"Трилогија стана" Романа Поланског (1965-1976)

Можете да не волите многе ствари у вези са овим великим редитељем, можете чак и мислити да је приватно манијак и психопата (у складу са свиме што му се у животу издешавало), али не може се оспорити немерљив допринос који је овај пољски редитељ дао светском филму. Што се мене тиче, то се нарочито односи на опус пре 21. века, јер, за разлику од већине, не делим хајп везан за "Пијанисту", "The Ghost Writer" ми је ОК (и ништа више), "Carnage" ми је и поред јаких глумаца некако недоправљен, а Оливера Твиста нисам ни гледао. Е, сад, ако се ограничимо на тај опус до 2000. године, ту има доста добрих филмова, а свакако би, уз са разлогом многохваљени, универзално вољени и сурово хладни нео-ноар "Chinatown", требало издвојити и чувену "трилогију стана" о којој ће овде бити речи. Иако се приче ова три филма не наслањају једна на другу, могле би да се подведу под трилогију, јер све за средиште збивања користе суморни, клаустрофобични амбијент безличних станова, који за своје јунаке представљају својеврсне затворе и терају их до ивице лудила, па и преко ње,  у комбинацији са непријатељским окружењем, проблемима које они имају (или мисле да имају), и њиховим крхким умовима. Сва три филма су моћни психолошки трилер-хорори врхунског квалитета који захтевају вишеструко гледање ради бољег разумевања, који терају гледаоца на размишљање, анализу и преиспитивање, остварења која захваљујући квалитетном сценарију, глуми и фотографији, омогућују гледаоцу да буде у кожи јунака који преживљавају голготу, а самим тим, то су филмови који се не заборављају тако лако. А шта више човек може да тражи од једног филма, или у овом случају, три?

Одавно су у хорор филмовима престали да ме фасцинирају, а камоли плаше крволиптања, откинути удови, просута црева и остали слешер адути. Прави хорор је за мене онај који пружа осећај ужаса од почетка до краја, без (или са врло мало) експлицитних елемената, дакле филм који ће од првог до последњег минута држати напетост, јер се очекује свашта ружно и језиво, одлична прича, праћена адекватном музиком, која се игра стањем ума и живцима својих јунака, па самим тим и гледалаца. Што би рекао један уважени колега, од хорора захтевам језу, а не грозу (што наравно не значи да грозе уопште не сме да буде, у границама нормале). Као што рекох, не може се рећи да су сва три филма о којима ће бити речи чистокрвни хорори, али сви садрже елементе тог жанра. Будући да је Полански као дете прошао кроз хорор и пакао Другог светског рата, не чуди што је, када је почео да зарађује за хлеб као редитељ, у овом жанру био на свом терену, а могло би се рећи да разуме зло као мало који други редитељ.

Одвратност

После доста успешног дебитантског дугометражног филма, "Нож у води" (Nóz w wodzie, 1962), дошао је ред и на први филм на енглеском језику. У питању је почетни сегмент поменуте трилогије, остварење "Одвратност" (Repulsion, 1965), са тада двадесетдвогодишњом француском глумицом Катрин Денев у главној улози. Будућа велика звезда је управо овим филмом на себе скренула пажњу шире јавности, да би после бравуре у Буњуеловој "Лепотици дана" (Belle de Jour, 1967), цео свет сазнао за њу. Наравно, то не значи да је у овом филму мање ефектна. Она тумачи Белгијанку Керол, која зарађује маникирањем туђих ноктију (док своје гризе) у лондонском салону лепоте, и живи са сестром, коју тумачи Ивон Фурно, са којом дели стан који ће постати поприште битака које ће Керол касније водити, понајвише сама са собом. Од првог кадра се у вези са њом примећује доста тога чудног, почевши од тога како види и доживљава ствари које јој се догађају, стиче се утисак да малтене месечари кроз живот и не региструје пажљиво много тога. Осећај из наслова је јасна референца на њен однос према мушкарцима и истинско гађење према њимa и њиховој жељи да је имају. То се да приметити најпре у сцени када је ожењени љубавник њене сестре штипне по образу као дете, а она се тргне као да јој је неко угасио цигарету на лицу, као и у тренутку када се нервозно и бесно умива и пере зубе после трапавог пољупца потенцијалног момка, Колина (Џон Фрејзер), кога она третира као некаквог досадног познаника који се случајно нашао ту где јесте. У стање растројства је такође доводе и сладострасни уздаси њене сестре током односа са љубавником, које чује кроз зид. Када остане сама у стану пошто њих двоје оду на одмор у Италију, Керол се суочава са демонима из прошлости, и подстакнута каталепсијом и халуцинацијама, клизи у потпуно лудило.

Пре свега, "Одвратност" је лекција из инспиративног мувимејкинга, у којој нас редитељ, заједно са косценаристом Жераром Брахом, најпре лагано уводи у свет своје јунакиње, да видимо каква је особа - изнад свега напаћена и сексуално фрустрирана - да би онда кроз серију прогресивно узнемирујућих секвенци приказао њену потпуну немоћ да се одупре демонима лудила који је обузимају. Халуцинације, мрачне фантазије, ноћна мора на којој би позавидео Салвадор Дали - све се то врло живо одиграва у Керолином уму. Пукотине у зидовима, руке које грабе кроз њих, сцена напаствовања уз појачани звук откуцаја зидног сата у позадини. Сви поменути сегменти да оронули стан у Кенсингтону постане оно што су за хороре обично тамнице, замкови и колибе у шуми. А ситуација је још страшнија ако знамо да се све то заправо дешава у глави лепе, младе жене. До краја филма свакако схватамо какав је осећај бити у њеној кожи, иако се нигде експлицитно не наводи разлог њеног потпуног менталног посрнућа. Камера нас потпуно хипнотише, заједно са звуком који у одсудним моментима ствара ефекат панике и клаустрофобије и чини савршен пресек њеног стања, фокусирајући се на стакласте, безличне погледе и гримасе. Поткрај филма се, наравно, дешавају и шокантна, насилна убиства, која су истовремено изненадна и неизбежна, са једне стране се дешавају неочекивано, а опет, то је логичан след догађаја после свега што смо видели, те се на неки начин осећа и чудно олакшање, иако нас основни осећај коме смо од почетка подвргнути не напушта ни за тренутак, а то је управо одвратност, као што је изражено и у самом наслову.

Хипнотише нас и последњи кадар, који приказује малу Керол, неких петнаестак година пре догађаја које смо видели, на породичној фотографији, како истим заблуделим, изгубљеним погледом зури у страну (можда у свог оца), што је за неке било довољно да идентификују њега као извор свих њених проблема, али бих рекао да је одговор много комплекснији. Било како било, овај филм, као и остали о којима ћемо причати, како сам већ написао, захтева више гледања да би се похватали сви детаљи, а оно што је чињеница је да је у питању један од најшокантнијих психо-трилера икада који садржи елементе чистог хорора какве поједини квази-слешери и филмови са хектолитрима проливене крви могу само да сањају. Оно што је занимљиво је да је овај филм одмах задовољио и публику и критику, без обзира на садржај који је још увек био прилично табу, a освојио је и ФИПРЕСЦИ награду, као и Сребрног медведа те године у Берлину. Али, Роман Полански је имао још шта да каже на тему хорора.

