The Shining (1980) - трапави покушај сувисле анализе после петог гледања

Сценарио: Стенли Кјубрик, Дајан Џонсон, по роману Стивена Кинга

Режија: Стенли Кјубрик

У главним улогама: Џек Николсон, Шели Дувал, Дени Лојд, Скетмен Кротерс, Бери Нелсон, Филип Стоун, Џо Туркел

У тексту о хорорима, већ сам писао о својој безрезервној љубави према овом филму, и већ дуго говорим да је по мени у питању један од бољих филмова свих времена (мада се не бих усудио да правим било какве децидне листе). Ја избегавам да пишем и говорим о Стенлију Кјубрику и да га нешто претерано воршипујем (иако је несумњиво у питању један од највећих редитеља у историји светске кинематографије), зато што је постао жртва тзв. namedroppinga, односно, постао је предмет обожавања многих које знам и који благо речено знају мање о филмовима него што мисле, који се тако вежу за неколико имена и почну да им се диве и убацују их у своје квази-интелектуалне расправе. А он је заправо био све само не комерцијалан и конвенционалан редитељ - већина његових филмова је постала цењена тек деценијама касније, публика и критика су се махом униформно згражавале на премијерним пројекцијама - најочигледнији пример је "Одисеја" која се данас сматра оним што заиста јесте - ремек-дело - а по настанку су људи масовно напуштали биоскопске сале, јер је то једноставно био филм испред свог времена који је све, само не лако схватљив. То важи и данас, безмало пола века касније. Слично се може рећи и за "Исијавање", које од свега има једну Сатурн награду и није номиновано ни за један "Оскар" нити "Златни глобус". Покушаћу да објасним зашто сматрам да је то травестија, и зашто је то мој омиљени Кјубриков филм, међу толиким сјајним насловима. Као и сви велики филмови, нуди много могућих тумачења и потребно је много гледања да би се неке ствари похватале, ето ја сам успео да провалим неке детаље на пето гледање, и потпомогнут неким интернет анализама (пошто, наравно, нисам први који је те детаље уочио) формирао неку врсту чврсте интерпретације, која је, опет, потпуно субјективна, и може, а и не мора да буде тачна. Било да јесте или није тачна, "Исијавање" стоји постојано као клисурина међу најбољим хорорима свих времена, а зашто не рећи, и међу 50-60 најбољих филмова икада. Још једна ствар коју одговорно могу да тврдим и иза које чврсто стојим је да је овај филм један од шачице оних који без проблема туку књигу по којој су настали (још једини за које то могу са сигурношћу да тврдим су "Кум" и "Блејд ранер"). Па, ево, да оправдам сопствену егзалтацију.

Исијавање (1980)

Писац и бивши наставник Џек Торенс прихвата да се преко дуге и хладне зиме брине о хотелу у америчкој планинској припиздини и стиже тамо са женом Венди и малим сином Денијем. Међутим, време пролази, изолација је све већа, а немогућност да ишта напише, заједно са крвавом и насилном историјом хотела, све више оптерећују Џека, гурајући га у трагедију. За то време, Дени покушава да искористи специјални таленат који има да види шта ће се десити и упозори људе напољу о злу које се спрема.

