Seconds (1966) - Друга шанса по сопственој мери

Колико је пута свако од нас помислио, осврнувши се на прошлост, да би нешто урадио на другачији начин и другачије се односио према свом животу да има прилику? Сигурно многи, а они који кажу да нису размишљали о томе, свакако лажу. Лепо звучи рећи да се не ваља освртати на прошлост јер остајеш заглављен у њој, и да то људи задовољни собом и својим животом не раде, и има ту истине. Али, свакога су оне проклете мисли пред спавање неки пут опхрвале и натерале на меланхолична размишљања о другачије подељеним картама. Лако је мантрати о томе да треба бити свој и не живети у прошлости из позиције некога коме су сва врата отворена, ко се ни за шта није мучио и ко није закинут ни генетски ни финансијски. Друга је прича ситуација у којој ништа не иде на вашу воденицу, а занимљиво је питање колико би таквих било спремно да избрише све и крене поново да живи, овај пут по такту сопствених амбиција. Људи углавном нису спремни на превелике промене и не одричу се онога на шта су навикли, ма колико им било тешко. Ипак, не сумњам да би било интересената за нов изглед и нов начин живота. Други је падеж што би у реалности таква процедура била доступна само богатима, као што је и у филму "Други" Џона Франкенхајмера.

Артур Хамилтон је богати банкар који живи амерички сан, има жену, одраслу ћерку, лепу кућу и пуно пара. Међутим, досадно му је, повучен је и у кризи средњих година. Сав елан му се истрошио јер је предуго радио шта су други од њега желели. Кад се изненада укаже шанса за потпуно нови живот, наизглед по сопственим нотама, са новим лицем и идентитетом, он ће је прихватити. Међутим, претходни живот га је исушио, и, суочен са собом, не успева да искуси срећу како је замишљао. Полако почиње да открива принципе по којима ради компанија која му је пружила услугу реконструкције живота.

Рекло би се да имам посебан пик на филмове о деконструкцији америчког сна, мада је мој избор за појединачну рецензију потпуно случајан и ствар инспирације. За разлику од Неда Мерила у "Пливачу" који своју кризу потискује док је свима осталима видљива, овде имамо обрнуту ситуацију. Сам Артур је наизглед једини који је свестан својих проблема, јер голо око не може да их уочи. Можда другу шансу не би ни разматрао да му је није представио његов пријатељ Чарли кога је сматрао давно мртвим. Доста кошта, али доноси живот какав си одувек желео. Артур склапа фаустовску погодбу са компанијом (све то ме подсетило на Рикол из "Тоталног опозива") уз потпуно напуштање бившег живота. Ново лице му је лепше и згодније (сада је то Рок Хадсон), пресељен је у Калифорнију, кућа му је са погледом на Пацифик и успешно се бави сликарством (како је млади Артур некада желео). Међутим, духовно пропао од раније, није способан да прихвати нови живот у потпуности, те притиснут уза зид, полако схвата у шта се заправо уплео и колико се мало пита у том животу. Не морам ни да говорим колико су такве спознаје страшне и непојмљиве.

По изласку, "Други" су доживели готово једногласну салву негативних критика, што није никакво чудо имајући у виду цинизам и дистопију којом одишу. Нуспојаве политике Џозефа Мекартија су у то време још увек биле болно видљиве, као и обмана о поменутом америчком сну, а увелико је беснео и рат у Вијетнаму. Упркос појави велике звезде попут Рока Хадсона, централна тема филма је толико одбила публику да је филм био скрајнут буквално деценијама. Штавише, могуће да су се неки осетили и лично нападнутим у целој ситуацији. Централна тема овог филма, порицање сопственог идентитета, се, случајно или намерно, поклапа са мукама које су мучиле Рока Хадсона, холивудског лепотана који је деценијама морао да крије да је заправо геј. У истом контексту треба поменути и Џона Рендолфа, глумца који тумачи Артура, који је од Мекартијевих следбеника стављен на црну листу. Можда је и најбитније колико филм отворено презире поменуту негацију сопственог идентитета (кроз стил живота или било шта друго), поручујући да је срећа у нама самима и да је човек без успомена само недовршена љуштура. Један од великих квалитета филма је и тај што је лако отићи иза глумачких лица и посматрати јунака као истог човека, што сведочи о снази поменутог централног наратива. Капа се мора скинути и самом Хадсону који је често (некад с правом, некад не) посматран као лепотан који се извлачи на фацу. Стојим вам прав да нигде није био бољи него као Тони Вилсон, млађа и савршенија верзија Артура Хамилтона.

Упркос свему што има, Вилсон се осећа изоловано, као чудак и креатура, плод операције, док се не заљуби у жену коју упознаје у шетњи плажом, али све је кратког даха, па и задовољство кроз оргијање кад сазна одакле потиче не само она, него и сви његови нови пријатељи. У једној од емотивнијих сцена, он се сусреће са својом бившом женом и разговара о њеном бившем мужу. Нећу ништа детаљно писати о томе, треба погледати.

Још се мање исплати писати о ономе што следи када захтева нову операцију за себе и кад крене да се предомишља након што му кажу да је потребно да прво пронађе још једног клијента. Завршница спада у један од бољих филмских кошмара коме сам присуствовао и нема шансе да ћете остати равнодушни после гледања. Излаза нема, круг се затворио и ту смо где смо. Филм "Други" затвара Франкенхајмерову Трилогију параноје коју чине и "Манџуријски кандидат" и "Седам дана у мају", који су, за разлику од овог филма, били успешни. У истој деценији су настали и "Птичар из Алкатраза", "Воз" и "Гран при", да би се, након две и по деценије ужасних неуспеха, на мала врата вратио са "Ронином" (1998) који је Холивуд прихватио са ентузијазмом. Пре смрти је још режирао и фамозно глупу "Игру јелена", али шездесете остају као његова убедљиво најуспешнија деценија у сваком смислу. "Други" нису снимани за паре, већ из страсти, и то се види - намера је била да се људи од страха тргну из апатије. Филмови у каснијим деценијама су били комерцијално условљени, па су стога и знатно неуспешнији. Овај филм је снимила компанија Кирка Дагласа, који је, након куповине права, изабрао да не глуми у њему.

"Други" су апсолутно визуелно ремек-дело под палицом за Оскара номинованог мајстора Џејмса Вонг Хоува. Од самог почетка, немирна, френетична камера и незаборавна шпица легендарног Сола Баса увлаче гледаоца у вртлог из кога му нема мрдања. Све подсећа на некакав документарац о нечијем кошмару, а мајстор фокуса и контраста нас од почетка чини актерима самог филма. Операција носа је заиста снимљена за потребе филма, а трикови попут одраза који скакуће од једног огледала до другог нам јасно говоре о томе како се главни лик осећа. Изванредан рад, од почетка до краја, заиста немам замерки. Ипак, и поред креативне слободе коју је Франкенхајмер свакако имао, главешине из Парамаунта које су финансирале ствар инсистирале су на великој звезди у главној улози. Режисер је хтео Лоренса Оливијеа за обе улоге, са чим се они нису слагали, сматрајући да он неће привући праву публику. Марлон Брандо је одбио улоге, а Рок Хадсон прихватио и предложио Џона Рендолфа за улогу старијег Артура. Франкенхајмеру се завршени филм јако допао и прогурао га је на фестивал у Кану 1966. године. Тамо је дочекан са таквом одбојношћу да је то било тешко објаснити. Пословично страствена и позитивно настројена канска публика га је уништила без милости. Редитељ је због тога одбио да се појави на конференцијама за штампу.

Био је потпуно скрхан. Након таквог пријема на канској премијери, неке сцена баханалија је додатно скраћена у новим верзијама. Студио је једва и рекламирао филм, који није успео да привуче ни публику ни критику, па је сматран грозним промашајем. Франкенхајмер је потом потпуно променио приступ, тражећи у филмовима искључиво комерцијални успех. Прошло му је са "Гран пријем", али са наредним филмовима не, па је омануо са "Француском везом 2", "Пророчанством" и наредним пројектима. Иронијом судбине, претходних деценија је филм "Други" стекао култни статус, па је и сам редитељ у једном тренутку приметио да је прошао пут од промашаја до класика, без да је икада заправо био успешан, што се дешава прилично ретко. Још једна веома битна ствар за напоменути је да је овај пројекат био лично врло битан и за Рока Хадсона, па и не чуди што му је ова улога била једна од омиљених. И он је усвојио другачији живот од онога што јесте, по савету свог агента, чак је пристао и на лажни брак да би сакрио хомосексуалност. Званично најпопуларнији глумац педесетих сада је био у паду и активно покушавао да добије ову улогу, па је чак пристао и на тестирање, што су доказани глумци ретко радили. Такође је, као што сам рекао, убедио режисера да изабере другог глумца за старији лик и одиграо контроверзну сцену заиста пијан, не отрезнивши се три дана колико је снимана. Посвећеност му је заиста била врхунска, ту нема приче. Није ни чудо што га је овај филм толико привукао, с обзиром да су, иако се одлично крио, сви у индустрији знали његову причу о порицању сопственог идентитета.

У филму постоји сцена у којој Артур резигнирано одбија своју жену која му се нуди непосредно пре одласка у компанију. На крају контроверзне сцене имамо Тонија који, после много муке и адаптације, наизглед коначно прихвата сексуалне слободе и нови живот без инхибиција. Метафорично речено, у тој сцени је Хадсон зарадио макар привидни и тренутни хепиенд који му стварни живот није приредио. Неколико чланова глумачке екипе је било на црној листи, а најгоре је прошао поменути Џон Рендолф, коме је "Други" био први филм након прогона. Франкенхајмер је зналачки искористио сцену у којој он одбија да регрутује друге као метафору за све што су он и њему слични прошли током педесетих. Многи су били принуђени да прихвате нове идентитете или напусте земљу (Жил Дасан, који нам, да није било тога, можда не би подарио сјајни "Рифифи"). Ипак, желим да нагласим да је велика врлина овог филма што се ниједног тренутка не претвара у некакав политички памфлет или претерану критику пер се. Људска драма је овде најбитнија и филм од првог тренутка успева да зароби гледаоца и да га не пушта из чврстог стиска. Попут продужене епизоде "Зоне сумрака", прича нуди немилосрдан приказ кафкијанског окружења у коме је тешко разумети све што се око вас догађа. Дакако, "Други" имају комплекснију позадину, али поређење има смисла, јер је квака у разумевању стварности која је изврнута наглавачке, бар у очима оног ко се усред ње као такве нађе.

Присилно условљавање не води ничему, као ни губљење себе у процесу јурњаве за америчким сном који се већ тада јасно показао као опсена, илузија коју намеће друштво. Кад су жеље које имамо наметнуте од других, све је привремено и безначајно, па и чари боемског живота. Наравно, када се болна истина схвати, креатори живота више не могу да нас контролишу, па самим тим ни искористе. По речима самог Франкенхајмера, човек је резултат своје прошлости и својих искустава. Одузмите му прошлост и он не постоји као особа. "Други" је филм који одбацује комфор ескапизма и баналности у корист препознавања и разумевања онога што заиста желимо и прихватања личне одговорности за неуспех. Отрежњујуће и катарзично је гледати истини у очи након што смо је тешком муком спознали, ма колико мало времена имали за то. Овај филм је вероватно најличнији пројекат свога редитеља, остварење које одише субверзивношћу и садржи огромно упозорење и дубоко хуману поруку за оне који знају да гледају. Он, нажалост, има и језивих аспеката, а то је његова застрашујућа актуелност. Данас, педесет седам година од изласка, "Други" Џона Франкенхајмера делују свежије него икад.

ОЦЕНА: 5-

Српски филм у 21. веку - наставак пропасти и има ли јој краја - други део

Нема се шта много разглабати у уводу, први део текста, за оне који га нису читали, је овде, а настављам даље са прегледом наше несрећне филмске продукције, с тим што ћу за крај укључити и последње две године, кад сам већ у канцеларији, уз кратку причу о томе имамо ли се чему надати у долазећој. Дакле, вежите се, полећемо, прва на тапету је 2011. година.

2011.

НЕПРИЈАТЕЉ - Далеко најбољи филм године, што опет не говори много о њему колико о осталима. Врло солидан, добро написан, режиран и одглумљен филм, нарочито је добра ђаволска инкарнација Тике Станића, мада ликови нису специјално занимљиви и прича није отишла нигде специјално, да не помињем да је отприлике одмах било јасно шта ће се догодити на крају. Но, ето, није лоше, фино је све испало.

ЗАЈЕДНО - Не претерано занимљива мелодрама у којој Кубура прибегава радикалним мерама да сачува брак након што открије да га жена вара са квази-мафијашком цопином Банетом Поповићем. Све отприлике унапред познато, доста јефтино и очекивано, мада не баш грозно како би се могло очекивати. Има ту пар момената, али све у свему, крајње небитан филм. 

ЗДУХАЧ ЗНАЧИ АВАНТУРА - Све што сам већ написао о Милинковићу ме није нагнало да ово погледам и не очекујем апсолутно ништа. Ипак, можда се некад и преварим, видећемо.

БЕЛИ ЛАВОВИ - Зола можда и на најјачим дрогама откако је почео да се чепи свим властима од двехиљадите па надаље. Мислим да ни он не зна шта је са овим хтео, вероватно неку друштвено ангажовану сатиру која ће кроз "паметну" комедију да говори неке "истине" и шта ја знам, међутим, многи су то покушали, па из разних разлога нису успели, а ваљда не треба да говорим како је испала ова накарада. 

ОКТОБАР - Некакав омнибус од седам прича. Нисам гледао.

КАКО СУ МЕ УКРАЛИ НЕМЦИ - Миша и Цвеле страјк аген. Да будем поштен, има овде занимљивих делова, нарочито кад се зна да је све засновано на животној причи самог редитеља, али све вришти од тог његовог интелектуализма и некако - како да кажем - непотребне комплексности, са све Цвелетом који девојчици прича причу академским речником, и још доста детаља, наравно. Да филм није толико усиљено уметнички, био би још и солидан.

КУТИЈА - О три младића и животу дипломата. Нисам гледао и не делује ми обећавајуће.

МИРИС КИШЕ НА БАЛКАНУ - Овде треба погледати серију, а не филм, што ја, из много разлога, нисам учинио. Делује као књига коју не бих читао и смокијевска мелодрама коју бих прескочио. Видећемо, можда се некад одважим.

ПАРАДА - Нисам гледао у целости, а оно што сам од парчића видео ми делује као класичан каснији Драгојевић са агендом која не чини добар филм. Познато је ко је ово финансирао и зашто, а на филмском плану не делује као да има шта да понуди на дуже стазе сем пар духовитих реплика и већ свима познате приче. Додуше, не сумњам да је бољи од "Светог Георгија", "Атомског здесна" и "Небеса", они су заиста испод сваке критике.

ПРАКТИЧНИ ВОДИЧ КРОЗ БЕОГРАД СА ПЕВАЊЕМ И ПЛАКАЊЕМ - Боки Вулетић и Стефи Арсенијевић раде романтичну комедију са певањем. Ово морам да видим, већ дуже време ми стоји, мало је рећи да очекујем да вредност буде нула кома ништа, али бар је, надам се, могуће смејати се. У питању је група прича о интернационалним паровима, да се испоштују копродукцијске земље. Ту је, на пример, Жан-Марк Бар, што је интересантно.

2012.

КЛИП - Мрљаво је све то, иако има повремених бљескова, повремених добрих поенти и повременог квалитета. Премало задире у дубину и премало пружа, осим "шта раде ови млади". Добар избор музике за оно што се жели истаћи, Симијоновићка апсолутно никад није била боља, а вероватно и неће, а за онај кадар зна-се-чега испред генерације из Барија, знаш већ шта, Мајо Милош, да не пишем то овде.

ШЕШИР ПРОФЕСОРА КОСТЕ ВУЈИЋА - Иако волим Берчека, а ово заправо изгледа као нешто што би Шополи могло да легне јер не изискује посебне бравуре, после одличне драме Владе Андрића са Пајом Вуисићем, заиста нема неке потребе за постојањем овог филма.
ДОКТОР РЕЈ И ЂАВОЛИ - Није било без икаквог потенцијала, али нисам задовољан како је испало, најблаже речено.

УСТАНИЧКА УЛИЦА - Ништа с ништа, што би рекли. Долази ниоткуда и не иде никуда, ево га овде. Чак су довукли и уштављеног Шербеџију (за одличне паре, не сумњам) и опет ништа. Мислим да то чак и нема много везе са тумачем главне улоге, једноставно је све веома лоше. Можете да га прескочите и ништа не бива.

ЦРНА ЗОРИЦА - Нисам гледао. У то време смо снимили баш доста "модерних бајки", нисам сигуран како би ми ово легло. Делује ми слабо, неодлучно и никакво, али можда се и варам. 

