среда, 20. октобар 2021.

Тома (2021)

Сценарио: Зоран Лисинац, Драган Бјелогрлић, Никола Пејаковић, Маја Тодоровић
Режија: Драган Бјелогрлић, Зоран Лисинац
У главним улогама: Милан Марић, Тамара Драгичевић, Петар Бенчина, Андрија Кузмановић, Сања Марковић, Паулина Манов

Животне приче стварних личности су филмска тема која се масовно примила у Холивуду последњих година, те се тако од нечег спорадичног створио малтене читав поджанр. Готово да нема сигурнијег рецепта како постати миљеник престижних фестивала - ако немаш причу о припаднику групације коју тлачи већина (углавном мушка и бела), иди на другу сигурицу, сними животну причу познате личности коју воли већина људи и полако скупљај кајмак. Ни наш простор није имун на то, воле људи причу о неком кога знају, па то ти је, и то је сасвим у реду.

Међутим, кад је у питању биографски филм о Томи Здравковићу, постојала је оправдана бојазан да неће испасти како треба. То је тако из простог разлога што су његово стваралаштво и његов дух део овог народа, можда данас, тридесет година од одласка, још и више него у доба његове смрти. Није само ствар у томе да се свако понеки пут пронашао у његовим песмама, него и схватање да је свака реч апсолутно аутентична и проживљена, да у свој тој боемштини, прожетој вртоглавим успонима и тешким падовима, нема ни трунке фолирања, већ је све гола истина. Како пренети све што је битно на платно, а у свом том филмском пеглању задржати потребну истину? Ко то уопште може, како томе приступити, на коју карту ићи и на шта се фокусирати, ако се зна да је Томин живот био довољно занимљив да се о њему сними минимум пет филмова?

Животна прича Томе Здравковића, почевши од тешког детињства у Печењевцу и Лесковцу, преко успеха у Београду и Америци, до последње турнеје и краја у болници 1991. год.

Није ни потребно говорити колико мало вере сам имао у овај пројекат, и због грандиозности Томине појаве, те чињенице да нема шансе да га филм адекватно дочара, и због недостатка редитеља и глумаца који би тако озбиљном подухвату умели адекватно да приступе. Наравно, знало се да ће иза камере бити Тајкун број један српског филма, тешко да је било ко други могао да се умеша у ту трку. Када сам то сазнао, изгубио сам свако интересовање за филм, јер сам наслутио у ком би правцу могао да иде, а када сам чуо да је тумач главне улоге лажни бабојебац, још лажнији заводник а прави ватрени србомрзац (који је пре свега и изнад свега никакав глумац), био сам сигуран да га нећу гледати. Међутим, не лези враже. Прође време, дођоше славопојке, прођоше стотине хиљада "одушевљених гледалаца", а дође пиратски снимак. Питали су ме људи хоћу ли написати текст, и ја нисам хтео. А онда сам видео некакву глупост да је филм који се појавио на торенту заправо вирус који блокира банковне рачуне ономе који скида. По натписима, наградама и осталом пропратном материјалу видео сам колико су пуни себе сви који су учествовали у том филму, бар они чије сам интервјуе слушао и читао. За мене је кап у препуној чаши била та прича о вирусу који блокира картице. То је довољан знак шта екипа филма мисли о тој публици - да су сви имбецили. Не само да не знају да лажу како треба, него имају смелости да сниме филм од народних пара, а онда да ударе у вриску и цику кад тај исти народ хоће да гледа филм за џабе. Е, због те осионости и бахатости (а и зато што сте то ви тражили) сам жртвовао два и по сата и погледао овај филм. Шта сам видео и да ли су страхови били оправдани? Пробаћу да будем концизан и да не давим много, а вреди упозорити да надаље следе благи СПОЈЛЕРИ.

Велика мука овога филма је то што на сваку добру и врло добру ствар следи буљук ствари које варирају од лоших до очајних, а то у трајању од сто четрдесет и кусур минута резултира тиме да лоше, кога има много више, у потпуности удави све оно што је добро и на крају остану само неки моменти инспирације, пар малих бљескова и много горког укуса који није могуће ничим спрати. Не ради се ту о томе каква је ко очекивања имао од филма, ради се о елементарном поштовању успомене на човека који је читав овај регион обележио и задужио толико да је то тешко адекватно сагледати. Ако се прави биографски филм о неком таквом, НЕ МОЖЕ се под плаштом уметничке слободе потурити бар десет блатантних анахронизама и очигледно намерних грешака за чије су исправљање ауторима пиштали тестиси, иако два клика на интернету могу то да обаве. Не интересује ме, можеш бити Стенли Кјубрик лично, али НЕ СМЕШ да снимаш аутобиографски филм о некоме кога воли 20 милиона људи у коме 95% ствари није истина. Те егзибиције су могле да прођу са Тиркетом и екипом који су живели пре сто година и од којих су сви гледаоци временски удаљени бар генерацију и по. Данас, тридесет година од Томине смрти, док су успомене још и те како живе, док је још доста актера самих догађаја у животу и док још дише гомила људи која се заправо сећа како је он изгледао и живео, овај филм није смео овакав да угледа светлост дана. Да је ово озбиљна и нормална држава, доживео би осуде на сваком кораку, и исте би било могуће јавно изрећи без зазора. Пошто је ситуација таква каква јесте, ово је још један у низу од "најгледанијих", "најбољих" и "најбогзнакаквих" филмова изашлих испод шињела дотичне екипе у последњој деценији. Јесте најбољи, али за публику која не зна апсолутно ништа о Томи Здравковићу и Силвани Арменулић, осим можда да су постојали.

Покушаћу да пођем од онога што је добро. Фотографија и сценографија су заиста прва лига, те вреди рећи да је период рекреиран изузетно успешно. Повремено имате утисак да се заиста налазите у Београду шездесетих и седамдесетих, додуше са нешто упегланијом сликом, али то је то. Вуче на озбиљну носталгију за тим временом и не бих знао да кажем да ли је то нешто објективно или добра филмска манипулација, али одрађено је веома добро. Такође, вреди поменути одличну имитацију Томиног певачког гласа од стране Аца Пејовића и врло солидну Сузану Бранковић која пева Силвану. Да они нису одрадили посао како ваља, све би деловало знатно лошије. Да се то десило, филм би заиста био испод сваке критике, а ни овако није превише далеко. Треће, има пар лепих емотивних сцена, међутим, на трајање од сто четрдесет и кусур минута, све добро - и сценаристички и глумачки - је ту литл, ту лејт. Од главне глумачке поставе, по добром бих издвојио само Тамару Драгичевић која, иако нагласком није ни пришла Силвани (за све оне који говоре да ју је савршено скинула, прелазак на ијекавицу није скидање акцента), ипак даје неку пуноћу том лику и остварује солидну улогу, имајући у виду сценарио са којим мора да ради. Није она крива што је Силванин епски лик, од чијег се живота могу снимити три филма и написати три књиге, сведен на ово. Заиста сам задовољан како је деловала, с обзиром шта је све раније играла и како је глумила, претпостављам да ако човек не очекује скоро ништа онда не може ни бити разочаран, и то је ОК. Волео бих да кажем да су сви технички елементи одлични, већина њих и јесте, али нажалост, одређене лип-синк деонице су "Брус Ли на енглеском" и изгледају врло лоше и помало смешно.

Кад сам рекао да нажалост добри елементи не могу да надвладају лоше, ту сам пре свега мислио на сценарио који је полазна тачка сваког филма. Ја сам фрапиран да је овај филм писало четворо сценариста и да је на крају од свега испало ово (заправо, то је можда и разлог, с обзиром да се не зна ни ко пије ни ко плаћа). Већ сам поменуо да се 95% ствари приказаних у филму уопште није догодило, а то филм ових претензија и о овом човеку једноставно не може себи да приушти. Глума оних који треба да изнесу највећи терет је, најблаже речено, веома лоша, а не бих хтео да користим епитете које заиста заслужује. Милан Марић са Али Експреса (само је један Шваба) никад неће бити добар глумац, ма колико награда добио и ма колико га машинерија гурала. Ово, истина, није ни изблиза његова најгора улога, има и неких добрих, па и потресних момената, али заиста не знам чиме су се водили при избору глумца (наслућујем, али боље је у то не улазити). Ако је поента била наћи неког ко физички најмање подсећа на Тому, онда је ово чист погодак, човек је Тома колико сам ја Грегори Пек, и није у питању само "смешан нос, носина права, ко црево којим се полива трава". Целокупно понашање, глас који ни у једном тренутку не подсећа на испијеног (па чак ни одраслог) човека, уморног од живота и кафана, чињеница да је пред смрт без иједне седе власи, да не хода нити се понаша као човек без два бубрега и још гомиле органа, акценат који у истом дискурсу, а понекад и у истој реченици пређе трасу Зајечар - Београд - Прекопчелица, при чему је за јужњачки дијалект наводно довољно двапут се фрљнути Ђоша-Тика стајл и све пет. Није. Морало је то много боље. 

Петар Бенчина је заиста скандалозно лош, његови покушаји да делује потресено, напаћено, а поготово опасно, су промашени на неколико нивоа. Мало се повади после при крају, али касно је, дефинитивно му је дато исувише простора који не може адекватно да попуни. Сања Марковић као Томина последња жена је једнодимензионална, али то је опет до сценарија, не може се сваљивати кривица на њу. Андрија Кузмановић је солидан и помало смешан са стомачином (претпостављам да је то била и идеја), Милена Радуловић се појави на десет минута, покаже сисе и оде (не може без секса код Бјелогрлића, па то ти је), и то је упечатљивије од њене глуме, али не могу да кажем да је била лоша у те две сцене које је имала обучена. Паулина Манов је персонификована патетика преко сваке мере, што ме доводи до следеће ствари која, за мој грош, у овом филму никако не ваља. Неке јако озбиљне прилике су пропуштене да се поентира драмским ефектом и потресним сценама зарад јефтиног скупљања поена код масе и то је класични Бјелогрлићев зицер којег се ни у једном филму не одриче. Бирање прволопташких и зицер решења уместо оних најбољих, што се најбоље огледа у измишљеним деловима приче на које ћу се осврнути касније. Уместо ред меса - ред сланине, овде имамо ред мелодраме - ред патетике, што заиста не чуди имајући у виду да је Жељко Јоксимовић битно умешан у овај филм као аутор музике, али и продуцент. Подилажење масама због пара је увек било Бјелогрлићев трејдмарк и тога се ни овај пут није одрекао, штавише, држао се тога као пијан плота. Још једно клише решење за којим посежу аутори безмудаши је накрцати двадесет познатих ликова у пар сцена да кажу по једну реченицу, само да би људи могли да кажу "е, ево, знам и њега" и "а, значи, тако је то било". Тако имамо и Тозовца и Цунета (Циле Илић, за Бога милога) и Зорана Калезића, и Чолу и Зорана Радмиловића (извођача глумачких радова, вероватно само још моја покојна баба не зна за ту његову синтагму), Лепу Лукић са десет псовки у две реченице (сигуран сам да су ти људи, као и сви други, псовали и да псују, али то се ради са стилом, а не овако, чисто да би било ту), Даворина Поповића, Кемала Монтена и друге. Што кажу млади, веома апријатно. Ах, да, да не заборавим и богатог Радмила Арменулића који краде срећу Томи и Силвани. Треба поменути и да сценарио туче гледаоца у главу југопатофилским наративом и форсира "тко нас завади" причу, али и то треба разумети, треба похарати благајне и у суседним државама.

Ја сам свестан да Бјелогрлић припада оној групи људи за коју реалност није брига на коју се треба обазирати, али оволико необазирање на реалност при снимању филма о особама које читав регион обожава је заиста превише. Најсмехотресније од свега ми је било колико сви до једног инсистирају како је уложено неколико година у темељно истраживање свих ликова и дешавања, како редитељима и Јоксимовићу ништа није промакло, како малтене није било потребно причати са живим сведоцима, јер им је све већ било сервирано и да су могли само да се препусте раду на филму. Ја се сада нећу освртати на ситне ствари (попут оне да Томин отац Душан никад није носио бркове), већ ћу покушати да скренем пажњу само на огромне неистине на којима је заснована цела поставка филма. Бавићу се само лако проверљивим чињеницама, за које је довољан Гугл. Сада је вероватно већ потребно упозорење да надаље следе нешто већи СПОЈЛЕРИ:

- Тома и Силвана су увек имали братско-сестрински однос и никад нису били ни близу романсе. Она га је те 1958. године видела како спава на клупи у близини лесковачке кафане, почели су разговор, сажалила се и препоручила га је да нешто отпева, он је није чекао спреман да се наметне, већ је све то било стидљиво и неупадљиво. Такође, песма "О, циганко моја" још није била ни близу настанка у то време. 
- Силвана се за Радмила Арменулића удала већ 1961. године, дакле само три године након упознавања са Томом, и он није био никакав богаташ који јој је проширио хоризонте и дао прилику да оствари снове науштрб праве среће, већ јесте била срећна са њим. Ако су аутори хтели да пишу о проблемима које је имала, могли су да убаце чињеницу да јој није било дозвољено да дође у родитељску кућу због тог брака, и да је у њу ушла тек за очеву сахрану. Али, претпостављам да то не одговара причи која се форсира.
- Исправно се помиње филм "Горки пиринач" (1949) Ђузепеа де Сантиса, међутим глумица по којој је Зилха узела уметничко име се зове Силвана Мангано, а не Мањано. Дакле, темељни истраживачи ликова, Силвана је Мангано, а Ана је Мањани, чисто да знате. 
- О Силвани је још могло бити додато да је после прве саобраћајке коју је имала, пет година пре смрти, постала јако уплашена, да је практично била склоњена са националне телевизије после инцидента на снимању Новогодишњег програма, да јој је Баба Ванга прорекла смрт. Притом, она није на почетку била ни изблиза велико име као што се инсинуира, требало је да изда десетак сингл плоча до првог правог хита "Над извором врба се наднела" браће Бајић (изашао 1968, када је и Тома већ увелико почео да издаје сингл плоче). Код песме "Шта ће ми живот" се такође инсинуира љубав између њих двоје и некаква посвета, а заправо је Тома Силвани великодушно уступио песму након што је рекла да "ће се убити" ако јој је не да. Заправо, она је део сингл плоче коју је Тома комплетно урадио за Силвану, са песмама "Кишо, кишо, тихо падај", "Срећо моја" и "Ја немам права никога да волим" (1969, таман за снимање "Љубави на сеоски начин").
- Невероватан и нескривени несклад између година изласка песама и времена њиховог појављивања у филму. Само један пример је песма "Свирајте ноћас само за њу" коју аутори желе непосредно да повежу са Силванином смрћу иако је настала чак осам година после ње. Не кажем, можда је она жена из песме, али манипулација у коју филм жели да нас увуче је бесрамна. Слично важи и за песму "Одлази, одлази" која се повезује са Силванином удајом. 
- Лепа Лукић и песма "Срце је моје виолина" скоро 15 година пре изласка, јер је "Од извора два путића" тако некул. Бјела је, упркос упозорењу Лепе, наводно то урадио "за своју душу". Важи. Тозовчеве песме су исто потпуно у нескладу са годинама изласка, али то је ваљда та слобода.