Розмерина беба

И рекао је, још како. Данас се нећемо бавити "Балом вампира", који није део поменуте трилогије, већ одмах прелазимо на апсолутни хорор класик по роману Ајре Левина, "Розмерина беба" из 1968. године, пример ремек-дела овог жанра. Пре приче о самом филму, треба поменути и познату чињеницу да је у време рада на њему, Полански претрпео још један кошмар. Његова жена, Шерон Тејт, прелепа глумица са сјајном будућношћу у Холивуду, брутално је избодена у деветом месецу трудноће, заједно са још четири особе, од стране присталица Чарлса Менсона. Тако су, поред ових које је режирао, редитеља наставили да прате и животни хорори. Било како било, атмосфера о којој сам причао у претходном делу, неопходна да би хорор филм био успешан, овде је и те како успешно пренесена. Ово остварење најпре уљуљкава гледаоца у осећај лажне сигурности, да би се на крају претворило у ужас који не могу да надмаше никакви скупи, напуцани специјални ефекти какве данас виђамо у филмовима који се без икакве основе зову хорорима. Верујем да вам је прича позната, да није, највероватније не бисте ни читали овај текст. Али, ево кратког подсећања, за заборавне.

Пар се усељава у њујоршку зграду са лошом репутацијом и упознаје се са комшијама, помало чудним, али веома љубазним старијим паром. Почињу да се догађају чудне ствари и мистериозне трагедије, а када Розмери затрудни, обузима је параноја у вези безбедности њеног нерођеног детета и слути мрачну заверу у вези са тим.

Постоје тек суптилне назнаке да ће ствари поћи по злу, почевши од првог кадра и злокобне успаванке коју је отпевала главна глумица, Миа Фероу, до сумњивих открића о бившим станарима зграде. Редитељ показује колики је мајстор тиме што смо у стању да поверујемо у сваки кадар, свако дешавање и у сваку сумњу коју крхка жена има, не само зато што су глумци одлични - а јесу, и више од тога - већ зато јер је прича исткана тако да ми гледамо на све те људе као на неког из комшилука, кога виђамо сваки дан. Злокобни амбијент је стално присутан, тако да нема неких изузетних обрта, који би се можда очекивали, али по мени је ово јачи филм управо због тога. Крај се не заснива на шоку због обрта, али ми смо свеједно шокирани, баш због тога што смо знали да је све то болно неизбежно. А онда, у последњем кадру, Полански одлази корак даље и даје мрачном нову димензију, заокруживши тако овај филм поприлично ефектније од неког изузетног обрта.

Рут Гордон као Мини Каставет

Да кажем коју реч и о поменутим глумцима. 

Миа Фероу је била малтене непознато име кад су у питању филмови, али је била позната широј публици захваљујући ТВ пројектима, а и била је жена Френка Синатре у то време (послао јој је папире за развод у току снимања), а дошла је у први план тек кад су отпала доста познатија имена попут Тјузди Велд, Џејн Фонде и Џули Кристи. Али, по мени, она је за улогу савршена - помало наивна, срећно заљубљена и истински уплашена када настане сумња. Јуначки издржава муке неуобичајене трудноће, и покушава да разоткрије заверу уз помоћ пријатеља (Морис Еванс у улози Хуча). Данас је било која друга глумица незамислива у овој улози, а Миа Фероу је касније играла у још једном филму везаном за ђавољи пород - римејку Донеровог "Предсказања". Џон Касаветис је одличан у улози прогресивно отуђеног мужа, али шоу краду комшије - пар глумачких ветерана, Рут Гордон и Сидни Блекмер (Гордонова, која је позната по писању сценарија за многе хитове заједно са мужем, добила је Оскара), који изгледају безопасно, али се превише мешају у интимне ствари Вудхаусових, што муж, зачудо, дозвољава. Ту је и Ралф Белами, познат као чест сарадник Керија Гранта и Дона Амићија у комедијама из прве половине двадесетог века. Сви они, заједно са мистеријом и хорором укључују и елеменат црне комедије, јер је, бар у почетку тешко поверовати да су симпатични старчићи део било какве завере са вештичарењем и сатанизмом. Кад оно, међутим...

Има очеве очи

Да закључим, Розмерина беба је апсолутно врхунски пример како се са скромним буџетом и без крвавих сцена може направити изузетна ствар, филм који и данас слови за један од најзначајнијих наслова у свом жанру. Мистерија, сатанизам, окултизам, црни хумор, гротеска - you name it, this film has it! Како то обично иде, инспирисао је читав низ филмова, али вероватно ниједан од њих није превазишао оно што овај класик нуди.

Између "Розмерине бебе" и "Станара" који затвара трилогију, прошло је осам година, а у међувремену је Роман Полански побрао ловорике и у другом жанру са "Кинеском четврти". "Станар" је био последњи филм сниман у Америци пре бекства у Француску (избегавање оптужбе за силовање малолетнице, којим се овде нећемо ближе бавити, с обзиром на тему текста и блога уопште) и може се слободно рећи да је један од његових потцењенијих наслова који се поново бави отуђеношћу међу људима, неразумевањем и, наравно, дезинтеграцијом једног крхког ума, чијег је власника окружење гурнуло преко ивице. Међутим, чињеница да је, на пример, извиждан у Кану, и да му је један од најпризнатијих филмских критичара дао најнижу оцену, овде не значи апсолутно ништа. Са једне стране, могу да разумем таква гледишта, јер је филм (као уосталом и друга два поменута) веома мрачан, бизаран и са много слојева које није лако сасвим оголити. Да ли то значи да је лош? Апсолутно не, напротив!

Станар

Тих и ненаметљив човек, пољски емигрант са француским пасошем, Трелковски, усељава се у нови стан, у коме је пре њега становала жена египтолог и покушала да се убије скоком кроз прозор. Одмах по усељењу осећа изражено непријатељство скоро свих станара, а истражујући живот претходне станарке, постаје опседнут њоме и верује да остали планирају да га наведу да такође изврши самоубиство, као што су учинили и са претходном станарком.
Роман Полански у улози Трелковског још једном показује да је, поред тога што је врхунски редитељ, такође и веома добар глумац. Он је стидљиви и несигурни бирократа који изазива подозрење готово свих осталих чим се појави у стану злосрећне жене египтолога. Иако чини све да избегне проблеме са комшијама, они га непогрешиво налазе и он се осећа као странац у том суморном окружењу, где изгледа да је стално под надзором осталих. Временом, почињу да га третирају као да је преузео идентитет жене египтолога, а после њене смрти у болници, Трелковски у вртлогу параноје до које су га остали довели, почиње да се понаша као она, да пуши исте цигарете, пије иста пића и облачи се као она. Нестабилност ума временом доводи до потпуног губљења идентитета и то је оно чиме се овај филм бави. Трелковски је изразито незадовољан собом и својим идентитетом, те бежи у туђу личност тражећи скровиште, скрхан спољним притисцима, који га доводе до параноје и халуцинација.

