Редитељско штуцање Џона Вуа у последњој деценији, па и нешто раније, ме је нагнало да се подсетим свега што сам у вези са његовим филмовима некад обожавао и што га је чинило једним од најзначајнијих модерних акционих редитеља који је, макар у почетку, извршио и успешан прелаз у Холивуд, да би се у неком тренутку утопио у сивило. Није претеривање рећи да је успешно продужио тамо где је стао Сем Пекинпо, а то је већ велико наслеђе. Обрађивати читаву филмографију би, наравно, био превелики подухват, али се мора написати нешто о четверцу филмова који га је избацио у орбиту и омогућио му успешну транзицију у Холивуд. Вуови холивудски филмови, бар они први, су сви редом бескрајно забавни и пристојни до врло добри, али треба бити поштен да су акцијаши о којима хоћу да пишем ипак најбоље што је урадио и снимио, без икакве дилеме. Под старе дане, а нарочито у последњих неколико година, је већ потпуно зглајзао, па је чак почео и да римејкује свој најбољи материјал и то, очекивано, изгледа ужасно, али о том потом. Пре него што пређем на оне најважније наслове у овом тексту, треба ипак кренути од почетка. Од раног детињства, Џон Ву се суочавао са разним мукама и невољама, што му је касније користило при писању сценарија и режирању филмова. Живот му је био веома интересантан.
Рођен је у Гвангџоу 1946. године и усред грађанског рата и Маових прогона његове протестантске породице, она бежи у Хонг Конг кад је Џон имао пет година. Са три му је већ дијагностикован озбиљан здравствени проблем, па је због операције кичме имао великих проблема, а нормално је проходао тек у деветој години, завршивши са краћом ногом. Живео је у сиромашној четврти, на ивици егзистенције, отац наставник није могао да ради због туберкулозе, а мајка је радила физичке послове на грађевини. Због пожара су 1953. остали на улици, али су могли да се преселе путем хуманитарних донација. Ипак, насиље и злочини присутни на сваком кораку учинили су им живот јако тешким. Био је веома стидљив, али га вера никада није напуштала, а као дечак је желео да постане протестантски свештеник. Касније су га опчинили филмови, најпре француски Нувел ваг, нарочито Жан-Пјер Мелвил, а наравно и Акира Куросава. С обзиром на велику стидљивост и тешкоће у говору, нашао је начин да кроз филмове размишља и користи их као језик, по сопственим речима, дали су му средство за изражавање сопствених мисли и преокупација. Такође је био одушевљен вестернима и Бобом Диланом, а посебно је био обузет последњом сценом из филма "Буч Касиди и Санденс Кид" и касније ће у многим његовим филмовима користити концепт двојице пријатеља који се боре против надмоћнијег непријатеља у guns-blazing стилу. Рад је почео далеке 1969. године када је био унајмљен као супервизор сценарија, а већ две године касније је постао асистент редитеља у чувеном студију браће Шо. Ту је почела права каријера. Свој први филм као главни редитељ је урадио 1974. године и био је то кунг фу филм "Млади змајеви". Кореограф је био Џеки Чен, а откупио га је чувени Голден Харвест. У првих 12 година свога рада, Ву је режирао углавном кунг фу и вуксија филмове, али је постао познат и по комедијама, углавном са примесама акције. Ти филмови су били променљиве успешности, било је бољих и лошијих (ја сам гледао само врло солидну вуксију "Last Hurrah for Chivalry" с краја седамдесетих, али као да се годинама спремао да ради оно што су му били тзв. пешн проџекти, јер кад је почео да их ради, видело се колико се разликују од свега претходног што је снимио.
