понедељак, 6. јун 2022.

Свет Вонг Кар-Ваија - ретроспектива

Частио сам себе блу-реј колекцијом од седам филмова Вонг Кар-Ваија за Васкрс. У питању је Критерион издање под називом "Свет Вонг Кар-Ваија", а с обзиром да сам већ гледао сваки од тих филмова, решио сам да после репризе напишем понешто о њима, с обзиром да је у питању један од омиљенијих ми живих редитеља уопште. Како сам у тренутку почетка писања овог текста гледао све његове филмове осим једног јединог на енглеском језику, одлучио сам да погледам и њега, те да у причу убацим и филмове који нису обухваћени колекцијом коју сам набавио. Тако да ће, ни криви ни дужни, они ретки који читају моје текстове имати прилику да виде шта мислим о комплетном стваралаштву овог синеасте. Обрађиваћу сваки филм понаособ, најпре седам наслова из колекције, а потом и остале по хронолошком реду, да бих на крају понудио и субјективно рангирање свих филмова из Кар-Ваијевог опуса. Дакако, почећу од неких општих цртица, као што увек и чиним, мада верујем да има људи који већ знају доста тога. Треба рећи да ћу у причу укључити само дугометражне филмове из простог разлога што кратке нисам гледао, као ни телевизијске ни друге уратке. Ако се икад догоди да комплетирам све, проширићу.

Вонг је рођен 1958. године и са пет година је са мајком емигрирао из Шангаја у Хонг Конг, док су отац који је био директор хотела, брат и сестра, остали код куће. Прилагођавање на нову средину му је тешко пало и није говорио нови језик до тринаесте године, али је све што је доживео оставило велики утисак на њега, па је тако неколико његових филмова смештено у шездесете. Завршио је графички дизајн и похађао курс за сценографију и режију при телевизији. Ипак, најпре се окушао као сценариста, а ментор му је био Патрик Там. Први сценарио пише 1982. године, а по сопственом мишљењу свој најбољи потписује 1987. године, управо за Тама, и у питању је филм "Коначна победа". Већ следеће године је режирао свој први филм "Док сузе падају" (As Tears Go By), али пре него што се пребацим на појединачне филмове, да видимо укратко које су то карактеристике Кар-Ваијевог стила о коме се толико прича и његовог филмског израза укратко. Понављам, онај ко чита овај текст вероватно је нешто и гледао, те је доста ствари већ и свестан, али добро је подсетити се. Углавном су у питању високо стилизовани филмови, емотивне приче које се баве пролазношћу и протоком времена, усамљеношћу и са протагонистима који жуде за повезивањем са другима и трагају за правом комуникацијом и правом љубављу, али им она често измиче због разноразних околности, немогућности проналажења себе у датом окружењу, историјском тренутку, поменутог лошег тајминга и слично. Због свега наведеног, структуре његових филмова су често елиптичне и нелинеарне, пуне сноликих сцена и секвенци. Мајстор је за коришћење симболизма и визуелних метафора за дочаравање расположења ликова док они чине наизглед сасвим обичне ствари. Увек користи специфично осветљење за своја дела, било да су у питању јарке, топле боје, мутњикави утуљени колорит или филтери, толико да се понекад чини да боје дају потпуно другу димензију сценама и самом филму. Више наратора у једном филму често пружа увид у осећања својих ликова, а гледаоцима омогућава да виде ствари из њихове перспективе, мада је доста тога саопштено и без речи, микроглумом. Овај редитељ често користи фриз-фрејмове, а многи необожаватељи му замерају што крајеви знају да му буду нагли, вишезначни и апстрактни. Ја, међутим, питам, шта је боље него интерпретирати сам за себе и сам одлучити шта се ком лику дешава. Наравно да се то не дешава увек, а то је углавном примедба људи који желе све нацртано и не би хтели превише да размишљају о ономе што су одгледали. 

Као и Ингмар Бергман, чије филмове јако цени, Вонг Кар-Ваи воли да ради са пробраном екипом глумаца којима верује и у које се може поуздати. Код њега су то пре свега легенде азијске кинематографије Тони Лунг Чиу-Ваи, Меги Ченг (Ман-јук), Лесли Ченг и Зији Џанг. Поменуте шездесете су толико утицале на њега да, чак и када му филмови нису смештени у тај период, они садрже хит песме из те деценије (нпр. "Happy Together" и "California Dreamin'). Јако је занимљиво да никада није похађао никакву филмску школу и да никада није сам написао сценарио ни за један свој филм, иако је пре свог првог режираног филма написао око шездесет сценарија, од којих је потписао једва десетак. Ни за своје ни за туђе филмове никада није радио са детаљно разрађеним сценаријима, сам рекавши да се код њега све своди на тренутке инспирације. Склоност ка импровизацији га често тера да пробија рокове и продужује писање и снимање, јер увек почне од концепта и једне сцене, па постепено наставља, често ни сам не знајући до самог краја како ће се све завршити. Често даје велике улоге певачима које воли, попут Феј Вонг, Норе Џонс и Леслија Ченга. Течно говори енглески и, попут Џека Николсона, скоро да не скида тамне цвиџе. У част сто година кинеског филма изабрано је сто најбољих филмова, а Вонг Кар-Ваи на тој листи има рекордних шест остварења, сва режирана у распону од једанаест година (1989 - 2000). Добио је гомилу признања, али о њима више кад будем причао о самим филмовима. Засад ћу поменути да је први Кинез који је добио награду за најбољу режију у Кану, где је био и председник жирија 2006. године. Председавао је и у Берлину 2013, као и у Пекингу 2018. године. Једном приликом је изјавио да је Дени Бојл једини савремени редитељ који му се свиђа, мада је чињеница, иако ретко говори о својим утицајима, да је гледао хиљаде и хиљаде филмова и да се може видети утицај разних редитеља на његов рад. Читао сам да га повремено пореде и са Годаром, али ја нисам видео неку посебну сличност, сем можда атмосфере у неким филмовима. Ако се мени дозвољава икакво качење етикета, ја бих Вонг Кар-Ваија назвао највећим филмским романтиком тренутно, и то не мислим на њањав, патетичан начин, него промишљен и једини прави. О чему год да се ради у његовом филму и кроз какве год ситуације да му пролазе ликови, у позадини свега је жудња за повезивањем и разумевањем, односно оним што права, смислена романса треба да подразумева. Контакт који превазилази површинско и телесно, веза која не води само испуњењу ниских побуда већ суштинском превазилажењу егзистенцијалних проблема укорењених у протагонистима, од усамљености до несналажења у времену и простору. Самим тим што не нуди лака решења, Вонг је за копље изнад већине. Време је да видимо шта је све замесио у својим филмовима и како су прошли. Понављам, најпре седам из моје блу-реј колекције, а потом и сви остали, па за крај рангирање.

AS TEARS GO BY (Wong Gok ka moon, 1988)

Први филм који је редитељ направио био је у неку руку условљен трендовима у националној кинематографији. У то време су на цени били гангстерски филмови, трилери и драме. Заправо је филмска индустрија Хонг Конга била на врхунцу и млади редитељи су имали задатак да је ту одрже. Филмове Џона Вуа са Чау Јун-Фетом не треба посебно представљати и Вонг Кар-Ваи је одлучио да се и он окуша у сличном миљеу, са фокусом на младе мафијаше. У питању је дефинитивно најконвенционалнији овог редитеља, тј. наслов који најмање подсећа на оно што зовемо његовим филмом, а опет је такође и финансијски најуспешнији филм који је режирао у сопственој земљи све до филма "The Grandmaster" 25 година касније. Ипак, то не значи да је у потпуности прошао без његових елемената, попут упечатљивог коришћења популарне музике и успореног снимка. Филм се може назвати варијацијом на тему Скорсезеових "Улица насиља", а један од ликова (онај импулсивнији) је очигледно базиран на Џони Боју кога игра Роберт Де Ниро. У питању је филм о нижем члану тријаде који постаје растрзан између бриге за младог, нестабилног пријатеља који константно упада у невоље и љубави према прелепој рођаки коју први пут упознаје и толико му се свиди да машта да напусти тај живот. Ко је гледао довољно сличних филмова, може отприлике да наслути куда све то иде и како се одвија. Док се не умешају емоције, нема много преиспитивања тог начина живота код главног јунака, међутим када на сцену ступи жена, он почиње да схвата да можда постоји још нешто осим слепе оданости "малом брату" кога треба вадити из буле сваки пут кад му се смркне пред очима, стављајући свој утицај као залог. Интересантно је гледати како Енди Лау од класичног жестоког момка коме је важан само посао постепено постаје меканији под утицајем осећања према Меги Ченг, према којој је такође у почетку груб и насилан. Џеки Ченг је изванредан као паљевина од које главни јунак нема мира и просто само чекате у коју ће наредну невољу упасти, чак и кад је наизглед све у реду. Меги је, као и увек, изузетна, право благо, просто нема тог човека који због ње не би све напустио и скрасио се негде далеко. Она је овде била још релативно неискусна, иако је била у индустрији већ четири године, ушавши непосредно после освајања другог места на избору за мис Хонг Конга. Ипак, овде је своја на своме, нема нешто превише захтевну улогу, али требало је натерати гледаоце да поверују да би она могла да преобрати главног јунака, и у томе је и те како успела. Кодекси и осећај обавезе према млађем колеги су велика препрека, а нада у боље сутра јалова, јер како и сам јунак каже у једном тренутку "За људе попут нас не постоји сутра". Глума је, дакле, одлична, али је у питању ипак филм који је за најмању нијансу једва изнад просека, пре свега због предвидивости и "обичности" у односу на остатак филмографије

Европски гангстери, млади или стари, су, поготово у класичним филмовима сви редом кул господа, елегантни мадрфакери које гледаоци желе да имитирају и људи који обични смртници желе да буду. У опасном свету се сналазе као рибе у води и то им је природно окружење. Гангстерско окружење код Вонг Кар-Ваија је прљаво, његови (анти)јунаци су социопате и/или психопате, углавном лишене моралних начела и он не оставља никакву дилему шта о том свету мисли. Наравно, може се осећати одређена врста емпатије према добро написаним ликовима, може се чак и желети да они успеју да се из тог пакла извуку, али већ се зна да овај редитељ никад није био оптимиста у класичном смислу речи. Његов први филм је, уз све мане, добар увод у оно што његове фанове очекује касније, а у 4К формату изгледа заиста одлично и било је пријатно поново га погледати.