Ја сам француски држављанин

 Поново, као и у претходна два филма, зграда и конкретни стан где се све одвија, имају улогу кутије, кавеза, у коме се живи по одређеним правилима и под одређеним условима. Јунак овог филма из овог или оног разлога због других станара не може да живи у миру и узрокује гнев других ма шта да уради. То је и фокус филма - на тако скученом простору, друштво једва чека да осуди, појединац је увек под присмотром, а увек је ту неко да вам каже шта је добро, шта лоше, шта исправно, а шта погрешно, и да анализира све што радите. Ако се не приклоните, може доћи до последица. А кад се ни тај конформизам не исплати, лабилни ум може да гурне човека у трагедију. Овде је све то представљено на изузетан начин уз помоћ опробаних техника које користи редитељ. Поред изванредног сценарија и карактеристичног начина снимања, и други глумци су сјајним креацијама удахнули живот разним бизарним карактерима.

Neighbours from hell

Како и не би, када глумачка постава врви од Оскароваца, попут двоструких победника Мелвина Дагласа и Шели Винтерс, али ту су и Џо Ван Флит и Лила Кедрова, које су освојиле по један. Наравно, не смемо заборавити ни младу Изабел Ађани, са којом француски Пољак покушава да оствари контакт по одласку у болницу.Сценарио је написан према прози Роланда Топора, а адаптирали су га, наравно, Жерар Брах и сам Полански. Још један пример фасцинантног приповедања у коме се неизвесност и напетост константно повећавају, а излаза нема. Иако је филм, како сам већ рекао прилично опскуран и није баш најбоље прошао на изласку, он има своју лојалну фан базу, а интересантно је поменути да је то омиљени "страшни" филм Бруса Кембела. Сјајна референца је и то што Тицијано Склави воли овај филм, да није тако, не би у своје чедо, Дилана Дога, убацио епизодни лик по имену Госпођа Трелковски. Дакле, и поред све бизарности која га окружује, и даље служи као инспирација многима.

Да не бих много давио у закључку, рећи ћу само да су сва три поменута наслова обавезна лектира у жанру хорора, мистерије и психолошког трилера. Ако нисте гледали нешто од ових наслова, урадите то одмах. А ако јесте, није згорег поновити првом приликом, јер, како сам већ рекао, сви захтевају више гледања ради бољег разумевања.

ОЦЕНА: 5

Bring Me the Head of Alfredo Garcia (1974)

Други наслов: Traigan me la cabeza de Alfredo Garcia
Режија: Сем Пекинпо
Сценарио: Сем Пекинпо, Гордон Досон, по причи редитеља и Френка Ковалског
Улоге: Ворен Оутс, Исела Вега, Роберт Вебер, Гиг Јанг, Емилио Фернандез, Хелмут Дантин,

Крис Кристоферсон

Донесите ми главу А. Гарсије

Имам овај филм већ дуже време и кад сам га извукао пребирајући по дисковима, питао сам се шта ме је спречавало да га раније одгледам. Одговор се брзо наметнуо. Снимак је благо речено јадни ВХС рип са покојне ТВ Политике, али се овај пут нисам дао обесхрабрити. Ценим редитељев рад и баш ме је интересовало шта је спремио у последњем вестерну који је снимио, тим пре што сам прочитао разне занимљиве ствари, на пример да га неки критичари сврставају међу најгоре филмове икад снимљене, док га рецимо Еберт (који се сматра једним од релевантнијих) назива ремек-делом. Не знајући шта тачно да очекујем, погледао сам филм и понео доста утисака. Трудићу се да их ваљано изложим.

Прича креће тако што се женско дете једног пребогатог земљопоседника мало занело у игри са згодним мангупчићем који јој је нешто оставио за успомену. Таја заузврат хоће главу несуђеног зета и нуди милионче за њу. Вест стиже до пијанисте и бармена који једва саставља крај са крајем, а успут сазнаје и нешто што други не знају. Фрајер је већ умро, па он само треба да га откопа, узме главу, покупи паре и почне нови живот са лепом мексичком проститутком. Али...
Пекинпо је сигурно био најплодоноснији амерички режисер у периоду од краја шездесетих до половине наредне декаде. Редефинисао је насиље на филму у својим ремек-делима "Дивља хорда", "Пси од сламе" и "Бекство". У јеку свега тога, стиже нам изразито мрачан и бизаран филм, пола вестерн, пола роуд муви, о прилици једног човека да промени живот набоље (бар он тако мисли), и цени коју мора за то да плати. Пут је испуњен алкохолом и несрећом. Није нешто посебно нова та прича о суноврату човека на трновитом путу до обећаног мира, али је овде изузетно реализована. Глума Ворена Оутса, са којим је Пекинпо већ радио, је заиста врхунска и он мајсторски носи филм на плећима, његов Бени је антихерој који губи све, и гледалац заиста саосећа са њим. Прави tough to the bone кривицом оптерећени осветник који неминовно иде у пропаст. Силазак у лудило и спровођење освете је одрађен баш у Пекинповском маниру. Исела Вега је добро одрадила свој део, који се углавном састојао од певушења и спорадичног показивања атрибута, а од познатијих глумаца појављује се Гиг Јанг, који се у једној сцени лажно представља као Фред Си Добс (омаж "Благу Сијера Мадре" Џона Хјустона, филму са сличном тематиком), као и Крис Кристоферсон у улози једног од бајкера који би да приупитају за здравље Елиту, коју глуми Исела Вега.

Моја жена лепо свира

Пекинпо је мајстор свог заната, што показује у креирању напетости у кључним сценама, а она најкључнија, на гробљу, је заиста језива и врло је уверљиво представљена. По неким изворима, требало је да та сцена укључи и вођење љубави Бенија са Елитом пошто се он пробуди после ударца, да би његово касније стање ума имало још више смисла, али тај део је исечен из финалног производа. Живо ме занима како би цензура и критика гледале на то. Било како било, од тог момента Оутсов Бени више није исти и никад више неће имати мира, чак ни када дође надомак онога за чим је толико трагао, не може да буде срећан ни задовољан. Треба поменути и фантастичну сцену на крају филма у којој се окрутни "падрон" радује крштењу свога унука док добија главу човека који му га је подарио. Могуће је повући извесне паралеле са "Кумом", али осим у крштењу као сетингу, нема никаквих других сличности. Музика је прожета мексичким мотивима и уклапа се у амбијент.
Врло је јасно да ово није филм за свакога. Ово није обичан "поход на лаку лову" филм. Ово је изузетно бруталан и застрашујућ филм, не толико због насиља које приказује (мада, има и тога, сетите се песнице у главу курви у бару), већ због менталног аспекта главног јунака и потпуног безнађа са којим се суочава. Ту су и бриљантни црнохуморни моменти у којима Бени и Ал "разговарају", што додаје на бизарности. Пекинпо је рекао да је ово једини његов филм који је завршен онако како је хтео, без ичијег петљања. Не знам је ли то разлог што је по изласку сматран очајним, тек, култни статус који данас има стекао је доста касније.