- Целокупна прича око Љиљане је тешка лаж. Не само што је доктор потпуно измишљен лик (Томина жена је сада рекла да је постојао доктор Рус који га је пратио на турнејама и да је заправо он умро од рака), него је и песма "За Љиљану" настала једно седам-осам година раније, а не зна се тачно коме је посвећена (једна од прича помиње Љиљану Благојевић која се Томи допала на снимању серије "Докторка на селу" за коју је радио и музику). Дакле, ја све разумем, и емоције, и сузе, и потресну причу, али кад је све то засновано на неистинама, онда и те како губи на вредности. Поготово кад је све то изузетно лако проверити. Дакле, све те сцене су очигледно средство за манипулацију публике и ја то не могу да подржим, без обзира на то што су заиста упечатљиве.
- Циганчица Рушка која се потенцира као некаква прва љубав је продавачица цвећа по кафанама коју је Тома знао са тезги и којој је више пута после наступа дао цео хонорар. Дакле, он је јесте волео, али ни близу тако како филм покушава да прикаже, скоро као неку фантазију. Смејурија. 

                                                                                   ***

Могао бих овако још доста дуго, али нема потребе. Ово је сасвим довољно за схватити да је једно уметничка слобода, а друго чист фалсификат који се тиче личности које су сви са разлогом обожавали и још увек их обожавају. Оно што је ван мог поимања, иако знам како ствари функционишу, и знам да је у питању тренутно најјачи клан, са глумцима који су као једно друштво ("Монтевидео" и "Сенке над Балканом" кружок), је како се не појави нико да укаже на бар неку лошу ствар. Сви су одушевљени, сви су плакали, сви су ван себе, најбољи филм од распада СФРЈ, најбољи филм шест држава и две покрајине, најбољи филм ван енглеског говорног подручја...наставите низ. Да ли је неопходно да га хвали баш и Патријарх? Колико сам испратио, једини који су имали и нешто негативно да кажу јесу сам Радмило Арменулић, кога су оцрнили на правди Бога, и Искра Брајовић, која је рекла да је филм снимљен тако да је могао бити и о Пери Перићу, те да би много боље било да је Тома добио само посвету на крају него овај филм, јер још постоје толики људи који га се живо сећају. Ето, рекла је једном реченицом све оно што сам ја развукао на малтене читав текст. Разумем да овој новокомпонованој глумачкој "не можеш да седиш са нама" елити популарности никад није доста, али заиста не видим потребу за толико насилним маркетингом. Разумем и да се комерцијални аспект и не скрива, али што је много, много је. Баш се претерује.

Шта, дакле, овом филму фали? Пре свега бољи сценарио, а са њим дубине и комплексности. Кад су у питању личности попут Томе и Силване не може се посезати за једноставним, клишеираним решењима право из сапунских опера на која ће се примити маса коју мрзи да размишља. Тако раде аутори са меканим мудима, а ово двоје то нису заслужили. Превише је плитко, без задирања у дубину ликова, без суштине онога што их је чинило онаквима какви јесу, не траже се дубљи разлози за тугу, спавање на клупама и пискарање на салветама, већ је све сведено на површину, једна наводна несрећна љубав која је породила све остале муке и то је то. Бјела би хтео да општи а да му не уђе, да прикаже од свега помало, али без одговора шта, како и зашто, већ само јефтина патетика у лопатама, која изгледа и јесте довољна за овдашње гледаоце. Међутим, осим очигледних, основних ствари које сам већ навео, филму, а и Томином лику, недостаје топлине којом је он све освајао и због које су га сви волели. Није овај фејк Марић баш толико грозан колико се можда чини на почетку мог текста, али се из авиона види да он није човек који је прошао сито и решето и који може да се повеже са муком обичног човека. А Тома не да је умео, него се чини да је сваку муку сваког човека одживео и одболовао. Е, тога нема ни у траговима.

Наравно, ја све ово причам у празно, јер је 700 хиљада људи који су гледали филм рекло своје. Оцена на ИМДБ-у је далеко од релевантног фактора, али сама чињеница да је "Тома" тренутно оцењен боље од "Кума" довољно говори до које мере се овај народ примио. А однос екипе филма према тој истој публици је благо речено срамотан и сва бахатост долази до пуног изражаја код ове приче око процурелих линкова. Пази, молим те, три године затвора за шеровање, као да је у питању капитално дело светске кинематографије које успут одговара ко је убио Кенедија, ко је саградио пирамиде и шта је право значење "Одисеје у свемиру 2001". Толики бољи филмови су процурели, па нико није дизао џеву и таласао, али ето, кад тајкунима дирнеш у паре, дирнуо си у осиње гнездо. За то време поједини газе на пешачком прелазу и ником ништа. Но, то је већ посебна тема. Завршио бих констатацијом да је овај филм могао да буде значајно бољи и штета што није. За мој грош, требало је да буде другачије осмишљен и да се фокусира на друге ствари, али ко мене пита. Сад ће да наступи "Волели сте филм, обожаваћете серију" помама и ићи ћемо испочетка. Најгоре је то што су сви гистро сигурни да би се Томи овај филм свидео. Ја, пак, нисам тако сигуран, мислим да би одмахнуо руком у фазону "Само се ви, децо, играјте" и наточио још једну љуту. Како било да било, Силвана и Тома заслужују све најбоље, а то значи боље од овога. Ипак, примарна сврха филма је испуњена имајући у виду поменуте бројке. Вук је сит и овце су на броју. 

А да ли би били задовољни један човек и једна жена којих нема међу нама већ тридесет, односно четрдесет пет година? То не можемо знати, а очигледно није ни превише битно.

ОЦЕНА: 2+/3-













петак, 09. април 2021.

Неда Спасојевић - глумица са тајном

Тешко је објаснити како неко за чијег вакта нисам ни био жив може да ми буде апсолутно омиљена домаћа глумица (уз Оливеру Марковић), а још теже схватити како се формира мишљење и укус везано за неког ко је пре свега нераскидиво везан за позориште, а да притом готово ништа од глумачких бравура на сцени није сачувано. То се може објаснити чињеницом да су сачуване готово све телевизијске драме и филмови у којима је глумила, а којих није било мало - чак и до снимака који спадају у раритетне се може доћи ако их довољно дуго тражите и довољно предано се бавите тиме. Неда Спасојевић је умела да се увуче публици под кожу и да јој пружи савршене портрете најразличитијих карактера, толико дубоко зашавши у њихову суштину да вероватно тога често ни сама није била потпуно свесна. Због тога је назвати је глумицом са тајном апсолутно прикладно за наслов овог текста, иако ми то није првом пало на памет, с обзиром да се тако звала и изложба фотографија у Музеју позоришне уметности Србије од пре неколико година - једноставно, никоме тај наслов није више пристајао од ње, а та недокучивост је била значајан део њеног глумачког карактера. Преосетљивост у приватном животу је уткала у животе својих хероина и креирала незаборавне ликове и на даскама и на телевизији и на филму. Свакако да је и прерана смрт допринела мистици која је окружује, али она је током нешто више од петнаест година свог глумачког живота толико доминирала у свим поменутим сферама да је безбедно рећи да нико није постигао више за краће време. Покушаћу да образложим ту смелу тврдњу што боље могу кроз податке који су доступни, а којих нажалост нема толико много. 

Неда је рођена десет дана по бомбардовању Београда почетком Другог светског рата на овим просторима, што ће рећи, за оне којима слабо иде математика, 16. априла 1941. године. Њен отац, Милорад Спасојевић, Црногорац по рођењу, такође је био глумац, а глумом је почео да се бави 1928. у Врњачкој Бањи под управом Душана Животића. Од 1930. године је био члан многих путујућих позоришта, а средином тридесетих неколико година је провео у Народном позоришту у Нишу. Током рата је радио као чиновник архива Народне библиотеке у Београду, а од ослобођења Југославије је током 20 година радио у великом броју позоришта у дванаест градова, успевши да буде и оснивач послератних позоришта у Вршцу и Ужицу. Један је од ретких који је драматизовао и изводио "Горски вијенац", који је на сцени одиграо преко две хиљаде пута, а чувене су биле и његове шетње Калемегданом током којих је наизуст изговарао читав текст тог дела. Недина мајка Хилда Лермер из Беча (касније Јелена Спасојевић) била је позоришна кројачица, тако да је Неда од малих ногу била нераскидиво везана за позориште. Природа очевог посла нагнала ју је да готово сваку школску годину проводи у различитом граду. Похађала је и музичку школу "Јосип Славенски" и посебно волела да свира Моцарта, говорећи да је "његова музика за њу била као пролеће, као младост и испуњавала је радошћу". Некако је после свега било нормално и очекивано да покуша да упише глуму после средње школе, међутим, те 1960. године, то није успела да учини. 
Том приликом, отац је саветује: "Хоћеш да будеш глумица? Дођи у Титоград и буди глумица!". Одлази тамо и први пут ступа на сцену 23. марта 1961. године као Дијана сирота Диклица у "Дубровачкој враголији" Марина Држића. После тога игра још улогу Азре у представи "Ехо шездесете". Једну сезону потом игра у зрењанинском позоришту у четири представе, где је најпознатији лик била Даница у Нушићевој "Ожалошћеној породици". Потом други пут покушава на академији и бива примљена. На истој класи (коју је примио Арса Јовановић, а водила још три различита професора) су били и Срба Милин, Душица Жегарац, двојица трагично погинулих, Слободан Бобиша Ђурић и Душан Ђурић Ђуша, Снежана Никшић, недавно преминули Зафир Хаџиманов, Миливоје Даскаловић и други. По речима њеног професора Предрага Бајчетића, након што је први пут нису примили, она га је после испита сачекала и питала зашто није примљена, саслушавши стрпљиво његове одговоре, да би се после две године појавила потпуно спремна и била веома запажена на другом пријемном испиту. Ипак, по њему се комплетни преображај десио на другој години студија када је њен раскошни таленат дошао до пуног изражаја. 

Слично звучи и сећање Србољуба Милина који је посведочио да је из глуме увек била најбоља на класи, а да је Бајчетић после испита из глуме на трећој години изјавио како му је због ње жао што не постоји оцена 11, па су због њене десетке он и Ђурић морали да добију "само" 9. Милош Жутић се у емисији "ТВ сцена" из 1992. године присећа крика који је Неда испустила на једној од испитних вежби, говорећи да је сличан чуо само на неком документарном снимку и да га је изговорила (ако се тако може рећи) мајка војника кога су полагали у земљу. То су били ти моменти, неки суздржани, неки отворени, у којима се могла видети та њена карактеристична, после ње никада досегнута, емоција и ретко дохватљива осетљивост.
Управо после поменуте треће године упутила се у Савремено позориште (садашње Београдско драмско) и нису је примили, али Атеље 212 и Мира Траиловић нису направили исту грешку. Почела је као стипендиста тог позоришта, а 1966. године је дипломирала улогом Клеопатре. Исте године, добија и награду на пулском фестивалу за дебитантску улогу у филмском омнибусу "Време љубави", тачније делу истог који се зове "Пут". Играла је слабу и болешљиву девојку коју брат покушава да уда на вашару, а партнери су јој били Беким Фехмиу и Јован Јанићијевић - Јанаћко. Ипак, вреди истаћи да се пред камером први пут појавила у филму "Издајник" Кокана Ракоњца, те да је била и непотписана као девојка у колони у филму "Проверено нема мина", руској копродукцији код Здравка Велимировића. Изјављује како воли филм, али се у позоришту осећа сигурније. Постојала је идеја да се пресели у Мостар, међутим стипендија Атељеа ју је везивала за Београд. У том позоришту је као део ансамбла провела тек неколико година, за кратко време да апсолутно обележи више култних представа, а поменућу само неке.

Играла је Машу у Чеховљевом "Галебу" (њега је једном приликом истакла и као омиљеног драмског писца), краљицу Розамунду у једној (нажалост, неснимљеној) верзији "Краља Ибија" након што је Татјана Бељакова прешла у Загреб, Касандру у Еурипидовим "Тројанкама", Људмилу у "Марији" Исака Бабеља, Јулију у "Деликатној равнотежи" Едварда Олбија (око те улоге је била веома самокритична. "У ту улогу (жене која не налази себе у четири брака) сам ушла без нарочитог искуства и доста смело, али сам направила једну грешку која је открила моју глумачку младост, дилетантизам и аматеризам. Улога је имала хистерични напад који сам доста буквално решила. Не решава се све емоцијом, а можда сам све могла и на други начин и много бих добила"), била је на левом крилу у представи "Кафаница, судница, лудница" Бране Црнчевића, Флоренс Најтингејл у "Раном јутру" Едварда Бонда, Лили у "Виктор или деца на власти", а била је и у представама "Та усамљена животиња" Маргерит Дира и "Радо иде Србин у војнике" Боре Ћосића. Но, свакако се посебно место у позоришној каријери Неде Спасојевић мора оставити за "Електру 69" Данила Киша.