DAYS OF BEING WILD (Ah Fei jing juen, 1990)

Ово је филм у коме је прослављени редитељ дефинитивно почео да успоставља стил о којем причам. Сам је говорио да је до краја живота могао да снима кримиће и гангстерске филмове по истом шаблону и буде успешан, али је хтео да снима оно што он жели и иза чега може да стане. "Дивљи дани" су значајни по више параметара - структурно - стилском (прва употреба преломљеног, нелинеарног тока, нарације из више углова, комплексне приче, и осталих елемената по којима ће касније бити познат), визуелном (прва од многих сарадњи са уваженим аустралијским директором фотографије Кристофером Дојлом) и естетском (време и његов пролазак као један од кључних мотива у целој филмографији, овде оличен кроз многе кадрове сатова). Ово је такође и први филм у неконвенционалној трилогији коју још чине и филмови "In the Mood for Love" и "2046", као и први у коме је сарађивао са Тонијем Лунгом (тј. како они кажу, Лангом). Због техничких проблема и захтевности коришћења замућене палете боја снимање се протегло на две године, иако је хонконшка продукција обично прилично брза. Оно што је јако занимљиво је да је, сем првог, сваки филм Вонг Кар-Ваија доживљавао сличну судбину - ништа специјално на домаћим благајнама, а потом ревалоризација након успеха на страним фестивалима и код њихових критичара. Место збивања је Хонг Конг шездесетих, толико битан период за редитеља, у коме неколико ликова покушава да оствари односе са битним им особама и дође до каквог-таквог смирења и среће, али им она константно измиче у вртлогу речи неизговорених у право време, те времена које је прошло и више се не враћа. Главни јунак је слаткоречиви плејбој који заводи жене, најпре Ли-Жен (Меги Ченг) коју слама његова неозбиљност, а потом и другу, Мими, кабаре играчицу која се свиђа и његовом пријатељу кога, наравно, не примећује. Он највише жели да успостави везу са биолошком мајком након што му жена која га је одгајила, бивша проститутка, саопшти да га није родила. Након што оде на Филипине да је тражи, друга полази за њим, док прва проналази неку утеху у полицајцу који жели да буде морнар, а патролира код њеног радног места. И његов живот ће се касније на Филипинима преплести са животом главног јунака, а заједничко свима је да не воде живот какав желе, већ хоће нешто (или некога) надохват руке, а тако далеко. То је та вечита чежња код Вонг Кар-Ваија и његових јунака који никако да се ухвате за реп због разних фактора, обично ван своје контроле. Меланхолија и тихи жал који их обузимају док трагају за смислом су заиста за филмске сладокусце. Увек фали та једна реч, тај један поступак, тај један телефонски позив који би могли потпуно да промене стање ствари. А можда се то и не би десило, али то незнање дуго прогања. Редитељ има фантастичан увид у психологију несигурних ликова који нам овде пружа на тањиру, а не може се не уживати, јер је свако од нас некада могао са њима да се поистовети. Свако од нас је некад био заглављен у неком лошем односу и вези, пропуштао прилике и мало му је фалило да се све разреши како треба, или како ми мислимо да треба. Уз уникатну фотографију и музику о којој не треба трошити речи, добијамо јединствено филмско искуство.

Глумци су, као и увек код овог редитеља, заиста изванредни и готово ћете заборавити да гледате филм, толико све реално изгледа (наравно, ако не рачунамо редитељеву ониричку естетику која чини да све изгледа крајње варљиво, као и начин на који ликови пролазе кроз живот). Несрећни Лесли Ченг је сјајан у главној улози, на лицу му се може прочитати бол који доживљава његов лик, као и исконска жеља за прихватањем. Сада легендарна Карина Лау пре снимања је отета и мучена од стране гангстера, а много тога што је тада осећала је пренела и на овај филм, дајући себе целу и креирајући сјајну улогу. А шта рећи о Меги Ченг и Ендију Лауу, пару из претходног филма? Као и првопоменути пар, у питању су легендарна имена хонконшке сцене и њихове улоге су у складу са тим, иако то још нису били. Просто је невероватно колико је требало домаћој критици да почне да цени овај филм и њему да успостави статус који данас има. Малтене је на први поглед јасно да је у питању феноменална ствар и можемо само жалити што се пројекат који је био планиран због неуспеха на благајнама није остварио. Наставак је требало да буде са Тонијем Лунгом који се појављује у последњој сцени, али је редитељ део те приче касније пренео на друге филмове. Што се тиче преноса, рекао бих да је филм у овом издању значајно светлији и зеленији, али свакако ми је драго што постоји појачано издање ових наслова, Вонг је то и те како заслужио својим умећем.

CHUNGKING EXPRESS (Chung Hing sam lam, 1994)

Следећи филм "Пепео времена" се протегао на неколико година, између осталог и зато што га је редитељ радио без готовог сценарија, па је блокаду искористио да у року од два месеца заврши овај пројекат и тако се мало растерети, а требало је и да испуни уговор за други филм. Овде имамо две одвојене (а опет на известан начин повезане) приче о два полицајца која се, сваки на свој начин, боре са болним раскидом. Први одлучује да сачека месец дана купујући сваки дан конзерве ананаса, њене омиљене хране, са истеком рока по истеку месеца. У међувремену долази у контакт са загонетном женом која носи карактеристичну плаву перику и шверцује дрогу. Обоје покушавају да из својих ситуација извуку највише што могу, што није баш лако, нарочито у њеном случају, након што један посао крене наопако. У другој причи, полицајца оставља девојка стјуардеса, а девојка којој се допада, радница у снек бару где често једе, покушава да га разведри. Међутим, калифорнијски сан није лако досањати, а бар-ресторан остаје као симбол онога што је могло бити и што се могло десити (или можда још увек може). Замене за праву везу се траже кроз места, храну и све остало, а очајничко држање за прошлост и одржавање илузија спречава могућност било каквог контакта који није површински. Некада нешто смислено наизглед дође надохват руке, али остаје изгубљено у меланхолији и носталгији које су тако перфектно ухваћене у овом филму. Сви ми трагамо за неким авионом који ће нам омогућити да побегнемо од лоших успомена, али он обично стигне касно или не стигне уопште. Редитељ то одлично разуме и, као и у већини својих филмова, демонстрира да "је сваки човек увек на губитку" (мада то можда овде и није толико пластично приказано као у неким другим његовим остварењима). Шест коришћења култног хита "California Dreamin'" говоре сама за себе. Два различита директора фотографије, Ендру Лау (читаоци ненавикнути на хонконшку кинематографију ће полудети од силних Лауова и Ченгова) и поменути Кристофер Дојл, су прелепо усликали филм, како смо уосталом и навикли. Фрагментарна структура и повезивање путем монолога су овде већ постали готово карактеристични за Вонга који на тај начин може публици да пренесе потребне емоције на изузетан начин. Он овде већ показује завидно мајсторство, иако је у питању био тек трећи или четврти његов филм (пошто је упоредо радио на два наслова). Прочитао сам да је неко негде назвао овај филм пропуштеним љубавним шансама у форми музичког спота. Иако га не бих сводио само на ту једну реченицу и сматрам да је далеко више од тога, тај опис је свакако веома близак истини. Доста близак француском Новом таласу, овај филм преноси запањујуће широку палету емоција у једва преко сат и по времена и фасциниран сам ониме што је Вонг успео да изнедри за тако кратко време (другу причу је написао за један дан, комплетирајући сценарио током паузе за Нову годину). Поновила се стара прича и филм није избриљирао код куће, али јесте напољу, а није ни чудо што се његова годаровска енергија допала баш Квентину Тарантину.

