Џоел и Итан Коен - топ 10

Са ексцентричном браћом јеврејима која већ тридесет и кусур година граде име у Холивуду углавном нема средине - или их обожавате и дивите им се до имбецилности, или не можете да их смислите. Неко ће рећи да је то због јединственог стила, по мени баш они и немају неки посебно изражен стил што се тиче врсте и жанра филмова, већ је то више случај у грађењу ликова. Тешко је везати их за одређене жанрове, јер су мешали, комбиновали и миксовали као мало ко од модерних редитеља - од комедија и нео-ноара, преко драма и трилера, све до вестерна, неретко мешајући и више жанрова у истом филму. Могуће је да се то дешава због крајње необичног начина писања сценарија - они никад у почетку не знају о чему ће им бити филм, већ увек пишу сцену која им падне на памет, па затим другу, и онда остале комбинују око већ написаног, практично успут откривајући причу у филму, зато некад делује да је доста тога импровизовано и налепљено. Што се мене тиче, могу рећи да сам обожавалац, али не онај који се диви до имбецилности, јер постоје и филмови који ми се нису допали, и ствари чију поенту нисам разумео, али ипак је више ствари које волим, без даљњег. Тешко је издвојити десет најбољих филмова и рангирати их, и поред чињенице да су режирали једва преко двадесет, јер су разлике и нијансе у највећем броју случајева јако мале и, наравно, потпуно субјективне, као што је и ова листа. Како обично и бива, теже је било распоредити нижа места, јер увек се најлакше одлучите за оно што највише волите. Увек сам имао поштовања према њима (и поред тога што ми се не свиђа чињеница јеврејског монопола у Холивуду), јер сами пишу, монтирају (под псеудонимом Родрик Џејнс), продуцирају и режирају своје филмове. Такође су изјавили да њихово јеврејско наслеђе умногоме утиче на то како гледају на ствари. Заједнички су потписани на шпицама тек од филма "Ladykillers" (2004), дотле је био потписан само старији брат Џоел, иако су одувек све радили заједно. Пре него што пређем на саму листу, погледајмо шта је то карактеристично за њихове филмове, и који су њихови чести елементи:

- Често се врте око злочина и отмица који пођу наопако.

- Жртве тих злочина су врло често антипатичне и иритантне

- Често се неке веома важне сцене одигравају у хотелским собама, а веома напете у аутомобилима

- Често су јунаци обични људи који се нађу у вртлогу необичних дешавања пуком случајношћу или стицајем веома бизарних околности.

- Бар један лик у њиховим филмовима говори веома брзо и бар један мушкарац има веома чудну, несвакидашњу фризуру.

- Често су у њиховим филмовима важни интелигентни мушкарци веома сумњивог морала, бизнисмени или адвокати, те зли и насилни ликови који су обично физички надмоћни. Мушкарци у највећем броју случајева гину на гнусан и крвав начин, док се повређивање жена најчешће не види. Оне су по правилу прељубнице.

- Претерана over-the-top глума, уз коришћење руку и очију.

- Чести омажи сопственим ранијим филмовима, као и филмовима Стенлија Кјубрика, кога обојица обожавају.

- У великом броју филмова, нека битна сцена се одиграва само уз коришћење музике, и то углавном Картера Барвела.

- Често се филм отвара сликом предела у ком се одиграва и јужњачком нарацијом.

- Најчешћи глумци у филмовима су Стив Бјушеми (6), Џон Полито, Џон Гудмен и Френсис Мекдорманд (5) и Џон Туртуро (4). Френсис Мекдорманд је једина глумица чију је оскаровску улогу режирао муж (Фарго). Поред ње, Оскара је зарадио Хавијер Бардем за "Нема земље за старце", а номиновано је још четворо глумаца.

- Браћа Коен су три пута добила награду за најбољу режију у Кану, што је рекорд.

- Као своју највећу инспирацију наводе комедије с краја педесетих и почетка шездесетих, које су углавном лоше пролазиле код критичара. Но, као и доста других режисера, највише их је подстакло оно што су гледали у раном детињству.

- Следећи пројекат им је "The Ballad of Buster Scruggs", вестерн за који кажу да имају довољно материјала и за филм и за мини-серију од шест епизода. Оба би требало да видимо 2018. године. То је први пројекат који пишу и режирају за телевизију. Док не стигне, погледајмо ову сасвим субјективну листу десет њихових најбољих филмова до сада.

ДИСКЛЕЈМЕР: Нисам гледао "Inside Llewyn Davis", а "Великог Лебовског" сам само једном, пре скоро 20 година, одмах по изласку, и није ми оставио баш толико добар утисак да га на основу тако магловитог сећања уврстим у топ 10, где највероватније ипак припада.

10. RAISING ARIZONA (1987)

Једино што су браћа знала пре почетка реализације овог филма је да желе потпуно другачији филм од свог дебитантског остварења које ћете видети ниже на листи, и може се рећи да су у томе успели. Као да није било довољно што је сама премиса прилично откаченија у односу на претходни филм, за главну улогу су узели двадесеттрогодишњег Николаса Кејџа, који је већ тад био и те како опичен, и јасно се видело у шта ће се касније претворити. Однос са браћом Коен је био веома професионалан, али и турбулентан, јер је Кејџ имао много предлога у вези са својим ликом, који су били углавном игнорисани од стране редитеља, који су имали веома јасну визију свега, и били, по речима Кејџа, аутократе. Ипак, односи нису покварени, Коенови су рекли да је много боље радити са таквим глумцем (који има бујну машту) него са неким из кога мораш да извлачиш сјајан наступ. Успело им је да направе оптимистичнији филм са симпатичнијим ликовима. Кејџ је са својом Пера Детлић фризуром (коју је обожавао) упарен са ништа мање откаченом Холи Хантер, за коју је улога Едвине специјално написана, Коенови су је знали још из времена кад је била цимерка са Френсис Мекдорманд. Да подсетим оне који одавно нису гледали ово, у питању је бизарна крими-комедија о зближавању пандурке и робијаша, који се, кад постану бивша пандурка и бивши робијаш, венчавају, али без могућности проширења породице. Решавају да отму једно од петоро новорођене деце милијардера и задрже га као своје, али наравно да, као и обично ништа не иде како је замишљено, пре свега зато што се у целу фрку непланирано укључују и многи други бизарни ликови који имају своје рачунице и интересе око малог Нејтана јуниора. Квалитет овог филма је у чињеници да апсолутно нема шансе да предвидите шта ће се дешавати, вози вас од једне до друге ситуације на занимљиве начине, и ако вас генерално забавља Никово блесављење и црњикави хумор Коенових, треба да оверите ово, без сумње. Досадио сам и Богу и народу са овом реченицом (коју ћу још понављати у овом тексту), али Џон Гудмен је сјајан колику год улогу да му дате, нема грешке са тим човеком. Не вуче ме да радим неку озбиљнију анализу овога, јер ни сам филм није ни најмање озбиљан, али нека му буде препорука што се уопште нашао на овој листи поред још доста кандидата који су могли.