Ко је икад погледао више од једног филма Џона Вуа знаће да је то он, нарочито по хиперкинетичким, стилизованим акционим сценама са озбиљном кореографијом, те пуно замрзнутих кадрова и успорених снимака. Кад видите да неки филмски лик витла Берету и учествује у масовној пуцњави, вероватно је у питању један од филмова о којима ћу овде говорити, а доста су присутни и финални обрачуни у близини океана. Пуцачке обрачуне, тзв. стендофове из његових филмова су многи холивудски редитељи деведесетих дословно крали. Ву често користи хришћанске симболе, посебно голубице у контексту спасавања душе својих ликова. С тим у вези, треба поменути и чињеницу због које он и јесте један од најбољих и најинтересантнијих акционих редитеља, бар мени, а то су тродимензионални антијунаци који су вечито у конфликту и који се ломе ка нечему добром чак и кад су номинално ужасне особе, а и већина номинално добрих особа увек има нешто што их вуче на тамнију страну. Емотивност је такође увек карактеристика његових филмова, па тако није ни чудо што нам је до тих ликова стало, без обзира што су махом у питању људи без много скрупула, а често мирнија и баладичнија музика служи као контраст дешавањима на екрану. Стекао је поштовање великог броја холивудских редитеља, укључујући Сема Рејмија, Мартина Скорсезеа и Квентина Тарантина. Чувена је реченица овог последњег као одговор једном продуценту на реченицу "Претпостављам да Ву уме да режира акционе сцене" - "Наравно, а Микеланђело зна да осликава плафоне". Жан-Клод Ван Дам је за њега рекао да је азијски Скорсезе у покушају да убеди Универзал студио да га унајми за режију "Тешке мете".
Преломни тренутак у каријери Џона Вуа, без кога не би ни било овог текста, настао је половином осамдесетих година, када је дотични потпуно изгубио елан. Режирао је неколико филмова који су финансијски пропали и није имао креативну контролу над својим филмовима. У помоћ му је прискочио Цуи Харк, редитељ, продуцент и велико име азијске кинематографије коме нико није могао да каже не, те је обезбедио финансије да дође до првог пројекта који је Ву врло дуго желео да сними, и дао му је одрешене руке да га сними по свом. У питању је први филм из ове фантастичне четворке, под називом "Боље сутра". Овај блокбастер о двојици браће на супротним странама закона је коначно винуо јунака овог текста у орбиту, доневши му славу која му с правом припада.
YING HUNG BOON SIK (A BETTER TOMORROW, 1986)
Сазревала је дуго идеја о овом филму у глави Џона Вуа, али треба рећи да је видљиво заснован на филму "Прича о пуштеном затворенику" (1967), који су и Ву и продуцент Харк једноставно обожавали. Наравно, Ву је додао своје светоназоре, мисли и идеје инспирисане вуксија филмовима и гангстерским филмовима Жан-Пјера Мелвила. Видео је ову прилику као савршен тренутак да се дистанцира од комедија које је режирао, а сматрало се да ће филм жестоко да танкује на благајнама баш због чињенице да је настао у доба процвата уврнутих слепстик комедија у хонконшкој кинематографији. Напротив, утицај на акциони жанр уопште и развој тзв. ган фу, жанра херојског крвопролића, не може се порећи, јер је директно утицао на азијске редитеље да убаце нешто више мелодраме у своје крими филмове. Хваљене су акционе сцене, режија и глума, а мелодрамски аспект није легао баш свим страним критичарима, али су и они готово једногласно хвалили све остало. Филм је освојио две филмске награде Хонг Конга и три Златна коња (варијанта њиховог Оскара). Прича је, сада би се рекло, релативно позната. Два брата су на супротним странама закона, а од млађег се крије шта старији ради. Старији, искусни фалсификатор новца Хо обећава болесном оцу да ће се повући и одлази да обави последњи посао, после кога због заседе завршава у затвору на три године, а да би мафија осигурала његово ћутање, посећује му оца који том приликом бива убијен, за шта млади полицајац криви старијег брата. Најбољи пријатељ и партнер старијег остаје обогаљен светећи се, један од потчињених напредује у мафији, и покушава поново да врбује Хоа, док је овоме једино стало да се помири са братом. Просто не знам шта пре хвалити, шта је све стало у 95 минута трајања, то је за причу. Те акционе сцене као да су изашле директно из