Он је постигао специјални договор са "Мирамаксом" који му је омогућио да покрене своју компанију само да би дистрибуирао овај филм широј публицци. О глуми више и не треба трошити речи, Такеши Канеширо и Тони Лунг су расковали као двојица полицајаца, а Бриџит Лин (која се вратила из превремене пензије да би радила са Вонг Кар-Ваијем) и Феј Вонг, дотле позната као певачица, су такође биле одличне. Вонгова је отпевала и верзију песме  "Dreams" која се може чути у филму. Једноставна и јединствена елегија о љубави и губитку је током свог двадесетосмогодишњег постојања освојила гледаоце широм света. Линову зову Гретом Гарбо из Хонг Конга и она то потпуно заслужује, а Вонгову мандаринском Мадоном. Сјајна вожња, одлична забава, енергија која се не виђа често и филм који се тешко заборавља. Оне хаотичне слоу моушн сцене лудачког темпа у првој причи би можда биле претеране на ма којој другој локацији, али по свему што сам прочитао о Хонг Конгу, тамо се живот одбија веома сличном брзином. Пренос је поново одличан и нисам уочио неке разлике сем другачије уводне и завршне шпице. Заиста одлично искуство и реприза која ми је била потребна, а да то нисам ни знао. Дефинитивно постоји нешто што одговара мом сензибилитету у овим филмовима и баш се повезујем са њима, што можда и није баш добро.

FALLEN ANGELS (Do lok tin si, 1995)

"Пали анђели" је по филм који је по првобитном плану требало да представља трећу причу у структури "Чанкинг експреса". Међутим, Вонг није хтео да тај филм траје предуго и мислио је, када је завршио рад на две постојеће приче, да су оне довољне за филм. Зато је несуђену трећу причу преточио у посебан филм који се такође састоји из две овлаш повезане приче (свакако повезаније него оне из претходног филма). У њима се преплићу судбине неколико ликова из хонконшког подземља предвођених убицом који жели да се повуче, поготово након што упозна жену у Мекдоналдсу, притом несвестан да је жена која му даје задатке и ради са њим до ушију заљубљена у њега. У њеној згради живи јунак друге приче, мутави одбегли затвореник који упознаје девојку која тражи његову помоћ у лоцирању жене због које је момак оставио (за коју се испоставља да је она коју је упознао убица). Свако за себе кроз потенцијалну везу са предметом своје наклоности тражи излаз из лошег окружења, лоше ситуације у којој се налази и лошег живота уопште. За разлику од претходног филма који се махом дешава по дану и у коме преовлађују светле боје, овде су готово све сцене ноћне и у питању је вероватно најстилизованији Вонгов филм, са гомилом џамп катова, тј. временских скокова и широкоугаоних снимака, те крупних планова протагониста. Један критичар је написао да редитељ користи толико тих својих карактеристичних елемената да практично иде до ивице самопародије. Ја не бих ишао толико далеко, али дефинитивно је у питању филм у коме се највише користи све што сам већ набројао као карактеристике његових остварења. Његови јунаци чезну за другачијим животом, најчешће оличеним у некој особи за коју сматрају да ће им донети смирење, али, као и увек, они попут Смедеревца назад више не могу а напред немају куд. Вонг Кар-Ваи је говорио о повезаности овог филма са "Чанкинг експресом", рекавши да су одређени ликови и те како међусобно замењиви, те да треба гледати оба филма у цугу за комплетну слику. Уосталом, други полицајац из претходног филма има исто име као и мутави криминалац, тумачи га исти глумац (Такеши Канеширо), његов затворски број се поклапа са бројем његове значке и помиње љубавну причу из претходног филма. Стога је једина разлика између њих занимање, иако се нигде децидно не помиње да је исти лик у питању. "Пали анђели" су чудна комбинација, у смислу да је то филм са можда и највише комичних момената, а са друге стране међу најнасилнијим и најмрачнијим Кар-Ваијевим филмовима. Град је толико препун злочина и туге да готово делује као место из дистопијских романа, а предњачи сага о убици и његовој партнерки која садржи неке од најтрагичнијих сцена редитељевог опуса. Можда овај филм нема ту ноту вечите усамљености као нека друга његова остварења, али зато садржи  можда и најболније сцене које је икада режирао. Такође је у питању остварење изузетно брзог темпа и ритма, рокенрол филм попут "Чанкинг експреса", али са изузетно спорим сценама и кадровима када треба уживати у стилу изнад супстанце. Леон Лаи и Мишел Рајс су изванредни у својој трагичности, док је део са Канеширом и Чарли Јенг нешто слабији, али не заслугом глуме.

Иако су Вонг Кар-Ваи и Кристофер Дојл уложили велики напор да се овај филм визуелно веома разликује од њихове претходне сарадње и у томе успели, наративно може да делује као more of the same, што бар мени није деловало најбоље у сваком тренутку. Знам, то је његово буњиште и његов универзум, он цео живот снима такве филмове, али нешто (нарочито у том сегменту са Канеширом и Јенговом) није успело да ме дирне на исти и бољи начин као његови претходни филмови. То, наравно, никако не значи да је овај филм лош, јер и слабији Вонг је један од највећих редитеља деведесетих, ако не и највећи. Морам да признам да је нешто мање добром утиску вероватно допринела и чињеница да сам давно гледао овај филм први пут, а да му нови трансфер у коме сам га сад репризирао доста квари утисак. Заправо је у питању једини филм од седам из овог издања за који није вредело дати паре. Слика је растегнута, некако неприродно исечена, све је провучено кроз јак зелени филтер (нешто попут оног мокраћа-жутог срања у "Осмом путнику 3"), а чини ми се да су и одређене сцене измењене из црно-белих у колор и обрнуто, или ми се можда само приснило. Филм као филм је то што јесте, не може бити много упропашћен, али кад сам се са десет година размака сетио да је нешто толико другачије (а сада путем јутјуба то и потврдио), то онда заиста квари утисак. Још једном понављам, филм је и даље веома добар и свакако га треба гледати, само ће на мојој субјективној листи на крају бити нешто мало ниже.

HAPPY TOGETHER (Chun gwong cha sit, 1997)

Пре него што пређем на оцену самог филма, можда је битна мала дигресија да спадам у конзервативно традиционалне људе, односно да се уклапам у већину стереотипа кад се говори о томе "како мали Ђокица другосрбијанац из круга двојке замишља конзервативно традиционалне", наравно не у смислу "неће шетати" или било чега екстремног, већ више у томе да ми је тешко препустити се без икаквог отклона и посматрати геј везу у неком филму као нешто најнормалније. То сам донекле успео са "Планином Броукбек", упркос неким премелодраматичним сегментима, али поготово са "Срећни заједно". Готово да не могу да се сетим ниједног филма у коме је боље дочаран раскол у вези, била она хомо или хетеро, све захваљујући јединственом стилу Вонг Кар-Ваија. Он је због ситуације са Хонг Конгом и Кином тада одлучио да сними филм у иностранству, а определио се за Аргентину због наклоности писцу Мануелу Пуигу (овај филм је лабава адаптација његовог дела које је заправо детективски роман). Снимање је трајало четири месеца, а отегло се чак и више него обично због уобичајених ствари. Кристофер Дојл је одрадио савршен посао у приказивању отуђења, изолације и хроничне, свепрожимајуће усамљености, осећаја неприпадања и неуклапања. Наравно, намећу се питања и сексуалности, расе, идентитета, плус је неизбежно тумачити филм и у светлу поменутих догађаја између Хонг Конга и Кине тих година. Но, пре свега је у фокусу другачија реакција на разлаз и борба са новонасталом ситуацијом двојице учесника. Свако се на свој начин носи са њом, у складу са сопственим карактером, а иако је видљива чињеница да су код обојице осећања још увек и те како присутна, још је видљивије да су неповратно удаљени. Изнова фасцинира умешно коришћење популарне музике у Вонговим филмовима, а енглески наслов је, наравно, настао по великом хиту из шездесетих чија се верзија чује на самом крају филма и савршено му пристаје. Наслов се може тумачити као крајњи степен ироније (Филип Вишњић би видео да они нису срећни заједно), а може се расправљати и о интерпретацији и значењу среће и шта она значи у ком контексту. Битно је увек имати где да се вратиш и бити у миру са самим собом. Клаустрофобично окружење, изоштреније у црно-белој техници која се односи на период самотније прошлости, а мутније у садашњости са филтерима, попут успомена које су увек ту негде кад су други важни људи у нашем животу. Може се бити у замци и прошлости и садашњости, а једно од склоништа је водопад, стваран колико и митски, како у чијем уму и пред чијим очима. Овај филм ће протећи изузетно брзо и учинити да се у његовом свету изгубите, баш као што то чине и ликови. Иако је у питању геј веза и то бисте можда очекивали, овде нема ничега чистог и углађеног, напротив. Од прљавих, застарелих соба до крвавих и пијаних тренутака и схватања да нам вишеструко враћање истој особи са којом не треба да будемо неће донети срећу. Мора се опрати крв и наставити даље, другог избора нема, а и не треба да га буде.

"Срећни заједно" је филм о томе како се може бити стравично усамљен у огромној гомили људи. Двојица глумаца су искидали улоге и заиста дали све од себе, а Тони Лунг је прихватио улогу на основу лажног сценарија, тек по слетању у Аргентину је сазнао да треба да снима слободне сцене. Савршен је као стабилнији од двојице јунака, као и Лесли Ченг који је у многоме искористио свој несређен живот као инспирацију. Ченг Чен је такође одличан у споредној улози, а његов део приче је дописан док се користила пауза кад је Лесли отишао на концертну турнеју. Филм је освојио много награда у Хонг Конгу, али је и Вонг Кар-Ваи набо најбољег режисера у Кану и био номинован за Златну палму. Иако је било и негативних коментара и критика, па и одређене контроверзе, филм је остао упамћен по добрим стварима и званично је признат од геј заједнице као један од филмова који најзрелије третира њихове проблеме. Вонг Кар-Ваи је рекао да не би волео никакве ограде и да се ту ради о пре свега о односу две особе које су стицајем околности обе мушког пола и да би исто тако било ко могао да се нађе у тим улогама. Како год да се схвати и тумачи и шта год да су му теме, "Срећни заједно" остаје одличан филм који говори о свима познатим осећањима и, иако не оставља добар укус у устима, мислим да је упечатљиво искуство.
Што се тиче трансфера, искрено, оригинала се нисам ни сећао, али видим по јутјубу да су боје значајно промењене у већини сцена, фрејминг измењен а монолог са самог краја скраћен.