9. TRUE GRIT (2010)

За један римејк, "Човек звани храброст" је добар филм. Зна се да римејк мора да буде баш предобар да бих му дао предност у односу на оригинал, што овај филм ипак није, и поред тога што немерљиво више волим Џефа Бриџиса од фашисте/србомрсца Џона Вејна. Ипак, ово је један добар и занимљив филм, нарочито за неког ко није гледао прву верзију. Мора се одати признање Коеновима да су добро исхендловали овај посао који је ваљда први строго једножанровски који су икад урадили, и то ни мање ни више него ревизионистички вестерн. Филм има добру поделу, упркос Мету Дејмону, а ново лице, Хејли Стенфилд, солидно обавља посао и оправдава поверење браће Коен који су је одабрали међу 15 хиљада кандидата. Лепо испеглана фотографија, солидна глума и уопште занатски добра реализација доприносе квалитету филма, ипак нисам баш сигуран да заслужује баш толики обим похвала које је добио. Такође је у питању и први филм браће Коен који је зарадио преко 100 милиона у Америци. То само показује колико је народ, макар био утопљен у море медиокритета, блокбастера, експлозија и чега све не, као амерички, заправо жељан добре приче, па макар она била и римејк (вероватно многи и нису знали да јесте). Старији филм јесте јачи за аутентичност, лабавију политичку коректност и Роберта Дувала, али и новија верзија има шта да понуди. Иначе, ово је последњи филм који је чувени директор фотографије (сада и Оскаровац), Роџер Дикинс, снимио пре преласка на дигиталну технологију. Ревитализована прича о тинејџерки која унајмљује грубог маршала који је (наравно) алкохоличар да јој помогне да нађе очевог убицу, а успут им се придружује и тексашки ренџер који има своје разлоге да нађе истог човека, има шта да понуди и тридесет једну годину након оригинала. Од већих замерки, филм на моменте делује развучено, а могли су и мало више да се изексплоатишу Џош Бролин и Бери Пепер који су ОК глумци, али свеједно је у питању пристојно проведених 110 минута. Јесте то crowd pleaser, без икакве сумње, што никад није добро, али је један од ретких нових а нахваљених филмова где је прича заправо најважнија. Није бољи од оригинала, али часно се држи уз њега, тако да га препоручујем свима који желе да погледају вестерн који није матор.

8. О, ВROTHER, WHERE ART THOU? (2000)

Сигурно да нема много невероватнијих концепата и премиса за филм од "адаптација Хомерове 'Одисеје' на америчком југу (са све одговарајућом иконографијом) у доба Велике депресије". А ако бисте, чувши ту премису, морали да погађате ко тај филм режира, једини могућ одговор би био браћа Коен, јер је ретко ко други довољно ударен да му падне на памет да изведе тако нешто. И заправо све то прилично добро изгледа. Назив филма је референца на филм Престона Старџиса "Sullivan's Travels" (1941). У питању је прича о три робијаша која беже из затвора у потрази за закопаним благом и успут улећу у многе невоље (како то обично бива), али и непланирано постају радијске звезде (цео саундтрек је кантри/блуграс лепота, а посебно "Man of Constant Sorrow", песма која је безмало 90 година од компоновања захваљујући филму доживела другу младост). Џорџ Клуни предводи трио робијаша као виспрени, брбљиви Јулисис (Одисеј), а ту су још и Џон Туртуро и Тим Блејк Нелсон као два приглупа компањона, Пит и Делмар. У постави су и имена попут Холи Хантер, Џона Гудмена и Чарлса Дарнинга. Глума је есенцијална за успех овог филма, јер без упечатљиве интерпретације бизарног сценарија са све израженим јужњачким акцентима, ништа не би било толико ефектно. Клуни је прихватио посао без читања сценарија као велики обожавалац Коенових, а остали су малтене староседаоци кад су њихови филмови у питању. Референце на "Одисеју" су многобројне, од очигледних (попут сирена и имена) до оних за које се стварно треба напрегнути. Иако је Хомер потписан као један од сценариста, браћа Коен кажу да нису читали дело, већ да су са њим упознати са културолошког аспекта и из филмских адаптација. Наравно, поред овог дела, ту је и легенда о Томију Џонсону, познатом блуз гитаристи који је наводно продао душу ђаволу у замену за вансеријски таленат. Ако обратите пажњу, видећете да шериф Кули, чије се име ниједном не чује, у потпуности одговара Џонсоновом опису ђавола, мада је Кули такође и омаж Моргану Вудворду који је у филму "Cool Hand Luke" играо шефа Годфрија. Све у свему, у питању је један забавни, духовити и опуштајући филмић, и све док га тако схватате он ће вам бити у реду. Ако од једног оваквог филма, који је спрдња од почетка до краја, захтевате неку дубину, онда ћете бити разочарани зато што су вам очекивања унапред погрешно постављена. Али, ако волите мало изврнут хумор, уживање је загарантовано.

7. BARTON FINK (1991)

Ако постоји иједан наслов двојице редитеља који је немогуће укалупити у један жанр, био би то "Бартон Финк". Осим тога, практично је немогуће на прво гледање утврдити о чему је он заправо, јер поред жанровске разноврсности садржи и огромну количину симболизма. Ипак, некоме у Кану се много свидео, јер је први филм који је на тамошњем фестивалу освојио Златну палму (и то једногласно), награду за најбољу режију и глумца. Наводно су браћа написала овај филм у тренутку кад су заглавили са "Милеровим раскршћем" (отуд и "пишчева блокада" Бартона Финка). Џон Туртуро, који, као што се види, тумачи насловни лик, похађао је курс за секретарице да би научио брзо да куца и служи се писаћом машином на најбољи начин - у паузама је написао прву верзију сценарија за филм "Романса и цигарете" који је откуцао на машини коју користи у филму. Радња је смештена у 1941. годину, а главни лик се после успеха свог првог комада на Бродвеју сели у Холивуд против своје воље (јер се тиме удаљава од обичних људи о којима пише) да пише сценарио за филм о рвању. Смешта се у оронули и необично празни хотел, сабласне атмосфере, налик "Видиковцу" из "Исијавања", где га чека блокада, састанци са живчаним филмским радницима, пријатељски расположени комшија испод кога вири сто ђавола, несносни комарац, убиства, мистериозна слика жене на плажи, и још много тога. Јасно је да се много тога односи на робовски однос писаца и других радника према главешинама бродвејско-холивудске индустрије, али је овај филм и много више од тога. Али, да бисте похватали све, морате га гледати више пута. Инспирације за ликове Џона Туртура и Џона Махонија су Клифорд Одетс и Вилијем Фокнер, има алузија на Шекспира и Китса, а филмска инспирација, поред Кјубрика и Престона Старџиса, био је и Роман Полански. Улоге Џона Туртура, Џона Гудмена, Џона Полита и Стива Бјушемија су све написане са њима на уму. Иако овај филм свакако јесте папазјанија, она није без смисла, али једно гледање вам треба само да вас увуче у тај свет и то извитоперено окружење. Један од разлога због којих је добар је што вам даје прилику да одлучите сами како ћете многе ствари интерпретирати. Погледајте.

6. A SERIOUS MAN (2009)

Можда и најконтрадикторније остварење у филмографији Коенових, јер иако номинално драмедија, филм се бави изузетно озбиљним егзистенцијалним питањима и сигурно га нећете запамтити по комичном. Такође, у питању је вероватно први њихов филм у коме је сетинг комплетно јеврејски, тако да се може рећи да је ово за њих један од најличнијих пројеката. Филм почиње народном хебрејском причом (коју су сами написали, пошто нису могли да се сете одговарајуће), да бисмо онда упознали главног јунака приче, Лерија Гопника, професора физике у држави Минесота поткрај шездесетих година двадесетог века. Он има чудан осећај да му се живот полако претвара у пакао, али то није због неке бебе, већ зато што почиње да се руши по свим основама сплетом изузетно чудних околности - од сина вутраша који се урокао на сопственој Бар мицви (то је сцена од које је све почело, и све остало у сценарију је произашло из тога), ћерке која краде паре за операцију носа, бескорисног брата који спава на његовом каучу, жене која усељава свог љубавника у кућу и истерује га у мотел. Успут чека на стално запослење које је на дугом штапу и суочава се са непријатном ситуацијом када му понуде мито. У очајању, покушава да нађе одговоре у вери, али они му се (како то обично бива) не указују на очекиване начине, што је пре свега оличено у комплетној незаинтересованости рабина за његове проблеме. Не бих да откривам превише о самим дешавањима, само ћу напоменути да је оно што се дешава на самом крају стваран догађај. Глумачка постава се састоји од тада махом непознатих глумаца, а предводи је сада један од траженијих глумаца у Холивуду, Мајкл Штулбарг, миљеник Коенових, кога сам овде први пут и гледао, и баш је добар, као и у већини случајева. Одређеним стварима јесте приступљено у комичном маниру, али упркос померености карактеристичној за Коенове, која чини да ликови више буду карикатуре него људи, ово је филм који ће вас натерати да се замислите о многим стварима, а то је већ довољна препорука да се погледа. Треба поменути и сјајан саундтрек у коме учествују "Џеферсон ерплејн" и Џими Хендрикс. Ово није превише познат филм, али заправо има шта да каже.

