Америчка трагедија - Монтгомери Клифт (1920 - 1966)

Дуго је прошло откад сам писао текст посвећен неком глумцу, а јунак данашње приче је дефинитивно, упркос кратком животу, довољно занимљива, довољно квалитетна у ономе што ради, а надасве довољно контроверзна личност, да завреди сопствени текст на овом блогу. Монти је можда био и превише занимљив и превише контроверзан за своје добро, али је свакако био и један од највећих глумаца своје генерације, можда једини прави супертешкаш уз Марлона Бранда и евентуално Пола Њумена, а то би требало да говори само за себе. Узевши у обзир да је снимио свега 17 филмова, оставио је стварно изузетан траг у холивудској и светској кинематографији, и можемо само да наслућујемо докле би стигао да му је живот био милији. Данас, пола века од смрти, Монти Клифт и даље стоји постојано као клисурина у врху листе највећих имена која је Холивуд изнедрио у својој историји. Покушаћу да објасним због чега.

Едвард Монтгомери Клифт, целог живота познат по надимку Монти, рођен је у Омахи, држава Небраска, 17. октобра 1920. године, као најмлађе дете у породици, 18 месеци након брата Брукса, а неколико минута после сестре близнакиње Роберте. Отац му се бавио банкарством и, како обично бива, зарадио је доста пара, тако да је Монти био из добре породице, али тзв. Велика депресија, после краха њујоршке берзе, узела му је скоро све. Мајка је рођена као усвојено дете, да би јој у осамнаестој години рекли да у њој има крви из истакнутих породица, и она је читав каснији живот провела тражећи своје корене и живећи на високој нози, као и њена деца. Док год је њен муж могао да плаћа, Монтгомери и његови брат и сестра су имали приватне учитеље, и путовали су по Европи, успут течно научивши немачки и француски. Због поменуте депресије, били су принуђени на селидбу у Њујорк, а пошто се финансијска ситуација постепено поправљала, Монтијев брат Брукс се уписао на Харвард, а Роберта на Брин Мор колеџ. Монти није могао да се адаптира, и никад није ни уписао високу школу, већ је почео да наступа на позорници, што га је рано инфицирало вирусом глуме, те је већ са тринаест година дебитовао на Бродвеју. Са петнаест је имао битну улогу у комаду "Јубилеј", а са двадесет је био један од најзначајнијих глумаца у комаду "Ноћ неће пасти" који је овенчан Пулицеровом наградом. За десет година успешне позоришне каријере, играо је у делима писаца попут Тенесија Вилијамса, Лилијан Хелман, Роберта Шервуда и Торнтона Вајлдера, а наступао са глумачким именима као што су Фредрик Марч, Ала Назимова, Меј Вити, Талула Бенкхед, Лин Фонтејн и Алфред Лунт. Сјајне критике у позоришту су му са једне стране омогућавале да буде озбиљан филмски глумац, а са друге да постане предмет обожавања бројних глумица у потрази за пажњом и љубављу, но он на те налете није одговарао баш позитивно. Од самог почетка је био веома избирљив око пројеката у којима учествује и редитеља са којима ради, зато је годинама избегавао да се пребаци на велики екран. Није себе доживљавао као звезду, није у себе био сигуран, а велики удео у томе је имала и криза идентитета, те срамота од сопствене хомосексуалности, која је у Холивуду тада била велики табу. Није му помогло што се почетком четрдесетих зближио са Либи Холман, оматорелом глумицом бисексуалком, која ће, током више од десет година свог живота са Монтијем, веома значајно утицати на развој његове филмске каријере у том периоду. На велико платно је коначно ускочио 1948. године, сјајним филмом великог Фреда Цинемана, "Потрага" (The Search), у коме глуми америчког армијског инжењера Ралфа који проналази стидљивог чешког дечака, одбеглог из избегличког кампа, коме кроз филм помаже да нађе мајку. Сви су одмах нагласили колико је Монтгомери одиграо "као матор" постигавши савршен баланс емотивности и опуштености, у чему му је јако помогао и мали партнер Иван Јандл, који је такође одушевио све. Клифт је из места и од прве номинован за Оскара, а Клинт Иствуд је рекао да је та улога највише утицала на његову глумачку каријеру и глумачки израз, а то говори сасвим довољно. Оскара није добио, али је већ тада наговестио о каквом се потенцијалу ради. Кад је снимио следећи филм, потенцијал је већ постајао снага.

Црвена река (1948)

"Црвена река" Хауарда Хокса је уствари прави деби Монтија Клифта (снимљен 1946.), али због правних проблема са Хауардом Хјузом, који је тврдио да је филм сличан његовом "Одметнику" (1943), није изашао до септембра 1948. године, и упркос томе, постао је инстант класик и трећи финансијски најуспешнији филм те године. Епска сага о побуни против гонича стоке на путу од хиљаду миља, коју предводи његов усвојени син, подсећа мало на "Побуну на Баунтију" (с тим што је на Дивљем западу, наравно), и скоро је па ремек-дело, изузев по мени исфорсираног краја. Хауард Хокс је сјајан редитељ, и извукао је најбоље из својих глумаца, укључујући и Џона Вејна, који генерално није сматран посебно добрим глумцем. Џон Форд је касније говорио, гледајући га у овом филму "Нисам знао да кучкин син уме да глуми", што је довело до тога да за њега бира сложеније улоге, попут оних у филмовима "Носила је жуту траку", "Трагачи" и "Тихи човек". Што се Монтгомерија тиче, није мислио да је његова улога ништа посебно, али је знао да ће због ње постати познат, што се и десило. Он се бринуо како ће се супротставити Џону Вејну, и у физичком смислу, као много нижи и лакши, али и због чињенице да је Вејн већ тад сматран огромном звездом. Ободрио га је Хауард Хокс, који му је рекао да све замисли као борбу Давида и Голијата. Било је бриге и како ће се Вејн и Клифт иначе слагати, с обзиром на њихова дијаметрална политичка мишљења, али, иако је Вејн касније назвао Монтија "арогантним малим копилетом", снимање је прошло у реду, јер се није расправљало о политици. Но, поред Џона Вејна, и Волтер Бренан се није слагао са Клифтом, и избегавали су га ван снимања. Ни са Хоксом се није зближио, мада је понекад учествовао у ноћном покеру њих тројице, где су, по његовим речима, пили, причали масне вицеве и лупали се по леђима, а њему је исфорсирани мачизам био страшно одбојан, те га нису увукли у све то. Због свега наведеног, Монти је спремно одбио "Рио Браво", који би га поново спојио са њима. Следећа на реду је "Наследница" Вилијема Вајлера (1949), за коју је Оливија Де Хавиланд лично одабрала редитеља, након гледања представе на Бродвеју, са британским легендама театра Венди Хилер и Базилом Ретбоуном. Идеја је била да се Оливија упари са дугогодишњим пређашњим партнером Еролом Флином, али кад је он отпао, унајмљен је Монти, са намером да се етаблира као романтични јунак, јер је за улогу био одговарајућ његов суптилни начин глуме.

Наследница (1949)

Тумачи Мориса Таунзенда, шармантног момка који обасипа пажњом једноставну и стидљиву, али веома богату Кетрин, која је у сенци окрутног оца, који за њега каже да је обичан ловац на благо. Што је најгоре, како време пролази, све је вероватније да је у праву. Монти је одрадио добар посао, иако се мора признати да је ово једна од његових незанимљивијих улога. Он је био толико згрожен њоме да је напустио премијеру, а за то је, између осталог, критиковао и Оливију Де Хавиланд коју није ценио као глумицу и на све начине је покушавао да увећа свој допринос филму, импровизујући и покушавајући да "украде шоу". Ипак, Оливија је у овом филму заиста растурила, ова улога је њен tour de force, и заслужено је понела кући другог Оскара. Рекао бих да и Сер Ралф Ричардсон такође остварује јачу улогу од Монтија, али филм не би био добар колико јесте без његовог доприноса, то је дефинитивно. Он се кроз каријеру специјализовао за емотивно измучене ликове и мрзовољне бунтовнике, какве су, поред њега, популаризовали Марлон Брандо и Џејмс Дин. Улога Џоа Гилиса у "Булевару сумрака" Билија Вајлдера (1950) је написана специјално за њега, али је под утицајем поменуте Либи Холман одбио да је одигра - вероватно је за њега у том случају уметност мало превише имитирала живот. Одбио је и главну улогу у филму "Тачно у подне", али је зато глумио у "Месту под Сунцем" Џорџа Стивенса (1951), где је улога Џорџа Истмена била као створена за њега. Сиромашни дечко који у Калифорнији, кроз рад у фабрици свог ујака, трага за лагодним животом и америчким сном, али проналази америчку трагедију, како се и зове роман Теодора Драјзера по ком је овај филм снимљен. Овде се Монти снашао као риба у води.

Место под Сунцем (1951)

Иако је, за разлику од својих партнерки, Елизабет Тејлор и Шели Винтерс, које су изнеле само највеће похвале на рачун рада Џорџа Стивенса, имао шта да замери редитељу, назвавши га "немаштовитим занатлијом, Клифт је зарадио номинацију за Оскара за рад на овом филму, и то са правом. Сјајно отеловљује момка који мисли да заслужује све оно што му је живот годинама ускраћивао, и излази на прави пут да то добије, али га стицај несрећних околности поставља на странпутицу са које нема повратка. Филм је постигао огроман успех, између осталих га је Чарли Чаплин назвао најбољим филмом о Америци икад снимљеним, а и 65 година касније, глума Клифта, Тејлорове и Винтерсове се сматра фантастичном, иако сам филм није најбоље остарио, пре свега због преспорог темпа, претеране мелодраматичности, те застарелог социјалног коментара - мада је, рекао бих, јурњава за америчким сном данас присутнија него икад, ма шта он представљао. На сету је рођено и велико пријатељство између Монтија и Лиз Тејлор, које, упркос бројним нагађањима и упркос његовој каснијој изјави да је она "једина жена способна да га узбуди", никад није било веза, јер је негде од половине педесетих био ексклузивно хомосексуалан, што је наравно строго скривано. Такође, није могао да смисли Ричарда Бартона, за кога је говорио да не глуми него рецитује, а осећање је било обострано. 1953. година је најплоднија у његовој каријери, радио је са важним редитељима, и забележио значајне роле. Прва је била Мајкл Логан, свештеник у Хичкоковом трилеру "Исповедам се" (1953; наравно, "Признајем" би био срећнији превод, у коме га тајна исповести спречава да ода име кривца, али временом сам постаје оптужен за злочин, а у све је умешана и жена са којом је пре свештеничког позива имао везу. Сјајне улоге су остварили, поред Монтија Клифта, и Ен Бакстер и Карл Малден. Филм није постигао успех неких претходних Хичових остварења, пре свега због тешке тематике, недостатка хумора и неразумевања људи који нису католици, па не могу да разумеју како би свештеник могао да прећути истину о злочину, нарочито ако то значи угрожавање сопственог живота. У Ирској је био чак и забрањен, због импликације да је поп имао сексуалну везу, иако се то све десило раније. Можда овај филм не спада у најпознатија остварења Хичкока нити Клифта, али то не значи да га треба заобићи, напротив. Њих двојица се нису баш слагали (шта је још ново за Монтија), јер редитељ није баш био благонаклон према инсистирању глумца да се држи method acting-а, из чега је следило непоштовање редитељевих замисли. Ипак, филм је прилично добар и свакако га треба гледати.
Следећа је "Непромишљеност Американке" (1953), сјајна мелодрама Виторија Де Сике, у којој удата Американка улази у аферу са Италијаном док је у посети код рођака у Риму, да би затим постала несигурна у своју будућност и почела да преиспитује сопствене жеље. С обзиром да је велики део америчке верзије исечен, препоручујем оригиналну италијанску, која је рестаурирана као део Критерион колекције. Према неким наводима, Џенифер Џонс се озбиљно зацопала у свог колегу, а кад је сазнала да је наклоњен супротном табору, толико је пошандрцала да је наводно нагурала бунду у ве-це шољу портабл гардеробе. Али, Монтија те ствари нису много занимале, он је тек требало да пружи најбољу глуму те године, и урадио је то, у ванвременском класику Фреда Цинемана "Одавде до вечности", где су му партнери били супертешкаши попут Берта Ланкастера, Дебре Кар, Доне Рид и Френка Синатре.