IN THE MOOD FOR LOVE (Fa yeung nin wa, 2000)

Ово је један од оних вечних филмова и остварења које су лична карта свог редитеља шта год након њих режирао. Чак и највеће филмске аналфабете морају знати за овај филм, а чак и ја, који се у највећем броју случајева разликујем у мишљењу од општег консензуса, морам признати да ми је он број један у опусу редитеља чије готово све филмове неподељено обожавам. Прича о његовом настанку је доста компликована, па се њоме нећу много ни бавити. За почетак ћу рећи само да је снимање измештено из Пекинга у Макао кад су кинеске власти захтевале да виде готов сценарио, а Вонг га, као и увек, није имао. Овај филм је и почетак отуђења између њега и Кристофера Дојла, с обзиром да је због петнаестомесечног снимања Аустралијанац морао да одбије многе друге пројекте, да би на крају коначно отишао и био замењен Пинг Бин Лијем и Пун-Лунг Кваном. Кад се слична ствар десила и код наредног филма, више нису сарађивали. Тешко је објаснити колико је у овом филму све готово савршено, од визуелног угођаја, преко приче, до коначног утиска који оставља. Пре него што кажем нешто детаљније, вреди рећи да се редитељ Алехандро Ињариту 2020. године сетио првог пута када је видео филм у Кану 20 година раније, рекавши да је након пројекције ходао са женом у тишини десет минута, да би се зауставили поред плаже и обоје почели неконтролисано да јецају. То га је, по сопственим речима, подсетило зашто је постао редитељ. Да подсетим, радња је смештена у Хонг Конг шездесетих година двадесетог века, где су секретарица Су Ли-жен и новинар Чау Мо-ван комшије у претрпаној згради лишеној сваке приватности. У нестабилној атмосфери, готово свакога дана се срећу у ходнику и суво размењују учтивости, док не схвате да су њихови супружници уплетени у љубавну аферу. То их зближава и тера да се преиспитују, глумећи ситуације у којима су се нашли њихови изабраници, док не постане очигледно да и њихова међусобна осећања почињу да узимају маха. Шта сада и како се изборити са ситуацијом? 
Како ће се све одмотати, они који су гледали већ знају, а они који нису, нека пожуре. Ма шта ја писао, не могу да дочарам стварни квалитет овог филма, прожетог прелепим сликама и предивном музиком која не излази из главе. Сваки кадар има своју сврху, од начина снимања, преко боја, до чињенице да се прељубницима никада не виде лица. У тако конзервативној држави бујање осећања према заузетој особи, нарочито у окружењу које је као замка, може донети само проблеме. Вонг Кар-Ваи још једном демонстрира изузетно мајсторство бришући оштру границу између стварности и глуме и не допустивши нам да будемо сигурни јесу ли се силни интимни тренуци између двоје јунака икада заиста одиграли. Једино знамо да су њих двоје заиста заљубљени, но, у поменутом окружењу и свету, ни они сами не могу то да прихвате. Управо та збуњеност коју осећамо јер не можемо ни у шта бити сигурни (сем у оно најважније) раздваја овај филм од свих других. Такође, оно што се често превиђа када се прича о овом филму је да се он дешава у много дужем периоду него што се можда чини. Једна од многобројних техника коју Вонг Кар-Ваи користи је управо та разређеност догађаја за које нам се чини да су линеарни. Ти расути моменти су скупљени и повезани у носталгичној успомени, не само на љубав него и читаво то време. Љубав је ту само кроз једва ухватљиве моменте, попут фотографије која служи као успомена и у вези с којом више памтимо осећања него неке детаље.

Због тога је за мене ово више филм о сећањима него о самој љубави, чак се догађаји не морају увек исто реинтерпретирати, јер је у меморији све варљиво. Једино што је сигурно је да је осећање постојало и да су успомене и те како живе, после свих година које су, док се трепнуло, прохујале. Међутим, управо ти пролазни моменти који наизглед делују не много битно чине те године вредним памћења, а упркос свему, њихово време је постојало и имало значење. Тајна остаје закопана и након краја, али гледаоца ово искуство неповратно мења. Све је испало заиста фантастично и тешко је објаснити колико добро све функционише, од кадрова и фотографије, преко сценарија и режије до глуме, нарочито двоје главних глумаца. Стари сарадници редитеља, Тони Лунг и Меги Ченг, су заиста дали све од себе да филм буде какав јесте. Није увек све било лако, Ченгова је дуго и мукотрпно снимање упоредила са прехладом која никако да прође, што није далеко од истине, имајући у виду да је фризирање и наношење шминке, заједно са другим визуелним припремама трајало пет сати свакога дана. Она је током снимања променила четрдесетак хаљина, будући да у свакој сцени носи различиту, а Вонг је, захваљујући честим импровизацијама и променама, једва успео да у року од недељу дана измонтира филм за канску премијеру, снимивши и крај у том периоду. Наслеђе филма је за причу, редовно се налази на листама најбољих и заслужио је сваку награду, а заправо их нема много (најзначајније су Цезар за страни филм и награда за најбољег глумца у Кану). Једно од оних остварења коме је суђено да постане класик. У преносу су се заиграли бојама, па су многи делови зеленкастији, што је ужас. 

2046 (2004)

2046 је последњи део поменуте незваничне трилогије у којој су још и "Дивљи дани" и "Расположени за љубав", а у неку руку наставак другог филма. Док Тони Лунг и Меги Ченг репризирају улоге из претходног филма, Карина Лау репризира улогу Мими из првог. Радња се надовезује на претходни филм и прати наставак приче Чау Мо-Вана који се враћа из Сингапура у Хонг Конг да напише књигу. Наслов се односи на број собе у којој је био у претходном филму, а такође и на годину пред коју се завршава самостални статус Хонг Конга који од предаје од стране Британаца треба да траје педесет година. Главни јунак покушава да се носи са ситуацијом у којој се нашао након догађаја из претходног филма помоћу многих афера по повратку у Хонг Конг, где је за сваку од жена са којом ступа у контакт резервисан део приче. Постоји и СФ сегмент везан за годину из наслова која у књизи коју пише представља собу која враћа изгубљене успомене и за којом трагају усамљеници, где нема туге и бола и из које се нико не враћа (Земља је повезана железничком мрежом). Наравно, сегменти су нелинеарни и испретурани, па филм није увек најлакши за праћење и помаже ако сте упознати са претходна два (Вонг позива да се заједно гледају ради потпунијег утиска), мада се сваки може гледати и посебно. Рекао бих да је особени редитељ овде у свом најопуштенијем издању и естетски и наративно, па је склепао причу користећи остале филмове из трилогије и повезавши им радње, уз љубавно писмо научно-фантастичним филмовима и писање као бег од лоше стварности. Све је фрагментарно и апстрактно, све су приче које се преклапају и циклуси догађаја који се понављају. Од човека који је у претходном филму дао све што је имао, Чау Мо-Ван је претворен у човека који одбија све што други (тј. друге) имају и нуде њему. Ово је сиров и груб филм, за разлику од претходног, јер тиха и суптилна осећања више не играју. Свесно наношење бола самом себи и непостојање обзира за бол других. Овде осећања не гуше конвенције, овде их гуши себична окрутност. Кар-Ваи у овом филму миксује све живо што је икад покушао на техничком плану, да не помињем дуплирање ликова, приче унутар приче и масу других зајебанција. И поред све те збрке филм тече глатко и неосетно, уз гомилу елегантних сцена пуних сноликих кадрова. Љубав у овом остварењу је запањујуће слојевита, али, после свега и у околностима какве јесу, не може бити срећна. Сви су савршени у својим улогама, жао ми је што се Меги Ченг појављује само у флешбеку, али Зији Џанг (поред свих осталих преквалитетних имена попут Гонг Ли и Феј Вонг) успева да буде срце филма и демонстрира невероватне емоције у улози Баи Линг (у стварном животу постоји глумица са истим именом). "2046" је можда раскалашан и наизглед кул филм, баш као и његов главни јунак, али је у исто време неподношљиво тужан и јединствено болан. На крају делује као незаокружена целина са доста идеја које не затварају ток радње на конвенционалан начин, али то може бити само намера редитеља, никако случајност. Ваљда не постоји прост одговор кад су јака осећања у питању, било срећна или тужна. Од њих се на неко време може побећи кроз писање, али докле и колико, то је већ друго питање. Теме су изузетно компликоване и тешко да се може дати једноставан одговор. Овај филм то ни не покушава, већ само нуди неке алтернативе и све оставља гледаоцу на процену. Иако не зависи увек све од нас, наши избори нам обликују живот.