5. THE MAN WHO WASN'T THERE (2001)

Изузетни нео-ноар кримић са почетка овог века је урадак у маниру бриљантних филмова четрдесетих година прошлог. Филм је најпре снимљен у колору, а затим специјалном обрадом урађен црно-бело. Сјајна је то прича о берберину који реши да уложи новац у муштеријин револуционарни посао хемијског чишћења, који ће зарадити уценом свог шефа који му успут опслужује и жену алкохоличарку. Међутим, након што шеф сабере два и два, ситуација муњевитом брзином измиче контроли, а поврх свега догађа се и убиство. Овога пута, Коенови су се одлучили за проверене извођаче глумачких радова, како би рекао Зоран Радмиловић, и главну улогу поверили Билију Бобу Торнтону који блиста у улози Еда Крејна, још једног у низу обичних људи који у универзуму браће Коен бива непланирано бачен у вртлог несвакидашњих догађаја. Недостатак емоција је име игре и то обично у глуми не функционише добро, али Торнтон је толико квалитетан глумац да то не само да му пролази, већ се чини и као најбољи начин да се стигне до жељеног нивоа изведбе. Он је редитељима узвратио поверење прихвативши улогу без читања сценарија, јер је веровао у њихов квалитет. Једноставно, човек је у стању да изгледа као да се распада изнутра док само седи и гледа напред, не померајући ни мишић, чему доприноси карактеристична физиономија лица, која је још израженија у црно-белом. Свесрдно помажу и имена као што су Џејмс Гандолфини, Мајкл Бадалуко, Тони Шалуб, Џон Полито, Ричард Џенкинс, те Скарлет Јохансон и, наравно, Френсис Мекдорманд, вечита омиљена прељубница. Филозофија апсурда прожима комплетно остварење, а из серије "Фарго" знамо за тенденцију Коенових да у свој свет убаце покоји насумични летећи тањир, као што се и овде види. Прича о човеку који прећутно од живота жели много више него што добија јесте већ виђена, али висок квалитет сценарија и глуме успевају да изнад просека издигну неке од (нужно) присутних стандардних клишеа, који су ипак ту, упркос извесној оригиналности - не би то ни била браћа Коен да филм неколико пута блатантно не искаче из конвенција које мора да прати као жанровске одреднице. Убачен је и познати изврнути хумор који је још израженији када се тако безизражајно интерпретира, ако то има икаквог смисла. Ова прича о калифорнијском берберину је slow burn који ће задовољити љубитеље жанра и не само њих, али апсолутно није за сваког. Не знам хоће ли се свидети свим читаоцима појединачно, али их неће оставити равнодушним, у то сам сигуран. А зар то, на крају крајева, није и сврха уметности, да нас натера да о њој размишљамо? Ово свакако није чист мастерпис, али је за мене врло добар филм коме се радо враћам и уживам у њему.

4. MILLER'S CROSSING (1990) 

С обзиром на тенденцију Коенових да своје филмове смештају у одређене периоде у прошлости (истина, увек у двадесетом веку), било је само питање времена кад ће на ред доћи гангстерски филм и ера прохибиције. Окушали су се у том жанру "Милеровим раскршћем" (један од ретких филмова који нису сами измонтирали под псеудонимом Родрик Џејнс, већ је тај посао обавио Мајкл Р. Милер, отуд и име филма). Премиса није нарочито свежа, главни јунак, као један од разумнијих људи у целој причи, покушава да одржи мир између две мафијашке фракције, али временом постаје растрзан између животних приоритета, лојалности и болећивости према људима који је углавном не заслужују. Иако се на први поглед види да овај филм припада браћи Коен, и може се рећи да је на свој начин необичан, он није толико бизаран и уврнут као већина других, те је свакако један од приземнијих и "нормалнијих" филмова које су снимили. Подела је изванредна, мада су од првобитних избора успели да обезбеде само Џона Туртура у улози неуротичног и љигаво-превртљивог Бернија (ово је прва сарадња са њим и Стивом Бјушемијем) и Маршу Геј Харден као љигаво-превртљиву Верну. Њих двоје су изузетно одрадили посао, као и главни глумац Гејбријел Брн, који наизглед лагано тумачи веома комплексни лик Тома и успешно дочарава веома сложене емоције кроз које пролази и стоички се суочава са многим разочарењима, а нису баш сва очекивана. Посебно место заузимају и двојица босова, сваки са својим кодексом, лудостима и поквареностима, Алберт Фини и Џон Полито. Могао бих рећи да ми је Фини чак омиљени лик у филму, јер емитује застрашујућу тиху бруталност на начин на који то може само велики глумац. Наспрам њега, и брбљиви Жабар Полито има своје моменте. Сценарио је интелигентан и саркастично-циничан, у духу најбољих ноар филмова, а што је најбоље, догађаји се одвијају врло уверљиво и стога не оптерећују жанровске конвенције. Као што сам и поменуо на почетку, има over-the-top глуме (нарочито од стране Џона Туртура), али то не умањује квалитет филма. Заједно са следећим филмом са листе, овај спада у можда најпотцењенија дела браће Коен, има људи који га до имбецилности обожавају, али много је већи број оних који му не придају пажњу коју заслужује - не будите међу њима, одгледајте га.

3. BLOOD SIMPLE. (1984)

Један од мојих омиљених филмова осамдесетих је дебитантско остварење двојца, које назив позајмљује из литературе Дашијела Хемета. Још један нео-ноар трилер, али овог пута значајно бруталнији, мрачнији и тврђи него претходно поменути. Бриљантни филм веома умешно меша насиље и хумор, који често иду руку под руку, а овде поставка такође није баш најоригиналнија - богати власник бара у Тексасу преко детектива открива да му жена гаји интимне односе са једним од бармена, па затим унајмљује истог детектива да их обоје уцмека за паре, али не рачуна на чињеницу да детектив има сопствену рачуницу и да је успут најљигавија љигавштина од свих љигавих љигавштина. Ипак, начин на који се ствари разрешавају, количина неморала и антипатије коју ликови изазивају, те изузетно мрачна атмосфера, нису нимало уобичајени за редитеље дебитанте, стога све наведено производи и јачи ефекат. Да ствар буде још импозантнија, све је урадила група глумаца који су тада били углавном скроз непознати, уз пар изузетака. Стара прељубница Френсис Мекдорманд је на свом дебију добила изузетно меснату улогу коју је одиграла фантастично. Ден Хедаја и Џон Гец су просто из кадра у кадар све гнуснији и одбојнији (а ни она не заостаје), али заставицу у одвратности односи Мајкл Емет Волш у улози детектива Лорена Висера, који је озбиљан кандидат за најподмуклијег гмаза у историји целулоидне траке (рекао бих да је у топ 50, без дилеме), а то је, признаћете велика ствар. Начин на који овај глумац тумачи таквог лика, као да све више ужива у свакој подлој и пакосној ствари коју направи, заправо га чини чудно симпатичним, као оно кад током младих година, како време пролази, све више навијате за негативце из цртаних филмова. Још један велики квалитет овог филма је то што је изузетно атмосферичан, од самог почетка сте увучени у цео муљ, а за то нису заслужни само ликови, него и читав амбијент и окружење. За све укључене, једна по једна ствар креће наопако, увучени су у вртлог из кога нема излаза и гледалац може само да посматра како се постепено све урушава. Морам да похвалим и саундтрек који заокружује једна од најзаразнијих песама шездесетих "It's the Same Old Song", која упркос веселом ритму није о веселој ствари. Ко није гледао ово, нека пожури, гарантујем да ће му се свидети и да ће уживати. Ако се то не деси, онда имамо баш различит укус.

