субота, 20. новембар 2021.

Пет предзимских утисака о пет нових филмова и још понеки бонус

 Некако се увек погоди да највише гледам нове филмове децембра и јануара јер се углавном тада темпирају изласци оних најамбициознијих, да би се избацили на време за награде. Врло спорадично ми се дешава да других месеци у мини-серијама гледам нове наслове, али ми се ове године десило да сада, месец дана раније, у двадесетак дана одгледам пет нових остварења, плус још неке нове ствари. Да не дужим много, желео бих да напишем неколико импресија и најавим још неке ствари које ускоро излазе. За оно што стоји на Летербоксду, само додајем још покоју реченицу.

DUNE - Denis Villeneuve

"Дина" Френка Херберта је култна серија књига, али филмска адаптација истих је једна од најмалерознијих у дугој историји фијаска на снимањима. Да се ја не бих расписивао, зна се већ кроз шта је све прошао Дејвид Линч у реализацији прве верзије, а кроз шта је прошао највећи филмски езотерик, Алехандро Ходоровски, у покушајима да направи своју верзију. Линч се после неког времена свога чеда одрекао, иако многи, укључујући и мене, сматрају да тај филм никако није лош, има одређене квалитете, духовитост и ту неку култност, ма колико накриво испао. У сваком случају, римејк се нестрпљиво чекао, а прихватио га се дежурни пандур за високобуџетни СФ у Холивуду, Дени Вилнев. Ја један његов филм много волим, и то су "Згаришта", остало му је све у најбољем случају ништа посебно, те стога нисам ни очекивао ништа специјално, а морам признати да нисам читао ни књиге. Колико чујем, ово је само прва, за разлику од Линчовог филма који покрива прве две, а канадски редитељ се прихватио и другог филма наводно након што су га продуценти приморали да три сата скрати на два и по. То никако нема везе са чињеницом да ће поново добро зарадити, таман посла, тако нешто му никад не би пало на памет. Елем, нисам имао никаквих великих очекивања, па ми је ваљда зато и било ОК оно што сам видео. Има ту проблема, пре свега је пола сата дужи него што би требало (као и углавном сваки Вилневов филм), има велики број "великих" сцена у којима се не дешава готово ништа, ритам је углавном доста лош, све је увијено у хладну монохроматику, неки глумци су могли бити и нешто бољи, а и сценарио на пар места мало штуца. Ипак, има и доста добрих ствари, углавном је добро одглумљен, чак му не смета ни Џејсон Момоа, кога иначе презирем (помаже што се обријао). Тимоти Шаламе је ближи књижевном лику Пола од Кајла Меклахлана, у смислу да се још тражи, да још није сигуран шта може и шта све то представља, учи, сазнаје, помало се и боји (за разлику од Меклахлана који је напаљен од старта да ће да спаси читав свемир). Ипак, не могу више да волим Шаламеа од агента Купера, па то ти је. Са друге стране, иако уживам у Кенету Мекмилану који барона Харконена глуми као злог кловна који лети, урла и зеза се, овде имамо много бољег Стелана Скарсгарда који је дупло мрачнији лик, што му, рекао бих, више и приличи. У остатку кастинга има и погодака и промашаја, Шарлот Ремплинг је премало у филму, Оскар Ајзак је добар, а Ребека Фергусон је упадљиво једва десетак година старија од свога сина. Наравно да су ефекти одлични, си-џи-ај ради посао и очекујем да ће се тек размахати у другом делу. Све у свему, мешана врећа која решава неке од проблема претходног филма, али намеће и неке своје, но ништа нисам очекивао, па ми је било релативно ОК. За коначни суд, сачекаћу и други филм.

TITANE - Julia Ducorneau

Рекао сам једном и рећи ћу опет, Жулија Дикурно је можда женско, али има огроман пар мошница. То је било очигледно већ након првог филма "Сирово" у коме је истраживала и повезала буђење сексуалности и канибалистичких порива у студенткињи вегетаријанки. Свакако је у питању прилично поремећена особа са неким повећим проблемима, али то не умањује њену снагу као филмског ствараоца, о контрер. Она овде баш и не истражује нове територије - већи мајстори попут Дејвида Кроненберга и Анџеја Жулавског су тако нешто већ радили боље од ње, али начин на који то она чини у ово доба је заиста хвале вредан. Овај филм можда нема тако очигледне намере као "Сирово", али ће свакако да вас протресе. Нису то шокови шока ради, али чиста непријатност док посматрате тај сурово директни начин снимања (у неким ситуацијама ме подсетио на филм "Ангст", ипак знатно боље остварење од овога) ће вас натерати да устукнете на неким местима ако вам је стомак слаб. Свежијег приступа телесном хорору од њеног немамо у последње време, а можда је потребно и поновљено гледање да у потпуности уђете у тај модус операнди њеног ума. Ипак, нисам сигуран колико људи ће пожурити да гледа ово поново, иако је сјајна вожња у питању, плус има и одличан саундтрек. Многи од нас ће се повезати са делом приче о неприпадању и прихватању разлика, мада нисам сигуран колико тај заокрет прија самом филму, но добра је ствар што зависи искључиво од гледаоца како ће шта из овог филма разумети. Проблеми постоје, али читаво искуство гледања овога филма наткриљује већину њих. Могу да истакнем један крајње површински проблем, у филму нема довољно Гаранс Марилије која фино глуми и још боље изгледа. Ако волите француски хорор и нисте прегадљиви, можете ово погледати, тешко да ћете бити разочарани. Било какав покушај објашњења било чега што се дешава би покварио гледање, а мене сада занима шта се крије иза Златне палме. Није баш уобичајено да један овакав филм завреди такву награду, али имајући у виду "gender issue" који је у њему присутан, свакако је подобан за тако нешто. Свакако, сво поштовање Жулији Дикурно за исказану храброст, одавно није било жене испод четрдесет година која се представила јачим насловима од ње. Није ово ни изблиза ниво шока и одвратности који производи рецимо филм "Мученице" Паскала Ложијеа, али ипак ће осетљивијима требати мало припреме. Ја мислим да вреди одвојити време, али ће свакако бити поларизације, као и код биоскопске публике. 

NO TIME TO DIE - Cary Joji Fukunaga

Ниједан модерни Бонд филм није имао оволики публицитет, и то из неколико разлога. Најпре, био је одлаган неколико пута, уз замену редитеља и композитора, од почетка је било најављивано да ће ово бити последњи Крејгов филм у тој улози, и због засићења, и због много повреда које је доживео на снимањима, укључујући и неке озбиљне, које су изискивале операције колена, осећао се престарим, а наводно му се и жена бунила због болова које је трпео. Свакако да су апели Рејчел Вајс сами по себи довољан разлог, а мене је, из неког разлога, баш вукло да погледам, иако нисам гледао ниједног Крејговог Бонда. Бринуо сам највише због сценарија, силних преправки, дописивања и много различитих људи. Шта је било на крају? Добар је, и није, углавном је ОК. Претпостављам да треба да гледам и остала четири филма да бих разумео тај његов лик који се постепено гради, другачији од осталих Бондова. Акционе сцене су добре, с обзиром да Кери Фукунага уме да их режира и изгледају одлично, мада са буџетом од 200 милиона фунти, вероватно би и Филип Вишњић успео да смућка нешто пријатно за око. Прича жели да прихватимо емотивнијег и приземнијег Бонда који је мање хировит и мање мистичан него иначе. Део његовог шарма је била управо чињеница да не знамо баш много о њему, међутим овај део приче се комплетира на другачији начин и то је у реду у случају да иде уз остатак Крејгових филмова. Он овде није само жесток, покушава са емоцијама и променљиво му иде, што и није чудо кад филм оволико траје. Женски ликови јесу изузетно важни и има одређених феминистичких булажњења, али на сву срећу то не делује ни изблиза ужасно као што су први трејлери наговештавали, обећавајући политички коректну лимунаду са опасним женама које су најинтелигентније, у акцији најспретније, најзајебаније и најдуховитије од свих у филму. Сам Бонд је био обичан украс и врећа за физичко и вербално ударање, али драго ми је што сам видео да се од таквог концепта одустало. Има политичке коректности у лопатама, Манипени је црнкиња, као и нова агенткиња, Кју је геј (као и Бен Вишо у стварном животу), али све је то прихватљиво ако није ту само да би било ту и не утиче на квалитет филма. Мислим да инклузија свакако има везе, али пошто су глумци углавном добри, квалитет сигурно не трпи. Међутим, проблема има, пре свега у сценарију који кривуда малтене од сцене до сцене, не знајући шта жели да буде (вероватно због толико људи и толиких преправки). Фиби Волер-Бриџ тера гледаоца да болно осети сваку сцену на којој је радила претећи да је учини пародичном. Тај њен хумор и начин писања уопште се уклапа у серију "Killing Eve", али свакако не у Бонд филм. Један од примера је Ана де Армас чији је лик наводно имао само пар месеци тренинга, да би се онда претворила у машину за убијање у својих десетак минута појављивања. Ипак, морам рећи да ми је жао што је нема више јер је заиста одлична у том свом делу, успела је да обоји лик тако да буде упечатљив. Крејг је урадио добру ствар изабравши је након рада на филму "Вади ножеве", али је зато учинио ужасну ствар додавши Волер-Бриџову тиму сценариста. Он је инсистирао да то није из феминистичких и инклузивних побуда, већ је сматра добрим писцем, а требало је изоштрити дијалоге. Можда она и јесте добар писац, али не за овај филм. Такође, зликовац је био најављиван као најинтелигентнији са којим се Бонд икада срео, али заправо је прилично генерички тип, а Рами Малек је благи ужас, не знам хоће ли икад моћи нешто да одглуми добро осим "Мистер Робота", али ово је заиста ужасно. Треба рећи и да филм ужасно дуго траје, требало је да буде пола сата краћи и ишчисти се од непотребних ствари, био би још концизнији, директнији и бољи. Музика и песма су добре, као и фотографија, све баш лепо изгледа. Све у свему, пристојан опроштај за Данијела Крејга, али остаје питање, шта сад, црнац, геј, жена с брадом или нешто четврто?  

BENEDETTA - Paul Verhoeven

Веома се дуго чекало на излазак новог филма Пола Верховена, "Бенедета", који је био најављен за Кан 2019. године. Међутим, режисер је у децембру 2018. током снимања повредио кук, па је амстердамска пост-продукција одложена за јун наредне године, да би се опоравио од операције. Лекови против болова су потом узроковали компликације које су довеле до перфорације дебелог црева која му је угрозила живот, те је све одложено за 2020. годину, када се умешала корона. После две и по године, филм је стигао, и свакако има шта да се види. Он се од оптужби за бласфемију бранио на свој начин, да оно што је истина не може бити богохуљење. За предложак је узета књига која је наводно заснована на аутентичним записима и истинитим причама, а он је то искористио да у све убаци своје уобичајене елементе. Прва половина је заиста бриљантна и одмах увлачи гледаоца, класични Верховен, преживљавање жене, католичка хипокризија и остало, прожето бизарним сликама и изванредним црним хумором који ће узроковати да бар два-три пута прснете у смех. Касније, нажалост, успорава и губи ритам, те претерује у потпуном недостатку суптилности (цео филм је несуптилан, али се касније баш инсистира на томе, иако је очекивање суптилности од Верховена у старту пропала ствар). Има сувише неких мање битних детаља, некако је у тој експлозивности коју филм поседује све набијено унутра, као кад натрпате кофер без склапања ствари. Често то понављам за многе филмове, али било би више концентрације на кртину у филму (не мислим на тела него на оно што је најважније у истом) да је неких двадесетак минута краћи. Све је то у реду, прича је далеко од неинтригантне и режисер приступа у свом стилу, како једино и зна, без увијања, али још мало полирања не би шкодило. Свакако је добро што је филм коначно изашао и свакако је упечатљиво искуство, а предводе га сјајне глумице Шарлот Ремплинг и прелепа Виржини Ефира, потпомогнуте Дафни Патакиом, Ламбером Вилсоном и Луиз Шевијот. Сви су били баш добри, а и музика је одлична, све у свему, вожња је и те како узбудљива, али се у другој половини местимично губи, што утиче на квалитет. Филм има својих проблема и свакако ће поларизовати публику, али има шта да се види, не само због прилично експлицитне лезбо голотиње. Интригантна тема уз познате Верховенове зачине је увек упечатљива за гледање, какав год квалитет био, а овде га свакако има -  не током читавог трајања, али га има сасвим довољно, макар за добру забаву. Неко би рекао блажа верзија "Демона" Кена Расела, али ако бисмо их упоређивали, морало би се рећи да је овај филм слабији и много блажи.