Наравно, опет треба поменути и компликовану продукцију, снимање је трајало четири године, а филм је на одредиште стигао само пар сати пре предвиђене одложене канске премијере 2004. године. Први је филм у историји фестивала који је стигао тако касно да су промене распореда биле неопходне. Вонг Кар-Ваи је добио позив да премијеру одржи на фестивалу у Њујорку, али је одбио јер то физички није било могуће извести. Снимање је такође било прекидано и због епидемије сарса, а занимљива ствар се десила када је таблоидни фотограф помоћу мита ушао на локацију у хотелу и направио сет слика. Кад су процуреле, Вонг Кар-Ваи је наредио да се сет поново изгради, а фотограф је осуђен на три месеца затвора због корупције. Кроз различите верзије сценарија су пролазили и ликови плаћеног убице са Тајланда, као и футуристичког поштара (кога је требало да игра главни глумац). Пошто се слична прича из претходног филма поновила са директором фотографије Кристофером Дојлом који је отишао након бројних одлагања, он и редитељ више нису сарађивали. У питању је, наравно, и последња сарадња са Меги Ченг која се повукла 2013. године. Остале звезде које сам поменуо су такође одрадиле сјајан посао и ако можете да издржите хаотични наратив, овај филм и те како има шта да каже. Што се трансфера тиче, осим благе разлике у фрејмингу, сенкама и топлини боја, нема неких великих одступања. 

Пошто је ово последњи филм у овом делу, рећи ћу само да упркос томе што бар два филма изгледају нешто лошије (превасходно "Пали анђели"), овај бокс сет и те како вреди пара. Поздрављам труд и рестаурацију филмова по одобрењу самог Вонг Кар-Ваија, ваљда је и битно видети филмове онако како је редитељ и намеравао да их прикаже. Једина замерка ми је што нису укључене и оригиналне верзије, па шта ко воли, нек изволи. Помало ми је и жао што нису укључена и преостала три филма о којима ћу писати у последњем делу текста, верујем да не би изискивали труд који није могуће уложити, да се бар у једном сету има све комплетно. Но, ко зна шта се планира у будућности, видећемо. За сада нисам чуо да су неки нови филмски пројекти у плану редитеља, посветио се раду на телевизији и радиће две серије (по ИМДБ-у је прва чак и завршена, иако се о њој ништа не зна), а друга је тек најављена гангстерска сага у Кини и Америци седамдесетих година прошлог века. По мени, шта год он потписује, треба одгледати, па ћу било шта од тога чекати са нестрпљењем. Но, ред је да сада кажем нешто и о преостала три дугометражна филма која нису ушла у овај Критерионов избор.

ASHES OF TIME (Dung che sai duk, 1994)

Веома је тешко писати о филму "Пепео времена" на уобичајен начин, јер је и тај филм све само не уобичајен и "нормалан". Сниман је две године у редитељевом уобичајеном маниру и све се толико отегло да је у једном тренутку и сам заблокирао и узео двомесечну паузу да би себи поправио креативност радом на потпуно новом филму, склепавши "Чанкинг експрес" у том периоду, и то сјајно. Вратио се на посао и комплетирао овај чудан филм, да би четрнаест година касније избацио нову верзију због губитка оригиналних негатива. Филм је скраћен за 7-8 минута и доста је критикован, пре свега због (кажу) лоше ремастеризације, лошег енглеског превода и промењене музике. Ја сада напомињем да сам гледао само ту верзију која је једина и доступна на европском тржишту, а не оригиналну биоскопску, нити сам читао књигу којој филм претходи. Једино могу да отклоним сумњу у музику која је по мени фантастична. Ред је да сада кажем и нешто о филму. У питању је пет вињета, тј. пет прича повезаних путем једног лика и кроз годишња доба која се смењују у филму. Тај лик је цинични и сломљени Ујанг Фенг који живи усред пустиње и посредник је за повезивање људи који наручују убиства и мајстора мача вољних да их за паре почине. Филм кроз приче о људима са којима се среће говори и о њему и, хуманизујући га, објашњава како је постао оно што јесте, зликовац без могућности за искупљење. Кроз пет временских деоница у егзилу, Фенг прича приче о неузвраћеним љубавима и храбрим  делима својих клијената, притом, наравно, патећи и сам. Филм је изразито елиптичан и варљив, мада, када га гледате неколико пута, и није толико тежак за праћење, ма колико се таквим у почетку чинио. На први поглед изгледа да је у средишту вуксија аспект и епски елеменат филма, за које ја не поричем да су важни, али, ако сам нешто досад схватио о Кар Ваи-Вонгу, то је да је код њега увек у средишту свега љубав или бар покушаји њеног остваривања, неретко у немогућим условима. "Летење са мачевима", како један мој познаник дефиниса вуксија поджанр, је споредни део приче. Центар су љубавне приче, један кроз један, тачније њихова варљивост и неодрживост, тровање прошлошћу и успоменама и махом неуспешни покушаји да се од свега тога отргнемо. Дакле, још један дан у канцеларији за Вонга. Фотографија је изванредна, музика првокласна, а стилизација ће, заједно са збуњујућим наративом, сигурно одбити неке људе јер све изгледа превише артси-фартси. Међутим, ако сте навикли на редитељеве емотивне ролеркостере, ако је оно што он обично доноси ваша шоља чаја, погледајте ово отвореног ума и гарантујем да ће вам се свидети. Писати о томе колико су његови глумци добри је прилично беспредметно - они су фантастични у дочаравању тих сломљених ликова који кроз оно што им се дешава мењају животни пут, а и сами се мењају, али остају емотивно и духовно неиспуњени. У питању су људи дефинисани по томе како се повезују са другима и шта према њима осећају. У овој огољеној романси главни су њихови нагони који их терају не само да у складу са њима поступају (или их потискују), него да по њима и живе. Овај елегантан филм ми је пружио уживање првог реда, надам се да ће и вама.

Не чуди што су мишљења критике била подељена, од хвалоспева који су филм назвали интелигентном реимагинацијом (не само књижевног дела, које је на филму потпуно измењено и окренуто за 180 степени, него и поджанра уопште, са све преплетима), до ужасних критика који су говорили о претенциозности и погубљености редитеља који је много хтео и започео, а мало тога успео. Ја једино могу да препоручим да му дате шансу уколико сте љубитељ овог редитеља, а шта ћете ви из свега закључити и како ће вам све лећи остаје на вама. Ипак, поштено би било да вас упозорим да, осим што је ово један од мојих омиљених Вонг Кар-Ваијевих филмова, у питању је, без сумње, једна од његових најтужнијих прича, а то би онима упознатим са његовим опусом требало нешто да каже. Међутим, и поред свега, за мене је овај филм био невероватно искуство.

MY BLUEBERRY NIGHTS (2007)

Ово је први и засад једини филм који је Вонг Кар-Ваи режирао на енглеском језику и са глумцима са енглеског говорног подручја. У питању је роуд муви драма о девојци која се после болног раскида на неко време зближава са власником локалног кафића, да би потом кренула на самопреиспитујући пут по Америци где на местима где застаје и отпочиње нови живот о животу (и, наравно, љубави) учи од разних ликова које упознаје. У питању је заправо продужена адаптација кратког филма који је редитељ снимио на почетку каријере. Верзија којом је отворен кански фестивал 2007. године је била дуга сат и педесет минута, док је класична верзија пуштена у биоскопе петнаестак минута краћа. Прича је првобитно била планирана као један од сегмената остварења у коме се преплићу три приче о храни (једна од њих је иницијално била и прича која је касније прерасла у "In the Mood for Love"). Вонг Кар-Ваи је наставио праксу ангажовања певачица чију музику воли у глумачким задацима у његовим филмовима. Овде је тако било са Нором Џонс која је хтела да узме неки час глуме, али је он, који је написао улогу Елизабет са њом на уму, инсистирао да то не учини и тако буде природнија. Морам одмах рећи да ми овај филм најмање лежи од читавог његовог опуса, иако је ОК и дефинитивно га треба погледати, нарочито ако сте обожавалац. Нема везе што он најмање наликује на Вонгове остале филмове (иако има неке сличне елементе), чак бих и волео да видим нешто потпуно другачије од њега. Нема везе ни што су му остали филмови толико инхерентно азијски да му је сигурно тешко изместити ствари ван тог миљеа и то се види у филму (иако човек већ деценијама течно говори енглески и одлично влада језиком па конструкције не делују чудно). Јасно је да се боље сналази у свом окружењу, али није ни то у питању. Просто и једноставно, материјал није довољно занимљив и нисам се нашао довољно инволвираним у све сегменте филма као што је случај са буквално сваким другим остварењем овог редитеља. Тих неколико вињета и епизода које се наслањају једна на другу ме једноставно нису довољно увукле да бих писао хвалоспеве. Све је то сасвим пристојно и глума ми понајмање смета (добра је и екипа поред Норе, Џуд Ло, Рејчел Вајс, Дејвид Стретхерн, Натали Портман), али кад се све заврши, изазива ми прилично бледу и равнодушну реакцију, а кад се то деси са Кар-Ваијем иза камере онда знате да нешто није баш како треба. Можда је и добро што једном у животу нисам могао да се саживим са ликовима из његовог филма, мада треба знати да је ово без сумње његов најблажи и најбезазленији филм (опет, говорим у односу на остатак филмографије). Дакле, добро је што је скраћен на једва преко 90 минута, све друго би било превише, јер морам подвући да је на плану приче прилично скроман. Покушава он ту неке своје старе трикове са кључевима као симболима, али с обзиром на причу коју филм нуди, заиста је све то доста танко. Подвлачим још једном, и слабе филмове овог редитеља треба гледати, али као да му излазак ван кутије није баш пријао.

