепо и красно, али Макавејев претерује са уметањем лекарских опсервација, налаза и другог материјала, као да смо сви ми психијатри од којих се очекује да разумеју све импликације. Није да не ваља, али да је вредно толиких славопојки, па мени баш и није, не знам шта да кажем.
РАНИ РАДОВИ (1969) - Има ту покоји тренутак сувисле друштвене критике, поготово су одређене секвенце солидно уклопљене са оним песмама које сви знамо, али је у суштини филм тешка досада и срање, а тек ми није јасно шта је вредно Златног медведа (мада, имајући у виду неке друге наслове који су га освојили, ово је ремек-дело). Аосолутно ми је најзанимљивија Миља као веома добра риба (по ко зна који пут то пишем и говорим), а Драган и Милена су ми уренебесни са синхронизацијама (Гага је тих година позајмљивао гласове више него што је глумио). Солидан је то покушај на нивоу идеје, али је реализација прилично упитна.
ВИЛХЕЛМ РАЈХ: МИСТЕРИЈЕ ОРГАНИЗМА (1971) - Ово је већ нешто, Макавејев кроз сексуалност демонстрира комунистичко лицемерје, а у свему му усрдно помажу и изузетни глумци. Има и ту неких интелектуалних испразности и глупости, али будите сигурни да има и шта да се види. Ко воли овог контроверзног редитеља, зна да се очекивало баш овако нешто.

                                                                     ***

Шта рећи на крају, имао сам утисак да ће ово бити можда и рекордна година по броју одгледаних филмова, али могуће да ће засад врло слаби септембар то спречити. У сваком случају, биће и другог дела, па ћемо видети. Можда направим и неку топ листу у децембру. До читања.
























а великана.





























понедељак, 6. јун 2022.

Свет Вонг Кар-Ваија - ретроспектива

Частио сам себе блу-реј колекцијом од седам филмова Вонг Кар-Ваија за Васкрс. У питању је Критерион издање под називом "Свет Вонг Кар-Ваија", а с обзиром да сам већ гледао сваки од тих филмова, решио сам да после репризе напишем понешто о њима, с обзиром да је у питању један од омиљенијих ми живих редитеља уопште. Како сам у тренутку почетка писања овог текста гледао све његове филмове осим једног јединог на енглеском језику, одлучио сам да погледам и њега, те да у причу убацим и филмове који нису обухваћени колекцијом коју сам набавио. Тако да ће, ни криви ни дужни, они ретки који читају моје текстове имати прилику да виде шта мислим о комплетном стваралаштву овог синеасте. Обрађиваћу сваки филм понаособ, најпре седам наслова из колекције, а потом и остале по хронолошком реду, да бих на крају понудио и субјективно рангирање свих филмова из Кар-Ваијевог опуса. Дакако, почећу од неких општих цртица, као што увек и чиним, мада верујем да има људи који већ знају доста тога. Треба рећи да ћу у причу укључити само дугометражне филмове из простог разлога што кратке нисам гледао, као ни телевизијске ни друге уратке. Ако се икад догоди да комплетирам све, проширићу.

Вонг је рођен 1958. године и са пет година је са мајком емигрирао из Шангаја у Хонг Конг, док су отац који је био директор хотела, брат и сестра, остали код куће. Прилагођавање на нову средину му је тешко пало и није говорио нови језик до тринаесте године, али је све што је доживео оставило велики утисак на њега, па је тако неколико његових филмова смештено у шездесете. Завршио је графички дизајн и похађао курс за сценографију и режију при телевизији. Ипак, најпре се окушао као сценариста, а ментор му је био Патрик Там. Први сценарио пише 1982. године, а по сопственом мишљењу свој најбољи потписује 1987. године, управо за Тама, и у питању је филм "Коначна победа". Већ следеће године је режирао свој први филм "Док сузе падају" (As Tears Go By), али пре него што се пребацим на појединачне филмове, да видимо укратко које су то карактеристике Кар-Ваијевог стила о коме се толико прича и његовог филмског израза укратко. Понављам, онај ко чита овај текст вероватно је нешто и гледао, те је доста ствари већ и свестан, али добро је подсетити се. Углавном су у питању високо стилизовани филмови, емотивне приче које се баве пролазношћу и протоком времена, усамљеношћу и са протагонистима који жуде за повезивањем са другима и трагају за правом комуникацијом и правом љубављу, али им она често измиче због разноразних околности, немогућности проналажења себе у датом окружењу, историјском тренутку, поменутог лошег тајминга и слично. Због свега наведеног, структуре његових филмова су често елиптичне и нелинеарне, пуне сноликих сцена и секвенци. Мајстор је за коришћење симболизма и визуелних метафора за дочаравање расположења ликова док они чине наизглед сасвим обичне ствари. Увек користи специфично осветљење за своја дела, било да су у питању јарке, топле боје, мутњикави утуљени колорит или филтери, толико да се понекад чини да боје дају потпуно другу димензију сценама и самом филму. Више наратора у једном филму често пружа увид у осећања својих ликова, а гледаоцима омогућава да виде ствари из њихове перспективе, мада је доста тога саопштено и без речи, микроглумом. Овај редитељ често користи фриз-фрејмове, а многи необожаватељи му замерају што крајеви знају да му буду нагли, вишезначни и апстрактни. Ја, међутим, питам, шта је боље него интерпретирати сам за себе и сам одлучити шта се ком лику дешава. Наравно да се то не дешава увек, а то је углавном примедба људи који желе све нацртано и не би хтели превише да размишљају о ономе што су одгледали. 

