15 најбољих корејских трилера 21. века

Корејски трилер је нешто што се дефинитивно може назвати филмом будућности. У последњих петнаестак година је доживео готово неописиву експанзију, чак бих рекао експлозију на светско тржиште. Окови цензуре су постали нешто лабавији половином осамдесетих, али тек су се деведесетих први пут јавили пунокрвни наслови, довољно смели да обрађују сложене теме на дотад невиђен начин на тим просторима. Нека врста покретача лавине је био филм "Swiri" (Shiri, 1999), шпијунски акциони трилер, који је на домаћим благајнама зарадио више од "Титаника". То је био филм који је широким народним масама дочарао све богате жанровске потенцијале, и на неки начин окидач за остале инвентивне ауторе да и сами покажу своје умеће. Сада, када је и свет чуо за њих, корејски трилери су са правом и у свету добили своје фан базе, те их данас можда има чак и више него што је потребно, а неки су (такође сасвим очекивано) одабрани и за амерички римејк. Мада сам већ писао да каткад корејске комедије мало више нагињу геговима, а романтични филмови-мелодраме покаткад залазе и у патетику, и у тим, па и у свим другим жанровима, има филмова који су доста успешнији од 99,9% ствари које Холивуд данас нуди. Али, разлика у квалитету је убедљиво најуочљивија кад су трилери у питању, и зато пишем управо о њима. Корејски трилери јесу стилизовани, али у њима нема апсолутно ничег зашећереног, ничег слатког, ничег холивудског. Не робују клишеима, истински су напети, њихови актери су људи од крви и меса, са свим својим манама и врлинама (често ових првих има више), не либе се да буду брутални и насилни, али никад не приказују насиље само приказивања ради, у њима нема гарантованог хепиенда, а ако га и буде, за њега мора да се плати висока цена. Једна од мени омиљених ствари је атмосфера која прожима сваки од њих без изузетка - напетост, горчина и опште сивило читавог тог миљеа, где год да се радња одвија, у отменом свету лепо обучених гангстера, или у страћарама где живе сиромашне породице. Улози су увек високи, животи укључених се неповратно мењају, а суморно осећање остаје. И што је најважније, сви филмови о којима ћу писати, сви други које сам гледао, а сигурно и они које нисам, су по својој природи и у својој сржи толико азијски да су потпуно неподложни римејку. Скроз је немогуће пребацити их у другу средину и на друго говорно подручје, а да не изгубе своју суштину, и то се одлично види на примерима досад римејкованих наслова. Одгледао сам до овог тренутка 36 наслова, дакако има и неких који су ми још увек на списку за гледање, тако да је ова листа подложна промени, али овако тренутно стоје ствари - наравно, опет је у питању хронолошки редослед, а не рангирање. Пре него што почнем, да поменем и одличан филм који је на прелазу векова, па зато није на листи, али има моју најтоплију препоруку и увек му се радо враћам. У питању је сјајан војни трилер великог редитеља Парк Чан-Вука, који је један од најбитнијих модерних корејских режисера, и има неколико уписа и на листи - Gongdong gyeongbi guyeok JSA (Joint Security Area, 2000). То је одличан увод. Идемо даље.

Пре почетка писања, да не испадне да само слепо хвалим корејски трилер пер се, доста ових филмова од мене не би добили петице, а неки чак ни четворке. Има ту наслова који су савршени на готово сваком пољу, али има и доста њих којима фали заокруженост, одржавање инволвираности гледаоца током читавог трајања, који откривају најјаче адуте у првој половини филма, који одређеној тематици не приступају зрело и без патетике и претеривања. Дакле, фали им континуитет интелигентног филммејкинга у смислу паметног располагања временом и елементима заплета без непотребних, неважних ствари. Having said that, овај текст треба да покаже да ова кинематографија има и те какав потенцијал, и ако се он искористи, биће сјајно.

1. BOKSUNEUN NAUI GEOT (SYMPATHY FOR MR. VENGEANCE, 2002) - Park Chan-wook

Осветничка трилогија Парк Чан-Вука је квинтесенција свега онога што поменух у уводу везано за корејски трилер. Сви поменути елементи су овде и више него видљиви. Овај филм започиње поменуту трилогију, и започиње је уз велики прасак. Главни јунак је Рју, глувонеми радник, чијој сестри је потребна трансплантација бубрега. Пошто га отпусте, а није компатибилан као донор, ступа у контакт са трговцима органима на црно. Када га и они преваре, са девојком очајнички планира отмицу ћерке руководиоца фабрике која га је отпустила, са намером да новац од откупа искористи за сестрину операцију. То, међутим, покреће ланац трагичних догађаја који све укључене може да кошта свега, па и живота. Аух, каква је ово експлозивна вожња од филма. Увлачи вас од првог кадра и не пушта вас два сата и пар минута колико траје. То није једна од оних вожњи у којој уз вриску уживате и са одушевљењем чекате да стане, да бисте убацили још један жетон и поново се провозали. Не, ово је вожња кроз кућу страха, у којој нема чудовишта, вештица и других караконџула, али има свега тешког што реалан живот нуди, и то у обилним количинама. Ванредно мрачан, тежак, суров и трагичан филм, чије гледање желите да прекинете, а не можете, јер сте чудно привучени снагом сценарија и глумачких изведби које су заиста раме уз раме са неким од најбољих које сте видели. Овај филм не штеди никога, он сурово удара у плексус и међуножје, и не стаје до самог краја, а ви сву магију покретних слика видите у чињеници да желите још. Желите да видите како ће се све завршити (иако знате да нема много могућих начина после свега) из простог разлога што се ни атмосфера, ни саспенс, ни остали елементи, не граде на нереалним премисама и ситуацијама. Напротив - ово је сасвим реална и могућа прича о љубави и освети, која приказује како реагује обичан човек (тј. свако од нас) кад се нађе у безизлазном положају, притиснут уза зид, и шта смо све спремни да урадимо за оне које волимо. "Саосећање за господина Освету" заиста прелепо изгледа, и перфектно је режиран филм, четворо главних глумаца је одрадило сјајан посао, али није за људе са слабим стомаком и срцем, садржи веома насилне сцене (неке батине су чак биле и стварне), а због осетљиве тематике вам сигурно неће пријати да му се враћате. Но, ако сте филмски сладокусац, и поред свега што будете видели, нећете моћи да порекнете да је оно што су вам приредиле звезде корејског филма Сонг Канг-Хо, Шин Ха-Кју и остали, предвођени редитељем, заиста права посластица. Петица од мене.

2. OLDEUBOI (OLDBOY, 2003) - Park Chan-wook 

А шта тек рећи и коју послуку порати кад је у питању филм који је избацио Јужну Кореју на светску мапу и учинио да људи широм света одлепе на кинематографију поменуте државе? Миљеник критике и публике, освојио између осталог и Гран При у Кану, и то потпуно заслужено. Све делује као из уџбеника, а опет је другачије од било чега што сте видели. Човека отимају и држе у отрцаној соби петнаест година, да би исто тако неочекивано био пуштен и обавештен да има пет дана да сазна ко га је заробио и због чега. Уз помоћ девојке коју упознаје у ресторану, покушава да дође до истине. Како се његова махнита потрага ближи крају, главни јунак схвата да његов отмичар за њега има планове који подразумевају нешто много грозније од петнаест година у једној соби. Кад заиста почне да поставља права питања, пожелеће да није. Али, повратка са странпутице више нема.

"Смеј се и свет ће се смејати са тобом. Плачи и плакаћеш сам" су стихови који се као зла коб провлаче кроз филм, пратећи главног јунака док трага за истином и осветом. Не знам шта пре да издвојим - моћан сценарио који тера гледаоца да заједно са јунаком завири у најмрачније кутке душе, прелепу стилизовану фотографију, која прави сјајне призоре, било да је у питању чувена акциона сцена снимљена из једног кадра, или флешбекови који нам откривају позадину приче. Сво троје главних актера глуме за десетку, предвођени Чои Мин-Сиком, који даје све од себе да осетимо све емоције кроз које пролази током своје тортуре дуге деценију и по. Већину својих стантова је радио сам, и скинуо је 10 килограма да би се утренирао за улогу. Интересантно је да је он будиста, те је морао да се моли након што је појео четири хоботнице да би снимио чувену сцену. Ту је сјајни млади глумац Ју Ји-Тае, који дочарава једног од најбољих модерних филмских негативаца. Разлог освете може гледаоцима изгледати банално, али он је схвата веома озбиљно и спреман је да иде неслућено далеко да би је спровео како треба. Вероватно је један од најстрпљивијих зликоваца икад, па је самим тим још и страшнији. Са друге стране, он је далеко од безличног, безосећајног убице кога ништа не дотиче, какав је рецимо Френк Хенрија Фонде, јер разлог за његов гнев и методичност у спровођењу освете јесте лична трагедија. Управо због тога, он не налази срећу и задовољство у испуњењу свог маестралног и потпуно лудачког осветничког плана, који се одвија можда и боље него што је планирао.Канг Хје-Јонг такође блиста у улози Ми-до, која помаже главном јунаку да открије болну истину. Једноставно, Олдбој се не пропушта. Опет су ту сви елементи - снажна прича, прејаке емоције, нешто бруталног насиља (махом ван екрана), те чувени обрт, који сте можда и могли да предвидите, али док се пред вашим очима све одвија, питате се "Ма, је ли могуће?" Још једна вожња после које вам неће бити пријатно, али нећете моћи да престанете да мислите на њу.