LAST NIGHT IN SOHO - Edgar Wright

Одавно нисам гледао филм који се толико епски распао после обећавајуће прве половине. Сироти Едгар Рајт баш воли жанр, то се види, али филму не чини услугу што призива духове (ненамерна игра речи) истинских мајстора какви су Полански, Арђенто и Линч, а онда ситуацију разрешава крајње безмудо, и све то уз рационално објашњење. Едгар би да буде и феминиста и да убаци међурасну романсу (узгред речено, веома чудну, најблаже речено) и још много ствари, али једноставно нема џебане да све то изнесе на прави начин, понајвише због сценарија, али и због неких својих решења која нису најсрећнија. Глумице су јако добре, и Томасин Мекензи и Ања Тејлор-Џој одрађују своје до максимума, али оне нису Ени Саливен, нити Биг Лале. Рекао бих чак да је глумица Ањиних квалитета прилично неискоришћена, иако и пева и курва се и још свашта нешто. Ипак, можда нешто супер изађе из свега, јер је овим филмом импресионирала Џорџа Милера довољно да јој понуди улогу Фуриосе. Лепо је било видети Риту Ташингем, а поготово Дајану Риг и Маргарет Нолан у њиховим последњим улогама, као и маторог Теренса Стемпа, тако да су глумци заиста најмањи проблем овде. Проблем није ни фотографија, Чунг Хун Чунг (сниматељ и Чан-Вук Паркове "Служавке") је филм прелепо усликао и оживео период шездесетих, иако све делује мало пластично, то је вероватно и поента, имајући све у виду. Музика је прва лига, све сами класици, па због свега тога мирне душе могу да дам две и по звездице. Безвезна, кукавичка и клише решења у сценарију понајвише срозавају квалитет иначе обећавајућег филма у целој другој половини, а понајвише последњој трећини када би филм требало да достигне врхунац. Нажалост, Едгар је још зелен за овакве егзибиције (мада није опасан у својој мегаломанији као Кристофер Нолан), миљама је далеко од својих узора, и питање је хоће ли им икада бити близу. Рекао бих "настави да тренираш", али не знам исплати ли се јер му је најбољи филм који је снимио и даље "Shaun of the Dead". Неко већ лепо написа "Требало би да се врати снимању филмова о идиотима и губитницима у малим градовима по Енглеској, то му најбоље иде". Видећемо шта ће следеће замесити, ово се ипак не може назвати посластицом. Ту су и многе референце на филмове о Џејмсу Бонду, очигледно му је амбиција да се једном прихвати и тога, можда и буде тако сада када се отвара нови циклус. Жао ми је што се све тако завршило јер сам заиста имао доста велика очекивања и све је наговештавало одличну ствар, међутим не даде се усраном до потока, што се каже. 

                                                                    ***

Ипак, сада ћемо видети шта долази даље и шта да очекујемо у наредним месецима, то је бонус део у овом тексту. Једини филм који заиста са нестрпљењем очекујем је "Licorice Pizza" Пола Томаса Андерсона, јер ми се јавља да ће његов средњошколски филм стварно разбити. Ја апсолутно нисам фан његових последњих филмова, за разлику од оних са почетка каријере, али мислим да са одрастањем у седамдесетима редитељ његовог сензибилитета не може да промаши. Добра је екипа, музика ће сигурно развалити, ту нема грешке, стога заиста чекам да се већ негде средином или крајем децембра појави за скидање, ако ме инспирише, можда добије и рецензију. Остало ми је све мање битно, а из наслова и описа ћете видети да најближа будућност баш и не нуди нешто посебно, на моју велику жалост. Но, увек волим да се изненадим, па ћемо видети.

HOUSE OF GUCCI - Ридли Скот је начисто побенавио пред мрешку, уопште ме не занима трилер о поменутој породици, па још са Лејди Гагом, ма колико великих имена се огребало за чекове. 160 минута о томе како она растура угледну модну породицу, нека хвала, мислим да је углавном рекао шта је имао да каже. Чујем да је "Последњи двобој" солидан, не знам само шта му требају два максимално амбициозна филма исте године, али ко сам ја да судим? Видећемо како ће ово проћи, али чини ми се да нећу на то губити време.
ENCANTO - Мала Колумбијка је фрустрирана јер једина у породици има чаробне моћи. Ово је сигурно безазлен анимирани филм без неких великих претензија па га можда некад и погледам.
RESIDENT EVIL: WELCOME TO RACCOON CITY - Ови филмови ме нису занимали ни у доба највеће помаме, одиграо сам шта треба на Сони кецу у своје време и то ми је доста. Какви црни ракуни, људи, докле више, немојмо.
THE HUMANS - Породица се скупља у предратном дуплексу на Менхетну да прослави Дан захвалности, међутим, током вечери, испливавају непријатности, крећу тензије и све остало. Ово је сто пута већ виђено, али волим те приче смештене на мали простор које се дешавају у кратком периоду, па можда и погледам. Ако сценарио буде пристојан, може се нешто изродити, мада поучен претходним искуствима, не очекујем ништа унапред, па ако се изненадим, још боље.
NATIONAL CHAMPIONS - Квотербек покреће штрајк играча пар сати пред најважнију утакмицу. Овде очекујем забаву без неке дубине, као и код већине спортских филмова, али можда и у потпуности прескочим, у сваком случају, дочекујем га без икакве журбе.
DORAIBU MAI KA (Drive My Car) - Жена глумца и редитеља која је драмски писац одједном нестаје. Адаптира се кратка прича Харукија Муракамија коју нисам читао, тако да не знам шта да очекујем. У сваком случају ме одбија трајање од три сата, ипак радња не делује динамично.
RED ROCKET - Пропали порнићар се враћа у родни град у Тексасу где нису одушевљени што га виде. Ово би могло да буде солидно под условом да је сценарио довољно добар и циничан. Ипак, очекивање је мајка разочарења, тако да се нећу унапред надати, рекох већ да ме хајп ухватио само око "Пице са госпиним биљем".
WOLF - Хај-арт филм о дечаку који верује да је вук. И мени је смешно.
SILENT NIGHT - Хорор драмедија о породици која дочекује госте на савршеној Божићној вечери, тј. савршеној изузимајући чињеницу да ће сви умрети. Концепт би ми раније бар обећавао врхунску забаву, али сада не очекујем апсолутно ништа, већина укључених ми смрди. Под број један Кира Најтли, а затим и сви остали.
FLEE - Анимирани документарац о човеку пред браком који га присиљава да први пут открије своју прошлост. Гледаћу ово, делује занимљиво и у жанровском смислу, а има и потенцијала.
TWAS THE NIGHT - Свеже верени пар угошћава родитеље на (још једној) савршеној Божићној вечери, али тешко их је импресионирати када треба сакрити леш. Не делује ми као ишта чему би вредело посветити и минималну пажњу. Да су нпр. осамдесете, ово би ми било супер, овако...
CASTLE FALLS - Две ривалске банде јуре за милионима сакривеним у згради предвиђеној за рушење, али прво морају да среде домара који је први нашао плен. Наравно да је ово Б треш, али Долф Лундгрен режира и глуми, стога ако имало личи на његов опус из осамдесетих и деведесетих, биће солидно за убијање времена некад.
WEST SIDE STORY - Спилберг опет јури велике паре помоћу овог римејка. Гледао сам онај од пре шездесет година и он је сасвим довољан, ово ме баш нимало не занима.
AGNES - Демонско присуство у манастиру, истрага и криза вере. Делује као неки "Истеривач ђавола" Ц продукције, видећемо, можда у часовима доколице, ако их уопште буде.
FRANCE - Драмедија о заузетој новинарки која балансира приватни и професионални живот који се из корена мења након бизарне саобраћајне несреће. Не знам како би ово могло да буде имало занимљиво, али ме Леа Сејду веома физички привлачи, тако да можда некад и погледам. Полако.
VIOLENCE OF ACTION - Крис Пајн се после отпуштања из маринаца придружује паравојној организацији. Не звучи ми нарочито примамљиво.
SPIDER-MAN: NO WAY HOME - Што би Турци рекли, yok, yok.
NIGHTMARE ALLEY - Један од заиста сјајних ноар филмова и најбољи филм Тајрона Пауера доживљава римејк у режији Гиљерма Дел Тора који је кроз каријеру режирао и одличне филмове и потпуно смеће, и то са Бредлијем Купером. Ја ћу ово сигурно гледати, пре свега да бих могао да га испљујем, јер баш много волим оригинал, а не верујем да је ово ни близу тог нивоа. 
THE LOST DAUGHTER - Оливија Колман на одмору који се претвара у ноћну мору кад буде принуђена да се суочи са прошлошћу. Нисам баш сигуран колико би ми ово легло, али можда и проверим, без икаквих очекивања. Колманова је једна од најхајпованијих глумица данас, па ме то можда мало одвлачи. Не кажем да није добра, али мало су претерали са истицањем у први план.
THE NOVICE - Лезбејка бруцошкиња се прикључује веслачком колеџ тиму са амбицијом да буде најбоља по сваку цену. Не занима ме.
THE MATRIX RESURRECTIONS - Сви наставци су апсолутно непотребни. Нема шансе да ово гледам, а не видим ни како би уопште могло да заличи на нешто. Нестало пара па се рециклира.
KING'S MAN - Приквел ранијих филмова. Адаптације стрипова ме генерално не занимају, па нећу журити са овим, мада је ту добра екипа, а појављује се и Бранка Катић, као и мој омиљени потлачени црнац Ђимон Хунсу.
THE TRAGEDY OF MACBETH - Ко зна која адаптација "Магбета". Ова је класична исфорсирана прича, поготово јер смо имали последњу пре само пар година са Фазбендером и Марион Котијар. Дензел није глумио још само Шекспировог трагичара, па му ево сада прилике. Не кажем да то Џоел Коен неће скоцкати да буде пристојно, али докле више? И жена му, наравно, као Лејди Магбет, да ли сте сумњали? За питому, а добру верзију имате Орсона Велса, за крваву а добру имате Поланског, доста је, вала.
SING 2 - Први је био лош, тако да не.
A JOURNAL FOR JORDAN - Дневник за сина од оца настрадалог на ратишту. Опет нешто инспиративно у Дензеловој режији. Нека, хвала.
AMERICAN UNDERDOG - Биопик о Курту Ворнеру. Не очекујем ништа, али с обзиром да је права прича заиста солидна, можда некад и погледам. И ако прескочим, свакако није фрка.
CYRANO - Политичке коректности ради, за ову адаптацију је изабран мали човек, али због харизме Питера Динклиџа можда и испадне макар гледљиво. Видећу, могуће да ћу се у неко доба одважити да погледам, али - да се не понављам превише - са очекивањима испод нуле.
THE 355 - Опасне омоћене жене ЦИА агенти у потрази за топ сикрет оружјем док их прати још једна опасна жена. Вероватно је и мастермајнд иза свега - погађате? Ако бих бирао нешто из ове групе што ни под претњом смрћу не бих гледао, мислим да би то било баш ово.
SCREAM - Имам софт спот за први "Врисак", био сам млад и подигла се велика прашина у то време, увек ми се допадала Нив Кембел, била је добра фора са две убице, и симпатичан ми је из више разлога. Касније је, наравно, све то претворено у кеш машину и изгубило је смисао, али ћу сигурно погледати овај сад, двадесет пет година после. Мада, без Веса Крејвена није то као некад, али неће бити лоше вратити се у тај свет. Чак сам и маску имао једно време.
SESAME STREET - Уновчавање успеха старих култних серија није нова ствар и јасно је да ово неће бити ништа посебно, али можда и погледам, јако су ми симпатични сви ти ликови.
SUZY - Аниме о стидљивој средњошколки која у виртуелном свету постаје глобално вољена певачица из наслова. Погледаћу, има ту потенцијала за све и свашта занимљиво.
DEEP WATER - Да су деведесете, ово би ме изузетно занимало. Богати човек дозвољава жени да има љубавнике да би избегао развод, али постаје главни осумњичени кад они крену да нестају.
OPERATION FORTUNE: RUSSE DE GUERRE - Британски обавештајац и његов тим унајмљују холивудске звезде да им помогну у андеркавер мисији да спрече продају оружја. Не капирам ништа, а поготово шта се Гај Ричи петља у овакве ствари, зна се шта је његов штих, ово није.
REDEEMING LOVE - Бестселер о моћи љубави у случају девојке која се одмалена проституише. Не могу модерне бестселере, а поготово оне о исцељујућој моћи љубави, стварно.
THE KING'S DAUGHTER - У потрази за бесмртношћу, Луј 14ти краде енергију сирени, а његова незаконита ћерка открива њено постојање. Да имам 12 година, ова авантурица-фантазија би ми можда била занимљива, овако ћу ово тешко икада гледати.
MORBIUS - Биохемичар покушава да излечи болест крви, али се инфицира вампиризмом. Тешко ће бити нешто епохално, али је бар на папиру занимљиво. Не видим начин да буде незаборавно остварење, али можда некад, кад понестане инспирације и очисте се листе.