Проширење "шит листе"

И поред значајног броја лешева (који крећу у другој половини, како рекосмо, од фамозне сцене на гробљу), стотинак минута филма не пролази у fast and furious роштиљању. Ритам је какав треба да буде да би донео оно што овај филм краси - изванредно безнадежну атмосферу, перфектну режију и спознају да ће амерички сан за главног јунака остати само сан, како обично и бива.

Оно што је мени био нешто лошији сегмент је прилично слаба карактеризација, некако нисам могао да се отмем утиску да би можда могли још нешто да знамо о одређеним ликовима, те ипак малчице збрзанији крај него што се можда очекивало, уз Бенијево бесомучно понављање "How much was it worth". Радња ми је некако ишла превише линеарно у том другом делу. Јесам ли само ја у подсвести повезао крај са филмом "Буч Касиди и Санденс Кид"? Такође, мислим да је сценарио мало недоречен у неким деловима, али то опет има везе са оним да су неки ликови доста безлични.
Све у свему, ја критичар нисам, али сам сигуран да они који су овај филм прогласили једним од најгорих икад немају везе са животом. Ово је пре свега прилично потцењен филм и поред лојалне фан базе коју има. И поред ситних мана које сам навео, и поред чињенице да ово није "Дивља хорда", нити "Пси од сламе", ово ЈЕСТЕ винтиџ Пекинпо, што са историјског, што са аспекта елемената које садржи - мрака, безнађа, бруталности, мизогиније и осталог што воле млади. Као такав, и те како заслужује шансу.

Шпица и наслов

Обавезна лектира за све обожаваоце вестерн жанра, самог редитеља или Ворена Оутса. Филм који је, као и већина његовог опуса, изазвао доста контроверзи, али сама чињеница да тридесет осам година од изласка ужива култни статус треба да буде довољна за додавање на листу одгледаних филмова. Поготово ако се има у виду да су седамдесете врло вероватно најпродуктивнија декада у историји филмског стваралаштва.

ОЦЕНА: 4 

Heavenly Creatures (1994)

Режија: Питер Џексон

Сценарио: Френ Волш/Питер Џексон
Улоге: Мелани Лински, Кејт Винслет, Сара Пирс, Дајана Кент


Овај филм би се могао најавити као Питер Џексон каквог још нисте видели. Није ништа спорно око визуелне спектакуларности његових најпознатијих филмова, али чак и најмлађи гледаоци, а и они мало старији који се одушевљавају Толкином, требало би да знају да постоји "Питер Џексон пре Питера Џексона". Новозеланђанин је најпре кренуо са хорорима "Б" продукције. "Bad Taste" (1987) је снимљен готово без буџета, у њему игра сам Џексон и "пола фамилије". Затим долази мали сплетер класик "Braindead" (1992), испуњен хектолитрима крви и неким урнебесним моментима, који је доживео приличан успех. Још један излет у хорор је комедија са језивим примесама "The Frighteners". (1996). После тога је дочекао прилику да режира адаптацију једне од омиљених књига из младости (и успут заради заиста озбиљне паре), а остало је историја. Сви знамо како је прошла прва трилогија по Толкину, а и ова друга која је у јеку, има све предуслове да разбије све благајне, иако је ипак количина одушевљења знатно мања.  Ипак, између сплетерфеста 1992. и тихе језе 1996, Џексон је урадио још нешто, другачије од свега што је снимио пре, али и после њега.

Небеска створења

Пре приче о самом филму, треба рећи да је ово дебитантска улога сада већ озбиљне и велике глумице за својих 37 година, а то је, наравно, Кејт Винслет. Поред ње, филм је избацио у орбиту и њену партнерку Мелани Лински, која потом није достигла висине своје колегинице.
Ово је практично једини излет Питера Џексона у драму/трилер. Са изузетком можда "The Lovely Bones", који је опет пре свега фантазија. Овде се ради о драстичним мерама које две тинејџерке предузимају када родитељи угрозе њихово необично пријатељство. Прича је истинита и случај је потресао Нови Зеланд у првој половини педесетих година прошлог века. Сјајан маневар Џексона је био тај што, уместо да се усресреди на злочин, суђење и ствари након њега, он се одлучио да прича буде о интензивном пријатељству две девојке, њиховом одрастању у не баш здравом окружењу и уопште, околностима које су до злочина довеле. Он и његова сарадница и партнерка у стварном животу (ко је рекао Синиша и Љиљана Павић?!), Френ Волш, су написали сјајан сценарио, бритак, интелигентан и без претераних назора о "политичкој коректности", што је такође велики плус. Стојим иза тврдње да је ово један од најбољих филмова Питера Џексона на више нивоа. Најпре, он је пример фантастичног сторителинга, те се упознајемо са две јунакиње, једном незграпном и непривлачном, а другом новом, егзотичном и мало пребистром и преотвореном за своје године. Обе су аутсајдери на свој начин и брзо се проналазе, а брзо и схватају да имају доста тога заједничког. Неатрактивнија половина овог тандема је брзо фасцинирана својом другарицом, њеним интересовањем за оперу и филм, па се одмах види да ће њихова прича вероватно превазићи оквире обичног пријатељства.

Пријатељство

Уверљиво су приказане сцене које имплицирају снагу везе између две девојке, редитељ је искористио прилику да ефектно истовари фецес по религијским догмама и догмама уопште присутним у то време, тако да Кејт Винслет даје и добар социјални коментар везан за то време. Неколико сјајних комичних елемената везано је за Орсона Велса ("the most hideous man alive"), док је ипак присутно макар невољно дивљење током пројекције "Трећег човека", док је на пример Џејмс Мејсон за дивљење и "светац". Сјајно је укомпонован и елеменат фантазије који се тиче ликова из непостојећег романа, те се лако види Џексонов каснији спецификум и лако је поверовати у девојачку машту. Иако се готово од почетка види шта ова повезаност подразумева (макар за буцмасту и непривлачну Полин), тек се постепено утврђује да постоји нешто више и потребно је признати и себи, а и другој страни да ту има нешто више и то је приказано изузетно суптилно и лепо. Тек при самом крају веза отворено прераста у више од пријатељства и јасно је да се неће тек тако окончати.