Веома је мала вероватноћа да ико од читалаца није гледао овај филм бар једном, зато ћу се трудити да скратим причу о стварима које би требало да су познате. Одакле да почнем са похвалама? Најпре, као и увек, сценарио. Кјубрик у потпуности одбацује Кингову равну наративну линију и нуђење објашњења за све појаве и феномене "нормални човек пошизи под утицајем злог хотела, хотел на крају експлодира, трт-мрт, бљуц, трућ, лавиринт оживљава, бла, бла, не ваља бити лош према породици, m-kay?". Не. Стенли Кјубрик се само овлаш наслања на литерарни материјал и користи своје ингениозне идеје да створи изузетно злокобан, ванредно атмосферичан и надасве језив филм, о коме ћете размишљати дуго након завршетка. Све има своју одређену сврху - перфектан тајминг у кадрирању служи за стварање осећаја изолованости и клаустрофобије, а изванредна глума свих умешаних чини да све делује изузетно реалистично. Додајте на то пословични перфекционизам режисера, зачињен бесомучним понављањем кадрова, те феноменалну класичну музику (пре свих Кшиштофа Пендерецког и Беле Бартока) и добићете веома мукотрпан процес који је на крају срећом резултирао у ово што "Исијавање" јесте. Као пример онога што сам говорио, навешћу само сцену "Here's Johnny" (текст је импровизовао сам Џек Николсон, а у питању је омаж "Фантомској кочији" Виктора Сјестрема), која је снимана три дана, уз учешће шездесеторо врата. Џек Николсон и Шели Дувал су изразили отворено незадовољство што је колики-толики успех филма приписиван само Стенлију Кјубрику, без признавања заслуга глумцима и екипи. Обоје су рекли да су им ово физички најзахтевније улоге, а сам Џек је рекао да је улога Шели Дувал нешто најнапорније што је видео да једна глумица изводи на филму. Додајте на то да је режисер њу константно малтретирао на све могуће начине, јер је било потребно да буде у стању константне хистерије, па је у једном тренутку буквално остала без суза које би плакала. Ипак, он је на крају веома похвално говорио о њеној улози и глумачким способностима, али ју је све довело до нервне исцрпљености и губитка косе. Да би узроковао тражену нервозу код Николсона, Кјубрик је наредио да две недеље конзумира искључиво омражене му сендвиче са сиром. Наравно, треба поменути и шестогодишњег Денија Лојда, који је одиграо буквално као матор и пренео сва потребна комплексна осећања свога лика на платно, вођен старим вуком Кјубриком који ниједног тренутка није дозволио да дечко схвати какав филм заправо снима, све време је мислио да је драма у питању. Он је спонтано убацио покрет прстом када говори као Тони на првој аудицији и то је остало у филму. Сјајан је и Скетмен Кротерс у улози Дика Халорана, који Денију открива његов посебни таленат.

Од гомиле смешних аргумената због којих се Стивену Кингу филм није допао, издвојићу само један који је полувалидан - у књизи се лепо види како нормалан човек луди под утицајем хотела - по његовим речима, насупрот томе, од првог кадра се види да са Џеком Николсоном нешто није у реду. Ту је можда у праву, али по мени је то само још једно од Кјубрикових мајсторстава - он намерно креира такву атмосферу због свега што ће се касније десити. Једноставно, треба обраћати пажњу буквално на сваки кадар и сваку реченицу, па чак и тад није сигурно да ћете покопчати све ситне генијалности. А одакле почети са издвајањем врхунских сцена - од препричавања историје хотела, сусрета Денија и Халорана, преко откривања хиљада страница са истом реченицом (иначе, свака је ручно куцана на машини - ако вам треба још неки доказ да је Кјубрик тотални лудак), разговори са Лојдом и Грејдијем, соба 237, "редрум" сцена, када Дени најзад схвата шта је посреди, јурњава кроз лавиринт - you name it, this movie has it. Прелаз из наговештене у реалну страву је тако мајсторски изведен да је то просто за причу, без икаквих јефтиних џампскерова (осим можда сцене са женама у кади, али то је далеко од јефтиног). Генерално, у купатилима се одвија неколико битних сцена, као и у већини других Кјубрикових филмова, сетите се само "Фул метал џекета" и "Широм затворених очију". Да би довео глумце у право стање ума, пуштао им је пројекције филмова "Глава за брисање", "Розмерина беба" и "Истеривач ђавола" - и заиста, то су прави наслови за овако нешто, јер са "Исијавањем" деле кошмарни апсурд, бизарни хумор и гротескно окружење где обитава зло. И све је тако фантастично истемпирано и професионално прорачунато, од првог до последњег кадра, рачунајући боје, осветљење, и сто других чуда. Сваки детаљ код Стенлија Кјубрика мора да буде на свом месту, и заиста немам већих замерки.

Причало се о бројним стварима кад је овај филм у питању, неки су га чак схватили као метафору о холокаусту, неки су чињеницу да Дени носи џемпер "Аполо 11" протумачили као доказ да је Кјубрик заиста умешан у снимање лажног слетања на Месец. Наравно, постоје видео снимци где то Кјубрик наводно признаје, постоје и они где пориче. Све је то део урбане легенде. Оно што није мит је чињеница да се безмало 37 година касније још увек расправља о значењима појединих сцена и реченица. Прави и сто посто тачни одговори се највероватније неће никада сазнати (одређена Шекспирова дела, попут Хамлета, су предмет расправе 400 година и ником ништа). Ипак, после неколико гледања "Исијавања", могуће је приметити неколико ствари које би могле нешто да значе (или не). Једино што је сигурно код Стенлија Кјубрика је да апсолутно ни један једини фрејм није случајно убачен.