                                                              ***

Ово су сви наслови који очекују гледаоце од данас па до краја јануара наредне године. Као што видите, капа је изузетно мрка, не верујем да ћемо гледати ишта за памћење. Има, наравно, још наслова надаље, али нисам хтео превише да давим, а и ко зна како ће све ићи са одлагањима због ковида и свега осталог. Ако ми нешто што овде нисам навео привуче пажњу, свакако ћу писати о томе, за сада толико и до читања.

субота, 6. новембар 2021.

Српски филм у 21. веку - утапање у сивило и креирање сопственог црнила - први део

 Много пута сам писао о томе у коликом је чабру холивудски филм двадесет првог века. С времена на време се може изронити који бисер сходно закону великих бројева, али катастрофалан утицај квази-политичке коректности и "нова нормалност" у којој живимо су убили могућност масовне продукције озбиљних филмова и свели побољшања строго на технолошки ниво, па имамо филмове који изгледају све лепше, али су све испразнији. Серије су нека врста светла на крају тунела, те у новом веку постоји доста наслова којима вреди поклонити пажњу, озбиљно се ради на развоју ликова и самих прича те се могу добити вредни финални производи. Можда се нешто временом и упропасти, као "Игра престола" чија је последња трећина гора него што се ико усуђивао и да замисли, али махом су то макар солидне приче на којима раде озбиљни људи, тако да Холивуд може у извесној мери да се извади преко серија. Са друге стране, поједине европске и азијске кинематографије су данас живље него икад и не показују знакове посустајања. И поред моје неподељене наклоности ка класицима, треба признати да онај ко жели да гледа нове филмове, упркос стравичном упливу римејкова, рибутова, наставака, приквела, стрип адаптација и свега осталог, има шта да пробере ако мало загребе. Међутим, то ме је навело да размислим о ономе што смо ми урадили у датом периоду и прођем кроз филмове које смо снимили у последњих 20 година.

Пред двадесет и први век је код нас владала таква атмосфера да само треба спровести дуго очекиване промене па ће нам се отворити рајски вртови и процветаће цвеће и у наше предузеће у свим сферама, па и у културној. Отварање према свету, откључавање иностраних фондова и све остале фразе које не значе ништа су нас чекале иза угла, а знамо где се сада, двадесет година касније, налазимо. Текст ће покушати да објективно прође кроз наслове у свакој години и закључи има ли се шта пробрати код нас у том периоду. Кад се све сабере и одузме, намеће се утисак да смо се утопили у глобално сивило, али смо додали и сопствено црнило, нарочито последњих година када филмска продукција практично не постоји, али зато имамо стотинак нових серија. По томе смо решили да ископирамо Холивуд, али су те серије толико лоше да завређују посебан текст, па их овде нећу ни помињати. Такође се нећу освртати на подједнако кукавну комшијску филмску продукцију у којој се квалитетни филмови у последњих 20 година из свих република можда могу набројати на прсте једне руке (а можда их нема ни толико). Што кажу овдашњи млађани активисти, ајмо ми да погледамо у своје двориште и суочимо се са својим лошим филмовима. Стране фондове откључали јесмо, а шта смо снимили, то је заиста за причу. Питам се да ли бисмо овако прошли да смо покушавали да снимамо што неинвентивније и досадније филмове. Нешто сумњам у то.

2001

НОРМАЛНИ ЉУДИ - Олег Новковић је ужасан. Осим бриљантне "Сложне браће" и "Кажи зашто ме остави" који није без својих проблема и патетичних момената, све остало што је снимио је тешко смеће. Не знам има ли то везе са браком са Миленом Марковић и њеним сценаријима, али сви филмови до једног одишу тешком патетиком, претенциозношћу и неком усиљеном ангажованошћу, а тотално су бескичмени, једва успевају да загребу по површини (ако и то) и фурају бесмислени наратив о "изгубљеној генерацији" до изнемоглости. "Нормални људи" су започели тај тренд и не могу довољно да препоручим да их заобиђете.
СЕЉАЦИ - Филм настао од серије. Апсолутна је катастрофа, али за разлику од многих, бар се не прави да је нешто што није. Не добацује далеко чак ни на нивоу треша, али може се испратити без укључивања мозга, губило се време и на горе ствари. Има сјајних глумаца, ако ништа друго.
НАТАША - Тешка катастрофа. Не знам на којој је хемији био Смоки тих година, јасно ми је да је изгубио сина, али ово је заиста испод сваке критике. Борис Миливојевић је најзанимљивији у улози трансвестита, остало готово да није вредно помена. Давор Јањић се нешто батрга, остали су дошли да покупе чекове и оду кући, и то је у реду. Баш је био агресиван маркетинг у вези са овим филмом, али сада је сасвим заслужено скрајнут, време му је показало колико заправо не ваља. Тијана Кондић је требало да буде свеже ново лице, али...
МУЊЕ - Сви живи су одлепили за овим филмом. Ја никад нисам био превелики обожавалац, али га никако не могу назвати лошим. У питању је, уз све своје мане, добар и занимљив филм и модерни "класик" урбане комедије. Свакако најбољи филм те године. Ипак, не треба му приписивати никаква митска својства, свакако није толико добар колико се прича, али је остао одјек. Маја Манџука и Милица Вујовић се срећом нису превише бавиле глумом након њега. Никола Ђуричко, нажалост, јесте, али што би се рекло, you win some, you lose some.
АПСОЛУТНИХ СТО - То што је филм много лош је опростиво, није ни први ни последњи, али не могу да му опростим што је створио Вука Костића оваквог какав јесте (из тог калупа је изашао само у "Малој ноћној музици"). Стога није само уништио сам себе, већ и готово све потоње филмове у којима се дотични појавио, а то је много штете за један филм од сат и по. Увек плус за Славка Лабовића, "Ајкулу" од Еле Би, а и Жика је добар у својој готово сталној роли пропалог наркомана, ту је у свом дворишту и затворених очију може да одради посао.
БУМЕРАНГ - Очајни покушај неке гротеске, сатире, шта ли. Чини ми се да су се сви скупили, лепо се изнапијали и импровизовали цео дијалог. Милена Дравић има чувени баба сера рент, али измиче ми поента свега, ако је уопште има. Можда и јесте поента да поенте нема. Гледао сам пре петнаестак година и било ми је непријатно, нисам осетио жељу за ревалоризацијом. Као некакво Кустуричино дете ометено у развоју, такав се утисак стиче док се гледа, бар се ја тако сећам.
ВИРТУЕЛНА СТВАРНОСТ - Некаква реимагинација "Пејзажа у магли", урбана тинејџерка из богате породице се навлачи на доп и оде маст у пропаст. Очекивао сам да ће бити боље одглумљен филм, ако ништа друго. Све у свему, врло лоше, не заслужује неки већи простор.
ОНА ВОЛИ ЗВЕЗДУ - Ја сам велики Звездин навијач и могу рећи да ме име и презиме обавезује да имам и веће знање о Звезди од просека. Практично не могу адекватно да дочарам колико ми је значајна као целокупни феномен. Ако ја, као такав, кажем да ме срамота постојања овог филма, онда вам је јасно колико је лош. Рекао бих најгори икад на тему, али појавио се "Артиљеро".
СВЕ ЈЕ ЗА ЉУДЕ - Нисам гледао, али, колико знам, исто има неке везе са "Сељацима". Тако да важи исто оно што сам већ рекао за њих.

2002.

T.T. СИНДРОМ - Донекле симпатични Зечевићев треш има својих квалитета (најсмешнија размена домаћег филма у овом веку "Како се зовете? - Теодора. - Исто као моја покојна жена Марица"), занимљивих решења, уз очигледне омаже Арђенту, Вариоли вери у лику Џемаила Максута, и још свашта нешто занимљиво. Међутим, пати од баш ниског буџета, неколико рупа у причи које је тешко заобићи и пар не много срећних сценаристичких решења, тако да је остао само осредњи покушај одавања почасти мајсторима. Ако ништа друго, види се да познаје жанр и да није рађено искључиво за паре (за разлику од свега осталог што је Зечевић радио, не рачунајући можда "Малу ноћну музику").
РИНГЕРАЈА - Насмејао сам се једном или двапут, може се погледати без икаквих очекивања, али не успева да добаци далеко ни на једном нивоу. Што би рекао Војнов, јасно је зашто нико не зове Луткића и Јевтовића да глуме у филмовима. Заиста су отужни, не постоји блажа реч од те.
МАЛА НОЋНА МУЗИКА - Наравно да је у питању трешина пар екселанс, али толико је померена из лежишта да у неким расположењима зна да ми легне. То је ужасан филм који зна да је ужасан, толико да претерује у својој ужасности. Мислим да је свакако било добро зезање на сету и није лоше испало кад се све узме у обзир. Не може се баш гледати много пута, али једном за пустити мозак на отаву је ОК.
ЈЕДАН НА ЈЕДАН - Још једна зајебана прича из блокова. У неколико речи, заиста грозан филм.
МРТАВ ЛАДАН - Једини добар филм Милорада Милинковића Дебелог. Далеко је то од савршеног, али је успело остварење на више нивоа. Брдо култних цитата и сцена, Манда је невероватан, а и Жика, Језда и Никола Пејаковић су такође одлични. Да је ту био бољи главни глумац, а нарочито глумица, могло је да буде стварно феноменално, овако је само баш добро. Чујем да се спрема и наставак, нисам ни сумњао да ће се кад-тад полакомити и упропастити све.
ДРЖАВА МРТВИХ - Значајан историјски као последњи филм Живојина Павловића, али ништа посебно више од тога. Довршио га је Динко Туцаковић и има добрих елемената, али на крају крајева, није то ништа за памћење. У питању је адаптација дела Синише Ковачевића "Јанез" и од срца препоручујем позоришну представу са великаном Мргудом и Ружицом Сокић. Ово ипак не.
ЛАВИРИНТ - Прича са потенцијалом, али на крају крајева, све је испало танко. Добар повратак Маје Сабљић и добар је Цвеле као секташ. Све у свему, овај филм је доста лоше остарио, није ми био лош кад сам био млађи и имао мањи стаж, сад ми је баш много слаб и некако јефтин.
ЗОНА ЗАМФИРОВА - Филм ми се смучио и пре него што се појавио, зато што ниједан пре њега није имао такву рекламу. Шест месеци су га најављивали као да је, у најмању руку, Казабланка, бедевија Катарина Радивојевић Вивијен Ли, а Брандо...па, Брандо. Класична Шополина лимунадица која је упропастила сасвим пристојан литерарни предложак, невероватна "тресла се гора, родио се миш" прича. Можда би и могла да се нађе нека врлина (на пример, Рада Живковић) да маркетинг није тако агресиван, чак и сада смо принуђени да "уживамо" за сваки велики празник. Типичан пример лошег филма који је на силу претворен у модерни класик.
КОРДОН - Нисам гледао још од изласка, па не могу да дам објективну оцену. Тад ми је био ОК, али нисам нешто био преодушевљен, а тада сам још много волео Горана Марковића. Мораћу да погледам поново, али ми се чини да ће ми бити лошији него тада. Ипак, да не причам напамет.