Као и Ингмар Бергман, чије филмове јако цени, Вонг Кар-Ваи воли да ради са пробраном екипом глумаца којима верује и у које се може поуздати. Код њега су то пре свега легенде азијске кинематографије Тони Лунг Чиу-Ваи, Меги Ченг (Ман-јук), Лесли Ченг и Зији Џанг. Поменуте шездесете су толико утицале на њега да, чак и када му филмови нису смештени у тај период, они садрже хит песме из те деценије (нпр. "Happy Together" и "California Dreamin'). Јако је занимљиво да никада није похађао никакву филмску школу и да никада није сам написао сценарио ни за један свој филм, иако је пре свог првог режираног филма написао око шездесет сценарија, од којих је потписао једва десетак. Ни за своје ни за туђе филмове никада није радио са детаљно разрађеним сценаријима, сам рекавши да се код њега све своди на тренутке инспирације. Склоност ка импровизацији га често тера да пробија рокове и продужује писање и снимање, јер увек почне од концепта и једне сцене, па постепено наставља, често ни сам не знајући до самог краја како ће се све завршити. Често даје велике улоге певачима које воли, попут Феј Вонг, Норе Џонс и Леслија Ченга. Течно говори енглески и, попут Џека Николсона, скоро да не скида тамне цвиџе. У част сто година кинеског филма изабрано је сто најбољих филмова, а Вонг Кар-Ваи на тој листи има рекордних шест остварења, сва режирана у распону од једанаест година (1989 - 2000). Добио је гомилу признања, али о њима више кад будем причао о самим филмовима. Засад ћу поменути да је први Кинез који је добио награду за најбољу режију у Кану, где је био и председник жирија 2006. године. Председавао је и у Берлину 2013, као и у Пекингу 2018. године. Једном приликом је изјавио да је Дени Бојл једини савремени редитељ који му се свиђа, мада је чињеница, иако ретко говори о својим утицајима, да је гледао хиљаде и хиљаде филмова и да се може видети утицај разних редитеља на његов рад. Читао сам да га повремено пореде и са Годаром, али ја нисам видео неку посебну сличност, сем можда атмосфере у неким филмовима. Ако се мени дозвољава икакво качење етикета, ја бих Вонг Кар-Ваија назвао највећим филмским романтиком тренутно, и то не мислим на њањав, патетичан начин, него промишљен и једини прави. О чему год да се ради у његовом филму и кроз какве год ситуације да му пролазе ликови, у позадини свега је жудња за повезивањем и разумевањем, односно оним што права, смислена романса треба да подразумева. Контакт који превазилази површинско и телесно, веза која не води само испуњењу ниских побуда већ суштинском превазилажењу егзистенцијалних проблема укорењених у протагонистима, од усамљености до несналажења у времену и простору. Самим тим што не нуди лака решења, Вонг је за копље изнад већине. Време је да видимо шта је све замесио у својим филмовима и како су прошли. Понављам, најпре седам из моје блу-реј колекције, а потом и сви остали, па за крај рангирање.

AS TEARS GO BY (Wong Gok ka moon, 1988)

Први филм који је редитељ направио био је у неку руку условљен трендовима у националној кинематографији. У то време су на цени били гангстерски филмови, трилери и драме. Заправо је филмска индустрија Хонг Конга била на врхунцу и млади редитељи су имали задатак да је ту одрже. Филмове Џона Вуа са Чау Јун-Фетом не треба посебно представљати и Вонг Кар-Ваи је одлучио да се и он окуша у сличном миљеу, са фокусом на младе мафијаше. У питању је дефинитивно најконвенционалнији овог редитеља, тј. наслов који најмање подсећа на оно што зовемо његовим филмом, а опет је такође и финансијски најуспешнији филм који је режирао у сопственој земљи све до филма "The Grandmaster" 25 година касније. Ипак, то не значи да је у потпуности прошао без његових елемената, попут упечатљивог коришћења популарне музике и успореног снимка. Филм се може назвати варијацијом на тему Скорсезеових "Улица насиља", а један од ликова (онај импулсивнији) је очигледно базиран на Џони Боју кога игра Роберт Де Ниро. У питању је филм о нижем члану тријаде који постаје растрзан између бриге за младог, нестабилног пријатеља који константно упада у невоље и љубави према прелепој рођаки коју први пут упознаје и толико му се свиди да машта да напусти тај живот. Ко је гледао довољно сличних филмова, може отприлике да наслути куда све то иде и како се одвија. Док се не умешају емоције, нема много преиспитивања тог начина живота код главног јунака, међутим када на сцену ступи жена, он почиње да схвата да можда постоји још нешто осим слепе оданости "малом брату" кога треба вадити из буле сваки пут кад му се смркне пред очима, стављајући свој утицај као залог. Интересантно је гледати како Енди Лау од класичног жестоког момка коме је важан само посао постепено постаје меканији под утицајем осећања према Меги Ченг, према којој је такође у почетку груб и насилан. Џеки Ченг је изванредан као паљевина од које главни јунак нема мира и просто само чекате у коју ће наредну невољу упасти, чак и кад је наизглед све у реду. Меги је, као и увек, изузетна, право благо, просто нема тог човека који због ње не би све напустио и скрасио се негде далеко. Она је овде била још релативно неискусна, иако је била у индустрији већ четири године, ушавши непосредно после освајања другог места на избору за мис Хонг Конга. Ипак, овде је своја на своме, нема нешто превише захтевну улогу, али требало је натерати гледаоце да поверују да би она могла да преобрати главног јунака, и у томе је и те како успела. Кодекси и осећај обавезе према млађем колеги су велика препрека, а нада у боље сутра јалова, јер како и сам јунак каже у једном тренутку "За људе попут нас не постоји сутра". Глума је, дакле, одлична, али је у питању ипак филм који је за најмању нијансу једва изнад просека, пре свега због предвидивости и "обичности" у односу на остатак филмографије

Европски гангстери, млади или стари, су, поготово у класичним филмовима сви редом кул господа, елегантни мадрфакери које гледаоци желе да имитирају и људи који обични смртници желе да буду. У опасном свету се сналазе као рибе у води и то им је природно окружење. Гангстерско окружење код Вонг Кар-Ваија је прљаво, његови (анти)јунаци су социопате и/или психопате, углавном лишене моралних начела и он не оставља никакву дилему шта о том свету мисли. Наравно, може се осећати одређена врста емпатије према добро написаним ликовима, може се чак и желети да они успеју да се из тог пакла извуку, али већ се зна да овај редитељ никад није био оптимиста у класичном смислу речи. Његов први филм је, уз све мане, добар увод у оно што његове фанове очекује касније, а у 4К формату изгледа заиста одлично и било је пријатно поново га погледати.

DAYS OF BEING WILD (Ah Fei jing juen, 1990)

Ово је филм у коме је прослављени редитељ дефинитивно почео да успоставља стил о којем причам. Сам је говорио да је до краја живота могао да снима кримиће и гангстерске филмове по истом шаблону и буде успешан, али је хтео да снима оно што он жели и иза чега може да стане. "Дивљи дани" су значајни по више параметара - структурно - стилском (прва употреба преломљеног, нелинеарног тока, нарације из више углова, комплексне приче, и осталих елемената по којима ће касније бити познат), визуелном (прва од многих сарадњи са уваженим аустралијским директором фотографије Кристофером Дојлом) и естетском (време и његов пролазак као један од кључних мотива у целој филмографији, овде оличен кроз многе кадрове сатова). Ово је такође и први филм у неконвенционалној трилогији коју још чине и филмови "In the Mood for Love" и "2046", као и први у коме је сарађивао са Тонијем Лунгом (тј. како они кажу, Лангом). Због техничких проблема и захтевности коришћења замућене палете боја снимање се протегло на две године, иако је хонконшка продукција обично прилично брза. Оно што је јако занимљиво је да је, сем првог, сваки филм Вонг Кар-Ваија доживљавао сличну судбину - ништа специјално на домаћим благајнама, а потом ревалоризација након успеха на страним фестивалима и код њихових критичара. Место збивања је Хонг Конг шездесетих, толико битан период за редитеља, у коме неколико ликова покушава да оствари односе са битним им особама и дође до каквог-таквог смирења и среће, али им она константно измиче у вртлогу речи неизговорених у право време, те времена које је прошло и више се не враћа. Главни јунак је слаткоречиви плејбој који заводи жене, најпре Ли-Жен (Меги Ченг) коју слама његова неозбиљност, а потом и другу, Мими, кабаре играчицу која се свиђа и његовом пријатељу кога, наравно, не примећује. Он највише жели да успостави везу са биолошком мајком након што му жена која га је одгајила, бивша проститутка, саопшти да га није родила. Након што оде на Филипине да је тражи, друга полази за њим, док прва проналази неку утеху у полицајцу који жели да буде морнар, а патролира код њеног радног места. И његов живот ће се касније на Филипинима преплести са животом главног јунака, а заједничко свима је да не воде живот какав желе, већ хоће нешто (или некога) надохват руке, а тако далеко. То је та вечита чежња код Вонг Кар-Ваија и његових јунака који никако да се ухвате за реп због разних фактора, обично ван своје контроле. Меланхолија и тихи жал који их обузимају док трагају за смислом су заиста за филмске сладокусце. Увек фали та једна реч, тај један поступак, тај један телефонски позив који би могли потпуно да промене стање ствари. А можда се то и не би десило, али то незнање дуго прогања. Редитељ има фантастичан увид у психологију несигурних ликова који нам овде пружа на тањиру, а не може се не уживати, јер је свако од нас некада могао са њима да се поистовети. Свако од нас је некад био заглављен у неком лошем односу и вези, пропуштао прилике и мало му је фалило да се све разреши како треба, или како ми мислимо да треба. Уз уникатну фотографију и музику о којој не треба трошити речи, добијамо јединствено филмско искуство.