*** СПОЈЛЕРИ - КО НИЈЕ ГЛЕДАО, НЕКА НЕ ЧИТА ДАЉЕ ***

Наравно, не треба ни говорити да је сам изглед хотела са намером такав какав јесте - пун ходника који не воде никуда и прозора где им није место - управо зато што је велики редитељ желео да потпуно дезоријентише публику и пружи им осећај злослутне несигурности и клаустрофобије. И генерално, већ сам рекао да код њега случајни кадрови не постоје. 

Денијев трицикл није увек исти. У овој сцени где Џек чита "Плејгрл" магазин се јавља први пут. Немам тренутно филм на харду, па не могу да ухватим ближи фрејм, али види се да има бео оквир и два црвена звона на воланима, као и корпу, док касније, када Дени вози кроз ходнике у познатим сценама, види се само једно звонце као и црвени оквир, без корпе. Седиште је у оба случаја плаво. Такође у првом делу филма се виде ствари попут стола за билијар и некакве огромне дрвене скулптуре (види се у сцени када Дени први пут трициклом пролази кроз главни ходник). Међутим, оно што сам најпре запазио је писаћа машина коју Џек користи, која је најпре беж/крем, а потом сива (на пример у сцени када куца чувено "All work and no play". Граница између реалности и маште почиње лагано да се губи отприлике у периоду кад Џек сања Денија како лута кроз ходнике на трициклу, те се после буди, а Венди му доноси доручак у кревет. Снови су, као што знамо, често рефлексија подсвести, али не у потпуности верни стварности, са одређеним детаљима који су промењени. Моје мишљење је, а има и још људи на интернету који се слажу са мном, да у једном тренутку, Џеково писаније у потпуности преузима ствар, и да ми од одређеног момента, па све до краја, на екрану видимо ликове из Џековог романа, које је конципирао повезавши животе његове породице и насилне прошлости хотела. Отуд и разлике у тим кадровима - у стварном свету су фигура, билијарски сто, беж машина, нешто другачији трицикл и прича о бившем чувару хотела који је убио жену, ћерку и себе, а звао се Чарлс Грејди. У сцени које се, надам се, сећате, кад Грејди каже Џеку "Увек сте ви били чувар", он се представља као Делберт. А такође, филм нас наводи да поверујемо да су Грејдијеве ћерке управо близнакиње са горње слике које тако умилно зову Денија на игру. И шта је сад ту тачно? Не знам, ал' се мени чини да је могуће и прихватљиво као једна од теорија да Џек у чувеној бордо јакни никад није био стваран, и да је све што отад па до краја гледамо заправо роман о човеку који под утицајем хотела пуног духова жели да убије своју породицу.

 Дакле, и чувени разговори са Грејдијем и Лојдом, и махање бејзбол палицом и секирчином на престрављену Венди, јурњава по лавиринту, и на крају само смрзавање, могли би да буду део романа. Наравно да су могуће и другачије интерпретације, апсолутно нисам сигуран да је ово имало тачно, ово је само једно од могућих читања. Нарочито ако се има у виду да је у последњем тренутку избачена сцена епилога у којој се Венди и Дени опорављају у болници. Да бисте добили још већи увид у целу причу, ако вас интересује, наравно - топло препоручујем документарац о овом филму који се зове "Соба 237" и нуди нека своја решења, теорије, атмосферу са снимања, разговоре и још триста чуда, сигурно ће помоћи да се клупко макар мало размрси. Сад ће неки питати, ако је све тако као што кажем, зашто онда нису то приказали на крају - зашто нису дали неки суптилан хинт да је то све роман, него све још више збунили оном фотографијом? Зато што се ремек-дела тако не праве. Ако сада и овде треба да вам објашњавам зашто је боље не знати експлицитно и егзактно сваку мисао иза оваквог филма, онда он и није за вас, и треба да останете у свом "тинејџ теленовела - геј вампири - Паоло Коељо - Николас Спаркс" четвороуглу. Да не будем превише строг, ово је филм који треба да погледају сви обожаваоци седме уметности, небитно који жанр преферирају. Ако хорор није ваша шоља чаја, можете га макар ценити као беспрекорно направљен филм. "Исијавање" то свакако јесте.