2003. 

011 БЕОГРАД - Нисам ово гледао. Требало би то да урадим, ако ништа друго, због Михајла Лађевца кога сам, после гледања пар представа истицао као млађег глумца који не добија прилику (ако не рачунамо рекламу за Дон кафе са папагајем). Сад је већ прошло доста отад и питање како бих се осећао, али остаје чињеница да би требало да га погледам.
ЈАГОДА У СУПЕРМАРКЕТУ - Безвезарија о бившем војнику који узима касирке за таоце након што му једна увреди бабу. Глупо је колико и звучи, без обзира на Данила Лазовића, Николу Симића и још неколико добрих глумаца. 
ЛЕДИНА - Памтим ово од пре једно петнаестак година као релативно солидну драму, али, као и сви други Смокијеви филмови, пати од потпуног недостатка суптилности, те се трагичан крај телефонира још од прве трећине и нема емотивног ударца у стомак на који се очигледно иде. Ипак, морао бих да погледам поново за потпунији утисак.
ВОЛИМ ТЕ НАЈВИШЕ НА СВЕТУ - Изузетно лош и непотребно снимљен филм у коме Пеле неуобичајено не псује, смушен је и фин тип, Ана Софреновић је, уобичајено, икебана, а Тања Бошковић је, уобичајено за нови век, мама оштроконђа која не да деци да се осамостале. Такође, Мима Караџић има велику улогу што никад није пријатно. Могао је да буде, ако ништа друго, макар пријатан филм за погледати, да је сценарио нешто бољи и интелигентнији. Овако, не испуњава ни најниже критеријуме ни као разбибрига, а камоли нешто озбиљније и важније.
ПРОФЕСИОНАЛАЦ - Без икакве конкуренције најбољи филм ове године, колико и због квалитета приче, толико и због неквалитета конкуренције. Ја ипак морам рећи да ми је представа са Батом и Богданом доста боља, али то не значи да је филм лош, напротив, веома је добар. Поред свега, изродио је и неколико култних цитата који су се запатили у народу, мада није као да смо навикли на ишта другачије од нечега што је написао Душан Ковачевић.
СКОРО САСВИМ ОБИЧНА ПРИЧА - Нисам гледао, а и делује као нешто што ме апсолутно не би занимало, поготово са датом екипом глумаца. Заправо, ретко која успешна романтична комедија је и снимљена у целокупној нашој кинематографији, мислим да је последња "Ми нисмо анђели", а она има тридесет година. Можда и заборављам неку, али, у сваком случају, то није ова.
СЈАЈ У ОЧИМА - Готово апсолутно исто што сам написао горе важи и овде, с тим што бих можда дао овоме шансу пре горњег филма само због Срђана Карановића (који, са друге стране, од распада Југославије није снимио људски филм). На крају крајева, не знам. Делује негледљиво.
СИРОТИ МАЛИ ХРЧКИ 2010 - То је та прича Гордана Михића, али некако неприродно развучена на дугометражни филм са очигледним метафорама који не успева да удари ни изблиза јако као три пута краћи оригинал са Пепијем Лаковићем и Цицом Перовићем. Упркос добрим глумцима и Шијановој режији, некако немам утисак да постиже жељени резултат. Опет ми се више уклапа у ТВ драму, а можда је то само мој утисак. Треба и поново да погледам пре свега.
МАЛИ СВЕТ - Лош покушај иронично-гротескне комедије са неколико духовитих реплика. Гледао сам само једном и отад нисам имао жељу да га поновим, а мислим да је и лоше остарио.

2004. 

ПЉАЧКА ТРЕЋЕГ РАЈХА - Просто је занимљиво да један филм рађен по причи Љубе Мољца може да буде оволико лош и несмешан, али имајући у виду да га је режирао Шопола и да се, сем Драгана Николића, не може баш похвалити квалитетним глумцима, то и није толико немогуће. Чак ни интензивна пропаганда на таласу Зоне Замфирове није могла да му помогне, зато се потом брже-боље вратио Сремцу.
КАД ПОРАСТЕМ БИЋУ КЕНГУР - Ако не најбољи, сигурно један од најбољих филмова целог периода. Невероватан број успелих фора у јединици времена, одлазак "иза вица" да се спозна трагедија бесмисла живота тих младих људи коју се већина њих бесомучно батрга да прекине и претвори у нешто смислено. Заиста култно остварење и, оно што му је можда највећи комплимент, филм који је одлично остарио и делује подједнако свеже као и по настанку. Да не заборавим и малу лекцију из глуме великог Пере Краља који дође на пет минута и објасни све што је потребно. И данас га радо гледам.
ПАД У РАЈ - Блесављење Лазара Ристовског. Гледао сам га само једном и баш ми ништа није остало у сећању. Рекао бих да је у питању испразни покушај комедије са темом која је далеко од шаљиве и далеко од успешне у било ком смислу. Дефиниција филма за заборав, пошто сам га потпуно заборавио.
ЖИВОТ ЈЕ ЧУДО - Добра адаптација феноменалне песме "Забрањеног пушења" са култног албума "Ја нисам одавле". Међутим, чини ми се да је предугачко све то, заиграо се мало Куста у свом магичном реализму, а није баш у питању нешто што од њега нисмо већ видели. Добро је све то, поготово што нема превише простора за одређене глумце у филму, али могло је и концизније, па и јаче у одређеним деловима. Мада, да будем поштен, треба ми свеже гледање за бољу оцену.
МЕМО - Буквално први пут чујем за ово, а не делује ми као нешто око чега би требало журити.
ЈЕСЕН СТИЖЕ, ДУЊО МОЈА - Ево нечега што ме никад није занимало и увек сам снажно избегавао чак и да закачим на телевизији. Није био доста један него су морали да сниме и трилогију. Смрди на патетику која ме нимало не би интересовала, имајући све у виду.
СИВИ КАМИОН ЦРВЕНЕ БОЈЕ - Ово сам некад хватао на телевизији и било ми је смртно досадно и несмешно. Не знам како би било сада, бар десет година касније, али сумњам да би се нешто променило, нисам блажи у судовима него тада. Један у низу једва подношљивих наслова.
ПОЉУПЦИ - Ово нисам гледао, хватао сам неке делове на ТВ-у и било ми је ужасно, али можда се у неком периоду и жртвујем јер много волим Љубу Тадића и Тамару Милетић, али морају баш да се поклопе звезде за тако нешто, јавља ми се да се нисам преварио у ранијем суду.
ЖУРКА - Нисам гледао, делује ми да ме неће занимати. Сирота Соња се ту још увек нешто упињала да забележи покоју битну улогу у нашој кинематографији, мада се скоро потпуно преселила у Словенију. Има ту материјала, имајући у виду глумце, али сама чињеница да за овај филм готово нико и не зна говори доста. Ја засад знам само да постоји и довољно ми је.
ДИШИ ДУБОКО - Комплет ужас. Предвидиво од А до Ш, крш сценарио, глума, све. Нема ни неких жестоких сцена које би евентуално мало повадиле ствар. Драган Маринковић је заиста човек са једном од најужаснијих филмографија икад забележених на овим просторима, а то је изузетно тешко постићи, имајући у виду конкуренцију. Свака част, и то треба умети.
САН ЗИМСКЕ НОЋИ - Паскаљевић је овде затворио круг, мислим да нико пре њега није отишао толико далеко да користи заиста аутистичну децу, а тешко да ће се ико усудити и после. Експлоатисати болесну децу у какву год сврху у ситуацији кад она не схватају да их користе је вероватно нешто најгнусније што је ико урадио за потребе неког филма. Чињеница да је добио и неке награде везане за хуманост или нешто слично само повећавају гротескност ситуације.
ДА НИЈЕ ЉУБАВИ НЕ БИ СВИТА БИЛО - Lost me at hello. Апсолутно немам намеру да гледам било шта што се овако зове. Видим да је нека српско-мађарска продукција у питању.

2005.

МИ НИСМО АНЂЕЛИ 2 - У непотребном наставку снимљеном само да би се узеле паре не функционише ништа. Осим што је бледа копија америчког филма са, чини ми се, Билијем Кристалом (заборавио сам, а није ни важно), он не успева да буде релевантан ни на једном нивоу, већ мора да користи кинеске рециклаже фора из првог дела да би бар некако покушао да буде смешан. Боли ме што морам да кажем да сам се једини пут у филму насмејао на баш простачки фазон, али тако је то кад он није требало ни да постоји.
БУЂЕЊЕ ИЗ МРТВИХ - Ставио сам га на кавер за ову годину само зато што не постоји ништа боље, у питању је класично Мишино серендање и потрага његовог јунака за смислом којег нема. Има пар јаких дијалога са мајстором Љубом Тадићем у последњој великој улози, остало је све смртна досада. Можда би ми сад у овим годинама био ближи, али нешто сумњам у то, а нешто ми се и не проверава.
ЈУГ ЈУГОИСТОК - Нисам гледао, ово је ако се не варам опет Соња и овај пут њена нестала ћерка. Милутин Петровић ми баш, баш не улива поверење, видећемо, можда и погледам.
БАЛКАНСКА БРАЋА - Замешатељства колекције апатрида из екс Југославије у некаквом париском подруму где светшопују кројећи џинс и шверцујући дрогу. Нисам много тога запамтио пошто сам гледао на неком грдном снимку непосредно по изласку, али у питању је у најбољем случају осредњи филм и немам баш жељу да га поновим, чини ми се да му риплеј велју није баш репрезентативан, благо речено. Али, ко зна, можда се и пријатно изненадим, видећемо.
ЗВЕЗДЕ ЉУБАВИ - Толики треш да се мора једанпут погледати. Не знам да ли покушава да буде озбиљан или не, у сваком случају се не сме пропустити. Жртвујте сат и по и откријте шта је снимано и на шта су трошене паре. У најкраћем, сироти Гага Николић обучава групу маргиналаца да постану велики заводници, а у њој су - замислите - брат Жељка Јоксимовића и Милан Калинић. Па се дешавају неке романсе, па их јуре неки криминалци, лудница општа. Док гледате, све време осећате одумирање нервних ћелија, али вреди. Инсистирам да ово гледате потпуно трезни да бисте на крају били потпуно свесни чему сте сведочили. Нећете веровати.
ФЛЕРТ - Хорор романтична комедија са четири режисера, четири одвојене приче, сангвиник, колерик, флегматик и кога боли уво, глупо је баш како и звучи, можда још и горе. Страшно.
ПОТЕРА ЗА СРЕЋКОМ - Тежак ужас. Не знам на којим је Милинковић дрогама, али под хитно мора да се сабере, од "Мртвог ладног" не зна где удара. За човека који воли да се размеће знањем и интелектуалним капацитетима, снима фрапантно лоше филмове, а сад чујем да се уплео и у наставак "Сложне браће". Све боље од бољег, нема шта.
ИВКОВА СЛАВА - Покушај шибања мртвог коња са Сремцем, али сем Цвије ниједан глумац није физички погођен, а Цвија чак и овде глумата Миле Транзиција стајл, тако да оно. Без везе. Још је заживела и нумера Жекса Јоксимовића, тако да је почињена дупла штета. Мада, гледао сам га само једном, за разлику од "Зоне Замфирове", па ми и није остао баш толико горак укус. Али, све у свему, заиста јако лоше. Није ово ни близу адаптације какву Сремац заслужује.

2006.