филмова великог Умпах-паха, с тим што су, наравно, далеко стилизованије, ти емотивни тренуци, те комичне реплике које повремено разбијају напетост на прави начин када треба - све је на месту. Интересантно је да је овим филмом највише добио управо многопомињани Чау Јун-Фет, који игра поменутог најбољег пријатеља Марка са необичним кодексом упркос дефинитивно лошим особинама и убилачким тенденцијама. Мора се похвалити Вуов нос да за такву улогу изабере глумца који је дотле био популаран искључиво по телевизији, у комедијама и понекој романси, а кога су звали отровом за благајне кад су у питању филмови. То је требарло иницијално да буде доста мања улога, али је Ву правилно препознао таленат и значајно је проширио, а популарност му је била толика да су клинци и сви млади почели у стотинама хиљада да носе чувене дастер капуте и Ален Делон цвиџе за Сунце. Сам Делон је продао толико пари наочара да је лично послао захвалницу самом Чау Јун-Фету, а његови ликови (нарочито онај у филму "Убица") су директно инспирисани Делоновим Жефом Костелом из филма "Самурај" (што је један од Вуових омиљених наслова). Све је то довело до тога да је Ву био жестоко критикован због гламуризације живота чланова тријада, иако је он све време тврдио да му је намера била супротна. Он је говорио да је изабрао гангстере за "хероје" јер у популарној свести тамошњег народа није било других "људи од акције" који би одговарали томе. Цуи Харк је инсистирао да у питању буду фалсификатори а не трговци дрогом, да би херојски фактор био прихватљивији. На листи 100 најбољих кинеских филмова, "Боље сутра" заузима високо друго место. Како рекох, увек Вуови филмови носе огромну количину емоције, и упркос сада јасним омажима (рецимо, улазак у ресторан пре пуцњаве је директан омаж Скорсезеовим "Улицама насиља"), толико ови филмови имају у себи оригиналности, и поред тога што су приче релативно познате, толико су незаборавни, не само због сцена акције, него и због свега што се дешава у њима, да није ни чудо што су инспирисали читав талас других сцена и филмова касније. Ву је овим филмом лансиран у орбиту и из ње му није било мрдања. Велики свет га је коначно упознао и показао је да се на њега мора озбиљно рачунати. Наравно, треба поменути и Ти Лунга и незаобилазног Лесли Ченга у улогама браће, Кенета Цанга у улози Кена који Хоу даје посао таксисте по изласку, и Сузан Чу, али ово је (можда и ненамерно) филм који је на површину избацио Чау Јун-Фета који је украо сваку сцену у којој се појавио.
DIP HUET SEUNG HUNG (THE KILLER, 1989)
"Убица" је за мене најбољи филм који је Џон Ву снимио и нисам сам у тој процени. Све оно што су љубитељи филма заволели у вези Вуовог стила је овде јасно видљиво. Идеја је била направити филм о части и пријатељству између двојице људи иако су наизглед потпуно различити и са супротних страна закона. Јасно је инспирисан Пекинпоом, Мелвилом и Скорсезеом, пре свега "Улицама насиља", а филм је и посвећен Мартију. Главни антијунак је убица који случајно ослепљује жену током свог последњег посла, а онда покушава да јој помогне да поврати вид. Да би то урадио, мора да убије још некога, а након тога бива принуђен да се брани јер неко хоће да га убије упркос обављеном послу. Притом, за вратом му је сналажљиви пандур који не бира средства да обави посао. Интересантно је да су све акционе сцене у потпуности импровизоване са глумцима и каскадерским тимовима, јер Џон Ву никад нема сторибордове, прво да му не би крали идеје, а потом и зато што воли да ради као сликар, под налетима инспирације. Сви пиштољи су прави, увоз је захтевао специјалне дозволе и њихова употреба је морала строго да се надгледа. Током пуцњаве на улицама, било је много притужби грађана, међутим полицајци су дозвољавали све, јер су били обожаваоци Џона Вуа, а током пуцњаве у трамвају, било је хаоса, јер су људи мислили да се потера за криминалцем заиста одвија. Чау Јун-Фет је као мирољубив човек имао много проблема са сценама у којима треба да пребије Џенине нападаче, да би се уз помоћ Вуа довољно разбеснео да то успешно уради, а на крају су га каскадери молили да мало олабави јер се превише унео. Овај филм је био повод за велику свађу између Вуа и Цуија Харка јер је овај други мислио да