Глумци су, као и увек код овог редитеља, заиста изванредни и готово ћете заборавити да гледате филм, толико све реално изгледа (наравно, ако не рачунамо редитељеву ониричку естетику која чини да све изгледа крајње варљиво, као и начин на који ликови пролазе кроз живот). Несрећни Лесли Ченг је сјајан у главној улози, на лицу му се може прочитати бол који доживљава његов лик, као и исконска жеља за прихватањем. Сада легендарна Карина Лау пре снимања је отета и мучена од стране гангстера, а много тога што је тада осећала је пренела и на овај филм, дајући себе целу и креирајући сјајну улогу. А шта рећи о Меги Ченг и Ендију Лауу, пару из претходног филма? Као и првопоменути пар, у питању су легендарна имена хонконшке сцене и њихове улоге су у складу са тим, иако то још нису били. Просто је невероватно колико је требало домаћој критици да почне да цени овај филм и њему да успостави статус који данас има. Малтене је на први поглед јасно да је у питању феноменална ствар и можемо само жалити што се пројекат који је био планиран због неуспеха на благајнама није остварио. Наставак је требало да буде са Тонијем Лунгом који се појављује у последњој сцени, али је редитељ део те приче касније пренео на друге филмове. Што се тиче преноса, рекао бих да је филм у овом издању значајно светлији и зеленији, али свакако ми је драго што постоји појачано издање ових наслова, Вонг је то и те како заслужио својим умећем.

CHUNGKING EXPRESS (Chung Hing sam lam, 1994)

Следећи филм "Пепео времена" се протегао на неколико година, између осталог и зато што га је редитељ радио без готовог сценарија, па је блокаду искористио да у року од два месеца заврши овај пројекат и тако се мало растерети, а требало је и да испуни уговор за други филм. Овде имамо две одвојене (а опет на известан начин повезане) приче о два полицајца која се, сваки на свој начин, боре са болним раскидом. Први одлучује да сачека месец дана купујући сваки дан конзерве ананаса, њене омиљене хране, са истеком рока по истеку месеца. У међувремену долази у контакт са загонетном женом која носи карактеристичну плаву перику и шверцује дрогу. Обоје покушавају да из својих ситуација извуку највише што могу, што није баш лако, нарочито у њеном случају, након што један посао крене наопако. У другој причи, полицајца оставља девојка стјуардеса, а девојка којој се допада, радница у снек бару где често једе, покушава да га разведри. Међутим, калифорнијски сан није лако досањати, а бар-ресторан остаје као симбол онога што је могло бити и што се могло десити (или можда још увек може). Замене за праву везу се траже кроз места, храну и све остало, а очајничко држање за прошлост и одржавање илузија спречава могућност било каквог контакта који није површински. Некада нешто смислено наизглед дође надохват руке, али остаје изгубљено у меланхолији и носталгији које су тако перфектно ухваћене у овом филму. Сви ми трагамо за неким авионом који ће нам омогућити да побегнемо од лоших успомена, али он обично стигне касно или не стигне уопште. Редитељ то одлично разуме и, као и у већини својих филмова, демонстрира да "је сваки човек увек на губитку" (мада то можда овде и није толико пластично приказано као у неким другим његовим остварењима). Шест коришћења култног хита "California Dreamin'" говоре сама за себе. Два различита директора фотографије, Ендру Лау (читаоци ненавикнути на хонконшку кинематографију ће полудети од силних Лауова и Ченгова) и поменути Кристофер Дојл, су прелепо усликали филм, како смо уосталом и навикли. Фрагментарна структура и повезивање путем монолога су овде већ постали готово карактеристични за Вонга који на тај начин може публици да пренесе потребне емоције на изузетан начин. Он овде већ показује завидно мајсторство, иако је у питању био тек трећи или четврти његов филм (пошто је упоредо радио на два наслова). Прочитао сам да је неко негде назвао овај филм пропуштеним љубавним шансама у форми музичког спота. Иако га не бих сводио само на ту једну реченицу и сматрам да је далеко више од тога, тај опис је свакако веома близак истини. Доста близак француском Новом таласу, овај филм преноси запањујуће широку палету емоција у једва преко сат и по времена и фасциниран сам ониме што је Вонг успео да изнедри за тако кратко време (другу причу је написао за један дан, комплетирајући сценарио током паузе за Нову годину). Поновила се стара прича и филм није избриљирао код куће, али јесте напољу, а није ни чудо што се његова годаровска енергија допала баш Квентину Тарантину.

Он је постигао специјални договор са "Мирамаксом" који му је омогућио да покрене своју компанију само да би дистрибуирао овај филм широј публицци. О глуми више и не треба трошити речи, Такеши Канеширо и Тони Лунг су расковали као двојица полицајаца, а Бриџит Лин (која се вратила из превремене пензије да би радила са Вонг Кар-Ваијем) и Феј Вонг, дотле позната као певачица, су такође биле одличне. Вонгова је отпевала и верзију песме  "Dreams" која се може чути у филму. Једноставна и јединствена елегија о љубави и губитку је током свог двадесетосмогодишњег постојања освојила гледаоце широм света. Линову зову Гретом Гарбо из Хонг Конга и она то потпуно заслужује, а Вонгову мандаринском Мадоном. Сјајна вожња, одлична забава, енергија која се не виђа често и филм који се тешко заборавља. Оне хаотичне слоу моушн сцене лудачког темпа у првој причи би можда биле претеране на ма којој другој локацији, али по свему што сам прочитао о Хонг Конгу, тамо се живот одбија веома сличном брзином. Пренос је поново одличан и нисам уочио неке разлике сем другачије уводне и завршне шпице. Заиста одлично искуство и реприза која ми је била потребна, а да то нисам ни знао. Дефинитивно постоји нешто што одговара мом сензибилитету у овим филмовима и баш се повезујем са њима, што можда и није баш добро.