3. SALINUI CHUEOK (MEMORIES OF MURDER, 2003) - Bong Joon-ho 

За филм о првом серијском убици у Јужној Кореји, режисер и сценариста Бонг Јун-Хо нашао је у комаду "Дођи да ме видиш" који се бави истом тематиком, те у стрипу "From Hell" аутора Алана Мура. Рекао је да му је било потребно шест месеци истраживања и шест месеци писања. Уобличио је снажно дело, које, иако повремено има комичне деонице, узроковане махом невероватном неспособношћу полиције, не заостаје за онима које смо поменули по утиску који оставља на гледаоца. Две жене су у једној корејској провинцији силоване, убијене и бачене у јарак, по потпуно истом модус операндију. Главни детектив Парк (Сонг Канг-Хо, већ поменут у претходном тексту, о филму "Ридање") никад није имао тако високо ризичан случај у рукама, те се кључни докази не прикупљају правилно, истраживачке методе су јако сумњиве, а форензичка технологија непостојећа. Тек појавом сеулског детектива Сеоа (Ким Санг-Кјунг, главни у филму "Монтажа", који је такође на овој листи), који је послат да помогне, истрага почиње полако да напредује. Најпре се утврђује да је у питању заиста серијски убица, и неке од метода његовог деловања, али то опет није бог зна каква полазна тачка. Случај обојицу детектива изнурује и физички и психички, све очи су упрте у њих, притисак је огроман, а они нису баш најспремнији да се са њим суоче. Јужнокорејска полиција је пословично приказана као скуп трапавих и често насилних неспособњаковића, који покушавају да прикрију сопствену глупост и незнање. Степен глупости и неспособности полиције варира од филма до филма, али су те карактеристике константа. Е, сад овај филм није баш "Прогонитељ" о коме ће бити речи касније, где су сведени буквално на карикатуре и где је оно што раде чиста клузовштина, али ни овде не заостају много, а у неким аспектима су чак и веома окрутни - нпр. Парк и екипа батинама изнуђују признање од ментално заосталог дечака, а касније, када се и детектив дошљак уклопи у шаблон, физички ће напасти осумњиченог. Тако да, иако два пандура (који су, још једном понављам, феноменални у својим улогама) имају драстично различите погледе на решавање случаја, обојица из немоћи прибегавају физичком насиљу. Оно што овај филм по мени заиста издваја од већине других детективских прича јесу запањујући детаљи - најпре, амбијент - величанствена фотографија (киша која лије у малом селу ноћу, сенке које се шуњају по шуми, фантастична јурњава пешице), сигурна режија забиберена повременом иронијом комедије, затим читаво окружење Јужне Кореје средином осамдесетих, а развој карактера (иако нешто спорији) је заиста права посластица. Мислим да је Бонг Јун-Хо заиста урадио праву ствар кад се прихватио овог шкакљивог посла снимања филма по истинитом догађају који још увек одјекује у свести јавности - одлучио се да не прави филм ни о убици, ни о самим злочинима, већ директно о пандурима који су били задужени за случај, и огромном емотивном терету који су обојица поднели. Ким Санг-Кјунг је значајно смањио унос хране и време спавања, да би боље дочарао истрошеност проузроковану трауматичним случајем. У једном интервјуу, Квентин Тарантино је сврстао овај филм међу двадесет својих омиљених откад је почео да снима филмове (интервју је урађен 2012. године, 20 година после тога, па отуд и толико филмова). Проверите зашто.

4. CHINJEOLHAN GEUMJASSI (LADY VENGEANCE, 2005) - Park Chan-wook 

Морам признати да ме завршни део Осветничке трилогије није "урадио" као прва два, али то не значи да филм није изузетно добар, и више него адекватан да се прича заокружи. Она овог пута прати младу жену, уценом приморану да преузме кривицу за киднаповање и убиство дечака, која, пре него што изађе на слободу због доброг владања, 13 година проводи у затвору, планирајући освету против свог душманина. Пут до ње неће бити нимало лак, имајући у виду да успут мора да нађе начин да се повеже са ћерком, тек рођеном пре одласка у затвор, и да је, како то обично бива, душманин много опаснији и болеснији него што је деловало на први поглед. У главној улози је Ли Јонг-ае, која је такође играла главну женску улогу у поменутом ремек-делу "Зона удружене безбедности" истог редитеља. Филмови о вишегодишњој патњи жене која се свети својим крвницима нису новост, али вам дајем реч да ниједан не изгледа овако прелепо као "Госпођица Освета" - усудио бих се да кажем да је фасцинантнији и од "Олдбоја" у том сегменту. Ја сам гледао верзију која је комплетно колоризована, али кажу да постоји и нека у којој боја постепено прелази у црно-бело, и да је тек то естетско ремек-дело. Рекао бих, изузетно поетичан завршетак трилогије, значајно мање насилан него два поменута претходника (мада, има насилних сцена, које се, као и обично, дешавају углавном ван екрана). Има мржње, кајања и освете, али бих рекао да је ово надасве филм о искупљењу, па тек онда све остало. Као и претходници, и ово остварење је такође веома потресно, што је потцртано ефектним меланхоличним тоновима класичне музике. Овај филм нема шокантно откриће на крају, већ уз стабилан ритам, све открива корак по корак и део по део, додајући постепено неопходну емотивност целој ствари. Срце филма је надахнута изведба Ли Јонг-ае, и поштено је рећи да, иако су сви одрадили свој посао готово савршено, она носи читав филм на плећима. Ипак, морају се поменути и остали глумци, од којих су многи учествовали у једном или оба претходника у трилогији, пре свих Чои Мин-Сик, који вас је развалио у "Олдбоју", а одуваће вас и овде у улози наставника који крије многе страшне тајне. Изрази лица и ноншаланција док прича о најгнуснијим гадостима ће вам најежити кожу, у то нема сумње. Рекао бих да редитељ и овде постиже све за чим трага, али мени фали мало тог импакта који имају два претходна филма, овај трећи, иако одличан, није ме баш натерао да о њему размишљам три дана, за разлику од првопоменутих. Више ми је личио на забавни парк испуњен надреалним сликама, покојим хумористичним моментом и хладним прорачунатим поступцима укључених ликова. Недостаје му висцералност и сировост претходних филмова.

5. DALKOMHAN INSAENG (A BITTERSWEET LIFE, 2005) - Kim Jee-woon 

Још једно познато име јужнокорејске кинематографије је свакако и Ким Ји-Вун, који нам дарује изузетно жесток и бескомпромисан, а опет веома поетичан и емотиван акциони трилер који вас свакако неће оставити равнодушним. Он је такође и аутор сценарија за ово сјајно остварење, у коме се главни јунак, који је предани човек од поверења и главни изнуђивач моћног мафијашког боса, нађе у небраном грожђу, након што први пут после седам година не испоштује наредбу. Поред дојучерашњих сарадника, на трагу су му и чланови супарничке организације, тако да ће морати да употреби сву своју вештину да би преживео. Ни овде не изостаје прича о освети, и у поређењу са претходно поменутим филмовима, она је директнија и једноставнија, али то не значи да се у њој мање ужива. Камера је одрађена за десетку, има акционих сцена са пушкарањем, има сцена са кунг-фу секвенцама, има изразито хумористичних момената, има неколико референци на филмове Мартина Скорсезеа и Џона Вуа, између осталих. Прилично добра папазјанија, ако мене питате. Наравно, овде, као и у свим осталим филмовима на овој листи, не очекујте никакве уступке, нема овде поштеде, ударци су јаки, и мораћете мало да мислите о свему, након што се заврши. Не зато што је порука нешто посебно дубока и јака, него зато што је у питању један од оних филмова који остављају веома јак утисак, протресе вас и продрма до кости, тако да се запитате о многим стварима. Ли Бјунг-Хун, фантастични глумац који је пет година раније блистао у више пута поменутој "Зони удружене безбедности", играо је Т-1000 у новом "Терминатору", а појавиће се и у римејку "Седам величанствених", овде блиста, дајући све од себе, као човек који се усудио да покаже пркос, без обзира што је знао које су евентуалне реперкусије, а Ким Јунг-Чул и Хванг Јунг-Мин су такође феноменални као главешине криминалних синдиката. После вртоглавог успеха "Приче о две сестре", Ким Ји-Вун још једном поентира, овај пут у оквиру другог жанра, и то тако што је читаву причу подредио једноставности. Овде нећете видети спектакуларне обрте, скривене мотиве или неразјашњене поступке. А опет нећете моћи да скренете поглед са екрана. Отприлике се, када путовање почне, одмах зна и како ће се завршити. Али, што каже једна од оних инспиративних, селф-хелп срањастих изрека/реченица/максима, или шта год већ да је - life is a journey, not a destination - тако ће вас и овај филм повести на путовање - захтевно, заморно, напорно, насилно путовање - али ћете на крају бити пресрећни што сте путовали. Једноставно, начин на који се све одвија док гледалац стигне од тачке А до тачке Б је права поезија. Уметност. Инспирација. На почетку и на крају стоји цитат из једне поучне будистичке приче, који се савршено уклапа у оно што гледамо у филму. Мораћу и трећи пут да га оверим да бих био сигуран да нема неких значајних мањкавости (оне које сам уочио су превише тривијалне да бих их сада помињао), али у прва два гледања нисам видео ништа велико што би ми засметало.

6. CHUGYEOGJA (THE CHASER, 2008) - Na Hong-jin 

Сјајан дебитантски филм На Хонг-Јина, којим је уз прасак ступио на светску позорницу, је прича о нечасно отпуштеном пандуру који постаје подводач и истражује нестанак неколико девојака, док не открије да су све позване од стране истог клијента, а да једна од преосталих управо треба да се сретне с њим. Следи френетична трка с временом у маниру најексплозивнијих акционих трилера које сте гледали, а полиција углавном само одмаже. Са једне стране, ово јесте филм у коме се тражи серијски убица, и с тим у вези, у њему постоје неке већ виђене ствари. Али, ово је све само није класичан serial killer/whodunit movie, тим пре што се постојање убице и његов идентитет утврђују у првих пола сата, а одмах потом и бива ухваћен, али је фора што не може законски да буде задржан. Е, ту почиње права игранка, а неспособност полиције која се апострофира у готово свим филмовима (не без разлога, рекао бих), овде се доводи малтене до ивице апсурда. Сва нада у спасење почива у рукама, ногама и глави главног антихероја, који у свему види шансу за симболично искупљење корумпиране душе. Поред веома жестоког набоја, оличеном, између осталог, у ванредно напетим сценама јурњаве, постоји и драмски додатак, у чињеници да сада тражена проститутка има малу, паметну ћерку (коју мора да издржава поменутим послом) - и све се одвија по обрасцу, у смислу да главни актер у почетку све ради због профита и из похлепе, а временом добија прилику да се мало духовно извади. Та почетна поставка је у реду, али овај филм се квалитетом издиже изнад просека, и далеко превазилази холивудске пандане баш због начина обраде већ постојећих образаца. Овде нећете видети завршетак уз катарзу, разрешене моралне дилеме и пандура-макроа који јаше ка заласку Сунца са вољеном особом. Ово је веома мрачан и тежак филм, али је ближи стварном животу од било ког заслађеног америчког продукта увијеног машницом. Емоције којима режисер јако ефектно барата су толико јаке, да вас од првог до последњег кадра не пуштају, те, иако су одређени елементи филма, као што већ рекох, познати још од прве трећине, неизвесност, непредвидивост и напетост су ту све време. Иако свакако није савршен, "Прогонитељ" је филм који нећете лако заборавити, и остварење које показује да корејска кинематографија тренутно почива на здравим основама, те да има елемената за даљи развој и напредак. Заиста, овако се трилер и прави - бескомпромисан је, препун јаких емоција и набоја, жесток, неизвестан, горак и опор. Заиста морам да похвалим и Ким Јун-Сука, који је на изузетан начин отелотворио веома комплексну и растрзану личност, која се, осим за својим "власништвом" даје и у потеру за самим собом. Шта је нашао на крају остаје упитно, али погледајте филм па просудите сами. Гласине о римејку не јењавају, ако се икад сними, имам само једну поруку за читаоце овог блога - молим вас, немојте га гледати и кварити себи ужитак.