Критичар је записао "Њена Електра била је дивље створење, заслепљено мржњом и избезумљеном жељом за осветом, створење које је дошло из оног времена из кога су велики трагичари цивилизоване и углађене Атине узимали грађу за своје драме“. За ту улогу је добила Стеријину награду, награду публике (на Стеријином позорју) и награду Трибине младих. Иако је већ раније демонстрирала велики квалитет и капацитет за све врсте улога, ова је катапултира у орбиту и истиче као велику трагеткињу не само савременог доба (Мира Бањац ће на њеној комеморацији рећи да је она "најнежнија трагеткиња наше сцене"). Одушевљено се говорило како су се, у тренуцима кад Електра над Егистовим лешом куне небо, свет, своју људску природу, у њеној глуми преплитали чудно сладострашће, извитоперена нежност и бескрајна пометеност душе која је изгубила сваки разлог за постојање, те је пред очима публике пластично оживела Електрина несрећа. Често је (и на сцени и на телевизији) стајала раме уз раме са тада већ формираним, огромним глумицама попут Ксеније Јовановић и Љиљане Крстић и била им потпуно равноправна. Ксенија ће за Неду рећи да је била "само себи слична" и да нико никада није пришао њеном стилу глуме.
Ни остали "фронтови" нису трпели, од половине шездесетих постаје једно од најмаркантнијих лица наше глумачке сцене, те редовно снима филмове, а на телевизији снима и по неколико драма годишње, доказујући се у различитим жанровима. Кроз каријеру је имала неколико победничких партнерстава, попут оних са Мишом Јанкетићем, Цицом Перовићем, Борисом Дворником и Гагом Николићем. Што се филма у том периоду тиче, треба поменути Лилицу код Жике Павловића у "Кад будем мртав и бео", те жену шумара (Дворника) у "Догађају" Ватрослава Мимице (Диплома на Филмским сусретима у Нишу) и "Јутро" Пурише Ђорђевића. Како сам рекао, у ТВ драмама је заслужено постала једно од најистакнутијих лица, те се у том сегменту треба сетити и лаких прича попут "Љубавни је цео свет" (са Гагом), "Сквер" (са Цицом), "Кафанице на углу" (са Виктором Старчићем и Пером Краљем) и поготово "Господина Фоке" (поново са Слободаном Перовићем), за ког је на фестивалу у Монте Карлу освојила "Златну нимфу" званично поставши најбоља телевизијска глумица Европе, тако и за озбиљне приче попут "Обичне вечери", "Снахе" (са Љиљом Крстић и Гагом Николићем), "Дарова моје рођаке Марије" по Момчилу Настасијевићу у режији Ђорђа Кадијевића, те фантастичног, феноменалног "Бекства" по Булгакову у Шополиној режији, где је у читавом ансамблу глумачких громада, уз директног партнера Стева Жигона, невероватно надахнуто дочарала злосрећну јунакињу Серафиму Корзухину. 

У "Господину Фоки" је одушевила као самица која покушава да се приближи свом комшији који јој то не да. Председник жирија фестивала који јој је доделио награду, Пјер-Еме Тушар, ректор Академије за позоришну уметност у Паризу, изјавио је да је "Неда Спасојевић у улози девојке пуна живота и шарма. Она игра са постојаном природношћу и то у ситуацијама које се не могу сматрати увек природним". Један од чланова жирија је изјавио да је "врло задовољан што је Неда Спасојевић проглашена за најбољу глумицу. Она је врло шармантна. То је млада глумица великих способности и изражајних могућности". Један страни новинар је, пак, забележио : "Ни скромније девојке, ни срећније глумице". "Фока" и до данас остаје један од телевизијских бисера са ових простора.
Како се да приметити, Недина каријера се у том тренутку већ озбиљно залауфала, а то је за њу био само почетак. Ако постоји декада коју је неки домаћи глумац обележио, то је она учинила са седамдесетим годинама прошлог века. Просто је са ове дистанце мало језиво колико је доминантна била у тој деценији, готово као да је знала да неће много потрајати у наредној.

Седамдесете је на филму започела са два македонска наслова, "Жеђ" Димитрија Османлија (Велика повеља на Филмским сусретима у Нишу) о тешком животу сиромашних сељака без воде и "Македонски део пакла" Ватрослава Мимице о ужасима бугарске окупације. Две године је имала статус слободног уметника док није, као првакиња драме, прешла у Народно позориште 1973. године. 1971. године је са Радетом Марковићем играла у представи "Тераса" за коју је добила другу Стеријину награду. Истицала је да је улогу Олге, жене оболеле од рака коју сви напуштају, добила у правом тренутку. Раде Марковић ју је описао као неупоредиву, апсолутну глумицу, истакавши важност њених очију на сцени (он је са њом такође био на сцени и у "Обломову"). Сви су описивали њену способност да разуме лик и ван улоге, те се одушевљавали чињеницом да је без речи од прве сцене говорила много о својим ликовима, а о последњој сцени у којој потпуно гола одлази у дубину сцене и нестаје у мраку (буквално и метафорично) се и данас говори у позоришним круговима. Играла је у "Злочину и казни" ЈДП-а са Мишом Јанкетићем у улози Раскољникова. Те године је на филму играла ширим масама можда најпознатију Мирну у филму "Валтер брани Сарајево" и Славицу у филму "Трагови црне девојке" где је савршено играла периферијску проститутку која психички излуђује Бориса Дворника (и за то добила Сребрну арену у Пули, те Велику повељу у Нишу). На телевизији је блистала у Камијевом "Неспоразуму" са Миром Ступицом и Бором Тодоровићем. Убрзо потом је стигла и Шоова "Кандида" за коју је такође добила изванредне критике. Седамдесет треће је забележила и врхунске улоге на телевизији у две "судске" драме, "Милојева смрт" и "Суђење Бертолду Брехту", али је те године остварила и своју најзначајнију улогу, поставши мајка. Са сликаром Банетом Минићем, једним од оснивача Скадарлије као уметничке четврти, је добила ћерку Исидору. О томе шта јој је значила улога мајке, рекла је:
"Улога мајке ми је помогла да будем оно што у ствари јесам. Да би се нашао смисао живота после тридесете, потребно је много више снаге, поготово ако жена не доживи материнство. Све изван тога је мање природно, и стога тражи већи напор. То ми је само помогло да постанем комплетна личност. И да пре свега једноставније посматрам ствари око себе, да брже и одлучније решавам своје проблеме, тешкоће, недоумице".

За улогу Хасанагинице у драми Љубомира Симовића добија годишњу награду Народног позоришта, као и награду Вечерњег листа на Стеријином позорју. Они преостали који су имали прилике да је виде, и данас, преко 45 година касније, одушевљени су њеном изведбом, нарочито сценом смрти над дечијом колевком коју је одиграла са невероватном мирноћом. Од значајнијих улога у овом позоришту се још издвајају Ташана Боре Станковића, Марион у "Дантоновој смрти", Мелита у "Леди", Ибзенова Хилда у "Градитељу Солнесу" и друге. У то доба снима и једну од мојих омиљених драма "Реквијем за тешкаша" у којој, иако је претежно мушка, лако успева да нађе своје место као социјална радница која помаже Батином "Брду" Меклинтоку. Снимала је и код уобичајено провокативног Матјажа Клопчича у Словенији (филм "Страх"), а потом одличну драму "Љубичице" Миленка Маричића и сјајни, кроненберговски хорор филм Влатка Гилића "Кичма" (по ко зна који пут) са Драганом Николићем. Са њим се поново сусрела и у драми "У бањи једног лета" где су још били Јелена Жигон, Миодраг Радовановић и многи други, а прву улогу имала Риалда Кадрић. Можда најупечатљивија позоришна улога друге половине седамдесетих је била Краљица у Шекспировом "Ричарду Другом" са којом је одушевила на Дубровачким летњим играма. Играла је у пољско-југословенској филмској копродукцији "Мирис земље", као и у "Двобоју за јужну пругу" Здравка Велимировића где је била у улози монахиње. Најпознатија телевизијска улога другог дела каријере јој је ипак била она у драми "Маска" Милоша Црњанског где је тумачила Генералицу која за време бала, у понору свог промискуитета, чини низ понижења своје личности настојећи да сачува младост која јој измиче. Олга Божичковић је у критици написала "Гледати Неду Спасојевић као Генералицу значи имати пред собом доказ за тврдњу оних који кажу да има много глумаца, али међу њима мало истинских уметника". Томе у прилог говори и чињеница да су многе њене колеге, али и људи из света филма и телевизије, често знали да кажу за одређене улоге "Е, ово би само Неда могла да одигра". Заиста је и било тако јер без сумње није постојао нико сличан њој. 

Феликс Пашић је говорио да је оно што је спајало њену приватну личност са великим ликовима драмске литературе спремност и способност за жртвовање. "Зато је и могла са толико сугестивне снаге и осећајности да стане иза сваке од својих племенитих, несрећних, повређених, крхких или дивљих жена, било какав да је њихов судбоносни избор. Чак и кад им је смрт била судбина, пркосила јој је, не само својим крупним и чистим очима, већ чврстим ставом особе која ударце прима храбро, колико год свесна да одбране нема" - записао је он једном приликом. Њени савременици сведоче да је била "уметник посебног сензибилитета, личност природне отмености, са поетским зрачењем и изразитим ликом, глумица која је знала да зароби време и овлада њиме". Њен велики дар је био у томе што је била подједнако упечатљива и у класичним драмским делима, и у модерном репертоару и у комедијама. Била је способна да оствари глумачке бравуре не излазећи из оквира колективне игре. Њена величина се огледа и у томе што је за релативно кратко време и на даскама и на телевизији и на филму учествовала у стварању култних остварења и то на такав начин да се то никад не може заборавити. Иако је несумњиво била вансеријска глумица и посебна појава, успевала је да остане скромна. О свом занату је знала да каже "Глума не може да се научи, али има времена да се усвоје неке техничке ствари, да човек размишља о себи, да се мало бави својим гласом, да накупи неко знање, али и да међу колегама покаже незнање, па да га други исправе". Кад би јој се десио неки глумачки пораз, није очајавала, јер ју је, по њеним речима, живот натерао да разликује важно од неважног. "Посао је важан, али има значајнијих ствари због којих човек може да 'прегори' неке пропусте у њему".
И заиста, увек је пре свега била мајка па тек онда глумица, иако је редовно глумила до самог краја. Појавила се у серији "Осма офанзива" као Ружа Старчевић, имала малу, еротски набијену улогу у "Јовани Лукиној" Живка Николића (нешто ми говори да бисмо је и чешће гледали код овог редитеља, само да је дуже поживела), те у филму "Изгубљени завичај" Анта Бабаје.

Са опаком болешћу се, по речима њене породице, борила лавовски две године и у борбу улагала невероватну снагу и енергију. У години своје смрти, одиграла је позоришну сезону до краја и напустила овај свет отприлике месец дана касније. Последњу малу филмску улогу одиграла је, већ прилично болесна, у филму "Бановић Страхиња", а њен стари партнер Драган Николић се присетио последњег пута са њом кад су се враћали авионом са снимања и кад је запазио да она чита медицински журнал о својој болести. Осетивши шта је помислио, она му је само рекла "Непријатеља треба упознати да би са њим могао да се бориш". Борила се, но нажалост није успела, а последња улога коју је одиграла била је Марија у ТВ драми "Смрт пуковника Кузмановића" где је блистала као увела старија девојка прокоцкане младости коју је одиграла тако потресно (очигледно имајући у виду сопствено стање) да је то остало у сећању свих присутних, а редитељ Миленко Маричић је после једне посебно емотивне сцене накратко прекинуо снимање да би се прибрао и наставио да ради. Крај се већ јасно ближио, јер је и колегиници Тањи Лукјановој, која је одушевљено позвала телефоном после премијере драме да јој честита, рекла да се лоше осећа и да је живот којешта, а месец дана после тога је и отишла са овога света. Имала је осећај да није довољно урадила, Муцију Драшкићу је чак рекла да у позоришту није урадила готово ништа што је хтела, али то је сигурно њено разочарење ситуацијом говорило из ње, јер по мени оно што је урадила за мање од 20 година професионалног рада је више него што већина глумица после ње учини за читав радни век. Оно што је она за то кратко време оставила у наслеђе је апсолутно неупоредиво са радним биографијама свих глумица заједно које сада имају година колико она кад је умрла (па и многих старијих). Несебично је пружала себе и то је публика знала да осети.

За крај треба рећи да се њена глумачка наследница апсолутно не назире и да је за нашег живота сигурно неће ни бити. Предраг Бајчетић то потцртава уврстивши је међу пет најбољих глумица наше позоришне сцене свих времена уз Велу Нигринову, Софију Ђорђевић, Жанку Стокић и Миру Ступицу. Сво поштовање Исидори Минић, против које немам апсолутно ништа и коју ценим (за разлику од већине модерних глумица), нарочито након што сам је гледао у представи "Анђела" (за више нисам имао прилике, нажалост), а допала ми се и у краткој сцени у "Точковима", али њен телевизијски и филмски рад је прилично мршав у односу на мајку. Потпуно је другачији тип глумице и драго ми је да видим да је остварена позоришна глумица (судбина је хтела да такође, као и њена мајка, добије Стеријину награду за улогу Електре), али причати о њеном глумачком квалитету наспрам Нединог је доста незахвално. Она је и рекла, сасвим поштено, у једном интервјуу да је глума њене мајке њој недостижна и због тога заслужује још веће поштовање. Неда је говорила како верује у рад и надградњу, али и у то да се уметник рађа. "Без оног зрачка светлости који се рађа, траје и остаје док се сам живот не угаси - нема уметности, бар не оне праве, велике". Е, тај трачак фали данашњим глумицама, углавном запосленим преко очева, мајки, тетака, стричева, кумова и деверичића. Неда је, уз Зорицу Шумадинац, Гордану Косановић и још неке прерано отишле грације, представљала глумачку снагу која се није у потпуности реализовала и остаје велика жал што нисмо имали прилике да је гледамо у још зрелијим годинама, могу само да замислим све улоге које су је чекале и сву публику која би њоме била одушевљена. Ипак, надам се да је овај текст успео да покаже колико је велика била упркос веома кратком животу и још краћој каријери. Представа, нажалост, нема у оптицају, али ту су филмови и ТВ драме који нам омогућавају да се одушевљавамо и патимо за прошлим временима у којима су уметници заиста заслуживали да се назову тим именом.

Кад се све сабере, Неда је остварила 34 позоришне, 41 телевизијску и 19 филмских улога, као и улоге у преко сто радио драма.  Две године је радила и као водитељ дечје емисије "Хајде да растемо". Сложићете се, није лоше за двадесетак година рада. Неда је још увек свакако врло жива у сећањима своје породице, колега и бројних савременика, поклоника уметности, али њено име не носе ниједна глумачка награда, ниједна сцена нити позориште. Једино је ту име улице на Бежанијској коси у Београду, чиме јој се њен родни град, почетком деведесетих година прошлог века, скромно одужио. Она приватно није била заражена својом професијом и, по сопственом признању, осећала се глумицом тек кад се укључи камера или подигне завеса, напоменувши да би могла "сутра" да престане да се бави глумом и буде оно што јесте. А каква је глумица била, то сам се већ потрудио да испричам, а знају и они који су је гледали, нарочито у позоришту. Често се издвајала по јачини и у великим ансамблима и дешавало се да чак и у представи која добије лошу критику буде подвучена као светла тачка. Публика ју је необично волела, као што воли сваког ко се тако несебично даје шта год да игра. Говорила је: 
"Свесна сам да се посао којим се бавим не може радити анонимно. Упркос томе, не желим никакву љубав са публиком на силу. Не бих могла да живим у уверењу да сам нешто постигла разноразним ефектима који немају никакве везе са оним што пружам као глумица". 