Кејт Винслет и Мелани Лински

Глума је и више него првокласна, изрази лица Мелани Лински говоре више од хиљаду речи, једна средњошколка од 16-17 година, откривена десетак дана пре почетка снимања је објаснила како се глуми. Потпуно је ушла у свет повучене Полин, која се временом потпуно предаје измишљеном свету из никад завршеног романа. Што се тиче Кејт Винслет, многи замерају да је њена глума претерана и да се превише труди, што уопште није на месту. Њен лик је прожет мегаломанском илузијом и од самог почетка се (превише) труди да искаже узвишени статус и положај, док је све то уствари маска којом она крије разочарење у сопствене родитеље и њихов развод. Дакле, без обзира на привидне различитости, јунакиње имају превише тога заједничког да би се тек тако раздвојиле (што се принудно дешава због помисли на лезбејство). Још једна сјајна ствар су аутентични одломци из Полининог дневника до кога је дошао Питер Џексон. Он је поред тога разговарао са људима који су познавали овај пар како би што боље одразио стварност. Нарочито је занимљива чињеница да је Полин пробала и мушку љубав, али да то није оставило готово никакав утисак, што је велика ствар у односу на претходно виђено. Ту једина слабост лежи у типичној тинејџерској заблуди да ће моћи да се извуку и спасу казне.

Чарлс и Дебора

Генијалан је приказ два пара родитеља који осуђују нездрав однос (који то свакако јесте, иако ни изблиза није узнапредовао колико мисле), док свако од њих има нешто за шта би се могао осудити. У томе и јесте занимљивост овог филма, приступљено му је из правог угла. Мегаломанија и једне и друге (обе су у томе, тачније у фантазији виделе излаз, с тим што је једна на то навикла, а другој је то била оаза) их је на крају крајева коштала свега. Саундтрек је адекватан и у складу са датим приликама. Нови Зеланд је сјајно окружење за дата дешавања. Још једна од мањих замерки би можда могла бити да филм има недовољно мрачан тон за дата дешавања, али опет, у питању су тинејџерке, па је вероватно циљ био показати безбрижност у том смислу. Мелани Лински се вероватно због тога невероватно добро уклопила, а кад је, рекох, у питању Британка, тај њен over the top манир је у складу са њеним карактером. Ионако су скоро сви глумци бирани да физички личе на своје ликове. Упознавање са њиховом психологијом, уз осврте на неке друштвене феномене у репресивном окружењу је одлично.

Нема раздвајања

"Tis indeed a miracle one must feel,
that two such heavenly creatures are real"

Још већу језу производи чињеница да се догађај стварно одиграо. Две тинејџерке су толико ушле у своје улоге да су се једна другој обраћале на исти начин и ван укључених камера, што је додатно допринело веродостојности. Ситне мане би могле да се претворе у нешто веће кад бисмо били ситничари (то се односи пре свега на фантастичне делове и на неке сасвим споредне аспекте ове приче). Овако, ово остаје сјајно снимљен и још боље реализован материјал чија истинитост додаје на тежини, а глума Мелани Лински и Кејт Винслет је за причу. Још једном понављам, по цену тога да ме ставе у топ - ово је вероватно најуспелији филм Питера Џексона кад је у питању инспиративни мувимејкинг - Господар прстенова јесте добар, али је немогуће у потпуности испратити књиге чиме се одмах губи на тежини - а и увек сам их посматрао више као визуелне спектакле него било шта друго, чему говори у прилог једанаест Оскара за неглумачке категорије за "Повратак краља".

ОЦЕНА: 4 -

Jungfrukallan (1960)

Режија: Ингмар Бергман

Сценарио: Ула Исаксон (по средњевековној народној балади)
Улоге: Макс фон Сидоу, Биргита Валберг, Гунел Линдблом, Биргита Петерсон

Ако нисте потпуни кинематографски аналфабета, онда сте бар мало свесни значаја који имају филмови Ингмара Бергмана за светски филм. Може да вам се не свиђа начин снимања, обраде тема којима се бави, могу да буду превише интензивни за вас, али генијалност овог филмског ствараоца не можете да оспорите, осим ако вам нешто озбиљно не фали у глави.
У време кад је снимио "Девичански извор", Бергман се већ захуктавао - имао је иза себе "Седми печат" (Det Sjunde Inseglet, 1957), "Дивље јагоде" (Smultronstallet, 1957) и "Мађионичара" (Ansiktet,1958). На том таласу се нашао и "Извор", прича о вери и освети. Бергман се већ бавио религијом и односом човека са Богом (у "Седмом печату" се човек директно суочава са смрћу), а после овог филма (тачније 1961-1963), снима чувену трилогију о вери, која покушава да одговори на фундаментална питања о истом односу (Кроз тамно стакло, Зимска светлост, Тишина). Честа присутност религиозних мотива и тонова код Бергмана не чуди, с обзиром да је био свештенички син, али чини ми се да никада није заузео отворен став ни за ни против Бога. Због тога (а и многих других ствари) је Бергман један од оних који највише терају своје гледаоце на размишљање о фундаменталним животним питањима.

Девичански извор

У Шведској у 14. веку, успешна и богобојажљива хришћанска породица има младу ћерку, девицу, која добија задатак да однесе свеће у цркву. На том путу је брутално силују и убијају два пастира, док њихов мали брат гледа са стране. Не знајући код кога су дошли, они касније траже храну и конак у кући девојчиних родитеља. Сазнавши о коме се ради, родитељи спремају језиву и ужасну освету.

Ингмар Бергман је специјалиста да потпуно оголи душу својих ликова. Ни овде нема компромиса. У време изласка, филм су обележиле контроверзе због приказа сцене силовања и убиства, која, иако делује прилично питомо за данашње појмове, то никако није, тим пре што делује знатно хм...људскије од неких данашњих бруталности. На крају, ово остварење је зарадило и Оскара за најбољи страни филм, а с обзиром да је у питању време када се уметност још увек ценила и квалитет пресуђивао у највећем броју случајева, јасно вам је да он и те како има шта да понуди и каже. И да суочи гледаоца са дилемама својих ликова.
Узорна, верујућа породица има ћерку мезимицу, коју мајка више пута помиње, "само ми је она остала", а поред још неколико људи који раде на фарми, ту је и Ингери, чудна девојка, трудна са копилетом, за коју због нешто лошијег превода није најсигурније ради ли ту, или је газдина ћерка и полусестра девице Карин. Не третирају је баш најбоље, јер је нанела срамоту породици, због чега је љубоморна на Карин, на коју су и отац и мајка слаби, без обзира што не слуша увек и што је малчице размажена. Ингери такође призива Одина, старо нордијско божанство, иако је породица изразито хришћанска. Бергман убацује у причу паганско божанство да би приказао општу несигурност човека у тим стварима. Чак се и глава породице, Торе, иако узорни хришћанин, подвргава несумњиво паганском ритуалу "прочишћења" шибањем у врелој води пре него што спроведе страшну освету над убицама своје ћерке. Као да за добре ствари служи Христу, али кад му затреба снаге да учини нешто ужасно и језиво (а из његове перспективе, то се једино може учинити), окреће се паганском ритуалу.