2. NO COUNTRY FOR OLD MEN (2007)

Без икакве дилеме, један од најбољих филмова 21. века, који би био сасвим легитиман избор и за прво место, но ипак ми је онај следећи за нијансу срцу дражи. То не значи да овај филм за мој грош није безмало савршен и да га не треба гледати макар једном годишње, напротив. Заправо, не рачунајући неке техничке ствари (попут јужњачке нарације) и чињенице да све почиње од врло једноставне поставке ствари, која се касније претвара у нешто много веће (проналажење туђе торбе с новцем, коју траже други, врло опасни људи), "Нема земље за старце" практично и не подсећа толико на филм браће Коен. Номинално је прилично "обичан", мада се не може рећи да не садржи одређене бизарне елементе, пре свега оличене у Антону Чигуру, убици са компресором и фризуром из седамдесетих, чије је порекло, као уосталом и мисија, сасвим непознато (осим очигледне ствари да елиминише готово сваког ко му се нађе на путу и за то бира јако чудне методе и начин избора). Поред џелата који убија без милости (или, уопштено, било које друге емоције), у игри су још и ловац који паре налази, потом покушавши да их задржи за себе, и тако се уваливши у невероватну булу (Џош Бролин), стари шериф пред пензијом који тражи одговоре у вези са толико насиља, и сматра да то више не може да поднесе, преиспитујући успут егзистенцијална питања (Томи Ли Џонс) и још један унајмљени оперативац (Вуди Харелсон). Просто се све одвија као по концу, и, за разлику од већине других књижевних адаптација, овде су многи дијалози узети реч по реч из романа Кормака Мекартија, с тим што су браћа Коен, супротно уобичајеној пракси да екран жваћу говорљиви, па и брбљиви ликови, на одређеним местима значајно смањила дијалог. У књизи постоји реченица у којој Ед Том Бел у својој нарацији прича о дилерима дроге који су недавно убили федералног судију. Радња је смештена у 1980. годину, а годину дана раније, судија Џон Вуд је убијен у Сан Антонију од стране плаћеног убице по имену Чарлс Харелсон (Вудијев отац). Све у овом филму функционише готово савршено - од паметног сценарија који се без уобичајеног преглумљавања дотиче одређених филозофских питања, сведене музике Картера Барвела (цео саундтрек дугачак свега петнаестак минута), сјајне, фантастичне глуме, за шта је више од свега заслужан врхунски кастинг - сви су одлични, али, очекивано, најупечатљивији лик, и због изгледа и због понашања је Хавијер Бардем, који је почистио све награде у категорији споредног глумца те године - кад су га позвали да глуми рекао је "Не возим, енглески ми је лош и мрзим насиље", на шта је одговор био "Зато смо те и звали". Кад је први пут видео нову фризуру, инспирисану фотографијом власника бордела из 1979. године, Бардем је наводно рекао "О, не, сад нећу да умочим следећа два месеца", на шта су Коенови радосно бацили коску један другом, јер је то значило да је Бардем заиста страшан, онако како су и планирали. Филм је још добио и Оскаре за најбољи филм, режију и адаптирани сценарио. Без икакве сумње, све са добрим разлогом.

1. FARGO (1996)

Једна од крилатица филма "Фарго" је "a lot can happen in the middle of nowhere". И то је један од бољих описа онога чему присуствује гледалац док му се све одмотава пред очима у само 90 минута. Од импозантног увода где се у прва три минута не дешава ништа осим што један ауто вуче други усред депресивне снежне белине, праћен меланхоличним виолинским скором Картера Барвела, па све до катарзичног краја, који, рекао бих, на прави начин заокружује све што смо дотле видели. Већ сам у тексту о серији "Фарго" писао да прича о истинитој причи и промењеним именима преживелих заправо није истинита, већ да је дисклејмер додат да би људи лакше поверовали у невероватније догађаје у филму. Ипак, два тешка злочина су била инспирација за филм, а трећа ствар, која је можда и најневероватнија (ослобађање тела путем крцкалице за дрво) се заиста десила, додуше није имала никакве везе са киднаповањем. Постулати Коенових су углавном испоштовани - у снежној запиздини Северне Дакоте, продавац кола који ради у фирми свог богатог таста, Џери Лундегард, у тешкој је финансијској були. Уз помоћ два киднапера, он планира отмицу сопствене жене, за коју би онда њен богати отац платио милион долара откупа, и сви срећни и задовољни. Међутим, Џери је смотан, сметен и недовољно хладнокрван, један киднапер је пренервозни насилник, други је чисти психопата, жена се не да тако лако, а таста баш брига за зета, а ни од милион долара му се не растаје (Џони Штулић, прим. аут). Оно што је требало да буде чист посао (in and out, како каже један киднапер, још једном призивајући Стенлија Кјубрика) претвара се, у правом коеновском маниру у крваву ујдурму, која из минута у минут постаје све крвавија. Још једна неповољна ствар за све умешане је и чињеница да је за случај задужена врло трудна и врло упорна полицајка Марџ Гандерсон, која нема намеру да одустане од свега. А ја не знам шта пре да хвалим - атмосферу рупе од града вечито прекривене снегом у којој живе зомбирано успорени људи које као да су снег и хладноћа претворили у некакве кретенасте креатуре које бесомучно понављају три-четири поштапалице, бритак сценарио који, упркос поменутим поштапалицама, не губи ни тренутка и без празног хода вас уводи у вртлог невероватних догађаја у којима се сцену за сценом смењују брутално насиље и црни хумор, драма и комедија, радост и безнађе - или глуму - за њу би био потребан посебан текст - од трагично бесловесног Вилијема Х. Мејсија, неуротичног Стива Бјушемија и поремећеног Петера Стормера (који је због "Хамлета" у позоришту прескочио планирано "Милерово раскршће" и зато једва дочекао ову понуду) до задртог Харва Преснела, незгодне Кристин Радруд и истрајне Френсис Мекдорманд, која је за улогу полицајке са стомаком до зуба, која никада не подиже глас и ретко пуца из пиштоља, али ради посао за двојицу, добила заслуженог Оскара у маестралној манифестацији сведене глуме.  Да не заборавим и већ поменуту трагичну музику Картера Барвела која магично допуњује сцене у филму баш када треба и баш колико треба. Филм је такође добио Оскара за сценарио, и показна је вежба шта се може са веома мало пара (тричавих 7 милиона) ако су прича и идеја врхунске и ако има ко да их спроведе у дело. А овде је то и те како случај. Уз сво поштовање за "Нема земље за старце" који је скоро савршен, "Фарго" је недосегнуто ремек-дело браће Коен и једноставно чудесан филм. Филмови попут њега су разлог што уопште волим филмове.

The Killing of a Sacred Deer (2017)

Сценарио: Јоргос Лантимос, Ефтимис Филипу

Режија: Јоргос Лантимос

У главним улогама: Колин Фарел, Никол Кидмен, Бери Киоан, Рафи Касиди, Сани Суљић, Алиша Силверстоун, Бери Бернсон

Рекох већ у неком од претходних текстова да ми је "Убиство светог јелена" најочекиванији наслов ове године, због несумњиво талентованог редитеља, Јоргоса Лантимоса, коме је то други холивудски филм. Прво његово остварење које сам видео је "Очњак" (2009) о коме сам већ писао на блогу почетком ове године, и који ме је тотално распаметио на најбољи могући начин, јер такву врсту мислећег филма који функционише на толико нивоа, а да притом буде нов, заиста давно нисам имао прилику да видим. После тога сам гледао "The Lobster" (2015) који се и поред невероватне премисе и првог дела за уџбенике мало замори у другој половини, па не успе до краја да испуни све што је обећавао. Ипак, још један филм вредан гледања и више него довољан да, уз првонаведени "Kynodontas", будем узбуђен као пред први секс кад чух да је процурео. Знао сам да опет глуми Колин Фарел, да му се овај пут прикључују Никол Кидмен и неки клинац, и да ће бити стилизовани психо-трилер. Сасвим довољно за почетак, иако премиса звучи прилично генерички, ипак сам доста очекивао од овог филма. Шта сам тражио, то сам и добио, у два сата свог трајања, он дефинитивно пружа доста тога, ту спора нема. Покушаћу да објасним у наставку текста шта је тачно то што овај филм доноси.