Сигурно је да се љубав са публиком није десила на силу. Глумици као што је Неда Спасојевић није била потребна маркетинг машинерија, непрестано медијско спиновање и наручени бурек текстови о некаквом квалитету који виде само они који их за паре пишу. Она је на сцени и пред камером дисала своје улоге и из себе извлачила оно најдубље да би пружила највише што може. Можда није била лепотица светског ранга, али мислим да без претеривања може да се упореди са Гретом Гарбо кад је у питању тај сирови, разоружавајући магнетизам којим је била способна да веже гледаоца и учини да гледа само њу. По томе докле је била спремна да иде да би одиграла најбољу могућу улогу бих је упоредио са Вивијен Ли (за коју је Елија Казан радећи са њом на "Трамвају званом жеља" изјавио да је била спремна да пузи по стаклу да би пружила праву изведбу - мада са тим вероватно има везе и чињеница да је била ментално болесна). У сваком случају, њен прерани одлазак је један од апсолутно највећих губитака које је доживела наша глумачка сцена која је лагано могла да се напаја са извора њеног талента бар још добрих тридесет година, а имајући у виду колико је успешно балансирала између телевизије, позоришта и филма, може се само наслутити колико би тек дала као глумица у зрелим годинама. Но, захваљујући свом огромном, немерљивом таленту, Неда на сву срећу није остала велико "шта ако" као што се деси са сваким ко оде тако млад. Напротив, она је огромном снагом свог глумачког бића успела нешто што се дешава само одабранима - да се оствари као велика глумица већ са четрдесет година. Нема много њих које то могу да кажу са покрићем, и са том проценом прерани одлазак нема никакве везе, он само додаје на оној неухватљивој тајновитости о којој сви причају кад се помене Неда Спасојевић. Материјала и књига о њој нема превише, треба добро загребати да би се до нечега дошло, али се надам да ће овај текст некога инспирисати да крене бар мало да истражује и чита. Једна од наших највећих глумица, о којој се данас веома мало прича, је то и те како заслужила.














уторак, 26. јануар 2021.

Водич кроз "Зону сумрака", камен темељац модерне научне фантастике и хорора (1959 - 1964)

Главни сценариста и аутор: Род Серлинг

Број епизода: 156 (138/25 18/50 минута)

Ако постоји иједна серија која је заувек и неповратно изменила историју телевизијског програма (онако како је то, на пример, учинио "Твин Пикс" тридесет година касније), онда то мора бити Си-Би-Есова "Зона сумрака" (The Twilight Zone). Ја ћу се овде бавити само епизодама у првих пет сезона, а не и остатком франшизе који су породиле. У питању је у сваком смислу антологијска серија (и по квалитету, а и по значењу појма "anthology series" - свака епизода за себе) после које апсолутно ништа није било исто. Све сезоне сем четврте су кратког формата, док су у поменутој епизоде дупло дуже. "Зона" је прва загазила у дотад неистражене територије фантастике, па и хорора на телевизији, доносећи приче које ће изродити све оне постулате та два жанра које ћемо касније узимати здраво за готово. Готово сви заплети и приче који се могу срести у научној фантастици током последњих пола века и мало више су потекли из пера Рода Серлинга и његових сарадника. Роботи, ванземаљци, живе лутке, двојници, паралелни универзуми, сусрети са оностраним, претерано живи снови и ноћне море, халуцинације, тоталитарна друштва и државе будућности, појединац у кафкијанском окружењу - све је то први пут виђено на телевизији у "Зони сумрака", те је и сам тај израз временом ушао у свакодневни говор да означи догађаје који делују невероватно, надреално или бизарно. Ликови су најчешће сасвим обични људи који се нађу усред необјашњивих ситуација или догађаја и њихове приче воде ка крају који често кулминира обртом који зна да носи и веома јаку поруку. Један од највећих квалитета серије је управо аспект неочекиваности који је са собом носила и повремене веома мрачне тенденције - ретко ћете у "Зони" видети потпуно срећан крај, а у посебно потресним епизодама ће се понекад показати да из страшне ситуације у којој се нашао главни лик нема излаза. Врло су ретке епизоде где Род Серлинг и компанија бирају лак излаз за ликове које пратимо и врло је интересантно замислити како су те изузетно иновативне епизоде тада деловале на телевизијску публику. Продукција је за тадашње услове сјајна - наравно, у складу са могућностима, не треба очекивати специјалне ефекте да се смрзнеш, али то никад није ни било главно оружје ове сјајне серије, већ прича, тј. сценарио и глума. Морам одмах напоменути да све епизоде појединачно нису савршене, далеко од тога (уосталом, читаћете у наставку, има и неких прилично слабих), али вам одговорно тврдим да су оне оцењене четворкама и петицама апсолутно благо телевизијског садржаја, квалитет недосегнут шездесет и кусур година, и да би многе од њих одлично функционисале и сада, а да је сама серија (без обзира на оне лошије сегменте) због квалитета сценарија, оригиналности, изузетног концепта, врхунских прича и неких изузетних глумачких креација генерално међу најбољим телевизијским серијама у историји. Наслеђе које је за собом оставила је огромно, не само по свему што је касније инспирисала (неколико различитих спин-офова, излете у друге уметности, многобројне омаже и пародије) него и због чињенице да је, у недостатку сталне глумачке поставе, афирмисала масу младих глумаца који су касније постали велике звезде. Уосталом, ова моја ода није неутемељена у реалности, с обзиром да је "Зона" на листи "Ролинг стоуна" 100 најбољих серија свих времена заузела седмо место, на почетку века "Тв водич" ју је сврстао на 26. место листе 50 најбољих серија, а била је и осма на листи најкултнијих серија. 2013. године, удружење писаца Америке ју је прогласило трећом најбоље написаном серијом у историји, а поменути "Тв водич" ју је прогласио четвртом најбољом драмском, другом најбољом научнофантастичном и петом најбољом серијом свих времена уопште. Опет кажем, неке епизоде могу деловати и прилично питомо са ове временске дистанце, али када се погледа и узме у обзир комплетан утицај и ефекат који су узроковале, не може се порећи да је у питању једна од највећих телевизијских серија икада снимљених. Она је била јако вољена и од публике и од критике, а ништа што је Род Серлинг касније написао не може се мерити са том популарношћу. Неколико глумаца се појављивало у више различитих улога кроз различите сезоне, драстичан пример је Бурџис Мередит који је остварио четири улоге и у свакој, наравно, бриљирао како само он уме. Уопште говорећи, ретко ко се у "Зони" глумачки обрукао.

Серлинг је већ био прилично истакнут телевизијски писац крајем педесетих, нарочито су били познати ТВ сценарији "Patterns" и "Requiem for a Heavyweight" (1962. године преточен у филм са Тонијем Квином, а 1974. у домаћу ТВ драму са Батом Живојиновићем у режији Саве Мрмака). Међутим, константне измене сценарија од продуцената и спонзора су га јако фрустрирале. После више година проблема, схватио је да би му серија са СФ сетингом и одредницама донела више слободе и опуштенији развој идеја, као и мање мешања са стране него догађаји утемељени у реалности. Прва пилот епизода коју је написао носи назив "The Time Element", авантура са путовањем кроз време снимљена 1957. године, о човеку који се нађе у Хонолулуу 1941. године и безуспешно покушава да упозори људе на долазећи напад на Перл Харбур. Сценарио је био одбијен, али га је после годину дана открио телевизијски продуцент Берт Гранет и инсистирао да се уради епизода као део серије "Desilu Playhouse". Овај пут је прича доживела велики успех, те је Серлинг био у могућности да почне рад на жељеној серији. Сага је коначно завршена 2. октобра 1959. када је емитована пилот епизода поменуте серије под називом "Where Is Everybody?", а затим и настављена сваког петка увече на CBS-у. 
Следе оцене свих епизода по хронолошком реду, уз кратке коментаре.

СЕЗОНА 1 (1959 - 60)

Музику за прву сезону је писао чувени Бернард Херман и то није уобичајена музичка тема која се највише доводи у везу са овом серијом. Током прве 32 епизоде, уводна нарација је гласила:

"There is a fifth dimension, beyond that which is known to man. It is a dimension as vast as space and as timeless as infinity. It is the middle ground between light and shadow, between science and superstition, and it lies between the pit of man's fears and the summit of his knowledge. This is the dimension of imagination. It is an area which we call The Twilight Zone."

Род Серлинг се у првој сезони (која је имала 36 епизода) није појављивао на екрану, већ је био наратор искључиво из офа, изузимајући последњу епизоду сезоне, што вероватно има везе и са самом причом, али о том потом. Идемо једну по једну причу и епизоду.

WHERE IS EVERYBODY? - Ерл Холиман игра човека у авијацијској униформи који се налази на прашњавом путу без сећања о томе ко је и како је тамо доспео. Солидна прича на тему "последњег човека" на одређеном месту (3,5/5).
ONE FOR THE ANGELS - Ед Вин игра уличног продавца играчака кога посећује озбиљни господин Смрт у лику Мареја Хамилтона и обавештава га да ће умрети те вечери у сну. Слаткоречиви продавац покушава да га превари, али овај му саопштава да ће неко други морати да га замени уколико покуша да се извуче, а избор пада на локалну девојчицу (3,5/5).
MR. DENTON ON DOOMSDAY - Један од мојих омиљених глумаца, Ден Дурија, игра Ала Дентона, некада најбржег револвераша града који је сад алкохоличар и предмет спрдње и који добија прилику да поврати некадашњу репутацију уз помоћ господина по имену Фејт и његовог напитка. Добро замишљено, али ипак сувише лагано. Игра и млади Мартин Ландау (3/5).
THE SIXTEEN-MILLIMETER SHRINE - Ида Лупино игра некадашњу велику глумачку звезду са нормадезмондовским комплексом која одбија да поверује да је њено време прошло и гради свој свет не желећи да прихвати реалност. Занимљиво је да је епизоду режирао Мичел Лајзен, а ту је и Мартин Балзам, који се појавио и у једној епизоди четврте сезоне, а између два појављивања успео да сними "Психо", "Доручак код Тифанија" (који ја презирем, али се сматра класиком) и "Рт страха" (3/5).
WALKING DISTANCE - Прва по мом мишљењу заиста велика епизода серије у којој се Гиг Јанг, притиснут бригама око посла, одједном нађе у ситуацији да посети свој родни град, да би одједном схватио да се вратио у детињство (5/5).
ESCAPE CLAUSE - Себични и злобни хипохондар (Дејвид Вејн) у страху од смрти продаје душу ђаволу у замену за бесмртност. Међутим, после краткотрајне радости, схвата да све веома брзо постаје досадно. Томас Гомез је супер-забаван у улози ђавола (3,5/5).
THE LONELY - У далекој будућности, робијаш служи казну на ненасељеном астероиду и добија женског робота потпуно људских карактеристика као дружбеницу. Џек Ворден и Џин Марш су одлични, епизода можда заслужује и већу оцену, но обрт је прилично очигледан (3,5/5).
TIME ENOUGH AT LAST - Бурџис Мередит је изврстан као банкарски службеник и књишки мољац на коме се сви, од жене до шефа, иживљавају, не дозвољавајући му да чита, за шта коначно добија довољно времена након што једини преживи нуклеарни удар. Апсолутно све што једна епизода треба да има, сјајна глума, феноменално мрачна атмосфера и ненадани крај (5/5).
PERCHANCE TO DREAM - Ричард Конте је одличан као злосрећни Едвард Хол, човек са озбиљним обољењем срца који долази код психијатра са причом да не сме да заспи, јер ће му фатална жена коју већ дуже време сања приредити стрес који неће моћи да преживи. Сјајна реализација без икакве дилеме, иако сам све већ очекивао, тада је било ново и феноменално (4/5).
JUDGMENT NIGHT - Усред рата, 1942. године, човек из Немачке се не сећа како је доспео на британски брод који плови за Њујорк, али има изузетно злокобан осећај да ће исти бити потопљен, чак зна и неке детаље везане за догађај. Добро, неизвесно и напето, нема шта. Епизода "Бели медвед" из серије "Црно огледало" је инспирисана управо овом  (3,5/5).
AND WHEN THE SKY WAS OPENED - Род Тејлор апсолутно блиста у причи о астронаутима који су се вратили из свемира, али не могу да се сете шта се дешавало у једном периоду кад су нестали са радара, а постоје и опречна мишљења о томе КОЛИКО ИХ ЈЕ БИЛО (прочитати ово Ћетковим гласом и обавезно викати). Одлично, првокласно, тотално зоносумраковски (5/5).
WHAT YOU NEED - Дангуба Стив Кокран покушава да измузе уличног продавца који може да види блиску будућност и продаје људима оно што им у том тренутку треба. Свакако лакша категорија од оних најбољих епизода, али добар твист вади ствар и мало подиже оцену (3,5/5).
THE FOUR OF US ARE DYING - Криминалац који има способност промене лица преузима неколико идентитета, али га греси ипак сустижу. Ништа специјално овај пут (3/5).
THIRD FROM THE SUN - Сјајна, напета прича о научнику који са својим сарадником кује заверу да укрцају породице у летелицу и побегну на безбедније место, с обзиром да у ваздуху ври надолазећи нуклеарни рат. Права трилер епизода, изванредна прича, глуми Фриц Вивер (4/5).
I SHOT AN ARROW INTO THE AIR - Четири астронаута се искрцавају на ненасељени астероид и креће преживљавање и све што уз њега иде. У реду је све, лепо је одглумљено, али се помало телефонира исход, а то никад није баш најбоље (3/5).
THE HITCH-HIKER - Један од апсолутних класика читаве серије у коме злосрећна Ингер Стивенс креће на дуг пут аутом ка кући и успут види мистериозног стопера где год се налазила. Тако једноставно, а тако савршено, немам шта друго да кажем. Верујем да и они који нису гледали серију добро знају за ову епизоду, и тако је са добрим разлогом (5/5).
THE FEVER - Човек на наградном путовању у Вегасу се навлачи на коцку након што му се учини да га слот-машина зове по имену. Сувише једноставна прича и, боли ме да то кажем, али нема ништа специјално у њој, а посебно ми је жао што је у једној таквој глумчина Еверет Слоун који и поред свега бриљира. Заправо, да није њега и Виви Џенис била би и пола оцене слабија (3/5).
THE LAST FLIGHT - Кенет Хејг игра авијацијског поручника из 1. светског рата који, по проласку кроз чудан облак, завршава у модерној америчкој бази са краја педесетих. Сасвим добро путовање кроз време, иако постоји одређени број анахронизама и грешака, али сама епизода је фина прича, прва коју је за серију написао Ричард Метисон (3,5/5).