Одавде до вечности (1953)

Шта да кажем о овом филму што се већ не зна, ко га не воли и не цени, нема шта да тражи на овом блогу (једном ћу написати и детаљно објашњење због чега сам њиме толико фасциниран и гледам га бар двапут годишње). Клифт у њему игра Роберта Ли Пруита, војника премештеног у америчку базу на Хавајима непосредно пре бомбардовања Перл Харбура, који долази у сукоб са претпостављенима кад не пристане да боксује за војску због несреће која му се претходно десила, па му они од живота праве пакао, терајући га да савије шију и покори се. Но, он има друге планове. Јунак овог текста је желео улогу од тренутка кад је прочитао роман, и Фред Цинеман га је и узео, упркос оштром противљењу шефа студија, Харија Кона. Не треба ни спомињати како се он снашао у улози тврдоглавог бунтовника који тера своје и не попушта пред неправдом. И сам редитељ је био презадовољан, рекавши да је "све глумце чинио бољим. Веома је напорно радио, а у паузама је приватну фрустрацију утапао у алкохолу. Научио је да свира трубу, иако је знао да ће бити надсинхронизован, и био веома интензиван у свим сценама, а ишао је и на часове бокса (мада је дублер коришћен за сцене издалека, јер није могао да научи да се креће као боксер). Био је сигуран да ће добити Оскара и постао депресиван пошто се то није десило, јер су, по општем мишљењу, он и Берт Ланкастер "поништили један другог", због чега је постао депресиван и још више утонуо у алкохол. Спријатељио се са Френком Синатром који је увек говорио како је захвалан Клифту који му је помогао у интерпретацији Мађа, и тиме га учинио бољим глумцем, отворивши му нове глумачке хоризонте, пошто је пре тога био познат искључиво по комедијама и мјузиклима. Ипак, велико пријатељство се завршило тако што је после неколико година избачен са једне журке на којој се пијан набацивао некоме од Синатриних пријатеља, те му је прилаз том кругу људи био строго забрањен. А то је све било узроковано догађајем који је био главни окидач несреће у животу Монтгомерија Клифта, и који је, више од свих, узроковао да доживи што и његов лик у "Месту под Сунцем", да његов амерички сан постане кошмар и трагедија.
Филм "Округ Рејнтри" (1957), замишљен као епска мелодрама, на нивоу "Прохујалог са вихором", осим што је епски флоповао, запамћен је и по томе што се на снимању истог, његовом главном глумцу догодила стравична несрећа после које више никад ни у једном смислу није био исти. Монти је 12. маја 1956. године, враћајући се са журке код Лиз Тејлор, уморан и мамуран, закуцао свој аутомобил у телефонски стуб. Кевин Мекарти је био сведок, и брзо обавестио Лиз Тејлор, која је са мужем и Роком Хадсоном сместа стигла на место несреће, где је лично спасила живот Клифту, извадивши му из грла два избијена зуба и језик, да се не угуши. Хадсон га је извукао из олупине аутомобила, а заједно су формирали штит да не би био сликан пре доласка хитне помоћи. Ипак, публицитет је био огроман, Монти је остао у болници девет недеља, и била је потребна озбиљна фацијална реконструкција. Само захваљујући инсистирању остатка екипе није замењен на снимању, али кад се вратио да доврши снимање, то ни изблиза није био исти човек. Чувено згодно лице је било упропашћено, а његова лева страна делимично парализована. Проблеми са пићем су се појачали, зато што је уследило миксовање са аналгетицима. Од човека који је био најтраженија и највећа звезда почетком педесетих, комбинација огромног квалитета и сјајног изгледа (нешто у чему је тада могао да му парира једино Марлон Брандо), постао је олупина, чији су здравствени (хронични колитис и дијареја), а богами и ментални проблеми  узроковани депресијом (нарочито после несреће), те алкохолизам и зависност од таблета, спречили да остане на врху. Његов живот после несреће, односно његових последњих десет година, познати учитељ глуме Роберт Луис, назвао је "најдужим самоубиством у историји Холивуда". За дивно чудо, поменути Брандо, који се мало с ким слагао у Холивуду, у аутобиографији је Клифта назвао пријатељем, који је био мучна душа и зависник од поменутих ствари. Монти је увек подржавао Бранда као глумца, чак и после "Побуне на Баунтију", кад му је каријера доживела стрмоглав пад. Током заједничког снимања, Брандо је упозорио колегу да ће га такав живот упропастити. Заједничко снимање о коме причам су, наравно, "Млади лавови" (1958) Едварда Дмитрика, предобар и јако потцењен, али и предуг филм о доживљају 2. светског рата из угла три различита човека који су се у њему нашли под различитим околностима. Сјајне улоге за сву тројицу, и Марлона Бранда, и Монтија, као јеврејина који се суочава са верском нетрпељивошћу и мржњом од стране претпостављених, али им се не сагиње (како то познато звучи), те Дина Мартина, коме је управо Клифт помогао да буде бољи у улози на какву није навикао (и он је, као и Синатра, махом обрађивао лакши материјал), те су постали пријатељи, и остали блиски до Монтијеве смрти, а већ сам писао да је Мартин преузео улогу коју је Клифт одбио у филму "Рио Браво". За Ноу у "Младим лавовима" каже да је његова апсолутно најбоља улога, и да никад неће моћи да пружи више од тога. Одбио је још и улоге у филмовима "Источно од раја", "Пријатељско убеђивање", "Невоље са Харијем", "Фаренхајт 451" и "Моби Дик", а прескочио је и пет улога на Бродвеју, међу њима "Чежњу под брестовима" Јуџина О'Нила. Пристао је да глуми у "Изненада, прошлог лета" (1959) Тенесија Вилијамса, у режији Џозефа Л. Манкијевича, јер је у њему била Лиз Тејлор, заједно са Кејт Хепберн. Заправо, не би ни био ангажован да није било његове пријатељице, јер је проглашен превише ризичним, и самим тим, било га је немогуће осигурати, због сталних здравствених проблема. Игра хирурга у дуговима кога богата удовица покушава митом да натера да изврши лоботомију њене рођаке, која је била сведок смрти њеног сина. Иако за разлику од своје две колегинице није номинован за Оскара, одиграо је још једну сјајну улогу. Кетрин Хепберн је на крају снимања наводно пљунула у лица Манкијевича и продуцента Сема Спигела, што нису имали никакву емпатију према стању глумца, зависног од алкохола и лекова. Иако су се Тенеси Вилијамс и још неки битни људи касније одрекли филма, он је постао хит. Након тога, играо је у још једном солидном филму, "Дивљој реци", са Ли Ремик (1960).

Изненада, прошлог лета (1959)

Већ сам писао посебан текст о филму "Неприлагођени" Џона Хјустона (1961) (ево га  овде). Спријатељио се са Мерилин Монро која је за њега рекла да је "једина особа у горем стању од ње". Такође га је саветовала да не ради више са Џоном Хјустоном, пошто га је сматрала садистом. Ипак, с обзиром да су имали сјајан однос током првог филма, и да се редитељ према њему понео заштитнички, Монти је није послушао, те се појавио и у "Фројду" (1962). Током тог снимања, Хјустон је променио однос према Клифту, јер није могао да свари чињеницу да је хомић, што је у међувремену процурело. Терао га је на исцрпљујућа понављања, и да изводи сопствене стантове, што је било јако тешко за глумца, с обзиром на његово стање. Међутим, с обзиром да је личио на тврдоглаве и поносне ликове из својих филмова, никад се није жалио и увек је давао колико је могао. Иако се знало да је био геј више него хетеро, он је говорио да "не жели да буде означен ни као пешко ни као хетеросексуалац, јер смо ми оно што радимо, а не оно што кажемо да јесмо. Етикетирање је тако самоограничавајуће". Он је током снимања био у толико лошем стању да га је Универзал тужио за одлагање продукције и тражио да му се наплате трошкови. Током суђења, приказана је премијера филма, који је био толики хит да су благајне просто разбијене. Адвокати су  говорили да је то управо због Монтијевог учешћа, тако да је на суду освојио веома уносно поравнање, студио је морао дебело да се испружи. То му, међутим, није помогло, јер је све брже и брже пропадао. Између два поменута Хјустонова наслова, снимио је "Нирнбершко суђење" за које је био номинован за споредног Оскара, иако је његова улога ментално заосталог, стерилисаног логораша трајала само 12 минута. Кад се појавио на сету, био је у невероватно лошем стању, неуредан, нервозан и очигледно свеже мамуран, али режисер Стенли Крејмер је баш таквог и хтео да га искористи, јер је одговарало стању његовог лика који се нашао на месту за сведоке. На крају му је и дозвољено да импровизује малтене комплетну сцену, јер је имао много тешкоћа да запамти текст. После "Фројда", снимио је још само један филм, а пристао је и да игра и у "Одсјајима у златном оку" (1967), филму за који га је изабрала, погађате, Елизабет Тејлор, али га је смрт предухитрила, те га је заменио Марлон Брандо. И та улога би можда била мало превише блиска њему, јер је то рола официра који је латентни геј. Кад су у питању награде, оне су га већином неправедно заобишле, остао је само на четири номинације за Оскара, али је и поред тога један од највећих глумаца кога је Холивуд икада изнедрио. Уз то је био и свестрана особа која је течно говорила четири језика. Неколико година пред крај живота, пошто је за филмску индустрију постао изгубљен, наступао је на радију, између осталог на светској радио премијери "Стаклене менажерије" Тенесија Вилијамса у улози Тома. Снимање "Одсјаја" је почело у августу 1966. године, али, како сам већ написао, без планиране прве звезде. 22. јула, приватни болничар (и вероватно партнер) Лоренцо Џејмс га је касно увече затекао будног како седи на кревету и питао да ли му нешто треба, а овај је одбио, рекавши да ће остати будан да би читао. На питање хоће ли да гледа филм "Неприлагођени" који се тренутно приказује на телевизији, наводно је одговорио "Апсолутно не!", што су му биле и последње речи. Џејмс га је ујутру у пола седам нашао мртвог у соби. Имао је 45 година, а аутопсија је као узрок смрти навела срчани удар, изазван обољењем коронарне артерије. Наравно, ни све претходно наведене болести нису помогле. Коначно је целокупан нездрав живот који је глумац водио узео свој данак.

Монтгомери Клифт је дефинитивно једна од трагичнијих фигура шоубизниса и холивудске индустрије. Није се слагао са многима, али нико, осим ретких, није порицао да је одличан глумац. Увек је говорио да само покушава да буде глумац, а не филмска звезда. Да је био звезда, не може се порећи - али, не може ни да је био глумац. Нико други са тако малим бројем улога није успео да остави толики траг у Холивуду, и да се и пола века од смрти помиње као једна од најзначајнијих личности свога времена (ОК, и Џејмс Дин је ту, али више захваљујући имиџу него неким историјским улогама (мада, ни њему се не може порећи квалитет). Константно се борио да докаже да уме да глуми, изједала га је кривица што је хомосексуалац, а последња кап у препуној чаши је била поменута несрећа, која га је уништила и физички и емоционално, те је потпуно потонуо у безнађе праћено лековима и алкохолом. Његов живот у фабрици снова се уистину може назвати америчком трагедијом, попут назива романа Теодора Драјзера, у чијој је адаптацији глумио. Поред свега наведеног, био је и значајан део поп културе, а песме су му посветили бендови попут "Клеша" и "Р. Е. М."- а. Има и своју звезду на Булевару, наравно. Оно што је оставио за собом у својој краткој каријери је довољно да се памти као један од великана које је само сплет несрећних околности (додуше, помешан са неопрезним и немарним начином живота) спречио да дају и покажу још много више него што јесу - нажалост, није ни први ни последњи.

АПЕНДИКС - СУБЈЕКТИВНА ЛИСТА ПЕТ НАЈБОЉИХ КЛИФТОВИХ ФИЛМОВА :

1. FROM HERE TO ETERNITY (1953) - FRED ZINNEMANN
2. THE HEIRESS (1949) - WILLIAM WYLER
3. THE RED RIVER (1948) - HOWARD HAWKS
4. A PLACE IN THE SUN (1951) - GEORGE STEVENS
5. THE MISFITS (1961) - JOHN HUSTON

Југословенске серије (3) - Дипломци (1971)

Сценарио: Синиша Павић
Режија: Небојша Комадина
Број епизода: 10

У главним улогама: Мија Алексић, Бора Тодоровић, Никола Симић, Властимир Ђуза Стојиљковић, Петар Краљ, Милан Гутовић, Данило Бата Стојковић, Љубица Ковић, Радмила Савићевић, Велимир Животић

Gaudeamus igitur,

Iuvenes dum sumus

Post iucundam iuventutem 

Post molestam senectutem

Nos habebit humus.