СМРТ ЧОВЕКА НА БАЛКАНУ - Једна перспектива за цео филм. Баш сам пуно очекивао, али нисам добио ништа специјално, чак се не сећам једне једине реченице нити сцене из тог филма.

ЈЕЛЕНА, КАТАРИНА, МАРИЈА - Појма немам шта је ово.

КАД СВАНЕ ДАН - Добра улога Мустафе, али промашен филм на више нивоа, од чињенице да један интелектуалац први пут чује за такве ствари до неосвртања на гнусне злочине над сопственим народом. И некако сувише лаганоодвијајући филм за такву тему.

ЛЕД - Значајан као последњи филм Бате Живојиновића, остало је за заборав. Боља је Бајићева монодрама из седамдесетих, која је нешто касније и адаптирана за телевизију.

АРТИЉЕРО - Можда и најгори и најбезвезнији филм у свих двадесет и нешто година које обрађујем. Мада, да будем поштен, вредело је видети Бакоча, макар и накратко.

ВИР - Кад сам чуо сина Драгана како глуми истраумираног ратног ветерана из Београда, искључио сам филм после неколико минута. То је заиста једна од ствари које ми не требају.

2013.

КРУГОВИ - На страну историјске непрецизности, филм једноставно није довољно интересантан и нема ударца у плексус на који се иде, а већ сам писао да Голубовићеви филмови генерално имају несрећу да су мало пластични (такав је и "Отац"). Има ту финих улога и местимично фине драматургије, али све је то недовољно да би се оправдао хајп.

ЉУБАВ ДОЛАЗИ КАСНИЈЕ - За дивно чудо, ово није рђаво, далеко од тога, али такође и не пружа ништа нарочито. Све у свему неки просек, а како рече буразер Громада, увек је лепо видети брата Шепетковског у великој улози.

ФАЛСИФИКАТОР - Марковић се овде већ тотално погубио. Добра је она најцитиранија сцена са Пелетом, остало је лоше, и то не мало. Просто је за не поверовати у шта се човек претворио.

С/КИДАЊЕ - Три сета ликова и њихове несрећне везе у току једне ноћи. Осим што ствари нису нарочито занимљиве, филм пати од чињенице да су му сви ликови до једног тотални имбецили за које је јако тешко навијати и са њима саосећати. Штавише, желите да се филм што пре заврши да их не гледате више, а то је увек непожељно. Тешко је осећати било какву емпатију према њима, а камоли нешто више од тога.

МАМАРОШ - Добро је што су Мира Бањац и Богдан Диклић у баш великим улогама, то баш није чест случај, међутим сам филм нажалост не пружа превише материјала за размахивање.

ОДУМИРАЊЕ - Добра тема, солидан сценарио и одличан саундтрек. Није то сад материјал за Оскара, али је у овој конкуренцији далеко најбољи филм, стога и слика. На ОК начин пренесена трагедија замирања села и закоровљавања породичних кућа, тешко је не саосећати и са мајком и са сином у целој причи. Кажем, ненадано, сасвим солидан филм који сам гледао у форми серије.

ДРЖАВА - Трилер за који никад нисам чуо и не делује ми обећавајуће, али видећу може ли се наћи, па га можда и погледам.

ГДЕ ЈЕ НАЂА? - Нисам гледао, такође не звучи интригантно. Некаква мистерија коју потписује осам младих уметника. Нажалост, нема ништа и нико ко би могао довољно да ме привуче да видим шта је. Анита Манчић је некада могла.

ВОЈНА АКАДЕМИЈА 2 - Не.

2014.

КАД ЉУБАВ ЗАКАСНИ - Оно срање из деведесетих са Весном Тривалић бар има Вампире и Бору Грбавог као шлагер бенд. Ово има Биковића, тако да је горе од два зла.

МОНТЕВИДЕО, ВИДИМО СЕ - Снимано у Параћину, тако да сам чуо пар занимљивих причица. Филм нисам гледао, мада сам парчиће серије уз оброк и тако то. Није ме нагнало да повраћам, али све што сам рекао за први део важи и овде.

НЕПОСЛУШНИ - Такође сам видео комадиће и не вуче ме, мада мислим да је Бата занимљив глумац и да, за разлику од великог дела своје генерације, има шта да понуди.

МАЛИ БУДО - Једна солидна фора за цео филм је премало. Остало је Богу плакати.

ТОП ЈЕ БИО ВРЕО - Годинама сам тражио овај филм чекајући на велику филмску улогу Аните Манчић, коју сам увек готивио због "Заборављених" и позоришног разарања. Сада кад је снимак најзад ту, не могу да се натерам да га погледам, а и Анита је у међувремену почела да се појављује у свему, па ми више није толико интригантно. Ипак, свакако ћу ускоро гледати, треба видети и нешто од Скерлића ван крими миљеа и "Шангарепе". Не очекујем пуно, али свакако је један од првих домаћих на листи.

МАМУЛА - Нисам гледао, те сирене и монструми са црногорских обала делују инспиративно за хорор, али ми се нешто не чини да су ишта посебно. Можда се некад и натерам, ко зна.

АТОМСКИ ЗДЕСНА - Нема начина да опишем колико је ово заправо лоше и досадно, једино што га вади су Бране Штурбеј и његов Туретов синдром. Све друго је смути па проспи.

ТМИНА - Не знам шта је ово.

ЧУДНА ШУМА - Никако да погледам једну од ових српско-мађарских копродукција, а ова делује као нешто са потенцијалом. Додуше, није је лако наћи, али то ме досад није спречило, па ћу пробати ако буде тренутака доколице ускоро.

ВАРВАРИ - Нисам гледао, а по пар сцена које сам видео, делује ми изузетно прволопташки и небитно, али свакако морам да погледам за објективнији суд.

СПОМЕНИК МАЈКЛУ ЏЕКСОНУ - Без везе филм и шанса да се још једном упре прстом на хорде злих десничара које харају Србијом, не дозвољавајући нормалним људима да функционишу. Апсолутно погрешан приступ и зликовци предвођени Марком Јанкетићем који не би уплашио ни дете лишавају ово било какве озбиљности. Лепо је што је Борис Миливојевић добио шансу да одигра главну улогу, макар и у оваквом филму.

ЈЕДНАКИ - Филм од шест прича који има у фокусу права детета најзад звучи као нешто што би имало смисла погледати, мада увек постоји шанса да се варам.

ТРАВЕЛАТОР - Потпуна безвезарија. Сценариста и редитељ ме подсећа на Воју Брајовића из "Тесне коже 2" - знаш ли ти шта значи снимити филм у Америци? Руке су ми се отегле до земље, погледај шаке колике су, муда су ми до колена. Верујем за муда и ценим амбицију, али немојмо претеривати. Баш претенциозан филм у коме се већим делом не дешава апсолутно ништа.

НИЧИЈЕ ДЕТЕ - Није без својих мана, али баш добар филм у коме је апсолутно покидао Денис Мурић и учинио да се заинтересујем за његову каријеру. Овде је добар био и Чемерикић, па се после необјашњиво срозао у "Времену зла". У сваком случају, обавезан за гледање.

БРАНИО САМ МЛАДУ БОСНУ - Прилично солидно, мада је серија боља од филма, јер филм има стандардну бољку српског филма, пати од лоше монтаже. С обзиром на глумачку екипу, доста солидно је све то, тад сам још мислио да ће од Ракочевића бити нешто.

ИСЦЕЉЕЊЕ - Солидна драма која остварује оно на шта иде, али ми се чини да се ипак мало преједноставно одвија. Наравно, то све под условом да се добро сећам, пошто сам је хватао на телевизији, и то не баш од самог почетка. Некако се сувише одиграва по формули.

ПЕТИ ЛЕПТИР - Један од подношљивијих филмова Дебелог, али и реклама за непотизам са, чини ми се, троје потомака познатих глумаца убачених у филм. Миша одавно није био негативац, па је и то било пријатно освежење.

2015.

ГОРЧИЛО - ЈЕСИ ЛИ ТО ДОШАО ДА МЕ ВИДИШ - Прича има потенцијала - да ју је режирао Живко Николић, била би ми прва на листи за гледање, али Милан, Милутин и њихова свита ми не уливају нимало поверења да може испасти гледљиво. Делови које сам видео на ТВ-у су ме само уверили у исправност тог суда.

ОТВОРЕНИ КАВЕЗ - Нисам гледао, чини ми се да је историјски занимљив само као последњи филм велике Ружице Сокић, стога можда и погледам, мада га нисам виђао у циркулацији.

НЕБО ИЗНАД НАС - Нисам гледао, из онога што сам видео чини ми се да је у питању прелаган третман нечег што је за нас јако трауматично и озбиљно, те да странци умешани у овај филм не могу никад до краја разумети ни кроз шта смо прошли тада ни шта је све до тога довело, мада их то и не занима, што је још трагичније.

БИЋЕМО ПРВАЦИ СВЕТА - Прилично бедан покушај да се по калупу Монтевидеа адаптира прича о првом светском злату у кошарци. Познато је шта мислим о Монтевидеу, а ово је било још испод тога, и не схватам зашто се етаблирани великан попут Дарка Бајића млатио с тим. Јесте он зглајзао у последњој деценији или две, али овако нешто му није требало. Документарцем о Рамбу је показао да му та форма свакако боље иде.
ЕНКЛАВА - Није не знам какво ремек-дело, али је свакако најбољи филм године, и велика похвала за Горана Радовановића што константно ради и скреће пажњу на живот људи на Косову и Метохији. Добра и глума свих укључених и још једна потврда да мали Денис Мурић и те како има шта да понуди. Пар анахронизама, попут дреса Дејана Станковића, не одузимају филму на квалитету.

ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ - Пропуштена шанса да се направи смислен филм да би се направило...не знам шта. Свакако се надам да мануфактура Бајић након овога (и "Хероја Халијарда" који су већ снимљени) више неће настојати да експлоатише дату тематику.

ПАНАМА - Много, много лоше.

ПОРЕД МЕНЕ - Немој, Стево, живота ти.

АМАНЕТ - Ужасно. Лош сценарио, прозаична глума, те расплет и обрт предвидљиви од прве четвртине филма. Тотално без везе.

ОТАЏБИНА - Вероватно најгоре што је динамични дуо икад изасрао. Не зна човек да ли да се убије од депресије којом филм одише или његовог неквалитета. Никаквог смисла ни поенте, ни за шта да се човек ухвати, Глоговац протраћен, од Наде Шаргин крваре очи и уши, сцене и ситуације за не поверовати, ужаси, искупљења, метафоре, много "шта који мој ово гледам кад не знам ни да читам" ситуација...просто је тешко објаснити колико је ово заправо лоше и никакво.

ИГРА У ТАМИ - Аска и вук на модерни српски начин. Боље би им било да су заиста анимирали животиње, ово је испод сваке критике. Још један "хоћу назад два сата живота" филм.

СМРДЉИВА БАЈКА - А шта тек рећи за ову досаду и глупост? Навукао грдне гледаоце само зато што је најављиван као тријумфални повратак Лауша на сцену (што и јесте био, али се тешко може назвати тријумфалним). Разлог што није је веома прост, толико је безвезан да га ни пар сцена Петра Божовића ни мало не чупа. Немогуће је повезати се са било чим што се дешава у филму. Сећам се да сам био прилично нестрпљив да га гледам, а од Момчиловића очекивао бар нешто мало више, с обзиром на то шта је све писао и радио. Међутим...

ЖИГОСАНА, УНУТРА, OFF, ПОРОДИЦА, СИЗИФ К. - Нисам гледао.

2016.

ДОБРА ЖЕНА - Писац са врхунског блога Chetnixploitation је већ разобличио ово говниште боље него што бих ја за три живота умео, па ако вас не мрзи да читате мало дуже, погледајте. 

ВЛАЖНОСТ - Једно велико ништа од филма које не служи ничему и нигде не води.

АПОФЕНИЈА - Синопсис звучи као нешто што има потенцијала, а ипак, оно што сам видео ми не делује нимало интригантно. Не искључујем могућност да грешим, али овде је већ почело да се снима без икаквог реда и смисла, тако да немам велика очекивања.

ОТВОРЕНА - Писао сам већ текст овде, није то лоше, али је ипак помало недоречено. Свакако је за похвалу хватање младог редитеља укоштац са алама светског филма попут Кроненберга, Жулавског и Поланског. Интересује ме шта ће следеће радити од филмова.

THE RIFT (ПРОЦЕП) - Занимљиво ми је што се појавило пар опскурних ликова попут Монтија Маркама (из првих сезона "Чувара плаже") и Мирољуба Леша, али све у свему, ово вреди нула кома ништа евра. Баш срамотно лоше, на сваком могућем нивоу.

БРАЋА ПО БАБИНЕ ЛИНИЈЕ - Све се већ зна.

ДНЕВНИК МАШИНОВОЂЕ - Јесте да сам ово гледао овлаш, али било ми је потпуно без везе. Стандардна Радовић - Ристовски гротеска која ме оставила мртвим ладним.

ИНКАРНАЦИЈА - Није то лош концепт, али је све већ виђено, очигледно и доста јефтино.

ИМЕ ДОБРИЦА ПРЕЗИМЕ НЕПОЗНАТО - Брат Штиме игра толико доброг човека да је то иритантно. Најбољи део филма је дигитализација његовог лика кроз године и подсећање на култне ликове. Све је то у реду, није гнусно и има номинално лепу поруку, али тако нешто не постоји ни у бајкама, па тако филм можда може да прође код деце до десет година старости.

НА МЛИЈЕЧНОМ ПУТУ - И о томе сам писао текст, мада га нећу линковати, јер је био много благонаклонији према филму него што он то на други поглед заслужује. Не кажем да је лош, али свакако није ништа посебно, мада доста тога му се може опростити због Монике Белучи.

ЈЕСЕН САМУРАЈА - Милоје, Радоје и Станоје...упркос не превише смешном скоро-па-курсаџијском хумору, појави Андрије Милошевића и превеликој употреби екс-Ју квази-хитова за мој укус, мислио сам да ово има потенцијала да не буде грозно. Онда је дошло последњих 20 минута који су превелики кринџ чак и по Димитријевим стандардима. Фино подсећање на Нешу Лептира и култни телефонски снимак са госпођом кроз питање Катарине Жутић "Је л' можеш ти да будеш мало културнији?", али све је то ипак недовољно. Но, да не грешим душу, бољи је него што сам очекивао, насмејао сам се пар пута, довољно је.

ВОЈНА АКАДЕМИЈА 3 - Немојте, људи, ко Бога вас молим.

СТАДО - Покушај сатире, покушај критике друштва, покушај филма. Неуспео.

SANTA MARIA DELLA SALUTE - Шопола и његове будалаштине.

СВИ СЕВЕРНИ ГРАДОВИ, ОНА ЈЕ ЖИВА, СПОРАЗУМ - Нисам гледао.

2017.

КОЗЈЕ УШИ - На моменте симпатично, али ипак прозаично. Горица је стандардно добра.

Буквално ништа друго нисам ни гледао. Филмови су: Врати се Зоне, Реквијем за госпођу Ј, Бисер Бојане, Сага о три невина мушкарца, Повратак, Сневани снегови, Нигде, Проклети пас, Изгредници, Хоризонти. 

2018.

ПАТУЉЦИ СА НАСЛОВНИХ СТРАНА - Рекли су ми да нећу веровати шта гледам и били су у праву. Један од апсолутно најгорих филмова у овом веку, што је уз постојећу конкуренцију изузетно достигнуће. "Порука" која се форсира силује гледаоца јачином Лекса Стила и Рока Сифредија истовремено, сценарио делује као да није отишао даље од прве верзије, а глумци предвођени увек иритантним Кичићем, који може да буде полузанимљив и полудуховит само кад иде у самопародију, су готово сви одреда језиви. Ту изузимам Крцуновићку, која се, јадна, стварно труди и покушава, и донекле Бокија Миливојевића који је ОК глумац, али му улога ништа не пружа. Развој догађаја је смехотресан, филм нема ни мрвицу интелигенције којом покушава да се размеће и није смешан ниједног тренутка. Никола Симић се вероватно преврнуо у гробу кад су кукавном Влалукину дали име Огњен Страхињић. Поновићу по ко зна који пут, за некога који се по квизовима размеће знањем и делује прилично препотентно чак и у коментарима фудбалских утакмица, Милинковић (не рачунајући "Мртав 'ладан") заиста снима фрапантно лоше, чак бих рекао ужасне филмове. Човек је студирао код јебеног Влатка Гилића и онда сними овако нешто, то је за социолошко испитивање. Може он нападно да цитира Џонија Штулића и Светог Владику Николаја до судњега дана, ако се то уради овако, то су само речи набацане на папир и ништа друго. Одређене поенте стоје, али ово је свакако у топ десет најгорих наших филмова новог века, а и уопште. Не чуди ме што је ФЦС ово одобрио и подржао, тотално се уклапа у оно што раде годинама.