КРОЈАЧЕВА ТАЈНА - Сва је прилика да је ово најгори филм од свих које овде представљам. Знајући који су све наслови у игри, то је заиста фасцинантно. Покушаји да се објасни било шта у вези са овим филмом су узалудни, једноставно га морате видети да би се уверили колико је лош. Са друге стране, не би ми пало на памет да га препоручим ни као забаву, јер је у питању буквално филм који не говори ни о чему и не служи ничему. Да питате Шушљика, Ристовског, Вицковићку или Мићановића који је мој овај филм и у чему су то учествовали, верујем да не би знали да вам одговоре. Још је трагичније што је у питању последњи филм Љубе Тадића, ако се не варам. Просто је штета што је такав маг отишао са овом абоминацијом као последњим филмом у резимеу. Нема адекватне речи да дочара колико је лош.
АПОРИА - Ово је исто, судећи по свему, неки тежак треш. Нисам гледао, заправо би ме интересовало да једном видим Марка Баћовића у некој меснатој улози, али ипак не толико да бих се озбиљно посветио гледању овог филма. Звучи сувише незанимљиво и непотребно за тако нешто.
КАРАУЛА - Опет ти зли Срби. Шта знам, мислим да није најбоље остарио, много ми се више свидео први пут него сваки следећи, мада свакако има шта да се види и свакако је најбољи филм године, иако то у овој конкуренцији и није претешко. Добро је одглумљен и има добре форе, али све ми је то сувише површински, прволопташки некако. А можда превише и учитавам, не знам. У сваком случају, добар за до два гледања, мислим да после тога већ прилично ветри. Ипак, свака част, није лако бити најбољи ни у свом селу, а камоли у целој држави, мада је ово копродукција.
УСЛОВНА СЛОБОДА - Катастрофа и грозота. Само сам почео ово да гледам, али чини ми се да га не воле ни они који су га снимили. Штета што је Лане играо главну улогу у овако досадном филму. Јесте он касније почео да претерује и са Шојићем и није баш правио паметне изборе генерално, али ово је баш жешћа смарачина и један од ретких филмова које сам прекинуо.
СИНОВЦИ - Најбоља ствар у овоме је што Пера Краљ најзад глуми главну улогу. Интересантна је идеја, има неколико добрих и потресних сцена, али се Синиша Ковачевић ипак заиграо и снимио предугачак филм са превише псовања, а премало поенте у другом делу. Миодраг Кривокапић неподношљиво урла (знам да његов лик и треба то да ради, али превише је то за мене), а наравно да Вук Костић и овде успева да буде дрвен и иритантан јер то не мора ни да глуми. Калина је такође прилично лоша глумица. Ракочевић је солидан, у ово време сам мислио да ће од њега бити нешто док и он није почео увек и свуда да буде углавном исти. Све у свему, много је Синиша хтео и започео, види се да је озбиљно приступио овоме, намакао је и неке паре у то време, али слабо шта је успео да оствари, а чињеница да се данас овог филма људи једва и сећају му не иде баш у прилог. Мада је он у једном интервјуу рекао да је ово један од оних филмова који ће, као и толики класици пре њега, тек временом добити третман какав заслужује. Нешто сумњам да ће икад дочекати третман који он има на уму, али видећемо. У сваком случају, ја сам га погледао са занимањем, пре свега због Пере и да видим где ће отићи добра идеја. Али...
ШЕЈТАНОВ РАТНИК - Апсолутно презирем све што Стева Филиповић јесте и све што ради, међутим морам признати да ми је ово у то време деловало доста занимљиво. Наравно, након што сам престао да се смејем кад су ми они који су гледали пре мене рекли да је у средишту приче некаква зла књига. Које год проблеме да има, а има их много, види се да је у питању младалачки пројекат пун ентузијазма у који је уложен труд и вера. Како год да је на крају испало, а није толико лоше, то се мора поздравити. Тако да је ово свакако најподношљивији његов филм.
СУТРА УЈУТРУ - Оно што сам рекао за Олега Новковића и Милену Марковић важи и овде. Као нека прича, као неке контемплације, као нека дубина, као нека глума, као неки филм. Као какао. Фасцинантно испразан материјал. Заиста ми није јасно чиме су приволели неке од добрих глумаца да се појаве, мора да су хонорари били врхунски, то је једино објашњење. 
СЕДАМ И ПО - Има мање и више упечатљивих и занимљивих прича. Све у свему, не могу рећи да је лош филм, ОК је све то, наравно, зависи од личних преференција шта ће коме више лећи. Само га не треба схватати сувише озбиљно, то је кључно. Ни близу нпр. Кенгуру, али није лоше.
ОПТИМИСТИ - Паске и Зола се замајавају. Поново има мање или више упечатљивих прича, али све је то слабо, неодлучно и никакво, баш жали Боже откључаних европских фондова за ово. 
МИ НИСМО АНЂЕЛИ 3: РОКЕНРОЛ УЗВРАЋА УДАРАЦ - Не знам завређује ли коментар. Коља Пејаковић се блесави, Цвија се нешто батрга и крешти, а поента свега...не бих знао. Но, добро, постоје и непотребнији филмови од овог. Дефинитивно није ни најгори који смо снимили.
СТВАР СРЦА - Режирао Мика Алексић док још није био проказан. Ни мртав ово не бих гледао, не због њега, него због радње, глумаца и свега осталог. Хватао сам парчиће на ТВ-у и доста је.
ГУЧА - Нисам гледао и не делује ми обећавајуће - штавише, делује прилично ужасно.

2007.

ХАМЛЕТ - Цигански Хамлет смештен у картон насеље. Ово ме не би занимало ни на нивоу пародије, али Игор Ђорђевић и Пера Божовић су буквално једини глумци који можда за ово могу да ме заинтересују, тако да ћемо видети. Вероватно је срање, али постоји неколико процената шансе да има нешто.
ЦРНИ ГРУЈА И КАМЕН МУДРОСТИ - Језда ме у овој улози никад није занимао, па никад нисам гледао ни серију ни дугометражни филм. Можда некад у часовима тешке доколице и покушам да га погледам, али засад без журбе.
КЛОПКА - Филм пун проблема, као и сви филмови Срдана Голубовића, доста пластичан, готово чиста холивудска копија и прилично предвидив сценарио. Ипак, има довољно квалитета да се избори за најбољи филм године у постојећој конкуренцији. Дакако, Глоговац носи све на леђима, од осталих се једино Аница Добра нешто труди. Мики Манојловић је неинспиративан негативац, нисам то очекивао.
КОЊИ ВРАНИ - Исто што сам рекао за први део трилогије.
ДВА - Пуриша фантазира под старе дане. Фантазирао је и пре, али опет сам хватао комадиће на ТВ-у и ово ми делује апсолутно негледљиво. Нажалост, ови наслови ми изгледају као почетак губитка интересовања за наше филмове генерално, али да не трчим пред руду, мислим да сам гледао довољно за коментар.
ЗАВЕТ - Ово је потпуно лудачка Кустина комедија и гледао сам је по изласку са неким очајним снимком, буквално све чега се сећам је добра музика, помисли да је "добра ова мала" и неке две-три ситуације које су ми биле смешне, од тога једна са Микијем и ћурком. Зрело је за обнављање, сигуран сам да није у питању велики филм, далеко од тога, али мислим да и не покушава да буде и свакако не мислим ништа лоше о њему, што је на сушу коју сам овде приказао свакако одлична ствар. Бар док га не погледам поново, ако се испостави да је ужасан, свакако ћу апдејтовати ово.
ОДБАЧЕН - Опет Мишино досадно мрсомуђење, оно што је започео са Ацом Берчеком завршава са Цвелетом, с тим што су ови први филмови значајно бољи. Искрено, ово ми је битније са становишта једног од последњих појављивања Снежане Никшић и Љиљане Међеши него као било шта друго. Опет, можда би требало да га гледам да бих могао то да кажем. Мада, пошто је то једино што нисам гледао, не рачунајући "Жмурке", можда тако треба и да остане.
ХАДЕРСФИЛД - Тврдо сам се размишљао да ово ставим на прво место за ову годину и једини разлог због чега нисам је што је Глоговчева чувена рола толико упечатљивија од свега осталог да је велико питање какав би филм био да он није толико разбио. Неко ће са правом рећи да нема смисла нагађати, јер је филм такав какав је, али ето. Филм је свакако и иначе солидан, Шушљик је рођен за улоге безличних, а јако иритантних типова, Тале је у последњим годинама глумио свој живот углавном пијући и псујући тако да је исто био одличан, добра је и Сека Саблић као мајка Хитлер које, чини ми се, у причи ни нема, а и камео Микија Манојловића је супер. Е, сад, велики део приче заузимају и Ћетко и Кецојевић који ништа посебно нису урадили, Сузана је без везе, али кажем, немогуће је посматрати филм без славопојки о Небојши Глоговцу и практично било шта сем њега узети за озбиљно, ако то уопште има смисла овако написано.
ПЕШЧАНИК - Филм на мађарском језику. Нисам гледао.
С.О.С. - СПАСИТЕ НАШЕ ДУШЕ - Шијанов филм је апсолутно недоступан, нека је врста реликвије и раритета, па ми је само стога занимљив и волео бих да га погледам. Чуо сам од неких који су успели да га погледају у биоскопу да је веома лош. Последњи сам који обраћа пажњу на ИМДБ оцену, али и она некад може нешто да говори, а чини ми се да је овај пут тако.
ПРОМЕНИ МЕ - Београдски зубар кога игра Мима Караџић пролази кроз кризу средњих година. Што би се рекло, толико се спремио за улогу да из ње није изашао ево има петнаест година. Буквално нема шансе да се икада наканим да то гледам. Окупација малих екрана од стране њега, његовог брата, Стевана Копривице и клана њихових глумаца предвођених Андријом Милошевићем је један од највећих злочина без казне који је задесио нашу кинематографију, а нема их мало. Што је најгоре, још траје и нема назнака да ће ускоро престати.
АГИ И ЕМА - Милутин Петровић ме, како рекох, не занима, али можда погледам због последње велике улоге на филму Милене Дравић у некој ситуацији кад ми треба нека лаганија прича.
ПРИНЦ ОД ПАПИРА - Видим да су исти клинци као и у претходном филму и рекао бих да важи исто што и за њега. Можда мало пожурим са овим јер брат Шепетковски игра већу улогу.
ЧЕТВРТИ ЧОВЕК - Негде у овоме се крије прича са потенцијалом, иако је хиљаду пута виђена. Нажалост, све се одвија по принципу безумне Б акције и онда нема никакве суштине, дубине нити било чега другог. Далеко од тога да имам нешто против Б акција, али не бих рекао да су претензије овог филма такве, а не мили ми се Никола Којо у улози Долфа Лундгрена. Све је сувише једноставно и лако, све се одвија прилично незанимљиво и све је некако преочигледно.

2008.

ЧАРЛСТОН ЗА ОГЊЕНКУ - "Радопоље" Столета Јанковића враћено у Први светски рат. Заправо сам прилично задовољан због чињенице да је покушано нешто заиста другачије, скупо, бомбастично, веће од живота. Нажалост, због танког сценарија и не превише промишљених ликова, те претеривања са специјалним ефектима и очигледног "стила изнад супстанце", филм пропушта масу шанси да буде много ефектнији и изузетнији него што заиста јесте. Очигледно има високе амбиције, са продуцентом у иностранству Ликом Бесоном и композитором Шигеруом Умебајашијем, али коље га све наведено, плус некако одједном прелази у трагедију без да гледаоца на то адекватно припреми. Не треба ни да напомињем да имам проблем и са Стефаном Капичићем, па и са Катарином Радивојевић. Ипак, уз све наведено, поштујем покушај и то је и те како довољно за најбољи филм године, а обожавам и Оливеру Катарину, иако ова феноменална дива није имала шансу да се њен лик икако истакне. Ипак, и појављивање је довољно после двадесет година, као и песма у филму. За текст сам га погледао први пут и мило ми је.
ЉУБАВ И ДРУГИ ЗЛОЧИНИ - Невероватно глуп, неизрециво досадан и језиво иритантан филм, толико лош на свим замисливим пољима да ме заиста мрзи да нешто ту надугачко и нашироко објашњавам, бедан у покушајима да делује дубоко и ангажовано, очајно написан и одглумљен, са сценариом недостојним средњошколске драмске секције. Знате оно кад се у филму нешто наизглед небитно деси, па ви од тог тренутка тачно знате како ће све надаље да се одвија до последњег детаља? Ова грозота има бар два до три таква момента. Немам речи, заиста, гнусно.
МИЛОШ БРАНКОВИЋ - Филм који је написао неки бесни средњошколац и то на почетку школе, ја за ово немам друго објашњење. Заиста је занимљиво на шта су све даване паре у овом периоду.
НА ЛЕПОМ ПЛАВОМ ДУНАВУ - Крстарење Дунавом и десетак људи из исто толико земаља са својим причама, страстима, мрачним поривима, итд. Исток и запад се сударају, али све је то толико несуптилно, хаотично, грозно одглумљено и некако на силу трагично да до краја испада малтене пародично. Заиста сам згрожен на шта је спао Дарко Бајић од некада поштованог редитеља (ја никада нисам лучио сокове на "Црног бомбардера", али јесам на "Сиви дом" и "Заборављене", па и "Балканска правила" нису толико лоша, уз све проблеме). Ово је ниво ових наших садашњих миљеника фестивала и редитеља антисрпских филмова који добијају награде у иностранству, толико све ово звучи и изгледа танко и нападно да немам речи.
ЧИТУЉА ЗА ЕСКОБАРА - Рекао сам већ шта сам имао о Милинковићу. Зашто је ово снимљено? Једина добра реченица је дело Николе Симића "Борко, сине, ништа се ниси променио".
БИРО ЗА ИЗГУБЉЕНЕ СТВАРИ - Још један безличан филм о тзв. изгубљеној генерацији. Бата Прелић бије у празно, страшно досадан и чак занимљиво небитан филм. "Полтрон" је и даље најбоље што је урадио, а не знам да ли ће се више икад враћати играном филму.
БЛЕДИ МЕСЕЦ - Не.
ТУРНЕЈА - Умјетнос' ће спасити свет. Јадни, наивни глумци. Горан Марковић ми је у младости био омиљени редитељ, а временом се претворио у испушену муштиклу која троши стране паре да пљује по свом народу и снима неке као супер дубокомислене филмове. Трагично је за човека од сада већ 75 година што ће довека бити заглављен у шездесет осмој, али шта је ту је. Не бих анализирао дубље, заиста нема потребе. Да не чуше војници ватрену изведбу Јелене Тројанске ништа од наших глумаца не би остало. Да су људи бар знали, да организују представе кад треба.