FALLEN ANGELS (Do lok tin si, 1995)

"Пали анђели" је по филм који је по првобитном плану требало да представља трећу причу у структури "Чанкинг експреса". Међутим, Вонг није хтео да тај филм траје предуго и мислио је, када је завршио рад на две постојеће приче, да су оне довољне за филм. Зато је несуђену трећу причу преточио у посебан филм који се такође састоји из две овлаш повезане приче (свакако повезаније него оне из претходног филма). У њима се преплићу судбине неколико ликова из хонконшког подземља предвођених убицом који жели да се повуче, поготово након што упозна жену у Мекдоналдсу, притом несвестан да је жена која му даје задатке и ради са њим до ушију заљубљена у њега. У њеној згради живи јунак друге приче, мутави одбегли затвореник који упознаје девојку која тражи његову помоћ у лоцирању жене због које је момак оставио (за коју се испоставља да је она коју је упознао убица). Свако за себе кроз потенцијалну везу са предметом своје наклоности тражи излаз из лошег окружења, лоше ситуације у којој се налази и лошег живота уопште. За разлику од претходног филма који се махом дешава по дану и у коме преовлађују светле боје, овде су готово све сцене ноћне и у питању је вероватно најстилизованији Вонгов филм, са гомилом џамп катова, тј. временских скокова и широкоугаоних снимака, те крупних планова протагониста. Један критичар је написао да редитељ користи толико тих својих карактеристичних елемената да практично иде до ивице самопародије. Ја не бих ишао толико далеко, али дефинитивно је у питању филм у коме се највише користи све што сам већ набројао као карактеристике његових остварења. Његови јунаци чезну за другачијим животом, најчешће оличеним у некој особи за коју сматрају да ће им донети смирење, али, као и увек, они попут Смедеревца назад више не могу а напред немају куд. Вонг Кар-Ваи је говорио о повезаности овог филма са "Чанкинг експресом", рекавши да су одређени ликови и те како међусобно замењиви, те да треба гледати оба филма у цугу за комплетну слику. Уосталом, други полицајац из претходног филма има исто име као и мутави криминалац, тумачи га исти глумац (Такеши Канеширо), његов затворски број се поклапа са бројем његове значке и помиње љубавну причу из претходног филма. Стога је једина разлика између њих занимање, иако се нигде децидно не помиње да је исти лик у питању. "Пали анђели" су чудна комбинација, у смислу да је то филм са можда и највише комичних момената, а са друге стране међу најнасилнијим и најмрачнијим Кар-Ваијевим филмовима. Град је толико препун злочина и туге да готово делује као место из дистопијских романа, а предњачи сага о убици и његовој партнерки која садржи неке од најтрагичнијих сцена редитељевог опуса. Можда овај филм нема ту ноту вечите усамљености као нека друга његова остварења, али зато садржи  можда и најболније сцене које је икада режирао. Такође је у питању остварење изузетно брзог темпа и ритма, рокенрол филм попут "Чанкинг експреса", али са изузетно спорим сценама и кадровима када треба уживати у стилу изнад супстанце. Леон Лаи и Мишел Рајс су изванредни у својој трагичности, док је део са Канеширом и Чарли Јенг нешто слабији, али не заслугом глуме.

Иако су Вонг Кар-Ваи и Кристофер Дојл уложили велики напор да се овај филм визуелно веома разликује од њихове претходне сарадње и у томе успели, наративно може да делује као more of the same, што бар мени није деловало најбоље у сваком тренутку. Знам, то је његово буњиште и његов универзум, он цео живот снима такве филмове, али нешто (нарочито у том сегменту са Канеширом и Јенговом) није успело да ме дирне на исти и бољи начин као његови претходни филмови. То, наравно, никако не значи да је овај филм лош, јер и слабији Вонг је један од највећих редитеља деведесетих, ако не и највећи. Морам да признам да је нешто мање добром утиску вероватно допринела и чињеница да сам давно гледао овај филм први пут, а да му нови трансфер у коме сам га сад репризирао доста квари утисак. Заправо је у питању једини филм од седам из овог издања за који није вредело дати паре. Слика је растегнута, некако неприродно исечена, све је провучено кроз јак зелени филтер (нешто попут оног мокраћа-жутог срања у "Осмом путнику 3"), а чини ми се да су и одређене сцене измењене из црно-белих у колор и обрнуто, или ми се можда само приснило. Филм као филм је то што јесте, не може бити много упропашћен, али кад сам се са десет година размака сетио да је нешто толико другачије (а сада путем јутјуба то и потврдио), то онда заиста квари утисак. Још једном понављам, филм је и даље веома добар и свакако га треба гледати, само ће на мојој субјективној листи на крају бити нешто мало ниже.

HAPPY TOGETHER (Chun gwong cha sit, 1997)

Пре него што пређем на оцену самог филма, можда је битна мала дигресија да спадам у конзервативно традиционалне људе, односно да се уклапам у већину стереотипа кад се говори о томе "како мали Ђокица другосрбијанац из круга двојке замишља конзервативно традиционалне", наравно не у смислу "неће шетати" или било чега екстремног, већ више у томе да ми је тешко препустити се без икаквог отклона и посматрати геј везу у неком филму као нешто најнормалније. То сам донекле успео са "Планином Броукбек", упркос неким премелодраматичним сегментима, али поготово са "Срећни заједно". Готово да не могу да се сетим ниједног филма у коме је боље дочаран раскол у вези, била она хомо или хетеро, све захваљујући јединственом стилу Вонг Кар-Ваија. Он је због ситуације са Хонг Конгом и Кином тада одлучио да сними филм у иностранству, а определио се за Аргентину због наклоности писцу Мануелу Пуигу (овај филм је лабава адаптација његовог дела које је заправо детективски роман). Снимање је трајало четири месеца, а отегло се чак и више него обично због уобичајених ствари. Кристофер Дојл је одрадио савршен посао у приказивању отуђења, изолације и хроничне, свепрожимајуће усамљености, осећаја неприпадања и неуклапања. Наравно, намећу се питања и сексуалности, расе, идентитета, плус је неизбежно тумачити филм и у светлу поменутих догађаја између Хонг Конга и Кине тих година. Но, пре свега је у фокусу другачија реакција на разлаз и борба са новонасталом ситуацијом двојице учесника. Свако се на свој начин носи са њом, у складу са сопственим карактером, а иако је видљива чињеница да су код обојице осећања још увек и те како присутна, још је видљивије да су неповратно удаљени. Изнова фасцинира умешно коришћење популарне музике у Вонговим филмовима, а енглески наслов је, наравно, настао по великом хиту из шездесетих чија се верзија чује на самом крају филма и савршено му пристаје. Наслов се може тумачити као крајњи степен ироније (Филип Вишњић би видео да они нису срећни заједно), а може се расправљати и о интерпретацији и значењу среће и шта она значи у ком контексту. Битно је увек имати где да се вратиш и бити у миру са самим собом. Клаустрофобично окружење, изоштреније у црно-белој техници која се односи на период самотније прошлости, а мутније у садашњости са филтерима, попут успомена које су увек ту негде кад су други важни људи у нашем животу. Може се бити у замци и прошлости и садашњости, а једно од склоништа је водопад, стваран колико и митски, како у чијем уму и пред чијим очима. Овај филм ће протећи изузетно брзо и учинити да се у његовом свету изгубите, баш као што то чине и ликови. Иако је у питању геј веза и то бисте можда очекивали, овде нема ничега чистог и углађеног, напротив. Од прљавих, застарелих соба до крвавих и пијаних тренутака и схватања да нам вишеструко враћање истој особи са којом не треба да будемо неће донети срећу. Мора се опрати крв и наставити даље, другог избора нема, а и не треба да га буде.