ЗЛОГОЊЕ - Ок дечји филм. Ништа епохално, али може се погледати. Поздрављам простор који је церебрална парализа коначно добила у домаћем филму.

ТЕРЕТ - Главонићеви документарци о Живану су ми били ОК. Ова пропаганда за коју је очигледно дебело плаћен то није. Поштује се структура уобичајених антисрпских памфлета, хвала Богу, имао је од кога и да учи.

ЈУЖНИ ВЕТАР - Већ сам рекао шта сам имао овде. 

ЗАСПАНКА ЗА ВОЈНИКЕ - Уз све мањкавости, није толико лоше. "Српска трилогија" је одличан роман и тешко ју је пренети на филм, али супер је што су јунаци макар нешто добили и на великом платну. Могло је то да буде још и боље, прилично је заборављив филм у питању узевши све у обзир, али боље ишта него ништа.

КРАЉ ПЕТАР ПРВИ - Самогратификација Лазара Ристовског и историјски фалсификат наспрам врло доброг романа Милована Витезовића који се, наравно, повукао из пројекта кад је видео куда иде.

О БУБИЦАМА И ХЕРОЈИМА, ГРАНДЕ ПУНТО, ЕДЕРЛЕЗИ РАЈЗИНГ, ПРЕТПОСТАВКА НЕВИНОСТИ, БАНДИТИ У ПОТРАЗИ ЗА МАМОМ - Нисам гледао.

2019.

ТАКСИ БЛУЗ - Дао сам све од себе да искључим из главе да је главни глумац онај који јесте, али на моменте се ипак да приметити, иако је овај лик међу пријемчивијима које је одиграо, само зато што је смањио покушаје свог карактеристичног хумора на минимум. Све је углавном исподпросечно, са пар неких тренутака који могу да делују занимљиво. Клинац је ОК, чекам да га видим и у "Херојима" кад се појаве.

ШАВОВИ - Без везе. Као и код "Устаничке улице", нема човек за шта да се ухвати. Сценарио је грозан, прича интригантна и има потенцијала, али реализација је испод сваког нивоа.

АЈВАР - Није то без икакве супстанце, али је просек, плус је све познато од почетка до краја. 

ДЕЛИРИЈУМ ТРЕМЕНС - С обзиром на то шта је Марковић све снимао и шта снима у последњих 25 година, ово још донекле и може да се прогута, али то што је овај филм бољи од неколико других избљувака и грозота никако не значи да је заправо добар. Волео бих да сам видео представу са Ејдусом.

РЕАЛНА ПРИЧА - Оно што сам могао да видим кроз епизоде серије ми изгледа врло лоше.

Остало нисам гледао. У питању су наслови АЛЕКСАНДРА, РЕЖИ, ПСИ УМИРУ САМИ, ПИЈАВИЦЕ, МАМОНГА, ЧЕТИРИ РУЖЕ, АСИМЕТРИЈА, ЕКИПА, РЕВОЛТ, МОЈ ЈУТАРЊИ СМЕХ, А.С, ВОЈНА АКАДЕМИЈА 5. Немам никаква очекивања, мада ћу нешто сигурно погледати у скорије време, а последњенаведени наслов сигурно нећу никад.

2020.

ОТАЦ - Позната прича Ђорђа Јоксимовића коме су одузели децу због сиромаштва о мукотрпном доласку у Београд због протеста. Сва немоћ обичног човека суоченог са бирократијом корумпиране државе је пластично приказана уз пар дотицања веома осетљивих тема, попут присилне вакцинације деце, што је са овако цензурисаним медијима велики успех. Богдан је одличан, цео филм је на његовим леђима, као и Исаковић, који са јако мало времена на екрану и без дизања гласа успева да буде упечатљив негативац. Ипак, филм има доста проблема, под број један са сценариом који је за своје добро превише сув, те је на многим местима филм предуг и напоран (што је можда и поента). Под два, филмови Срдана Голубовића махом изгледају пластично и немоћно да постигну емоцију на коју иду, па тако и овом филму фали тај крајњи ударац у плексус, крај му делује прилично равно, те још неки лик који би скинуо бар део терета са леђа главног глумца. Стога је нажалост око просека, можда једва видљиву нијансу изнад.

ОАЗА - Нисам гледао, делује интригантно, с обзиром да већина укључених младих припада натуршчицима са тешкоћама у развоју. Гледаће се, надам се, ускоро.

ИМЕ НАРОДА - Нажалост, не превише занимљив а доста дуг филм о Светозару Милетићу. Крије се ту добра прича и чак и сценарио није лош, ипак је Милован Витезовић у питању. Ипак, ликови некако не делују превише живо. А можда се и варам, гледао сам га чим је изашао и није ме баш купио, али могуће да нисам био превише пажљив.

ВИКЕНД СА ЋАЛЕТОМ - Солидна замисао и добра улога Ненада Јездића, уз учешће буразера Џеја. Међутим, прилично је заборављив филм у питању, жао ми је што то морам да кажем.

ЖИВ ЧОВЕК - Динамични (кад би се зајебавали) дуо Марковић - Новковић наставља одисеју "Како правити филмове са олупинама од људи којима се живот распада и притом бити страшно интелигентан", али по обичају поштује само први део тога. Ово би требало да буде комично, а није, само је апријатно током већег дела, али бар је боље од "Отаџбине". Мада, ако је то референтни систем, не ваља им посао, јер су од ње бољи и снимци моје генерације како повраћа на осамнаестим рођенданима камером од три мегапиксела. Нада мора да има макар један мелтдаун по филму код Олега, то је сад већ аксиом. Имам утисак да свака сцена има супротан ефекат од оног који су замислили. Ђуричко је одлично изабран као џукела пар екселанс.

ДАРА ИЗ ЈАСЕНОВЦА - Поштовање за први дугометражни рад из наше радионице на тему, добро смо се сетили. Похвале и за неке од глумаца, пре свих за Биљану, Николину и Алису. Нажалост, не и за много тога другог, јер филм као да не зна шта ће са собом. Има буџет, а нема га, хоће да прикаже реалност, а не приказује је. Нема довољно свирепости, нема педесет и нешто начина за убијање, један од највећих крвника, фра Сотона, сведен на нека убиства пиштољем, као да би Антонијевић и да општи и да му не уђе, не би да претерује са крвљу због међународних фестивала, а онда пропадне на њима, јер дозволи да му филм назову пропагандом. Сетови делују прилично сиромашно, као да читав логор има двадесет затвореника и да ту ординира пет-шест усташа. Највећа грешка је недавање кредибилитета сопственом делу. Ангажуј неког Едријана Броудија да ти глуми јеврејина у логору, па да видимо да ли би онда стока из Гардијана (или одакле већ) писала онако нешто. Редитељ је са "Спаситељем" урадио доста добру ствар, мислио сам да ће са овим напредовати и баш сам чекао са нестрпљењем све ово, али није се десило. Понављам, има добрих ствари, музика је исто ок, али недовољно је то за такву тему.

БОНУС - ПРЕОСТАЛЕ ДВЕ ГОДИНЕ

ЈЕДИНИ ИЗЛАЗ - Гледао сам серију. У почетку има неког потенцијала, после се у потпуности распада. Ја разумем и године и пубертет, ал' где нађе баш кумицу, стварно је ужасна глумица, најбоља изведба јој је био пријатељ Гвозден у "Генералној проби" почетком миленијума.

ЛИХВАР - Поменуо сам га већ у тексту о првом делу године, бетон лига, али има пар симпатичних ствари.

ПРОЛЕЋНА ПЕСМА - Метафоре, катарзе и буђења. Таштина празнине и генерално ужас од филма, који би можда изгледао нешто боље да је формат краткометражни.

ЈУЖНИ ВЕТАР 2: УБРЗАЊЕ - У читавој првој половини вреди само брат Хераковић, остало је све ужас, изузев музике на самом почетку. После се ствар залауфа и заиста знатно убрза, па је нешто боље до самог краја где постаје неочекивано добро. Ипак, на нивоу целине је ствар изузетно танка, посебно по питању сценарија, цела прича делује као неки дужи филер за неку серију од икс епизода, нешто да се попуни време док се чека оно главно, што ће серија вероватно и бити. Глума и ликови су веома проблематични, а неки су могли потпуно и да се избаце, попут Микија Манојловића. Бугари су знатно живљи и пунокрвнији, те и занимљивији од наших имбецила. Некадашњи чупави дебели клинац који маже пола тегле мармеладе на три палачинке се исувише труди, али и као такав је у првој половини појео Биковића који је у том делу буквално мртав. Берчек стандардан, Вујовић одличан, све бољи и бољи. Радоњић глуми као натуршчик, с тим што би овде требало да буде смешан, а није, само изазива непријатност. Није то Вук Костић ниво непријатности, али ипак. Ботом лајн, непотребан, предуг и лош наставак, са таман толико добрих елемената да не буде тотално губљење времена.

НЕЧИСТА КРВ: ГРЕХ ПРЕДАКА - Лош, незанимљив и неспретно склепан филм. Монтирати толику серију у једноипочасовни филм је незахвалан посао, нарочито кад је сценарио лош. Има то неку живину, и Бјело није скроз промашен, али премало је то за добру целину.

НЕБЕСА - Прва помисао након свега одгледаног ми је била да кажем (гласом Зорана Ранкића у улози Калабића): "У лудницу!" Ипак, после ми је само било жао човека који је дозволио себи да, после онаквих деведесетих, дође до тога да постане жива спрдња у сваком могућем смислу. Што је најгоре, готово ништа у овом филму не функционише, а далеко је од најгорег што је снимио. Немам снаге ни да набрајам, ни да анализирам, али Наташи стварно треба декретом забранити (кад већ мора да се бави глумом) да буде у неком филму дуже од пет минута.

ПУЦЊИ У МАРСЕЈУ - Овлаш сам гледао док је ишло на телевизији, није ми се посебно дојмило, можда треба поново да му дам шансу.

ТОМА - Има пар неких искупљујућих момената, али све то вреди нула кома ништа евра. Већ сам рекао зашто овде.

КЕЛТИ, СТРАХИЊА БАНОВИЋ, НЕ ИГРАЈ НА ЕНГЛЕЗЕ, АЛЕКСАНДАР ОД ЈУГОСЛАВИЈЕ, ГЕЈМ, ВАМПИР, НИЈЕ ЛОШЕ БИТИ ЧОВЕК - Нисам гледао, занимала би ме последња два. Можда овај последњи и не би да га није склепао Душан Ковачевић (такође неотпоран на убацивање ћерке у глумачку поставу).

2022.

ЗЛАТНИ ДЕЧКО - Mлохави ниспе од филма, мада није да сам очекивао нешто више. Гледао сам због Дениса Мурића који ме купио у "Енклави" и "Ничијем детету" толико да ћу га гледати и даље, а и због Наде Шакић, коју ћу такође гледати и надаље. Има ту неких солидних глумачких тренутака од малог, као и за нијансу од брата талентованијег Бенчине (мада сам од њега вероватно и ја талентованији), али ничега нема довољно, сценарио шупаљ, друга половина потпуно празна, суштина никаква, а поједини глумачки избори јако дискутабилни. Стругар јесте млатио таксисте по Будви, али ми не улива никакав страх, а Булаја је тек трагикомичан. Није било чак ни неког доброг фудбала да повади ствари. 

МРАК - Оценио сам ово са 3/5, а још бих боље кад бих оцењивао наду да ће овај филм (уз "Енклаву", "Чекајући Хандкеа" и још неке) помоћи да се покрене озбиљна тема у нашој кинематографији о злочинима над народом на Косову и Метохији, који, видимо, трају и данас. Има овде доста тога за похвалити, пре свега што дефинитивно није снимљен још један антисрпски памфлет, већ се детаљно елаборира колики је страх у коме живи народ доле, додуше имам осећај да су овде ужаси само додирнути, а помиње се и незаинтересованост државе Србије за њихове судбине, па за то иде посебан плус, са све корумпираношћу наших званичника тамо и негативним светлом у ком су недвосмислено приказани амерички војници (додуше, са тим се није претеривало, вероватно да се не би затворила врата неких фестивала). Италијани су приказани значајно хуманијим. Није ово ништа специјално, али је велики помак напред и једино што се филму може замерити су наративни и стилски недостаци, никако национална неосвешћеност, што је право освежење. Глума је добра, посебна похвала за девојчицу, огромна улога и минутажа, а успешно одрађен посао, по мени. Штимац стандардан, увек је лепо видети Колета Ангеловског, макар накратко, а за Даницу Ћурчић нисам пре чуо, али обратићу пажњу (зашто је, за разлику од осталих наших глумаца, потписана на латиници? Можда се води као Данкиња). Оно што највише фали филму је конкретизација. Сценарио носи дебеле рукавице и плаши се да неког случајно не повреди. Терористи и кољачи имају имена и презимена, па тако ово није требало оставити само на нивоу апстрактног ужаса. Разумем ја универзалну метафору, али добро се зна да то од чега они страхују нису караконџуле нити некакве анђаме и дрекавци, већ ђаволи у људском облику. Такође, филм у средишњем делу баш значајно успори, па, иако није досадан, ипак би било боље да се нешто конкретније догађа сем што се понављају већ етаблиране ствари - да је лоше и ужасно, да се коље стока и пале куће, да никог није брига и да су сви отишли. Последњих петнаестак минута је добро, има чак и пар финих џампскерова, али сам очекивао још већи ударац у плексус и грло. Овако, све је некако прилично очекивано. Има се шта и похвалити и осудити, али добро је што се коначно кренуло са чешћим пројектима о овој теми и за то велико браво, као и за чињеницу да се унајмљују страни глумци за овакве ствари (па макар били и не нарочито познати). "Мрак" би могао да представља велики корак напред у смислу приближавања свету кроз шта наши људи на Косову заправо пролазе. Фасциниран сам да је ФЦС заправо одобрио овај филм.

ХЕРОЈИ РАДНИЧКЕ КЛАСЕ - Фалила је Мира Кара да се употпуни најантисрпскији глумачки трио, искрено сам желео да ускочи макар у неки камео. Јасне су намере и делимично све то има неку поенту, али толико је све пуно клишеа и општих места са набијањем поенте у гркљан да и то мало што има да каже губи на важности. Неке полуинтересантне ствари се дешавају изразито местимично и више делују као статистичка грешка него било шта друго. Ово није бизарна трешерица какву би од овог направио Милинковић или досадно-депресивни маљ у главу из радионице Марковић-Новковић, али је једноставно сувише небитан филм и своди се на некаква кафанско-славске приче типа "Шта нам ради жвалави" или "Радници Ниша (овде Новог Сада) немају печат и немају права". Ипак, на таласу антисрпског деловања овде уплетених имена, филм је стигао до Берлинала. Жао ми је што морам да кажем да сам очекивао да ми филм ипак да мало више, макар за смех ако ни за шта друго. Сав је некако слаб, неодлучан и никакав...

ЛЕТО КАДА САМ НАУЧИЛА ДА ЛЕТИМ - Солидан дечји филм. Ништа више од тога, али и то је довољно, поготово кад се треба борити са Олгином иритантношћу. Узевши у обзир шта се све снима, немам шта да замерим. Клара се супер снашла.

БИЛО ЈЕДНОМ У СРБИЈИ - Слобода није крилатица рекламног паноа, конструктивна критика постојећег стања, Слобода је жена - узми је. Коначно да видимо нешто и од ње у овом лаганом фаху и на лесковачком акценту с којим се не мучи, заправо је испала прилично употребљива кад не излази из опанака. Што се тиче филма, односно серије, јесте суви просек који користи монтевидеовску естетику да дочара период, али имајући у виду ко све учествује, заправо сам супер-задовољан. Мало је рећи да није ништа посебно, али пар духовитих реплика (мајка би ти умрела да је жива) и небламирање са акцентом у 90% случајева чини да ово буде скроз гледљиво.

КОМЕДИЈА НА ТРИ СПРАТА - Поштовање због чињенице да је после сат времена ничега, ова испразна "комедија" у последњој трећини опуштено претворена у survival thriller. Аплауз и за Радоњу, успео је да буде тек шести-седми лик по иритантности у овоме. Кад се све узме у обзир, и те како има својих момената.

ЏЕМ ОД КАВИЈАРА - Једини добар тренутак је први кадар у филму у коме се чује "Београдски мали пијац" од Тозовца. После тога све иде низбрдо, претварајући се успут у тешко смеће. Жао ми је, Ђорђевића обично волим да гледам.

ВЕРА - Потпуно небитна историјска личност пренадувана преко сваке мере у једном врло лошем филму. Помињао сам већ ултимативно одсуство харизме и квалитета Јоване Стојиљковић, што се у овом филму, који треба већински сама да понесе, рекао бих, најбоље види.