ОЦЕНА: 5

Eyes Wide Shut (1999)

Режија: Стенли Кјубрик
Сценарио: Стенли Кјубрик, Фредерик Рафаел, према прози Артура Шницлера
Улоге: Том Круз, Никол Кидмен, Сидни Полак, Тод Филд, Џулијен Дејвис, Винеса Шо

Иако сам већ био у прилици да видим неке фрагменте, а једном чак био присутан док га је група људи гледала на телевизији, мада сам ја у том моменту био преокупиран другим стварима, ово је мој први сусрет са целом дужином последњег филма Стенлија Кјубрика, што је у исто време чудо и срамота, с обзиром на број филмова које сам одгледао. Могло би се рећи да, иако нисам од оних који га без поговора кују у звезде само зато што се зове Стенли Кјубрик, заиста гајим огромно поштовање према човеку и његовом доприносу светској кинематографији, тим пре што се стално враћам "Исијавању", "Поморанџи", "Убијању" и "Фул Метал Џекету". Е, сад, када знајући све то (плус Одисеја, Бери Линдон, Др. Стрејнџлав, Путеви славе, Спартак, Лолита, итд.) прочитате и да је сам Кјубрик ово сматрао својим најуспелијим филмом, онда вам боља препорука не треба. Додуше, није имао много времена да размисли о том ставу, пошто је умро врло брзо по окончању, али је довољно да заголица машту и подигне очекивања. Да ли су она оправдана? Свакако, што се мене тиче. Не бих смео да се закунем да је међу Кјубрикова три најбоља, али да је изузетно вредан филм, ту сумње нема. Мада, лагао бих кад бих рекао да не разумем зашто су се поједини критичари устремили на овај филм попут кобаца - он једноставно није за свакога и нема широке народне масе за циљну групу.

Широм затворених очију

Након што му жена призна да га је готово преварила пре годину дана, њујоршки доктор, опседнут тим сликама, креће на језив целоноћни пут препун сексуално неостварених сусрета и шокантних сексуално-моралних открића. Оно што открива прети да угрози његов брак, породицу, па и живот.

Оно што је једино несумњиво је чињеница да је филм отворен за различите интерпретације, и свака од њих је субјективна. Оно што сам ја закључио је то да је овај филм највише о мушкарцима и женама, односно о томе како се од нас очекује и како смо научени да се понашамо, као и о нашим претходно утврђеним перцепцијама верности, секса, љубави, истине и среће. Кјубрик је хтео да прави брачни пар глуми фиктивни, да би се хемија између њих пренела на велики екран, и то је урађено фантастично. Симптоматично је да је развод уследио недуго после снимања. Не желим ништа да имплицирам (упућени тврде да је Крузово инсистирање на секташтву прелило чашу), али у филму је заиста на маестралан начин приказано то задирање у дубину душе главних јунака (нарочито мушкарца), те није искључено да је овај филм отворио нека питања између њих.
Од самог почетка се види да Кјубрик води рачуна о свакој сцени и о сваком детаљу, од крајње бизарног почетка који наговештава у шта се гледалац упушта - двоје људи се спрема за формалну Божићну забаву, она пита "Како изгледам" - док седи склупчана на шољи, а он одговара "Одлично", проучавајући се у огледалу самозадовољно, не погледавши је. Овакве илузије интимности заводе гледаоца од самог почетка. Креће се од забаве на којој је споља све шљаштеће и гламурозно, а изнутра хладно, стерилно и вештачко. Већ на њој је тестирана верност оба партнера, а Бил (Том Круз) стиже и да спаси живот једној жени која је домаћину правила друштво. Након што се, потпомогнут марихуаном, покушај интимности претвори у свађу због неслагања око перцепције у вези сексуалности жена и мушкараца, жена износи шокантно признање о превари која се замало десила, што покреће ланац необјашњивих и надасве бизарних догађаја.

Ствари се захуктавају

Следе ноћни походи на чијој би реализацији Кјубрику сигурно честитао и тандем Дали - Буњуел, одисеја кроз секвенце на ивици надреалног у којима угледни њујоршки доктор који је дотле имао свет под ногама, секси жену и био потпуно сигуран у себе и свој швалерски освајачки осмех, почиње да сумња у све то, па и у своју сексуалност, прогоњен сликама фантазије коју му је жена признала. Баш у тренуцима кад се ломи, гдегод оде, има шансу да убоде (нехотична рима), почевши од ћерке пацијента који је буквално још на самртничкој постељи преко проститутке, у чему га спречава женин телефонски позив. Све је то загревање за секвенцу која кулминира ритуалом под маскама који је предигра за масовне оргије. Цела атмосфера тог ритуала, зачињена музиком (румунска литургија пуштена наопако) је снимљена тако да вам се најежи свака длачица. Многи квази-хорор филмови никад неће достићи ниво чисте, непатворене језе коју та сцена пружа. После ње више ништа није исто. Филм пружа и квалитетну дозу мистерије, јер имате осећај да је свачија прича део нечега већег (поготово након што постане јасно да је Бил присуствовао обреду неког тајног друштва - илуминати?)