"Срећни заједно" је филм о томе како се може бити стравично усамљен у огромној гомили људи. Двојица глумаца су искидали улоге и заиста дали све од себе, а Тони Лунг је прихватио улогу на основу лажног сценарија, тек по слетању у Аргентину је сазнао да треба да снима слободне сцене. Савршен је као стабилнији од двојице јунака, као и Лесли Ченг који је у многоме искористио свој несређен живот као инспирацију. Ченг Чен је такође одличан у споредној улози, а његов део приче је дописан док се користила пауза кад је Лесли отишао на концертну турнеју. Филм је освојио много награда у Хонг Конгу, али је и Вонг Кар-Ваи набо најбољег режисера у Кану и био номинован за Златну палму. Иако је било и негативних коментара и критика, па и одређене контроверзе, филм је остао упамћен по добрим стварима и званично је признат од геј заједнице као један од филмова који најзрелије третира њихове проблеме. Вонг Кар-Ваи је рекао да не би волео никакве ограде и да се ту ради о пре свега о односу две особе које су стицајем околности обе мушког пола и да би исто тако било ко могао да се нађе у тим улогама. Како год да се схвати и тумачи и шта год да су му теме, "Срећни заједно" остаје одличан филм који говори о свима познатим осећањима и, иако не оставља добар укус у устима, мислим да је упечатљиво искуство.
Што се тиче трансфера, искрено, оригинала се нисам ни сећао, али видим по јутјубу да су боје значајно промењене у већини сцена, фрејминг измењен а монолог са самог краја скраћен.

IN THE MOOD FOR LOVE (Fa yeung nin wa, 2000)

Ово је један од оних вечних филмова и остварења које су лична карта свог редитеља шта год након њих режирао. Чак и највеће филмске аналфабете морају знати за овај филм, а чак и ја, који се у највећем броју случајева разликујем у мишљењу од општег консензуса, морам признати да ми је он број један у опусу редитеља чије готово све филмове неподељено обожавам. Прича о његовом настанку је доста компликована, па се њоме нећу много ни бавити. За почетак ћу рећи само да је снимање измештено из Пекинга у Макао кад су кинеске власти захтевале да виде готов сценарио, а Вонг га, као и увек, није имао. Овај филм је и почетак отуђења између њега и Кристофера Дојла, с обзиром да је због петнаестомесечног снимања Аустралијанац морао да одбије многе друге пројекте, да би на крају коначно отишао и био замењен Пинг Бин Лијем и Пун-Лунг Кваном. Кад се слична ствар десила и код наредног филма, више нису сарађивали. Тешко је објаснити колико је у овом филму све готово савршено, од визуелног угођаја, преко приче, до коначног утиска који оставља. Пре него што кажем нешто детаљније, вреди рећи да се редитељ Алехандро Ињариту 2020. године сетио првог пута када је видео филм у Кану 20 година раније, рекавши да је након пројекције ходао са женом у тишини десет минута, да би се зауставили поред плаже и обоје почели неконтролисано да јецају. То га је, по сопственим речима, подсетило зашто је постао редитељ. Да подсетим, радња је смештена у Хонг Конг шездесетих година двадесетог века, где су секретарица Су Ли-жен и новинар Чау Мо-ван комшије у претрпаној згради лишеној сваке приватности. У нестабилној атмосфери, готово свакога дана се срећу у ходнику и суво размењују учтивости, док не схвате да су њихови супружници уплетени у љубавну аферу. То их зближава и тера да се преиспитују, глумећи ситуације у којима су се нашли њихови изабраници, док не постане очигледно да и њихова међусобна осећања почињу да узимају маха. Шта сада и како се изборити са ситуацијом? 
Како ће се све одмотати, они који су гледали већ знају, а они који нису, нека пожуре. Ма шта ја писао, не могу да дочарам стварни квалитет овог филма, прожетог прелепим сликама и предивном музиком која не излази из главе. Сваки кадар има своју сврху, од начина снимања, преко боја, до чињенице да се прељубницима никада не виде лица. У тако конзервативној држави бујање осећања према заузетој особи, нарочито у окружењу које је као замка, може донети само проблеме. Вонг Кар-Ваи још једном демонстрира изузетно мајсторство бришући оштру границу између стварности и глуме и не допустивши нам да будемо сигурни јесу ли се силни интимни тренуци између двоје јунака икада заиста одиграли. Једино знамо да су њих двоје заиста заљубљени, но, у поменутом окружењу и свету, ни они сами не могу то да прихвате. Управо та збуњеност коју осећамо јер не можемо ни у шта бити сигурни (сем у оно најважније) раздваја овај филм од свих других. Такође, оно што се често превиђа када се прича о овом филму је да се он дешава у много дужем периоду него што се можда чини. Једна од многобројних техника коју Вонг Кар-Ваи користи је управо та разређеност догађаја за које нам се чини да су линеарни. Ти расути моменти су скупљени и повезани у носталгичној успомени, не само на љубав него и читаво то време. Љубав је ту само кроз једва ухватљиве моменте, попут фотографије која служи као успомена и у вези с којом више памтимо осећања него неке детаље.

Због тога је за мене ово више филм о сећањима него о самој љубави, чак се догађаји не морају увек исто реинтерпретирати, јер је у меморији све варљиво. Једино што је сигурно је да је осећање постојало и да су успомене и те како живе, после свих година које су, док се трепнуло, прохујале. Међутим, управо ти пролазни моменти који наизглед делују не много битно чине те године вредним памћења, а упркос свему, њихово време је постојало и имало значење. Тајна остаје закопана и након краја, али гледаоца ово искуство неповратно мења. Све је испало заиста фантастично и тешко је објаснити колико добро све функционише, од кадрова и фотографије, преко сценарија и режије до глуме, нарочито двоје главних глумаца. Стари сарадници редитеља, Тони Лунг и Меги Ченг, су заиста дали све од себе да филм буде какав јесте. Није увек све било лако, Ченгова је дуго и мукотрпно снимање упоредила са прехладом која никако да прође, што није далеко од истине, имајући у виду да је фризирање и наношење шминке, заједно са другим визуелним припремама трајало пет сати свакога дана. Она је током снимања променила четрдесетак хаљина, будући да у свакој сцени носи различиту, а Вонг је, захваљујући честим импровизацијама и променама, једва успео да у року од недељу дана измонтира филм за канску премијеру, снимивши и крај у том периоду. Наслеђе филма је за причу, редовно се налази на листама најбољих и заслужио је сваку награду, а заправо их нема много (најзначајније су Цезар за страни филм и награда за најбољег глумца у Кану). Једно од оних остварења коме је суђено да постане класик. У преносу су се заиграли бојама, па су многи делови зеленкастији, што је ужас. 