Остатак филмова укључује наслове: ХЕРОЈИ (занима ме и интригантно ми делује, због епохе и синопсиса), ТРАГ ДИВЉАЧИ (Павловићева проза, деца му раде, шта може да пође наопако), Кључ (некакав модерно-историјски трилер, надам се бољи од "Лавиринта"), КОМУНИСТИЧКИ РАЈ (увек актуелни Аца Поповић, зависиће ко га ради), УСЕКОВАЊЕ (могао би имати потенцијала, али не надам се), МИЛОЈЕВ ДАР (пожртвовање српског војника је увек инспиративно и јунаштво је увек добродошло, надам се да неће деловати патетично), ЛИБЕРТА (не делује обећавајуће, мада ћу га можда гледати због покојног Давора Јањића), АЛА ЈЕ ЛЕП ОВАЈ СВЕТ (не занима ме, упркос чињеници да је брат Шепетковски писао), СВЕТА ПЕТКА - КРСТ У ПУСТИЊИ (нисам читао "Петкану", али погледао бих због теме и снимања по пустињама Јордана), ЛУЧА (режира "Џем од кавијара лик", тако да вероватно не), ПОРНО ПРИЧА, ВУЧЈЕ БОБИЦЕ, ДА ЛИ СТЕ ВИДЕЛИ ОВУ ЖЕНУ (ништа од овога ми стварно не делује занимљиво, мада су "Бобице" изашле, па се можда и преварим).

                                                                        ***

Шта видимо из свега овога? Трендови нису добри и нема назнака да ће се направити неки заокрет од 180 степени. Свакако је похвално што се обрађују неке битне историјске теме, али није довољно само их обрађивати треба и знати прави приступ. С тим у вези, са највећим нестрпљењем очекујем "Децу Козаре" Лордана Зафрановића, јер је више релевантних људи рекло да је сценарио Арсена Диклића (написан још одавно) нешто најбоље што су прочитали. Увек ће бити и комедија и трилера и многих других жанрова, али чињеница је да нема ни писаца ни глумаца ни режисера који ће се неким жанром квалитетно позабавити. Остаје нам да чекамо понеки добар наслов из гомиле, али они се у сваком случају своде на аномалије. Док неко не почне више да улаже у културу и док не престане да ради непотизам, осуђени смо на ово што се тренутно дешава. Овај преглед није био не знам какав због великог броја неодгледаних филмова, но додаћу све што будем комплетирао временом. До читања.

Бисери из другог плана - Les yeux sans visage (1960)

Сценарио: Клод Соте, Пјер Бојо и Тома Нарсжак, по књизи Жана Редона

Режија: Жорж Франжи

У главним улогама: Пјер Брасер, Алида Вали, Едит Скоб, Жулијет Менијел, Александар Рињо, Беатрис Алтариба, Шарл Блавет, Клод Брасер, Рене Женен

Бисер из другог плана је за мене филм који се не може назвати скривеним драгуљем, јер се то обично односи на наслов за који зна и који је гледало мало људи, обично само пробрани сладокусци и познаваоци. Филм о коме данас желим да пишем није такав, он свакако није непознат и није га мали број људи гледао, али ретко коме ће пасти на памет када се говори о најбољим филмовима чак и у свом жанру а камоли уопште. Е, то желим да исправим, да бацим јаче светло на њега, и покушам да скренем пажњу да треба да буде још признатији и цењенији. Данашњи бисер из другог плана је по мом мишљењу апсолутно материјал за топ 250 филмова свих времена, али, како су таква мишљења увек субјективна, кроз овај текст ћу покушати да то становиште оправдам. "Очи без лица" по мени и те како заслужују да више људи зна за њих. Иако сам их више пута помињао и на блогу и на страници, а и посветио им одељак у два текста (најбољи хорори и најбољи француски класици), недавно сам репризирао филм и био изнова одушевљен колико се и данас добро држи.

Пластични хирург узрокује несрећу у којој лице његове ћерке остаје унакажено, а онда предузима екстремне мере да јој обезбеди ново лице. Како ће она реаговати кад сазна шта се дешава и шта заправо ради њен отац?

Француски редитељи новог века дали су значајан допринос хорор жанру и остављају прилично богато наслеђе преко имена као што су Паскал Ложије, Александар Ажа и Жулија Дикурно, а ако још додате Гаспара Ноа и сличне којима је гадост практично средње име (да, он је Аргентинац, али живи и ствара у Француској и на том језику), јасно је да у овој земљи нема бриге за будућност жанра. Мора се ипак узети у обзир да је ово једини француски хорор класичне ере и да је, иако је било јако добрих и бескомпромисних трилера, мало ко заиста загребао хорор жанр како доликује. Дакако, није ни "Очи без лица" чист хорор, али и те како се може сврстати у тај жанр, што због те једне чувене сцене операције, што због импликација свега што чини главни лик филма, о чему ће бити више детаља доле. Зна се да доста класика по изласку није било популарно и да су њихове вредности откривене тек каснијих година, али ретко који је попио такву салву негативних критика као овај. Штавише, један од ретких критичара који је филм оценио позитивно (у енглеском листу "Гледалац") само што није био отпуштен због тога. Током приказивања на единбуршком филмском фестивалу, седморо људи из публике се онесвестило током поменуте сцене, на шта је редитељ рекао "Сада знам зашто Шкоти носе сукње". Он је говорио да никад и није сматрао хорором, већ причом о болу и муци, и то је и те како валидно гледиште. Како год га посматрали и како год му пришли, за мене је ово свакако фантастичан и веома важан филм. Покушаћу да објасним због чега је то тако, а морам да почнем рекавши нешто више о радњи самог филма. Имајте на уму да ће се можда током писања у тексту јавити благи СПОЈЛЕРИ, мада верујем да је већина оне шачице људи која ће текст прочитати филм већ гледала, али упозорење је на месту.

Филм од првог кадра убацује гледаоца у стање нелагоде, јер видимо Алиду Вали како узбуђено јури колима по мрачном путу возећи непомичну фигуру лица покривеног шеширом. Убрзо схватимо да се ослобађа леша бацивши га у реку, а одахнула је јер се испоставило да је кола која су ишла за њом заправо не прате. Ова прелепа жена се зове Луиз и ради за доктора Женесијеа, бриљантног хирурга који има клинику ван града у којој врши захвате и имање пуно паса у кавезима потребних за експерименте. Зове га полиција да идентификује леш девојке пронађене у реци, с обзиром да је његова ћерка нестала. Он потврђује да је то она, а полиција саопштава другом човеку који је дошао због исте ствари да нађена девојка није његова ћерка. Међутим, убрзо се испоставља да је доктор лагао, да му је ћерка жива и да није нестала већ живи затворена на имању са белом маском преко лица унакаженог несрећом коју је он сам изазвао. Нестанци девојака су везани за покушаје доктора да хетерографском операцијом пресади лице ћерки, међутим време пролази, покушаји су неуспешни, она се осећа заробљеном, а све креће да се урушава када постепено укапира монструозност сопственог оца. Гледалац готово да је стављен у кожу несрећне девојке, јер, иако се од почетка наслућује шта би могло да се дешава, читава слика се заокружује у њеној и нашим главама скоро истовремено. Ту долазимо до чињенице због које ја сматрам овај филм пунокрвним хорором - није само у питању докле је човек спреман да иде и шта да уради (са толиком љубављу према ћерки бисмо дубински, упркос монструозности дела, могли и да саосећамо), већ то што је њему очигледно најважнији посао, победа над судбином или ако хоћете изигравање Бога. То је оно најстрашније, што више времена пролази, постаје све очигледније да је доктору Женесијеу мање стало до ћерке и њених осећања а више до тога како изгледа, напретка на медицинском пољу и стварања историје путем пресађивања лица. Глума када схвати да се пресађено лице није примило је заиста за уџбенике, нема се много шта додати.

Сценарио је мајсторски, сат и по чисте кртине, без имало лоја, очишћен од сувишних наклапања, а доста тога је сведено на визуелни ниво. Када видимо птице и псе у кавезима, нико не треба да нам говори како се осећа Кристијана, докторова ћерка, која једину праву и безусловну везу има управо са њима јер једино њима не смета њено лице какво је сада. Немоћна да промени сопствену ситуацију, постаје све лабилнија, а када јој све постане јасно и атмосфера достигне тачку кључања, од пуког посматрача постаје протагониста, тиме заокружујући своју причу на феноменалан начин. Режија је сигурна и одмерена, а Франжи некако успева да учини оно што је готово немогуће - да све прикаже са извесном врстом клиничке хладноће и отклона, а опет да гледаоца стави у средиште збивања. Управо је то глазура која овај филм чини врхунским остварењем по мом мишљењу. Сцена операције и данас делује врло језиво управо захваљујући клинички леденом приступу глумаца и редитеља целој ствари. Само је делић секунде грозе у питању, а ефекти и нису баш најсјајнији (ипак је 1960. година). Међутим, чињеница да ви знате шта се дешава и да никоме од укључених током целог поступка не заигра ни обрва језивија је од свега што би се могло приказати, и то за мене и јесте прави хорор, језа која кида живце, не гроза. На опаску једног од критичара да је хорор миноран жанр и да не одговара Франжијевим стварним способностима и квалитетима, он је одговорио да је овај филм покушај да се минорни жанр схвати озбиљно. И богами је схваћен озбиљно - са деценијама закашњења, али ипак озбиљно.

Глума читавог ансамбла је апсолутно врхунска, почевши од Пјера Брасера као доктора Женесијеа који се погубио у свом покушају да ћерки подари "право" лице које му је важније од свега другог. Један од најстрашнијих тренутака у филму је кад гледалац схвати да су његова љубав и емпатија према ћерки површне и да му је физички аспект важнији од свега. Заправо, посао и напредак на том пољу су му важнији од свега, толико да је у једном тренутку валидно запитати се да ли је несрећа његове ћерке уопште случајност (то се нигде децидно не каже, али се каже да је несрећу он изазвао, па закључите из тога шта желите). Можда и најмонструознији тренутак (у ретроспективи) је када човек чија је ћерка заправо у мртвачници изрази забринутост за њену судбину, а он (који је слагао да је у питању његова ћерка) га укори што мора да га теши у оваквом тренутку. Све се то дешава на самом почетку док се још и не зна шта доктор ради, а после се открије да је управо он заслужан за његово стање, а грди га што се усудио да искаже осећања према свом детету. Заиста језиво стање ума и од тога вам већи хорор и не треба. Вазда предивна Алида Вали је изузетна као помоћница која намамљује жртве, асистира при операцијама и ослобађа се лешева. Како време пролази, и њена фасада се урушава и није више толико стабилна, мада и даље извршава наређења из осећаја дужности према доктору који јој је, како се сазнаје, средио лице. Од тога је остао само мајушни ожиљак који прикрива чоукер огрлицама. Вали је супер као прелепа жена која у почетку нема дилеме, али постаје несигурнија док се обруч стеже, заиста одлична глумица, у шта је и Холивуд и те како имао прилике да се увери. Међутим, можда и највеће заслуге за то што филм на крају испада какав јесте има Едит Скоб, пре пар година преминула глумица у улози злосрећне Кристијане која је у целој ствари потпуно недужна, а од целе ситуације постаје све нестабилнија. Њено унакажено лице се приказује веома рано, јер је оно што касније следи и сазнање о гнусним делима лудог доктора много страшније. Савршено је извела неосетну трансформацију из жртве у физичком и менталном кавезу у главну јунакињу филма. Сцене у којима неприметно хода кроз велику кућу у светлим хаљинама (које је дизајнирао Живанши, лични костимограф Одри Хепберн) и са белом маском су заиста нешто фантастично. Џон Карпентер је изјавио да је овај филм умногоме утицао на избор маске за Мајкла Мајерса, а јасно је видљив утицај и на ону из Алмодоваровог филма "Кожа у којој живим", иако се нигде не помиње да имају икакве везе.

И да ништа друго није урадила у каријери (а јесте подоста), Скобова заслужује све могуће ловорике за ову улогу. Помогли су и други, пре свега Беатрис Алтариба као Полет, девојка коју полиција користи као мамац када сумња падне на доктора, као и Франсоа Герен у улози Клода, докторовог асистента који нема појма шта овај ради, а притом је и Кристијанин момак. Још једна бриљантна ствар у овом филму је приказ полиције и доктора као две стране истог новчића, обоје нимало не вреднују људски живот, већ их само користе за сопствене интересе, без обзира на последице. Комбинација свега наведеног, од лудог доктора вођеног сопственим егом и опијеношћу моћи и славом због могућности да изазива судбину, до осталих ликова који су, свако из својих разлога у целој причи, чини да се атмосфера заиста може сећи ножем (или прецизније, скалпелом), што дакако доприноси квалитету овог остварења које се са лакоћом у току 90 минута пребацује са терена мистерије и трилера на поље хорора захваљујући вансеријском умећу свих укључених. А оно што посебно ваља напоменути је вансеријска музика Мориса Жара, чију је мелодију један критичар савршено описао као "mock joviality". Меланхолично-елегични тонови Жарових композиција су саставни део овог филма колико и саундтрекови Енија Мориконеа филмова Серђа Леонеа, или грандиозни скор Базила Поледуриса Милијусовог "Конана (из) Варварина". Једноставно, ко помисли на филм након што га буде одгледао, сетиће се и музике, која је мене подсетила на мелодије из старинских музичких кутија или вртешки. Толико је осећања ту спаковано да је то тешко описати речима и филм сигурно не би био подједнако добар без тога.

Оно што овај филм пружа у свега сат и по је тешко набројати. Најважније ствари сам већ поменуо, и сценарио, и режију, и глуму. Ту је и слојевитост ликова и могућност да се гледалац стави у њихову позицију. Колико бисмо далеко ми били спремни да идемо за нешто што нам је важније од свега? За Женесијеа је то посао, иако је тешко порећи да воли своју ћерку, ипак је држи као покусног кунића, све подређујући свом раду. И докле ће ићи у својим истраживањима? До које границе бисмо били одани некоме коме много дугујемо као Луиз? И шта бисмо предузели кад ствари оду предалеко? Да ли бисмо имали снаге да, као Кристијана, узмемо своју судбину у своје руке, и то на начин на који она то ради? То ме доводи до одличног финала које се вероватно једино тако могло одиграти без да ишта поквари. Крај је део хорора на којима се већина оклизне, а само најбољи успевају да заокруже ствари како треба. "Очи без лица" су управо такве, и по мени их треба посматрати као истински класик не само хорор жанра. Овај филм тај статус сада и ужива, али као што рекох, мало га је прекасно завредео. Није у потпуности савршен, али заиста су у питању (бар из мог угла) ситнице, и то углавном техничке природе (нпр. маска очигледно није иста кад се скине и док је Кристијана носи, већ је иста реквизит, док глумица носи шминку и протетику). Оно што је најбитније је да је у питању једно од дела које се може гледати изнова и изнова и имати исту вредност. Рок икона Били Ајдол је одао почаст овом филму назвавши тако једну од својих најбољих песама (иако текст нема много везе са филмом, омаж је очигледан, јер се француски назив филма може чути у истом). Да не претерам, али за мене сигурно у топ 200-250 филмова свих времена, а можда и још изнад на листи, ако икад седнем да је направим, видећемо. Топла препорука од срца и поздрав до наредне инспирације за текст о неком бисеру из другог плана.

ОЦЕНА: 5- 

Прва половина наизглед добре годиине (јануар - јун 2022).

 Нема потребе за дугим уводом, имам потребу за писањем, а немам неку специфичну инспирацију, стога се подсећам филмова које сам гледао уз коментаре и пружам онима који ме не прате на Летербоксду увид у све оно што сам у првој половини ове године гледао. Ко зна, неко можда наиђе на неку неочекивано добру препоруку, или му се само чита нешто. Има ту готово двеста наслова, верујем да се може наћи за свакога понешто. Вежите се, крећемо од јануара.

ЈАНУАР

NOBI (FIRES ON THE PLAIN, 1959) - Изврстан начин да се почне година и један од најреалнијих приказа пакла рата, прича о остацима разбијене јапанске војске која се крије у филипинској џунгли поткрај 2. св. рата, покушавајући да не умре од глади. Редов Тамура, болестан и на измаку снага, покушава да не изда своје принципе након свега чему је сведочио, а то укључује очајничке мере попут канибализма и убиства. Изванредан сценарио и врхунска глума свих укључених, те камера која гледаоца ставља у средиште акције (или недостатка исте док се бесциљно лута кроз џунглу). Ретко кад је ужас приказан тако пластично и до те мере реалистично да гледалац има осећај да га лично преживљава. Без нарочито великог буџета и без помпезних глумачких имена, редитељ Кон Ичикава и глумци (нарочито Еиђи Фунакоши) су заиста направили чудо. Сви су уложили максималан напор и угрозили сопствено здравље да би заиста изгледали као изнурени, изгладнели и болесни војници. Крајњи резултат је изузетно упечатљив и овај филм најтоплије препоручујем, треба га одгледати што пре.