Vivat academia!

Vivant professores!

Vivat membrum quodlibet

Vivant membra quaelibet

Semper sint in flore.

Кад чујем ове две најпознатије строфе из чувене академске химне (има их десет, за оне који не знају), имам две асоцијације. Једна је Тома Лепопејић из Алексинца, мој професор латинског у другом полугодишту друге године, познат по томе што је често завлачио руку у панталоне и терао нас да за оцене рецитујемо поменуте строфе и декламујемо правило о слагању времена. Друга је на срећу много лепша, и односи се наравно, на почетак, тј. уводну шпицу култне серије "Дипломци", у којој петорица главних јунака, обично за столом у омиљеном ресторану "Бонтон" хорски изводе поменуте строфе, које увек некако заврши Никола Симић прозуклим тенором. Тврдим да је у питању једна од најпотцењенијих наших серија и да највећи број људи уопште не зна епизоде у прсте, што је брука с обзиром на квалитет, а кладим се да солидан број људи уопште није ни чуо за њу, нарочито млађих. Не бих да улазим у разлоге за то, вероватно је један од њих и чињеница да се, колико ја знам, у последњих двадесетак година, ова серија ниједном није репризирала у ударном термину, него увек у неко опскурно време (пре пар година била радним даном у 9 ујутру). Кад се томе дода и факат да је доста ређе репризирају у односу на рецимо "Врућ ветар" о коме писах, или "Бољи живот", дође се до тога да људима мора да се црта ко су Буда и Сима Бумба, Пера Зврк или Бубулеја (први пут кад сам у животу чуо за великог Бату Стојковића, моји су га тако називали, и то је за мене увек и остао). Но, нисам ту да набијам на нос непознавање градива, већ да објасним зашто га треба знати, па ћу то и покушати у тексту. Серија има 10 епизода, а први пут се емитовала од 26. септембра до 28. новембра 1971. године.

Студенти-дипломци са периферије Београда покушавају да реше многобројне проблеме - приватне, породичне, пословне, љубавне, несугласице са келнером у локалној кафани, али слабо шта им иде од руке. Кад се у причу укључе и поједини очеви, заједно са номинално споредним ликовима у серији, настаје тотални циркус и, како то обично бива, ситуација се још више запетљава него на почетку.

Прва серија Синише Павића је, по његовим речима, зачета тако што је са женом гледао на телевизији емисију посвећену младима, и заједно су схватили да не постоји, и малтене никада није рађена ниједна серија о животу младих људи. Главни сценариста је ипак био Синиша, Љиљана је била помагач и супервизор у интеракцији између женских ликова, да би се постигла максимална реалистичност. Поред одличног сценарија који у потпуности осликава дух датог времена, вероватно није ни потребно да напомињем колику снагу серија црпи из феноменалне глумачке поставе, која сада може нажалост једино да нам пробуди носталгију, будући да је од истакнутих ликова само Милан Гутовић још међу нама. У доба настанка серије је већина још била релативно млада, али је већ тада могла да дарује гледаоцима невероватне ствари, од непогрешивог комичарског тајминга, преко горке ироније, до смртне озбиљности када ситуација налаже. Фокус је на породици Бумба, коју чине син Буда, слаткоречива ленштина (маестрални Бора Тодоровић), који никако да положи последњи испит и преузме одговорност за себе, отац, нервозни чиновник Сима (феноменални Мија Алексић) који константно (и оправдано) сумња у сина, и константно (и оправдано) је у сукобу са љигаво формалним директором Лазом (сјајни Ђорђе Јелисић), те мајка Персида (Љубица Ковић) која, као и свака мајка превише брине за мужа и има превише разумевања за сина. Бора је кроз каријеру докторирао на имиџу симпатичне битанге, и Буда Бумба је једна од његових првих (пре њега је ту можда био Руле из "Рађања радног народа"). Шта рећи о изузетној размени са професором (Сима Јанићијевић) на првом испиту, везано за нужну одбрану, или о првом сусрету и разговору са Бубулејом? Глумачки геније. Мија је такође увек поуздан за сваку врсту улоге, па тако и за вечито незадовољног оца који трачак наде види у синовљевој дипломи, и са дозом ироније прихвата дриблање надређених. Будин колега са права је и Раде Петковић (Петар Краљ), који је кудикамо озбиљнији што се тиче рада и учења, али упада у сличне проблеме кад је у питању друштвени живот, девојке и очево ангажовање око његовог посла. Он по свему тумачи просечног студента који можда има и највеће шансе од свих да успе, али не иде све како је замислио. Њему припада неколико интересантних сцена у којима банда покушава да изађе на крај са Милетом Кусуром, чувена сцена када са Будом тражи сведока за његово дипломирање, а онда бива принуђен да сам глуми истог, а ту је и чињеница да покушава да се спетља са девојком која му је била конкурент за посао. Никола Симић је неодољив као Аца Брзић, студент медицине који је номинално главни муватор и слаткоречиви мангуп, али увек има проблема да пронађе слободну гајбу за одређено вече, да остане са њима довољно дуго (већина жена које он ошацује на крају заврше код других) и да искамчи паре од оца који не одговара на телеграме на прави начин. Увек је расположен за акцију, уз неизоставну узречицу "баћо мој", али као и већина његових другова, не успева да се скраси у животу. Једна од маторих спонзорки коју успева да нађе је и раскалашна Мабел Митровић (Олга Станисављевић), чију ће распусну ћерку тинејџерку касније подучавати Гута Павловић, свршени студент математике (Милан Гутовић), који заједно са Митом Црњавчевићем (Ђуза Стојиљковић) дели стан код неуротичне газдарице Савке (Рада Савићевић, по обичају генијална, у улози неподношљиве жене која стално кука што су јој се навукли сиромашни студенти и што јој по зидовима висе голе жене уместо Светог Николе, а зове подстанаре на кафу само кад повећава кирију). Ђузин лик има све услове код куће, али не жели да зависи од размажене мајке и очуха, већ да сам успе у свету филма и сними уметничко остварење које није за широке народне масе. Мало је рећи да не иде све по плану, а посебно је урнебесан онај део када дође да тражи паре за филм од потенцијалног спонзора, Сисоја "Пушке" Митровића (увек поуздани Жика Миленковић), који је, успут, муж поменуте Мабел. Сјајан дијалог између њих двојице, а Ђузин лик је такође и један од већих шаљивџија у серији, па се тако не либи да зеза Ацу или Буду због њихових невоља, као и да са иронијом дочека повике газдарице. Сјајна улога за Ђузу, коме је ово прва телевизијска интеракција са Љиљаном Лашић, која ће нешто касније заиграти и у "Позоришту у кући". Од номинално споредних ликова, издвајају се Велимир Животић као Миле Кусур, келнер у кафани "Бонтон", са којим главни јунаци вечито имају проблема (или он са њима, јер ништа посебно не наручују, а ретко и плаћају), Драгољуб Милосављевић - Гула као адвокат Пера Зврк, Будин газда и Симин пријатељ, Жика као Сисоје звани Пушка, али пре свих и изнад свих, Данило Бата Стојковић, као Душан Бубулеја, као од брега одваљени Босанац, бивши робијаш, заправо поштен, вредан и добар тип, који због кратког фитиља и осетљивости на неправду упада у многе невоље, које се не завршавају када Буда постане његов бранилац.

Већ се знало каква је Стојковићева глумачка моћ, пре ове серије имао је неколико главних улога (Издајник, Делије, Зазидани), али је енергија коју је приказао у овој улози заиста за изучавање. Једноставно, кад би се он појавио у кадру, све би стало, а позната је чињеница да су га најчешће снимали изблиза и у крупном плану, јер је требало да делује као грдосија, а није био баш импозантне грађе. Фантастична улога, која га је заувек избацила у орбиту и донела му, сасвим заслужено, огромну популарност. Не зна се да ли је боље његово прво појављивање у адвокатској канцеларији, догодовштине у болници или монолог у суду, човек заиста држи час и демонстрира необичну снагу у релативно младим глумачким годинама. Један од незанемарљивих квалитета серије је и тај што се није либила да покаже (додуше, углавном кроз комедију и иронију, али и то је доста ономе ко зна да гледа) да је самоуправни социјализам, који је тада још увек био у пуној снази, у пракси функционисао далеко од савршеног, да су радници излагани самовољи директора, да су увлакачи и тада пролазили боље, да су и те како радиле кумовско-буразерске везе, а да су људи без утицаја и пара малтене нико и ништа у друштву. Није се, наравно, смело директно оптуживати, али је и тај елеменат сјајно провучен кроз сценарио и елегантно представљен публици. Наравно, Павић је могао да дипломира на датој тематици тек десетак година касније кад је извесни машинбравар отегао папке, па смо видели у "Тесној кожи" како практично изгледа дипломски рад на тему "Самоуправни социјализам и његове благодети". "Дипломци" су семинарски кад је тај сегмент у питању, али као дело само по себи, они су, како неко већ рече, аутентични споменик једног, са ове дистанце се слободно може рећи, бољег времена, и тако их и треба посматрати. Не само што су људи другачије размишљали и понашали се, него је и рад у културној сфери био много заступљенији, те смо имали и адекватну продукцију, и људе који су се бринули о пројектима као што је овај, али и глумце који су могли овако нешто да одиграју. Кад би се данас, 45 година касније, снимали "Дипломци", језа ме хвата од помисли ко би наследио овакве глумачке величине. Свеукупно од седамдесет глумаца који су учествовали, само њих десетак је још у животу, што је заиста трагично.

Још један од квалитета серије је чињеница да је готово сваки лик у њој, ма колико се кратко појављивао, по нечему упечатљив и пружена му је прилика да неком епизодом остави утисак. Узмимо само Мику Викторовића и Болета Стошића у епизоди са тржишним инспектором. Код хумора ми се допада то што нису вештачки стваране ситуације за ваљање од смеха, већ он произилази из ситуација у којима се ликови налазе и у које западају, углавном својом кривицом. Погледајте само епизоду у којој се одвија сва она лудница у болници, општи урнебес. Ако бисмо тражили одређене мањкавости, којих свакако има, то би најпре била чињеница да је већина људи видљиво престара за улоге студената, чак и оних закаснелих, нарочито Бора Тодоровић и Ђуза, који су у време снимања имали 42 године. Да не помињем чињеницу да су Мија, који глуми оца, те Цица Ковић која игра мајку, у стварном животу били само 6 година старији од Боре. Заправо, једино Милан Гутовић и донекле Пера Краљ су могли да прођу старосно као дипломци. Такође, ако сам са једне стране рекао да је сваком лику донекле дат одређени простор, морам да кажем и да појединима, како ми се чини, није дато довољно, да нису довољно профилисани и заокружени. Штета је, на пример, што је глумчина калибра Ташка Начића, иако се појављује у пет епизода као Кукула, углавном сведен на тупаве погледе и карикатуру од човека који много једе (шта је још ново за Ташка, мада у то време још увек није био огроман) и разбија стаклурију. Или што је Јелица Теслић, у улози Јелене Марковић, иако има одличне сцене са Бором Тодоровићем, некако наврат-нанос убачена пред крај, само да би и он могао да се некако примири и скраси. Сувише се све то лагано одиграло, по мени. С тим у вези, серија је могла да потраје још пар епизода, да би се неке приче ваљаније заокружиле (рецимо, нисмо видели како Гутовићевом лику иде на новом послу), али и оваква каква јесте чини сјајну целину и један од монументалних пројеката ТВ Београд, што је само по себи достигнуће.

Све у свему, ако неко хоће да заслужи да се назове љубитељем југословенске и српске кинематографије, "Дипломци" су незаобилазна "лектира", како због чињенице да је сценарио веома квалитетан и да ће 50 минута по епизоди буквално зачас проћи, без трунке празног хода, тако и због разумевања и поимања (за оне млађе), те подсећања и потврде (за оне старије) какву смо глумачку сцену некад имали, за разлику од данас. Навике, живот и генерално битисање студената у данашње време не могу се упоредити ни по ком основу са седамдесетим годинама прошлог века, али један од многих разлога зашто треба погледати "Дипломце" је и тај што су они својеврсно сведочанство тог времена и реално проговарају о тадашњим проблемима и недоумицама младих, које можда данашњим генерацијама изгледају питомо (један од разлога за то и што је сваком своја мука највећа), али свакако то нису, те, иако не изгледа тако на први поглед, мислим да је умногоме могућно повући паралелу између та два света, јер су многе ствари које су осликане у овој серији по мени универзалне и ванвременске. То и јесте оно што ову серију чини култном и легендарном. Требало би је стално репризирати, поред ових које се чешће рабе, да народ види како то може да изгледа кад је нешто квалитетно написано, режирано и одглумљено. Једна од најбољих хумористичких серија у историји Телевизије Београд, без икакве сумње. Гледајте је.