Филм је прелепо усликан, све лепо изгледа, неонска светла, барови, ресторани, казина, одвија се ту доста више него што ми можемо да замислимо, али не могу да се отмем утиску да ова Американа и није баш најаутентичнија. Кажем, можда то и није била намера, али мора да буде интересантно. Није проблем одржати пажњу тих сат и по и Нора Џонс се стварно доста труди, али баш ме није вукло да сазнам шта ће на крају бити ни са њом ни са осталим ликовима. Класична mixed bag ситуација и филм у коме се доста ствари може ценити (а и треба), али има и онога што треба искритиковати. Морам рећи да се овде баш примећују те измене у последњи час, иначе типичне за Вонг Кар-Ваија. Преласци из сцене у сцену и из сегмента у сегмент не делују толико флуидно као у осталим његовим филмовима. Не знам да ли ће и неки наредни филм бити на енглеском, али од кључне је важности изабрати интересантнију причу за адаптацију или нешто са другачијом динамиком од овога. У питању је филм који треба да се погледа, али тешко да ће ме у скорије време обузети жеља за репризом, што је иначе карактеристично за готово све друге филмове овог режисера. Ма колико да су емотивно разорни, увек ми дође да их брзо поново погледам. "Моје ноћи од боровнице" једноставно немају толики квалитет по мом мишљењу.

THE GRANDMASTER (Yi dai zong shi, 2013)

Још један филм заглављен у продукцијском паклу, као што је и уобичајено за Вонг Кар-Ваија. Биопик о мајстору винг чуна и Брус Лијевом учитељу Ип Мену је био најављен десетак година пре него што је коначно угледао светлост дана, а у међувремену је изашло неколико познатих филмова о истом човеку. У монтажи је прошло годину дана пре него што је редитељ био задовољан, а у процесу снимања је главни глумац, Тони Лунг (а ко други), ломио руку два пута. Он је тренирао четири сата дневно да би се спремио за ову улогу. Филм наравно нуди и политичко-историјски контекст тог времена који је од великог значаја за дешавања у њему. Он доноси уобичајену атмосферу по којој је редитељ познат, филм одише прелепим сликама, а режија је на врхунском нивоу, све тече лагано и тај артси стил је душу дао за борилачки филм, иако борилачке вештине номинално нису баш Кар-Ваијево двориште. Треба поменути да читав сензибилитет борби и цео вуксија аспект некако успева да буде потпуно другачији од оног код Јиму Џанга и Анга Лија, а ипак буде потпуно очаравајући. Не бих рекао да је у питању филм о самом Ип Мену, нити о винг чун вештини, него о емоцијама у поменутом контексту политичких и историјских превирања. Насловни херој је често сведен на споредни лик који нам тиме омогућује богатији увид у догађаје око њега, тако постајући мање грандиозан и више налик обичном човеку. Тони Чиу-Ваи Лунг је феноменалан - он није Дони Јен, али пружа изузетну и дубоку студију карактера, нудећи нам тако легендарног мајстора који може бити и један од нас. Ипак, емотивна срж филма и његово срце је Зији Џанг и њена неописиво болна улога у којој она свој лик, док га воде љубав и освета, боји таквом осетљивошћу и рањивошћу да је то тешко описиво простим језиком. Њена класична лепота и лице модела дају могућност Вонг Кар-Ваију и његовом директору фотографије за неке од најлепших кадрова у каријерама - тренутак када јој се она једна суза скотрља низ образ је без сумње за антологију. Упркос томе што је необично хронолошки правилан за свог редитеља и доста лак за праћење, овај филм ипак на моменте може да делује хаотично и има ошамућујући ефекат. У сваком случају, свакако је прелеп и ако знате шта да очекујете од његовог редитеља, врлине му без великог напора далеко надмашују мане. Поред свега, јасно ми је зашто никад неће бити нечија шоља чаја - може деловати споро и досадно, може се чинити предугим и често ставља акцију у други план, разумем и прихватам све те аргументе, али и даље је по мени у питању одличан филм. Верзија за америчко тржиште је скраћена на 108 минута и убачена су објашњења, док је оригинална верзија (коју сам и ја гледао и коју препоручујем) дуга 130 минута. Изгледа Харви Вајнстин није веровао у когнитивне способности своје публике, али у овом филму треба уживати ако вам се допадне. Костими, сценографија, елегантни успорени снимци - све је на свом месту и све доприноси визуелној снази филма, да не помињем да су акционе сцене заиста сјајне. Рекох већ, уз "Док сузе падају", ово је Вонгов најтрадиционалнији и најмање елиптичан филм, а и финансијски најуспешнији.

Ко воли овог редитеља и не сметају му борилачке вештине, уживаће. Упркос свему што сам досад написао, ово није најбољи, па можда чак ни један од најбољих филмова овог редитеља. Ипак, у питању је одлично, визуелно раскошно и интелектуално стимулативно остварење пуно стила и са две изузетне улоге. Чак и када у ретким случајевима ради са врло великим буџетом као овде, Вонг Кар-Ваи прави филмове особеног стила и то је јасно видљиво од првог кадра. Брзо увлачи гледаоца у свој свет и допушта му да буде посматрач догађаја који воде причу. Свако треба за себе да просуди да ли му прија и лежи прилично револуционарни поступак да у филму о тако познатој и вољеној личности насловног хероја често ставља у други план, наглашавајући, као што сам већ рекао, његову људску димензију, али и ону митску, постигнуту легендарним статусом који ужива. Ипак, ако се погледа лик Зији Џанг који балансира чежњу, усамљеност, освету и неузвраћену љубав, јасно је да је она лик кроз који се све прелама и који осликава Вонгове главне преокупације. Одвојте два сата и свакако погледајте филм, бар ћете несумњиво уживати у визуелном аспекту.

Како на крају дефинисати овог великог редитеља, пре него што пређем на рангирање његових филмова? Неко је у наслову једног клипа дао можда и најбољу одредницу Кар-Ваијевог уметничког израза назвавши га филозофом самоће. Ја ћу га назвати и господарем пропуштених прилика, доктором носталгичне прошлости, професором погрешног тајминга, примаријусом промашених љубави, иконом меланхолије и легендом речи неизговорених када је требало. А можда је све то предугачко - можда је довољно само рећи да је у питању велемајстор филма и ништа више, а бити велемајстор филма и ништа више у његовом послу значи бити све (Звонко Михајловски, прим. аут).

                                                                
                                                                            ***

Следи рангирана листа десет дугометражних филмова које је режирао која је, дакако, потпуно субјективна и веома тешка за састављање када сте велики обожавалац као што сам ја. Надам се да ће се некоме свидети филмови које сам препоручио ако ико уопште и прочита све до краја.

10. МY BLUEBERRY NIGHTS
9. AS TEARS GO BY
8. THE GRANDMASTER
7. FALLEN ANGELS
6. HAPPY TOGETHER
5. 2046
4. DAYS OF BEING WILD
3. CHUNGKING EXPRESS
2. ASHES OF TIME (REDUX)
1. IN THE MOOD FOR LOVE






















уторак, 3. мај 2022.

The Batman (2022)

Сценарио: Мет Ривс, Питер Крејг

Режија: Мет Ривс

У главним улогама: Роберт Патинсон, Зои Кревиц, Пол Дејно, Џефри Рајт, Колин Фарел, Џон Туртуро, Енди Серкис, Питер Сарсгард

Сви знају да се појавио нови Бетмен и сад кад је коначно доступан добар снимак, одгледао сам га и решио да ипак напишем нешто о њему. Нећу сад улазити у причу да ли је нови рибут (или шта је већ ово) уопште био потребан, само бих констатовао шта ми се допало а шта не, јер је дефинитивно у питању филм о коме је могуће доста причати. Дуго је био у припреми и прилично је помпезно најављиван, па желим да понудим своје импресије. Оне вероватно неће звучати не знам како и вероватно би биле још прецизније и боље након другог гледања, али заиста ми се не жури да у тако кратком року репризирам филм који траје три сата а не зове се "Добар, лош, зао", "Кум", нити "Било једном на Дивљем западу", поготово што сматрам да већ постоје боље филмске верзије. Но, да не мрсим превише ни о претпродукцији ни о постпродукцији, да видимо шта каже сам филм.

Када психопата Ридлер крене редом да ликвидира водеће политичке фигуре Готам Ситија, разоткривајући притом њихову корумпираност, Бетмен бива приморан да истражи случај уз преиспитивање удела своје породице у целој причи.