RACE STREET (1948) - Кратки и слатки солидни ноар у коме Џорџ Рафт, власник ноћног клуба, покушава да пронађе одговорне за убиство свог пријатеља и учини нешто поводом тога, успут се замеривши прилично опасним мафијашима. Кад се испостави да ни његова девојка није оно за шта се представља, ситуација је прилично безизлазна. Дефинитивно није баш прва класа, али јако је далеко од лошег филма, штавише из мог искуства лош ноар и не постоји, гледајте ово.

ЛИХВАР (2021) - Домаћи филм који не излази из опанака, а могу се чути Ђорђо Мородер, Рођа Раичевић и деца која певају "Ораховцу, башто рајска". Шта више човек да пожели?

Сад озбиљно, делује баш јефтино и није ништа посебно, штавише, врло је слаб филм, али морам да ценим то што је очигледно у питању passion project и што одавно нисмо имали неки изразито локални филм. Дефинитивно зонска лига трилера, али ценим покушај свакако.

ALL MY SONS (1948) - Глумачки титан Едвард Џи Робинсон игра човека који у рату чини грозан грех и смешта свом пословном партнеру, да би се неколико година касније суочио са прошлошћу кад његов син хоће да ожени партнерову ћерку. Робинсон је легенда и исцедио би течност из суве дреновине, али овде срећом не мора то да ради, јер и остали помажу, пре свих Берт Ланкастер.

RAILROADED! (1947) - Ноар Ентонија Мена од седамдесетак минута, дакле све кртина, ништа лој. Козметичарка и њен кварни момак покушавају да опљачкају кладионичара у комшилуку, али кад ствари лоше крену, смештају недужном човеку. Није баш прва лига онога што је Мен знао да сними, али је и даље добар Б филм у коме се може уживати, задовољан сам као и увек.

APARTMENT FOR PEGGY (1948) - Нажалост, сувише слабо, мекано и неозбиљно за такве глумце, иако се сви труде колико могу. Солидна замисао, али нажалост, реализација испод нивоа.

KIKI'S DELIVERY SERVICE (1989) - Добар филм, уживао сам, али некако сувише безазлен и дечји, без неког правог заплета. Свестан сам да је одрастање заплет сам по себи, али ипак сам очекивао мало више. Свакако за препоруку и анимација је врхунска, али нисам се нашао специјално одушевљеним. Прија што, колико се сећам, нема лекција о животној средини.

THE TALE OF PRINCESS KAGUYA (2013) - Много лепа бајка са посебном врстом анимације.

КЊИГА РЕКОРДА ШУТКЕ (2005) - Вози још боље него пре петнаестак година. Антологија. Све друго што бих рекао би покварило гледалачко искуство, стварно изузетно остварење, бар за мене.
ENCANTO (2021) - Преједноставан филм, али веома леп за гледање. Био би одличан за нови Дизнијев филм, јер је далеко од лошег остварења, са песмама које су такође далеко од лоших, међутим, упропашћен је у последњој трећини и распада се због превеликог упрошћавања ствари и, између осталог, недостатка упечатљивог негативца. Глумци су одлични, а ту је и мој ултимативни теленовела краш, Енџи Сепеда. Штета, могло је све да буде још доста боље.

HOODLUM EMPIRE (1952) - Неинспиративни Б ноар о мафијашком послушнику који се мења набоље после искуства у војсци и позивају га да сведочи против дојучерашњих другара. Призвуци гангстерског филма тридесетих са елементима живота из педесетих. Споредни глумци су феноменални, али филм много започиње а мало завршава, претерује се са флешбековима, уводи превише ликова, полудокументарни стил не функционише увек. На моју жалост, суви просек.

HELL DRIVERS (1957) - Изванредни нискобуџетни британски трилер са врхунском глумачком поставом. Све је могло да прође без кретенског љубавног троугла, али сем тога, стварно одличан филм - напет, економичан, са одличним дијалозима и атмосфером која се сече ножем. Изузетна забава, и није ми сметало што је у неким стварима очигледно доста сличан "Надници за страх".

SOUTHSIDE 1-1000 (1950) - Тајна служба на трагу групе фалсификатора убацује свог човека у ту криминално-убилачку групу. Има сјајних елемената, али је сувише школски све одрађено. Пар добрих сцена, али све очекивано, плус су негативци дупло забавнији за гледање.

DEAD HEAT (1988) - Код нас мали ВХС хит под називом "Зомби полицајац" је још већи треш и кемп него што га се сећам од пре тридесетак година, али је и много забавнији него што бисте очекивали од таквог филма. Заиста сам уживао, иако нема шансе да успем да објасним шта се све догађа, али ниједан филм који има Винсента Прајса не може бити потпуно лош. У питању је потпуно луда вожња која се у последњем делу скроз распада, али је на чудан начин толико фасцинантна да не можете да у њој не уживате ако познајете Б акционе филмове осамдесетих. Изузетна глума, уз неочекивано пријатна изненађења, чини овај филм гледљивим чак и више пута, а ако сте одрастали у то време, једноставно не може да вам се не свиђа.

CHIKAMATSU MONOGATARI (THE CRUCIFIED LOVERS, 1954) - Мајстор Мизогучи поново јаше. Гледао сам пет његових најважнијих филмова и мислим да може да се пошиба са Акиром Куросавом за звање најбољег јапанског редитеља. Можда не би победио, Император је свакако разноврснији, али са ових пет комада би свакако могао да уђе у конкуренцију. Велики синеаста и господар емоција, ван сваке сумње. Нећу ни да говорим шта се дешава, погледајте. Савршено.

BLUE RUIN (2013) - Оно што је требало да буде уобичајени осветнички филм био је тек почетак. Глумци су непознати и буџет није неки, али је филм доста добар и сасвим солидно реализован. Волим кад ме неки наслов пријатно изненади, а са овим се десило управо то. Не треба очекивати не знам шта, али у питању је свакако пријатних деведесет минута, и тако им треба приступити.

AKIRA (1988) - После свих ових година, Акира и даље успева да ме изује из ципела као један од најважнијих елемената аниме продукције и ремек-дело апокалиптичне анархије. Спектакуларна аудио-визуелна презентација (све ручно цртано) се и данас држи беспрекорно, а за крај осамдесетих је била нестварна. Све због чега сам испрва заволео анимиране филмове је ту, а што се тиче приче, у питању је експлозивни и бескомпромисни акциони филм са феноменалним сценама и ванредном напетошћу током целог трајања. Радња или њени одређени аспекти вам се могу свиђати или не, али се величина и важност овог филма не могу порећи, као и способност да држи гледаоца у неизвесности све време. Нисам ни знао колико ми је потребно да ово поново погледам.

TETSUO (TETSUO, THE IRON MAN, 1989) - Јединствено узнемирујуће искуство у коме се мешају рани Линч и Кроненберг са Цукамотовом лудачком монтажом и камером из руке. Челик, пара, крв, зној, уље и ко зна шта све не још се мешају овековечени прљавом црно-белом фотографијом у гротескном окружењу. Репресивно окружење пуно сексуалног потискивања, инфицирано технологијом и машинама можда никад није гротескније изгледало. Пола времена нећете веровати шта гледате и једним делом га због тога треба и погледати, али није у питању само шок шока ради. Дефинитивно има шта и да каже, није само форма битна.

RAVENOUS (1999) - Изузетан филм који би морао да буде познатији него што јесте, мада разумем зашто вестерн-трилер (са примесама хорора) о канибализму људима није звучао привлачно. У питању је одлично режиран и одглумљен филм са једним од најбољих саундтрекова деведесетих. Јесам погодио мали твист којим креће други чин који убрзава целу причу, али то нема никакве везе. Пирс и Карлајл, као и цела екипа, су стварно фантастични.

THE CHALLENGE (1982) - Сећам се довољно фрагмената да бих знао да сам га гледао и као клинац. Има све елементе финог непретенциозног акционог класика из осамдесетих, али то из неког разлога није. Колико разумем, првобитна верзија је требало да буде много ослоњенија на карактере двојице главних глумаца, а када је филм претворен у обично и не много интелигентно акционо остварење и Скот Глен и Тоширо Мифуне су били дубоко разочарани.

THE HILLS HAVE EYES (1977) - Ванвременски класик који је коначно добио место које му са правом припада.

GHAHREMAN (A HERO, 2021) - Још један одличан погодак за Асгара Фархадија, поново ради оно што најбоље зна и погађа у центар, још једна драма о моралу и недостатку истог. Човек на робији због неплаћеног дуга током дводневног одсуства покушава да убеди свог бившег шурака да повуче тужбу, међутим, дешавају се непредвиђене ствари и ситуација измиче контроли. Редитељева ћерка Сарина Фархади, бриљантна у "Разводу", овде има малу улогу као ћерка човека коме се дугује. Филм није на нивоу поменутог "Развода", али је одличан.

TIGER CLAWS (1991) - Не превише меморабилна паљевина, али пријало је обновити је тридесетак година касније, а Синтију Ротрок увек волим да видим, а наравно, ту је и Боло.

ФЕБРУАР

KOROSHI NO RAKUIN (BRANDED TO KILL, 1967) - Баш уврнут и чудан, али добар трилер Сеиџуна Сузукија о плаћеном убици који после грешака приликом извршења једног задатка долази у конфликт са својом организацијом и другим плаћеницима, а накачи му се и врло чудна жена (која се не зове Вера). Легенда јапанског гангстераја, Џо Шишидо, доминира. Уосталом, имате овде доста тога написаног, као и за претходно поменути Ноби. Без сумње филм који треба погледати, али свакако неће лећи свима.

THE BRIBE (1949) - Одлична екипа глумаца у добром ноару о украденим моторима за авионе и њиховом шверцовању. Нажалост, главни глумац је најслабији, Роберт Тејлор има сценарио који добро звучи на папиру, али њему некако није легла та улога, превише је дрвенаст и има премало хемије са Авом да би филм у потпуности успео. Има одличних сцена, ту су Чарлс Лотон, Винсент Прајс и Џон Ходиак који су листом сјајни, али не може се баш назвати ремек-делом, упркос свим квалитетима. Ипак, није ни дно каце ноара, неки просек је у питању, мада већ знате да су за мене и ноари са дна каце махом добри, тако да то можда и није најбоља одредница. Свакако ок проведених сат и по и пар минута више.

AN AMERICAN WEREWOLF IN LONDON - Веома добар и интересантан хорор Џона Лендиса који је махом познат по комедијама, али зна да заблиста и у другим жанровима. Ово је заправо хорор са комичним елементима који би могао да буде апсолутно најбољи филм са вукодлацима икада снимљен (сигурно је у врху). Сцена трансформације и по данашњим стандардима, 40 и кусур година касније, делује изванредно и веома болно. Дејвид Нотон, Грифин Дан и Џени Агутер су одлични, као уосталом и остатак екипе.

CIKE NIE YINNIANG (THE ASSASSIN, 2015) - Први вуксија филм Ху Хсијао Хсијена прати младу девојку обучену да убија током Танг династије која наилази на проблеме када искаже милост према жртвама, а још се и лична осећања умешају у целу причу. Није ово баш ниво Јиму Џанга или Анг Лија, али је свакако добра прича и треба гледати филм ако волите тако нешто.

XIA NU (A TOUCH OF ZEN, 1971) - Хтео сам да у истом даху погледам још неку вуксију и погледао сам ону испод чијег су шињела вероватно изашле све друге. Додир зена је епски филм у правом смислу те речи који садржи неке од најлепших сцена и кадрова икад забележених филмском камером. У исто време и духовно путовање и студија карактера и акциони филм, ово је прича о девојци која бежи од корумпираних званичника владе, а помажу јој будистички монаси и један неамбициозни сликар. Филм траје три сата и двадесет минута и жао ми је што није дужи.

ORDERS TO KILL (1957) - Изванредна, а веома мало позната британска ратна драма коју од свег срца препоручујем. Криминално потцењен филм са одличном глумачком поставом у којој квалитетом предњачи Ајрин Ворт која је у потпуности заслужила своју БАФТУ за споредну улогу. Волим овако ненаметљиво једноставне а моћне приче које одмах увуку човека.

PHOENIX (2014) - Добар немачки поратни трилер у коме се преживела логорашица измењеног личног описа враћа у Немачку да потражи мужа, морајући да се суочи са чињеницом да ју је можда издао нацистима. Добро је то, одлична атмосфера и глума, али нешто је фалило за ремек-дело. За разлику од многих, ја крајем нисам одушевљен, јесте напет и све то, али није ми пружио оно што сам желео. А можда сам само цепидлака. Без дилеме, филм који треба погледати, па ви одлучите сами шта и како.

KISAPMATA (1981) - Одличан и мучан филм о чудовишту од човека. Тензија је константна и врло рано се види да ће ствар експлодирати гледаоцу у лице, а то се управо и дешава. Главни "јунак" ме помало подсећа на Темуеру Морисона из "Били смо поносни ратници" (не физички него по профилу карактера). То би требало да вам каже шта да очекујете. Супер трилер.

TUFF TURF (1986) - Нисам ово гледао још од доба ВХС-а, а сећао сам се само одређених детаља, тако да ми је легао савршено. У неку руку је све очекивано и ово свакако није најбољи тинејџ филм осамдесетих, али за мене јесте један од најбољих заборављених наслова - или је бар мени пасовао сјајно. Шта човек да не воли, сјајна музика, допадљиви Џејмс Спејдер (иако није нимало сладак), нашминкани Роберт Дауни Џуниор и прелепа Ким Ричардс. Нисам схватао колико ће ми пријати, иако (ко зна који пут понављам) није ремек-дело. Ваљда ми се свидело што, за разлику од већине сличних наслова, нема баш нимало флафа у себи.

EL TOPO (1971) - Филмски езотерик број један пружа гледаоцима фестивал лепих, али константно бизарних и уврнутих слика. Све зависи ко какво значење пронађе и како се шта коме допадне, не може се превише разложно анализирати, то је сигурно. Мени се свидео.

DORAIBU MAI KA (DRIVE MY CAR, 2021) - Лепо је, али предугачко, са превише инсистирања на "Ујка Вањи" и телефонирања краја и још неких дешавања. По мени је филм морао бити скресан и очишћен од масноће да би био бољи. Немам замерке на идеју, глуму и фотографију, само ме реализација није баш одушевила.

SCHWARZER KIES (BLACK GRAVEL, 1961) - Врх немачки ноар који би требало да буде познатији него што јесте, циничан, љигав и бескомпромисан, са атмосфером која може да се сече ножем. Надам се да ће га неко избацити у неком касветном издању.

BUSHI NO ICHIBUN (LOVE AND HONOR, 2006) - Одличан филм и последњи део Јамадине врхунске самурајске трилогије, мада ипак најслабији од три филма. То никако не значи да је лош, напротив, само је мало преспор на моменте. Ко зна шта може да очекује од овог редитеља и воли његов опус свакако ће уживати. "Сумрак самураја" је најпознатији, ако вам се он свидео, погледајте и ово, иако је за нијансу тање.

DE USKYLDIGE (THE INNOCENTS, 2021) - Баш добра скандинавска трилер-хорор фантазија о одрастању. Шта би могло да пође наопако кад група деце открије да поседује телекинетичке и моћи контроле ума? Није ово савршен филм, али је свако дете савршено у својој улози, фотографија је феноменална, а режија одлична. Довољно за сасвим солидну оцену и мало више.

KAKUSHI KEN ONI NO TSUME (THE HIDDEN BLADE, 2004) - Наравно да сам морао одмах да одгледам и трећи (хронолошки други) део самурајске трилогије, једини који ми је преостао. Врхунски филм, немам шта друго да кажем. Режија, глума, емоција, све је ту, одушевљен сам.

DESTINATION WEDDING (2018) - Поновно упаривање Кијануа и Виноне доноси ништа, баш како сам и очекивао. Све је очигледно и очекивано од првих кадрова, мада тај њихов цинизам и огорченост има одређеног шарма и доприноси одређеном степену духовитости. Обоје су снимали знатно горе филмове, али и овај је, без сумње, врло лош. 

LICORICE PIZZA (2021) - Добар филм, али никако ремек-дело, а самим тим слабији него што сам очекивао. Алана Хајм и Купер Хофман су изузетни, период је одлично рекреиран, а феноменално је ухваћена суштина прве љубави са свом детињастошћу, невиношћу, стидљивошћу и бесом који укључује. Филм жели да ухвати целокупну климу седамдесетих, од друштвене и културне до политичке. Ипак, у средини се прилично беспотребно отеже са гомилом вињета и епизода апсолутно невезаних за главну радњу и гомилом углавном небитних камео појављивања. С тим у вези, нисам веровао да ћу икад рећи да је Бредли Купер добар, али јесте. Види се да је ово личан пројекат за ПТА који се вратио у своје двориште после неколико лоших филмова. Иако сам добио све од концепта "Пол Томас Андерсон прави младалачки филм седамдесетих", ипак на крају то није било сасвим довољно, вероватно због хајпа. Радосна безбрижност младости која пролази, најчистија љубав и најбоља музика икада - седамдесетих је било лепо живети. Овај филм не оправдава своје дуго трајање у потпуности, али дефинитивно има шта да каже.