7. DDONGPARI (BREATHLESS, 2008) - Yang Ik-Yoon 

Јанг Ик-Јун је написао, режирао и одглумио главну улогу у свом дебитантском филму "Без даха", у коме глуми изузетно насилног, грубог и некултурног утеривача дугова за једног зеленаша, пријатеља из детињства, који кроз неочекивано пријатељство са једном тинејџерком открива сопствену другу страну и налази начина да се суочи са бурном породичном историјом, која укључује насиље оца над мајком, те случајно рањавање сестре, које последично доводи до мајчине смрти. Све поменуто га тера да детаљно преиспита дотадашњи начин размишљања и живота. Има ли времена и могућности за неку врсту искупљења, погледајте и сами. Оно што је сигурно је да је ово још један у низу опорих, горких и суморних филмова, али опет, вишеструко вреднији од онога што се тренутно продаје на западу. Сценариста, редитељ и главни глумац нам сјајно дочарава судбине људи без икакве перспективе, те је ово, поред филма о сложеним породичним односима, те јаким емоционалним конфликтима, такође и љутити социјални коментар на третман непривилегованих у земљи. Осећајнија страна главног јунака се види и у односу са малим сестрићем кога, за разлику од сестре коју избегава, заиста обожава (иако му се обраћа ружним речима, као и свима). Али, тек када сасвим случајно на улици пљуне једну брбљиву тинејџерку, која није нимало застрашена његовим грубим приступом, и временом успева да му се приближи, она испливава у правој мери. Испоставља се да ни она није елита каквом се представља, те да је и њена породична ситуација крајње незавидна, а услови живота испод сваког нивоа. Однос ово двоје несрећних људи, који варира од нестабилног до одличног, је заправо покушај да се у њиховим животима запалим у ћорсокак и у свету који их окружује пронађе нешто смисла. Антихерој филма почиње другачије да гледа на ствари, али у таквом окружењу, тешко је доживети комплетну катарзу, а ако се то и деси, она не долази по ниској цени. Ким Коби је заиста фантастична као тинејџерка која покушава да побегне из сопствене тужне реалности, и показује висок степен достојанства. Као и код главног актера приче, њено непристојно понашање и безобразан став су само маска испод које се крије велика рањивост и осетљивост. Када упоредите дрску и надобудну девојчицу са почетка, и сломљену и уплакану тинејџерку у сцени испијања пива након што њен отац претера са параноичним испадима, изгледа као да су у питању две различите особе. Добар је и Јунг Ман-Сик у улози зеленаша коме је жеља да се једног дана скраси и отвори ресторан (слично као Мило и Раша у "Дилеру", кога поменух у тексту о дебитантским филмовима). Филм је заслужено освојио завидан број различитих награда по светским фестивалима. Ако нађете добар превод и нисте претерано осетљиви, свакако га препоручујем, као уосталом и све остале из овог текста.

8. MADEO (MOTHER, 2009) - Bong Joon-Ho

Идеју за свој четврти филм Бонг Јун-Хо је добио пет година пре његовог снимања, кад је први пут упознао глумицу Ким Хје-Ђа. И он се жељно ишчекивао, после огромног успеха сва три претходна филма овог режисера, почевши од дебија "Пси који лају никад не уједају", преко планетарно успешних "Сећања на убиство", до "Домаћина", врло добре хорор драмедије. Најзад је стигла и "Мајка", прича о жени која живи миран живот у малом корејском граду, продајући лековито биље и илегално се бавећи акупунктуром. Са њом живи и одрасли син према коме је превише заштитнички настројена и који је благо интелектуално успорен, али и веома осетљив на ту чињеницу. Када га на основу посредних доказа оптуже и преваре да потпише признање стравичног убиства девојке, мајка се даје у френетичну потрагу за правим убицом, не презајући ни од чега да докаже да њен син то није, и не либећи се да свакоме каже да је он за то неспособан. Можда не толико експлозиван и насилан као његови претходници у овом тексту, "Мајка" је изузетно напети психолошки трилер, са елементима најцрње могуће комедије карактеристичним за корејску кинематографију. Фасцинира одлучност и упорност жене решене да спере љагу са синовљевог имена. Са запањујућом темељитошћу, она прикупља трагове који ће јој у томе помоћи, и како време одмиче, све је ближе откровењу, коме се свакако није надала. Један од главних квалитета филма је у томе што се развија у правцу који гледалац никако не очекује, и то га, како време одмиче, тера да све пажљивије и помније прати шта се догађа. Бонг се доказује као врстан приповедач који зна да одржи гледаоце на ивици столице. Сви елементи делују једноставно и директно, али ствар је у начину презентације детаља. Елементи нео-ноара и грчке трагедије се преплићу, неспособност полиције је, како смо већ установили, аксиом - они само хоће брзо затварање случаја, и какво-такво признање, да би могли да пређу на следећи. Делићи мистерије се разрешавају у Хичкок/Де Палма/Шаброл/Трифо маниру, не губећи на саспенсу ниједног момента. Иако је филм више plot-driven него студија карактера, на крају ћете свакако остати фасцинирани развојем ликова, јер, како се испоставља, они нису оно што се на почетку чини да јесу. И то је заправо још једна ствар која чини Бонг Јун-хоа сјајним сценаристом (у овом случају косценариста) и редитељем. Треба напоменути и сјајну фотографију и музику, све се феноменално уклапа у амбијент. Све је упаковано у двосатну причу која се споро развија, али кад се на крају одмота, не можете не бити задовољни. Све набројано, зачињено са неколико сјајних изненађења, чини овај филм изузетним. Поред мајке не смем да заборавим и сина, Бин Вона, који је фантастичан. Нисам гледао Бонгов холивудски деби "Ледоломац", али ускоро ћу и то оверити и пренети утиске, мора да има бар нечега доброг, судећи по претходним насловима.

9. AJEOSSI (THE MAN FROM NOWHERE, 2010) - Lee Jung-bum

Овај филм је био најуспешнији у земљи у години кад је изашао, и са њим се на ову листу поново враћају експлозивни акциони трилери, филовани адреналином. Премиса је прилично "западњачка" и, да тако кажем, већ виђена - повучени залагаоничар живи миран живот, а једини пријатељ му је девојчица која живи у комшилуку. Њена мајка, хероински зависник, краде дрогу од моћног крими синдиката, и ослобађа је се, дајући је залагаоничару, без његовог знања. Када гориле и убице дођу да њушкају, киднапују мајку и ћерку, а власник радње креће на опасан пут да би спасао своју малу пријатељицу - наравно, успут се открива да је његова прошлост све само не повучена и мирна и да и те како има способности да на себе преузме борбу против опаких мафијаша и убица. Кад се напише овакав увод, ово изгледа као још један просечан трилер са закречену масу са Стивеном Сигалом или Долфом Лундгреном, али верујте да то није то. Ако бих већ морао да га упоредим са нечим, то би били рани филмови Џона Вуа са Чау Јун-фетом, или ако баш хоћете, Кроненбергова "Насилничка прошлост", те Скотов римејк "Man on Fire" само уз много бољи flow. Прича јесте донекле прежвакана, али, опет, начин на који се све одмотава, неочекиване ствари које ликови раде (кажем неочекиване, у односу на западњачку кинематографију, овде то значи кудикамо реалније) су дефинитивно елементи због којих ћете пожелети да погледате ово остварење. Важно је рећи да су ликови, и поред дозе генеричког коју испољавају, креирани тако да просечан гледалац заиста мари за ликове - а пре свега, дете није преслатко на патетичан начин, што је вечита бољка оваквих филмова, а опет успева да изазове искрену емоцију, заиста је одиграла као матора. Некако се много лепо и без напора спајају насиље и емоција, брутално и осетљиво, акционо и мелодрамско. Наравно, када се има у виду да главног лика тумачи Вон Бин, који је у малопре поменутој "Мајци" играо сина, јасно је о како се разноврсном глумцу ради и колики опсег емоција поседује. Развој карактера је уверљив и свако је у могућности да схвати зашто је њему толико стало до девојчице. А та трансформација, од мирног и ненаметљивог власника радње до побеснелог човека који користи све своје некадашње вештине да би помогао малој - то је заиста права посластица. Чак морам да поменем да су и акционе сцене, на које обично не полажем много, вероватно због година (али, знам да их ценим ако су добро урађене) овде изведене на сјајан начин, у маниру поменутих хонконшких бисера осамдесетих и деведесетих (мада ће неко за поређење узети нови "Борнов идентитет" кад су акционе сцене у питању, али мени је тај филм толико безвезан у сваком погледу да не вреди ни трошити простор писањем о њему). Још једном да кажем, поента овог текста није нека подробна анализа и инсистирање на манама, које свако може да нађе, у зависности од тога шта тражи. Мана свакако има, али ја овде истичем оно што је добро. Уз све речено, ваља истаћи и адекватну музичку подлогу, као и улоге гангстера које варирају од солидних до заиста одличних. Видећу и остале филмове које је овај редитељ радио "Окрутни зимски блуз" и "Нема суза за мртве", па ћу упоредити. Наслови одлично звуче, морам признати. Дотле, препорука за ово остварење које ће вас освојити емотивним ролеркостером који нуди.

10. ANGMAREUL BOATDA (I SAW THE DEVIL, 2010) - Kim Jee-woon 

После феноменалног поетично-меланхоличног "A Bittersweet Life", Ким Ји-вун и Ли Бјунг-хун поново сарађују у филму у коме нема ама баш ничега поетичног. Не знам да ли је ово најнасилнији филм на листи (сигурно јесте један од њих), али знам да је сигурно у питању један од најмонструознијих негативаца икада овековечених филмском камером, а тумачи га Чои Мин-сик, главни јунак из "Олдбоја", односно главни негативац из "Саосећања за госпођицу Освету". Он и тамо тумачи прилично болесног типа, који изгледа као члан хора бечких дечака у поређењу са Јанг Кјунг-Чулом, возачем аутобуса и озбиљним психопатом и манијаком. Последња жртва у низу коју је убио и раскомадао је случајно ћерка шефа полиције и, што је још важније, вереница агента тајне службе који се заклиње на освету и креће у опасну игру мачке и миша са болесником. Намерно не кажем у потрагу, јер идентитет убице је познат гледаоцу од првог минута, а главни јунак га проналази отприлике у првих двадесет. Креће рат између двојице људи, што физички, што психолошки. Млади агент користи средства и логистику своје службе и приређује психопати муку за муком, док овај тражи нове жртве. Али, намеће се једно питање - колико далеко он мора да иде, и може ли да се спаси да и сам не постане чудовиште вршећи освету над крвником своје веренице? Какав ће он из свега тога изаћи, и да ли ће сачувати у себи макар делић људскости? Лик који тумачи Чои Мин-сик је још језивији зато што делује као да нема појма шта су то страх или бол, односно да на њих уопште не реагује, те је стога, Ким (Ли Бјунг-хун) већ унапред изгубио битку. Међутим, то није баш сасвим тачно, далеко од тога да психопата не осећа прогресивно већи бол и патњу коју му овај наноси. Занимљиво је гледати како од две дијаметралне особе на самом почетку њих двојица временом постају суштински исти. Што се тиче крвавих сцена, лепо рече један од критичара, према овоме, Паркова "Трилогија освете" делује као трилогија "Прича о играчкама" - крв прска, пљушти, тече, капље - и манифестује се кроз све остале глаголе који вам падну на памет, без обзира да ли је снимак сиров и реалан, или хиперстилизован и претеран. Ту се крије и оно што чини овај филм најслабијим на овој листи - нема никакве студије карактера, слојевитости, суптилности, било каквог унутрашњег конфликта - ово је класично азијско претеривање преко сваке мере и без готово икаквог саспенса, где се само намеће питање колике ће бити гадости које ћемо гледати, без икакве емоционалне инволвираности. Наравно, нијансе прецрног хумора које такође одликује претеривање су исто ту - нађу главу жртве у кутији (Seven, anyone?), спотакну се, она испадне и докотрља се пред ноге њеног оца, пред масом других људи. Морам, додуше, да похвалим режију - овај у сваком смислу претерани сплатерфест има кадрове који имају и главу и реп, има ту одлично одрађених сцена, али како већ рекох, што се мене тиче, могло је ово да се одради и са више супстанце и емоције. Ко воли крвопљусе, уживаће свакако, али немојте очекивати нешто о чему ћете касније много размишљати. Ово је само скупа забава.