ОЦЕНА: 5-

Рођенданска ризница: The French Connection (1971)

Сценарио: Ернест Тајдимен, Робин Мур
Режија: Вилијем Фридкин

У главним улогама: Џин Хекмен, Фернандо Реј, Рој Шајдер, Тони Ло Бјанко, Марсел Бозуфи, Фредерик де Пасквал, Бил Хикман

С обзиром да сам поверовао погрешним подацима, поранио сам за један дан са одавањем почасти ремек-делу у жанру акционог трилера, који је угледао светлост дана 9. октобра 1971. године, дакле пре 45 година. Као и код највећег броја великих филмова, много коцкица је требало да се склопи да он испадне толико добар, али ето, на сву срећу, то се и десило. У свим својим текстовима напомињем да је за врхунски квалитет филма најнеопходнији исти такав сценарио. Он свакако јесте такав, али у овом случају, можда је још битније било што је за кормилом брода био Вилијем Фридкин, тада веома млад и веома амбициозан и храбар редитељ, који ће током исте деценије урадити филмове као што су "Истеривач ђавола" и "Чаробњак", можда и најбољи римејк свих времена.  

Француска веза

Два њујоршка полицајца покушавају да пресретну огромну испоруку хероина из Француске, при чему се успоставља конфликт између једног од полицајаца и главног снабдевача.

Први осећај који имам кад год гледам "Француску везу" је онај који ми ниједан филм данашњице не може пружити - осећај комплетне опијености њиме - кад год се заврши, добар преостали део дана размишљам о њему, да сам којим случајем имао срећу да га погледам у биоскопу, вероватно бих по изласку зверао около, тражећи неког ко ме прати и јури. Фасцинантна је чињеница да је буџет износио милион и осамсто хиљада долара, и да због тога није изграђен ниједан сет на снимању. Оно што можда најпре упада у очи јесте енергија самог филма и изузетна напетост коју поседује, празан ход апсолутно не постоји. Од првих кадрова, у којима страда убачени агент, те се радња сели у Њујорк где главни јунак чека у заседи обучен у костим Деда Мраза, филм вас увлачи, стеже и не пушта до самог краја. А шта рећи о енергији коју демонстрирају сами глумци - од Џина Хекмена, који је маестрално удахнуо живот Џимију "Попају" Дојлу, вредном и поштеном полицајцу доброг инстинкта, који је, и поред тих особина стао многима на жуљ, јер није нимало сладак, не устеже се од бруталности, пије и нису му баш драге друге расе, преко Роја Шајдера, који га подједнаким интензитетом прати и пружа му подршку, до Фернанда Реја у улози Шарнијеа, углађеног и шармантног господина, испод чије се пријатне спољашњости и аристократских манира крије нешто много опасније. То је заиста интересантан контраст - јунак, који је упркос томе што је брутални алко-расиста, такође и неуморни и поштени борац за правду и антагониста, који је упркос томе што је културишка џентлмен, такође и опасни криминалац и један од највећих дилера дроге у Европи. Рој Шајдер се често неправедно заобилази када се прича о глумачким остварењима у филму, али његов "Облачни" Бади Русо је подједнако важан шраф машинерије која од почетка до краја функционише као подмазана. Треба поменути и Тонија Ло Бјанка у улози Сала Боке, једног од криминалаца умешаних у целу ствар, као и Марсела Бозуфија, у улози Пјера Николија, окрутног убице који ради за Шарнијеа, који је такође одрадио сјајан посао. Џин Хекмен апсолутно заслужено осваја свог првог Оскара - он тумачи Попаја Дојла са толико интензитета, да се чини као да је неповратно уложио део себе у сваку реченицу, сваку јурњаву, сваки покрет и поступак, иако му је наводно увек било непријатно кад је морао да извикује расистичке опаске. А кад поменух јурњаву, како се не дотаћи сцене која и данас важи за најбољи car chase у историји филма - Фридкина је на њу инспирисао легендарни редитељ Хауард Хокс, са чијом је ћерком овај тада живео. Кад га је Фридкин питао шта мисли о његовим филмовима, овај је рекао да су "грозни", али му је препоручио да "сними сцену јурњаве какву нико досад није". И млади редитељ га је послушао, та сцена је превазишла чувену јурњаву из "Булита" Питера Јејтса (1968) са Стивом Меквином, која је дотад важила за најбољу. Само један од многих генијалних потеза је било пресецање те сцене која се комплетно одвија без музике, и тиме невероватно добија на интензитету, тактовима Сантанине верзије хита "Флитвуд Мека" "Black Magic Woman". А монтажа (не само у јурњави, него и у целом филму) је ствар за причу. Брзи резови при прелазима са сцене на сцену вам не дају да трепнете, да не бисте нешто пропустили. Фантастично, заиста. Не постоји друга реч за демонстрирано умеће. Судар током јурњаве је био непланиран и остављен у филму због реализма, а трошкови поправке плаћени.

Детективи Еди Иган и Сони Гросо, узори за ликове Дојла и Русоа су се појавили као глумци у филму, а Хекмен и Шајдер су са њима месец дана учествовали у различитим потерама, да се боље спреме за улоге. Џин је наводно био згрожен одређеним призорима, а једном је чак морао и да припомогне у зауздавању осумњиченог. Иначе, он је добио улогу после интервјуа са Вилијемом Фридкином, без икаквих тестова и читања сценарија, али тек пошто су је одбили глумци попут Лија Марвина, Питера Бојла, Џејмса Кана, Стива Меквина и Роберта Мичама. Прва помисао у креирању лика и оживљавању потребне оштрине и бруталности су му биле улоге Џејмса Кегнија. Фернандо Реј је изабран грешком. Редитељ га је помешао са Франсиском Рабалом (кога је видео у "Лепотици дана" Луиса Буњуела), али је одлучио да га не отпусти, јер је Рабал био недоступан и није говорио енглески (а Реј није говорио француски, иако глуми Француза). Много ствари које су заиста радили Иган и Гросо (попут заседе у костиму Деда Мраза или тактике "добар и лош полицајац", при чему би један нормално разговарао са осумњиченим, а затим га други препао урлајући небулозна питања и уносећи му се у лице) су убачене у филм. Веома значајна ствар за атмосферу самог филма је хладно време по коме се све одвија, због чега додатно добија на оштрини (а ионако је таква да се може сећи ножем). Многе ствари су снимљене без дозволе, попут саобраћајне гужве на бруклинском мосту, а редитељ је изворни роман назвао "глупим" и одбио да га прочита, тако оставивши себи потпуну креативну слободу. На крају је испало добро, а он је рекао да је био инспирисан да филму приступи документаристички након гледања култног филма Косте Гавраса "З".

Дону Елису и Овену Ројзману, који су били композитор, односно директор фотографије, ово је био први филм, и одрадили су заиста феноменалан посао, иако цео саундтрек траје само 22 минута, музика је због напетости минимализована. "Француска веза" је снимљена на 86 различитих локација у Њујорку (плус Вашингтон и наравно Марсеј). Често се спочитава сличност ликова Попаја Дојла и Клинт Иствудовог Харија Калахана, али по мени је једина сличност у томе што обојица не бирају средства да дођу до истине - а чак и да постоји још нешто, "Француска веза" није ништа украла од "Прљавог Харија" јер је изашла шест недеља раније. И крај филма, тачније његова последња сцена је такође предмет многих разговора (не у смислу крађе, него у смислу значења), и она може да се интерпретира по вољи, а ја нећу овде ништа писати о томе, погледајте па тумачите како вам је воља. Коју годину касније снимљен је и наставак, који је добар, али је у поређењу са оригиналом нажалост бледа сенка, јер није ни било потребно снимити га (режирао га још један великан, Џон Франкенхајмер).

Ипак, можда и највише полемика се водило око питања заслужује ли овај филм Оскар за најбоље остварење те године. Може се расправљати о томе на много нивоа, "Паклена поморанџа" Стенлија Кјубрика и "Последња биоскопска представа" Питера Богдановича су сјајни филмови, али мој одговор је "да". За "Француску везу" са правом можемо рећи "They don't make them like this anymore", а нема ни глумаца као што су Џин Хекмен (последњу улогу одиграо пре 12 година), Рој Шајдер и Фернандо Реј. Од почетка до краја све пршти, ово је један од филмова којем ће се прави сладокусци увек радо враћати. А која боља препорука вам треба?

ОЦЕНА: 5

Југословенске серије (2) - Врућ ветар (1980)

Сценарио: Синиша и Љиљана Павић

Режија: Александар Ђорђевић

Број епизода: 10

У главним улогама: Љубиша Самарџић, Миодраг Петровић Чкаља, Бора Тодоровић, Радмила Савићевић, Весна Чипчић, Жика Миленковић, Љубица Ковић, Драгомир Бојанић Гидра

Неки ће рећи да сам се претплатио да у овом циклусу текстова пишем о серијама са Љубишом Самарџићем, али само се тако наместило. Други ће, пак, рећи "било је 586 реприза ове серије и сад ћеш ти да нам отвараш очи да је добра и да је треба гледати". Слажем се, али кад је нешто оволико добро, сматрам да није згорег подсећати се тога у свакој прилици, нарочито у данашњем времену кад нико није у стању да напише, одглуми и режира ишта квалитетно (мада има неких спорадичних покушаја). "Врућ ветар" је једна од оних култних ствари, која се, рекао бих, урезала у културолошко биће нашег народа, до те мере да се може рећи да је постала прилично битан део свачијег живота. Многобројне реплике су данас неизоставни део свачијег дискурса, а сцене се изнова и изнова радо препричавају. Глумачки крем који се у серији окупио је дао све од себе да ова серија постане оно што јесте - један од најуспешнијих пројеката телевизије Београд, а узевши у обзир колики је гигант она у своје време била, то довољно говори. Прва епизода је емитована на Бадњи дан 1980. године, а потом и наредних 9 недеља.

Боривоје Шурдиловић, момак из Власотинца, напушта родитељски дом, и тражи срећу у Београду где се привремено смешта код ујака пензионисаног зидара и његове мајке. Десет година касније, још увек није нашао прави посао, праву жену, али ни прави пут у животу, пре свега зато што је у суштини, иако без сумње добродушан, лењи хипохондар. Из епизоде у епизоду пратимо његову потрагу за животним смерницама, у којој му помаже пријатељ из детињства и ситни преварант, Боб Михајловић, који ни сам није тако успешан у послу и животу како се прича по родном крају. Шурда ће прећи дуг и трновит пут пре него што постигне какву-такву стабилност и пронађе се у улогама које му је наменио живот.

Брачни пар Павић је сарадњу на серијама почео култним "Дипломцима" о којима ће у овој серији текстова такође бити речи, али мислим да нигде Љиљанин утицај није тако видљив као у овој серији, с обзиром да је рођена у Власотинцу, те је могла да буде нека врста супервизора за надалеко чувене доскочице и поштапалице из јужних крајева које нигде као овде нису тако природно и неусиљено инкорпориране у саму срж серије и чине њен витални део. Сваки следећи пут је то било знатно мање успешно (нпр. у инфериорном "Породичном благу", такав хумор је звучао добро када се њиме служе врсни глумци попут Николе Симића или Бранимира Брстине, у супротном и не баш). Али, ово је серија у којој је све текло тако ненаметљиво, да вам остаје само да се смејете - серија се не врти око тога, није то главна ствар у причи, баш зато када усред неке озбиљне ситуације искочи реплика која се памти, то остаје урезано у умове гледалаца. Серија је одлична баш из разлога што је пронађен савршен баланс између комичних и озбиљних момената, даје пресек ситуације у друштву, тачније неких проблема који су и данас актуелни (породични, стамбени, пословни), док се истовремено гледалац криви од смеха посматрајући глумачке бравуре свих укључених. Шампион јужњачког хумора у серији је, дакако, Жика Миленковић, рођени Нишлија и првак нишког народног позоришта пре одласка у Београд, који је развалио улогу Сотира Соће Шурдиловића, типичног увек незадовољног оца, који све више и више губи поверење и разочарава се у сина ленштину, и све је мање толерантан на његове захтеве за новцем. Сцена у којој узбуђен долази у Београд да обавести сина да му је нашао жену која "изгледа ко кућа на спрат, а доле гаража, а позади башча са хидрофор", па на крају узме погрешне пилуле, припада антологији нашег серијског програма. Заиста бриљантна креација, уз незаобилазни помен тврдичлука, карактеристичног за те крајеве (сцена "непрскане јабуке" или "да изедеш торту, а не да донесеш"). Најинтересантније од свега је што Соћа као пример за успех и све оно што његов син треба да буде узима "сина на Мику казанџију", односно Боба, кога маестрално тумачи легендарни Бора Тодоровић. Шурда, наравно, зна да је тај његов пословни успех у иностранству (а и у Србији) фарса, јер је у питању шармантно-харизматични хохштаплер и дангуба, вечити студент, који живи на рачун богатих љубавница, или краде по самопослугама. Ваљда не треба ни да напомињем колико је овде Бора био "на свом терену", ово практично није морао ни да глуми, јер је таквим улогама и стекао славу.