FANTASTIC MR. FOX (2009) - За дивно чудо, врло солидан филм. Ништа више, али од кога је, сасвим је довољно.

COCO (2017) - Ово је већ нешто друго. Прилично бизарно, али пуно емоција и, зачудо, на моменте јако тужно. Више пута сам био на ивици суза што ми се не дешава скоро никад (мада је животни тренутак био такав, па је и то утицало). Велика препорука у сваком случају.

RED LIGHT (1949) - Сјајна ноар екипица предводи не превише битан филм у коме се робијаш свети колеги гангстеру тако што му преко својих аламана убија брата свештеника, да би овај по изласку опсесивно тражио Библију у којој му је брат оставио "траг". Сасвим ОК, али ништа специјално, треба га гледати због пар одличних сцена и дивних глумаца.

NARAYAMA BUSHIKO (THE BALLAD OF NARAYAMA, 1958) - Феноменалан филм, нисам га гледао триста година и баш ми је био потребан. Постоје та нека осећања која само јапански филмови могу да измаме.

KID GLOVE KILLER (1942) - Кратки и слатки Б филмић и солидан деби за Фреда Цинемана. Праисторијска варијанта "Места злочина" и хемијских анализа са увек одличним Ван Хефлином. Посластица је видети 25-годишњу Маршу Хант која је осамдесет година касније још увек ту.

THE GILDED LILY (1935) - Волећу Клодет Колбер до смрти, била је комплет краљица и ово изгледа као филм баш за њу, али је мени нажалост био смртно досадан, упркос свим условима да ми се свиди. Не сећам се ни шта му тачно фали, али у највећем броју случајева кад ме филм остави толико хладним у питању је сценарио.

KAIDAN (2007) - Безвезни покушај римејка/рибута ремек-дела Масакија Кобајашија. Хидео Наката обично може боље, ово је баш било недопечено и недосољено за осврт на само једну причу из култног филма. Ухватио сам ово на телевизији и баш се разочарао, иако је било тренутака кад сам помислио да би можда могло да ми легне.

МАРТ

TILL THE END OF TIME (1946) - Три војника долазе кући из рата и врло им је тешко да се прилагоде новом животу. Одлични су Боб Мичам и Доти Мегвајер, али нажалост, те године је изашао још један филм са веома сличном премисом, и доста је бољи, тако да са овим није било среће и тајминг му је очајан. Свакако га треба видети, али остаје укус просека, ако се зна како је то урадио Вилијем Вајлер.

THE RED HOUSE (1947) - Није лоша мистеријица, Едвард Џи Робинсон као и увек феноменалан, али на крају ништа специјално, заиста. Морам да похвалим и сјајну Џудит Андерсон, ни она никад не изневери.

HARUKA NARU YAMA NO YOBIGOE (A DISTANT CRY FROM SPRING, 1980) - Мајка и син живе мирно на фарми у Хокаиду и живот им се мења доласком странца који буди емоцију код мајке, а дечака учи љубазности, али и потребној жестини, намећући се као очинска фигура. Ипак, са доласком јесени мора да их напусти. Типично јапанска емотивна прича, Јамада ретко разочарава, а сјајни Кен Такакура и прелепа Чиеко Баишо су изванредни. Јесте све донекле очекивано, али је лепо.

JOHNNY O'CLOCK (1947) - Упркос помало идиотском наслову, ово је прилично жесток ноар трилер са изузетном глумачком екипом о сувласнику коцкарнице који помаже сестри убијене колегинице да расветли њену смрт, али се прошлост враћа да га прогања, а ту су и корумпирани пандури који нису тако лаки за хендловање. Свашта се дешава и филм сасвим пристојно то решава, а како и не би кад има Дика Пауела, Евелин Киз, Ли Џеј Коба и остале. Није то сам врх ноар пантеона, али је филм који волим да гледам (мада ми је бољи "Џони Игер", кад смо већ код Џонија у ноар насловима, упркос чињеници да га игра Роберт Тејлор кога сматрам просечним).

THE MATING OF MILLIE (1948) - Како то обично бива, допала ми се Евелин Киз, па сам појурио да погледам и нешто лаганије са њом и нисам погрешио. Ово је можда и превише лаган и безазлен филм, али је свеједно баш добар. Свакако сувише једноставан да би оставио неки велики утисак или био имало важан, али има добар сценарио, а то је доста, неке реченице су баш духовите. Кизова је сјајна, одлично изгледа и има одличну хемију са Гленом Фордом, прича је скроз дежа ви, али изузетно гледљива. Усудићу се чак да кажем да би овај филм требало да буде познатији него што јесте, иако је небитан на сваком замисливом пољу. 

MR. SOFT TOUCH (1949) - Како то обично бива, допали су ми се Евелин Киз и Глен Форд, па сам појурио да погледам и други филм који су заједно снимили, о повратнику из 2. светског рата којем су гангстери преузели клуб који је водио и убили партнера. Краде паре из сефа и бежи док му је мафија за петама, а стиже и да мало флертује са Евелин у целом том процесу. Није то лоше, али ништа нарочито упечатљиво за такву врсту филма. У оном прошлом сам могао више ствари да толеришем, овде је ипак то мало теже.

THE FACE BEHIND THE MASK (1941) - Вешти сајџија Питер Лори емигрира у Америку, али након што му лице изгори у пожару, не може нигде да нађе посао. Немајући куд, окреће се криминалу и веома брзо напредује, међутим заљубљивање у слепу девојку га тера да размисли о свему. Није то лоше, Лори је као и увек фантастичан, а богами и Кизова (да, ово је био маратон), али све се може предвидети од првог до последњег кадра. Лепо је све то, кратко и концизно, само кртина, али скроз очекивано и стога просечно или једва изнад.

SHOCK (1946) - Врло интересантан филм о психијатру Винсенту Прајсу који испровоциран убија жену, укапира да је сведокиња све видела кроз прозор, па се појави да убеђује њу и њеног тек пристиглог мужа војника да је у шоку и да јој треба саветовање и лечење (које ће, наравно, водити он сам). Занимљиво је све то, и такође доста кратко, без сувишног паламуђења, ништа за антологију, али може се погледати (као уосталом и сви филмови са Прајсом).

THE MAN WHO CHEATED HIMSELF (1950) - Ок, али ништа посебно филм о пандуру који има девојку која на његове очи убија мужа, а онда се он убије од посла да то поспреми и заташка, да би случај затим био додељен његовом неискусном млађем брату. Креће игра мачке и миша, намештаљке и све остало. Нажалост, не испуњава потенцијал током целог трајања, мада има одличних сегмената и сцена. Што написаше људи, Ли Џеј Коб је увек одличан, чак и кад глуми успаниченог идиота. Добар је и Џон Дал (не редитељ него онај из Хичкоковог "Конопца").

THE VOICE OF THE TURTLE (1947) - Било је предуслова да ми овај филм легне, али није.

CARNIVAL OF SOULS (1962) - Ово изнад још више важи за овај филм, мада је он значајно бољи од претходног. Ипак, нешто му је фалило да се заокружи у упечатљиву целину, а ту не мислим на буџет који је заиста мизеран. Као да сам предвидео где ће све ићи, ипак сам релативно скоро одгледао читаву "Зону сумрака". Није ово лош филм, треба га гледати, но хтео сам да буде бољи. 

PENNY SERENADE (1941) - Очекивао сам више. Не смета ми што је филм неочекивано депресиван за ово двоје глумаца, него има некако слабу структуру са свим тим флешбековима, плус је крај збрзан и не функционише ни за лек имајући у виду све претходно виђено. Сувише се лагано све размотава, нисам одушевљен.

WOMAN ON THE RUN (1950) - Обожавам Ен Шеридан, одлична је, као и сам филм. Већ сам га гледао, али нека, исплати се, кратак је и сладак.

THE HOUSE ON 92TH STREET (1945) - Америчка влада јури инсталиране нацистичке агенте после рата. Ништа посебно, чак прилично слабо за потенцијал који има та прича. 

NIGHT TIDE (1961) - Добар мали трилер, мада не успева да задржи атмосферу током целог трајања. После солидно изграђене подлоге, последњих десет минута руше све претходно. Овај солидни филм није заслужио да се све заврши тако јефтино, мада је он у буквалном смислу снимљен за десет марака и џак брашна, што би рекао бард Жива. Хоп је одличан, Мјуир такође изузетан, а Линда Лосон прикладно физички предобра, али тих последњих десет минута све униште. Надао сам се да ће и ово бити слично продуженој епизоди "Зоне сумрака", али авај, за то је био потребан пар тестиса којих није било.

VERA CRUZ (1954) - Врх екипа и одличан филм, нема се шта пуно разглабати.

MAN IN THE ATTIC (1953) - Филм о сумњивом станару који је можда, а можда и није Џек Трбосек. Иста прича по којој је Хичкок снимио "The Lodger", а снимљено је и још филмова на сличну тему. Овај као главну врлину и ману има Џека Паланса, врлина је његова глума, а мана изглед и понашање. Може ли неко да има икакву сумњу у његов идентитет чим га угледа?

DISHONORED LADY (1947) - На страну застарелост, овај филм не зна баш шта жели да буде, те ни Хеди није могла да га спасе. Исувише непотребно врлудав сценарио, све некако недопечено.

СЕНКИ (2007) - Визуелно импресиван филм Милча Манчевског, али предуг и преочигледан, мада је секс прилично добар, морам признати.

VENGEANCE VALLEY (1951) - Просечан вестерн о љубомори, ванбрачној деци и терању стоке. Роберт Вокер ми је овде занимљивији од Берта Ланкастера, ово му је била баш добра година. Ипак, ништа специјално, нажалост.

STRANGER ON THE THIRD FLOOR (1940) - Занимљиви ненаметљиви прото-ноар коме фали једно пола сата да боље разради насловни лик. Добро функционише, мада повремено постоји мало претеривање са нарацијом. Питер Лори је потписан први са добрим разлогом, иако се појављује на само неколико минута, толико је природно харизматичан да лагано једе остале за доручак. Џон Мегвајер ми је иритантан, али је Маргарет Таличет прелепа и жао ми је што је нема више у филмовима. Добра је ствар што "Странац на трећем спрату" не схвата себе превише озбиљно, то је готово увек плус.

THE SHANGHAI GESTURE (1941) - Филм историјски значајан као један од првих који је снимила Џин Тирни. Морам рећи да делује веома амбициозно, Фон Штернберг зна шта ради и не изгледа то лоше. Ипак, повремено је растегнут и хоће на више страна, па не испада баш компактан. Добар је, али могао се мало срезати и учинити концизнијим и језгровитијим. Мелодрамски аспекти, зачудо, нису незанимљиви.

TWO SMART PEOPLE (1946) - Ок филмић Жила Дасана са врсном комичарком Лусил Бол у потрази за озбиљнијим ролама. Солидно, али ништа епохално.

MONKEY BUSINESS (1952) - Отприлике све што сам малопре рекао важи и овде, само што је урнебесна комедија у питању. Добри су и Кери и Мерилинка и остали, али није прва лига.

DEATH HUNT (1981) - Једва мало изнад просека, али овакву екипу вреди гледати и десет пута.

THE FAN (1981) - Опседнути фан велике глумице Лорен Бекол не подноси добро кад она његова писма не схвати озбиљно. Прва велика улога Мајкла Бина и то баш добра, а и цела екипа је одлична. Ипак, филм је махом већ виђена ствар, иако никако није лош. Делује доста једнодимензионално, али добија на актуелности сада са појавом друштвених мрежа.

THE LAST OF SHEILA (1973) - Врло добра мистерија са комичним елементима. Није ремек-дело, али баш сам био задовољан, не треба цепидлачити.

ANOMALISA (2015) - Све ко све, типичан Кауфман. Увек сам волео и Дејвида Тјулиса. Али, Џенифер Џејсон Ли и изломљена верзија “Girls Just Wanna Have Fun” су апсолутни хајлајт. Бољи чак и од лутка-ламбитуса. “Тим Америка” ипак има боље марионетско општење.

DANGER SIGNAL (1945) - Увек волим да налетим на ноар који не знам, па тако и овде. Има јаких елемената, али колико се сећам, крај ми је био доста споран. У сваком случају, нажалост га памтим као просек чим нисам упамтио детаље.

RAIDERS OF THE LOST ARK (1981) - Максимално испеглана верзија, и даље врхунска забава.

TOY STORY (1995) - Можда и први пут у целости. Не рачунајући неколико озбиљних рупа у заплету, задовољан сам. Ништа епохално али свакако супер и визуелно револуционарно.

АПРИЛ

LAWMAN (1971) - Врло добар вестерн који случајно ухватих на телевизији о старој куки Берту Ланкастеру који је решен да приведе све одговорне за случајно убиство старца током пијане прославе сточара који су се, несвесни шта су урадили, вратили у свој град. Град води матори деспот који нуди надокнаду и не жели кавгу, али би јунак по сваку цену да се држи закона и одговорне спроведе на суђење, а самим тим их вероватно и обеси, па је обрачун неминован. Тестостерон куља, иако су актери у позним годинама, Ланкастер, Рајан, Коб и Дувал су сви одлични, као и обично.

FA YEUNG NIN WA (IN THE MOOD FOR LOVE, 2000) - Писао сам опширно о овом филму много пута, чак и у претходном тексту, па нема потребе да се поново посебно расписујем. Једноставно речено, ремек-дело.

BLADE RUNNER (1982) - Писао сам опширно о овом филму много пута, па нема потребе да се поново посебно расписујем. Једноставно речено, ремек-дело.

SOYLENT GREEN (1973) - Ни изблиза шокантно као на изласку, али има неких озбиљно пророчких момената, љуте сатире и изванредан наступ за крај глумачког титана Едварда Џи Робинсона. Препознао сам неке кадрове који су ми рекли да сам ово већ гледао пре тридесетак година, али ми је свеједно деловало као први пут. Све у свему, пријатно гледање и физички сјајна Ли Тејлор Јанг да зачини ствари. Иако финални обрт не удара подједнако снажно данас, ипак сам био задовољан.

SAM GANG 2 (THREE...EXTREMES, 2004) - Одличан триптих изузетних азијских редитеља. Није свака прича подједнако добра, али свака јесте добра и конституише добру целину. Постоји продужена верзија Кар-ваијеве "Руке" у облику средњеметражног филма и то је одлично.

4 LUNI, 3 SAPTAMANI SI 2 ZILE (4 MONTHS, 3 WEEKS AND 2 DAYS, 2007) - Све сам већ рекао и то много пута о овом непатвореном ремек-делу. Заслужена Златна палма и све друге освојене награде. Вансеријска глума, режија, сценарио, све. Влад Иванов је стварно невероватан.

DJANGO (1966) - Одличан Корбућијев вестерн класик, одлична музика, одлични Франко Неро. Поновићу га веома брзо, мада ми наставци изашли испод његовог шињела не уливају поверење.

CLEAN (2004) - Просечан филм који уздижу бриљантни наступи Меги и Ника.

TIGER BAY (1959) - Интелигентна девојчица сведочи бруталном убиству жене од стране пољског мигранта, али га не пријављује властима, узима револвер за себе и измишља мрежу лажи како би упорног пандура збунила и свог новог другара ослободила кривице. Можда не делује као ништа посебно, али заправо је у питању одличан филм. Желео сам, први и једини пут у животу, да откинем главу Хејли Милс, толико је добра била. Бухолц исто одличан као неуротични младић у небраном грожђу.

THE SPLIT (1968) - Пристојан, али помало предвидив трилер који не оправдава једну од најбољих глумачких постава у историји Холивуда. Урађен превише, да тако кажем, строго по књизи, да би оставио велики утисак.

AGHASSI (THE HANDMAIDEN, 2016) - Један од визуелно најлепших филмова које сам икад гледао. Глумци су сви феноменални, као и режија, поготово две прелепе глумице, а од режисера добијамо што и обично, само доста мање физички брутално, али и даље бизарно, уврнуто и перверзно. Нажалост, мало се погуби у овој и оној перспективи, дочаравању, објашњавању и допуњавању, те то све понекад траје предуго. И даље је добро, ал' је са мало више концизности могло да буде и боље. Баш експлицитне сцене (није да се жалим, нису ту тек тако), али урађене са укусом, и по мени боље него у "Плаво је најтоплија боја".