THE PURPLE TESTAMENT - Вилијем Рејнолдс игра поручника у 2. светском рату који стиче способност да види ко ће умрети. Добра идеја и добар крај, али развој ми се није баш у потпуности допао (3/5).
ELEGY - Три астронаута слећу на астероид сличан Земљи после нестанка горива, међутим становници истог као да се не помичу. Када открију шта је сврха поменутог астероида, неће им се нимало допасти. Врло добро је све то, али ништа спектакуларно, и касније се слична идеја доста пута понављала. Опрема унутар брода је већ била коришћена у филму "Забрањена планета" Фреда Вилкокса (3,5/5).

MIRROR IMAGE - Изузетна Вера Мајлс чекајући аутобус открива да се сви око ње безразложно понашају као да су је већ видели и убрзо схвата да има двојницу. Још једна заиста сјајна епизода и класик прве сезоне, било шта да кажем, биће огроман спојлер, али свакако врхунска (4/5)
THE MONSTERS ARE DUE ON MAPLE STREET - Још један ванвременски класик, сјајна прича о групи људи у малом граду која, након нестанка струје почиње да се сумњичи међу собом, верујући да је један члан чудовиште из свемира које је стигло у инвазију. Заиста изванредно дело, иако је прича о тражењу жртвеног јарца и лову на вештице већ и те како позната, сјајан обрт на крају открива чисту истину о прелакој могућности за манипулацију у страху, што је у овој ситуацији сада актуелније него икад. Вечни телевизијски класик, апсолутно савршенство (5/5).
A WORLD OF DIFFERENCE - Џек Слејтер открива да није стваран минус врцав хумор и Арнолд Шварценегер. Хауард Даф игра бизнисмена који открива да је можда заправо глумац чији му се лик чини стварним. Глума је одлична и страх и те како реалан, али завршава се очекивано (3,5/5).
LONG LIVE WALTER JAMESON - Кевин Мекарти је одличан као инспирисани професор историје чијем је будућем тасту мало сумњиво што он толико детаљно и са толико жара описује догађаје из далеке прошлости као да им је лично присуствовао. У реду је, задовољан сам (3,5/5).
PEOPLE ARE ALIKE ALL OVER - Прича о два астронаута у експедицији за Марс - један умире током слетања, а други ће научити колико су људи свуда исти. Он ће уживати сав постојећи комфор, али по одређеној цени која је, очекивано, права ситница. Роди Мекдауел блиста (4/5).
EXECUTION - Добра замисао о каубоју који директно са вешала доспева у 20. век и не може да се снађе у модерном времену. Солидно је то, али дефинитивно није најбољи материјал (3/5).
THE BIG, TALL WISH - Клинац верује да ће, ако довољно јако пожели, његов идол, ислужени боксер, добити повратнички меч против млађег и бољег противника. Међутим, идол није од оних који верују у магију. Фина бајка, са мало мрачнијим твистом се свашта могло направити (3/5).
A NICE PLACE TO VISIT - Врло занимљива прича са интересантним концептом где се гангстер после рањавања буди на чудном месту где му чудни чикица по имену Пип обезбеђује апсолутно све што жели. Фина реализација и добра глума (3,5/5).
NIGHTMARE AS A CHILD - Трауматизована наставница среће чудну девојчицу која мало превише зна о њој и то почиње да звучи доста језиво и уврнуто. Да није већ на пола било очигледно ко је дете и шта жели, могао би се пецати и нешто занимљивији крај и самим тим једна од најбољих епизода икада, овако само јако добра идеја и фантастична глума Џенис Рул и Тери Бурнам, мада је и то довољно да не буде просек (3,5/5).
A STOP AT WILLOUGHBY - Човек под константним стресом на послу и измалтретиран од жене у сновима проналази град по својој мери и свом укусу који нуди много бољи живот него онај на јави и покушава да у њему остане. Одлична епизода, од сјајне замисли до врхунске реализације зачињене добром глумом злосрећног Џејмса Дејлија (4/5).
THE CHASER - Опчињени младић презаљубљен у девојку која га не примећује прибегава коришћењу љубавног напитка, али исти функционише и превише добро. Све је то фино, али то је сувише лагана прича за овако добру сезону, те је у питању једна од слабијих епизода (2,5/5).
A PASSAGE FOR TRUMPET - Злосрећни трубач добија другу шансу за живот након покушаја самоубиства. Упркос сјајној глуми сјајног глумца, Џека Клагмана, ова епизода нема шта много зоносумраковски да понуди, као да није могла да се одлучи шта да ради и докле да иде, тако да све испада претерано супер, можда и ненамерно (2,5/5).
MR. BEVIS - Добар човек из наслова проживљава баш лош дан, па се анђео чувар нуди да му помогне, уз одређене услове и промену начина живота. Ово је исто лаганица и тотално несвојствена епизода мрачњаштву "Зоне", али ми се свиђа порука, па ћу бити великодушан упркос свему (3,5/5).
THE AFTER HOURS - Иако сам отприлике на пола укапирао где све води (само зато јер сам много тога гледао), у овој епизоди се огледа сав квалитет ове серије. Изузетан сценарио, режија и глума, Ен Френсис и Елизабет Ален бриљирају. Не смем ни да почнем да размишљам колико је ствари ова епизода својеручно инспирисала. Истински класик (5/5).
THE MIGHTY CASEY - Одмах после једне од најбољих иде најгора епизода до сада. Штета за Џека Вордена који је сјајан у улози бејзбол тренера који добија прилику да преокрене менталитет свог лузерског тима уз помоћ бацача који је робот. Толико потенцијала који је протраћен у целој причи, баш сам се разочарао (2/5).
A WORLD OF HIS OWN - Одличан завршетак сезоне, феноменална епизода у којој писац Кинан Вин има могућност да оживи било шта и било кога описујући карактеристике у магнетофон. Овај обрт нисам предвидео. Једина епизода прве сезоне где се на екрану појављује и сам Род Серлинг, нешто што је касније било уобичајено (4/5).

СЕЗОНА 2 (1960 - 61)

Приказано је 29 епизода од краја септембра 1960. до почетка јуна 1961. године. Увод је био за нијансу другачији, али се суштина није битно мењала. Скор Маријуса Константа (по коме је серија можда и најпознатија) је заменио композицију Бернарда Хермана, а због кресања буџета 6 епизода ове сезоне је снимљено на видео траку (уместо на филмску) која је тада била доста примитивна (малтене је било немогуће монтирати, рађено је у студију са четири камере, као на живој телевизији, и слика је била упадљиво лошија, са видљивом пикселизацијом), али се упркос великој уштеди, касније поново прешло на филмску траку. Серлинг је почео у уводима да пробија четврти зид уместо нарације из офа као у првој сезони. Иако и у овој сезони има истинских класика и феноменалних епизода, рекао бих да је нешто слабија од прве, што ће и појединачне оцене показати, но, немојте се декуражирати, и просечна епизода "Зоне сумрака" је изнад просека у односу на већину онога што се касније пласирало.

KING NINE WILL NOT RETURN - Апдејтована варијанта приче "Where Is Everybody?" где се једини преживели из бомбардера у Другом светском рату нађе у пустињи и не може да нађе ниједан траг везан за чланове посаде, али зато види млазне авионе како лете небом. Изванредни Роберт Камингс се сјајно снашао и одлично преноси све што се његовом јунаку мота по глави (3,5/5).
THE MAN IN THE BOTTLE - Брачни пар без среће и пара који држи антикварницу долази у посед боце из које случајно ослобађа духа који им омогућава да пожеле четири жеље. Класична "пази шта желиш, можда се оствари" прича, али морам да кажем, не нарочито креативна ни занимљива (2,5/5).
NERVOUS MAN IN A FOUR-DOLLAR ROOM - Плашљиви ситни гангстер се суочава са самим собом док чека да му шеф од кога цвика саопшти нови задатак. Нот грејт, нот терибл, али Џо Мантел је одличан у насловној улози (3/5).
A THING ABOUT MACHINES - Непријатни и груби Ричард Хајдн опседнут је зазором од машина, стално мислећи да су се некако уротиле против њега. Испоставља се да је у праву. Доста добра епизода, али чини се да је било потенцијала за нешто још потентније, штета (3,5/5).
THE HOWLING MAN - Човек изгубљен у олуји набасава на манастир где монаси држе заробљеног затвореника који завија за кога тврде да је ђаво лично. Вероватно најготскија епизода "Зоне" од свих креира сјајну атмосферу, изузетна напетост и одлична глума доприноси квалитету. Крај је донекле очекиван, али све је савршено реализовано и презадовољан сам (4/5).
EYE OF THE BEHOLDER - Жена чека исход пластичне операције која јој је последња шанса да се реши ружноће и тако обезбеди себи нормалан живот у друштву. Једна од апсолутно најбољих епизода у читавој серији, невероватна фотографија, вешта режија која креира потребан амбијент само изузетним коришћењем светлости и сенке, те инвентивних углова камере. Уз то, савршен социјални коментар о стандардима лепоте које намећу друштво и околина. Свака част (5/5).
NICK OF TIME - Свеже ожењени и сујеверни Вилијем Шетнер и невеста заглаве у ресторану где постаје убеђен да машина за предвиђање будућности заиста може да предвиди све, нарочито након што одговори постану све злокобнији. Нажалост, иако има доста потенцијала, све врло брзо склизне у прозаично и сувише једноставно, што све заједно даје врло слабу епизоду (2,5/5).

THE LATENESS OF THE HOUR - Ингер Стивенс се после класика из прве сезоне о аутостоперу враћа у Зону као жена која се буни против изолације, укидања слободе и роботских слугу њених оца и мајке. Изузетна напетост, феноменална глума и невероватна реализација упркос помало очекиваном крају. Упадљиво лошија слика због поменутог снимања на ВХС траку, али то не одузима квалитет (4/5).
THE TROUBLE WITH TEMPLETON - Глумац на Бродвеју који чезне за данима кад је био у напону снаге, а његова млада жена жива добија прилику да се у њих врати, али му се баш и не свиђа што види. Брајан Ахерн изузетан (3,5/5).
A MOST UNUSUAL CAMERA - Пар лопова међу стварима које су украли проналази фото-апарат који слика врло блиску будућност. У почетку проналазе начин да то искористе, а онда се, наравно, ствари преокрећу. Солидно (3,5/5).
THE NIGHT OF THE MEEK - Арт Карни игра пијаног деда Мраза из тржног центра кога отпушта шеф, а затим долази у посед вреће која му омогућава да свакоме подели поклон по жељи. Карни је одличан, али све је сувише лепо, бајковито и несвојствено Зони сумрака (2,5/5).
DUST - Очајни отац купује од бескрупулозног продавца "чаробни прах" који ће спасити његовог сина вешала. Прилика за лаку зараду, кад оно међутим. Ово је могло да оде у толико различитих праваца, а ипак је отишло у оном најочигледнијем и испало баш млако и никакво (2,5/5).
BACK THERE - Инжењер игром случаја кроз време отпутује у прошлост и покушава да упозори народ на долазеће убиство Абрахама Линколна и тако га спречи, међутим нико му не верује. Сасвим солидна епизода, комплетно у духу серије, све у реду, нема већих проблема (3,5/5).
THE WHOLE TRUTH - Превртљиви продавац половних кола бива приморан да говори само истину што се одражава лоше на посао. Није лоше, и Џек Карсон је добар у главној улози, али ништа специјално за памћење (3/5).
THE INVADERS - Агнес Мурхед игра жену у изолованој сеоској кући коју почињу да малтретирају мала бића са друге планете. Не само једна од апсолутно најбољих епизода уопште у серији него и једна од омиљених епизода самог Рода Серлинга, иако ју је написао Ричард Метисон. Агнес Мурхед је стварно изузетна, фантазија од глумице (5/5).
A PENNY FOR YOUR THOUGHTS - Добронамерни банкарски службеник добија могућност да чује туђе мисли, али убрзо схвата да није паметно веровати свему што чујеш. Сви глумци су одлични, али све је то сувише бенигно за стандарде ове серије (3/5).
TWENTY TWO - Изванредна епизода у којој Барбара Николс игра стриптизету смештену у болницу због исцрпљености коју прогања ноћна мора која је води у собу 22, мртвачницу, где је злослутно позива опасна медицинска сестра. Одлично, баш сам задовољан (4/5).
THE ODYSSEY OF FLIGHT 33 - Чудна промена брзине у авиону изненада узрокује повратак кроз време. Баш танка епизода, очекивао сам прилично више и нисам задовољан (2,5/5).
MR. DINGLE, THE STRONG - У склопу експеримента, двоглави ванземаљац дарује туњавом продавцу усисивача невероватну снагу. Бурџис Мередит је други пут у Зони, али је ово једна од слабијих епизода, за разлику од прошле која је била међу најбољима (2,5/5).
STATIC - Матори Дин Џегер игра човека чији радио му омогућава да слуша емисију из прошлости. Солидна епизода о жалу за младос', али ништа епохално, има и бољих на ту тему у овој серији, пре свега она са Гигом Јангом на почетку (3/5).
THE PRIME MOVER - Профи коцош експлоатише пријатељеве телекинетичке моћи да покори Лас Вегас, али није ни пријатељ мутав. Дејн Кларк јако добар, као и Бади Ибзен (3,5/5).