*** БЛАГИ СПОЈЛЕРИ ***

Кобни сусрет

Проливена је невина крв и мора се деловати. Хришћанске принципе надвладава жеља за осветом. Кад је једном откривено ко су тајанствени гости (фантастична сцена у којој мајка види одећу своје мртве ћерке коју убице нуде на продају и без емоција каже "Морам да питам мужа"), повратка више нема. Без обзира на то, отац размишља дуго и пажљиво, чека да се два крвника пробуде, даје им фер шансу (коју вероватно нису заиста имали) и завршава с њима. Онда га преплављује налет беса и чини незамисливо, јер је у том тренутку његово стање ума такво да му је недовољно и убијање свих људи на свету - то му неће вратити мезимицу. И тек тада, када учини ту најмонструознију ствар - схвата да је отишао предалеко (мајсторски заокрет Бергмана, који показује да на обе стране постоје и невиност и зло - те категорије нису апсолутне). Невероватан моменат у коме ружноћа људског греха није више присутна као зло спољног света кога се треба бојати, већ, још горе, као зло у себи и унутар себе. Спознаја је јако болна.

Крваве руке

Завршни монолог представља чини ми се главно и основно питање : ако Бог постоји као праведна сила, зашто допушта проливање крви оних који то нису заслужили - питање није директно постављено - али је оличено у Тореовом неразумевању оног што се десило.

"Видео си, Боже. Видео си. Смрт невиног детета и моју освету. Не разумем Те. Не разумем Те. Али, ипак тражим Твој опроштај. Не знам како другачије да живим". ***

Његов завет на крају је истовремено и понизно признање. Сигурно зна да му ни његово испуњење неће опрати руке. Ипак, нешто мора да уради, јер је "вера без дела мртва". Преплављен је осећањем кајања, али рекао бих и престрављен. А последња сцена - па, са Бергманом не можете бити сигурни. Да ли је то био Божји одговор на Тореов жртвовани понос и кајање, или сатира на људско безрезервно окретање вери и лудачкој потреби да та вера има неку основу у тренуцима крајње невоље? (нарочито имајући у виду да је Бог и овде готово до самог краја болно одсутан, као и у свим његовим филмовима). Сигурно је само једно: редитељ је био јако скептичан кад је у питању организована религија. То се из његовог стваралаштва може закључити. Али, шта односи коначну превагу? Бергман не би био геније какав јесте када би нам дао коначан одговор. Ово би онда био филм над којим би контемплирали обожаваоци Мир Јам.

Финале

Овај осврт се не може завршити без помена главних фактора његове успешности (поред редитеља). Макс фон Сидоу је глумачки великан, чак и да није снимио ништа више сем тринаест филмова са Бергманом, било би безбедно то рећи. Могу да кажем да је Торе у топ 5 његових улога на филму, без сумње. Фантастичан је. Глас, мимика, емоција - све је беспрекорно. Имао је и сјајну подршку у Биргити Валберг и Гунел Линдблом, као и осталим, споредним глумцима. Темпо је савршен, после почетног упознавања са ликовима, радња тече прилично брзо, држећи гледаоцу очи приковане за екран. Филм је прожет одличном музиком, фрула даје сетне, меланхоличне тонове који нас спремају за оно што стиже, атмосфера је сјајна, прожета песмама из датог времена. Можда и највећи квалитет филма, поред саме приче и начина на који је презентована, је црно-бела фотографија Свена Никвиста, сталног Бергмановог сарадника и генија за визуелни доживљај. Прва асоцијација на њега ми је увек "Персона" где је заиста створио нешто ван времена, али и овај филм заиста изгледа одлично и у самом је врху што се тога тиче. Једино на шта имам евентуалне замерке је мало недорађен лик Ингери - постоји ли дубљи разлог за њено понашање, љубомору, несрећу и клањање Одину? И како је и пред ким попустила? Да је то мало више разрађено, филм би вероватно добио чисту петицу од мене.

Насиље

Ако тражите јефтину забаву и убијање времена, ово никако није филм за вас. Има сигурно и бољих начина да проведете 90 минута. Међутим, ако желите филм који тера на размишљање о животу, вери, љубави и освети, који поставља неулепшана питања и дилеме о сопственим поступцима, филм који ће вас натерати да преиспитате у шта заиста верујете и верујете ли уопште, не часите часа. Овај филм је истовремено предиван и окрутан у свом приказу света који се колеба између паганизма и хришћанства, као и потреби једног оца да освети смрт свога детета. Иако сам Бергман није волео овај филм и назвао га очајним покушајем копирања Куросаве (његов утицај се види у кадровима где злослутно користи мрак и сенке, без дијалога), не дајте да вас то одврати ако трагате за значајним комадом светске кинематографије уз који бисте провели дан или вече.

Напомена: култни хорор Веса Крејвена "The Last House on the Left" (1972) је заправо римејк "Девичанског извора". Надам се да не морам да спомињем паралеле са "Пакленом поморанџом" Стенлија Кјубрика.


ОЦЕНА: 4 +

Una Pura Formalita (1994)

Режија: Ђузепе Торнаторе
Сценарио: Ђузепе Торнаторе, Паскал Кињар
Улоге: Жерар Депардје, Роман Полански, Серђо Рубини, Никола ди Пинто, Тано Ћимароза

Недавно сам набасао на Ај-Ем-Ди-Бију на овај филм, не знам ни сам како и одлучио да га погледам због одличних коментара. Размишљао сам - италијанско-француски филм Ђузепеа Торнатореа (од кога сам дотле гледао фантастичне "Cinema Paradiso" и "The Legend of 1900", као и сасвим солидну "Малену" - као да филму требају веће препоруке од голе Монике Белучи и музике Енија Мориконеа). О Жерару Депардјеу сам имао подељено мишљење - у неким филмовима ме је потпуно купио, у другим био невиђено досадан, а Поланског сам као глумца видео само у пар филмова и углавном ми се допао (нарочито у The Tenant). Звучи добро.

Чиста формалност

Полиција приводи дезоријентисаног човека у француској провинцији, пошто је затечен како трчи по киши без икаквих докумената и са некаквим чудним обликом амнезије. Стиже главни инспектор и покушава да разреши идентитет мистериозног човека. Не верује баш у његове неповезане приче, тим пре што се у близини десило убиство, а далеко од тога да тајанствени човек има чврст алиби. Почиње игра мачке и миша, полицајац не престаје да сумња чак и кад се испостави да је преко пута њега нико други до његов омиљени писац.