BETWEEN MIDNIGHT AND DAWN (1950) - Сасвим добар ноар о два пандура различитих карактера који хоће да стану на пут рекеташу и убици док се боре за наклоност исте жене. Троугао је, наравно, мање битан, али је прича доста добра. Није то прва лига ноара, али је и више него солидан филм у питању.

BAKUTO GAIJIN BUTAI (SYMPATHY FOR THE UNDERDOG, 1971) - "Нисам рођен за дуг живот". Да ли то ико заиста јесте? Опасан гангстерај Кинђи Фукасакуа уз врхунски џез у позадини. Добар филм.

BOKSUNEUN NAUI GEOT (SYMPATHY FOR MR. VENGEANCE, 2002) - Почетак осветничке трилогије Парк Чан-Вука. Врхунски филм у сваком смислу, шта друго да кажем? Прилично непријатан за гледање, као и сваки из те почетне серије која му је и најбоља, али захвалан.

PREDATOR (1987) - Мачо СФ акција у свом најбољем издању. Златне осамдесете, златни Арни и златни Џон Мектирнан. До ујутру бих набрајао шта овде све ваља, заправо се ретко шта може и замерити. Један од најбољих филмова у свом жанру без икакве сумње, од свега помало, а свега таман довољно. Величанствена екипа. "Куде си, б'е, тшчитшчино"?

THE SALVATION (2014) - Солидан модерни вестерн са Мадсом Микелсеном и Евом Грин. Може да се гледа, све пет, али стварно није ништа посебно. Чак бих рекао да је доста заборављив.

YOU WON'T BE ALONE (2022) - Тешко је ставити у речи шта је све овај филм. Жели да буде много тога - има занимљив концепт и дивне кадрове, али и превише проблема да би на крају био релевантан. Пре свега постоји превише познатих кадрова и сцена, а цела естетика је далеко од оригиналне. Горан Столевски очито дрка на Теренса Малика и неке друге знатно боље ауторе од себе, форсира сличне наративе, али нема довољно муниције да заиста остави утисак. Имао сам солидна очекивања од филма и желео да га гледам јер је сниман у Србији, а има и неких глумаца одавде. Такође и исправља грешку многобројних овдашњих филмова који имају амбиције, али су без великих иностраних глумачких имена. Ипак, филм иде предалеко - то је и остварење о одрастању, и рурални хорор (подсећа и на Егерсову "Вештицу"), филозофски и феминистички филм, и ко зна шта још. Има неке одличне сцене и фотографија је углавном фантастична, али је цео филм превише плитак и празан, са идејама које су очигледне и трећацима. На Летербоксду сам написао и више од овога, али мислим да се и из овога види шта мислим о овом остварењу. 

МY NAME IS JOE (1998) - Далеко од савршеног, али баш онакав филм из деведесетих какве волим. Чуди ме да није допро до веће публике, бар међу људима које знам. Насловни јунак и људи из његовог окружења тешко беже од сумњиве прошлости и грчевито се хватају за нове прилике. Да ли ће их задржати и како ће се све завршити остаје да се види.

THE APARTMENT (1960) - Писано већ сто пута и у бар пет текстова, најбоља драмедија икада. Просто сам увек изнова у шоку колико је све фантастично, од сценарија, преко глуме, до режије.

MCCABE AND MRS. MILLER (1971) - Одличан необични вестерн Роберта Алтмана. Кристи и Бити користе хемију из приватног живота и то функционише стварно одлично, филм ми се свидео прилично више од очекиваног. Песме Леонарда Коена такође врхунски пасују уз комплетно меланхолично расположење и тон овог филма. Баш добар филм, нема шта.

L' ANEE DERNIERE A MARIENBAD (LAST YEAR AT MARIENBAD, 1961) - У бизарном, изолованом замку где се скупља некаква аристократија, човек се упознаје са женом и инсистира да ју је упознао прошле године. Ко ту шта памти, заборавља, сања и шта је истина? Од овог филма сам се сећао само најаве и наслова у Политици Експрес, али не памтим да сам га раније гледао, а ако и јесам, не бих га разумео. И даље је прилично конфузан (знам шта је у питању, не ради се ту о нечему превише збуњујућем, само је на моменте елиптичнији него што је потребно), али нисам баш купљен и не мислим да је нешто епохално у питању. Стандардна прича о проблемима у комуникацији и односима које градимо са другима, ништа специјално.

CRAZY RICH ASIANS (2018) - Солидна комедијица о класним разликама и разликама у навикама две породице које треба да се ороде. Проблеми настају кад се испостави да је једна од њих међу најбогатијима у држави. Некаква модерна варијанта филма "You Can't Take It With You" са пар смешњикавих сцена и добром улогом Мишел Јео која игра кеву оштроконђу. Мада, која њена улога није добра, жена је царица која разбија све живо.

VALHALLA RISING (2009) - Невероватно филмско искуство, визуелни угођај првог реда и нешто одлично на сваком замисливом пољу. Ретко неконвенционалан филм у данашње доба, има можда седам-осам страна куцаног текста, ако и толико, а све би било много неуспешније да не игра најбољи модерни европски, а могуће и светски глумац, Мадс Микелсен. Није филм за сваког, али сам стварно одушевљен и чудим се како је човек који је режирао ово и "Пушер" трилогију касније спао на оно што режира сада.

MADONNA'S SECRET (1946) - Париски сликар унајмљује моделе који завршавају мртви. Одлази у Њујорк да избегне контроверзу, али и тамо га сустиже прошлост. Прикладно мистичан ноар који има занимљиву премису, али режисер не успева да понови успех филма "Detour", споро је све то на моменте, а и разрешење је изразито незадовољавајуће. Срце му је на правом месту, али нисам задовољан, могло је све то концизније, јаче и упечатљивије.

MAN ON A TIGHTROPE (1953) - За дивно чудо, добар филм Елије Казана о власнику пропалог циркуса у окупираној Чехословачкој кога игра Фредрик Марч. Он већ дуго планира да бежи преко границе, али таман кад се створе услови, много ствари га кочи у тој намери. Није то не знам шта, али уживао сам, добра припрема за "На доковима Њујорка". Такође и добра екипа коју предводе Глорија Грејем, Тери Мур и Адолф Менжу.

МАЈ

HANYO (THE HOUSEMAID, 1960) - Уврнут филм у коме се композитор и жена му уваљују до гуше са новом служавком. Врло одважан филм за дато време уз све психосексуалне пиздарије које се дешавају. Само га кукавички и веома очигледно вештачки налепљени крај спречава да буде скроз-наскроз ремек-дело, али то не значи да га не треба гледати, напротив. Очигледна и несумњива инспирација за "Паразит".

ЗЛАТНИ ДЕЧКО (2022) - Баш тешко срање од филма, мада није да сам очекивао нешто више. Гледао сам због Дениса Мурића који ме купио у "Енклави" и "Ничијем детету" толико да ћу га гледати и даље, а и због Наде Шакић, коју ћу такође гледати и надаље. Има ту неких солидних глумачких тренутака од малог, као и за нијансу од брата талентованијег Бенчине (мада сам од њега вероватно и ја талентованији), али ничега нема довољно, сценарио шупаљ, друга половина потпуно празна, суштина никаква, а поједини глумачки избори јако дискутабилни. Стругар јесте млатио таксисте по Будви, али ми не улива никакав страх, а Булаја је тек трагикомичан. Није било чак ни неког доброг фудбала да повади ствари. Елем, још један у низу филмова који ме тера на питање ко га је одобрио и ко стоји иза тога у ФЦС-у и другим институцијама.

THE BATMAN (2022) - Већ сам рекао шта мислим овде. Има неких квалитета, ал' недоправљен.

CONVICTED (1950) - Осредњи ноар наслов са феноменалним Гленом Фордом и Милардом Мичелом у коме на правди Бога осуђени Форд временом постаје јак играч у ћорки, али управник оптимиста хоће да га реформише, па га запошљава као шофера, плус он стигне и да му се загледа у ћерку. Има још неких споредних делова приче које не бих да откривам, све у свему прилично бизарно и не превише меморабилно, али глума вади ствар и филм свакако треба гледати.

OLDEUBOI (OLDBOY, 2003) - Већ много пута одгледан и исхваљен, а реално ретко ко и не зна за њега, тако да немам шта специјално ново да кажем. Одличан филм, све је на изузетном нивоу.

NIGHT ON EARTH (1991) - Сасвим ОК филм и добре приче, ништа за памтити наредних тридесет година, али ипак и више него пристојно остварење. Неки од глумаца су у улогама на какве нисмо навикли од њих, а то увек волим да видим. Стари фанови Џармуша ће га волети вероватно још и више него што би требало.

THE GREAT FLAMARION (1945) - Просечан филм са баш добрим триом глумаца. Какав судар, Ерих фон Штрохајм и Ден Дурија, феноменалан кастинг. Међутим, прича је баш прозаична.

THE VELVET TOUCH (1948) - Радња је предвидива и има лошу брзину одвијања, тако да нема места неким огромним славопојкама, али је Роз Расел апсолутно савршена, као и остатак глумачке екипе. Сидни Гринстрит се јавља само у другој половини као насмејани полицајац свезналица, али је милина гледати га. Клер Тревор је такође фантастична као осумњичена жртва околности и несрећне љубави. Дијалог је сјајан и делује аутентично кроз цео филм, а крај је посебно изузетан, јер је то део филма на коме већина наслова посустане. Овде се то не дешава.

SHOW THEM NO MERCY! (1935) - Олуја приморава млади пар са бебом да скрене с пута и склони се у наизглед напуштену кућу, међутим тамо се налази група киднапера предвођена бескрупулозним Тобијем. Кратак и сладак рани гангстерај, углавном просечан филм, али види се да Ромеро баш ужива да глуми хуљу после година тумачења романтичних јунака. Није ово ништа посебно, али је идеално за напоран дан у који ипак хоћете да углавите и један филм.

MIDAREGUMO (SCATTERED CLOUDS, 1967) - Изврстан филм у коме човек који је ни крив ни дужан учествовао у фаталној саобраћајки преко исплате осигурања долази у контакт са женом жртве и након очекиваног антагонизма на почетку, међу њима крећу да се развијају емоције. Иако ово можда делује патетично, управо је један од великих квалитета то што све делује застрашујуће реалистично, у сваком тренутку сам веровао да је такав развој ситуације могућ, а то се веома ретко дешава. Легенде Јузо Кајама и Јоко Цукаса доминирају, препорука.

THE INVISIBLE MAN (1933) - Врло добар филм, одличан Клод Рејнс и за то време запањујући ефекти. Није то, наравно, филм да скренеш колико је добар и слично, али јесте добар и нема неких већих грешака које су биле типичне кад се праве нетипични филмови тог периода. Баш сам задовољан, сасвим се ОК и држи за филм од скоро деведесет година.

THE GREAT MOUSE DETECTIVE (1986) - Дизнијев миш Базил, јасно инспирисан Шерлоком Холмсом, и помоћник му Досон решавају један занимљив случај. Све је то сасвим ОК, волим да видим анимацију из осамдесетих више него 'леба да једем, а и сам филм је прилично занимљив.

HUSH...HUSH, SWEET CHARLOTTE (1964) - Није то ниво Бејби Џејн, али је и даље супер, не може Олдрич да омане превише. Кажу људи не ваља Оливија, али ја се не слажем, она је све умела и могла. Једна је ствар што је анимозитет са Џоан Крофорд у приватном животу учинио чуда и на филму, али сасвим је добар и овај други филм, а лепо је поново видети и злог Џоа Котена. Обожавам уводну насловну нумеру, скроз је прикладно језивкаста.

MYSTERIOUS INTRUDER (1946) - Пети филм из серије о Вислеру, солидан једночасовни програм о приватном детективу који жели да нађе једну девојку, да би онда био оптужен за убиство човека који га је унајмио. Следи све оно уобичајено за такву врсту филмова и није то уопште лоше. Неколико веома јаких имена вади ствар, мада је све јефтино и доста очекивано.

THE NORTHMAN (2022) - Егерс сценограф је одрадио одличан посао, док ме је Егерс сценариста и редитељ разочарао на више нивоа. Мада има добрих сцена, филм сјајно изгледа и неке улоге су јако добре, ипак све остаје недокувана апологија освете која рециклира познате приче боље од себе. Прича је права линија од тачке А до тачке Б која не нуди никакав развој карактера, еволуцију ликова нити било шта јединствено. Ипак, највеће грешке су непостојање упечатљивог хероја у оваквој причи и више него неимпресивни зликовац. Штоно кажу, изабраћу Конана из Варварина сваког дана и двапут недељом пре овога. Такође, велики "обрт" везан за лик Никол Кидмен је предвидив од почетка и такву лењост од Егерса нисам очекивао. Чекао сам да јој се ботоксирана фаца истопи под оним осветљењем. Ако желите бруталан и упечатљив викиншки филм који има значење, гледајте "Уздизање Валхале" са Мадсом Микелсеном. Са друге стране, постоје лепи моменти и сцене, нпр. Бјорк и Вилем Дефо имају своје тренутке, иако се појављују врло кратко, а Ања Тејлор-Џој је и физички и технички супер и занимљиво ју је било чути како покушава да псује на руском, мада бих рекао да оно са руским нема баш много везе. Постоје кратке секвенце неочекиваног хорора и неке добре борбе, али све је ту литл ту лејт и ово испада веома просечан дежа ви филм који само изгледа сјајно. Чујем да Егерс сада припрема римејк "Носфератуа", а овај филм бих препоручио за једно гледање ко воли, али сам на крају крајева изневерен и поред позитивних критика. Боље прочитајте Хамлета поново. 

THE ANDERSON TAPES (1971) - Релевантнији по изласку, пре пола века, просто зато што су сада методе за надзор и прислушкивање много савршеније. Но, никако не значи да филм нема шта да каже и да није добар, напротив. Ипак, иако сам му дао добру оцену, од њега су бољи и "The Hill" и "The Offence", тако да спада у доњу половину сарадњи Лумет-Конери.

YIN SHI NAN NU (EAT DRINK MAN WOMAN, 1994) - Не знам где ми је била глава да ово тек сад погледам, али супер је, баш ми се свиђа. Она врста филма коју волим да погледам кад не бих превише да размишљам и желим да се опустим. Мада, иако је комедија, има и озбиљних момената у класичном азијском маниру. Можда мало дуже траје за један у принципу лаганији филм, но дефинитивно има шта да се види, баш сам задовољан што сам гледао овај филм.

MY BLUEBERRY NIGHTS (2007) - Све сам већ рекао у претходном тексту, ок је то, али дефинитивно далеко најслабији филм Вонг Кар-Ваија. Кад се све сабере и одузме, сув просек.

CHINATOWN (1974) - Има на блогу маса објава у којима овај филм помињем, а има и посебан текст о њему, тако да се не бих сада посебно расписивао. Један од најбољих филмова у историји и један од најсавршенијих сценарија икад написаних. За мене филм без иједне мане.

EVERYTHING EVERYWHERE ALL AT ONCE (2022) - Ретко који филм у последње време је исхајпован као овај, а то у време овакве хајп машинерије где се свакакво ђубре диже у небеса заиста значи нешто. Не постоји практично нико коме се овај филм није свидео, па сам морао одмах да га оверим чим се појавио бољи снимак. Драго ми је што могу да кажем да је све апсолутно оправдано, јер је ово неизмерно шармантан, забаван и духовит филм лудачки брзог ритма који никога неће оставити равнодушним. У питању је филм о Кинескињи у Америци притиснутој разним егзистенцијалним бригама која упада у сулуду авантуру која је води у истраживање различитих универзума и живота које је могла да одживи, док све време покушава да заштити породицу и спаси свет. Звучи ненормално и звучи као нешто што ме савршено не би занимало, али ово је заправо изванредно промишљен и интелигентан филм где све што се дешава има смисао и значење. Човеку треба мало времена да се убаци у "мултиверс" свет и првих пола сата ћете се можда питати "шта ово гледам кад не знам ни да читам", али дајте филму времена да вас уведе у тај концепт и постаће бољи временом. Мишел Јео је жена која је у својој каријери мотором скакала на воз, клизила са кола у покрету где јој је Џеки Чен једва спасао главу, радила своје стантове као Бонд девојка и имала сјајне сцене борбе и акције у "Притајеном тигру, скривеном змају". Ипак, ово је улога њеног живота, она коју је рођена да игра. Поред акције ту је и драма и емоција и хумор и шта год желите, морала би бити у конкуренцији за све битније глумачке награде. Ки Хју Кван, мали из "Гуниса" који се враћа глуми после двадесетак година, као и легенда Џејмс Хонг, те Џејми Ли Кертис су такође изванредни. Одлично одглумљен, написан и режиран филм који пружа чисто филмофилско задовољство. Филм са девизом "што луђе и откаченије, то боље", која у овом случају одлично функционише. Од проблема бих издвојио то што се мало превише труди да досегне крај такав какав јесте и пред тај крај мало више чачка филозофију науштрб ствари које су му дотад боље ишле. Такође, мислим да би било добро да је 15-20 минута краћи, али заиста немам већих замерки и позивам вас да му се препустите. 