Пре него што почнем да говорим квалитетима и манама филма, хтео бих да истакнем да ми се не допада непостојање икаквог консензуса везаног за филмове, њихово слагање са стриповима и слично. Тако сваки аутор који се дохвати било које франшизе може под плаштом уметничке слободе да прави које год хоће измене и потура којекакве глупости уз разне полудупасте изговоре. Нема овде ничега толико имбецилног као што су на пример црни Хобити у оној несрећној серији, али бих ипак волео да се у филмском серијалу о Бетмену зна ко пије а ко плаћа, да не бисмо, једном кад и Ривс окачи копачке о клин, добили нешто потпуно десето, пошто смо досад већ навикли да свако нуди своју визију. Прво што се примети у вези са овим филмом је његов потпуни мрак, и притом не мислим на егзистенцијално црнило и нихилизам, него буквално недостатак осветљења у појединим сценама. Добро је што се филм ни не труди да сакрије да су по атмосфери а и самој причи на њега утицали Финчерова "Седмица" и "Зодијак", али се у неким сценама са тим и претерује и то ће бити јасно свакоме ко је те филмове гледао. Ја немам ништа против да они буду инспирација, нарочито је "Седам" филм за сва времена, али на ту тему сам видео јако добар и истинит мим да ће наредни филм о Бетмену изгледа бити подкаст, и то није искључено настави ли се са овим трендом. Лепо је што је Роб Патинсон изабран за насловну улогу, он је већ одавно много више од геј вампира, и лепо је што је одувек био и редитељев први избор. Ипак, морам рећи да он, иако није лош, овде није ни посебно добар, јер све време емитује вајб некаквог депресивног емо лика отпуштеног из тинејџ ХИМ трибјут бенда кога је успут оставила девојка. Тај његов тугаљиви перформанс који се не мења током читавог трајања филма се у неке сцене уклапа, а у некима је отужан, док оно његово "Ја сам освета" звучи смешно. Кад сам се већ дотакао глуме, да поменем и остале - Зои Кревиц изгледа јако добро (имајући у виду ко јој је мајка, никакво чудо), али нити глумачки нити карактерно не пружа апсолутно ништа због чега би је ико памтио по било чему осим физичког изгледа. Не могу да кажем да штрчи неквалитетом, али није ни изнад просека, а то што је боља од Хали Бери, а можда и Ен Хетавеј није никакво достигнуће. Штета, могло се са њом много више урадити.

Пол Дејно је веома језив у улози Ридлера (да ми живот зависи од тога не бих га назвао Загонетач), какав и треба да буде, мада, искрено говорећи, он ми је увек и био гадан у свим улогама, тако да се овде супер уклопио. Колин Фарел је потпуно непрепознатљив испод двадесет кила шминке и никако не могу рећи да је лош, напротив, само ми се не свиђа шта је урађено са тим ликом. До границе карикатуре претерани итало-амерички New-Yawk акценат уз претеранију имитацију Де Нировог Ал Капонеа из Де Палминих "Несаломивих" (да је бар прозивао ненси боја Бетмена, па да му опростим). Овако, он је добар лик коме је дато довољно простора, али ми се једноставно не допада како то све делује. Али, ко мене пита, ево још се Бетмен није охладио, а већ се најављује спиноф са Пингвином. Само се чекао успех, који је и постигнут, па да се све то уновчи. Џон Туртуро је добар као Фалконе (иако није судија, и није убивен са тону динамита), а подсећа мало на улогу из "Милеровог раскршћа". Џефри Рајт је први комишнер Гордон који је црнац и свој део обавља солидно, без неких великих омашки али ни захтевних сцена. Енди Серкис ми је чудан чим не виче "Мај прешс", али свакако није лош. Што се тиче похвала, допада ми се како филм изгледа, Готам Сити је минуциозно конструисан и сетови одлично изгледају, неколико ситуација је добро решено и истражено је неколико интересантних идеја. Ја немам проблем са пребацивањем филма о Бетмену у жанр нео-ноара пер се, чак ће због тога добити и пола оцене више од мене јер га неподељено волим, а чујем (нажалост, не знам) да је такав приступ ближи Бетмену из стрипа. Свидела ми се и чињеница да се под лупу ставља и породица Бруса Вејна, лепо је знати да нико није изузет од могуће критике. 

Неке ствари у филму су решене добро, а неке лоше. То нећу специјално детаљно анализирати, јер је то случај са готово сваким филмом, али овај има доста проблема, поред већ поменуте неубедљиве глуме појединих актера. Апсолутно сви велики проблеми су изведени из једног највећег, а то је трајање од три сата. Не могу да кажем да сам кршио прсте и псовао од досаде, нарочито у првих сат и нешто, али филм креће необјашњиво да се вуче у последњих сат и по, баш кад би требало да буде најузбудљивији. Даље, за толико дуг филм, очекивао сам више макљаже и акционих сцена брзог темпа, којих нема ни у траговима. Постоји та продужена јурњава колима која пружа одређено уживање неко време, али сам фрапиран колико се она небитном испостави у целој причи. Филм апсолутно нема материјала да оправда толико трајање, а постоји и неколико невоља где закони физике не допуштају да се ствари разрешавају као у филму. Падови са огромних висина, ударци и ране, те експлозије у непосредној близини све остављају нашег насловног јунака не само без последица, него малтене и без огреботине. То би све било у реду да је у питању један други Ди-Сијевац који носи плаво-црвену комбинацију, али пошто није, све делује прилично чудно. Да ствар буде гора, то се преноси и на друге, па и они свашта чудесно преживљавају. Није помогао Патинсонов Кобејн вајб, то ми се уз лик Бетмена никако не уклапа, али се свакако уклапа у поменуту персону тинејџера у депресији коју Брус Вејн овде фура. Тај константни расцеп између две личности је најбоље оживео Мајкл Китон и то се по свему судећи никада неће променити. Морам рећи да ми је апсолутно нејасно заокружење лика Ридлера који, после свега што је урадио, након слања онаквих порука, онако важних убистава, искорењивања корупције, као свој последњи адут открива неку јефтину копију Барутне завере са твитер свитом као извршиоцима. Штета за Дејна који је један од најбољих у овом филму што је његов лик толико лишен жестине на самом крају. Такође су добар посао урадили са скривањем негативца у наставку - потписан као "невиђени затвореник" чији смех одјекује на крају. Баш су се потрудили, нема шта, питам се ко ли би то могао да буде. Видим да је тумач лика Бери Киоан, па ће бар то бити занимљиво, убедио ме је у језивост у "Убиству светог јелена".

Да закључим, за филм тог трајања, тог буџета и тих аспирација, добио сам изненађујуће мало. Као да се већ знало да ће бити наставка са Џокером, па ће се све карте бацити на њега, а ово је само испитивање снага, опипавање терена и пулса публике. Наравно да то није случај, имао је овај филм велике претензије, али кад се оголе све нелогичности (а то су мајстори по интернету већ урадили), испод површине остаје јако мало кртине. Као да су сваку добру ствар редитељ, сценаристи и продуценти решили да пониште са једном или две лоше, склепавши тако на крају урадак који нити смрди нити мирише. У начелу је добра идеја да се покуша са претварањем Бетмена у детектива, али иако разумем да је била поента учинити га што замишљенијим и напаћенијим, била је грешка у потпуности га лишити кемпа јер је то суштински део његове личности (бар по ономе што сам ја разумео из филмова, а имајући у виду стриповско порекло лика). Тим Бартон је знао шта је потребно, а имао је и Денија Елфмана који ме је музиком натерао да као клинац жалим Пингвина. То овде фали. Признаћу да је интересантан експеримент натрпати пет јаких ликова у исти филм (Бетмен, Жена-мачка, Ридлер, Пингвин и неименовани смејавац из луднице), мислим да се то није десило још од епизоде серије из шездесетих. Ипак, све то није довољно и као што рекох, сваки добар потез и сваку добру сцену потире по једна лоша, тако да је ово у принципу можда и најчистија тројка коју је иједан филм о коме сам писао икад заслужио. На крају би можда требало да дам пола оцене више због жанра и због чињенице да сам у највећем делу филма био заинтересован за оно што се у њему догађа. Али, слаба вајда кад и на то морам да дајем поене, кад већ не постоји ништа друго на шта би могао да их скупи. Претпостављам да нисам ни имао право да очекујем више, али на моју жалост, ипак јесам. Поставља се питање хоћу ли икада научити, а одговор се изгледа сам намеће. Ако ништа друго, појам "Мрачни витез" је добио потпуно нову димензију. 

ОЦЕНА: 3



среда, 27. април 2022.

The Swimmer (1968) - дезинтеграција америчког сна

Кад се амерички сан једном оствари, шта је следеће? Уживање у благодетима остварених и стечених успеха, губљење моралног и сваког другог компаса под утицајем тих благодети или жртвовање свега осталог да се очува макар привид живота на високој нози и привилегија које тај живот доноси? Више писаца се бавило раслојавањем америчке породице средње и више класе и фасадом углађености испод које је духовна беда, али је ретко ко ухватио дух времена као мајстор кратке прозе, Џон Чивер, кога нису без разлога звали америчким Чеховом. Једна од најпознатијих његових прича је „Пливач“, издата 1964. године, да би две године касније настао и истоимени филм Френка Перија који је избачен тек две године касније, дакле варљиве 1968. У питању је прича о Неду Мерилу, човеку педесетих година али у пуној физичкој кондицији који креће у занимљив подухват да једног дивног недељног летњег дана стигне кући пливајући кроз базене комшија и пријатеља. Како време одмиче и што више комуницира са поменутим комшијама и пријатељима, јасно је да се неке ствари не уклапају у његову причу и да она баш и не одговара истини у потпуности. Хоће ли успети да стигне кући и шта је заправо истина?