2046 (2004)

2046 је последњи део поменуте незваничне трилогије у којој су још и "Дивљи дани" и "Расположени за љубав", а у неку руку наставак другог филма. Док Тони Лунг и Меги Ченг репризирају улоге из претходног филма, Карина Лау репризира улогу Мими из првог. Радња се надовезује на претходни филм и прати наставак приче Чау Мо-Вана који се враћа из Сингапура у Хонг Конг да напише књигу. Наслов се односи на број собе у којој је био у претходном филму, а такође и на годину пред коју се завршава самостални статус Хонг Конга који од предаје од стране Британаца треба да траје педесет година. Главни јунак покушава да се носи са ситуацијом у којој се нашао након догађаја из претходног филма помоћу многих афера по повратку у Хонг Конг, где је за сваку од жена са којом ступа у контакт резервисан део приче. Постоји и СФ сегмент везан за годину из наслова која у књизи коју пише представља собу која враћа изгубљене успомене и за којом трагају усамљеници, где нема туге и бола и из које се нико не враћа (Земља је повезана железничком мрежом). Наравно, сегменти су нелинеарни и испретурани, па филм није увек најлакши за праћење и помаже ако сте упознати са претходна два (Вонг позива да се заједно гледају ради потпунијег утиска), мада се сваки може гледати и посебно. Рекао бих да је особени редитељ овде у свом најопуштенијем издању и естетски и наративно, па је склепао причу користећи остале филмове из трилогије и повезавши им радње, уз љубавно писмо научно-фантастичним филмовима и писање као бег од лоше стварности. Све је фрагментарно и апстрактно, све су приче које се преклапају и циклуси догађаја који се понављају. Од човека који је у претходном филму дао све што је имао, Чау Мо-Ван је претворен у човека који одбија све што други (тј. друге) имају и нуде њему. Ово је сиров и груб филм, за разлику од претходног, јер тиха и суптилна осећања више не играју. Свесно наношење бола самом себи и непостојање обзира за бол других. Овде осећања не гуше конвенције, овде их гуши себична окрутност. Кар-Ваи у овом филму миксује све живо што је икад покушао на техничком плану, да не помињем дуплирање ликова, приче унутар приче и масу других зајебанција. И поред све те збрке филм тече глатко и неосетно, уз гомилу елегантних сцена пуних сноликих кадрова. Љубав у овом остварењу је запањујуће слојевита, али, после свега и у околностима какве јесу, не може бити срећна. Сви су савршени у својим улогама, жао ми је што се Меги Ченг појављује само у флешбеку, али Зији Џанг (поред свих осталих преквалитетних имена попут Гонг Ли и Феј Вонг) успева да буде срце филма и демонстрира невероватне емоције у улози Баи Линг (у стварном животу постоји глумица са истим именом). "2046" је можда раскалашан и наизглед кул филм, баш као и његов главни јунак, али је у исто време неподношљиво тужан и јединствено болан. На крају делује као незаокружена целина са доста идеја које не затварају ток радње на конвенционалан начин, али то може бити само намера редитеља, никако случајност. Ваљда не постоји прост одговор кад су јака осећања у питању, било срећна или тужна. Од њих се на неко време може побећи кроз писање, али докле и колико, то је већ друго питање. Теме су изузетно компликоване и тешко да се може дати једноставан одговор. Овај филм то ни не покушава, већ само нуди неке алтернативе и све оставља гледаоцу на процену. Иако не зависи увек све од нас, наши избори нам обликују живот.

Наравно, опет треба поменути и компликовану продукцију, снимање је трајало четири године, а филм је на одредиште стигао само пар сати пре предвиђене одложене канске премијере 2004. године. Први је филм у историји фестивала који је стигао тако касно да су промене распореда биле неопходне. Вонг Кар-Ваи је добио позив да премијеру одржи на фестивалу у Њујорку, али је одбио јер то физички није било могуће извести. Снимање је такође било прекидано и због епидемије сарса, а занимљива ствар се десила када је таблоидни фотограф помоћу мита ушао на локацију у хотелу и направио сет слика. Кад су процуреле, Вонг Кар-Ваи је наредио да се сет поново изгради, а фотограф је осуђен на три месеца затвора због корупције. Кроз различите верзије сценарија су пролазили и ликови плаћеног убице са Тајланда, као и футуристичког поштара (кога је требало да игра главни глумац). Пошто се слична прича из претходног филма поновила са директором фотографије Кристофером Дојлом који је отишао након бројних одлагања, он и редитељ више нису сарађивали. У питању је, наравно, и последња сарадња са Меги Ченг која се повукла 2013. године. Остале звезде које сам поменуо су такође одрадиле сјајан посао и ако можете да издржите хаотични наратив, овај филм и те како има шта да каже. Што се трансфера тиче, осим благе разлике у фрејмингу, сенкама и топлини боја, нема неких великих одступања. 

Пошто је ово последњи филм у овом делу, рећи ћу само да упркос томе што бар два филма изгледају нешто лошије (превасходно "Пали анђели"), овај бокс сет и те како вреди пара. Поздрављам труд и рестаурацију филмова по одобрењу самог Вонг Кар-Ваија, ваљда је и битно видети филмове онако како је редитељ и намеравао да их прикаже. Једина замерка ми је што нису укључене и оригиналне верзије, па шта ко воли, нек изволи. Помало ми је и жао што нису укључена и преостала три филма о којима ћу писати у последњем делу текста, верујем да не би изискивали труд који није могуће уложити, да се бар у једном сету има све комплетно. Но, ко зна шта се планира у будућности, видећемо. За сада нисам чуо да су неки нови филмски пројекти у плану редитеља, посветио се раду на телевизији и радиће две серије (по ИМДБ-у је прва чак и завршена, иако се о њој ништа не зна), а друга је тек најављена гангстерска сага у Кини и Америци седамдесетих година прошлог века. По мени, шта год он потписује, треба одгледати, па ћу било шта од тога чекати са нестрпљењем. Но, ред је да сада кажем нешто и о преостала три дугометражна филма која нису ушла у овај Критерионов избор.