THE STORY OF QIU YU (1992) - Усред кинеске провинцијске запиздине, старешина села шутне човека у незгодно место и ми затим гледамо како се његова жена у поодмаклој трудноћи гега по селу од бирократе до бирократе и тражи правду и извињење за свог мужа, међутим у малој средини у којој дуго владају одређени односи, тешко је искамчити било шта. Трагикомичан филм Јиму Џанга о постепеном помућивању границе између правде и неправде, а човек зачас изгуби из вида шта је најважније. Није ово ремек-дело, али сам врло задовољан, јер успешно балансира и комедију и драму и сатиру и трагедију, а велики део терета на наизглед крхким леђима носи Гонг Ли. То чини заиста изванредно.

MUKO HADAN (2007) - Врло добар аниме, сјајна анимација за један новији филм, сасвим ОК прича и добре сцене борбе. Није то онај врх осамдесетих и деведесетих, али је одлично, ја сам врло задовољан. 

A WOMAN'S VENGEANCE (1948) - Сјајни наступи Шарла Бојеа, Џесике Тенди и Милдред Нетвик и сјајан Хакслијев сценарио. Неке фасцинантне сцене, попут оне са првом олујом. Међутим, прозаична и предвидива прича и преочигледан расплет доста кваре утисак.

LARCENY, INC. (1942) - Ништа специјално, нажалост, надао сам се Едвард Џи и млада Џејн Вајман извадити ствар, ово је један од ретких филмова где то није било могуће. Може се то погледати, није баш губљење времена, али је сув просек, може се комотно и прескочити.

LARS AND THE REAL GIRL (2007) - Гослинг и његова "ја бих да се упувам, али да се не чује" фаца овде функционишу изненађујуће добро и он демонстрира осетљивију страну, што доприноси солидној улози, колико је са њим то могуће. Најнереалнија ствар у целом филму није било то што је неко као он социјално неснађен и болно стидљив, нити што му је девојка пластична секс лутка. То је за мене била чињеница да су сви у заједници екстремно сусретљиви, љубазни и пуни разумевања, без иједне особе која би се инатила, била љута и бесна на њега због нечега или му покварила лутку само да се зеза с њим и повреди га. Људи нису толико дивни према људима и стварима које не разумеју. 

DO-GA-NI (2011) - Већ сам знао да су Гонг и Ју-ми добри, али деца су ме растурила. Филм који треба погледати, интригантна, фино одглумљена и мучна прича, прилично сам задовољан.

CHUNG HING SAM LAM (1994) - Писао сам већ у претходном тексту све. Неко је дао одличну дефиницију написавши да је ово савршен филм баш због тога што то није.

THE LONG HAUL (1957) - Солидан британски ноар, али нажалост, заиста ништа посебно. Константно је забаван, али док се одлучи шта жели да буде, пошао је у пет различитих праваца. Дајана Дорс је изванредна у овом делу каријере, па тако и у овом филму.

УСТАНИЧКА УЛИЦА (2012) - Прилично бедан филм, као што се и могло очекивати са Килетом у главној улози која је потпуно озбиљна. Довукли су и дртавог Шербеџију, али џабе.

MIMI WO SUMASEBA (1995) - Одличан аниме о младалачкој љубави ми је сјајно легао. Све је скроз уверљиво, добро написано и нацртано, а један од сценариста је и Хајао Мијазаки. На срећу, овог пута се не бави превише очувањем животне средине.

.45 (2006) - Безвезарија и готово катастрофа са Милом Јововић за коју ни сам не знам зашто ми је зазвучала довољно интригантно да је погледам. Баш делује јефтино са својим псеудодокументарним стилом и пробијањем четвртог зида, и баш ми није легао, за разлику од претходног. Мислио сам да би могло да испадне нешто попут оних инди филмова Ејбела Фераре, али преварио сам се.

ЈУН

SPALOVAČ MRTVOL (1969) - Познати филм о спаљивачу мртвих у Чехословачкој тридесетих који од мало чудног али релативно мирног и пристојног човека под утицајем нацизма и тибетанских учења постаје масовни убица у мисији да "спаси" душе убијених и пошаље их на бољи свет. Одлична црнохуморно-хорорична прича која гротескно делује зато што већина нас не би могла тако нешто ни да замисли, међутим филм је убрзо повучен из дистрибуције све до пада комунизма. Треба га погледати, Рудолф Хрушински стварно доминира.

THE INTRUDER (1962) - Вилијем Шетнер у белом оделу долази у мали расно осетљиви град, да тобоже спроведе реформу, а заправо да посеје семе веома дубоких подела које убрзо ни сам не може да контролише. Са једне стране одличан филм који веома смело и без задршке пуца и љуто оптужује, блатантно и неушећерено користећи речи и слике попут паљења крстова. Са друге стране, ипак је некако сувише прволопташки и за мој грош се сувише једноставно разрешава, те делује мало недовршен. Врло добар филм који због одређених мањкавости једва прелази просек, али свакако и доста храбро остварење.

THE PANIC IN NEEDLE PARK (1971) - Главна улога Ала Паћина пре кума. Добри су и он и Кити Вин као пар наркомана, али у неком тренутку сам изгубио интересовање, има деоница кад се баш вуче све то. Није лоше, али свакако није меморабилно као што покушава да буде. Кити је такође и баш лепа, уз све то, али жао ми је што се овај филм није боље примио.

ГАРАЖ (THE GARAGE, 1979) - Све што сам гледао од Елдара Рјазанова до сада ми је супер, фантастична комедија, подсећа мало на оне наше социјалистичке варијанте, одличан сценарио. Уживао сам, није то нешто најбоље на свету, али ми је баш одговарало, неколико пута сам се и грохотом насмејао, што се не дешава често.

FLAMING STAR (1960) - Неочекивано добар вестерн са Елвисом, додуше, изненађење траје само док не утврдите да је иза камере Дон Сигел, онда вам је јасно зашто. Прича је стара, дете из мешовитог брака не зна на коју ће страну кад Индијанци крену у напад, али је све то добро реализовано. Није ремек-дело, али гледа се са пажњом и интересовањем како ће све протећи. Уводна песма, а и музика уопште, је одлична.

RIOT IN CELL BLOCK 11 (1954) - Веома ненаметљив а веома пристојан филм, чак бих се усудио да кажем и један од најбољих затворских филмова уопште. Није ни чудо кад је иза камере Дон Сигел, а лепо је видети Невила Бренда (обично сведеног на ноар горилу) у тако сочној, великој улози. Кратко, слатко и концизно, баш добар филм чији је успех омогућио "Инвазију крадљиваца тела" коју годину касније.

THE PASSIONATE FRIENDS (1949) - Нека врста разраде и продужетка "Кратког сусрета", такође са Тревором Хауардом. Наравно, није у питању толико добар филм, али добар јесте, никад Дејвид Лин није режирао смеће. Клод Рејнс је, као и обично, издоминирао и вреди гледати филм само због његове улоге, на страну све остало што ваља.

NO NAME ON THE BULLET (1959) - Зачуђујуће добар, а врло мало познат вестерн са ратним херојем Одијем Марфијем у реткој, али врло доброј улози негативца. Хладнокрвни револвераш долази у мали град по мету коју је унајмљен да убије, а познат је по томе да жртве увек натера да прве потегну и тако их легално убија у самоодбрани. Супер је гледати како житељи постају прогресивно параноични јер свако од њих има непријатеље који су довољно добростојећи да унајме убицу који ће обавити посао. Тензија расте, а не зна се коме је убичин метак намењен. Иако је главни лик убица, он поседује одређену слојевитост, што одлично служи овом филму.

TAMAKO RABU SUTORI (2014) - Надао сам се да би могла бити једна од оних љубавних прича за памћење, али нажалост није. Све је то фино, али не добацује даље од просека, уз лака решења.

RIFF-RAFF (1947) - Почетна сцена је баш изузетна, па сам имао доста велика очекивања, што се на крају показало неоснованим, али свакако врло солидан ноар. Већ сам говорио да лоши и не постоје, овај је реално нека Б класа, али се и те како може погледати (а и треба).

DECOY (1946) - Уз "Detour", краљ Б ноара. Ништа у овом филму није величанствено, али толико је уврнуто да не можете да га не волите због тога што јесте. Шта све сценарио успева да смести у 76 минута трајања је право мало чудо. Џин Гили је један од највећих ноар зликоваца и најгорих жена које су се икад у неком ноару појавиле, а било је доста сумњивих. Има и јаку подршку свих укључених, иако ниједна од изведби није баш за пред кума. Ипак, све се одлично уклапају у читав филм, тако да их морате обожавати. Уживао сам у сваком минуту због једноставности, оригиналности и чисте лудости целе ствари.

STATION WEST (1948) - Овај је такође баш просек, али је занимљив јер је у питању ноар вестерн, не тако честа комбинација. Ту је неколико супертешкаша због којих се исплати гледати га. Пазите само имена - Дик Пауел, Џејн Грир, Рејмонд Бур, Бурл Ајвс, Агнес Мурхед, Стив Броуди, Том Пауерс - који су то великани.

LA RESA DEI CONTI (THE BIG GUNDOWN, 1967) - Веома добар вестерн Серђа Солиме у коме неумољиви човек од закона Ли Ван Клиф лови чпвека оптуженог за силовање и убиство дванаестогодишње девојчице, али као и увек у шпагети причама, није све како изгледа. Ово је један од најбољих скорова Енија Мориконеа ван Леонеовог опуса, а главни јунак је пун унутрашњих конфликта док цмека негативцце и постаје оруђе у рукама корумпираних аристократа, а ту је и вицкасти Томас Милијан код кога такође није све онако како изгледа. Ко воли овај жанр буквално нема ниједан разлог да не воли овај филм. Баш сам задовољан.

HUSTLE (2022) - Драго ми је што сведочим ренесанси Сендмена, а и ирационално волим спортске драме, тако да ми је ово легло, упркос мањкавостима. Прве реченице у филму су на српском и првих пет минута је ту Боби (био би ми дражи да је више професионални кошаркаш, а мање холивудски глумац, али you win some, you lose some). Такође је и музика феноменална.

МРАК (2022) - Три звездице за квалитет самог филма, пола више (а можда и цела) би ишла кад бих оцењивао наду да ће овај филм (уз "Енклаву", "Чекајући Хандкеа" и још неке) помоћи да се покрене озбиљна тема у нашој кинематографији о злочинима над народом на Косову и Метохији. Има овде доста тога за похвалити, пре свега што дефинитивно није снимљен још један антисрпски памфлет, већ се детаљно елаборира колики је страх у коме живи народ доле, додуше имам осећај да су овде ужаси само додирнути, а помиње се и незаинтересованост државе Србије за њихове судбине, па за то иде посебан плус, са све корумпираношћу наших званичника тамо и негативним светлом у ком су недвосмислено приказани амерички војници (додуше, са тим се није претеривало, вероватно да се не би затворила врата неких фестивала). Италијани су приказани значајно хуманијим. Није ово ништа специјално, али је велики помак напред и једино што се филму може замерити су наративни и стилски недостаци, никако национална неосвешћеност, што је право освежење. Глума је добра, посебна похвала за девојчицу, огромна улога и минутажа, а успешно одрађен посао, по мени. Штимац стандардан, увек је лепо видети Колета Ангеловског, макар накратко, а за Даницу Ћурчић нисам пре чуо, али обратићу пажњу (зашто је, за разлику од осталих наших глумаца, потписана на латиници? Можда се води као Данкиња). Оно што највише фали филму је конкретизација. Сценарио носи дебеле рукавице и плаши се да неког случајно не повреди. Терористи и кољачи имају имена и презимена, па тако ово није требало оставити само на нивоу апстрактног ужаса. Разумем ја универзалну метафору, али добро се зна да то од чега они страхују нису караконџуле нити некакве анђаме и дрекавци, већ ђаволи у људском облику. Такође, филм у средишњем делу баш значајно успори, па, иако није досадан, ипак би било боље да се нешто конкретније догађа сем што се понављају већ етаблиране ствари - да је лоше и ужасно, да се коље стока и пале куће, да никог није брига и да су сви отишли. Последњих петнаестак минута је добро, има чак и пар финих џампскерова, али сам очекивао још већи ударац у плексус и грло. Овако, све је некако прилично очекивано. Рекох, има се шта и похвалити и осудити, али добро је што се коначно кренуло са чешћим пројектима о овој теми и за то велико браво, као и за чињеницу да се унајмљују страни глумци за овакве ствари (па макар били и не нарочито познати). "Мрак" би могао да представља велики корак напред у смислу приближавања свету кроз шта наши људи на Косову и Метохији заправо пролазе. Фасциниран сам да је ФЦС заправо одобрио овај филм.

GOOD LUCK TO YOU, LEO GRANDE (2022) - Ништа специјално, али улога Еме Томсон издиже овај филмић мало изнад просека. Једна од њених бољих рола у последњих 20 година.

CRIMES OF THE FUTURE (2022) - Изузетно сам се радовао повратку Дејвида Кроненберга телесном хорору на велика врата, али нажжалост, ово његово чудо је слабо, неодлучно и никакво, тако да је у питању баш велико разочарење, тим пре што покушава да се прода као некакво монументално дело са не знам каквом поруком. Није ни близу тога, верујте, напротив.

KHANE-YE DOUST KODJAST (WHERE IS THE FRIEND'S HOUSE, 1987) - Први филм Абаса Кјаростамија, у коме се, на срећу, мануо превелике филозофије и описао велику муку обичног дечкића у потрази за кућом друга из разреда коме треба да врати свеску да га не би избацили из школе. Кроз крајње једноставну премису и пут протагонисте, редитељ отвара низ питања и скреће пажњу на низ проблема у друштву крајње сведеним средствима. Овде мали буџет није проблем, напротив, доприноси аутентичности. Није не знам какво ремек-дело, али препорука.

BEAVIS AND BUTTHEAD DO THE UNIVERSE (2022) - Све оно што се дало очекивати од једног Бивис и Батхед производа, и добро и лоше, мада је овде баш доста доброг. Фалила су ова два лудака и дебила, баш их дуго није било, да протресу мало ову учмалу сцену, мада, да се разумемо, нису у питању никакви огромни таласи. Онако, фина разбибрига и ништа више.

BA WANG BIE JI (FAREWELL, MY CONCUBINE, 1993) - Изванредно епско остварење које би се у слободнијем тумачењу могло назвати љубавно-историјским филмом, како себе назива "Отац на службеном путу". Ово је, ипак, раскошна и врло емотивна драма, препуна прикривених осећања, одличне глуме и музике. Све оно што носи одредница "кинеска епска драма" може се видети у овом филму и све углавном одлично функционише. Срам ме било што ово нисам гледао раније, баш сам доста пропустио, али никад није касно све надокнадити. Глумци су прва лига.

ЉУБАВНИ СЛУЧАЈ ИЛИ ТРАГЕДИЈА СЛУЖБЕНИЦЕ ПТТ (1967) - Све је то лепо и красно, али Макавејев претерује са уметањем лекарских опсервација, налаза и другог материјала, као да смо сви ми психијатри од којих се очекује да разумеју све импликације. Није да не ваља, али да је вредно толиких славопојки, па мени баш и није, не знам шта да кажем.

РАНИ РАДОВИ (1969) - Има ту покоји тренутак сувисле друштвене критике, поготово су одређене секвенце солидно уклопљене са оним песмама које сви знамо, али је у суштини филм тешка досада и срање, а тек ми није јасно шта је вредно Златног медведа (мада, имајући у виду неке друге наслове који су га освојили, ово је ремек-дело). Аосолутно ми је најзанимљивија Миља као веома добра риба (по ко зна који пут то пишем и говорим), а Драган и Милена су ми уренебесни са синхронизацијама (Гага је тих година позајмљивао гласове више него што је глумио). Солидан је то покушај на нивоу идеје, али је реализација прилично упитна.

ВИЛХЕЛМ РАЈХ: МИСТЕРИЈЕ ОРГАНИЗМА (1971) - Ово је већ нешто, Макавејев кроз сексуалност демонстрира комунистичко лицемерје, а у свему му усрдно помажу и изузетни глумци. Има и ту неких интелектуалних испразности и глупости, али будите сигурни да има и шта да се види. Ко воли овог контроверзног редитеља, зна да се очекивало баш овако нешто.

                                                                     ***

Шта рећи на крају, имао сам утисак да ће ово бити можда и рекордна година по броју одгледаних филмова, али могуће да ће засад врло слаби септембар то спречити. У сваком случају, биће и другог дела, па ћемо видети. Можда направим и неку топ листу у децембру. До читања.

а великана.