11. HWANGHAE (THE YELLOW SEA, 2010) - Na Hong-jin

После изузетног "Прогонитеља", а пре посебно обрађеног "Ридања", На Хонг-јин је снимио "Жуто море". Главни јунак је таксиста који ради у региону између Северне Кореје, Кине и Русије, и има проблема са компулсивним коцкањем. Жена му је отишла на рад у Јужну Кореју, без новости је о њој 6 месеци, дугови су озбиљни и гомилају се, а као додатак, ту је и губитак посла. Кад му локални гангстер понуди 10 хиљада долара за посао у Јужној Кореји, у коме треба да смакне једног бизнисмена, он то види као прилику да отплати дугове и успут нађе жену. Међутим, низ неочекиваних догађаја доводи до тога да френетично тражи излаз, јер га траже полиција, кинеска и корејска мафија. За разлику од претходног филма, улоге глумаца су замењене, па тако психо убица проститутки из "Чејсера" глуми поменутог таксисту, а екс-пандур и макро из првог филма је овде лудак. Овде нема никакве шансе за било какву катарзу - ликови су део полусвета са маргине, који су толико дубоко огрезли у порок и опште ништавило егзистенције да је излишно очекивати да се нешто у њиховим животима промени. Ово су класичне беживотне креатуре са давно изгубљеним било каквим осећајем за било шта што има везе са људскошћу - опортунизам и материјална корист је једино што их све донекле покреће. И то филм показује веома јасно и сликовито. Кад се акција залауфа (а треба јој једно сат времена), она следећих сат и двадесет минута вози без престанка и чак без успоравања. Има свега и свачега на шта смо већ навикли у горе описаним филмовима. И то све изгледа заиста прелепо - глума, амбијент и режија су на врхунском нивоу, употребљен је документаристички стил и камера из руке да покаже сво безнађе читавог тог света и ликова у њему. То значи да овде нема проливања крви које је увијено у обланде које фино изгледају, чинећи га нереалним и неозбиљним, овде све делује као raw footage, и због тога цело то блатиште, слуз, крв и гној кроз које ликови (а са њима и гледалац) газе делује још стварније, а самим тим и језивије. То је све упаковано у фину целину која је далеко испред било ког америчког филма са сличном тематиком, и поред чињенице да се у азијској варијанти проспе више крви. Остаје чињеница да су за двоипочасовни филм ликови могли да буду нешто боље профилисани (и ту не мислим на чињеницу да заправо гледалац нема за кога да навија), него је већина њих дата прилично површно, увод у филм је могао да буде нешто краћи, а кад крене макљажа, она потпуно ставља у други план (чак бих рекао смењује) драмски ефекат и набој од кога се тако пуно очекивало. Све је то, како рекох, сјајно изведено, врхунски режирано, добро написано и одглумљено, али недостају ти неки елементи да се целина правилно заокружи. Ипак, свакако га треба погледати у склопу опуса овог инспиративног филмског ствараоца.

12. NAEGA SALINBEOMIDA (CONFESSION OF MURDER, 2012) - Jung Bjung-Gil 

Још један напети филм са већ виђеном премисом стиже у облику "Признања убиства" где се и поред свесрдне борбе детектива који ради на случају, десетоструки убица извлачи, а онда седамнаест година касније (случај застарева након петнаест) објављује књигу са детаљним описима злочина. Књига постаје бестселер, због спремности убице да се покаје и харизме коју поседује, чак му је јавно мњење прилично наклоњено. Међутим, у исто време постоје индиције да је убица заправо неко други, а детектив, прогоњен кривицом и мајка једне од несталих девојчица овога пута немају намеру да пусте убицу да се извуче, ко год то био. Само, могу ли да поднесу то што ће открити? У овом филму нема откривања свега у првих пола сата, мистерија се полако гради у веома напетим условима, и то је одлично. Атмосфера је у највећем делу веома експлозивна, практично се може сећи ножем. Изузетно добро искреирани моменти у којима се клупко мистерије одмотава испресецани су са неколико врхунских сцена јурњаве, тако да филм садржи и одличне акционе сет писове, мада су, мора се признати неке ствари и претеране, тако да ту иде невелика замерка. Глума је пословично одлична, са тим у корејском филму готово да не можете да погрешите, режија је такође на висини задатка. Овде полиција није у тој мери извргнута руглу као у претходним филмовима, али зато треба обратити пажњу на оштар социјални коментар који долази од чињенице да се у релативно кратком временском периоду кроз медије ствара слика да је убица кул тип, јер ето, прелепо изгледа, а и каје се јадничко, са све преносима његових излива кајања. А то што је случајно убио десет жена, нема никакве везе. Наравно да је све намерно сатиризовано, чак бих рекао и карикирано у филму, али зар се и на примеру наше земље не може видети како се зачас од најгнуснијих креатура на естрадно-телевизијском небу могу направити узори младих, тако да мени све то уопште не изгледа толико невероватно у филму. Уз одговарајућу медијску машинерију, све је могуће, у то смо се ваљда већ више пута уверили.Доста се полаже на шокантан обрт при крају, мада мени није нарочито шокантан, вероватно сам гледао превише филмова, мада је изгледао добро, и свидело ми се како се све то одмотало. Фино је све то одрађено, ред мистерије, ред (претеране) акције, ред драме. Али, ако посматрате понашање главних (а нарочито главног) лика веома пажљиво кроз читав филм, онда је, рекао бих, немогуће да вас крај распамети до максимума. Филм је пажљиво осмишљен, интелигентно режиран и добро одглумљен како већ рекох, а има и сличности са Чан-вуковим "Саосећањем за госпођицу Освету" која је оличена у спремности унесрећених породица да сами пресуде крвнику своје деце кад закон закаже. Има још доста тога, погледајте и процените сами.

13. MONGTAJOO (MONTAGE, 2013) - Jung Geon-seop 

Још један филм који има везе са застаревањем случаја у року од петнаест година је и "Монтажа", у коме је мајка изгубила ћерку у случају киднаповања и због тога не може да се смири, а након петнаест година, дешава се још једна отмица по истом модус операндију, и она овај пут не планира да пусти кривца да побегне. Ту је и детектив који покушава да помогне, али како то обично бива, није баш спреман на оно што ће открити. Овде је паметно урађено то што је акција на минимуму, а акценат је на интелигентном креирању саспенса и емотивне драме. Такође, другачији је наративни приступ у односу на претходни филм, и то омогућава да се радња фино развије. Глума је на нивоу, нарочито бриљирају Ум Јунг-хва, као мајка у френетичној потрази за особом која јој је нанела неизрецив бол петнаест година раније, и већ поменути Ким Санг-кјунг, као детектив решен да истера ствар до краја, а свесрдно им помаже ветеран Сонг Јунг-чанг као деда девојчице пред чијим је носом украдена нова жртва петнаест година касније. Теме кривице и искупљења, уобичајено присутне у оваквим филмовима су уткане у причу на занимљив начин, а допада ми се употреба времена у њему, прича најпре стартује линеарно да би касније попримила другачију структуру. Крајњи твист ме је донекле задовољио, али мишљења сам да је то ипак могло за нијансу боље да се одради, некако се, када све постане очигледно, све потом пребрзо одигра, мада је прилично уверљиво захваљујући емотивним глумачким перформансима. И сам крај је малчице how too convenient, некако сам у филму где је велики нагласак на емоцијама очекивао да постоји мало већи емотивни удар (не мислим на обрт, него на епилог, оно што се десило након откровења) - овако, "Монтажа" остаје још један филм који није равномерно емоционално убедљив, мада се мора рећи да је то стара бољка многих јужнокорејских филмова. Ипак, допало ми се што нас тај велеобрт као гледаоце тера да и ми преиспитамо своју моралну страну, увек је одлично кад и сам филм не третира ствари црно-бело. Ваља напоменути да је технички аспект филма на врхунском нивоу, што је малтене аксиом кад је у питању ова кинематографија. Волим филмове као што је овај (наравно, признајем да има и мане, главне сам и покушао да побројим), јер је прича у средишту ствари - брз је, прилично паметан, без превише шокантног насиља (од кога свакако не бежим, јер се и те како дешава, али овде за тим није било преке потребе), без безумног и бесмисленог суперхеројства, и што је најважније, без претеране мелодрамске патетике, на коју су нас корејски (и уопште азијски) филмови навикли. Све је урађено веома искрено, што је увек освежавајуће видети. Погледајте ово ако волите драму у средишту трилера.