2009. 

ДРУГ ЦРНИ У НОБУ - Покушао сам пет минута, није могло.
ЗОНА МРТВИХ - Мислим да је оригинални наслов заправо на енглеском, али није ни битно, свеједно је ужасно лош филм. Има неколико ненамерно смешних момената, а они који треба да буду намерно смешни, то, је ли, нису. Кен Фори је добар, мученик ради са оним што има, али је филм леш, што би рекли Врањанци, и то леш коме су зомбији појели мозак. Баш трагично спрцан потенцијал на свим пољима.
ЖИВОТ И СМРТ ПОРНО БАНДЕ - Ево још нечега што сам дуго одлагао, могу на моју срећу да кажем, без икаквог разлога. Нисам могао да верујем шта гледам. Фасциниран сам да заправо постоји филм који постпетооктобарску Србију не третира као земљу окупану Сунцем и пуну наде у долазећи просперитет. Било је много филмова који су против различитих режима, али мислио сам да ћу отићи на онај свет без да видим неки који без улепшавања проговара о "земљи у транзицији, рају за стране инвеститоре, државу ослобођену стега ретроградних деведесетих". Не кажем, можда постоји и још неки који нисам гледао (јављају ми се један или два као могућност), али ово је први и једини играни филм који сам видео и који без увијања и улепшавања говори о транзиционој Србији из тог периода. Има филм својих проблема и пар ствари ми не пије воду, али све у свему, заиста незаборавно искуство када се зађе иза првобитног шока и крволиптања кога, да одмах упозорим, нема мало. Невероватна мешавина правог хорора, са драмом, трагедијом и хумором. Неке сцене су толико ишчашене у својој генијалној гротескности да их се ни Дејвид Линч не би постидео, без претеривања. Употреба песама "Узми велики ексер" и "Додирни ми колена" је за посебну причу. Веома искрен, бруталан и потресан филм, аутору се не свиђа шта види и без зазора и задршке проговара о томе. Уз све мане, рекао бих један од најбољих филмова у овом периоду. Био сам потпуно неприпремљен да будем скоро па одушевљен, али управо се то десило. Са пажњом ћу испратити следећи Ђорђевићев филм.
ТАМО И ОВДЕ - Нисам гледао и не вуче ме, у принципу бежим од те екипе као ђаво од крста. Видећемо, можда некад и погледам, чисто ради објективности, али засад заиста немам жељу.
СВЕТИ ГЕОРГИЈЕ УБИВА АЖДАХУ - Тресла се гора, али се, нажалост, родио миш. Најскупљи српски филм је веома млитава адаптација култне драме Душана Ковачевића, сценарио је проблематичан, глумци су веома лоши, и жао ми је што звезда тњитера Срки није нашао заједнички језик са Серјожом звездом политике, јер, шта год ја мислио о њему, за несрећног Милутина Милошевића (кога, успут, синхронизује врли кладионичар, хећим Мустафа) буквално Џек Николсон. Наташа Јањић је најмањи проблем у целој причи, урадила је све што је могла, али тај клишеирани сценарио, испразни морализам и уопште све што је красило све филмове пропалог Сркија од "Лепих села" па наовамо. Неколико финих улога, укључујући и (наравно) Бору Тодоровића, заједно са урлатором Лечићем (малтене преписан чувени говор Луке Ђурашковића), али ништа посебно није могло да се исцеди из овога. Жали Боже пет милиона.
БЕОГРАДСКИ ФАНТОМ - Опет Милутин Милошевић. Баш су покушавали на силу да га прогурају тих година, али ништа није успело. Ово можда и има неку поенту, али генерално нисам фан играно-документарних ствари, увек ми је то био "оће каки-неће каки" тип форме. У сваком случају, можда и погледам, али не журим, углавном због бескрвног Милошевића.
РАЊЕНИ ОРАО - КОЛИКО ИХ ЈЕ БИЛО?!!! Не могу више о овоме да пишем ни кроз спрдњу.
ОБИЧНИ ЉУДИ - Антисрпски памфлет Владимира Перишића који немам снаге овде да размонтиравам, морао бих поново да га погледам, а то је више него што сам спреман да поднесем. Ужас и смеће од филма, да му је каријера остала на ваћарењу женских у "Великој фрци" било би кудикамо боље, овако је само плаћеничко говедо које се жестоко нафатирало.
ЈЕСЕН У МОЈОЈ УЛИЦИ - Нисам гледао, једва сам по називу знао и да постоји. Видећемо.
ХИТНА ПОМОЋ - Овај филм је чекао на појављивање добрих 5-6 година од снимања, тако да сам у међувремену потпуно изгубио вољу да га видим. Чини ми се да ништа и не пропуштам.
ЧЕКАЈ МЕ, ЈА СИГУРНО НЕЋУ ДОЋИ - Класична Момчиловићева прича о мноштву ликова који су некако повезани и који углавном наричу над својом тужном судбином. Кичић глуми углавном исто као и увек, с тим што овде пар пута свесно иде ка самопародији, што узрокује пар смешних ситуација, а ту је и наравно чувени монолог Пере Божовића. Филм као целина је прилично слаб, али постоје неке сцене, као поменуте, које донекле ваде ствар, али премало је то.
ЂАВОЉА ВАРОШ - Ово је збрзани филм који опет као хоће да приказује неку друштвену стварност или шта већ, али има толико ВТФ момената да је немогуће схватити га сасвим озбиљно. Ово је сценарио за неку црну комедију усред уобичајеног озбиљног арт филма. На ово се мора реаговати оном класичном "Ја знам да смо ми овакви и онакви, али ови га претераше". Екстра је гледати ово из разлога што вероватно нећете никад моћи да погодите шта је следеће што ће се десити. Свакако не бих могао да га назовем незанимљивим филмом, е сад што није ништа што је требало да буде и што углавном изазива смех и кад не треба, то је друга прича.
СРЦЕ ЈЕ МУДРИХ У КУЋИ ЖАЛОСТИ - Какав наслов. Синопсис каже надреална сатира о студенту филозофије који почиње да ради као гробар док пати од егзистенцијалне кризе. Ово би можда могло да ме заинтересује на истом нивоу као и "Ђавоља варош", али је наслов толико идиотски да ме просто мрзи да почињем да га гледам, а камоли нешто друго. Не могу, и не само због наслова, него ми просто смрди на неко дилетантско паламуђење које није ни забавно.
МЕДЕНИ МЕСЕЦ - Покушао сам, али нисам издржао. А Паскаљевић је некад био кул тип.
БЕСА - На страну што ми измиче поента, филм ми је био толико досадан да сам га једва одгледао. Ђиђа Карановић се баш офуцао, тешка ситуација за њега. Ни добри глумци попут Микија и Дугалића не успевају да поваде ово, сценарио је толико танак да боде очи као слаб на најповршинскијем могућем нивоу. Буквално ми није јасно за чије бабе здравље је ово снимљено.
СЕЛО ГОРИ...И ТАКО - Материјал је снимљен од треће сезоне, а мислим да је то последња коју сам гледао, тако да је могуће да сам и овај филм закачио. Све што сам имао да кажем на тему серије, рекао сам, могла је да буде нека врста пријатног освежења да је остала на прве четири епизоде са делукс нужником, покојним Жотом и његовом свастиком, оног тренутка кад се Смрадош помамио на паре и почео да зауставља возеве погледем, лечи рак, обара рекорде по броју епизода и шта ти ја знам, све је било осуђено на пропаст, па је тако и овај филм потпуно непотребан и може задовољити само најтврђе фанове серије. 

2010.

ФЛЕШБЕК - Већ виђен филм по принципу "Шта све може да пође наопако у животу једног човека", али није испало нарочито успешно. Занимљива екипа глумаца, Владица Милосављевић у већој улози после баш доста година, прерано преминула Ирена Мичијевић-Родић, те вечити епизодиста Душко Премовић у главној улози. Ипак, недовољно за нешто опипљивије, нажалост.
СРПСКИ ФИЛМ - Знам да ми је то велики минус, али још га нисам гледао. Била је никад виђена поларизација код публике у време изласка, а ја такве филмове волим да сачекам и погледам кад се слегне прашина, само што се око овога све одавно слегло, а ја још не седох. Знам отприлике шта се може очекивати, али намерно још увек нисам прочитао никакве критичке приказе нити објашњења која се могу наћи, рекао бих да мишљења, исто као и код публике, много варирају. Вероватно је то и очекивано код тако контроверзног филма, видео сам да је код нас дебело попљуван а у иностранству хваљен, видећемо кад коначно будем сео и одгледао га како ће лећи.
КАО РАНИ МРАЗ - Ако постоји нешто што никад у животу ни по цену истог нећу гледати, то је ово. Друг Пи Џи се креативно размимоишао са Смокијем па је направио своју верзију, али је по свој прилици по завршеном послу ипак увидео горку истину, или му је то рекла гледаност његовог филма, тачније недостатак исте, пошто је после дељен "одабраној клијентели" уз његове књиге. Човек је постао Бјела много пре Бјеле у заштити од пиратерије, с тим што је отишао толико далеко да је са свима ушао у спорове, те је тај филм вероватно и буквално остао закључан у породичном сефу, без могућности да га ико икад види сем тих који су тада ишли у биоскопе. Ако мене питате, то што је поштедео народ својих идиотарија у трајању од безмало три пуна сата је најбоља ствар коју је икад у животу урадио. И његови необожаваоци му бар то морају признати, као што ја то сада радим. Готово сам сигуран да бих био спреман на свакакве издаје и радио ствари које су ми потпуно незамисливе када би ми неко, у циљу да ме натера да проговорим, пустио овај филм. Све бих признао да се од тога одбраним, тако да хвала за забрану.
ПЛАВИ ВОЗ - Гледао сам делове овога и нису ме убедили да га треба оверити целог. Можда се и зезнем, али стварно ми не делује као ништа специјално занимљиво. 
НЕКЕ ДРУГЕ ПРИЧЕ - Пет прича из разних крајева везаних за материнство и трудноћу. Гледао сам то, али не сећам се никаквих посебних детаља, има више и мање занимљивих деоница, све у свему, просек и ништа више од тога. Види се да је амбициозно, али је само делимично успешно.
ЖЕНА СА СЛОМЉЕНИМ НОСЕМ - Досадно до бола. Глоговац се, сиромах, нешто батрга, али у принципу је у питању филм без неке велике поенте и са много ликова за које човека апсолутно није брига ни толико да види како ће се ова крајње незанимљива прича разрешити. Баш лоше.
МОТЕЛ НАНА - Испровоцирани наставник историје ошамари надобудног клинца и пребаце га у неку припиздину, а на путу тамо упозна жену са прошлошћу обећану старијем чоеку и креће каламбур. Ја волим Николину због позоришта и неколико лепих ТВ улога, а не мрзим ни Мићка ни Зијаха ни Кољу, али нису могли ово да изваде, јер, као и сви слаби филмови, много пати на сценаристичком плану. Све је килаво, никакво, очекивано, незанимљиво и већим делом бедасто.
ТИЛВА РОШ - Чуо сам да је добар и један је од првих на листи од домаћих филмова. Ако ништа друго, бар је аутентично провинцијски и појављују се људи из Бора. Видећемо да ли му је тај натурализам донео нешто добро. Допунићу ако ми се баш доста свиди оно што видим.
БЕЛИ, БЕЛИ СВЕТ - Олег и Милена сад снимају грчку трагедију у стиху. Немојте, људи, ко Бога вас молим. Јединствено безвезан филм са певањем и плакањем баш по њиховој мери. Модерни смо, паметни смо, надарени смо, није нам доста све остало, па ћемо сад грчку трагедију у стиху. Један од одурнијих филмова које сам имао несрећу да погледам. Ово двоје заиста сваким новим филмом све више доминирају, а после овога је, ако се не варам, дошла "Отаџбина", која је најгора од свега (биће више речи у наредном делу текста). Убрзо долази и филм "Жив човек". Могу само да замислим како је кад ово двоје снимају нешто што би требало да буде комедија.
МА, НИЈЕ ОН ТАКАВ - Бјела у улози некаквог шмекера у стилу Боба који средовечне и маторе богаташице лишава значајних свота новца. Кад бих могао да поверујем у њега као неког озбиљног, серијског заводника, ово би ме можда и заинтересовало, међутим, тешко.
ШИШАЊЕ - Рекао сам већ шта сам имао о Стеви, знамо за кога ради и шта има да каже, кад би бар то умео да каже на занимљив начин, можда би нешто и могло да се извуче из овога, али...
МОНТЕВИДЕО, БОГ ТЕ ВИДЕО - Нисам гледао филм, али сам гледао више исцепканих делова серије да могу да донесем некакав закључак. Лепа, шарена бајка која нема везе са историјом и не треба је озбиљно схватити, а пласирала је неколико нових глумаца који сада искачу из свачијих фрижидера. Суви просек и то је то, а никако нешто епохално како су многи желели да представе. Шећерлема на коју не треба трошити ни тастатуру, а богами ни много времена. Други део је сниман у Параћину, па су ми много занимљивије биле приче очевидаца и статиста са снимања.