Врзино коло

Оно што је сигурно да је та сцена једна од ствари која ће поделити публику и која је изазвала контроверзу. (компјутерски генерисана голотиња да би се избегао оштрији рејтинг је постигла контраефекат - ово је и те како филм искључиво за одраслу публику). Филм је изузетно вишеслојан, препун симболике (лозинка "Фиделио" од латинског "fidelis" - верност) и успева да константно држи гледаоца напетим, а стања кроз која пролази главни лик блиским њему.
Једино што у филму слабије функционише је само разрешење, које и поред своје моралистички задовољавајуће структуре, оставља велики број питања за размишљање. Да ли стварно ико може да буде задовољан опскурним покушајем објашњења Виктора Зиглера (Сидни Полак), након што се издешавало све што се издешавало? Без обзира што крај нешто слабије функционише и што ће неки филм окарактерисати као предугачку, помпезну, перверзијом испуњену папазјанију, неколико ствари му се тешко може оспорити.
Најпре, лако улази под кожу. Ако сте одрасла особа која је бар некад имала било какве дилеме о свом идентитету, сексуалности, вези са партнером, лако ћете се саживети са ликовима.

Претња

Редитељи перфекционисти какав је Кјубрик су и те како способни да извуку максимум из својих глумаца, тако да сви пружају свој максимум и више од тога. Бог зна да Том Круз није нека глумчина и по, а пре 1999. године, његове врхунске улоге се могу набројати на прсте једне руке (и то не све), а онда се код Кјубрика и Пола Томаса Андерсона у "Магнолији" квалитетно издигао изнад свог геј Топ Ган мачо имиџа. Никол Кидмен, поред тога што се добро снашла, никад боље није изгледала и првих пола сата филма су јединствена прилика да је неколико пута видимо као од мајке рођену. Ти кадрови су опело лепоти која ће касније умрети испод тона пластике и ботокса. Филм обилује сјајним споредним ликовима, од хладно прорачунатог и крајње језивог Зиглера (велики редитељ Сидни Полак, улога писана за Харвија Кајтела), преко правичне и трагичне Менди, до гротескног лика продавца костима кога тумачи некад Србин, а некад Хрват, по потреби - са акцентом Бориса из "Снеча" пре снимања самог "Снеча". Већ сам причао о смислу за детаљ и симболици као нечему јако битном код Кјубрика. Већ су му замерали да је редитељ и човек коме недостаје емпатије и генерално позитивног осећања према људима. Наравно, све зависи из ког угла гледате и шта од филма желите.

Ако вам треба услуга, и не само костим...

"Широм затворених очију" није филм који ће добити неподељену наклоност публике. Прича о слојевима међусобног односа двоје људи који се љуште попут лука, још од тренутка на забави, кад обоје несвесно дођу корак ближе прељуби (иако ниједно од њих двоје не реагује импулсивно). Разорен тешким сазнањем и изненада лудачки љубоморан (обично су девојке падале на "Здраво"), Бил Харфорд у тумачењу Тома Круза, креће на једнодневни пут у промискуитет, опасност и мистерију. Пред очима гледаоца, његова моралност се руши док улази дубље у изопачени свет сексуалних девијантности. А поред тога што је савршено снимљен и сјајно одглумљен, можда најбољи сегмент овог филма је то што одише злокобним предсказањима, попут ремек-дела савременог хорора под палицом Кјубрика "The Shining". Неколико погрешних одлука могу гурнути човека кроз слабашне зидове које изграђују љубав, поверење и брак, у јазбину необузданог неморала, туге, окрутне преваре и смрти. Морална и драмска језивост избијају из сваке тишине међу ликовима, сваке једноличне реченице коју изговоре, сваког хипнотичког кадра у овом филму.

Чиста језа

Како сам већ напоменуо, нисам баш најзадовољнији самим крајем који мало превише личи на "ајмо да им пружимо нешто што дотле нису видели, али да им ипак после кажемо да је све то донекле зезање, да се не би онесвестили". Без обзира на све, уколико су вам очи, а пре свега ум широм отворени током два и по сата, ви ћете видети овај филм онаквим какав он заиста јесте, а за то постоји само једна адекватна одредница. То је филм Стенлија Кјубрика.

ОЦЕНА: 4