Бравурозно тумачење Боба, током којег са лакоћом испаљује интелигентне реплике, маниром углађеног господина, константно одржавајући фасаду галантности, је заиста нешто што је лепота гледати. Он заиста жели да помогне свом пријатељу, и није много забринут што његове методе доводе његово окружење (а најчешће Шурдину фамилију) до лудила. Погледајте само сцену са слике у којој објашњава шта је све потребно урадити да би се обманула стамбена комисија, те његову минијатуру у кожи болесног рођака кад они потом дођу. Затим, врцава размена са Афронзином о материнској љубави и отказном року, после које очекивано завршава на улици, и можда једна од најпознатијих сцена целе серије, а мени једна од омиљених, када Фирги објашњава зашто не треба радити, те да он само што се није претворио у коња (и не мање важна Чкаљина реакција у којој се за тренутак сложи са тим, да би му затим допрло до мозга шта је овај рекао, па му запретио рендетом) - то је заиста за анале телевизијског програма и препричаваће се генерацијама. Једна од занимљивости је да је Тодоровић један од ретких који ово снимање не памти по лепом, а изјавио је да та серија није имала никакав значај за његову каријеру, док се снимања ни не сећа. Чудно, с обзиром да ако питате било кога за улоге Боре Тодоровића које се памте, гарантујем да ће свако ставити Боба у три најбоље. Чкаља је, наравно, такође на висини задатка и испоручује свој трејдмарк deadpan хумор са непогрешивим тајмингом, било да је у питању спрдање око стана, жалопојке у вези сестрића или "емулжн фор оил скин слоумоушн", с тим што бих рекао да је овде додао још један (истина не много дебели) слој свом карактеру и мало одступио од уобичајено стриктне комике, јер је дефинитивно било и ситуација кад је требало бити озбиљан. Пензионисани зидар и заклети нежења Фирга нам дарује оно по чему Чкаљу највише памтимо, а то је одређивање правог тренутка за реплику на ивици перфекције, што је наравно пропраћено адекватним изразима лица. Његов ироничан осмех у поменутој сцени са Бобом и полуглума а полузбиља у којој се унамћорисао пред стамбеном комисијом, говоре више од хиљаду речи, једноставно не може се остати имун на целу ствар. То су моја три омиљена лика у серији, а рекао бих и три најбоље одглумљена карактера, али без самог Љубише Самарџића, који је у лику Шурде сам изнео пола терета на својим леђима, ништа не би испало баш тако.

Самарџић је можда био већ мало и престар да са 43 године игра неких десетак година млађег типа, али је својим умећем све то одлично извукао, и сада је тешко замислити било кога другог у тој улози. Сјајно он дочарава тог добродушног лењог хипохондра који од живота очекује много, а не упиње се баш превише да то и постигне. Малтене ниједан посао му није довољно добар, са скоро сваким шефом долази у сукоб, суди се са свима редом, а и стандарди што се тиче жена су му прилично високи. Сваки посао, од берберина преко таксисте и гастарбајтера, до предузећа "Цреп и цигла" носи своје бреме и своје проблеме, идеје које намећу други попут шишања паса и прошивања јоргана су неприхватљиве, а ујак, баба и отац губе стрпљење. Феноменално допуњавање са осталим ликовима које сам поменуо, као и са Весном Чипчић у улози "Мишке", док је још била млада и мршава, Радом Савићевић у лику бабе, те епизодним карактерима који су, сваки на свој начин, дали посебан печат серији, попут Једноруког Крстивоја (непоновљиви Гидра као вечито пијани шофер, још једна од улога у серији коју није било потребе глумити) или зета (Младен Недељковић, још један рођени Нишлија), па све до магистра Чоловића (Тома Јовановић), чине овај пројекат непоновљивим. У исто време је фантастично како је једна серија уз помоћ квалитетне реализације и фантастичне посвећености свих укључених успела да одржи свежину после 36 година, и да и данас делује актуелно и свеже - али и поражавајуће да за све то време није снимљено ништа што би имало пришло овоме по квалитету, интелигенцији, хумору и чему год хоћете (ако изузмемо "Приче из радионице", које су млађе само годину дана и о којима ће такође бити речи). Свих десет епизода иду глатко, без празног хода, и од првог кадра вас увлаче у целу причу, а све је написано тако да вам је до тих ликова заиста стало. Наравно, постоје минорне замерке, попут беспотребног увођења Фиргине веренице (Мира Бањац) у причу право ниоткуда, само да би могла да се испали "ко булдожер страћару" фора, или чињенице да одређени глумци играју по две улоге (Иван Бекјарев је и голман и конобар, на пример), али то је све периферно у односу на свеукупну вредност свега приказаног. Серија је позната и по упечатљивој музици коју је компоновао Војкан Борисављевић, његове песме "Брод" и "Адио", које су постале део кафанског фолклора (нарочито ова друга) извео Сер Проливер, а не треба заборавити ни грчку нумеру "Ta Deilina", уз коју је Шурда често падао у севдах, а и ми са њим.

 Да не буде да смо само ми одлепили за овом сјајном серијом, треба рећи да је такође приказивана и у Чехословачкој, Румунији, Бугарској, Аустрији и Мађарској, и свуда је доживела велику популарност, а нарочито код наших северних комшија где је својевремено проглашена за најбољу серију свих времена, а захваљујући честим репризама, и данас води у готово свим анкетама. Љубиша Самарџић је средином осамдесетих проглашен за најбољег глумца где га је на Неп стадиону дочекало преко сто хиљада људи. Многи су питали зашто није снимљено више од десет епизода, али је екипа на челу са старим ТВ лисцем Александром Ђорђевићем више пута рекла да је свесна успеха који је серија постигла, али да нема намеру да разводњава радњу и квантитет подређује квалитету, што је потпуно исправно размишљање. Због свега наведеног, данашње лимунадице и квази-ситкоми од по сто епизода, са смислом за хумор не баш интелигентног основца, не могу ни да помисле да приђу овом ванвременском телевизијском класику. Реплике из ове серије ће препричавати још много будућих генерација.

ОЦЕНА: 5

The Neon Demon (2016)

Сценарио: Николас Виндинг Рефн, Мери Лоз, Поли Стенам

Режија: Николас Виндинг Рефн

У главним улогама: Ел Фенинг, Карл Глусман, Џена Мелоун, Бела Хифкоут, Еби Ли, Дезмонд Харингтон, Кијану Ривс, Алесандро Нивола, Кристина Хендрикс

Рекох у једном од претходних текстова да очекујем доста од новог Рефновог филма, а ако се добро сећам, обећах и посебну рецензију везану за исти. С обзиром да је у претходних недељу дана, колико бејах без интернета, постао доступан, прво што сам урадио кад сам поново добио приступ мрежи, то је да га скинем и оверим. Без обзира на не нарочито оригиналну тему, очекивао сам доста, јер ме је човек убедио целом трилогијом "Дилера", "Бронсоном" и "Буђењем Валхале" да зна шта ради. Истини за вољу, нисам гледао претходна два са Гусаном, али ово је деловало довољно занимљиво да се испрати. Морам да признам да сам релативно задовољан.

Неонски демон

Џеси, млада манекенка, долази у Лос Анђелес да појури профи каријеру, и одмах показује велики потенцијал. "Славни фотограф секси магазина" и остали познати људи из тог света желе да раде с њом, хвалећи њену природну лепоту и она успешно привлачи индустрију. Међутим, окружена је групом опседнутих жена које не презају ни од чега да би дошле до квалитета које она има. Буквално.

Прво што се мора поменути у вези са овим филмом јесте изражена употреба јаких боја. Рефн нам је спремио праву визуелну посластицу и мора се рећи да филм изгледа заиста прелепо и да је дивно усликан, што је фасцинантно достигнуће имајући у виду да је редитељ далтониста који разазнаје само контрасте. Прича је његова, а он је и главни сценариста, уз помоћ две жене, плус је ангажовао и Ел Фенинг при доради, да би одређени разговори између женских ликова деловали што аутентичније и уверљивије. Ово је иначе први његов филм у коме је главни лик жена, али такође и најдуже његово остварење досад, које траје скоро пуна два сата. Има ту занимљивих момената, иако "сјај и беда фабрике снова" никако није оригинална тема to begin with, одређене ситуације су решене на веома занимљив начин. Глума је углавном на нивоу, почевши од Ел Фенинг, која не само да је изашла из сенке старије сестре Дакоте, неприкосновене у млађем добу, него прети и да је убрзо надмаши, преко уверљивог трија предаторки, из ког се издваја Џена Мелоун у улози шминкерке Руби (а то не мислим само због фамозне сцене при шминкању једне прилично пасивне госпођице), па све до перверзног власника мотела кога на изненађујуће уверљив начин игра пословично дрвени Кијану Ривс. Убедљиво најбоља ствар у филму јесте Рефнова мајсторски укомпонована композиција већ поменутих прелепих слика и сјајног саундтрека Клифа Мартинеза у коме преовлађује електро рок и поп. Веома је јасан утицај Дејвида Линча и његовог "Булевара звезда" (Mulholland Drive, 2001), баш као што је на Линчов филм јасан утицај Бергманове "Персоне". "Неонски демон",  као и Линчов модерни класик, обилује сноликим/кошмарним секвенцама, у којима се више види него у самим дијалозима у филму. То је урађено на тако добар начин (наставите читање Бајагиним гласом) да та комбинација слика и музике, у корелацији са дешавањима у филму, до костију огољава тај свет гламура и фабрику снова, као одвратно место, где људи газе како преко живих тако и преко мртвих да би дошли до успеха који желе да постигну - где је све подређено физичкој лепоти, где спољни изглед гута све остало, где није страшно ако си испразни шупљоглави сексуални објекат - где педофилија, а богами и некрофилија није изоловани инцидент и где вампири у људској кожи, гладни твоје крви, чекају и најмању грешку да ступе у акцију, и где те конкуренција зачас поједе ако се не одржаваш стално на врху или ти истекне рок трајања. Сама лепота је овде дата као зло, језиво, окрутно средство за постизање циља. У за мене посебно језивој реченици (иако је то једна од најбезазленијих ствари у филму), познати дизајнер каже Џесином пријатељу и wannabe дечку "Да није прелепа, ти је не би ни приметио".

Осим тог савршеног споја слика и музике који на савршен начин оваплоћује безличност и безосећајност средине у којој се ова (бар у почетку) наивна девојчица нашла, треба похвалити и чињеницу да се филм лагано одмотава и да углавном нема празног хода, што је за двочасовно трајање увек веома похвално, а лепо је видети и ствари које не очекујеш, чак и кад оне нису увек сврсисходне, као што се овде дешава. Једноставно, редитељ је на најбољи могући начин искористио све техничке компоненте које су му биле на располагању, и уз већ поменуту умешну употребу боја, слика и звукова, створио аудио-визуелни доживљај који је јако пријатан за чула.  