                                                                       ***

То је то за први део. Желео сам све одједном, али је ипак превише око 350 филмова, па ће бити у два дела по око 170. Жао ми је што у последње две-три године доста тога нисам гледао, па су оцене непотпуне. Примећује се и да нема најбољег филма за последњу годину јер заиста ниједан није то завредео, видећемо може ли се ишта пробрати од остатка који треба да одгледам. Нажалост, мислим да ће се још чешће понављати ситуација да много тога нисам гледао у другој деценији овог века. По насловима које летимично прођох и којих се присетих, рекао бих да је ситуација што се тиче квалитетних наслова у том периоду још кукавнија и просто не знам шта да кажем кад су у питању одређени филмови из наредних десет година. Али, шта год то било, рећи ћу то у следећем тексту на ову тему. До тада, до читања, уз захвалност свима који су издржали.




































































среда, 20. октобар 2021.

Тома (2021)

Сценарио: Зоран Лисинац, Драган Бјелогрлић, Никола Пејаковић, Маја Тодоровић
Режија: Драган Бјелогрлић, Зоран Лисинац
У главним улогама: Милан Марић, Тамара Драгичевић, Петар Бенчина, Андрија Кузмановић, Сања Марковић, Паулина Манов

Животне приче стварних личности су филмска тема која се масовно примила у Холивуду последњих година, те се тако од нечег спорадичног створио малтене читав поджанр. Готово да нема сигурнијег рецепта како постати миљеник престижних фестивала - ако немаш причу о припаднику групације коју тлачи већина (углавном мушка и бела), иди на другу сигурицу, сними животну причу познате личности коју воли већина људи и полако скупљај кајмак. Ни наш простор није имун на то, воле људи причу о неком кога знају, па то ти је, и то је сасвим у реду.

Међутим, кад је у питању биографски филм о Томи Здравковићу, постојала је оправдана бојазан да неће испасти како треба. То је тако из простог разлога што су његово стваралаштво и његов дух део овог народа, можда данас, тридесет година од одласка, још и више него у доба његове смрти. Није само ствар у томе да се свако понеки пут пронашао у његовим песмама, него и схватање да је свака реч апсолутно аутентична и проживљена, да у свој тој боемштини, прожетој вртоглавим успонима и тешким падовима, нема ни трунке фолирања, већ је све гола истина. Како пренети све што је битно на платно, а у свом том филмском пеглању задржати потребну истину? Ко то уопште може, како томе приступити, на коју карту ићи и на шта се фокусирати, ако се зна да је Томин живот био довољно занимљив да се о њему сними минимум пет филмова?

Животна прича Томе Здравковића, почевши од тешког детињства у Печењевцу и Лесковцу, преко успеха у Београду и Америци, до последње турнеје и краја у болници 1991. год.

Није ни потребно говорити колико мало вере сам имао у овај пројекат, и због грандиозности Томине појаве, те чињенице да нема шансе да га филм адекватно дочара, и због недостатка редитеља и глумаца који би тако озбиљном подухвату умели адекватно да приступе. Наравно, знало се да ће иза камере бити Тајкун број један српског филма, тешко да је било ко други могао да се умеша у ту трку. Када сам то сазнао, изгубио сам свако интересовање за филм, јер сам наслутио у ком би правцу могао да иде, а када сам чуо да је тумач главне улоге лажни бабојебац, још лажнији заводник а прави ватрени србомрзац (који је пре свега и изнад свега никакав глумац), био сам сигуран да га нећу гледати. Међутим, не лези враже. Прође време, дођоше славопојке, прођоше стотине хиљада "одушевљених гледалаца", а дође пиратски снимак. Питали су ме људи хоћу ли написати текст, и ја нисам хтео. А онда сам видео некакву глупост да је филм који се појавио на торенту заправо вирус који блокира банковне рачуне ономе који скида. По натписима, наградама и осталом пропратном материјалу видео сам колико су пуни себе сви који су учествовали у том филму, бар они чије сам интервјуе слушао и читао. За мене је кап у препуној чаши била та прича о вирусу који блокира картице. То је довољан знак шта екипа филма мисли о тој публици - да су сви имбецили. Не само да не знају да лажу како треба, него имају смелости да сниме филм од народних пара, а онда да ударе у вриску и цику кад тај исти народ хоће да гледа филм за џабе. Е, због те осионости и бахатости (а и зато што сте то ви тражили) сам жртвовао два и по сата и погледао овај филм. Шта сам видео и да ли су страхови били оправдани? Пробаћу да будем концизан и да не давим много, а вреди упозорити да надаље следе благи СПОЈЛЕРИ.

Велика мука овога филма је то што на сваку добру и врло добру ствар следи буљук ствари које варирају од лоших до очајних, а то у трајању од сто четрдесет и кусур минута резултира тиме да лоше, кога има много више, у потпуности удави све оно што је добро и на крају остану само неки моменти инспирације, пар малих бљескова и много горког укуса који није могуће ничим спрати. Не ради се ту о томе каква је ко очекивања имао од филма, ради се о елементарном поштовању успомене на човека који је читав овај регион обележио и задужио толико да је то тешко адекватно сагледати. Ако се прави биографски филм о неком таквом, НЕ МОЖЕ се под плаштом уметничке слободе потурити бар десет блатантних анахронизама и очигледно намерних грешака за чије су исправљање ауторима пиштали тестиси, иако два клика на интернету могу то да обаве. Не интересује ме, можеш бити Стенли Кјубрик лично, али НЕ СМЕШ да снимаш аутобиографски филм о некоме кога воли 20 милиона људи у коме 95% ствари није истина. Те егзибиције су могле да прођу са Тиркетом и екипом који су живели пре сто година и од којих су сви гледаоци временски удаљени бар генерацију и по. Данас, тридесет година од Томине смрти, док су успомене још и те како живе, док је још доста актера самих догађаја у животу и док још дише гомила људи која се заправо сећа како је он изгледао и живео, овај филм није смео овакав да угледа светлост дана. Да је ово озбиљна и нормална држава, доживео би осуде на сваком кораку, и исте би било могуће јавно изрећи без зазора. Пошто је ситуација таква каква јесте, ово је још један у низу од "најгледанијих", "најбољих" и "најбогзнакаквих" филмова изашлих испод шињела дотичне екипе у последњој деценији. Јесте најбољи, али за публику која не зна апсолутно ништа о Томи Здравковићу и Силвани Арменулић, осим можда да су постојали.

Покушаћу да пођем од онога што је добро. Фотографија и сценографија су заиста прва лига, те вреди рећи да је период рекреиран изузетно успешно. Повремено имате утисак да се заиста налазите у Београду шездесетих и седамдесетих, додуше са нешто упегланијом сликом, али то је то. Вуче на озбиљну носталгију за тим временом и не бих знао да кажем да ли је то нешто објективно или добра филмска манипулација, али одрађено је веома добро. Такође, вреди поменути одличну имитацију Томиног певачког гласа од стране Аца Пејовића и врло солидну Сузану Бранковић која пева Силвану. Да они нису одрадили посао како ваља, све би деловало знатно лошије. Да се то десило, филм би заиста био испод сваке критике, а ни овако није превише далеко. Треће, има пар лепих емотивних сцена, међутим, на трајање од сто четрдесет и кусур минута, све добро - и сценаристички и глумачки - је ту литл, ту лејт. Од главне глумачке поставе, по добром бих издвојио само Тамару Драгичевић која, иако нагласком није ни пришла Силвани (за све оне који говоре да ју је савршено скинула, прелазак на ијекавицу није скидање акцента), ипак даје неку пуноћу том лику и остварује солидну улогу, имајући у виду сценарио са којим мора да ради. Није она крива што је Силванин епски лик, од чијег се живота могу снимити три филма и написати три књиге, сведен на ово. Заиста сам задовољан како је деловала, с обзиром шта је све раније играла и како је глумила, претпостављам да ако човек не очекује скоро ништа онда не може ни бити разочаран, и то је ОК. Волео бих да кажем да су сви технички елементи одлични, већина њих и јесте, али нажалост, одређене лип-синк деонице су "Брус Ли на енглеском" и изгледају врло лоше и помало смешно.

Кад сам рекао да нажалост добри елементи не могу да надвладају лоше, ту сам пре свега мислио на сценарио који је полазна тачка сваког филма. Ја сам фрапиран да је овај филм писало четворо сценариста и да је на крају од свега испало ово (заправо, то је можда и разлог, с обзиром да се не зна ни ко пије ни ко плаћа). Већ сам поменуо да се 95% ствари приказаних у филму уопште није догодило, а то филм ових претензија и о овом човеку једноставно не може себи да приушти. Глума оних који треба да изнесу највећи терет је, најблаже речено, веома лоша, а не бих хтео да користим епитете које заиста заслужује. Милан Марић са Али Експреса (само је један Шваба) никад неће бити добар глумац, ма колико награда добио и ма колико га машинерија гурала. Ово, истина, није ни изблиза његова најгора улога, има и неких добрих, па и потресних момената, али заиста не знам чиме су се водили при избору глумца (наслућујем, али боље је у то не улазити). Ако је поента била наћи неког ко физички најмање подсећа на Тому, онда је ово чист погодак, човек је Тома колико сам ја Грегори Пек, и није у питању само "смешан нос, носина права, ко црево којим се полива трава". Целокупно понашање, глас који ни у једном тренутку не подсећа на испијеног (па чак ни одраслог) човека, уморног од живота и кафана, чињеница да је пред смрт без иједне седе власи, да не хода нити се понаша као човек без два бубрега и још гомиле органа, акценат који у истом дискурсу, а понекад и у истој реченици пређе трасу Зајечар - Београд - Прекопчелица, при чему је за јужњачки дијалект наводно довољно двапут се фрљнути Ђоша-Тика стајл и све пет. Није. Морало је то много боље. 