LONG DISTANCE CALL - Баба покушава да одржи везу са вољеним унуком након смрти путем телефона играчке. Изузетна глума мађарске иконе Лили Дарваш и Била Мамија. Наизглед прилично безазлен заплет, међутим врло жестока, "зонска" атмосфера је у питању, те све штима баш како треба (4/5).
А HUNDRED YARDS OVER THE RIM - Клиф Робертсон се са фамилијом упутио у Калифорнију и усред тешке потраге за храном и водом завршава у далекој будућности, тј. у двадесетом веку. Могло је то мало боље да се експлоатише, све је фино, али се сувише игра на сигурно (3/5).
THE RIP VAN WINKLE CAPER - Четворица пљачкаша злата по плану улазе у стогодишњу хибернацију да би избегли гоњење, али кад се пробуде у модерном времену, ствари не иду баш како је замишљено. Солидна прича о разорној моћи похлепе, скроз океј епизода (3,5/5).
THE SILENCE - Франшо Тоун игра члана аристократског клуба кога толико нервира млади брбљивац да се са њим клади у велике паре да неће моћи да издржи да ћутећи проведе годину дана у изолованој соби. Још један апсолутни класик, епизода која спада у топ 25-30, рекао бих, све се одвија одлично, а расплиће неочекивано. Одлично замишљено и изведено (5/5).
SHADOW PLAY - Човек осуђен на смрт који чека погубљење покушава да убеди све око себе да се налазе у његовој ноћној мори. Одлични Денис Вивер у главној улози, прави кошмар од епизоде, све оно најбоље што ова серија представља, баш жестока епизода (4/5).
THE MIND AND THE MATTER - Мрзовољни човек користи моћ концентрације да преправи свет по свом укусу, али не иде баш како је замислио. Солидна идеја, али реализација је ништа специјално, некако се превише очекивано одвија, баш просек у сваком смислу (3/5).
WILL THE REAL MARTIAN PLEASE STAND UP? - Два стејт трупера добијају позив о неидентификованом летећем објекту, затим прате трагове до ресторана где покушавају да утврде ко је од седморо путника из аутобуса заправо Марсовац? Атмосфера из романа Агате Кристи, још једна зрела реимагинација мистерије "пронађи уљеза", тако слична, а опет тако другачија оед "The Monsters Are Due...". Све је овде изузетно, сви глумци су одлични, а нарочито Џек Илам који жваће сцену за све паре. Једна од најбољих, не само у овој сезони (5/5).
THE OBSOLETE MAN - Треће гостовање Бурџиса Мередита у Зони и овај пут у фантастичној епизоди. Он игра библиотекара који је у орвеловској тоталитарној држави из будућности проглашен застарелим (тј. његово занимање) и осуђен на смрт. Он упућује државним органима неколико необичних захтева везаних за погубљење. Сјајна финална епизода у сезони (5/5).

СЕЗОНА 3 (1961 - 62)

По сопственом признању, аутор, наратор, главни писац и извршни продуцент Серлинг је током ове сезоне почео да се осећа исцрпљено, уморно и безидејно као никада до тада. Ипак, упркос свему, серија је и у овој сезони изродила неколико сувих класика о којима се и данас прича. Поред стандардних Метисона и Чарлса Бомонта, на сценарију су помогли и Монтгомери Питман и Ерл Хамнер Јуниор, а у једној епизоди и Реј Бредбери. Сезона је трајала од 15. септембра 1961. године до 1. јуна наредне кроз тридесет седам епизода у старом вечерњем термину. Рекло би се, свеукупно, за нијансу квалитетнија сезона од претходне, са једва пар слабијих епизода.

TWO - Чарлс Бронсон и Елизабет Монтгомери играју једине преживеле у разрушеном граду, једини је проблем што су војници са зараћених страна. Добро све то крене, али при крају склизне у нешто превише познато и лагано за Зону сумрака. Свакако није лоше, али могло је жешће (3/5).
THE ARRIVAL - Инспектор и четири члана аеродромског особља истражују слетање авиона у коме нема ниједног путника, али га сваки од њих види другачије. Мало се рециклирају неке старе идеје, али у сваком случају врло добра епизода, добро реализована и одглумљена (3,5/5).
THE SHELTER - Издаје се узбуна и најављује нуклеарни напад, што натера комшије и пријатеље угледног доктора да се удруже против њега јер има атомско склониште у које може да стане само његова породица. Опет стара идеја, велики страх претвара људе у безумну руљу која тражи жртве, можда треба да дам и мању оцену, али мени је баш легло (4/5).
THE PASSERSBY - На крају америчког грађанског рата, рањени војници пролазе поред куће удовице која се опоравља од болести. Фино је све то, одлично одглумљено, само што не даје баш много простора за размишљање куда би могло да оде и како да се заврши. Свеједно, баш добра епизода, ништа што ће се памтити и за сто година, али опет, супер је (3,5/5).
A GAME OF POOL - Легендарни играч билијара у тумачењу Џонатана Винтерса враћа се из мртвих да одговори на изазов хаслера у тумачењу Џека Клагмана, а улог је живот. Сасвим солидна студија карактера, мада поседује сувише сличности са филмом "Хазардер" Роберта Росена из исте године (с тим што се, наравно, не игра у живот) да бих то игнорисао. Епизода је занимљива и по томе што је Џонатан Винтерс, тада један од највољенијих комичара, први пут играо драмску улогу. Ипак, иако није лоша, свакако није међу бољим епизодама (2,5/5).
THE MIRROR - Централноамерички диктатор (дефинитивно по моделу Фидела Кастра) долази у посед огледала које му омогућава да види своје потенцијалне убице. Питер Фалк ово чини подношљивим, иако је све и те како очекивано (3/5).
THE GRAVE - Унајмљени револвераш је изазван да посети гроб убијеног одметника кога је наводно дуго тражио. Можда и најбоља екипа скупљена у једној епизоди, вестерн иконе Ли Марвин, Ли Ван Клиф и Стротер Мартин учествују у овој веома напетој епизоди која гради атмосферу помоћу суптилних надражаја и кида и гледалачке живце, поред оних који припадају несрћном Лију. Изузетна и, рекао бих, неправедно запостављена епизода (4/5).
IT'S A GOOD LIFE - Шестогодишњи клинац малтретира и терорише житеље свога места својим надљудским моћима ако му се учини да им мисли нису лепе. Бил Мами је поново у "Зони" и бриљира, заједно са осталим члановима екипе. Није ово узалуд класик на нивоу серије (5/5).
DEATHS-HEAD REVISITED - Бивши СС капетан и командант концентрационог логора враћа се на место злочина где га салећу духови побијених логораша. Прост концепт, али врло ефектно реализован. Јозеф Шилдкраут и Оскар Береги бриљирају у овој меморабилној епизоди (4/5).
THE MIDNIGHT SUN - Две једине преостале жене у стамбеној згради покушавају да преживе након што се Земљина орбита промени и почне да се креће ка Сунцу. Сјајно реализована епизода, врхунска глума, ванредна напетост, неочекивани обрт - све је ту (5/5).
STILL VALLEY - Јужњачки извиђач, Гери Мерил, улази у град и затиче целу чету Јенкија укочену у месту. Не изгледа то лоше и он одлично глуми, али на крају није у питању ништа превише инвентивно. Може "Зона" и значајно боље од овога (3/5).
THE JUNGLE - Пројектанта бране у Африци проклињу домороци и он постаје све забринутији за безбедност себе и жене иако није сујеверан. Одлично, задовољан сам, напетост, добра глума, све како треба. Џон Денер и Емили Меклафлин су одлични и уносе немир и гледаоцима (4/5).
ONCE UPON A TIME - Лепота је видети Бастера Китона и ради све што може у овој причи о домару с краја 19. века који случајно заврши у модерној Америци, али сценарио једноставно није превише инспиративан (3/5).
FIVE CHARACTERS IN SEARCH OF AN EXIT - Армијски мајор се буди у цилиндричној соби заједно са кловном, балерином, гајдашем и скитницом. Нико од њих се не сећа како је тамо доспео, нити зна где је. Овај будући клише многих филмова је заиста фантастично овде обрађен, глума је изузетна, а једноставно нема шансе претпоставити како ће се све завршити. Стварно сам одушевљен, нема се шта много додати, сваки обожавалац "Зоне" ће, у случају да не знају како се све окончава, без сумње уживати и стално јој се враћати (5/5).

A QUALITY OF MERCY - Млади и изузетно на убијање напаљени амерички поручник пред крај рата добија јединствену прилику да сагледа рат из јапанске перспективе. Глума је добра, али ова епизода не нуди ништа специјално (2,5/5).
NOTHING IN THE DARK - Магична Гледис Купер игра бакицу која је много пута у животу извојевала победу над смрћу, али се плаши да ју је овај пут преварила кад пусти у кућу рањеног полицајца у лику младог Роберта Редфорда. Иако је све можда и очекивано, толико је добро одглумљено и потресно да сам уживао од прве до последње секунде. Фантастично (5/5).
ONE MORE PALLBEARER - Ексцентрични милионер покушава да се грубо нашали са троје људи који су га у прошлости повредили тако што ће инсценирати нуклеарни рат и понудити им живот у замену за извињење. Џозеф Вајзмен је сјајан, и остали су добри, и замисао је супер, али пред крај мало губи корак и не завршава се баш најбоље. Ипак, прилично ми се свиђа ова епизода, вероватно више него већини (3,5/5).
DEAD MAN'S SHOES - Клошар проналази необичне ципеле убијеног гангстера, обува их и буквално улази у његов живот. Добра идеја, али тако-тако реализација, могло је и боље (3/5).
THE HUNT - Маторац одлази у лов на ракуне са верним псом, али кад се врати, све му изгледа некако другачије. Артур Ханикат и Џинет Нолан су сјајни, све је супер одрађено, не иде се на неки велики твист, јер је већ од пола све прилично јасно, али је ипак сасвим у реду (4/5).
SHOWDOWN WITH RANCE MCGREW - Себична и плашљива вестерн ТВ звезда добија прилику да одмери снаге са правим Џесијем Џејмсом. Доста проблематична реализација, нисам баш задовољан како је све испало, а питање и је ли могло другачије са овом премисом (2,5/5).
KICK THE CAN - Један од житеља старачког дома покушава да раздрма своје колеге утонуле у чамотињу и натера их да поверују да су опет млади путем клиначке игре. Ако се не варам, ово је Спилберг римејковао за филм из осамдесетих. Није лоше, солидна замисао (3/5).
A PIANO IN THE HOUSE - Цинични и себични позоришни критичар набасава на клавир који открива најдубље тајне присутних људи, што прави хаос на рођенданској журци његове жене, али не онако како се надао. Фино је све то, али, иако су такви ликови увек занимљиви за гледање, некако је исувише јасно где ће све ићи и како ће завршити, тако да испада само просек (3/5).
THE LAST RITES OF JEFF MYRTLEBANK - Мртви човек устаје из ковчега на сопственој сахрани, међутим, мештани изражавају сумњу да је то стварно он када почне да се понаша драстично другачије него раније. Све је супер, иако нема нарочиту жестину и вероватно вам се неће баш утиснути у мозак као једна од јачих епизода, ипак је не треба заборавити (3,5/5).

TO SERVE MAN - Представник расе високих ванземаљаца (Ричард Кил) долази на Земљу да понуди човечанству лек за све болести. Иако све делује бајковито, пар људи и даље наставља да ради на дешифровању језика из његове књиге, а онда...једна од најпознатијих епизода серије са једним од најчувенијих обрта у серији (све је икс пута крадено, па и пародирано у "Симпсоновима"). Заиста импресивна идеја и одлична реализација, није узалуд толико позната све ове године, задовољан сам (5/5).
THE FUGITIVE - Интергалактички бегунац се у форми љубазног старог чикице спријатељује са групом деце, а посебно са хромом Џени. Када два агента дођу да га траже, Џени, која живи са неподношљивом тетком, чини све да га сакрије и не преда, иако јој баш и није потпуно јасно ко је и шта је он. Све је баш лепо и слатко, како не навијати за њих двоје у целој ситуацији, обоје сјајно и играју, али није ми довољно "зонасто". Посебна три бамбија за "Jenny Kissed Me" (3/5).
LITTLE GIRL LOST - Класик у коме девојчица необјашњиво нестаје из спаваће собе и родитељи ван себе зову пријатеља физичара да истражи, а посебно је занимљиво што још могу да јој чују плач иако није ту. Све је супер, немам већих замерки, цепидлачење је дели од елите (4,5/5).
PERSON OR PERSONS UNKNOWN - Човек се после журке буди у свом кревету и открива да му је цео идентитет избрисан и да га апсолутно нико не познаје, упркос томе да он зна све, укључујући и жену. Почиње френетична потрага за било каквим доказом сопственог идентитета. Феноменална епизода са дуплим обртом којој бих вероватно имао шта да замерим, али сам толико уживао да нема шансе да јој тражим икакве мане. За мене (вероватно не и за друге) ремек-дело и апсолутно чиста петица (5/5).
THE LITTLE PEOPLE - На удаљеној, пустој планети, двојица астронаута проналазе читаво друштво малих људи и један од њих се проглашава за њиховог Бога. Боље звучи него што заправо јесте, некако је прилично млако за тако обећавајућу премису (3/5).
FOUR O'CLOCK - Теодор Бајкел игра залуђеника и фанатика опседнутог злом које жели да истреби тако што ће све злоће смањити на једну трећину нормалне висине у четири сата тог дана. Бајкел је сјајан, али је његов лик сувише велика карикатура и сатира је превише очигледна, па је самим тим и "обрт" потпуно очекиван. Стога, нажалост, једва просек (3/5).
HOCUS POCUS & FRISBY - Енди Дивајн игра власника радње у малом месту и патолошког лажова кога једног дана отимају ванземаљци који су слушали његове приче и мисле да је најинтелигентнији људски примерак. Сувише слабо и неинвентивно, иако је Дивајн одличан, баш је на нивоу цртаног филма и неке дечје бајке цела ствар (2,5/5).
THE TRADE-INS - Брачни пар старих људи венчаних 50 година жели нова млада тела и нови живот, али има пара да исфинансира само једно. Можда се епизода креће утабаном стазом, али је толико потресна и уверљиво одглумљена да морам добро да је оценим. Супер је све то (4/5).
THE GIFT - Рециклирана идеја о затуцаности и опасностима сујеверја. Посетилац из свемира покушава здушно да почасти становнике пичковца на мексичкој граници, али га сусрећу само страх и неповерење. Иако је све супер урађено, некако ми је сувише већ виђено (3/5).
THE DUMMY - Трбухозборац алкос покушава да се реши своје лутке, за коју је убеђен да је и те како жива и зла, те почне нови шоу са новом лутком, али не иде како је замислио. Било је сличних идеја раније у филмовима, има и онај сјајан сегмент у "Dead of Night" са Мајклом Редгрејвом, али и овде Клиф Робертсон стварно блиста и ово је фантастично. Зона 1/1 (4,5/5).
YOUNG MAN'S FANCY - Јадна Филис Текстер се нашла у кожи свеже удате жене чији муж постаје толико опијен успоменама из детињства у својој старој кући да почиње да губи контакт са реалношћу. Већ је било епизода на тему, боља је већ поменута "Walking Distance" (3/5).
I SING THE BODY ELECTRIC - Удовац купује баку робота да му помогне да се стара о деци. Реј Бредбери је написао ову епизоду и све изгледа толико лепо и изазива толико лепе емоције да бих, иако не вреди баш толико, дао петицу овој епизоди да се налази у оквиру било које друге серије сем "Зоне сумрака". Пошто то није случај, не могу да будем благ, све је то супер, али... (2,5/5).
CAVENDER IS COMING - Трапави анђео добија задатак да помогне још трапавијој девојци у замену за крила. Керол Барнет и Џеси Вајт су супер, али ово је једна од најгорих епизода серије из простог разлога што је чиста комедија са доста слепстика и припада овој серији колико и на пример Мистер Бин или тако неко. Баш се види недостатак инспирације (2/5).
CHANGING OF THE GUARD - Доналд Плезенс игра остарелог професора који почиње да размишља о самоубиству кад му не обнове уговор и помисли да није испунио своје људске и животне дужности. Нека врста "Браунингове верзије" без жениног неверства, у питању је прилично добра епизода и добар сценарио који потцртава опасна глума Доналда Плезенса. Али је такође и чиста драма, овде опет "Зона" малчице није у свом дворишту. Ипак, погодило ме и из мог угла заслужује добру оцену, сасвим солидан завршетак сезоне (4/5).