фокус треба да буде на полицајцу, а не на убици и да нико то неће хтети да гледа. Иако је филм постигао огроман успех, то није било тако у почетку у Хонг Конгу, пре свега због алузија на масакр на тргу Тјенанмен, али је напољу одмах експлодирао, те се успех пренео и на домаћи терен. Ву, обожаватељ мјузикала, хтео је да песме буду у џез фазону и да убица свира саксофон, међутим Харк је то одбио, рекавши да хонконшка публика не воли и не разуме џез, па су ставили уобичајену азијску песму из филмова. Кроз усну хармонику се може видети и суптилан омаж Серђу Леонеу и Енију Мориконеу. Такође, један од музичких сегмената које филм рециклира је из "Црвеног усијања" Волтера Хила, који је касније требало да ради амерички римејк овог филма, што се на крају није десило (на крају га је претпрошле године урадио сам Ву, и апсолутно је грозан). Прва употреба белих голубица које су сада стално у филмовима Џона Вуа се може видети у овом остварењу. Он је за статисте и небитније споредне улоге у потпуности користио своје пријатеље од којих већина и нису професионални глумци. Опет, не знам шта пре да хвалим. Што се тиче акционих сцена, овај филм је дефинитивно један од најбољих кад су оне у питању, само се нижу врхунски сет писови, почевши од сцене у чајџиници до завршног обрачуна у цркви. Сви главни глумци су одлични, осим можда Сали Је, која и сама није мислила да је одиграла најбољу улогу, али је свакако довољно добра да не упропасти филм. Поред Чау Јун-Фета и Дени Лија, треба поменути и Чу Конга у улози ментора и менаџера, легендарног глумца који се вратио из пензије да би учинио услугу свом пријатељу Јун-Фету и појавио се у овом филму. И религијски аспект који је битан део овог филма је такође инспирисан "Улицама насиља", те је црква Вуу изванредно послужила као склониште за главног лика док вида ране, наглашавајући конфликт у његовој души. Кад су питали Вуа како је помирио веровање да су цркве места утехе и да примају свакога са смештањем великог крвавог финала у цркви, он је одговорио да уништавање светих ствари, статуа и реликвија од стране лоших момака говори да зло може да нападне добро, али да на крају добро тријумфује. Наравно, имајући у виду како се филм завршава, овде је прилично дискутабилно ко стварно побеђује и да ли ова тврдња има утемељење, али у принципу се све разрешава како је једино и могуће. Најбоље је што, упркос свим омажима који су очигледни ако сте гледали довољно филмова (нарочито аспекти приче преузети из "Самураја", што још једном суочава Чау Јун-Фета са Аленом Делоном), Ву успева да ову причу учини фундаментално својом и пре свега тако инхерентно азијском да не можете да се томе не дивите ако сте љубитељ азијске кинематографије. Баш као што не можете да не волите "Убицу" ако сте љубитељ филма уопште.
DIP HUET GAI TAU (A BULLET IN THE HEAD, 1990)
После разлаза са Цуијем Харком, Ву је своје идеје припремане за трећи део филма "Боље сутра" искористио у неким својим следећим филмовима, а један од њих је и овај. Ја сам видео и превод "Пуцањ у главу", а и буквално "Метак у глави", тако да зависи на шта наиђете. У питању је веома амбициозан филм који је и дуг и обиман по свему ономе што захвата, а можда и најличнији пројекат самог Џона Вуа који га је, по сопственим речима коштао "Као 'Апокалипса' Френсиса Форда Кополу". Основне идеје којима се Ву бави су пријатељство и част, па је тако и у овом филму. Три пријатеља који су чланови банде у Хонг Конгу шездесетих су у сукобу са члановима других банди, али су после проблема које нису директно изазвали принуђени да побегну у ратни Сајгон. Почињу да се баве кријумчарењем оружја, и пролазе кроз искуство које ће им заувек променити животе. Филм је драстично исечен, јер је оригинална верзија била дуга преко три сата, али је, после више резова, у промет пуштена она од 136 минута. Читави делови приче су избачени, а једна од сцена у филму укључује тројицу главних ликова који су принуђени да пију урин (о томе прича лик Чау Јун-Фета у филму "Боље сутра"). Ву се и не труди да сакрије колики утицај на овај филм и причу о њему има "Ловац на јелене", и дефинитивно постоје озбиљне мане, али има велику душу и изванредне улоге главних глумаца продају целу ствар врло уверљиво. Вуов поглед