                                                                                    

Замерке се углавном односе на то што је филм дефинитивно посвећенији стилу и естетици него супстанци, као да је и сам поборник тезе да је спољни изглед важнији него оно изнутра (само ружни људи кажу обрнуто, што рече Џим Кери у "Лажов, лажов"), те су ликови некако недовољно слојевити, да се изразим једном од богатих сленг конструкција нашег народа - некако недоправљени. Све је дато у некаквим хинтовима, траговима, фрагментима, таман се понадате да ће испливати неки заокружен, пунокрван лик - и добијете ћорак. Самим тим, откровења пред сам крај филма делују доста неубедљиво, а пренаглашена симболика оличена кроз метафору и алегорију готово непотребно, нарочито кад се има у виду да је иста поента (осим ако ми није промакло нешто велико) већ суптилније исказана у бољим филмовима попут поменутог Линчовог, или Вајлдеровог "Булевара сумрака" (Sunset Blvd. 1950, кратки помен овде. ) У последњој трећини, превелико ослањање на шок моменте донекле умањује експресивност. Ниједан поступак нема последице у реалном свету, чинећи филм тако отвореним за интерпретацију да се питам вреди ли га уопште интерпретирати. Може се повући и блага паралела са Аронофскијевим "Црним лабудом", треба се сетити и Арђентове "Суспирије", а на самом почетку постоји референца на "Исијавање" која вам сигурно неће промаћи. Са друге стране, поменути композитор Клиф Мартинез филм описује као мешавину "Долине лутака" и "Тексашког масакра моторном тестером". "Неонски демон" је снимљен за око 7 милиона долара, што је веома скромно по холивудским стандардима, а други је Рефнов филм који је истовремено извиждан и бучно поздрављен на канском фестивалу, где је доживео премијеру. И критике су јако опречне.

 На крају, рекао бих да овај филм свакако вреди погледати. Чак и ако вам се не свиди, нећете моћи да порекнете да прелепо изгледа, а неће вас ни оставити равнодушним, то је сигурно. Сад, на који начин ћете реаговати, то варира од случаја до случаја, међутим, треба ценити кад се пуца на високо - не мислим ту на варијације и редизајнирање већ познатих култних прича и наслова, већ на тежњу да се направи упечатљива ствар, и да се, иако су елементи већ познати, чисто филмским језиком исприча занимљива прича. Рефн је човек који некада успе, а некада не, да направи добар филм, али је човек који има аутентични филмски израз, а има и будућност у свету филма, за разлику од већине данас, попут рецимо излапелог Дејвида Финчера, у чије сам се филмове деведесетих некада клео, а данас се већ скоро двадесет година тражи на холивудском небу. Иако ће "Неонски демон" изазвати подељена мишљења, његов редитељ има време пред собом да остави неизбрисив траг на том истом небу. Видећемо хоће ли успети.

 

ОЦЕНА:  3

Југословенске серије (1) - Куда иду дивље свиње (1971)

Сценарио: Иво Штивичић
Режија: Иван Хетрих
Број епизода: 10

У главним улогама: Љубиша Самарџић, Фабијан Шоваговић, Иво Сердар, Јован Личина, Миодраг Лончар, Драго Митровић, Звонимир Торјанац, Илија Џувалековски, Весна Малохоџић, Светлана Бојковић, Младен Црнобрња, Златко Црнковић, Изет Хајдархоџић

Одавно нисам писао ни о чему везаном за домаће (или бар номинално домаће) ствари, те сам решио да следећу повећу групу текстова посветим најбољим серијама бивше Југославије. Почећу са једном од две хрватске серије које ће се ту наћи, из простог разлога што сам њу најскорије погледао, те су ми сцене, епизоде и све везано за њих, најсвежије у памћењу. Настала у још увек веома осетљиво време, серија је доживела вртоглав успех и вратила веру у загребачку телевизију, која ионако реално никад није могла да се мери са београдском, па ни сарајевском, кад је драмски и серијски програм у питању - дефинитивно је помогла да овај медиј поново стане на ноге. Због веома нетипичног приступа, те начина обраде, о којима ћу у наставку текста детаљније причати, мало је фалило да се серија не емитује, но, на лично залагање Мирослава Крлеже и Владимира Бакарића, на срећу је ипак пуштена на телевизији. 

 Док Други светски рат увелико бесни, на периферији Загреба, у доба опште оскудице, две шверцерске групе, предвођене Црним Роком и Веригом, боре се за превласт. Све се дешава под будним оком жандармеријског поднаредника Милета Врбице, а у игри су и агенти усташког редарства (нешто слично агентима београдске специјалне полиције), домобрани, Немци, комунисти и њихови симпатизери, илегалци, и остали који покушавају да преживе или се окористе у ратно доба. Атмосфера је доведена до усијања сазнањем да се ту негде крије и чувени комунистички илегалац Чапља, а све се временски поклапа са неким чудним смртним случајевима који се ту догађају.

Ово је вероватно прва серија која је ратно окружење приказивала из перспективе аполитичних протагониста сумњивог морала, односно криминалаца који у хаосу рата виде прилику да омасте брк и лако зараде. Крлежин утицај је одиграо кључну улогу, будући да је серија у којој су у средишту радње две шверцерске банде, док су комунистички илегалци углавном статисти, заударала на вестерн поетику и идеолошку субверзивност. Једну банду чине три сина чувеног бившег комунисте Гаврана, Црни Рок, Шарац и Плик, док су у другој, јачој и богатијој, Верига, трапави и осетљиви му потрчко Мољац, те разбијачи Ромел и Гризл. Посредник је Прота, који се бави пецањем и некако покушава да одржи мир. Послови се склапају и сукоби одигравају у две крчме које држе Лујо и Професор Поред Немаца, сви муку муче са усташким редарством које предводе шеф Камило Лисац, и његов најефикаснији агент Шојка, док је његов део и поднаредник Миле Врбица, пријатељ Гавранових, који жмури на њихов криминал у замену за пола зараде, док је у позадини свега неухватљиви Чапља са сарадницима, од којих је један од најближих Вено, најстарији брат Гавранових. Поред врло зрелог и интелигентног сценарија, рекао бих да је највећи квалитет серије управо тај неконвенционални приступ, где јунаци користећи се општим сукобом безобзирно остварују своје интересе, а опште безакоње и грабеж им служе као штит иза кога је све дозвољено. Ипак, поступци им се све више преплићу са током општих збивања, па тако ни они којима је рат био прилика за шверц и зараду, не успевају да остану по страни у свеопштој драми. Управо се на тај начин профилише и живописни лик Црног Рока, којег убедљиво оживљава Љубиша Самарџић - он почиње као типични антихерој који брине само како да прехрани велику породицу и извуче своју кожу, али потом суптилно прераста у неку врсту дискретног хероја са којим се публика идентификује, не изгубивши притом оно црно што је неизбрисиви део његовог карактера. Тако он, иако је дефинитивно прва и главна личност серије, никако није анђео белих крила који је заслужио место поред Господа. Напротив. Велики глумац Фабијан Шоваговић је заиста развалио улогу Милета Врбице, често пијаног поднаредника који за део пара затвара очи пред илегалном трговином Рока и друштва. У исто време изазива код гледаоца и неку врсту гађења због користољубивости, и симпатије, јер је човек који само покушава да преживи у тешким временима, балансирајући између заштите пријатеља и оданости проусташким шефовима (без уплитања у идеологију) да би извукао живу главу и задржао какав-такав положај - а такође и смеха, кад у неким од ретких комичних момената серије запева припит "Мене цура моли да спавамо голи" или "Ја сам малу научио реда, кад ме љуби да ме не уједа". Главни негативац је свакако Шојка, гнусни агент редарства и цинкарош, који је многе људе отерао у смрт. Он је млад, амбициозан и не преза ни од чега да добије или сазна оно што жели. Јако му се свиђа осећај моћи и власти, али је заправо кукавица и бедник, што потврђују готово сви који га знају. Прерано преминули Иво Сердар је такође сјајан, не може да вам се не смучи кад га видите и чујете онако слаткоречиво пакосног. За разлику од њега, шеф редарства Камило Лисац (Звонко Торјанац) делује као неко ко баш и не ужива претерано у свом послу, али га свеједно ревносно обавља. Он воли да ствари реши причом ако је могуће, а ако није, увек су ту момци да "омекшају" саговорника. Јован Личина је још једно откровење серије, можда и најбоља улога уз Милета Врбицу, отелотворио је арогантног и прзничавог Веригу са таман довољном дозом интелигенције и беса, да креира фантастичан пандан Црном Року. Он је такође шверцер који ради оно што најбоље уме и тражи лаку зараду, мада поседује мање искупљујућих карактеристика. Право је уживање гледати надмудривање његове групице са Роковом и њихове оштре вербалне конфронтације, које понекад добију и физички аспект. Сви ликови које сам поменуо, а и многи које нисам (у серији учествовало 70 професионалних глумаца) се одликују добром карактеризацијом (рецимо, Драго Митровић у улози Проте, или Миодраг Лончар, као кафеџија Лујо који послује са Роком, али користи прилику да и сам понешто ућари са стране).

 Можда би благи изузетак били женски ликови, који су углавном сведени на предмет сексуалне привлачности, иако су готово стално присутни (попут конобарице коју игра Весна Малохоџић или Мајде Грбац у улози Ленке). Изузетак је Светлана Бојковић у улози певачице Вере, која започиње појављивање у серији као Рокова девојка, а после ће бити још много штошта, и њени ће поступци директно одлучити неколико судбина. Упечатљиве су и мале улоге Татјане Бељакове и Мире Жупан, које се појављују у једној, односно две епизоде. Морам да кажем да сам јако задовољан локацијама снимања, јер се савршено уклапају у цео амбијент - мочвара, крчме, пролази, затвори - места као створена за мутне радње и послове испод жита. Хетрих је у доба снимања био већ малтене телевизијски ветеран, па не чуди сигурна режија и добро усликани кадрови. Музичка тема уваженог диригента и композитора, Миљенка Прохаске, сведена на класичне елементе са повременим упливима помпезних деоница, фантастично одговара догађањима у серији, која је са правом поново уздигла телевизију Загреб. Бакарићу је свесно на цензуру дата најбенигнија епизода, и он је дао прелазну оцену, док су се одређени елементи лако могли протумачити као субверзивни, а анти-усташка гледишта су прилично очигледна, уз отворено помињање крвника као што су Јуре Францетић и Љубо Милош. Наслов "Куда иду дивље свиње" се односи на способност јунака да у ратна времена спретно и успешно замећу трагове попут дивљих свиња. Прва клапа је пала средином септембра 1970. године, док је прва епизода емитована крајем априла наредне године, те у наредних десет недеља. Снимало се 111 радних дана и од самог почетка се говорило да је ово једно од највећих ТВ достигнућа до тада. Акциони карактер и вестерн аналогија су одмах обезбедили наклоност код публике и, на крилима већ поменутог изузетног Штивичићевог сценарија, створили телевизијски класик. 

Дакако, има ова серија и мањкавости, неке ствари делују мало наивно, неке мало збрзано, неки ликови нису довољно профилисани да би гледаоца за њих било превише брига. Али, за једну десетоепизодну серију, у којој се ствари брзо дешавају и времена за губљење нема, ја сам и више него задовољан, а оно што највише волим у вези с њом је константна атмосфера свеопштег бесмисла и безнађа рата и детаљан приказ целокупне багре која испуже испод сваког камена у таквим околностима када свако може да ради шта хоће. Ту просто нема простора за зашећерене хепиендове. Ефектно потцртани и нијансирани ликови дају пунокрвност и реалистичност целој ствари и, ма колико ми било мрско и тешко да признам, ово је за читаво копље боља и слојевитија серија од рецимо "Отписаних" (које, да ме не схватите погрешно, обожавам, и гледао сам их десет пута), која прилично наивно третира рат и његовим ужасима приступа са превише хумора и забаве. "Дивље свиње" сам сада одгледао други пут у целости, и веома сам задовољан утиском који су на мене оставиле. Стога их од срца препоручујем, дајте им шансу, нису режимски пројекат. У недавној анкети београдског листа "Данас" проглашене су за најбољу серију бивше СФРЈ.

ОЦЕНА: 4+ /5 -

Шта очекивати од Холивуда у наставку ове године?

Често ми пребацују да се премало бавим новим филмовима. Ја јесам наклоњенији класицима и то зна свако ко ме познаје, али далеко од тога да бежим од нових филмова и не гледам их - ако постоји нешто што ме занима да видим. Овде правим листу онога што нас очекује у наредних 17 месеци, како онога што би могло да буде макар издалека занимљиво, тако и онога што ми се чини да треба избећи у широком луку, са кратким опсервацијама и покушајима образложења.

АВГУСТ

SUICIDE SQUAD - Ово је већ изашло, и док завршим овај текст, вероватно ће већ стићи и у нашу имитацију биоскопа. Иако је деловало занимљиво док је било у развоју, јавља ми се да финални производ није занимљив ником сем клинцима, и да се ради о пуно јефтине забаве без суштинског разумевања самог стрипа. Критика га је већ сахранила, видећемо је ли оправдано.

THE BROOKLYN BANKER - Прича која се тиче мафије у Бруклину седамдесетих година. Да је ово филм са почетка деведесетих и има мало јачу глумачку екипу, био бих супер-узбуђен, овако ми све то делује млако, мрљаво и већ виђено. Пол Сорвино обећава, али то је отприлике то.