Од првог кадра, када чујемо пуцањ из пиштоља, задихано и безглаво трчање кроз шуму уз оштре виолинске тонове, у филму очекујемо напетост и неизвесност. То очекивање се појачава када нестрпљење ухваћеног због недоласка инспектора пређе у ничим изазвано насиље. А од појављивања инспектора, па до краја, ишчекујемо да видимо паметан расплет коме смо се од почетка надали. Кад је завршница у питању, рекао бих да добијамо и више од очекиваног. Али, на то ћемо се вратити нешто касније. Да кренемо од општих ствари.
Филм је пре свега изванредно снимљен, добио је италијански Златни глобус и награду Давид за најбољу фотографију и сценографију, Амбијент је мрачан и тмуран, кров прокишњава, мало ствари у станици функционише, а и цела атмосфера је прикладна ако се зна да се уствари решава случај убиства (оног са почетка филма). Депардјеов јунак је збуњен, како само може бити човек који пати од амнезије, а иако се представља као познати писац, нико га не препознаје. Међутим, када стигне инспектор оличен у Роману Поланском, испоставља се да је човек за кога се јунак издаје, његов омиљени писац чије књиге зна малтене напамет.

Ко је ко и шта је шта

Поланскијев лик започиње лукаво испитивање које траје до завршетка филма, да би расветлио убиство и идентитет убијеног чије је лице унакажено до непрепознатљивости. Депардје тврди да не зна ништа о убиству и да је познати писац и песник, који је тренутно ван јавног живота и у потпуној стваралачкој блокади, а такође не може да се сети ничег што је радио тог поподнева, што је јако незгодна ствар за признати сумњичавом полицајцу. Торнаторе користи бизарну везу између полицајца/фана и осумњиченог/генија из сваког могућег угла, па тако прво један урла на другог и има предност, да би се затим плоча променила. Такмиче се пишчева запањујућа тврдоглавост и његов професионални дар за лагање против полицајчеве проницљивости и напора да освежи меморију и изнуди признање осумњиченог. Загонетка у сржи "Чисте формалности" је у суштини интелектуална, а не криминална, тако да ће филм несумњиво поделити гледаоце на оне којима је фантастичан и оне којима није довољно занимљив, нити динамичан.

Леонардо Да Винчи

Слажем се да на моменте може да делује натегнуто, са понављањем већ реченог, у циљу да се стане на пут константном мењању исказа осумњиченог, па тако понекад изгледа да би све било подједнако ефектно и са 15 минута мање. Торнаторе који је сам монтирао филм, покушава да освежи простор и дочара клаустрофобичну атмосферу постављањем камере на најнеобичнија могућа места. То некад делује, а некад не. Постоји неколико симболичких мотива које треба открити ради бољег схватања расплета.
Оно што је сигурно је да су поред поменуте фотографије и стандардно фасцинантне Мориконеове музике, најбоље у филму двојица глумаца. Депардје је изненађујуће добар у улози потпуно сломљеног писца и што више сазнајемо о њему, имамо више разумевања. Један од добрих ефеката у филму су свакако сублиминалне слике које добијамо у флешбековима који трају делић секунде, приликом његових покушаја да се сети. Полански је такође фантастичан, те хемију између њега и Депардјеа не могу да разбију пропусти у реализацији и монтажи. Предзавршна трансформација од човека који се диви свом идолу до загрижене пандурчине решеног да баци осумњиченог у окове је одлична.

Слике и успомене

Иако се у појединим деловима, како је већ напоменуто, радња мало растеже, саспенс је готово константно присутан, а како сам такође већ рекао премиса је таква да се очекује и стварно генијална завршница да би то оправдала. Завршни преокрет није баш револуција у историји кинематографије, нарочито ако сте успели да похватате нешто од симболике на коју сам већ скренуо пажњу, али је без обзира на све, изузетно интелигентан обрт који није лако наслутити, а сигуран сам да су и многи од каснијих трилера у њему нашли инспирацију (ко је рекао "Дежурни кривци"?), тако да ће вас овај филм на крају крајева сигурно наградити, без обзира шта сте од њега очекивали. Био је у номинацији за канску награду и на крају сам се запитао како то да ми раније није пао шака. Без размишљања бих га упркос свим манама сврстао у сто најбољих филмова деведесетих година и међу интелигентније мистерије те деценије. Оно што је такође сигурно је да овај филм неће имати толико широко наклоњену публику као на пример помeнути "Cinema Paradiso".

ОЦЕНА: 4

Eyes Wide Shut (1999)

Режија: Стенли Кјубрик
Сценарио: Стенли Кјубрик, Фредерик Рафаел, према прози Артура Шницлера
Улоге: Том Круз, Никол Кидмен, Сидни Полак, Тод Филд, Џулијен Дејвис, Винеса Шо

Иако сам већ био у прилици да видим неке фрагменте, а једном чак био присутан док га је група људи гледала на телевизији, мада сам ја у том моменту био преокупиран другим стварима, ово је мој први сусрет са целом дужином последњег филма Стенлија Кјубрика, што је у исто време чудо и срамота, с обзиром на број филмова које сам одгледао. Могло би се рећи да, иако нисам од оних који га без поговора кују у звезде само зато што се зове Стенли Кјубрик, заиста гајим огромно поштовање према човеку и његовом доприносу светској кинематографији, тим пре што се стално враћам "Исијавању", "Поморанџи", "Убијању" и "Фул Метал Џекету". Е, сад, када знајући све то (плус Одисеја, Бери Линдон, Др. Стрејнџлав, Путеви славе, Спартак, Лолита, итд.) прочитате и да је сам Кјубрик ово сматрао својим најуспелијим филмом, онда вам боља препорука не треба. Додуше, није имао много времена да размисли о том ставу, пошто је умро врло брзо по окончању, али је довољно да заголица машту и подигне очекивања. Да ли су она оправдана? Свакако, што се мене тиче. Не бих смео да се закунем да је међу Кјубрикова три најбоља, али да је изузетно вредан филм, ту сумње нема. Мада, лагао бих кад бих рекао да не разумем зашто су се поједини критичари устремили на овај филм попут кобаца - он једноставно није за свакога и нема широке народне масе за циљну групу.

Широм затворених очију

Након што му жена призна да га је готово преварила пре годину дана, њујоршки доктор, опседнут тим сликама, креће на језив целоноћни пут препун сексуално неостварених сусрета и шокантних сексуално-моралних открића. Оно што открива прети да угрози његов брак, породицу, па и живот.