14. SINSEGYE (NEW WORLD, 2013) - Park Hoon-jung

У једној од критика за овај филм сам прочитао "The Godfather" meets "Goodfellas". Ако бих баш морао да га третирам као спој два филма, из моје перспективе би било "Infernal Affairs" meets "Donnie Brasco". Ипак, немојте да вас то одвуче од гледања овог филма, он има своју оригиналну причу и концепцију, иако има неких заједничких елемената са поменутима, као што и сваки жанровски филм има елементе других филмова. Дакле, ово за мене није rip-off којим га неки сматрају, ово је одличан гангстерски филм in its own right, и немерљиво је бољи од разних полудупастих продуката попут "Црне мисе", "Легенде" и сличних кретенизама. Јесте премиса стара к'о Библија, конфликт мафије и полиције кроз очи пандура на тајном задатку, коме је свега преко главе, јер већ осам година врло успешно гради репутацију опаког кримоса. Али, опет кажем, овај филм и те како поседује оригиналност на неколико нивоа. Прича почиње смрћу главешине најмоћнијег мафијашког синдиката у земљи у мистериозној саобраћајној несрећи. Полицијски руководиоци виде шансу да ситуацију наведу на своју воденицу кад је у питању избор новог шефа, да би после лакше срушили тај синдикат. Међутим ствари нису нимало једноставне за главног јунака који се нашао у средишту свега, нарочито имајући у виду чињеницу да су пандурски званичници једнако бескрупулозни и макијавелистички настројени као и сами криминалци. Дешавају се неке непредвиђене ствари и он је принуђен да повлачи потезе који могу да уруше све на чему је радио толике године, али и да му доведу живот у опасност. Пријатељства и концепт лојалности су на ултимативном тесту, а како време пролази, разлика између добра и зла постаје све мутнија. Тренутак великих одлука је близу и време тече. Прво, сценарио је одличан, неке размене између глумаца су заиста фантастичне, и филм профитира тако што се карактери развијају кроз поступке. Филм није екстремно насилан, али има одређене секвенце које дозирано користе насиље, што је и нормално кад је тај свет у питању. Свидео ми се контраст у изгледу сукобљених страна, сви гангстери носе маркирана одела и испеглане кошууље, док су пандури неуредни, изгужвани и испијени. Али, можда и најбоља ствар у овом филму је тај приказ и поента да су, иако су на супротним странама закона, иако су једни номинално добри а други лоши момци по увреженим друштвеним нормама, и пајкани такође до сржи корумпирани, манипулативни и безосећајни као и кримоси, ако не и гори. Дакле, тај систем "мафија-мурија-држава-хајдучија" су заправо две стране истог новчића. Филм веома ефектно поентира самом чињеницом да у њему немате за кога да навијате. И заиста саосећате са главним јунаком који се нашао у небраном грожђу. Глумци су савршени, поменућу неколико имена - Ли Јунг-ђе, као измучени и растрзани полицајац инфилтриран у крими синдикат, који покушава да из свега изађе чист и са главом на раменима, док му лични живот трпи и пати, Чои Мин-сик, као шеф полиције који неће стати ни пред чим да добије доказе за рушење мафије, ма шта то укључивало, те Хванг Јунг-мин (у "Ридању" о коме сам писао глуми шамана који врши егзорцизам) као мафиозо високог ранга који је успут и најбољи пријатељ главног лика. Овај филм је све што један модеран гангстерски трилер треба да буде, и, упркос симболичним мањкавостима, требало би да задовољи филмске сладокусце. Мене јесте.

15. KKEUTKKAJI GANDA (A HARD DAY, 2014) - Kim Sung-hun

За последњи унос на овој листи, стиже нешто другачије од свега досад поменутог. "Тежак дан" је мешавина озбиљног трилера и црне комедије, који је смешан баш због чињенице да није рађен као уобичајена азијска комедија која обилује дечијим/незрелим геговима. У питању је, дакле, трилер, у коме су ситуације "шта још може да пође наопако" прожете таквим црним хумором да сам на више места вриштао од смеха. Погледајте премису - поквареном полицајцу умире мајка, чију сахрану напушта због информације да је стигла Унутрашња контрола да њега и његове корумпиране колеге приупита за здравље. Лудом вожњом, он прегази једног бескућника, па одлучује да његов леш сакрије у већ заузети и затворени сандук са лешом преминуле му мајке. После свега, неко, ко је изгледа видео цео догађај са гажењем, почиње да га прати, прогони, и на разне друге начине му загорчава живот. После серије преокрета достојних најнапетијих трилера који су вам познати, а прошараних гротескним, цртанофилмским ситуацијама, долази време за коначни обрачун и разрешење читаве ујдурме. Главна снага је, као и увек код добрих филмова, у сценарију, који готово перфектно балансира све побројане елементе и не траћи ни секунду свог времена. Лепота је у вештом миксовању саспенса који кида живце и комедије умешно инкорпориране у целу ситуацију. Погледајте само сцену у којој пајкан покушава да леш бескућника убаци у сандук са телом мајке помоћу војника - играчке на даљинско управљање у тренуцима док је остављен насамо са покојном мајком, а у близини се врзмају радници у мртвачници. Лепота филма је у томе што будалу којој се све ово дешава никако не можемо да жалимо, јер све то заслужује, те је онда веома занимљиво видети шта ће још кренути наопако и шта ће му се још десити. Додајте на то чињеницу да је негативац који га је видео током извршења нечасне работе веома зајебани мадафака који неће лако одустати од свог циља. То постаје јасно након откровења да је прегажени представљао много више од обичног бескућника. Глумци су сјајни, а режисер на прави начин балансира између напетог трилера и гротеске, стављајући главног антихероја у једну немогућу ситуацију за другом. Има ту, наравно, и претеривања, и сам перформанс Ли Сун-кјуна је апсолутно over the top, али то је потпуно логично очекивати кад видите шта се све у филму догађа. Крајње разрешење свега је можда могло да изгледа мало другачије, али не противим се ни овоме, постоје сви елементи да се оконча и овако како јесте. У сваком случају, ово је филм који од срца препоручујем, јер је у питању уникатан спој жанрова који ће вас држати на ивици живаца са једне, а забавити и насмејати са друге стране. Кључ је не узимати га за озбиљно, ако то испоштујете, мислим да нема шансе да будете разочарани, или да се осетите превареним после гледања.

Још пет корејских трилера које тек треба да погледам:

BIYEOLHAN GEORI (A DIRTY CARNIVAL, 2006)
GEU NOM MOKSORI (VOICE OF A MURDERER, 2007)
KIM BOKNAM SALINSAGEONUI JEONMAL (BEDEVILLED, 2010)
UIHYEONGJE (SECRET REUNION, 2010)
YONGSEONEUN EUPDA (NO MERCY, 2010)

Gokseong (The Wailing, 2016)

Сценарио и режија: На Хонг-Јин
У главним улогама: Квак До-Вон, Чун Ву-Хи, Хванг Јунг-Мин, Џун Кунимура, Ким Хван-Хи
Трајање: 156 минута

Дође ред и на један од најављиванијих филмова године, а заиста је и било добрих елемената за помпезну најаву. Потписник филмова Chugyeogya (The Chaser, 2008) који је ремек-дело у жанру акционог трилера, те нешто слабијег, али такође веома доброг Hwanghae (The Yellow Sea, 2010) - а о оба ћу писати у следећем тексту - се враћа после шестогодишње паузе, и то уз прасак - првим излетом у хорор натприродног. Корејанци су ме већ много пута уверили да у својим филмовима много боље обрађују емоције него што то чини модерни Холивуд (чак и кад се ради о мелодрамама, које су стандардно пренаглашене, или комедијама које понекад претерују са slapstickом), а поготово кад су у питању језа, страх и напетост, који су од суштинске важности за хорор филм. У матичној земљи, филм је постао велики хит, малтене је униформно обожаван, а направио је апсолутну сензацију на фестивалу у Кану (што може, а и не мора да буде позитивно), али је довољно да заинтригира. Мене јесте, те сам похрлио да га погледам чим се појавио мало квалитетнији снимак. Наглашавам да за сада постоји само енглески превод, који је, чини се, могао бити за нијансу бољи, али не ствара проблеме у праћењу. Надам се да ће српски бити на висини задатка, јер је од виталног значаја за интерпретацију филма да похватате све што се говори, има много детаља. Покушаћу да загребем мало испод површине.

Ридање (2016)

Мистериозна болест се шири малим корејским селом, још мистериознија убиства се дешавају у њему, а све изгледа има везе са доласком једног старог Јапанца у ту средину. Полицајац који истражује случајеве бива лично увучен када исти симптоми поткаче и његову десетогодишњу ћерку, а временом је све уверенији (иако иначе не верује у те ствари) да је умешана натприродна сила. Пре него што буде касно за њега и његову породицу, мора да потражи помоћ шамана, тајанствене жене и младог свештеника. Али, ко је заправо ко, и шта је шта, шта је стварност, а шта сан, и коме веровати у ситуацији кад од тог избора зависе животи свих које волите?

Као што сам и очекивао, овај филм је по много чему изнад модерне холивудске продукције, у смислу да редитељ апсолутно зна шта хоће и да зна (у највећој мери) како да то испоручи гледаоцима. Ово је веома умешно миксовање жанрова - ту се меша трилер са црном комедијом, драма са сплатером, кримић са хорором, који варира од поседнутости до зомбираних убица. Осим црног хумора и крви, ту су дубока промишљања о природи страха, сумње и греха, контемплације о пореклу зла, те референце на источњачку филозофију и Библију (као што је феноменални почетни цитат о сумњи Христових ученика у њега после Васкрсења).  Све је то уоквирено прелепим сликама, филм је перфектно режиран и одглумљен, а поврх свега је и све оно што један одличан трилер/хорор треба да буде - напет, атмосферичан, тмуран, кошмаран, оригиналан, али пре свега, ванредно амбициозан и мудовит, што посебно ценим и поштујем. Ово је филм који се не задовољава малим стварима, прављен је да буде велики и прављен је да буде ремек-дело, у чему готово да сасвим успева, мада му се наравно има и шта замерити. Али, недостатак кохонеса није једна од тих ствари. Иако траје преко два и по сата, највећим делом није досадан, јер вожња не престаје од првог кадра до последње секунде. Атмосфера беспућа и безнађа је константно присутна, пљусковима натопљена корејска вукојебина, оронуле куће, крвави лешеви, те постојећи и непостојећи демони су само део призора. Познато је мишљење редитеља и сценаристе о полицији из његових претходних филмова. Протагониста Јонг-Гу (одлични Квак До-Вон) је на почетку трапавко који стално касни на посао, користећи породицу као изговор, и не показује баш много саосећања за сву грозоту којој присуствује, али кад се зло настани у његовој кући, емоције му варирају од агоније до огромног беса и постаје веома непредвидив. Баш због тога и јесте ближи стварним људима него филмским херојима. Након што постане јасно колики је идиотизам тврдња да су гљиве лударе криве за сав џумбус, сумња пада на странца из Јапана који живи повучено, издвојен од свих и каткад ужива у пецању, и мисли се да је он или убица или демон.

Протагониста најпре исмева ту тврдњу, али га серија ноћних мора и бизарних реалних дешавања приморава да ближе истражи декицу (Џун Кунимура), који је јако мистериозан и све у вези његовог карактера је двосмислено (што се уосталом може рећи за готово све актере филма), али загонетне ствари које изговара све више гурају Јонг-Гуа преко ивице. Редитељ и сценариста намерно приказује да сви (или скоро сви) имају и невину и чудовишну страну, пуштајући нас да нагађамо и интерпретирамо ко је ко и шта је шта. Да ли је матори демон или спасилац, да ли је зло као концепт само у човеку или долази од виших сила? Да ли је шаман у улози истеривача ђавола на страни "добра" или је ђавољи шегрт и марионета? Да ли се може веровати жени у белом и за чије бабе здравље она ради то што ради? Једно је сигурно, овакву сцену егзорцизма никад нигде нисте видели, а иако је глума свих умешаних на заиста вансеријском нивоу, морам да издвојим малу Ким Хван-хи, у улози ћерке главног јунака, која показује невероватну разноврсност, од духовите (у сцени кад јој је отац посрамљен јер га је видела како ради нешто безобразно), преко престрављене (када не зна шта јој се дешава), до заиста језиве (када постаје слична Линди Блер из "Истеривача ђавола"). Заиста, улога за сваки респект, на дете које показује овакав дијапазон емоција се мора озбиљно рачунати у будућности.