Убиство светог јелена (2017)

Живот добростојећег, средовечног брачног пара доктора, Стивена и Ане, и њихово двоје деце, почиње неповратно да клизи у амбис када у њега уђе шеснаестогодишњи Мартин који са Стивеном гаји дуготрајно пријатељство које овај таји од своје жене и деце.

Да бисте могли да испратите ово на прави начин, треба знати да је овај филм нека врста модерног казивања Еурипидове трагедије "Ифигенија у Аулиди", где се богиња Артемида ражести на Агамемнона који јој је убио јелена, па устави ветрове који су потребни његовој војсци да би се борила у рату са Тројом, а да би све поново било у реду, он мора као знак добре воље да жртвује своју ћерку Ифигенију. Ако то не учини, сахраниће своју војску и државу, буквално и метафорично. Ако учини, сахраниће своју ћерку, буквално. Отуд наслов филма. Као у тамном вилајету, кајање је загарантовано. Као и "Мајка" о којој писах пре који дан, и овај филм је дубоко симболичан и никако га не треба сасвим буквално схватати. У крајњој линији, ако се зна да је у питању филм Јоргоса Лантимоса, и површни пратиоци његовог опуса ће знати да од њега не могу да се очекују обична остварења, већ благо речено чудна, ексцентрична, померена из реалности. И заиста, малтене од првог кадра се види да је ово филм Јоргоса Лантимоса - разјапљена грудна шупљина и отворено срце на коме се врши операција (снимци су иначе прави, Колин Фарел је присуствовао истој). Већина радње се одиграва у стерилном болничком окружењу, мада се таква атмосфера преноси и ван ње, и све делује, баш као и у кући у "Очњаку", ледено прорачунато (Никол Кидмен чека сексуални третман попут пацијента под тоталном анестезијом). Ипак, оно што вероватно највише запањује и застрашује је Лантимосов трејдмарк да ликови суво и равно изговарају речи и реченице при чему би требало да, макар и махинално, демонстрирају јаче емоције. Лик Колина Фарела, Стивен је угледни кардиолог, а његова жена Ана (Никол Кидмен) офталмолог. Веза коју одржава са поменутим сином свог некадашњег умрлог пацијента није педофилска, али се од почетка наслућује да ту нешто није како треба и да клинац није баш "под либелу" иако то не показује. Лантимос чека око 45 минута да у потпуности разоткрије природу те везе, али се од старта да наслутити да ту постоји нешто чудно. Томе доприноси и злослутна виолина која прати сусрете и давање скупих поклона, праћено испразним разговорима о карактеристикама сатова. Најзад, Стивен позива Мартина на вечеру, да упозна његову породицу, коју фасцинира, нарочито две године млађу ћерку, али након што при узвратној посети одбије насртаје Мартинове кеве, кула од карата почиње да се руши и маска полако пада. Укратко, Стивен је направио брљотину током операције, начинио фаталну грешку и сада чланови његове породице, као под дејством натприродне силе почињу мистериозно да се разбољевају и уколико не учини непојмљиво да поравна рачуне, сви ће доживети исту судбину. Наравно, после уобичајених тестова, разматрања психосоматских поремећаја и осталог пратећег материјала, породица мора да се суочи са "Софијиним избором", што доводи до катарзичног финала.

Све што бих даље рекао било би велики спојлер, а могуће да и ово досад спада у ту категорију. Већ смо сто хиљада пута видели ово "човек има све, а онда му се у једном тренутку све то руши на главу". Филм вероватно има најпростију премису од свих Лантимосових, ако се погледа са стране, у питању је проста прича о моралним дилемама и освети, али начин на који је презентована и реализована је дефинитивно разликује од већине других рађених по сличном калупу. Нема овде јефтиних сурогата за страх и очај - како неко фантастично написа, у овом филму се све одвија са неизбежношћу ружног сна и јунак, који упорно одбија да преузме одговорност за претходна дела, може само беспомоћно да посматра како се готово перфектан живот који је дотле имао урушава и претвара у пепео. Да би то спречио, он мора да учини оно што је за већину људи најтеже, а то је, што каже другосрбијанска плаћеничка гамад, да се суочи са својом прошлошћу. Наспрам "Очњака" и "Јастога", окружење у које Лантимос ставља гледаоца је наизглед прилично нормално, и реч је о модерном Синсинатију. Али, немојте да вас то завара, стерилни амбијент отуђења и исти такви дијалози гарантују да је ово већ уврежени универзум поменутог редитеља. А тајна коју Колин Фарел саопштава сину у очајничком покушају да из њега извуче жељену и пројектовану "истину" - да фолира болест - је винтиџ Лантимос. Вриснуо сам од смеха као Дамјанов зеленко, црни хумор је најефектнији кад се испоручи са том дозом мирноће, мајсторски одрађено. Што се тиче глуме, она је на високом нивоу, али се то можда неће приметити, јер су ликови толико надреално отуђени и наизглед лишени емоција, да вам се све што изговоре може учинити монотоним, али то је и поента. Најинтересантнији лик је свакако Бери Киоан као мистериозни Мартин, окидач који узрокује крај дотадашњег савршеног живота. Дошао је по правду и добиће је, без обзира на цену. Клинац је ружан као лопов (знам да сам ја последњи који о томе треба да прича, али заиста, антипатичнију њушку одавно не видех у модерном филму), али биће звезда, ово је његова година, с обзиром да је имао и малу али важну улогу у Нолановом "Данкирку". Иако је он до негде педесетог минута филма готово савршено нормални тинејџер који осваја породицу своје жртве (ту сам се сетио Теренса Стемпа у Пазолинијевој "Теореми"), а нарочито поводљиву и музикалну тинејџерку Ким (енглеска глумица Рафи Касиди) којој се одмах допадне, он од самог почетка одаје, благо речено, чудан утисак. Најимпресивније је то задржавање мирноће независно од ситуације, било да прича о пазушним длакама, наводаџише напаљену мајку главном јунаку ("Мислим да би били савршени једно за друго. Она има супер тело"), или у најхладнокрвнијем могућем маниру прети да ће му цела породица помрети уколико не уради шта треба. Једноставно одлична улога и мали дефинитивно има светлу будућност. 