Оно што је једино несумњиво је чињеница да је филм отворен за различите интерпретације, и свака од њих је субјективна. Оно што сам ја закључио је то да је овај филм највише о мушкарцима и женама, односно о томе како се од нас очекује и како смо научени да се понашамо, као и о нашим претходно утврђеним перцепцијама верности, секса, љубави, истине и среће. Кјубрик је хтео да прави брачни пар глуми фиктивни, да би се хемија између њих пренела на велики екран, и то је урађено фантастично. Симптоматично је да је развод уследио недуго после снимања. Не желим ништа да имплицирам (упућени тврде да је Крузово инсистирање на секташтву прелило чашу), али у филму је заиста на маестралан начин приказано то задирање у дубину душе главних јунака (нарочито мушкарца), те није искључено да је овај филм отворио нека питања између њих.
Од самог почетка се види да Кјубрик води рачуна о свакој сцени и о сваком детаљу, од крајње бизарног почетка који наговештава у шта се гледалац упушта - двоје људи се спрема за формалну Божићну забаву, она пита "Како изгледам" - док седи склупчана на шољи, а он одговара "Одлично", проучавајући се у огледалу самозадовољно, не погледавши је. Овакве илузије интимности заводе гледаоца од самог почетка. Креће се од забаве на којој је споља све шљаштеће и гламурозно, а изнутра хладно, стерилно и вештачко. Већ на њој је тестирана верност оба партнера, а Бил (Том Круз) стиже и да спаси живот једној жени која је домаћину правила друштво. Након што се, потпомогнут марихуаном, покушај интимности претвори у свађу због неслагања око перцепције у вези сексуалности жена и мушкараца, жена износи шокантно признање о превари која се замало десила, што покреће ланац необјашњивих и надасве бизарних догађаја.

Ствари се захуктавају

Следе ноћни походи на чијој би реализацији Кјубрику сигурно честитао и тандем Дали - Буњуел, одисеја кроз секвенце на ивици надреалног у којима угледни њујоршки доктор који је дотле имао свет под ногама, секси жену и био потпуно сигуран у себе и свој швалерски освајачки осмех, почиње да сумња у све то, па и у своју сексуалност, прогоњен сликама фантазије коју му је жена признала. Баш у тренуцима кад се ломи, гдегод оде, има шансу да убоде (нехотична рима), почевши од ћерке пацијента који је буквално још на самртничкој постељи преко проститутке, у чему га спречава женин телефонски позив. Све је то загревање за секвенцу која кулминира ритуалом под маскама који је предигра за масовне оргије. Цела атмосфера тог ритуала, зачињена музиком (румунска литургија пуштена наопако) је снимљена тако да вам се најежи свака длачица. Многи квази-хорор филмови никад неће достићи ниво чисте, непатворене језе коју та сцена пружа. После ње више ништа није исто. Филм пружа и квалитетну дозу мистерије, јер имате осећај да је свачија прича део нечега већег (поготово након што постане јасно да је Бил присуствовао обреду неког тајног друштва - илуминати?)

Врзино коло

Оно што је сигурно да је та сцена једна од ствари која ће поделити публику и која је изазвала контроверзу. (компјутерски генерисана голотиња да би се избегао оштрији рејтинг је постигла контраефекат - ово је и те како филм искључиво за одраслу публику). Филм је изузетно вишеслојан, препун симболике (лозинка "Фиделио" од латинског "fidelis" - верност) и успева да константно држи гледаоца напетим, а стања кроз која пролази главни лик блиским њему.
Једино што у филму слабије функционише је само разрешење, које и поред своје моралистички задовољавајуће структуре, оставља велики број питања за размишљање. Да ли стварно ико може да буде задовољан опскурним покушајем објашњења Виктора Зиглера (Сидни Полак), након што се издешавало све што се издешавало? Без обзира што крај нешто слабије функционише и што ће неки филм окарактерисати као предугачку, помпезну, перверзијом испуњену папазјанију, неколико ствари му се тешко може оспорити.
Најпре, лако улази под кожу. Ако сте одрасла особа која је бар некад имала било какве дилеме о свом идентитету, сексуалности, вези са партнером, лако ћете се саживети са ликовима.

Претња

Редитељи перфекционисти какав је Кјубрик су и те како способни да извуку максимум из својих глумаца, тако да сви пружају свој максимум и више од тога. Бог зна да Том Круз није нека глумчина и по, а пре 1999. године, његове врхунске улоге се могу набројати на прсте једне руке (и то не све), а онда се код Кјубрика и Пола Томаса Андерсона у "Магнолији" квалитетно издигао изнад свог геј Топ Ган мачо имиџа. Никол Кидмен, поред тога што се добро снашла, никад боље није изгледала и првих пола сата филма су јединствена прилика да је неколико пута видимо као од мајке рођену. Ти кадрови су опело лепоти која ће касније умрети испод тона пластике и ботокса. Филм обилује сјајним споредним ликовима, од хладно прорачунатог и крајње језивог Зиглера (велики редитељ Сидни Полак, улога писана за Харвија Кајтела), преко правичне и трагичне Менди, до гротескног лика продавца костима кога тумачи некад Србин, а некад Хрват, по потреби - са акцентом Бориса из "Снеча" пре снимања самог "Снеча". Већ сам причао о смислу за детаљ и симболици као нечему јако битном код Кјубрика. Већ су му замерали да је редитељ и човек коме недостаје емпатије и генерално позитивног осећања према људима. Наравно, све зависи из ког угла гледате и шта од филма желите.

Ако вам треба услуга, и не само костим...

"Широм затворених очију" није филм који ће добити неподељену наклоност публике. Прича о слојевима међусобног односа двоје људи који се љуште попут лука, још од тренутка на забави, кад обоје несвесно дођу корак ближе прељуби (иако ниједно од њих двоје не реагује импулсивно). Разорен тешким сазнањем и изненада лудачки љубоморан (обично су девојке падале на "Здраво"), Бил Харфорд у тумачењу Тома Круза, креће на једнодневни пут у промискуитет, опасност и мистерију. Пред очима гледаоца, његова моралност се руши док улази дубље у изопачени свет сексуалних девијантности. А поред тога што је савршено снимљен и сјајно одглумљен, можда најбољи сегмент овог филма је то што одише злокобним предсказањима, попут ремек-дела савременог хорора под палицом Кјубрика "The Shining". Неколико погрешних одлука могу гурнути човека кроз слабашне зидове које изграђују љубав, поверење и брак, у јазбину необузданог неморала, туге, окрутне преваре и смрти. Морална и драмска језивост избијају из сваке тишине међу ликовима, сваке једноличне реченице коју изговоре, сваког хипнотичког кадра у овом филму.

Чиста језа

Како сам већ напоменуо, нисам баш најзадовољнији самим крајем који мало превише личи на "ајмо да им пружимо нешто што дотле нису видели, али да им ипак после кажемо да је све то донекле зезање, да се не би онесвестили". Без обзира на све, уколико су вам очи, а пре свега ум широм отворени током два и по сата, ви ћете видети овај филм онаквим какав он заиста јесте, а за то постоји само једна адекватна одредница. То је филм Стенлија Кјубрика.

ОЦЕНА: 4