Од узбудљивог и злокобног, са повременим додатком крвавог, у финалу, овај филм постаје невероватно језив и једва описиво напет. Осим тога, наратив је такав да никако не помаже у апсолутном разрешењу централне мистерије. И кад се све заврши, остављени смо са гомилом отворених питања и несигурни шта је апсолутна истина и ко ју је говорио, што се поклапа са идејом да је све у перцепцији. Да ли би другачији избор донео другачији исход? Да ли је филм поред спиритуално-филозофског контекста такође и социо-политички коментар са посебним освртом на ксенофобију. Све има и своје да, и своје не. Чак и кад нам се један део "истине" представи недвосмислено, не можемо да се не запитамо да ли је то заиста тако, или је само један угао посматрања. Ту се негде и крије моја замерка - за филм од 156 минута (из ког се могло избацити брат брату добрих 25, углавном потрошених на комична лудирања), ипак је превише двосмислености и вишезначности у наративу, које су, уз мало труда, могле макар донекле да расветле, ако ништа друго, природу односа између сукобљених ентитета (намерно не кажем људи). Такође, зомби сцена ме није баш купила и нисам најсигурнији око њене поенте. Крај ће неке одушевити, неке разбеснети, али чињеница је да је било прилике да мало боље разумемо, ко је газда, ко шегрт, ко серафим, а ко Луцифер. Централни осврти су на невидљиви страх и људску перцепцију, па ћете тако морати и сами да интерпретирате ствари које су остављене нејасним. Можда ће вишеструко гледање помоћи, али сачекајте, као што ћу и ја, на снимак у високој дефиницији за понављање, с обзиром да има доста мрачних кадрова.

Све у свему, критичари из Кана јесу за нијансу претерали у својим славопојкама, али стоји чињеница да је "Ридање" одличан филм, вредан поновљеног гледања, који је донео све чему смо се надали, па у неким сегментима и више, и који се не плаши да оживи кошмар на веома оригиналан начин и смести га у нашу непосредну околину, што му је можда и највећи квалитет. Побројане ситне мане, заједно са тим финалним "откровењем" (које се, опет, може интерпретирати на више начина), којим нисам баш одушевљен, и мислим да је боље било оставити сумњу и не приказати ништа конкретно (кад је већ то рађено током целог филма) ме спречавају да дам петицу, али, и без ње ће ово бити један од бољих хорора ове године, вероватно бољи од било чега што енглеско говорно подручје има да понуди (једино "The Witch" може да му приђе).

ОЦЕНА: 4

15 најбољих дебитантских филмова деведесетих

Дебитантски филмови ми се чине као добра тема за отварање нове серије текстова, једноставно као подсетник чиме су нека велика редитељска имена започела своје каријере. Не да би се утврдио неки образац у њиховом стваралаштву, јер се често деси да први филм нема никакве везе са оним што касније раде, већ чисто као приказ чиме су се бавили у почетку. Правила заиста нема - неки сниме добар први филм, па никад касније не достигну тај квалитет, неки крену ужасно, па се исправе каснијим остварењима, а неки већ првим филмом зацементирају себи место у колотечини просечности, и никад одатле не изађу. Ипак, ја сам се потрудио да издвојим филмове за које мислим да вреде и да их треба погледати, а фокус на деведесете је потпуно насумичан. Биће и осталих декада, а дотле ево хронолошке листе петнаест најбољих дебитантских остварења деведесетих година прошлог века. 

1. THE INDIAN RUNNER (1991) - Sean Penn

Настао по песми Бруса Спрингстина "Highway Patrolman", редитељски деби двоструког Оскаровца Шона Пена је, као и његови остали пројекти иза камере, болан и потресан до коске (режирао је и филмове "Чувар прелаза" и "Завет" са Џеком Николсоном, те "У дивљину" са Емилом Хиршом. Има и још један нови филм, који нисам гледао, али чујем да је извиждан у Кану). Прича о два брата са потпуно различитим погледима на живот, једном вијетнамском ветерану који по повратку не може да се уклопи, има проблема са законом, види и осећа лоше у свему и свакоме, те постаје насилан и асоцијалан, и другом, старијем, који као шериф у свом малом граду зна да цени "мале" ствари, попут породице. Међутим, док безуспешно покушава да поправи визију свог млађег брата, и њега муче сећања на један догађај из прошлости. Ту су и њихови родитељи, сваки са својим проблемима и сваки са својим односом према два сина. Кад се преплету сви ти елементи, добија се меланхолично-трагична прича, чији мелодрамски аспект ниједног момента не задире у патетику, и која, као и сви добри филмови, снагу црпе из одличног сценарија, који је написао сам Шон Пен. Одлична глумачка екипа је на висини задатка, пре свих Виго Мортенсен, у својој најбољој улози за коју нико није чуо. Заборавите Арагорна и остале комерцијалне будалаштине и погледајте како је непогрешиво дочарао проблематичног, злосрећног и песимистичног, малтене нихилистички настројеног Френка, у време док још није ни био познато глумачко име. Ту је затим одлични, вазда потцењени Дејвид Морс, у улози Џоа, који покушава да свом брату некако укаже на позитивну страну живота. Он сјајно дочарава унутрашњи конфликт човека, који воли брата упркос чињеници да му је потпуно супротан и да су, штавише, на супротним странама закона. Свој део су сјајно одрадиле и холивудске легенде Чарлс Бронсон (први филм после 16 година без бркова) и Оскаровка Сенди Денис, у улогама забринутих родитеља, те Патриша Аркет и Валерија Голино као лепше половине двојице браће, које имају свака своје проблеме, и због њих двојице, и због себе. Читав амбијент филма је туробан и тежак, али таква остварења извлаче најдубље емоције, и вреди га погледати, јер представља велики и храбар подухват за некога коме је то први филм.

2. C'EST ARRIVE PRES DE CHEZ VOUS (MAN BITES DOG, 1992) - Belvaux, Bonzel, Poelvoorde

Овај контроверзни белгијски филм је експлозивна мешавина неколико жанрова, спој трилера, хорора, лажног документарца и комедије црње од свега што сте икад видели, и није ни чудо што, иако је генерално добро прихваћен, и данас изазива подељена мишљења публике. Прича о Бену, харизматичном и духовитом серијском убици кога прати филмска екипа и снима га ради материјала за документарац, да би временом почела све активније да учествује у гнусним злочинима његовог главног актера (који укључују убиства, силовање и још многе гадости) је била забрањена у неким земљама попут Шведске. Снимљен помоћу штапа и канапа, за једва милион белгијских франака (и то у неколико наврата, јер је понестајало новца више пута), овај филм пружа немерљиво више од пуких грозних и крвавих сцена (а има неких које су баш грозне и крваве) ако се мало загребе површина. Он пре свега говори о односу друштва према насиљу и злочинима, те њиховој улози у самом друштву. Приметићете да у једном тренутку, када се гледаоцу додели улога својеврсног воајера, и кад му се пружи детаљан увид у живот човека који, док интелектуално, надахнуто и духовито анализира уметност, музику, природу, друштво и живот уопште, чини најгоре и најодвратније могуће ствари, оне временом постају не толико одвратне и неприхватљиве, само зато што нам је он занимљив и убедљив, и зато што је у питању филм - а поента и јесте да веома лако може да не буде филм, баш зато и јесте сниман на фору "документарац из угла неутралног посматрача". Но, као што сам већ рекао, и као што ћете видети, до краја филма, нико не остаје неутралан. Нигде нисам пронашао ту информацију, али сам сигуран да је овај филм једна од инспирација за Стоунове "Рођене убице", које су додуше урађене много помпезније. Ако нисте екстремно гадљиви, обавезно погледајте ово, бићете од првог кадра увучени у ово остварење, које је много комплексније него што изгледа. И биће вам пластично приказане многе девијације које су дубоко укорењене свуда око нас и које, нажалост, све више узимају маха, а сва је прилика да ће тако бити и у будућности. Није за осетљив стомак.

3. RESERVOIR DOGS (1992) - Quentin Tarantino 

Већ сам рекао доста тога о овом филму у једном од претходних уписа. Подсетите се овде .

4. CLERKS (1994) - Kevin Smith

Пре него што је потпуно изгубио компас, Кевин Смит је обећавао као независни филмски стваралац. Пре добрих "Пацова из тржног центра" и "Луд за Ејми", снимио је "Продавце", у којима се по први пут појављују неки од ликова из његовог стваралачког универзума, попут Џеја и Тихог Боба. Филм се бави једним даном у животу Дантеа, продавца цигарета који је принуђен да ради на слободан дан. Његове тренутне бриге су хокејашка утакмица тог поподнева и бдење за умрлог пријатеља, а ионако тмуран поглед на живот му допуњује сазнање о удаји бивше девојке, као и о томе да је његова садашња девојка много сексуално искуснија него што је он икад мислио. У видео клубу поред радње ради његов друг Рендал, који је подједнако незадовољан својим послом. У филму се наизглед не догађа ништа велико, снимљен је готово документаристички, са екстремно малим буџетом (Кевин Смит је морао да прода део своје огромне колекције стрипова да би га завршио) и у црно-белој техници. Али, ипак вас увлачи од првог кадра - од разговора са незадовољним муштеријама, преко безбројних анализа "Ратова звезда", референци на "Ајкулу" и друге филмове, те расправа о пређашњим сексуалним искуствима. И ни у једном тренутку се не зна како ће дан да се заврши. Ако вам не смета прилично груб и "18+" хумор, рекао бих да је ово једна од бољих комедија деведесетих. Неколико пута сам буквално вриснуо од смеха. Рекао бих да је главна снага филма одлично написан сценарио, а пре свега дијалози, јер наизглед нису ни о чему посебно важном, а кад их чујете и видите ликове како их изговарају, стећи ћете кудикамо другачији утисак. Наравно да има мана, и то приличан број, пре свега дрвена глума већине укључених (нико и није професионални глумац), али су минорне наспрам врлина. За филм који је снимљен са пресмешним буџетом, уз коришћење пријатеља и рођака као глумачке и филмске екипе (нешто слично ономе што је Питер Џексон урадио у свом првом филму "Bad Taste"), испао је одлично. Кевин Смит је сам радио у радњи у време снимања филма, које је трајало двадесетак дана.