Фарел и Кидменова су такође фантастични и сјајно се уклапају у цео бескрвни амбијент рецитовања свог текста, причајући о ћеркиној првој менструацији са њом самом, али и другима, као да причају о...не знам, гутању жваке, или првом децембарском снегу. Колин је истовремено наказан и гротескно смешан у свом свету где је навикао да контролише малтене и број речи које изговара - иако много мање нападан него нпр. Христос Стерјоглу у "Очњаку" у наметању својих принципа и начела, он је, као креатор сопственог малог света, са скупим стварима и поклонима у њему, навикао да буде увек у праву, ослобођен сваке кривице и одговорности за сопствене поступке. Међутим, све се мења по доласку у додир са јачим ауторитетом - док Стивен, Мартин и његова мајка гледају "Дан мрмота" Харолда Рејмиса, гледалац чује баш ону сцену у којој Енди Мекдауел каже Билу Мареју "ниси ти Бог". То ни случајно није случајно. Лантимос се зналачки игра мачке и миша са гледаоцима, наговештавајући педофилију готово пола филма, да би онда натприродно изронило из сенке и одвело филм (а са њим и гледаоце) на ролеркостер са кога не силази до самог краја. Не памтим кад је Никол Кидмен последњи пут нешто људски одиграла, а овде је толико видљиво навикнута и потчињена том сулудом систему вредности, да јој се, упркос успешној каријери, живот, како рече један критичар, свео на серију пантомима. Она са својих 50 година одлично изгледа (мада, наравно, има и пластике) и части гледаоце са неколико голишавих кадрова, али није у питању ништа превулгарно. Види се да је остарила, али се добро држи. Ипак, највеће изненађење што се тога тиче је Алиша Силверстоун, коју сам увек навикао да гледам веома младу и које се сећам још из спотова Аеросмита. Она са својих четрдесетак година изгледа као да има бар десетак више, и такође ради добар посао у бизарној улози Мартинове кеве која напада главног јунака, обезбеђујући тако вероватно најсмешнију реченицу у филму (који ми је иначе измамио мање смеха него остала два Лантимосова која сам гледао) - I won't let you leave until you've tried my tart. Треба поменути и децу, која имају својих момената и у првом делу (нарочито ћерка са истовремено смешном и уврнутом изведбом песмице "Burn"), а нарочито у каснијем делу, када враг однесе шалу и њих двоје почну да се боре за наклоност родитеља. Дечко који игра Боба је званично Американац, али зове се Сани Суљић, значи да је Американац отприлике колико и ја. Истовремено је једини из главне поставе одатле, Фарел и Киоан су Ирци, Кидменова је Аустралијанка, а Касидијева, као што рекох, Енглескиња. Што се тиче режије, на такву смо од овог режисера већ навикли - сигурна и до танчина прецизна, без наглашеног гимиковања, набуџених јаој-како-монтира сцена или мајсторских дугих деоница из једног кадра. Али, видећете све што треба да видите, уз неколико импресивно решених ситуација.

Прво, шта рећи за тај почетак, у коме сведочимо правој операцији на отвореном срцу? Потом сцене у којима се деца разбољевају, нарочито ћерка која се стропоштава усред пробе хора, па тај дуги кадар у ком Фарел пере руке у кухињи док она пузи према њему, сцена конфронтације у ресторану, и још неколико примера који показују врхунски осећај за простор. Музика је јако битан фактор, углавном сачињена од класичних деоница (препознао сам Баха, на пример), али поред Лантимоса и глумаца, главна ловорика мора да иде Тимиосу Бакатакису, бриљантном директору фотографије, без кога овај стерилни свет, било да се налазимо у болници која личи на хотел из "Исијавања", у ресторану, или кућерини главног пара, не би био тако импресивно ухваћен. Али, шта је заправо ту битно, и шта нам редитељ и косценариста поручује убацивањем античке трагедије у свој опус, а у светлу досадашњег рада? Поред амбијента који је већ описан, јасно се уочавају и вредности на којима тај (а и овај, мислим да је то и поента) свет почива и које све одређују. Један од индикативних тренутака је при почетку када Стивен и Мартин разговарају и слажу се у оцени да није битно да имаш много пријатеља, него да имаш добре пријатеље. Премотајмо затим напред до тренутка када један од најбољих његових пријатеља наплаћује дељење информација о вечери кад је Стивен згрешио од његове жене - још један моменат скроз у Лантимосовом маниру. И коначно, кад је догорело до ноката, син пита оца "Ко је твој најбољи пријатељ?" да би овај искрено одговорио "Не знам". Пријатеља у том и таквом свету једноставно нема, али будући да је јунак и сам ударна игла таквог система, о томе није претерано размишљао раније. Све се своди на голи интерес, користољубље, и просто питање "What's in it for me?" У међувремену се воде бесмислене расправе о томе да ли је бољи кожни или метални сат, да ли је боља црна или нека друга хаљина, дани се отаљавају у тим модерним "кулама од слоноваче", без икакве свести о одговорности и осећаја кривице, што опет може да се провуче као политичко читање, везано подједнако за Америку, НАТО и остатак империјалистичке машинерије. Симптоматично је како оба кривца у конфликту кажу за оног другог да је само он могао да погреши, без реалног сагледавања ситуације и последица. Нема саосећања, нема трунке бриге за ближње, заправо нема трунке бриге ни за шта сем за одржавање те слике савршенства унутар брижљиво чуване фасаде. Ипак, у маниру античке трагедије по којој је овај филм писан, богови (или која већ сила у овом случају) кад-тад дођу по своје - нема бежаније, мора се одговарати за оно што си згрешио, "фунта меса" се мора приложити, и баш зато што гледалац подсвесно зна да постоји само један начин да се све оконча, то делује много језивије од пуког крволиптања или усиљених обрта на самом крају. Заправо је болна извесност исхода овде најстрашнија, ваше је само да седите, очију прикованих за екран, и питате се како ће се тачно све одиграти.

Ако бих говорио о евентуалним негативним аспектима, они би се односили на благу неинвентивност аутора, јер, ма колико да је све овде мајсторски испоручено, неке поенте смо већ раније видели, и аутор је овде газио већ претходно утабаним стазама. Добра ствар је што је многе од њих он лично и утабавао, па ово може да се означи као део ауторског печата. Такође би било лепо да смо имали макар неки наговештај о пореклу оностраног који бисмо могли да интерпретирамо - ја знам да није у фазону овог редитеља да пружа могућности за јасније одговоре, али једноставно ми још мање личи на њега тај зашто-зато манир, више би ми се допало да је у питању нека главоломка (као да их нема довољно). Приморани смо да посматрамо како иницијална жртва на крају добија "нешто најближе правди што му пада на памет" и будемо заокупљени и хипнотисани тиме, из ових или оних разлога. Многи ће рећи да им је филм досадан, предуг, да глумци готово лоботомизовано рецитују своје текстове, и то све могу да прихватим као валидне аргументе из нечијег угла. Међутим, људи заборављају или просто не знају да је то стандардан пакет кад је у питању Јоргос Лантимос. То за његов опус није ништа необично.

Овај филм ће, као и "Мајка" о којој писах пре који дан засигурно поларизовати публику. Он није снимљен да га сви воле, није снимљен да га сви уважавају и није снимљен да га сви разумеју (и притом не мислим да сам ја нужно један од њих) - али је снимљен у складу са препознатљивим ауторским печатом који сигурно неће бити промењен ни у наредним филмовима истог аутора. Ако он прави остварења за пробрану артси публику, ко смо ми да му бранимо, нарочито сад кад су на снази вероватно најсушније године гледе оригиналних прича, сценарија, виртуозних минијатурица и интересантних, истински емотивних филмова који од почетка до краја држе пажњу? Шта је оно што из мог угла добијамо од овог филма и зашто га треба погледати? Пре свега због одличне реализације приче која је лако могла да буде прости филм освете уз експлоатацију мита - добили смо дубоко узнемирујућу причу, коју, ако сте помно пратили, сигурно нећете скоро заборавити. Ту је одлична глума свих умешаних, упркос чињеници да све делује вештачки и усиљено, то је баш и поента, усудио бих се да кажем да је на снази рађање звезде, што ће Бери Киоан сигурно постати ако овако настави; сјајна фотографија и режија, уз константно одржавање напетости и неколико изненађења успут. Редитељ се не плаши да упери рефлектор у веома тешке теме, и да их не третира на повлађујућ или зашећерен начин. Усудићу се да кажем да ниједан млади и савремени амерички редитељ не би у три живота смео да сними оно што снима Јоргос Лантимос, који би, да је све директно изречено, као што многи прижељкују, вероватно већ одавно негде свирао клавир или у најмању руку био прогнан из мејнстрим кругова и подвргнут лову на вештице као у доба Мекартија. У једном тренутку, Мартин каже најдиректније могуће "То је метафора". За шта тачно? Нека свако да свој суд - иако има простора за више интерпретација, ипак нема толико много могућности да макар они образованији не могу валидно да промисле о порукама.

Није ме овај филм распаметио као "Очњак" својевремено, али ми је сасвим довољан да знам да ћу и даље пратити са пажњом све што буде снимио. Човек једноставно има кохонесе и то велике, а то је у овом свету, који је једва нешто другачији од оног његовог, драгоценије од капи воде у пустињи. Упркос свим ситним манама, уживао сам од почетка до краја. Мало ли је?