Оно што почиње као младалачка летња авантура постепено се претвара у линчовску ноћну мору из предграђа, и физички и психички, а гледалац је у средишту ствари и открива чињеницу по чињеницу о протагонисти чија прича делује све лабавије, па тако делује као да и он сам много тога чује први пут. Линија између истине и уобразиље временом постаје све тања. Кроз разговоре са различитим ликовима постепено се откривају ствари о његовом животу, а и интеракција са њима говори много. То су све припадници исте класе као и он, и неки делују заиста пријатељски и забринуто, некима изгледа чудно, а неки га терају. Иако неке ствари делују сумњиво од самог почетка, гледаоцу се испрва чини да гледа обичног човека који је кренуо на занимљив пут, али испоставиће се да ће он бити голгота. На пример, у више разговора говори о својим девојчицама које играју тенис и чекају га код куће заједно са женом и дивно су порасле. Међутим, на почетку говори како је прилаз пун просаца и како су зреле за удају, а касније у сцени са дечаком са којим плива у празном базену, помиње да су „не много веће од њега“ након што га понуди да дође. Кроз неколико разговора које обавља, види се да флертује малтене са свим женама, а да је са једном женом потврђено био и у вези. Његова мачо персона почиње да се љушти оног тренутка кад очајнички покушава да заинтересује некадашњу бејбиситерку својих кћери након што му она призна да се некад изузетно ложила на њега. Други ударац доживљава када види некада своја колица са виршлама која је донирала његова жена. Последњи и коначни неуспех кад је мушкост у питању долази у наредној сцени када се у дужем разговору са бившом љубавницом откривају сви аспекти његове личности, укључујући и неодрастање, неверство и дволичност. Све оно што је било наговештавано и раније кроз неколико сцена, попут оне када му пријатељ понуди посао и каже да је ужасно то што му се десило и да не мора да се претвара пред њим, или када један други познаник каже да му је жао што није могао да помогне, материјализује се сценом на јавном базену, где мехур од сапунице најзад пуца и он мора да се суочи са чињеницом да је омануо као муж, отац и домаћин куће и преузме одговорност коју је претходних година избегавао потпуно потискујући реалност. Болно приземљење је за њега неминовност.

„Пливач“ је заиста фасцинантна прича о човеку који је имао све, изгубио све и остварио сан, а онда доживео да види како се руши због сопствених грешака, мањкавости, неодговорности и сујете. Уместо да се ухвати у коштац са реалним проблемима, изабрао је да их потискује и гура под тепих, док нису дошли на наплату. Сценарио који је написала Еленор Пери, жена редитеља, зналачки нас уводи у причу са предубеђењем да је Нед Мерил добра особа и да је његова перспектива валидна, али се то брзо доказује нетачним и филм постаје прогресивно злокобнији. Пред собом имамо класичног испразног представника више средње класе који је уместо да се посвети очувању породице, посла и добросуседских односа уживао у материјалним и телесним задовољствима која му на крају ништа нису донела и остала су као подсетник на пропаст. Филм је, свакако, и изванредна алегорија о пролазности живота која се огледа у дану који је у почетку сунчан и диван, а на крају тмуран и кишовит, више јесењи него летњи,  на самом Неду Мерилу, који је најпре пун снаге и кондиције и пун самопоуздања, а затим је олупина која се распада и дрхти од хладноће, а ту је и директно питање љубавници – шта се то десило, зашто ништа није како сам замишљао, и зашто све тако брзо пролази? Очајан за неком врстом валидације, он чак бесан пита какав је у кревету тај што сада долази код ње. Наравно, нема задовољавајућег одговора.

Колико пута смо се и сами окретали ка прошлости и питали се зашто све пролази тако брзо, да ли је нешто могло и требало другачије, које смо све прилике протраћили, због чега, и да ли је вредело? Колико пута смо лагали сами себе, стварајући у глави сценарије који нам одговарају да не бисмо морали да се суочимо са непријатном истином? Пред колико људи можете потпуно да се оголите и будете оно што јесте? Човека нико не лаже тако као он сам себе, стога је крилатица овог филма „When you talk about „The Swimmer“, will you talk about yourself?“ питање које је апсолутно на месту. Огољавање привидно савршеног живота предграђа који унутра крије мрачне и бизарне ствари су обрађивали многи редитељи, али овде имамо лик који се пред нашим очима и буквално и метафорично скида го. Радња не изгледа ништа посебно, човек који прилично пије жели да отплива до куће (у неку руку ме по развоју ситуације подсећа на Вилијема Фостера, кога је тумачио Мајкл Даглас у филму „Falling Down“, који је такође само желео да оде кући). Берт Ланкастер тумачи Неда Мерила као хероја, човека пуног живота који зна да ужива и понаша се као да му је све потаман, међутим, као што рекох, од самог почетка ситнице, које на прво гледање нису очигледне, попут збуњених и згранутих погледа на причу о кући и ћеркама, указују да је цар го. Он већ у првој сцени излази из шуме и завршава пред комшијским базеном (где је био и шта је радио, није назначено, а кад га питају, одговара са „Ту и тамо“). Морам рећи да је Ланкастер заиста фантастичан и по мом мишљењу ово је улога његове богате каријере, не само због беспрекорне физичке кондиције, већ и због поменуте апсолутне искрености и отворености са којом је приступио целој ствари и потпуно се духовно оголио пред камером. Томе у прилог говори и чињеница да је пре ове улоге имао страх од воде и да је радио са олимпијским ватерполо тренером да га превазиђе. Није ни чудо што је и њему самом ово био омиљени филм и улога. Било је ужасних потешкоћа у снимању, на крају је дао 10 хиљада долара из свог џепа да се досними још један дан. Није се слагао са Френком Перијем, па га је у току снимања заменио Сиднијем Полаком и поново снимио кључне сцене, а изабрану Барбару Лоден је заменио са Џенис Рул, што се показало као одличан избор, не само зато што је Рулова била сјајна раме уз раме са њим, него и што је Лоденова захваљујући овом отказу написала и режирала чувену „Ванду“ и глумила у њој. Интересантно да су чак четири глумца одбила улогу пре Берта Ланкастера, Вилијем Холден, Глен Форд, Пол Њумен и Џорџ Си Скот. Издваја се и Џенет Ландгард у улози бивше бејбиситерке, а ту су и Оскаровка Ким Хантер и прелепа Дајана Малдур која ће неколико година касније блистати у Малигановом филму „The Other“. Музика Марвина Хамлиша је перфектна, савршен спој носталгије и меланхолије са лепршавим тоновима лета. Написане су и речи за главну тему „Send for Me in Summer“, али ниједна верзија није снимљена, нити су речи игде објављене. Урађен је фантастичан посао да се прилагоди прича од само 12 страна у филм од 90 и нешто минута, а наравно помаже и чињеница да је веома филмична, Чивер ју је и написао на такав начин, то је требало да буде и цео роман, али ипак требало је бити мајстор да се за филм продуби где треба и убаце нови ликови, а да основна потка, елементи и порука остану верни оригиналу.

Вероватно не треба ни да говорим да је филм на изласку доживео велики неуспех и да је требало да прођу године да добије статус који му припада, а питање је да ли је и сада тај статус онакав какав треба да буде. У сваком случају, у питању је скривени драгуљ, мало ремек-дело које пружа нове ствари на свако гледање, увлачећи гледаоца у свој свет и терајући га да се преиспитује. Нед Мерил је човек са хиљаду мана, али се у много чему можемо повезати са њим и ту је несрећа свих нас. Кључна сцена за разумевање његовог лика и самог филма је са клинцем у празном базену где му говори „Ако се довољно јако претвараш да је нешто истина, онда то за тебе и јесте истина“ (та сцена је потпуно избачена у причи). Метафоричка река до његове куће се заправо може интерпретирати разочаравајуће путовање кроз године. И сами се добрих времена сећамо, док лоша углавном потискујемо. Нед Мерил се сећа прошлости зато што је главом још увек у њој и у њој налази задовољење. Он готово све време мисли да га сви воле и то јако жели, међутим реалност га издаје при скоро сваком сусрету. Пут који је требало да буде срећан се претворио у веома тужну борбу, а на путу из фантазије у реалност, пливач је прошао путеве од топлог до хладног времена, од јаког и набифланог до слабог и уморног, од друштвене елите до отпадника. Шта год да се десило са женом и децом, он се са тим још није помирио, илузија је избледела као сунчан дан са почетка.

„Пливач“ је филм који нуди многе интерпретације и тумачења, али једно је сигурно. У њему се може бескрајно уживати и више пута. Можда ће вожња са Недом Мерилом и неке гледаоце довести до значајних сазнања. Свима нам понекад треба сурово буђење да бисмо схватили шта је важно у животу док није прекасно. Овај филм несумњиво неће лећи свакоме, али свакако га треба гледати због свега што је у њему одлично урађено. Сценарио и глума су врхунски, тема је и више него оригинална, или бар оригинално презентована, а ни педесет четири године касније нема много сличних урадака. Како би рекао Оскар Вајлд "Обећали су да се снови остварују, али су заборавили да кажу да су и кошмари такође снови". Забијање главе у песак долази на наплату, а окретање главе не доноси ништа добро сем тренутног олакшања. Филм је отелотворење скривеног драгуља и надам се да ће га што више људи након овог текста погледати. Нема статус који му припада, али је очигледно да је инспирисао неке врхунске филмове и да време може бити само још благонаклоније према њему. Дајте му и ви прилику. Хвала вам и до читања.

ОЦЕНА: 5