5. ONCE WERE WARRIORS (1994) - Lee Tamahori

Ванредно горак филм о многобројној породици урбаних Маора која се безуспешно бори са сиромаштвом, алкохолизмом и насиљем у породици, "Били смо поносни ратници", је једно од бескомпромиснијих и жешћих остварења на задату тему. Запањујућа реалистичност и веома квалитетна глума га издижу изнад просека, пре свих се истичу Темуера Морисон, као Џејк, који би требало да представља главу породице, а уствари је алкохоличар и силеџија који не може да задржи посао, и Рина Овен, као Бет, напаћена али јака жена која мора да се бори да одржи породицу на окупу, или бар оно што је од ње остало, уз то контролишући сопствене слабости. Међу децом су син који се прикључује банди и презире оца насилника, затим други који има историју мањих прекршаја и бива одведен у дом, као и ћерка, која воли да пише приче, и сања да оде негде где јој неће бити наметнута улога жене која само подиже децу и трпи батине. Одрастање свих њих ће бити веома тешко и болно, али они који остану, на крају ће усвојити лекције. Филм је прави, аутентични ролеркоустер, где све пршти од јаких емоција и потресних конфронтација. Снимљен је на основу романа Алана Дафа, који је први део трилогије, а 2014. године је проглашен за најбољи новозеландски филм свих времена. Морам да похвалим и сјајни рок саундтрек, који доприноси свеукупној тескоби која прожима филм. Сировост емоција и душевна огољеност су овде приказани као у мало ком другом филму деведесетих. Гледајте га обавезно, али није за састанак са девојком. Пет година касније, наставак под називом "What Becomes of the Broken Hearted" је снимљен, али, и поред тога што има квалитета, није могао да оваплоти снагу оригинала. Као што ни редитељ Ли Тамахори никад није квалитетом достигао своје прво чедо, и поред тога што је са неколико филмова постигао успех у Холивуду, па чак добацио и до Џејмса Бонда.

6. SHALLOW GRAVE (1994) - Danny Boyle 

"Мало убиство међу пријатељима", први филм Денија Бојла (и прва главна улога Јуена Мекгрегора), је раме уз раме по квалитету са познатијим "Трејнспотингом", а можда и веће стваралачко достигнуће, имајући у виду под колико тешким условима је снимљен. Прича прати троје пријатеља, Дејвида, Алекса и Џулијет, који проналазе четвртог цимера, који се недавно уселио, мртвог, заједно са гомилом пара поред себе. Једногласно се слажу да сахране леш и задрже новац, али не знају да мртваца траже веома опасни људи. Укључује се и полиција, а међу пријатеље се увлачи све већи црв сумње, и нико више не зна коме да верује. Похлепа брзо осваја све, и ствари све више измичу контроли. Релативно једноставна прича је фантастично упакована у деведесет напетих минута, без иједног сувишног кадра. Поред Мекгрегора, играју још и Кристофер Еклестон, Кери Фокс и Киф Ален, и свако је одрадио свој део посла веома убедљиво, савршено се види како их похлепа постепено обузима, и како нема назад, након што су загазили у живи песак који прети да их све прогута. Познаваоцима књижевности ће бити јасно да се донекле може повући паралела између садржаја овог филма и "Приче опроститеља" Џефрија Чосера. Отац Денија Бојла има исти коментар за све остале филмове после овог - добар је, али не као "Мало убиство". Идеја проналаска новца који у актерима рађа огањ најгорих тенденција које ескалирају (што рече онај лик из клипа) није нарочито свежа, али је овде обрађена са довољном количином интелигенције, саспенса и стила да држи пажњу од почетка до краја. Филму су критичари имали шта да замере, али се видело да ће бити хит кад су три додатне пројекције у Кану морале да се закажу да би се испоштовала потражња. Дени Бојл је имао и погодака и промашаја у каријери, тренутно снима наставак "Трејнспотинга" који ће проћи ко зна како, али први филм му је дефинитивно био погодак, и треба га без одлагања погледати, ако то неко још није учинио.

7. THE SHAWSHANK REDEMPTION (1994) - Frank Darabont

Шта да кажем о овом филму, а да већ није познато? Настао је по мотивима кратке приче Стивена Кинга "Rita Hayworth and the Shawshank Redemption", а онда су га наши искусно превели као "Бекство из Шошенка", што је по мени већи спојлер од смрти Хана Солоа и смрти (или "смрти") копилета са севера комбиновано. Филм уопште није сјајно прошао на благајнама по изласку, али је зато један од филмова који је убедљиво највише зарадио од видео дистрибуције. Филм углавном прати литерарни предложак уз неколико мањих и већих измена, а најзанимљивија је можда да је лик Реда у књизи Ирац (и наравно, белац), али је Френк Дарабонт од почетка хтео Моргана Фримена због ауторитета који поседује, савршеног гласа за нарацију и других квалитета (али је у сценарио убачена шала у којој Енди пита Реда откуд надимак, а он одговара "Можда отуд што сам Ирац". Пре Тима Робинса, озбиљни конкуренти за улогу Ендија су били Том Хенкс и Кевин Костнер. Први је био спречен због "Фореста Гампа" (али је играо у следећој Кинговој адаптацији у Дарабонтовој режији, "Зелена миља"), док је други, иако му се сценарио веома допадао, остао веран "Воденом свету". Сви знамо како се то завршило. Тим Робинс је одиграо једну од животних улога, а осим Фримена, свесрдно су му помогли, између осталих, Боб Гантон, као окрутни управник, Кленси Браун, као сурови капетан Хедли (човек је рођен за негативца, како не волети његовог Кургана из "Горштака"), те глумац из златног доба, Џејмс Витмор, у улози Брукса, који не може да се привикне на живот напољу (моја омиљена његова улога је грбави Гас у "Џунгли на асфалту"). Има неколико упадљивих референци на роман "Гроф Монте Кристо", те на друге филмове, укључујући "Харвија" Хенрија Костера. Френк Дарабонт, који је купио права од Стивена Кинга за само пет хиљада долара је касније причао да би му, кад год је осетио блокаду и замор у писању сценарија, "Фигарова женидба" подигла расположење. Не знам шта је све утицало на њега да сними овај филм, али је чињеница да је постао инстант класик, и да слови за један од најбољих филмова икад, мада је то по мени прилично смела изјава, да не употребим неку тежу реч. 

8. PRIMAL FEAR (1996) - Gregory Hoblit 

О "Исконском страху" сам већ нешто мало рекао овде. То није ни изблиза довољно за неку детаљну анализу, али би требало да буде довољно да вас нагна да погледате филм ако нисте. Кад боље размислим, немојте ни да отварате линк због спојлера. Само погледајте филм.

9. PUSHER (1996) - Nicolas Winding Refn 

Сада већ култни први део Рефнове трилогије постаје бољи на свако гледање. Још један доказ да је филм могуће снимити уз помоћ штапа и канапа, ако има воље и ако је прича добра. "Дилер" представља запањујуће реалистичан приказ неколико дана у животу Франка, ситног дилера дроге на улицама Копенхагена, који, не својом кривицом, упада у велике проблеме када се његов већ постојећи дуг шефу подземља и власнику ресторана Милу значајно повећа. С обзиром да Милу и његовом горили Радовану (да, српска мафија је у питању) није паметно дуговати, гледамо главног актера у махнитој потрази за новцем за исплату, али се сваки нови покушај завршава све већом катастрофом, док му са друге стране проблеме праве и темпераментни, нестабилни помоћник Тони, као и девојка Вик (иначе елитна проститутка), чије му звоцање о обавезама и заједничком путу сада уопште није потребно. Све то изгледа сјајно, иако је снимљено без икаквих фенси трикова и шминке, заиста имамо добар увид у Франково психичко стање, које се са сваким доживљеним неуспехом све више погоршава. Ким Бодниа се налази у скоро свакој сцени филма и веома га успешно носи на својим плећима, способан и да нанесе и да истрпи бол. Тада непознати Мадс Микелсен је веома добар у улози Тонија, у кога Франк постепено губи поверење. Али, за мене највеће откровење и највећа уживанција је била гледати рођеног Осијечанина Златка Бурића у улози Мила, заљубљеника у кулинарство и власника ресторана, који је успут и моћни дилер дроге. Он савршено балансира између тренутака када жели да пружи прилику Франку да се искупи, и неуротичних испада кад га овај по ко зна који пут испали. Нису у питању само Звездин грб и Арканов постер у ресторану, Нинова песма у позадини, нити дијалози између Мила и Раше на српском, заиста мислим да је Бурић одрадио одличан посао, са једне стране жели да буде оно што јесте, а са друге стране мора да одржи репутацију власника ресторана (мада се та растрзаност најпластичније види у трећем делу, где је он главни лик, и где непрестано балансира између улоге оца и дилера, заиста одлична рола Бурића). Радована, горилу, који такође има снове о отварању сопственог ресторана игра Славко Лабовић, лични Арканов пријатељ, и добро то ради, мада нема много материјала. Рекох већ да је реализам главна одлика овог филма, и то је оно што га највише разликује од америчких крими филмова сличног типа. Рефн је  престао да снима филмове у Данској након неоправданог сахрањивања трећег дела "Дилера", али је показао у "Бронсону" и "Буђењу Валхале" ко је и шта је. Одличне ствари се пишу и о његовом новом филму "The Neon Demon", тако да ћу окачити овде рецензију чим будем био у могућности да га погледам. Дотле, ви погледајте целу "Дилер" трилогију, добра је. Занимљиво је да је режисер изјавио да је главна инспирација за овај филм био "Холокауст људождера" Руђера Деодата, о коме сам већ писао у тексту о хорорима.

10. SLING BLADE (1996) - Billy Bob Thornton

Већ написах у тексту о најбољим филмовима Билија Вајлдера да је једном приликом саветовао Билија Боба Торнтона да изабере пројекат у ком ће изексплоатисати своју непривлачност и нерепрезентативне црте лица. Он је изабрао да адаптира свој већ постојећи кратки филм у сценарио за дугометражно остварење, које је такође и режирао, и настао је филм "Сечиво" који је постао хит, а Торнтон је освојио Оскара за сценарио, и сам поставши звезда. То је прича о Карлу Чилдерсу, интелектуално успореном човеку, који је од своје дванаесте године у институцији због убиства мајке и љубавника, али сада добија шансу да изађе, налази посао као механичар, и спријатељује се са дванаестогодишњим дечаком Френком који живи са самохраном мајком, коме постаје нешто попут старијег брата. Међутим, њен дечко, који је алкохоличар и силеџија, није тако љубазан ни према Карлу, а ни према Френку. Двајт Јоакам је сјајно одиграо ту улогу, истински је застрашујућ у неким кадровима. Увек волим да видим покојног Џеј Ти Волша, као и Роберта Дувала, а и Лукас Блек је добар за својих 14 година. Али, највеће похвале свакако иду на рачун самог Торнтона, који је развалио улогу Карла и оправдано је номинован за Оскара. Његов специфичан ход постигнут је тако што је себи ставио парчиће разбијеног стакла у ципеле, а по сопственим речима, јединствене изразе лица, говор и импровизовану секвенцу о сечиву је осмислио док је крајем осамдесетих чекао да сними своју сцену у једном филму која је касније исечена. Са буџетом од једва милион долара, успео је да изгура своју причу, а филм је зарадио око 25 пута више на благајнама. Он није заборавио да га је велики Били Вајлдер инспирисао на цео пројекат, па му је, после постигнутог успеха, послао потписан примерак сценарија са посветом. Роберт Дувал је био његова лична жеља за улогу оца, а он ће се годину дана касније појавити у малој улози у Дуваловом "Апостолу" бесплатно. Иако сам расплет може деловати предвидљиво, начин на који се све одиграва је заиста фантастичан, и још један од милион примера где се види да су идеја и прича најважнији за успешан филм, а не буџети од стотину милиона, дигитална технологија и остала козметика.