СЕЗОНА 4 (1963)

У пролеће 1962. године, "Зона" није на време нашла спонзора за нову сезону, те је у јесењој шеми замењена новом серијом и привремено укинута. Стални продуцент Бак Хаутон је серију напустио, а Род Серлинг је прихватио место предавача на Антиох колеџу који је и сам похађао. У међувремену је серија обновљена, у новембру 1962. године, нова сезона "Зоне" је упала на место серије "Fair Exchange", исте оне која ју је раније заменила, али су се Серлингове продуцентске дужности значајно умањиле. Ипак, остао је наратор и главни сценариста, што је било најважније. Да би се попунило време за серију која је замењена, епизоде су морале да буду проширене на један сат уместо пола сата (тачније, 50/25 ако ћемо цепидлачити). То се није свиђало никоме из екипе јер су приче биле ефектније када су краће и брже, али су поуздани сценаристи ипак одрадили сасвим солидан посао, иако се, поред Серлинга, и утицај Чарлса Бомонта, који се тешко разболео, временом смањио. Урађена је потпуно нова уводна шпица и измењена нарација. Снимљено је 18 једночасовних епизода које су емитоване четвртком од 3. јануара до 23. маја.

IN HIS IMAGE - Младић полази са вереницом коју је упознао пре четири дана у свој родни град да је упозна са тетком Милдред, међутим, открива да градић не изгледа баш онако како га памти, да су сви које је знао помрли или нису ту, а успут му се јављају и убилачки нагони за које не зна одакле му. Џорџ Гризард је баш добар у овој епизоди, није лоше све то, баш је "зонасто", мада је позната материја (3,5/5).
THE THIRTY-FATHOM GRAVE - Посада брода региструје чудан звук са дна мора и набасава на потопљену подморницу из 2. светског рата. Солидно, но ништа епохално (3/5)
VALLEY OF THE SHADOW - Новинар се губи на путу колима и завршава у малом граду пуном чудних људи који га не пуштају да оде јер нису ради да допусте да се сазна њихова строго чувана тајна о невероватној технологији коју поседују. Све изгледа одлично, али због невероватно неинспиративног краја, нажалост, само добра епизода, ништа друго (3,5/5).
HE'S ALIVE - Несигурни вођа локалног нацистичког покрета добија савете од тајанственог помагача како да дође до пратилаца и задобије њихово поверење. Епизода би била просек и већ виђена осуда нацизма од стране Рода Серлинга да нема апсолутно бриљантног тумачења младог Дениса Хопера који је издиже нешто изнад просека. Није тако лоше (3,5/5).
MUTE - После пожара у коме су јој погинули родитељи чланови тајног друштва које учи децу да комуницира само телепатски, преузима је друга породица и покушава да је интегрише у нормално друштво. Добра глума и много потенцијала, али све одлази у мајчину због превелике сладуњавости, прича нема снаге да појури ниједну мрачнију варијанту која је и те како могла бити отворена после свега на почетку. Солидна је то драмица, али није "Зона" (2,5/5).
DEATH SHIP - Тројица астронаута истраживача у свемиру наилазе на брод идентичан своме са својим лешевима у њему. Шта то све значи и шта сад? Џек Клагман стандардно одличан, као и Рос Мартин, али застарела епизода са примесама већ виђеног која не зна шта жели од себе и расплиће се на прилично прозаичан (много користим ту реч, али је тако) начин може бити само просек и не много више од тога (3/5).
JESS-BELLE - У претпрошлом веку, формира се хилбилијевски љубавни троугао где остављена девојка користи помоћ локалне вештичаре да обезбеди љубав вољеног мангупа, што изазива трагичне последице. Солидно је све то, али прилично некреативно. Ен Френсис се враћа у Зону и одлична је, као и Џинет Нолан, њих две благо издижу овај сценарио, али није он ништа епохално. Има и бољих приступа тој теми, овде је нажалост све само просек. Једна од ретких (ако не и једина) епизода без завршне нарације Рода Серлинга (3/5).
MINIATURE - У једној од првих улога, Роберт Дувал бриљира као Чарли, питоми и помало чудни службеник и мамин син који открива нове видике кад се заљуби у Алис коју тумачи прелепа Клер Гризволд. Ништа не би било чудно да није у питању дрвена лутка која је део музејске поставке и око које Чарли креира сасвим нови свет. Није то ништа посебно, али је прилично добро, понајвише због добре глуме самог Дувала и осталих укључених, међу којима су и Барбара Бери и Вилијем Виндом. Мислим да никад нисам видео Бобија Дувала у улози тако повученог и покуњеног типа (3,5/5).
DEVIL'S PRINTER - Последње појављивање великог Бурџиса Мередита у лику господина Смита који помаже новинару да спаси лист у распаду, али за то тражи малу услугу. Већ је било сличних епизода, међутим ова је стварно изузетна и могла је бити класик читаве серије да је крај упечатљивији и моћнији. Овако се мора задовољити чињеницом да је једна од најбољих (ако не и најбоља, видећемо) у овој сезони. Ни то није за потцењивање (4/5).
NO TIME LIKE THE PAST - Још једна већ виђена епизода у којој се научник (изузетни Дејна Ендруз), згрожен модерним проблемима 20. века, враћа у прошлост у покушају да је измени спречивши неке немиле догађаје, а потом и изменивши личну историју. Слично се расплела и пређашња епизода са убиством Линколна, тако да овде нема баш ништа епохално, иако је Дејна стварно много добар и види се сва његова харизма (3/5).

THE PARALLEL - Астронаут Стив Форест путује у свемир, контакт се губи, он се враћа и види свет који је готово исти, са неким малим изменама, те почиње да верује да је у паралелној димензији. Још једна полудупаста епизода која, осим што нуди варијације на познате теме, такође нема кохонесе да се приведе крају на познат и упечатљив начин, што је штета јер почиње баш добро (3,5/5).
I DREAM OF GENIE - Дух из лампе који испуњава једну жељу исподпросечном беднику и три верзије приче како би то могло да прође, да би се на крају десило нешто четврто. Епизода са духом из лампе већ постоји, те иако је ова другачија, иако ниједан од три сценарија није незанимљив и иако последњи "обрт" није сасвим бајат, цела поставка и цео сценарио и цело све је толики просек да заиста немам речи. Ова читава сезона засад има само једну епизоду која се донекле издваја, све остале су заиста у најбољем случају једва добре, ако и толико (2,5/5).
THE NEW EXHIBIT - Мартин Балзам се враћа као кустос воштаног музеја који у подруму чува фигуре пет серијских убица након што их музеј после затварања одбаци. Почињу да се дешавају убиства, а он се налази у небраном грожђу. Једна од бољих епизода ове сезоне, баш је у стилу претходних и углавном је све ОК, прилично сам задовољан (4/5).
OF LATE I THINK OF CLIFFORDVILLE - Окрутни тајкун има све што жели и нема више за шта да живи, пошто је уништио и последњег ривала и преузео његов посао. Хтео би да се врати у младост и почне све испочетка, сада знајући да је сва забава у путу ка успеху. Секси ђаволица му то и омогућава под његовим условима и наплаћује у кешу, пошто је душа одавно продата, али, као и увек при нагодбама са ђаволом, све детаље треба прецизно дефинисати. Епизода би била суви просек (Алберт Салми глуми 40 година старијег човека са очигледном маском уместо ћелаве главе) да није Џули Њумар, која не само што је једна од најлепших жена икад, него се и сјајно забавља глумећи госпођицу Девлин, апсолутно је прави избор, са све рошчићима (3,5/5).
THE INCREDIBLE WORLD OF HORACE FORD - Трећа или четврта прича која се врти око повратка у детињство и ово је једна од најслабијих, без обзира што Пет Хингл глуми заиста одлично. Као и обично, испоставља се да успомене увек делују лепше у нашој глави (2,5/5).
ON THURSDAY WE LEAVE FOR HOME - Људска колонија није успела да се смести и успостави друштво на удаљеној планети о спрема се за повратак на Земљу. Вођа групе очекује да и по повратку сви остану заједно, међутим кад људи изразе жељу да сами одлучују о својој судбини, њему се власт и моћ одлучивања баш и не предају. Најбољи урадак из ове сезоне, има све што треба да поседује једна врхунска епизода, сценарио је баш добар, а глумци предвођени Џејмсом Витмором изузетни. Можда не завређује петицу, али гре'ота је да је бар једна прича из ове сезоне не добије, види се труд и добра реализација (5/5).
PASSAGE ON THE LADY ANNE - Млади пар у покушају да спасе брак уплаћује крстарење прекоокеанским бродом по имену Лејди Ен, али убрзо схвата да су сви остали путници на броду врло стари, а још им је чудније што сви желе да их натерају да сиђу са брода. Сасвим солидна мистеријица у којој блистају британске легенде Гледис Купер, Вилфред Хајд-Вајт и Сесил Келавеј. Полуочекивано, али на крају ипак скроз океј (3,5/5).
THE BARD - Џек Вестон игра писца без инспирације који, истражујући материјал за серију о црној магији случајно призива Вилијема Шекспира, међутим, овај флипне када види како његов сценарио мењају и изврћу продуценти, спонзори и остале аждаје. Неуспешна холивудска сатира којој не може да помогне ни изузетни Џон Вилијамс у насловној улози, као ни млади Берт Рејнолдс који игра једног од глумаца. Баш доста слабо финале сезоне (2,5/5).

Јасно је да експеримент са сат времена дугим епизодама није успео, а и по оценама се види да је број култних епизода по мени најмањи у овој сезони, чак је можда и та једна једина петица мало натегнута. Ипак, не може се рећи да је све прошло скроз неуспешно, гледаност је била сасвим довољна да се обезбеди и пета сезона, за коју је срећом враћен стари формат од пола сата и термин петком од пола десет увече. Коришћен је исти увод као и за четврту сезону, а његова колор верзија је касније употребљена у шпици за филм из 1983. године. Род Серлинг је касније говорио да је у то време највећи проблем био што је писао толико много да је почео да губи увид у то шта је заправо добро, а шта лоше. Истинитост те тврдње се могла видети и пре пете сезоне пошто је радња неколико епизода рециклирана касније. Мада, тешко је остати у потпуности свеж после 120 епизода од којих је један човек написао више од две трећине сценарија. Но, повратак на стари получасовни формат је по мени донео значајно побољшање, што ће се видети и кроз конкретне оцене.

СЕЗОНА 5 (1963 - 64)

У последњој сезони, Чарлс Бомонт, већ скоро потпуно оболео, крио се иза потписа других писаца, а продуцент Берт Гранет је замењен после 13 епизода. На то место је дошао Вилијем Фрауг са којим је Серлинг већ радио на телевизији и донео низ непопуларних одлука, укључујући и избацивање неколико већ купљених сценарија (Метисонова "Лутка" је двадесетак година касније, када је након снимљена у сасвим различитом серијалу, била номинована за награду за сценарио), те свађа са честим сценаристом, Џорџом Клејтоном Џонсоном, након што је унајмио другог писца да потпуно преправи један његов сценарио који се на крају испоставио последњим који је написао за серију. Пета сезона није освојила ниједан Еми, али је зато епизода под називом "An Occurrence at Owl Creek Bridge", уз незнатне измене, у форми кратког филма који су продуцирали Французи освојила Оскара у поменутој категорији. Дакле, и уз све поменуте услове, пета сезона је избацила још неколико истинских класика и свакако је прилично добра.