на историјске догађаје је фасцинантан, а иако је добар део смештен у прошлост, велики део филма је у суштини одговор на масакр на тргу Тјенанмен само годину дана пошто се исти десио. Ово питање националног идентитета је за Вуа од суштинске важности и приступио је свему веома мудато, што му је донело озбиљан презир из саме Кине, али сам је рекао да је осетио да му је немогуће сакрити се од свега тога, па ни људи из Кине не би требало да се крију. Заправо, на снимању је током тих сцена било толико хаотично да је сам Ву више пута утрчао у кадар, а једном је налетео и на експлозију која га је добрано изгорела. Такође бих рекао да је ово сигурно једна од најбољих улога Тонија Лунга у целој његовој филмографији, па је можда и само то довољан разлог да погледате овај филм. Постоје одређене верзије са другачијим крајем, али то нећу образлагати за оне који ово још увек нису гледали. Елем, Џон Ву се надао одласку у Холивуд и куповини права на његове филмове у које би онда убацио све што је из њих избачено против његове воље. Међутим, када је покушао то да уради, речено му је да ништа од исеченог материјала није сачувано, већ је све бачено у ђубре. Раскид партнерства са Цуијем Харком је приморао Вуа да готово све сам финансира јер је његов бивши пријатељ, веома моћан човек у филмској индустрији Хонг Конга, пустио буву да је овај врло тежак за сарадњу и да са њим не треба радити. То га је практично довело на црну листу, па је морао сам да се сналази. Добар део филма, а нарочито његов први део, инспирисан је детињством самог Џона Вуа, јер је практично живео у гету и породица му је била толико сиромашна да је морала да скупља остатке хране из ресторана. Више пута је говорио да није било плавог неба, већ само зграда и кише, и да би по изласку из куће у уличицама гледао наркомане како се боду, где год се окренеш било је коцке, и људе су пребијали за десет центи. По сопственим речима, једино што је видео јесу окрутност и депресија, те је тај свет покушао да рекреира у овом филму, што је било можда лоше за само одрастање, али одлично за будућу филмску каријеру. Чау Јун-Фет је требало да игра Лука, јер је био импресиониран сценарио, али је Џон Ву мислио да тиме неће испоштовати његов статус водећег глумца у земљи (будући да је у питању четврта улога по величини и важности), па је наступио Сајмон Јам, који је био задовољан што ради са Вуом, али му то није донело очекивани пробој. Френк и Пол, тј. њихови ликови су засновани на пријатељима самог Џона Вуа, један је постао члан тријаде, а други се навукао на дрогу. Из сличних разлога као и "Убица", овај филм није добро прошао код куће, јер људи једноставно нису били спремни да реагују на нешто тако свеже на прави начин. Треба поменути и Џекија Ченга, изврсног глумца који се генерално мало помиње као један од бољих, а то и те како завређује квалитетом. Могао је овај филм бити и краћи (нарочито се могло исећи нешто из првих пола сата без пропуштања ичега превише важног), али свакако је, без икакве дилеме, филм који се мора погледати.
LAT SAU SAN TAAM (HARD BOILED, 1992)
Чау Јун-Фет се враћа у још једној изванредној улози са невероватним, рекао бих још невиђеним сценама акције. Пошто су Џона Вуа оптуживали за гламуризацију мафије, одлучио је да направи филм који слави полицију и, што се каже, ала је направио, свака му част. Главни лик, Текила, је тврдокорни пандур који се удружује са тајним агентом који изиграва убицу високог ранга за тријаду да би заједно срушили опаког гангстера и његову екипу. Звучи прилично банално, али као и увек, много се тога дешава. Текила свира џез на кларинету, нема проблем да крши правила, пије као смук и има девојку која такође ради за полицију, али нема превише времена да јој посвети пажњу. Заправо, тај део који истражује њихов однос је исечен из филма, па је Фет мислио да његовом филму фали дубине и комплексности, те да је лик Тонија Лунга вишедимензионалнији и бољи. То је резултирало увођењем лика бармена који му је ментор, а кога је одиграо сам Џон Ву. Фет је хтео сцену која ће приказати њихово пријатељство у реалном животу, али такође је рачунао да Ву те сцене неће исећи ако је и он у њима. Са друге стране, лик Алана је асоцијални усамљеник који живи на јахти