BUDDHA'S LITTLE FINGER - Неуспели удар на Горбачова у режији Тобија "Рокенрола" Кебела и екипе. Искрено сумњам да је ова руско-немачко-канадска копродукција снимљена на енглеском језику иоле зрело и паметно приступила тематици и да ће обрадити ствар из правог угла. То нико досад и није урадио, тако да, можда некад и погледам ово, али не жури ми се.

TIME RAIDERS - Кинеска авантура непознатог садржаја. Ако је у стилу Јимуа Жанга (притом не мислим на ово "Кинески зид" говно са Метом Дејмоном), можда буде занимљиво.

FLORENCE FOSTER JENKINS - Премиса звучи као нешто што ме снажно не занима - богаташица мисли да зна да пева, а нема појма, крије се истина од ње, па се долази до тога да прави концерт у Карнеги Холу. Међутим, режира Стивен Фрирс, а глуми Мерил Стрип, тако да морам да дам прилику, и поред тога што јој је партнер пословично ужасни Хју Грант. Можда и падне засебна критика ако буде огромно срање или се квалификује у категорију "не могу да верујем да је то добро". Видећемо.

SAUSAGE PARTY - Анимирани филм о кобаји из супермаркета која покушава да открије смисао постојања и шта се заправо дешава када кобаје напусте радњу. Ово звучи толико безвезе, да би заправо могло да ми легне, с обзиром да слутим веома груб хумор везан за "кобасице", тако да му можда и дам прилику па ме пријатно изненади.

ANTHROPOID - Шпијунски трилер о акцији да се уклони Хајдрих, главни нациста у Чехословачкој. Иако сам одустао од очекивања да би могло да се направи нешто добро и свеже на тему Другог светског рата, даћу овоме прилику.

BEYOND VALKYRIE: THE DAWN OF 4TH REICH - Види другу реченицу претходног описа.

BLOOD FATHER - Бивши робијаш мора да заштити ћерку од скотова који хоће њену главу. Већ смо доста пута видели овако нешто од њушки попут Бруса Вилиса и Лијама Нисона, али пошто волим Мела Гибсона, можда се и преварим, па погледам ово, мада не очекујем ништа.

EDGE OF WINTER - Зближавање оца са два сина подсећа на "Повратак" Андреја Звјагинцева, само што су ови заробљени у некој брвнари док напољу бесни мећава, а онда се открива да тајо и није баш пријатан човек за бити у његовом друштву. Не знам, делује полудупасто, можда ако не будем имао паметнија посла да утрошим сат и по.

HELL OR HIGH WATER - Два очајна буразера пљачкају банку да заштите своје парче земље, а на њих се намерио оматорели, брбљиви тексашки ренџер Џеф Бриџис. Изгледа као лагани, већ виђени вестерн, испратиће се у часовима доколице.

OPERATION CHROMITE - Лијам Нисон игра Дагласа Мекартура и бори се у корејском рату. Жалим, али заболе ме.

BEN-HUR - Римејк Вилијема Вајлера из 1959. године је већ био спектакл пер се и сигурно био многоструко бољи него што ће ова травестија икада бити. Не занима ме.

BILLIONAIRE RANSOM - Размажена деца узвраћају ударац? Не, хвала.

CLOSET MONSTER - Креативни тинејџер прогоњен турбулентним детињством и грозним успоменама покушава нормално да одрасте и успут побегне из родног града. Хм...познат материјал, али погледаћу, можда ме изненади.

COLLIDE - Пљачка крене лоше, бесловесни квази-кримос бежи од мафије са нечим што њима припада и мора да заштити девојку пре него што је шчепају. Гледао сам ово у бар 50 филмова, али Ентонија Хопкинса и Бена Кингслија бих гледао увек, те, иако очекујем срање, погледаћу. Њих двојица су се ионако у последњој деценији претплатили искључиво на срања.

IMPERIUM - Данијел Редклиф као андеркавер ФБИ агент у средишту скинхед групе. Хари Потер скинхед? Хахахахахаха, ово прети да буде још већи избљувак од нашег несрећног "Шишања". Шта је следеће, Патинсон и Сомерхалдер као Бони и Клајд? 

A TALE OF LOVE AND DARKNESS - Ако ми је нечега у Холивуду доста, то је јеврејска пропаганда, а режисерски деби Натали Портман је управо то. Заснован на мемоарима познатог писца, у време стварања израелске државе. Делује ми као "У земљи крви и меда" у израелско-палестинској варијанти, само што за разлику од оне мастектомиране наркоманке, Портманову некако могу и да схватим, ипак је Израел њена земља.

DON'T BREATHE - Трио лопова упада у кућу човека који је богат и слеп, мислећи да ће имати лак посао, али то је грешка. Изгледа као генерички саспенс трилер, даћу му шансу без икаквих већих очекивања.

HANDS OF STONE - Можда и не буде још један у низу уобичајених боксерских филмова. С обзиром да знам причу о Роберту Дурану, даћу му шансу. А можда и Боби Де Ниро одглуми нешто људски после петнаест година. Можда.

COMPLETE UNKNOWN - У живот човека се враћа стара љубав која воли да мења идентитете. Lost me at hello. Немам ништа против романси и романтике, али мрзим кад филм који рециклира већ сто пута виђене шаблоне покушава да делује оригинално и паметно, а мислим да је ово то.

THE HOLLARS - Тип се враћа кући због мајчине болести и суочава са свим и свачим. Можда и погледам кад немам шта друго, али видео сам то већ хиљаду пута.

KRAFTIDIOTEN - Норвешко-шведски филм у ком је син часног човека случајно убијен у рату између скандинавског гангстера вегана и шефа српске мафије. Главни јунак узима ствари у своје руке, што само продубљује кризу и повећава број мртвих. Овај филм је снимљен још 2014. године и сигурно ћу га погледати, чисто да видим на који су нас начин овде упропастили. Мада, има нешто привлачно и у чињеници да главног српског гангстера игра Бруно Ганц. ЕДИТ: Гледао сам, фина забава и ништа више, може да прође, појављују се Сергеј Трифуновић и Мики Крстовић и причају на чистом српском, а српским се солидно служи и чувени Хитлер. П.С. Ту је и Тормунд Џиноубица, који добија метак у главу после пет минута.

СЕПТЕМБАР

THE LIGHT BETWEEN OCEANS - Заплет не обећава баш ништа, можда оверим због Фазбендера, Викандерове и Вајсове, пристојна глумачка екипа.
MORGAN - Консултант за процену ризика одлучује да ли да се оконча живот бића створеног у лабораторијским условима. И поред полуинтригантне глумачке екипе, ово ме једноставно не интересује. Сит сам робота, андроида, стероида, метроида и осталих гована.
THE 9TH LIFE OF LOUIS DRAX - Због редитеља ћу овоме пружити шансу, изгледа има одређених додирних тачака са филмом "Додир медузе" који ми се допао, а и глуми Арон Пол.
MAX ROSE - Џери Луис на филму после 100 година? У драмској улози? Џез окружење? Shut up and take my money, страх ме само да не буде storm in a teacup.
BEFORE I WAKE - Дјечарац не сме да заспи, јер се све што сања манифестује у стварности. Пре него што завлада терор, мора да се открије истина о пореклу свега. Ово би била врста филма какву желим да гледам да имам 15 година. Пошто сам видео већ превише таквих, нека, хвала.
SULLY - Клинт Иствуд ме обрадовао превише пута да бих му замерио један "Амерички снајпер", тако да ћу ово гледати, мада ме много подсећа на Земекисов "Flight". Истини за вољу, јавља ми се да ће бити препумпано преко сваке мере.
WHEN THE BOUGH BREAKS - Сурогат мајка постаје опседнута мужем. Puh-leeese. Даље.
DEMON - Пољски трилер о поседнутом младожењи. Варијанта некакве јеврејске легенде. Редитељ филма се убио у хотелској соби током промоције филма на једном од фестивала.
OTHER PEOPLE - Тежак раскид. Тешка година. Старање о болесној мајци. Враћање вере у живот и налажење смисла. Видео сам то у 458 других филмова, не занима ме.
BLAIR WITCH - Још једна? Зашто?
BRIDGET JONES'S BABY - Још један филм о њој? Зашто?
SNOWDEN - Оливер Стоун не би требало да је инструмент глобалистичке олигархије, али ипак ми се не жури да гледам ово и мислим да ће бити пропаганда.
31 - Нови филм Роба Зомбија. Не занима ме.
THE DEVIL'S DOLLS - Уклете лутке? Стварно? Ајде, бежи у...
MALIBU ROAD - Премиса делује занимљиво, психоделични трипови, убиство, и све што иде уз та два. Ако се правилно приступи, може то лепо да изгледа.
OPERATION AVALANCHE - Ладни рат, и завере о слетању на Месец. Просто не постоји начин на који ово може да буде добро, јер не постоји пар кохонеса у Холивуду који би тему квалитетно обрадио. Стога, прескочићу.
THE MAGNIFICENT SEVEN - Римејк римејка прошаран политичком коректношћу? Одјебите.
LA BELLE ET LA BETE - Ценим и поштујем Едуарда Норијегу, али која је ово већ по реду верзија? На главу се попеше са овим. Изглед није важан, него карактер, поготово ако си јебени принц милијардер. Осим тога, већ постоји скоро-па-мастерпис Жана Коктоа из 1946. године, коме никакви дигитални ефекти данашњице не могу да присмрде.
THE DRESSMAKER - Ово је нашироко доступно већ одавно, тако да сам погледао због Кејт Винслет. Ништа посебно, али има моменте, ОК за кишно поподне. Џуди Дејвис исто добра.
QUEEN OF KATWE - Мира Наир. Живот и прикљученија шаховске шампионке из Уганде. Немојте, молим вас.
DEEPWATER HORIZON - Има ово потенцијала, и погледаћу, али ми се чини као још један style over substance у стилу Куаронове "Гравитације".
MASTERMINDS - Помислио сам да је можда неки хајст муви и био сам у праву. Онда сам видео да је у питању комедија са Овеном Вилсоном. Хвала, али не, хвала.
MISS PEREGRINE'S HOME FOR PECULIAR CHILDREN - Бартоне, брате, стварно ми је заувек доста твојих фантазија са некаквим караконџулама. Волим Биг Фиш, волим Едварда, волим Бетмене, али, дај, човече, направи једном у животу нормалан филм са нормалним протагонистима у реалном времену и на реалном простору, чисто мало за промену.
DELIRIUM - "Хорор" о јунаку лабилног ума и уклетој кући. Виђено 47659 пута. Доста је.
DENIAL - Хилари Свенк правно доказује да се десио холокауст. Не звучи баш инспиративно.
I.T. - Хај-тек крими-драма са Пирсом Броснаном. Можда и погледам, али сам без очекивања.
BROKEN VOWS - Иако ми заплет "одбијен, па се разбеснео" звучи већ виђено и неоригинално, има нешто ванредно злокобно у Весу Бентлију што ме тера да ипак погледам ово.