IN PRAISE OF PIP - Можда и најбоља улога Џека Клагмана у Зони. Игра нервозног и истрошеног кладионичара који добија вести да му је син у тешком стању у Вијетнаму, моли за још једну прилику да буде бољи отац и добија је у виду десетогодишње верзије његовог сина. Сјајни Били Мами, клинац-икона "Зоне сумрака" бележи и трећу култну улогу у серији. Овакве ствари су за мене увек дирљиве, а све је лепо и реализовано, тако да сам баш задовољан (4/5).
STEEL - Видети Лија Марвина је увек задовољство, па тако и овде, у блиској будућности, где игра промотера у свету где је само роботима дозвољен бокс. Он и Џо Мантел долазе у ситуацију да морају да одрже борбу, а њихов остарели, изакани модел робота то није у стању да издржи. Нажалост, само просек, упркос одличној глуми обојице (3/5).
NIGHTMARE AT 20000 FEET - Млади Ричард Донер режира ово ремек-дело од епизоде у коме Вилијем Шетнер игра младића који се опоравља од нервног слома и на лету авионом опажа малог гремлина (попут оног из "Падајућег зеца") који нешто чачка око крила и оштећује авион, али проблем је, наравно, што га не види нико сем њега, те чак и његова жена мисли да је опет флипнуо. Заиста фантастична епизода, једна од најбољих, није ни чудо што је чак двапут римејкована, лутка од почетка до краја. Шетнер бриљира као и остали (5/5).
A KIND OF A STOPWATCH - Иритантни досадњаковић и напорни брбљивац на поклон добија штоперицу која зауставља време и покушава да измени свој бесмислени живот. Ништа специјално, добра замисао, али све је некако очекивано, нисам био срећан како је испало (3/5).
THE LAST NIGHT OF A JOCKEY - Није лоша епизода о осрамоћеном џокеју коме се испуњава жеља да буде велики, али ме толико нервира Мики Руни да морам да му смањим пола оцене - што је најгоре, добро је одиграо, потпуно је сам и држи пажњу упркос томе (3/5).
LIVING DOLL - Фрустрирани очух Тели Савалас има проблема са лутком своје поћерке која не само да говори и да је интелигентна, него је и зла. То, међутим, не региструје нико сем њега. Све је одлично, врхунски, Причљива Тина је баш злокобна и све је како треба, допада ми се (5/5).
THE OLD MAN IN THE CAVE - Мала група људи десет година после удара атомске бомбе преживљава слушајући упутства мистериозног старца из пећине кога нико није видео. Група војника које предводи мајор Френч (сјајни Џејмс Кобурн) наилази и покушава да успостави своју власт, оспоравајући старца. Није лоше, а могло је боље (гдје, покажи ми), нарочито на самом крају. Џон Андерсон који се већ више пута појављивао у серији такође врло добар (3,5/5).
UNCLE SIMON - Барбара брине о иритантном, џангризавом матором ујаку који је малтретира већ 25 година и никако да дочека његову смрт. Кад се то деси, открива да ни мртав неће престати да је кињи. Констанс Форд и Седрик Хардвик су врхунски, али последња трећина је веома слаба и нисам задовољан како је све испало на крају (3/5).
THE 7TH IS MADE UP OF PHANTOMS - Три припадника националне страже истражују терен близу битке код Литл Биг Хорна и некако долазе у ситуацију да у њој учествују, иако се десила осамдесетак година раније. Све је то солидно, без већих изненађења. Присуство Ворена Оутса је увек плус, али епизода не пружа никакав специјалан ужитак (3/5).
A SHORT DRINK FROM A CERTAIN FOUNTAIN - Старији човек је безнадежно заљубљен у своју дрољасту 40 година млађу жену која њега не може да види очима, те му брат доктор убризгава серум за подмлађивање на коме ради, иако је још у експерименталној фази. Наравно, долази до неочекиваних последица. Није лоше, али ништа епохално у оквирима ове серије (3/5). 
NINETY YEARS WITHOUT SLUMBERING - Стари сајџија је толико везан за свој огроман сат који је добио на поклон на рођењу да је убеђен да ће, кад сат престане да ради стати и његово срце. Солидна поставка, али крај је толико ужасан да ову епизоду врло лагано чини једном од најгорих само због тих последњих неколико минута. Није ни чудо што је Џорџ Клејтон Џонсон толико попиздео и до краја није написао ниједан сценарио за серију (2/5).
RING-A-DING GIRL - Филмска звезда добија прстен од обожавалаца из родног града који је упозорава да дође кући. Она то чини баш на дан када се у њему организује традиционални пикник. Сестра и њен син јој се радују, али им је њено понашање све чудније. Зона један кроз један, прича у "Дони Дарко" маниру, одлична Меги Мекнамара, готово да немам замерке (4/5).

YOU DRIVE - Едвард Ендруз игра типа који згази дечка на кишном друму и побегне, а потом му ауто не да да заборави и прикрије свој злочин, ма колико се трудио. Није лоше, али било је много више потенцијала него што је реализација показала. Жену му игра Хелен Весткот из филма "Револвераш" са Грегоријем Пеком (3/5).
THE LONG MORROW - Роберт Ленсинг игра астронаута, који пре него што оде на четрдесетогодишњу мисију у свемир, упознаје девојку у коју се заљубљује, и како ће сад једно без другог и како ће прегрмети разлику у годинама, пошто ће она бити матора квочка а он млад и свеж после хибернације? Веома предвидив обрт и пар глупости везаних за индивидуални боравак у свемиру од четири деценије чине да ово буде само просечна епизода, иако је све могло да изгледа доста боље и јаче (3/5).
THE SELF-IMPROVEMENT OF SALVADORE ROSS - Неотесани грубијан открива да може да мења карактеристике и особине са другима и користи то да освоји девојку која му се свиђа. Иако је Дон Гордон заиста добар, Гејл Коби прелепа (као и Маријет Хартли у прошлој епизоди), а крај дивно ироничан, ипак је цела прича сувише просечна за нешто више од тројке (3/5).
NUMBER 12 LOOKS JUST LIKE YOU - Сјајна епизода, тако слична а тако различита у односу на класик "Eye of the Beholder". У будућности, свако у 19 години мора да се пластично оперише и постане прелеп да би се уклопио у стандарде друштва. Једна девојка очајнички покушава да сачува свој идентитет. Све је фантастично, али ипак је епизода друге сезоне за најмању нијансу жешћа, само зато што ова нема толико моћан крај (4/5).
BLACK LEATHER JACKETS - Три бајкера се инфилтрирају у мали град са мисијом која долази у опасност кад се најмлађи од њих зацопа у комшиницу. Нот грејт, нот терибл, није ово без икаквог квалитета, али је отрцано до крајњих граница и некако - шта знам - без везе (3/5).
NIGHT CALL - Изванредна Гледис Купер је поново у зони као матора обогаљена жена коју прогоне телефонски позиви непознатог. Изузетна напетост и одличан расплет, не баш на нивоу "Nothing in the Dark", али Гледис је увек милина и уживање гледати, просто и јасно (4/5).
FROM AGNES - WITH LOVE - Програмер штребер почиње да добија љубавне савете од компјутера са којим ради, али које су намере компјутера? Изузетни комичар и најбољи пријатељ Марлона Бранда, Воли Кокс (какво име), је одличан, али је прича исувише лагана и комична за нешто озбиљније. Кокс је био звезда телевизије и људи су навикли на смешног њега, па је вероватно епизода томе и прилагођена, науштрб јаче и мало интересантније приче (2,5/5).
SPUR OF THE MOMENT - Младу богаташку ћерку извесна јахачица обучена у црно напиње да се не удаје као што је планирано, али ова бежи од ње толико махнито да је и не чује. Пратимо шта се догађа након тога и ко је мистериозна жена. Вероватно заслужује оцену три, пошто је велики део приче предвидив, али последњи мини-обрт је баш добар и прерано преминула Дајана Хајланд је баш одлична, тако да сам вољан да те ствари наградим (3,5/5).

AN OCCURRENCE AT OWL CREEK BRIDGE - Током грађанског рата у Америци јужњачки војник осуђен је на смрт вешањем, али на чудан начин добија прилику за бекство. Иако предвидива, ова епизода је толико сјајно снимљена да није никакво чудо што је преточена у кратки филм и силно изнаграђивана. Комплетна продукција је обављена у Француској, скоро је скроз без дијалога, баш је напето и у целости супер (5/5).
QUEEN OF THE NILE - Новинар долази на разговор са филмском звездом која чува опасну тајну вечне младости. Солидан трилерчић, мада ништа епохално. Блиста жива легенда Ен Блајт. Закаснели "наставак" епизоде "Long Live Walter Jameson" којим, кад се све сабере и одузме, нисам незадовољан, иако није неки класик (3,5/5).
WHAT'S IN THE BOX - Нису у питању убиства и седам смртних грехова него прецрна комедија о возачу таксија и швалеру у браку из пакла који, после увреда на рачун мајстора за ТВ добија прилику да види своја непочинства и црну будућност на малом екрану ТВ пријемника. Бил Демерест, Џоан Блондел и бизарни Стерлинг Холовеј, чији лик мора бити инспирација за Дона Нотса у "Плезентвилу" су стварно супер. Можда и најуспешнија комедија у серији (3/5).
THE MASKS - Вероватно последња заиста врхунска епизода у којој матори богаташ треба да умре, а у кући му се скупља "ожалошћена" породица. Једини услов да добију све што очекују је да одређено време носе маске које су израђене специјално за њих. Све што винтиџ епизода "Зоне" треба да има, ова има, а режирала ју је Ида Лупино, поставши тако једина која је уз режију и глумила у серији. Баш сам задовољан, све штима (5/5).
I AM THE NIGHT - COLOR ME BLACK - У малом америчком граду Сунце престаје да сија на дан предвиђеног погубљења које је и само по себи веома сумњиво. Добра порука, али сувише једноставна за квалитетну серију попут ове, превише је млако све то (3/5).
SOUNDS AND SILENCES - Безвезна епизода о иритантном скоту који води компанију за израду макета бродова, воли изузетно велику буку и њоме нервира све око себе. Наравно, бива кажњен за све, али просто мислим да то није била прича вредна причања у оквиру овакве серије, штавише ово тумачим као знак да је почело да понестаје горива (2/5).
CAESAR AND ME - Слабија рециклажа епизоде "The Dummy" - овај пут Џеки Купер у улози трбухозборца бива наговорен да почини серију провала да би преживео. Наравно, наговара га лутка из наслова, коју, погађате, чује само он. Што би рекао наш народ, дежа ви (3/5).
THE JEOPARDY ROOM - Мартин Ландау игра човека на политичкој бази заробљеног у хотелској соби кога држе на нишану, а може да преживи само ако пронађе бомбу у одређеном року. Није лоше, има одређене напетости, али све је то "пих" у односу на оно право (3/5).
STOPOVER IN A QUIET TOWN - Екстра мамурни млади пар се буди у чудној кући у потпуно празном граду где се чује само далеки смех девојчице. Где су и шта ту раде? Није лоше, доста уврнуто, солидна реализација и одлична глума Берија Нелсона и Ненси Мелоун, прилично је упечатљива цела ствар. Није баш прва лига, али је доста добро без сумње (4/5).
THE ENCOUNTER - На Хавајима после 2. светског рата, на тавану једне куће се срећу амерички ратни ветеран и американизовани Јапанац. У средишту приче је један самурајски мач који жели да освети свог убијеног власника и подгрева ионако затегнуту атмосферу између двојице ликова. Драго ми је што сам једном у животу видео Невила Бренда у главној улози, али на крају, није ово ништа претерано значајно у оквирима ове серије, неки просек у најбољем случају (3/5).
MR. GARRITY AND THE GRAVES - Врло добра епизода о човеку који долази у град по имену Хепинес у Аризони где је искорењен злочин и тврди мештанима да може да диже мртве. Након што се најпре обрадују што ће поново видети своје најближе, ситуација се одједном мења. Интересантно се све одвија и лепо завршава, па ћу бити великодушнији него што треба (4/5).
THE BRAIN CENTRE AT WHIPPLE'S - Бездушни директор фабрике је целу аутоматизује и отпушта све раднике, што му се, наравно, касније свети. Слабо је то, нисам задовољан (2,5/5).
COME WANDER WITH ME - Рокабили певач дубоко на југу трага за новим песмама, али проналази много више од оног што је тражио, укључујући девојку и песму из које нема излаза. Није то лоше, али је далеко од нечега незаборавног и посебно занимљивог. Све је рађено на прилично малом броју обртаја, то ми је најжалије (3/5).
THE FEAR - Недавно преминули Марк Ричмен у улози пандура и Хејзел Корт као уредница модног часописа се најпре не слажу, али морају да се зближе кад почне да их прогони некакав џин, или бар нешто сличног изгледа. Одличан почетак, добар сценарио и однос међу ликовима, али расплет је тотално безвезан и, иако је неочекиван, прилично урушава квалитет епизоде (3/5).
THE BEWITCHIN' POOL - Двоје деце који би да побегну од сталних свађа својих родитеља проналазе свој мирни кутак прошавши кроз дно базена у дечији свет којим руководи љубазна тетка Ти и који је много пријатнији за живот. Осим што је лепо видети Мери Бедем две године после "Убити птицу ругалицу", ова финална епизода заиста нема шта превише да понуди (2,5/5).

                                                                 ***

У јануару 1964. године, Си-Би-Ес је објавио укидање серије. Продуцент је рекао "Из овог или оног разлога, Џим Обри је одлучио да му је доста ове серије. Тврдио је да је буџет превисок а рејтинзи слаби". Са друге стране, Род Серлинг је рекао да је "одлучио да оде са ове телевизије". Еј-Би-Си је био заинтересован да откупи серију под називом "Вештице, вешци и вукодлаци", али Серлинг није био импресиониран идејом да се свака епизода базира на натприродном. Продао је 40 процената свога дела "Зоне" Си-Би-Есу и напустио све пројекте који имају везе са натприродним стварима, све до серије "Night Gallery" пет година касније, али, као што је већ речено, никад више није достигао популарност која може да се мери са "Зоном сумрака".

Шта на крају написати? У питању је у сваком смислу речи права пионирска серија која је отпочела многе трендове, пробила многе границе и поставила нове стандарде у комплетној историји телевизијског програма. У свом прајму имала је 18 милиона гледалаца по епизоди, а већина њих је гледала и репризе, које су углавном биле доста исецкане, па је праву, комплетну репризу народ могао да види тек осамдесетих година. Фама није престала ни данас, и даље се организују многе конвенције и друга окупљања са преживелим глумцима, те је потпуно сигурно да "Зона" никад неће умрети.

25 НАЈБОЉИХ ЕПИЗОДА (мада практично није могуће рангирати):

25. ON THURSDAY WE LEAVE FOR HOME (има бољих, али нека се нађе и једна из 4. сезоне)
24. TWENTY TWO
23. LITTLE GIRL LOST
22. THE DUMMY
21. IT'S A GOOD LIFE
20. AN OCCURENCE AT OWL CREEK BRIDGE
19. AND WHEN THE SKY WAS OPENED
18. PERSON OR PERSONS UNKNOWN
17. THE MIDNIGHT SUN
16. THE SILENCE
15. LIVING DOLL
14. WALKING DISTANCE
13. FIVE CHARACTERS IN SEARCH OF AN EXIT
12. THE OBSOLETE MAN
11. THE AFTER HOURS
10. TO SERVE MAN
9. THE MASKS
8. WILL THE REAL MARTIAN PLEASE STAND UP
7. NOTHING IN THE DARK
6. NIGHTMARE AT 20,000 FEET
5. EYE OF THE BEHOLDER
4. MONSTERS ARE DUE ON MAPLE STREET
3. TIME ENOUGH AT LAST
2. THE HITCH-HIKER
1. THE INVADERS

Хвала свима који су успели да прочитају ово до краја. До следећег сочињенија.