и прави папирне ждралове, очито инспирисан (поново) Жефом Костелом из Мелвиловог "Самураја". Чајџиница у којој је снимана сцена обрачуна на почетку је уништена пар дана потом, а становници су свако вече због пуцњаве звали милицију, али је она увек дозвољавала да се снимање заврши, јер су сви волели Џона Вуа. Са релативно малим буџетом од једва 4 милиона долара, опет је успео да сними акциону екстраваганцу коју ће запамтити сви који су је гледали, а нарочито говорим о сцени у болници и породилишту на крају филма. Сцена експлозије иза Чау Јун-Фета док носи бебу је морала да се сними два пута јер је први пут експлозија била предалеко од њега, да би на крају стварно бежао у страху за живот (наводно, на крају је био професионалац и питао како све изгледа, да би се потом окренуо и сочно опсовао). Такође, Филип Чен, који је играо Панга, стварно је био полицијски инспектор који надзире убачене агенте попут Алана у филму. Треба рећи да је цео сценарио прерађен седам-осам дана пре почетка снимања, јер је оригинални укључивао психопату који трује бејби формулу. Ву је снимио сцену у чајџиници пре него што је имао сценарио, а он и иначе воли да ради по реду, и због моментума, и да би надмашио оно претходно снимљено. Тако је сцена у складишту морала да буде боља од оне у чајџиници, а она у болници и породилишту боља од оне у складишту. Текила је несумњиво инспирисан Прљавим Харијем и Булитом, а њих двојица су инспирисани истим човеком. Требало је да наступи Мишел Јео и буде херој заједно са Фетом, док би Тони Лунг био зликовац беботровач, међутим није могла да усклади распоред, а у међувремену је тај део приче одбачен, пре свега да не би лоше утицао на јавност и инспирисао имитаторе, иако се Лунг сложио да то одигра. Крајња сцена у болници траје добрих 45 минута, а сам Ву је рекао да је користио болницу као метафору за друштво где су пацијенти пиони у замци остављени на милост и немилост. Хтео је да сруши читаву болницу али га је екипа срећом наговорила да искористи само четвртину планираног експлозива. Заправо је и лик Алана требало да заврши другачије, али је Ву ипак са муком убеђен да сними садашњи крај. Екипа је неколико пута морала да плати рекет бандама за "заштиту" током снимања на јавним местима. За мене су сви глумци били одлични, а сви су и говорили како је филм било задовољство снимати, осим Ентонија Вонга који је мислио да је његов зликовац, Џони Вонг, сувише једнодимензионалан и недовољно комплексан лик, а такође му се није свидео ни Џон Ву ког је назвао тешким за сарадњу. С тим у вези, Филип Квок који игра Бесног пса није уопште ни требало да глуми у филму, где је био координатор акционих сцена. Међутим, пошто редитељ није мислио да Вонг сам делује довољно претеће, Бесни пас је убачен да то избалансира. Филм је на почетку завредео нешто бољу реакцију него "Убица", а нешто слабију него "Боље сутра", али је и тада било јасно да ће убрзо достићи култни статус. Лудило и роштиљање су одврнути на максимум и врло је лако волети овај филм ако сте обожавалац онога што пружа. Два сата зачас прођу и ни у једном тренутку се не осети да траје предуго, што је увек комплимент. Био је трећи на благајнама, а победили су га "Било једном у Кини 2" и "Борба у школи".
***
Екстремно позитивне реакције из Америке везане за овај филм су подстакле Вуа да емигрира следеће године, а тамо је режирао још добрих и забавних филмова. Ту су "Тешка мета" за који га је Ван Дам лично бирао, рекламирајући га Универзалу као азијског Скорсезеа, потом "Сломљена стрела", "Украдено лице", "Немогућа мисија 2", "Гласници ветра", "Исплата" и други. Сваки има нешто своје, нарочито првих неколико наведених наслова, али ниједан од њих нема ту живост, ту енергију, емоцију, страст и све остало као што их имају ова четири о којима сам писао. Сад је тек потпуно пукао у претходних неколико година када под старе дане штанцује наслове недостојне себе, али ову редефиницију акционог жанра кроз поменуте наслове му нико не може одузети и мора се о њему причати као о једној од најважнијих фигура акционог филма не само тог периода него у историји кинематографије уопште. Наслови о којима сам писао су и данас свежи као и пре тридесет плус година.
Нема коментара:
Постави коментар