ОКТОБАР

THE BIRTH OF A NATION - Намерна референца на наслов Грифитовог изражено расистичког, али у сваком другом смислу епског филма из 1915. године. Овај нови није римејк, хвала Богу, али говори о некој побуни робова. Много је данас филмова о том периоду и ниједан не успева том проблему да приђе на прави начин. Чињеница да је "12 Years a Slave" изабран за филм године показује фундаментално неразумевање ствари и тенденцију да се бави последицама, а не узроцима, што је велика глупост.
THE GIRL ON THE TRAIN - Премиса ме толико снажно не занима да ћу игнорисати подношљиву глумачку екипу.
FRIEND REQUEST - Ово не бих ни убацивао, али овај plot summary је толико урнебесан да једноставно морате да га прочитате. When a college student unfriends a mysterious girl online, she finds herself fighting a demonic presence that wants to make her lonely by killing her closest friends. Можете ли да верујете да филм са оваквим заплетом постоји? Није зезање.
THE GREAT GILLY HOPKINS - Ово има изузетно добру екипу, али заиста не могу да трпим још један "неподношљива девојчица одраста уз поуке, учећи притом и одрасле око себе животним лекцијама" филм. Превише времена мог живота је отишло на такве ствари. Можда за 15 година.
THE ACCOUNTANT - Занимљива премиса и заплет, незанимљиви Бен Афлек. Борба је велика.
CERTAIN WOMEN - Преплитање живота три жене у малим градовима у Монтани. Мирише на још једну ствар која ће дебело да ме смори, ако не будем имао паметнија посла, можда и одгледам првих 15-20 минута, има занимљивих глумаца (и не мислим на ону из Твајлајта).
CHRISTINE - Није Карпентеров ауто убица, већ некаква био драма о тв водитељки. Пих.
DESIERTO - Син Алфонса Куарона режира филм у коме расиста који патролира границом преко крајњих граница (no pun intended) малтретира групу миграната која покушава да пређе из Мексика у Америку. Ово и те како обећава, али само ако се одради на прави начин. "Пустиња" има потенцијала, а каква ће бити, видећемо. ИМДБ је не воли, али то не значи ништа.
PRICELESS - Човек који је на ивици да изгуби све пристаје да за паре обави један превоз без постављања питања, али се испостави да је ипак требало да их постави. Погледаћу, мада је и ово изгледа рађено по познатом калупу, и питање је како ће испасти. Немам поверења.
MI AMERICA - Злочин из мржње. Етнички различито подручје. Емотивни ролеркостер. Звучи добро, мада није ништа преоригинално. Можда и погледам.
I'M NOT ASHAMED - Изводи из дневника прве жртве Колумбајн масакра. Не жури ми се.
JACK REACHER: NEVER GO BACK - Што би рекао наш народ - I don't give a fuck.
A MONSTER CALLS - Дечку треба помоћ да се избори са болешћу мајке и још сто других недаћа, а помоћ стиже у форми чудовишта. Опет један милион пута виђени калуп, али с обзиром да је Хуан Антонио Бајона 2007. године режирао одлични филм "Сиротиште", стидљиво прижељкујем да ово буде нешто на фазон "Пановог лавиринта" што би ме заиста, заиста обрадовало.
OUIJA: ORIGIN OF EVIL - Још један злодух кога треба отерати. Продуцент Мајкл Беј. Не, хвала.
AMERICAN PASTORAL - Редитељски деби Јуена Мекгрегора. Политичко-породична драма из шездесетих. Даћу јој шансу.
THE HANDMAIDEN - Нови Парк Чан-вук је нешто што очекујем са великим нестрпљењем, иако је избор жанра (драма-романса) мало чудан за њега. Свеједно, гледаћу.
IN A VALLEY OF VIOLENCE - Долазак странца у пропали град који воде насилници и будале, доводи до ланчане реакције несрећних догађаја. Убрзо повратка више нема, талас безумља превладава. Звучи веома обећавајуће. Могао би Џонтра да пружи једну сјајну улогу, дуго није.
MOONLIGHT - Прича о дечку који одраста у Мајамију у доба рата против дроге. Не надам се уопште, али погледаћу, можда буде неки мали hidden gem.
INFERNO - Нисам гледао ни претходне делове франшизе, према томе - no way, Jose.
RINGS - Јапански Накатин оригинал са наставцима је оно што треба гледати, не ово.
NEW LIFE - Јок.
THE WINDMILL -  Млада Аустралијанка у бекству заглави у некој холандској вукојебини са групом туриста у близини ветрењаче која по легенди крије страшну тајну, крећу нестајања, убиства и све остало што сте већ сто хиљада пута видели. Тешко да ћу на ово губити време.

НОВЕМБАР

DON'T CALL ME SON - Дете открило да мама није мама, него лопов који га је украо. Да је холивудски филм у питању, не бих га никад погледао, пошто је бразилски, има неке наде.
DOCTOR STRANGE - У суштини ми цвили међуножје за Марвела и његове стрип јунаке, ал' Камбербач и Микелсен ваљда гарантују макар неку забаву, па ћу ово можда оверити у часовима доколице. Наравно, не сумњам да је набуџено срање у питању.
HACKSAW RIDGE - Истинита прича о човеку који је у бици код Окинаве спасио 75 људи и отворено иступао епротив убијања. Да не знам да ово режира Мел Гибсон, мислио бих да је у питању још један еп о милостивим Американцима. Овако, знајући његов приступ и умеће, ово ми је дефинитивно најочекиванији филм остатка године.
TROLLS - Хуголина и Тролци? Немој, престар сам за то.
BLEED FOR THIS - Истинита прича о боксеру који се враћа у ринг помоћу чисте воље након тешке саобраћајке и поново се бори за титулу. Мало ми је више пун куфер боксерских филмова, било их је превише у последњих пар година, али можда и погледам.
LOVING - Љубавни пар који није исте расе тужио државу која им не да да се воле. Можда кад још мало остарим, па ми не смета увек претерано изражено моралисање у таквим филмовима.
ALMOST CHRISTMAS - Покушај породице да испуни жељу своје "главе", да за Божић буде пет дана под истим кровом без да се поубија. Звучи занимљиво, пошто је ту Дени Гловер, али осећам да ће прерасти у патетику. Прескачем.
ARRIVAL - Ово није "Они долазе" са Чарли Шином, већ нови СФ филм Дениса Вилнева, коме ћу свакако дати шансу, с обзиром да је човек режирао феноменална "Згаришта", те нешто слабије "Затворенике" и "Сикарио". Гледаћу ово, можда написати и посебну рецензију.
BILLY LYNN'S LONG HALFTIME WALK - 19-годишњак се враћа из рата у Ираку и кроз флешбекове видимо шта му се дешавало. Стварност се не поклапа са америчком перцепцијом рата. С обзиром да режира Анг Ли, погледаћу, можда и буде нешто што се не заборавља одмах.
SHUT IN - Изолована удовица Наоми Вотс спасава дете из снежне олује. Пих.
ELLE - Нови филм Пола Верховена о игри мачке и миша између жене и мушкарца који ју је некада силовао. Знајући за шта је овај редитељ способан, радо ћу ово погледати, имао је тешких промашаја, али и наслове које заиста обожавам, тако да му морам дати прилику.
THE DISAPPOINTMENTS ROOM - Опет ослобађање неких демона са тавана. Да је стопут Кејт Бекинсејл, не занима ме, много је отишла у палп и треш, могла би да припази шта снима.
THE EYES OF MY MOTHER - Ово би могао да буде ненадани погодак, хорор који удара после трагедије, али не очекујем ништа, да не бих био разочаран. Глумци скроз непознати, што може бити само плус. Видећемо.
MANCHESTER BY THE SEA - Ово би могла да буде солидна породична драма, мада је премиса сама по себи генерична. Стриц стицајем околности мора да брине о братанцу. Претпостављам да ће се уз њега научити одговорности и да ће, упркос проблемима, научити да се поштују.
NOCTURNAL ANIMALS - Прича у причи, уметност имитира живот и обрнуто, бла, бла, бла. Иако је било сличних филмова, који су махом славно оманули, ово може да буде добро, зависно од егзекуције. Гиленхол (или како год да му се изговара име) и Адамсова могу да изгурају добре улоге, надам се да то и јесте случај, надам се добром трилеру. Видећемо.
ALLIED - Некаква шпијунска романса у доба 2.светског рата. Није ово Земекисов терен, и нисам уопште оптимистичан кад је овај филм у питању, али гледаћу га, па можда и напишем засебну критику ако ме много одушеви или изнервира. Играју Бред Пит и Марион Котијар.
BAD SANTA 2 - Уопште не видим сврху за постојањем овог филма, само се руши култ Цвигофовог одличног првог дела, али вероватно ћу кад-тад бити привучен да погледам, чисто да се уверим колико је први бољи. Нема клинца, али то је очекивано после скоро 15 година.
ИСПРАВКА: Гледах трејлер, клинац је ту. Ако филм буде сличан трејлеру, биће комедија године.
RULES DON'T APPLY - Забрањена љубав глумице под уговором са Хауардом Хјузом и њеног шофера. Тема ме уопште не интригира, али погледаћу, из простог разлога што знам да је ово први филм Ворена Битија после икс година, и да је покушавао да сними филм везан за Хауарда Хјуза добрих 40 година, па чисто да видим на шта личи све то.
LION - Индијац усвојен у Аустралији, после 25 година тражи биолошку породицу. Мирише ми на Оскар мамац, није ми уопште занимљиво тако нешто.

ДЕЦЕМБАР

INCARNATE - Ослобађање поседнутог детета по ко зна који пут. Једино ако неко баш жели да гледа црвену вештицу, па му буде јако занимљиво.
KIDNAP - Хали Бери оће да поврати киднапованог сина. Ништа занимљиво за мој грош.
LA LA LAND - Мјузикл са гушчетом и Емом Стоун. Апсолутно ме не занима, иако можда треба дати прилику режисеру "Виплеша", који јесте и те како прецењен филм, али има добрих решења. Видећемо шта и како, није ми привлачно, али можда ме превари.
THE BYE BYE MAN - Волим Кери Ен Мос, обожавам Феј Данавеј, али оне нису довољне да ме привуку да овако нешто погледам. Некакво случајно призивање натприродног ентитета је у питању, Кендимен је ту већ достигао врх, како ми се чини.
MISS SLOANE - Добра екипа игра у филму о контроли оружја, политички трилер који доста обећава, погледаћу без даљњег, али, као и у много случајева до сада, очекивања су ми смањена.
THE SALESMAN - Нови филм Асгара Фархадија, који садржи референце и паралелу са "Смрћу трговачког путника". Фархади никад није изневерио, ово заиста једва чекам.
COLLATERAL BEAUTY - Сувише познатих имена има да бих ово прескочио, ипак делује као још једно њањаво срање у коме ће Вил Смит показивати колико је добар глумац.
FENCES - Дензел Вошингтон и његов укалупљени профил tough-to-the-bone идеалисте ми ионако иде на јетра, а камоли кад још стане и иза камере. Хвала, али не хвала.
NERUDA - Биопик о великом песнику. Ако ме не мрзи, погледаћу.
ASSASSIN'S CREED - Сигурно ћу гледати, али исто тако сигурно нема шансе да достигне квалитет игре. Курцел користи глумце из своје адаптације "Магбета", Фазбендера и Котијарову.
PASSENGERS - Намуњени СФ у режији Мортена Тилдума (Игра имитације) са Џенифер Лоренс. Не свиђа ми се све то, миришем нешто типа "Гравитације", значи срање.
THE SPACE BETWEEN US - Тип рођен на Марсу се враћа на Земљу да нађе оца. Не занима ме.
JULIETA - Нови Алмодовар. Погледаћу, без неких великих очекивања.
PATRIOTS' DAY - Бомбе на бостонском маратону. Јадни Амери. Заболе ме.
GOLD - Потрага Метјуа Меконахија за златом у индонежанској џунгли. Заболе ме.
THE FOUNDER - Биопик о изумитељу Мекдоналдса. Да се не понављам, иако је у питању Мајкл Китон, кога јако волим.

НЕПОЗНАТ ДАТУМ, ТОКОМ ГОДИНЕ 

LE TOUT NOUVEAU TESTAMENT - Бог је жив и живи у Бриселу са ћерком. Режира Жако Ван Дормел који је радио "Mr. Nobody", а игра тип из "Човек ујео пса". Иначе ме нимало не би занимало, али погледаћу због тих ствари.
ARMY OF ONE - An American civilian sets out to find Osama Bin Laden. Ако мислите да овај резиме не може идиотскије да звучи, варате се. Тог цивила игра Николас Кејџ.
THE CIRCLE - СФ трилер са Том Хенксом. Нисам паметан, појављивао се у свему и свачему. Вероватно ћу гледати, али опет без очекивања.
FREE FIRE - Састанак између две банде у напуштеном складишту прераста у крвави обрачун и борбу за преживљавање. Погледаће се, Скорсезе је продуцирао, сигурно није скроз лоше.

Дакле, шта очекивати од остатка године? Ништа посебно, као и увек. Као што сте видели, имаће шта да се погледа, далеко од тога да ће бити баш потпуно празно, али кључ свега је, као и досад, не очекивати ништа посебно. Постоји неколико наслова које и сам са нестрпљењем очекујем, као што и написах, али свакако неће бити у питању година која ће се памтити, то је сигурно. Ако до краја године буде десетак гледљивих филмова од свих ових које сам побројао, ја ћу бити задовољан. То ће значити да текућа година није потпуни промашај и фијаско. У старту је погрешно очекивати да се догоди нека нова 1939. или 1950. година, али морамо се надати да дигитална технологија неће да прогута баш сву суштину филмског стваралаштва. Док не искочи нека нова година за памћење, добра ствар је окренути се серијама, оне су одавно почеле да бивају много слојевитије, успешније и боље него филмови, а у неком од следећих текстова, позабавићу се још неком серијском препоруком. Дотле, окрените се старим добрим класицима. Они вас никада неће изневерити и никада вам неће досадити, само ће пружити нова уживања.