11. TESIS (THESIS, 1996) - Alejandro Amenabar 

Студенткиња мадридске филмске школе, Анђела, мора да напише тезу о насиљу на филму, колико је оно оправдано и зашто толико фасцинира људе. Спријатељује се са колегом који је потпуно опседнут тематиком и има огромну колекцију насилних и порнографских филмова, а у исто време долази у посед траке са снаф филмом на којој је извршено право убиство. Када она и колега схвате да се ради о њиховој колегиници, несталој пре две године, упуштају се у решавање мистерије, али сваки корак ближе истини их уваљује у већу опасност, како то већ обично бива. "Теза" није Амењабаров најбољи филм (што и није чудо, с обзиром да је човек режирао филмчине попут "Abre los ojos", "The Others", "Agora" и "Mar Adentro"), али је савршен да се почне са његовим опусом, и свакако је одличан трилер, коме мане треба тражити у малчице збрзаном и малчице "how too convenient" крају, те пар ситница, за које бисте морали да будете тешка цепидлака да их приметите. Има све - квалитетан сценарио, одличан ритам, држи напетост, таман онолико насиља колико је потребно, добру глуму лепе Ане Торент, која је и више него убедљива, сјајног дебитанта Фелеа Мартинеза, те феноменалног Едуарда Норијегу, којег ће Амењабар избацити у орбиту следеће године, улогом у филму "Отвори очи" (ако се питате, то је оригинал на основу кога је настао исподпросечни "Ванила скај" и шије га у сваком погледу). Иначе, редитељ је и сам био полазник школе из филма, и овај филм је по мени коментар на шпанску филмску индустрију, али и на друштво уопште, који је још актуелнији сада, двадесет година касније, када све медије преплављују ријалитији и насилни садржаји свих врста. Битно је да се има хлеба и игара, за остало ћемо се договорити, а све у ери преусиљене политичке коректности и сличних идиотарија. Зато је велико питање да ли би овај филм данас могао да буде снимљен. Амењабар иза камере показује сигурност која ће га и касније красити, а с обзиром да ме апсолутно ниједном није разочарао, даћу прилику и прошлогодишњем филму "Regression" за који кажу да је тешко срање, па га можда оценим и овде. Ви дотле гледајте све чега се дочепате од овог типа.

12. THE FULL MONTY (1997) - Peter Cattaneo

Ово је једна од најбољих британских комедија деведесетих, а ако то није добра препорука да погледате филм, не знам шта јесте. Прича је проста - шефилдске челичане су затворене, много људи је без посла, и неколико њих одлучује да оформи мушку стриптиз групу, по узору на чувене "Чипендејл стриптизере". Још људи се придружује, свако из свог разлога, уз најаву да ће бити бољи од оних који су их инспирисали, јер ће се скидати до голе коже (отуд и српски наслов филма), међутим, како време пролази, очекивано се испоставља да неће баш све ићи по плану. Сценарио је фантастичан, обилује врцавим хумором који ће вам разгалити душу, али у исто време додирује и веома озбиљна питања, попут незапослености, старатељства над дететом, депресије, самоубиства, итд. Управо чињеница да је тако перфектно избалансиран му је донела велики успех, а мој једини савет вам је да нађете добар превод, пошто све врви од британског сленга који није лако испратити ако нисте у тој бранши. Глумци су, сви одреда, фантастични, а како и не би били, погледајте имена - Роберт Карлајл, као Газ, који осмишља целу ствар да би могао да исплати алиментацију за сина кога обожава и виђа га на нормалан начин. Марк Еди, сада познат као Роберт Баратеон, као Дејв, који из разноразних разлога има озбиљне проблеме са самопоуздањем. Том Вилкинсон, кога не треба посебно представљати, у улози Џералда, бившег директора фабрике, који крије од жене чињеницу да је добио педалу. Пол Барбер (Дензил из "Мућки") као Коњ, старији човек који је, без обзира на године, сјајан плесач; и још многи други. Током целог филма се смењују препознатљиви, код нас толико вољени, британски хумор, и озбиљни проблеми у које ликови (не)очекивано западају. И то функционише беспрекорно. А оно што ми се такође јако свиђа је чињеница да сви у сваком тренутку изгледају као нормални људи, припадници радничке класе, а не нашминкане фигуре са перфектним зубима и холивудским држањем. Топла препорука.

13. LOCK, STOCK AND TWO SMOKING BARRELS (1997) - Guy Ritchie

Ово је једна од најбољих британских комедија деведесетих, а ако то није добра препорука да погледате филм, не знам шта јесте. Поред комичних елемената, ту су елементи акције и трилера, у препознатљивом Ричијевом маниру, где се галерија ликова и њихове приче преплићу на насилан, бизаран и веома духовит начин. "Две чађаве двоцевке" су генијална мешавина свега наведеног. Луда вожња почиње када четири пријатеља у намештеној партији карата против озлоглашеног криминалца изгубе много пара, и имају јако мало времена да му исплате дуг. Одлучују се на неке очајничке кораке како би брзо дошли до пара, па се у причу укључују многи незгодни типови, криминалци, дилери и утеривачи дугова, те креће игранка и акција каквој се нико није надао. А усред целе приче се налазе и две старинске пушке, које ће имати битну улогу у расплету читавог догађаја. Немам шта много да се разбрбљавам, једноставно ко није гледао "Две чађаве двоцевке" и није способан да цитира бар три реплике, нема шта да тражи на овом блогу. Сценарио је права бомбоница, тензија се не смањује ниједног тренутка, напето је од почетка до краја, а сви глумци, без изузетка, одрадили су сјајан посао - Флеминг, Флечер, Статам и Моран као злосрећна четворка, Пи Ејч Моријарти и Лени Меклин као Хари Секирица и Бери Крститељ, Вини Џонс, као Биг Крис, један од 17 дебитаната у филму, који је дан пред снимање изашао из затвора због пребијања комшије, Френк Харпер као Пас, темпераментни и насилни криминалац, Стинг као Едијев ћале и власник бара који такође иде у залог, те наравно Ваз Блеквуд у феноменалној епизоди као Рори Брејкер. Генијални саундтрек, уобичајена ствар у Ричијевим филмовима, је још један велики квалитет. Просто, овај филм поседује све што једно одлично остварење треба да има - причу, ритам, глуму, акцију, хумор и забаву. Гледајте га одмах.

14. NIL BY MOUTH (1997) - Gary Oldman

Режисерски деби глумчине Герија Олдмена је толико добар да се просто намеће питање зашто се није чешће лаћао посла иза камере. Написао је и режирао првенац пре скоро двадесет година, и упркос свим позитивним критикама и освојеним наградама, није се одважио да се упусти у нове ствари. У питању је прича о породици из југоисточног Лондона, коју чине Рејмонд, његова жена Валери, њен брат Били, те њихова мајка и баба. Главни проблем у породици је Рејмонд, који је веома темпераментан и насилан човек, са веома честим испадима. Не помаже ни чињеница да је Били хероински зависник кога Реј истерује из куће након што овај украде дрогу од њега самог. Породица је дисфункционална преко сваке границе, и веома је тешко живети у њој. Гери Олдмен је годину и по дана припремао овај пројекат, и исплатило му се. Овај увид у живот јужнолондонске породице не штеди никога, а замолићу вас да не будете одбијени веома оштрим језиком и речником, и да гледате даље од тога. Колико је језик оштар, говори и чињеница да је ово један од филмова у којима је највише употребљавана реч "fuck" и њене варијације (428, просечно 3,3 пута у минуту), те реч "cunt" (82). Филм је донекле базиран на одрастању самог Герија Олдмена, који је уложио својих милион и по долара у настанак овог филма. Филм је посвећен његовом оцу, а његова сестра Лејла Морс глуми ташту главног (анти)јунака. Да је филм више од грубих речи, показује и чињеница да је Кети Бурк добила награду за најбољу глумицу у Кану, а Гери Олдмен Бафту за најбољи оригинални сценарио. Награда говори колико је Буркова била сјајна. Али, ништа не би било могуће без фантастичног Реја Винстоуна у главној улози. Толико емоције, толико експлозије, толико темперамента, толико ватре. Заиста велико глумачко остварење и, усуђујем се да кажем, један од 30-40 најбољих негативаца у историји филма. Ретко виђена огорченост и бес код једног филмског лика. Како ће се за њега и остале све одиграти, погледајте, да не спојлујем даље, по мени и те како има шта да се види. Чека се Олдменов следећи режисерски пројекат.

15. AMERICAN BEAUTY (1999) - Sam Mendes

Први филм Сема Мендеса, "Америчка лепота", назван је по сорти ружа тог имена које су, иако наизглед прелепе, склоне труљењу у корену. Отуд и крилатица филма "погледајте ближе", која се односи на наизглед савршени живот породице из америчког предграђа, који је све само не савршен ако се погледа изблиза. Главни јунак је Лестер, човек који и на послу и у браку запада у све дубље безнађе, док га не опчини пријатељица његове ћерке тинејџерке. Док он реорганизује свој живот и постаје срећнији, жена му улази у аферу, а ћерка развија пријатељство са дечком из комшилука који живи са оцем социопатом и насилником. Преплетање њихових живота неминовно доводи до рушења свих фасада. Филм је освојио пет Оскара и само је победа Анет Бенинг фалила за тзв. Гренд Слем у свим главним категоријама. Морам да похвалим сјајну глуму комплетног ансамбла, поред брачног пара Бурнам, издвојио бих и Тору Бирч, која фантастично дочарава транзицију од љуте, несигурне и збуњене тинејџерке на почетку, до особе која је много стабилнија и сигурнија у себе на крају, те Мину Сувари, која пролази кроз обрнут процес, претварајући се од заводљиве девојчице пуне себе у збуњену и несигурну особу на самом крају. Сценарио је заиста квалитетан, и не можете да не цените начин на који видите да се сјајна љуштура савршеног брачног живота пред вама разбија и трули, али са сваким следећим гледањем (а гледао сам филм 4 пута) ми све мање прија пренаглашени геј контекст који сценариста Алан Бол толико ужива да набија гледаоцу у грло. Очигледне су неке референце на Набоковљеву "Лолиту", очигледно је заслужен Спејсијев Оскар кога је посветио преминулом ментору и пријатељу Џеку Лемону, али ништа мање није убедљива ни Анет Бенинг, толико оптерећена јавним имиџом да заборавља на оне важније ствари. Очигледно је и да овај филм још од настанка, упркос великом успеху који је доживео, изазива подељена мишљења, чак толико да је на неким листама уврштен у 20 најпрецењенијих у историји. Могу да се сложим да није баш лепо остарио, и да свакако сада не делује моћно као одмах по настанку, али је свакако важан филм ове декаде и треба га погледати као део ње. А многи глумци, пре свега мислим на Мину Сувари, Тору Бирч и Веса Бентлија, ни у једном филму после овога нису боље глумили. Уосталом, донесите сами свој суд пошто га погледате.