Петар Бенчина је заиста скандалозно лош, његови покушаји да делује потресено, напаћено, а поготово опасно, су промашени на неколико нивоа. Мало се повади после при крају, али касно је, дефинитивно му је дато исувише простора који не може адекватно да попуни. Сања Марковић као Томина последња жена је једнодимензионална, али то је опет до сценарија, не може се сваљивати кривица на њу. Андрија Кузмановић је солидан и помало смешан са стомачином (претпостављам да је то била и идеја), Милена Радуловић се појави на десет минута, покаже сисе и оде (не може без секса код Бјелогрлића, па то ти је), и то је упечатљивије од њене глуме, али не могу да кажем да је била лоша у те две сцене које је имала обучена. Паулина Манов је персонификована патетика преко сваке мере, што ме доводи до следеће ствари која, за мој грош, у овом филму никако не ваља. Неке јако озбиљне прилике су пропуштене да се поентира драмским ефектом и потресним сценама зарад јефтиног скупљања поена код масе и то је класични Бјелогрлићев зицер којег се ни у једном филму не одриче. Бирање прволопташких и зицер решења уместо оних најбољих, што се најбоље огледа у измишљеним деловима приче на које ћу се осврнути касније. Уместо ред меса - ред сланине, овде имамо ред мелодраме - ред патетике, што заиста не чуди имајући у виду да је Жељко Јоксимовић битно умешан у овај филм као аутор музике, али и продуцент. Подилажење масама због пара је увек било Бјелогрлићев трејдмарк и тога се ни овај пут није одрекао, штавише, држао се тога као пијан плота. Још једно клише решење за којим посежу аутори безмудаши је накрцати двадесет познатих ликова у пар сцена да кажу по једну реченицу, само да би људи могли да кажу "е, ево, знам и њега" и "а, значи, тако је то било". Тако имамо и Тозовца и Цунета (Циле Илић, за Бога милога) и Зорана Калезића, и Чолу и Зорана Радмиловића (извођача глумачких радова, вероватно само још моја покојна баба не зна за ту његову синтагму), Лепу Лукић са десет псовки у две реченице (сигуран сам да су ти људи, као и сви други, псовали и да псују, али то се ради са стилом, а не овако, чисто да би било ту), Даворина Поповића, Кемала Монтена и друге. Што кажу млади, веома апријатно. Ах, да, да не заборавим и богатог Радмила Арменулића који краде срећу Томи и Силвани. Треба поменути и да сценарио туче гледаоца у главу југопатофилским наративом и форсира "тко нас завади" причу, али и то треба разумети, треба похарати благајне и у суседним државама.

Ја сам свестан да Бјелогрлић припада оној групи људи за коју реалност није брига на коју се треба обазирати, али оволико необазирање на реалност при снимању филма о особама које читав регион обожава је заиста превише. Најсмехотресније од свега ми је било колико сви до једног инсистирају како је уложено неколико година у темељно истраживање свих ликова и дешавања, како редитељима и Јоксимовићу ништа није промакло, како малтене није било потребно причати са живим сведоцима, јер им је све већ било сервирано и да су могли само да се препусте раду на филму. Ја се сада нећу освртати на ситне ствари (попут оне да Томин отац Душан никад није носио бркове), већ ћу покушати да скренем пажњу само на огромне неистине на којима је заснована цела поставка филма. Бавићу се само лако проверљивим чињеницама, за које је довољан Гугл. Сада је вероватно већ потребно упозорење да надаље следе нешто већи СПОЈЛЕРИ:

- Тома и Силвана су увек имали братско-сестрински однос и никад нису били ни близу романсе. Она га је те 1958. године видела како спава на клупи у близини лесковачке кафане, почели су разговор, сажалила се и препоручила га је да нешто отпева, он је није чекао спреман да се наметне, већ је све то било стидљиво и неупадљиво. Такође, песма "О, циганко моја" још није била ни близу настанка у то време. 
- Силвана се за Радмила Арменулића удала већ 1961. године, дакле само три године након упознавања са Томом, и он није био никакав богаташ који јој је проширио хоризонте и дао прилику да оствари снове науштрб праве среће, већ јесте била срећна са њим. Ако су аутори хтели да пишу о проблемима које је имала, могли су да убаце чињеницу да јој није било дозвољено да дође у родитељску кућу због тог брака, и да је у њу ушла тек за очеву сахрану. Али, претпостављам да то не одговара причи која се форсира.
- Исправно се помиње филм "Горки пиринач" (1949) Ђузепеа де Сантиса, међутим глумица по којој је Зилха узела уметничко име се зове Силвана Мангано, а не Мањано. Дакле, темељни истраживачи ликова, Силвана је Мангано, а Ана је Мањани, чисто да знате. 
- О Силвани је још могло бити додато да је после прве саобраћајке коју је имала, пет година пре смрти, постала јако уплашена, да је практично била склоњена са националне телевизије после инцидента на снимању Новогодишњег програма, да јој је Баба Ванга прорекла смрт. Притом, она није на почетку била ни изблиза велико име као што се инсинуира, требало је да изда десетак сингл плоча до првог правог хита "Над извором врба се наднела" браће Бајић (изашао 1968, када је и Тома већ увелико почео да издаје сингл плоче). Код песме "Шта ће ми живот" се такође инсинуира љубав између њих двоје и некаква посвета, а заправо је Тома Силвани великодушно уступио песму након што је рекла да "ће се убити" ако јој је не да. Заправо, она је део сингл плоче коју је Тома комплетно урадио за Силвану, са песмама "Кишо, кишо, тихо падај", "Срећо моја" и "Ја немам права никога да волим" (1969, таман за снимање "Љубави на сеоски начин").
- Невероватан и нескривени несклад између година изласка песама и времена њиховог појављивања у филму. Само један пример је песма "Свирајте ноћас само за њу" коју аутори желе непосредно да повежу са Силванином смрћу иако је настала чак осам година после ње. Не кажем, можда је она жена из песме, али манипулација у коју филм жели да нас увуче је бесрамна. Слично важи и за песму "Одлази, одлази" која се повезује са Силванином удајом. 
- Лепа Лукић и песма "Срце је моје виолина" скоро 15 година пре изласка, јер је "Од извора два путића" тако некул. Бјела је, упркос упозорењу Лепе, наводно то урадио "за своју душу". Важи. Тозовчеве песме су исто потпуно у нескладу са годинама изласка, али то је ваљда та слобода.

- Целокупна прича око Љиљане је тешка лаж. Не само што је доктор потпуно измишљен лик (Томина жена је сада рекла да је постојао доктор Рус који га је пратио на турнејама и да је заправо он умро од рака), него је и песма "За Љиљану" настала једно седам-осам година раније, а не зна се тачно коме је посвећена (једна од прича помиње Љиљану Благојевић која се Томи допала на снимању серије "Докторка на селу" за коју је радио и музику). Дакле, ја све разумем, и емоције, и сузе, и потресну причу, али кад је све то засновано на неистинама, онда и те како губи на вредности. Поготово кад је све то изузетно лако проверити. Дакле, све те сцене су очигледно средство за манипулацију публике и ја то не могу да подржим, без обзира на то што су заиста упечатљиве.
- Циганчица Рушка која се потенцира као некаква прва љубав је продавачица цвећа по кафанама коју је Тома знао са тезги и којој је више пута после наступа дао цео хонорар. Дакле, он је јесте волео, али ни близу тако како филм покушава да прикаже, скоро као неку фантазију. Смејурија. 

                                                                                   ***

Могао бих овако још доста дуго, али нема потребе. Ово је сасвим довољно за схватити да је једно уметничка слобода, а друго чист фалсификат који се тиче личности које су сви са разлогом обожавали и још увек их обожавају. Оно што је ван мог поимања, иако знам како ствари функционишу, и знам да је у питању тренутно најјачи клан, са глумцима који су као једно друштво ("Монтевидео" и "Сенке над Балканом" кружок), је како се не појави нико да укаже на бар неку лошу ствар. Сви су одушевљени, сви су плакали, сви су ван себе, најбољи филм од распада СФРЈ, најбољи филм шест држава и две покрајине, најбољи филм ван енглеског говорног подручја...наставите низ. Да ли је неопходно да га хвали баш и Патријарх? Колико сам испратио, једини који су имали и нешто негативно да кажу јесу сам Радмило Арменулић, кога су оцрнили на правди Бога, и Искра Брајовић, која је рекла да је филм снимљен тако да је могао бити и о Пери Перићу, те да би много боље било да је Тома добио само посвету на крају него овај филм, јер још постоје толики људи који га се живо сећају. Ето, рекла је једном реченицом све оно што сам ја развукао на малтене читав текст. Разумем да овој новокомпонованој глумачкој "не можеш да седиш са нама" елити популарности никад није доста, али заиста не видим потребу за толико насилним маркетингом. Разумем и да се комерцијални аспект и не скрива, али што је много, много је. Баш се претерује.

Шта, дакле, овом филму фали? Пре свега бољи сценарио, а са њим дубине и комплексности. Кад су у питању личности попут Томе и Силване не може се посезати за једноставним, клишеираним решењима право из сапунских опера на која ће се примити маса коју мрзи да размишља. Тако раде аутори са меканим мудима, а ово двоје то нису заслужили. Превише је плитко, без задирања у дубину ликова, без суштине онога што их је чинило онаквима какви јесу, не траже се дубљи разлози за тугу, спавање на клупама и пискарање на салветама, већ је све сведено на површину, једна наводна несрећна љубав која је породила све остале муке и то је то. Бјела би хтео да општи а да му не уђе, да прикаже од свега помало, али без одговора шта, како и зашто, већ само јефтина патетика у лопатама, која изгледа и јесте довољна за овдашње гледаоце. Међутим, осим очигледних, основних ствари које сам већ навео, филму, а и Томином лику, недостаје топлине којом је он све освајао и због које су га сви волели. Није овај фејк Марић баш толико грозан колико се можда чини на почетку мог текста, али се из авиона види да он није човек који је прошао сито и решето и који може да се повеже са муком обичног човека. А Тома не да је умео, него се чини да је сваку муку сваког човека одживео и одболовао. Е, тога нема ни у траговима.

Наравно, ја све ово причам у празно, јер је 700 хиљада људи који су гледали филм рекло своје. Оцена на ИМДБ-у је далеко од релевантног фактора, али сама чињеница да је "Тома" тренутно оцењен боље од "Кума" довољно говори до које мере се овај народ примио. А однос екипе филма према тој истој публици је благо речено срамотан и сва бахатост долази до пуног изражаја код ове приче око процурелих линкова. Пази, молим те, три године затвора за шеровање, као да је у питању капитално дело светске кинематографије које успут одговара ко је убио Кенедија, ко је саградио пирамиде и шта је право значење "Одисеје у свемиру 2001". Толики бољи филмови су процурели, па нико није дизао џеву и таласао, али ето, кад тајкунима дирнеш у паре, дирнуо си у осиње гнездо. За то време поједини газе на пешачком прелазу и ником ништа. Но, то је већ посебна тема. Завршио бих констатацијом да је овај филм могао да буде значајно бољи и штета што није. За мој грош, требало је да буде другачије осмишљен и да се фокусира на друге ствари, али ко мене пита. Сад ће да наступи "Волели сте филм, обожаваћете серију" помама и ићи ћемо испочетка. Најгоре је то што су сви гистро сигурни да би се Томи овај филм свидео. Ја, пак, нисам тако сигуран, мислим да би одмахнуо руком у фазону "Само се ви, децо, играјте" и наточио још једну љуту. Како било да било, Силвана и Тома заслужују све најбоље, а то значи боље од овога. Ипак, примарна сврха филма је испуњена имајући у виду поменуте бројке. Вук је сит и овце су на броју. 

А да ли би били задовољни један човек и једна жена којих нема међу нама већ тридесет, односно четрдесет пет година? То не можемо знати, а очигледно није ни превише битно.

ОЦЕНА: 2+/3-