ASHES OF TIME (Dung che sai duk, 1994)

Веома је тешко писати о филму "Пепео времена" на уобичајен начин, јер је и тај филм све само не уобичајен и "нормалан". Сниман је две године у редитељевом уобичајеном маниру и све се толико отегло да је у једном тренутку и сам заблокирао и узео двомесечну паузу да би себи поправио креативност радом на потпуно новом филму, склепавши "Чанкинг експрес" у том периоду, и то сјајно. Вратио се на посао и комплетирао овај чудан филм, да би четрнаест година касније избацио нову верзију због губитка оригиналних негатива. Филм је скраћен за 7-8 минута и доста је критикован, пре свега због (кажу) лоше ремастеризације, лошег енглеског превода и промењене музике. Ја сада напомињем да сам гледао само ту верзију која је једина и доступна на европском тржишту, а не оригиналну биоскопску, нити сам читао књигу којој филм претходи. Једино могу да отклоним сумњу у музику која је по мени фантастична. Ред је да сада кажем и нешто о филму. У питању је пет вињета, тј. пет прича повезаних путем једног лика и кроз годишња доба која се смењују у филму. Тај лик је цинични и сломљени Ујанг Фенг који живи усред пустиње и посредник је за повезивање људи који наручују убиства и мајстора мача вољних да их за паре почине. Филм кроз приче о људима са којима се среће говори и о њему и, хуманизујући га, објашњава како је постао оно што јесте, зликовац без могућности за искупљење. Кроз пет временских деоница у егзилу, Фенг прича приче о неузвраћеним љубавима и храбрим  делима својих клијената, притом, наравно, патећи и сам. Филм је изразито елиптичан и варљив, мада, када га гледате неколико пута, и није толико тежак за праћење, ма колико се таквим у почетку чинио. На први поглед изгледа да је у средишту вуксија аспект и епски елеменат филма, за које ја не поричем да су важни, али, ако сам нешто досад схватио о Кар Ваи-Вонгу, то је да је код њега увек у средишту свега љубав или бар покушаји њеног остваривања, неретко у немогућим условима. "Летење са мачевима", како један мој познаник дефиниса вуксија поджанр, је споредни део приче. Центар су љубавне приче, један кроз један, тачније њихова варљивост и неодрживост, тровање прошлошћу и успоменама и махом неуспешни покушаји да се од свега тога отргнемо. Дакле, још један дан у канцеларији за Вонга. Фотографија је изванредна, музика првокласна, а стилизација ће, заједно са збуњујућим наративом, сигурно одбити неке људе јер све изгледа превише артси-фартси. Међутим, ако сте навикли на редитељеве емотивне ролеркостере, ако је оно што он обично доноси ваша шоља чаја, погледајте ово отвореног ума и гарантујем да ће вам се свидети. Писати о томе колико су његови глумци добри је прилично беспредметно - они су фантастични у дочаравању тих сломљених ликова који кроз оно што им се дешава мењају животни пут, а и сами се мењају, али остају емотивно и духовно неиспуњени. У питању су људи дефинисани по томе како се повезују са другима и шта према њима осећају. У овој огољеној романси главни су њихови нагони који их терају не само да у складу са њима поступају (или их потискују), него да по њима и живе. Овај елегантан филм ми је пружио уживање првог реда, надам се да ће и вама.

Не чуди што су мишљења критике била подељена, од хвалоспева који су филм назвали интелигентном реимагинацијом (не само књижевног дела, које је на филму потпуно измењено и окренуто за 180 степени, него и поджанра уопште, са све преплетима), до ужасних критика који су говорили о претенциозности и погубљености редитеља који је много хтео и започео, а мало тога успео. Ја једино могу да препоручим да му дате шансу уколико сте љубитељ овог редитеља, а шта ћете ви из свега закључити и како ће вам све лећи остаје на вама. Ипак, поштено би било да вас упозорим да, осим што је ово један од мојих омиљених Вонг Кар-Ваијевих филмова, у питању је, без сумње, једна од његових најтужнијих прича, а то би онима упознатим са његовим опусом требало нешто да каже. Међутим, и поред свега, за мене је овај филм био невероватно искуство.

MY BLUEBERRY NIGHTS (2007)

Ово је први и засад једини филм који је Вонг Кар-Ваи режирао на енглеском језику и са глумцима са енглеског говорног подручја. У питању је роуд муви драма о девојци која се после болног раскида на неко време зближава са власником локалног кафића, да би потом кренула на самопреиспитујући пут по Америци где на местима где застаје и отпочиње нови живот о животу (и, наравно, љубави) учи од разних ликова које упознаје. У питању је заправо продужена адаптација кратког филма који је редитељ снимио на почетку каријере. Верзија којом је отворен кански фестивал 2007. године је била дуга сат и педесет минута, док је класична верзија пуштена у биоскопе петнаестак минута краћа. Прича је првобитно била планирана као један од сегмената остварења у коме се преплићу три приче о храни (једна од њих је иницијално била и прича која је касније прерасла у "In the Mood for Love"). Вонг Кар-Ваи је наставио праксу ангажовања певачица чију музику воли у глумачким задацима у његовим филмовима. Овде је тако било са Нором Џонс која је хтела да узме неки час глуме, али је он, који је написао улогу Елизабет са њом на уму, инсистирао да то не учини и тако буде природнија. Морам одмах рећи да ми овај филм најмање лежи од читавог његовог опуса, иако је ОК и дефинитивно га треба погледати, нарочито ако сте обожавалац. Нема везе што он најмање наликује на Вонгове остале филмове (иако има неке сличне елементе), чак бих и волео да видим нешто потпуно другачије од њега. Нема везе ни што су му остали филмови толико инхерентно азијски да му је сигурно тешко изместити ствари ван тог миљеа и то се види у филму (иако човек већ деценијама течно говори енглески и одлично влада језиком па конструкције не делују чудно). Јасно је да се боље сналази у свом окружењу, али није ни то у питању. Просто и једноставно, материјал није довољно занимљив и нисам се нашао довољно инволвираним у све сегменте филма као што је случај са буквално сваким другим остварењем овог редитеља. Тих неколико вињета и епизода које се наслањају једна на другу ме једноставно нису довољно увукле да бих писао хвалоспеве. Све је то сасвим пристојно и глума ми понајмање смета (добра је и екипа поред Норе, Џуд Ло, Рејчел Вајс, Дејвид Стретхерн, Натали Портман), али кад се све заврши, изазива ми прилично бледу и равнодушну реакцију, а кад се то деси са Кар-Ваијем иза камере онда знате да нешто није баш како треба. Можда је и добро што једном у животу нисам могао да се саживим са ликовима из његовог филма, мада треба знати да је ово без сумње његов најблажи и најбезазленији филм (опет, говорим у односу на остатак филмографије). Дакле, добро је што је скраћен на једва преко 90 минута, све друго би било превише, јер морам подвући да је на плану приче прилично скроман. Покушава он ту неке своје старе трикове са кључевима као симболима, али с обзиром на причу коју филм нуди, заиста је све то доста танко. Подвлачим још једном, и слабе филмове овог редитеља треба гледати, али као да му излазак ван кутије није баш пријао.