ОЦЕНА: 4-

Mother! (2017)

Сценарио и режија: Дарен Аронофски

У главним улогама: Џенифер Лоренс, Хавијер Бардем, Ед Харис, Мишел Фајфер, Домнал и Брајан Глисон, Јован Адепо

Дарен Аронофски је припадник средње генерације, кога је на Харварду подучавао Миклош Јанчо, и чији су филмови увек имали снажан утицај на публику, коју је увек успевао да уздрма провокативним темама, оригиналним визуелним решењима, добром употребом музике Клинта Мансела, и неким од бољих улога у модерном филму (погледајте само Елен Берстин у "Реквијему за сан", Микија Рурка у "Рвачу" и Натали Портман у "Црном лабуду"). Онда је стигао "Ноје" који је по мени био апсолутни неуспех. Пре тога је био у игри за неколико суперхеројских филмова ("Watchmen", "Wolverine"), а кад није успео да изрежира њих, од библијског јунака је направио суперхероја. После тога је требало да ради дечји филм, али га је у том процесу обузела друга идеја, што је он описао као "грозничав сан" и завршио је прву верзију сценарија за само пет дана, што је неупоредиво краће него обично. Преговори са глумцима су кренули у последњем кварталу 2015. године, снимало се пар месеци половином наредне, филм је коначно изашао 15. септембра 2017, а добар снимак се појавио пре неколико дана. Похитао сам да га погледам, пошто је оно мало што се знало обећавало - пише и режира Аронофски, фина екипа глумаца (са JLaw имам однос топло-хладно, али Бардем, Харис и Мишел су ме ретко у животу разочарали), трилер-хорор, донекле инспирисан, бар судећи по натписима, "Розмерином бебом". Шта човек да не воли? Такође сам имао у виду да Аронофски ретко храни на кашичицу своју публику (ово невешто буквално превођење израза spoon-feeding са енглеског је требало да буде смешно, али звучи много боље пре него што то напишете). Узевши све у обзир, може се рећи да сам имао прилично висока очекивања, што је случај са отприлике два процента модерних филмова. Да ли су испуњена? Покушаћу да одговорим.

Мајка (2017)

Мирну егзистенцију пара који живи у великој, свеже обновљеној кући усред шуме где се учаурио, узнемирава ненајављена посета другог брачног пара, загонетног мушкарца и навалентне жене. Убрзо стиже и још посетилаца, и док то газду куће, који је некада био славни песник, а сада пати од озбиљне блокаде, размрдава и освежава му машту, његовој знатно млађој жени присуство других људи на њеном парчету раја све више и више смета и све негативније утиче на пољуљану јој психу. Ствари измичу контроли.

Ретко који мејнстрим филм је у скорије време овако поделио публику. Јасно је да није намењен широким народним масама, и да није снимљен да би се свидео великом броју људи, а опет га не можемо називати независним филмом, кад га је избацио Парамаунт са буџетом од четрдесетак милиона и неколико глумаца са А листе. Дефинитивно, и поред комерцијалне стране која је јасно видљива, он без дилеме има претензију да буде ауторско-уметнички. Збунило ме је неколико коментара на ИМДБ-у које сам прочитао после гледања који су говорили о многобројним интерпретацијама разних слика и сцена. Филм је цео у симболима и алегорији и никако га не треба буквално схватати. Међутим, за разлику од њих, ја овај филм сматрам лако читљивим и прилично јасним, имајући у виду ко је редитељ, заправо ми у одређеним моментима чак и смета толико очигледна симболика којом нас у појединим тренуцима филм и његов аутор буквално туку по глави. У једној реченици, он представља упозорење и вапај против систематског уништавања планете Земље, односно свега што истом доприноси. Ипак, то није све. Филм такође обилује јаком и веома јасном библијском симболиком, и то је главни разлог (поред, наравно, сцена насиља) који покреће контроверзу. Довољно говори чињеница да је радни наслов филма био "Дан шести", а када се он пажљиво погледа и упамте неке реченице, сумњи више нема места. Кућа која се на почетку гради након пожара је својеврстан Рајски врт, где су се шћућурили Мајка Природа и Отац Бог (односно, мајка и Он, ако вам већ није јасно шта се дешава. Кад сам већ код тога, да кажем да ниједан лик у филму нема име) у својој сређеној кући усред шума и ливада, да у свом здравом екосистему уживају у сопственој срећи. Разлика у годинама између њих је велика (између Бардема и Лоренсове је 21, као и између Лоренсове и Аронофског, а они су тренутно an item у стварном животу), а жени није дато занимање, већ само човеку (који је песник-стваралац, да не кажем створитељ). Невоље у парадајзу крећу (наравно) са појавом првих људи. Најпре стиже Човек, који за себе каже да је ортопедски хирург (могао би се звати Адам, али то наравно није поменуто). Мислио човек да је у питању би енд би, па свратио да преноћи. Све је у реду, брзо ће он, велики је обожавалац, нек преноћи, а и кашље нешто, па да се не потуца по мраку. Кад оно, међутим, стиже му и лепша половина, и пар се на инсистирање домаћина куће брзо одомаћује и не показује жељу да кућу напусти, док домаћицу то прогресивно фрустрира, нарочито слободе које себи допуштају доласком жене. Када убрзо стигну и њихова два сина, од којих је један веома незадовољан распоредом наследства, атмосфера постаје све усијанија и дешава се трагедија. И све то у првих 45 минута. Ако бих детаљно говорио о томе шта се даље догађа, то би спадало у велике спојлере, а није ми намера, тако да ћу то за сада прескочити, мада ћу се нешто касније вратити на неке сцене.

Што се тиче атмосфере за коју је речено да подсећа на "Розмерину бебу", веза са њом је доста далека. Дакако, постоји веза са трилогијом стана уопште, клаустрофобија је овде и те како присутна, као и осећај нелагоде када све више и више непознатих људи почне да долази у кућу и да се према њој и према домаћици понаша дивљачки - постоји тај аспект трудноће, али ако бих тражио конкретне наслове, више бих апострофирао "Одвратност" и "Станара" као филмове са којим би се могла повући паралела. Наравно, ту је и незаобилазни "Анђео уништења" Луиса Буњуела (1962) у којем гости никако да оду. Атмосферичност је јако битна за овакву врсту филма и ту Дарен Аронофски ради одличан посао као и до сада. Упркос идиличном почетку и добрим намерама ("I want to make it heaven" каже дјевушка о кући), одмах вам је јасно да од тог посла нема ништа и да рајску башту нећете добити. Нема овде јефтиних џампскерова, овде сечке долазе од пољуљане психе, а језа се акумулира преко наговештаја из минута у минут, обећавајући катарзично финале. Мајка трпи интрузивне госте, неугодна питања, безобзирно понашање, испољавање садистичких тенденција, симболичну поплаву (потоп, anyone?) која, уместо да коначно донесе мир као што се очекивало, узрокује управо супротно, као и масовно обожавање новорођеног сина (то је само један пример симболизма који вас, како сам поменуо, туче по глави). И све то под отвореним одобрењем домаћина, коме присуство незваних гостију распаљује машту и доноси уживање да их све прими у своје крило, притом себично занемарујући своју жену, која много трпи, али кад је гурну преко ивице, реагује на страшан начин, баш као што се и сама планета повремено побуњује против свог зла које јој се наноси. То не само да је очекивано, него се малтене одвија по концу. Пре него што кажем нешто детаљније о целокупном утиску који на мене остављају поменуте ствари, дозволите ми да се дотакнем глумачких перформанса.