Филм је прелепо усликан, све лепо изгледа, неонска светла, барови, ресторани, казина, одвија се ту доста више него што ми можемо да замислимо, али не могу да се отмем утиску да ова Американа и није баш најаутентичнија. Кажем, можда то и није била намера, али мора да буде интересантно. Није проблем одржати пажњу тих сат и по и Нора Џонс се стварно доста труди, али баш ме није вукло да сазнам шта ће на крају бити ни са њом ни са осталим ликовима. Класична mixed bag ситуација и филм у коме се доста ствари може ценити (а и треба), али има и онога што треба искритиковати. Морам рећи да се овде баш примећују те измене у последњи час, иначе типичне за Вонг Кар-Ваија. Преласци из сцене у сцену и из сегмента у сегмент не делују толико флуидно као у осталим његовим филмовима. Не знам да ли ће и неки наредни филм бити на енглеском, али од кључне је важности изабрати интересантнију причу за адаптацију или нешто са другачијом динамиком од овога. У питању је филм који треба да се погледа, али тешко да ће ме у скорије време обузети жеља за репризом, што је иначе карактеристично за готово све друге филмове овог режисера. Ма колико да су емотивно разорни, увек ми дође да их брзо поново погледам. "Моје ноћи од боровнице" једноставно немају толики квалитет по мом мишљењу.

THE GRANDMASTER (Yi dai zong shi, 2013)

Још један филм заглављен у продукцијском паклу, као што је и уобичајено за Вонг Кар-Ваија. Биопик о мајстору винг чуна и Брус Лијевом учитељу Ип Мену је био најављен десетак година пре него што је коначно угледао светлост дана, а у међувремену је изашло неколико познатих филмова о истом човеку. У монтажи је прошло годину дана пре него што је редитељ био задовољан, а у процесу снимања је главни глумац, Тони Лунг (а ко други), ломио руку два пута. Он је тренирао четири сата дневно да би се спремио за ову улогу. Филм наравно нуди и политичко-историјски контекст тог времена који је од великог значаја за дешавања у њему. Он доноси уобичајену атмосферу по којој је редитељ познат, филм одише прелепим сликама, а режија је на врхунском нивоу, све тече лагано и тај артси стил је душу дао за борилачки филм, иако борилачке вештине номинално нису баш Кар-Ваијево двориште. Треба поменути да читав сензибилитет борби и цео вуксија аспект некако успева да буде потпуно другачији од оног код Јиму Џанга и Анга Лија, а ипак буде потпуно очаравајући. Не бих рекао да је у питању филм о самом Ип Мену, нити о винг чун вештини, него о емоцијама у поменутом контексту политичких и историјских превирања. Насловни херој је често сведен на споредни лик који нам тиме омогућује богатији увид у догађаје око њега, тако постајући мање грандиозан и више налик обичном човеку. Тони Чиу-Ваи Лунг је феноменалан - он није Дони Јен, али пружа изузетну и дубоку студију карактера, нудећи нам тако легендарног мајстора који може бити и један од нас. Ипак, емотивна срж филма и његово срце је Зији Џанг и њена неописиво болна улога у којој она свој лик, док га воде љубав и освета, боји таквом осетљивошћу и рањивошћу да је то тешко описиво простим језиком. Њена класична лепота и лице модела дају могућност Вонг Кар-Ваију и његовом директору фотографије за неке од најлепших кадрова у каријерама - тренутак када јој се она једна суза скотрља низ образ је без сумње за антологију. Упркос томе што је необично хронолошки правилан за свог редитеља и доста лак за праћење, овај филм ипак на моменте може да делује хаотично и има ошамућујући ефекат. У сваком случају, свакако је прелеп и ако знате шта да очекујете од његовог редитеља, врлине му без великог напора далеко надмашују мане. Поред свега, јасно ми је зашто никад неће бити нечија шоља чаја - може деловати споро и досадно, може се чинити предугим и често ставља акцију у други план, разумем и прихватам све те аргументе, али и даље је по мени у питању одличан филм. Верзија за америчко тржиште је скраћена на 108 минута и убачена су објашњења, док је оригинална верзија (коју сам и ја гледао и коју препоручујем) дуга 130 минута. Изгледа Харви Вајнстин није веровао у когнитивне способности своје публике, али у овом филму треба уживати ако вам се допадне. Костими, сценографија, елегантни успорени снимци - све је на свом месту и све доприноси визуелној снази филма, да не помињем да су акционе сцене заиста сјајне. Рекох већ, уз "Док сузе падају", ово је Вонгов најтрадиционалнији и најмање елиптичан филм, а и финансијски најуспешнији.

Ко воли овог редитеља и не сметају му борилачке вештине, уживаће. Упркос свему што сам досад написао, ово није најбољи, па можда чак ни један од најбољих филмова овог редитеља. Ипак, у питању је одлично, визуелно раскошно и интелектуално стимулативно остварење пуно стила и са две изузетне улоге. Чак и када у ретким случајевима ради са врло великим буџетом као овде, Вонг Кар-Ваи прави филмове особеног стила и то је јасно видљиво од првог кадра. Брзо увлачи гледаоца у свој свет и допушта му да буде посматрач догађаја који воде причу. Свако треба за себе да просуди да ли му прија и лежи прилично револуционарни поступак да у филму о тако познатој и вољеној личности насловног хероја често ставља у други план, наглашавајући, као што сам већ рекао, његову људску димензију, али и ону митску, постигнуту легендарним статусом који ужива. Ипак, ако се погледа лик Зији Џанг који балансира чежњу, усамљеност, освету и неузвраћену љубав, јасно је да је она лик кроз који се све прелама и који осликава Вонгове главне преокупације. Одвојте два сата и свакако погледајте филм, бар ћете несумњиво уживати у визуелном аспекту.

Како на крају дефинисати овог великог редитеља, пре него што пређем на рангирање његових филмова? Неко је у наслову једног клипа дао можда и најбољу одредницу Кар-Ваијевог уметничког израза назвавши га филозофом самоће. Ја ћу га назвати и господарем пропуштених прилика, доктором носталгичне прошлости, професором погрешног тајминга, примаријусом промашених љубави, иконом меланхолије и легендом речи неизговорених када је требало. А можда је све то предугачко - можда је довољно само рећи да је у питању велемајстор филма и ништа више, а бити велемајстор филма и ништа више у његовом послу значи бити све (Звонко Михајловски, прим. аут).

                                                                
                                                                            ***

Следи рангирана листа десет дугометражних филмова које је режирао која је, дакако, потпуно субјективна и веома тешка за састављање када сте велики обожавалац као што сам ја. Надам се да ће се некоме свидети филмови које сам препоручио ако ико уопште и прочита све до краја.

10. МY BLUEBERRY NIGHTS
9. AS TEARS GO BY
8. THE GRANDMASTER
7. FALLEN ANGELS
6. HAPPY TOGETHER
5. 2046
4. DAYS OF BEING WILD
3. CHUNGKING EXPRESS
2. ASHES OF TIME (REDUX)
1. IN THE MOOD FOR LOVE