Јасно је да је због природе и концепта филма главни терет на својим леђима морала да понесе Џенифер Лоренс, и она то чини добро, приказујући адекватну способност да се избори са веома комплексним ликом. На моменте ми се много допала, али ни у једном тренутку нисам забалавио, после ниједног кадра нисам помислио јеботе-бог-каква-глумица-шта-направи-ово, а очигледно се ишло на тај larger-than-life концепт, и да би се то извело на најуспешнији могући начин, глумица мора да буде ниво нпр. Мерил Стрип у "Софијином избору" или Вивијен Ли у "Трамвају званом жеља". Џејзакон овде то није, за шта највише кривим прозаичан сценарио у дијалошком смислу, који је могао да буде прилично бољи, и заиста има нешто да каже само при преношењу симболичних порука о себичности Бога и немару људи. У последњих 45 минута, у којима се на очекиван начин све расплиће, она (нужно) углавном само дахће, режи, вришти, покушавајући да физичким ангажманом каже много (на крају крајева, Лео Дикаприо је тако зарадио Оскара), али јој то некад успева, а некад не. Хавијер Бардем је ОК, али ништа више од тога, он је способан за много више, овде је практично на аутопилоту. Ед Харис и Мишел Фајфер уносе живост у целу причу, ја и генерално јако волим да их гледам, а нарочито моју љубимицу Мишел, која је приметно остарила, али још увек има свој моџо, нарочито у сценама где задиркује Лоренсову незгодним питањима о деци. Ипак, рекао бих да ниједан лик сем двоје главних није на прави начин заокружен, што их је спречило да покажу све што могу, конкретно њихови ликови после одређеног времена буквално нестају и више их уопште нема. Јесте да у тим тренуцима главни пар има већих брига, али то је по мени чиста лењост. Јасно је и да развој карактера овде није у првом плану, што је увек лоша ствар, каква год да је порука. Ово је први филм Дарена Аронофског без глумца Марка Марголиса и композитора Клинта Мансела. Ангажован је Јохан Јохансон, али је на крају све избачено и филм нема никакав саундтрек што доприноси напетијој атмосфери. Напетост дефинитивно кулминира у последњих пола часа филма који доносе катарзичан расплет и финале које никог неће оставити равнодушним. Бизарна гротеска и брутална сатира готово попримају размере цртаног филма и, иако се може расправљати о томе да је такав крај да би се саопштила порука био једини могућ, са друге стране се може рећи да претераним заласком у те воде, филм у неку руку губи на озбиљности. Аронофски је говорио о "лудом времену у коме живимо које га је подстакло да сними овај филм". У тој изјави, помињао је екосистеме, мигранте, терористе, америчку политику, глобално загревање, убијање животиња и људи, селфије, бес, беспомоћност и целу ту поплаву емоција која га је натерала да прву верзију сценарија напише за пет дана. То је потпуно у реду и ја поздрављам добру намеру, већина ствари које је поменуо заиста и стоји.

Ипак, морам да размислим о позицији са које се он јавља као уметник и креира овај "последњи позив за буђење човечанства". Мени не смета чињеница да је дотични безбожник пер се, нити ми смета што се лик Хавијера Бардема (који је отелотворење Бога) третира са презиром, јер 1) свако има право да изражава мишљење и ставове о питању вере 2) Бардем и те како због свог понашања заслужује презир, и више од тога. Смета ми начин на који се то чини - Аронофски, ма колико био добар, никад неће бити ни Луис Буњуел, ни Ингмар Бергман, који су докторирали поменуту тему, и о тим стварима говоре на начин који тера гледаоца на размишљање и преиспитивање, и који потврђује да из њих, за разлику од Аронофског, говори лично разочарење у институцију, или ако хоћете, концепт Бога. Као што каже стара пословица, "Quod licet Iovi non licet bovi", ако у мајсторству Бергмана и Буњуела у третману ове теме (иако се он баш не поклапа са мојим веровањима) могу да уживам, не може да ми не засмета Аронофски, који упире прстом на Бога са неколико стотина милиона долара на рачуну, радећи за корпоративне главешине које су ударне игле за изазивање свих несрећа које он овде адресира, или ако хоћете, ударне песнице злог Бога који му се тако замерио. И сам припада истој индустрији и истом врзином колу, и њен је витални шраф, тако да лупање песницом о сто и прозивање Бога док си део исте зомби камариле која сатима чека у реду да би купила Ајфон 8 чим изађе делује помало лицемерно. Немојте ме држати за свако слово, човек можда носи Андроид, само сам илустровао поенту. Елем, неко ће рећи да лупам глупости, и да су људи и те како на мети критике, а не само Бог (Бардем у једном тренутку каже "I am I", што је узето директно из Светог писма). Јесу, али само људи у својству безмозгашке масе, ситне јајаре и конзументи ове кретенске културе. Не и они који повлаче конце. Људи иза завесе су нетакнути. Стога ова would-be грандиозна порука макар једним делом пада у воду. 

Мишљења су, што је некако и нормално код оваквих филмова, јако подељена. С једне стране волим кад је филм визуелно импресиван толико да са мало речи може да пренесе поенту на прави начин, а са друге, овај је константно расцепљен између претеривања у неким деловима и недовољности у другим. Рекох, речи су овде фалиле ради заокружења неких ликова и мало опипљивијих ногу на које је филм требало да стане. Као што на пример насиље у два последња филма Квентина Тарантина у неким сценама иде предалеко и постаје карикатура, тако и овде, слике преносе поруку која је већ одавно јасна ван граница довољног, и на тај начин је обесмишљавају. Нпр. Мартин Скорсезе тотално обожава овај филм, док овај филм на престижном CinemaScore-у има оцену F, што га сврстава у 19 најгоре оцењених филмова, у конкуренцији више десетина хиљада. Има критичара који су га уздигли на пиједестал, има и оних који су га сахранили, мада, како сам већ рекао, генерално је боље прошао код критике него код публике. Нема сумње да је Дарен Аронофски имао идеју да овај филм буде величанствен, да има важну поруку и да остави упечатљив утисак на публику. Утисак ће сигурно оставити, ту средине нема, углавном га или обожавате или мрзите. Ја сам вероватно један од шачице оних драмосера који увек морају да се издвоје, нити га обожавам, нити мрзим. Поздрављам поруку, добар ми је, свиђа ми се напета атмосфера, глума ми је ОК, са акцентом на женске улоге (али, и напоменом да Џенифер Лоренс, и поред тога што је била заиста добра, није била ништа специјално), филм је визуелно одрађен врхунски, али, чак иако га публика временом боље прихвати, сумњам да ће постати вечни класик, на шта је дефинитивно пуцао. Зато, у крајњој линији, може да делује мало претенциозно и over-the-top за своје добро. Вредан је гледања, треба га видети и размислити о свему што приказује, а ви после одлучите шта ћете са тим и како ћете се понашати у вези тога. Ипак, не могу да се отмем утиску да је са овом премисом и идејом, те овим глумцима и буџетом, уз све могућности које су биле отворене, овај филм могао и морао бити бољи.

ОЦЕНА: 3+

Black Mirror (2011 - )

Аутор серије и главни сценариста: Чарли Брукер

Режија: Овен Херис, Карл Тибетс, и још 9 режисера (+6 за 4. сезону)

Улоге: Кели Мекдоналд, Брајс Далас Хауард, Хејли Етвел, Данијел Калуја, Алис Ив, Џон Хем, Џером Флин, Гугу Мбата-Ро, Мекензи Дејвис, Тоби Кебел, Рори Кинијар, Доналд Самптер, Ленора Кричлоу, Хана Џон-Кејмен, Данијел Ригби, Домнал Глисон, Џејсон Флеминг, Џоди Витакер, Рејф Спал, Линдзи Данкан, Феј Марси, Уна Чаплин, Алекс Лотер, Наталија Тина

Не знам како бих другачије почео овај текст препоруке, осим напоменом да, иако сам, као велики филмски залуђеник, итекако упознат са огромним бројем наслова из свих жанрова, научна фантастика никад није била жанр који је код мене измамљивао сладострасне уздахе задовољства. Немојте ме схватити погрешно, ремек-дела су ремек-дела, и њих ту не убрајам, има бар 50 СФ филмова које могу да гледам back-to-back три дана заредом и да ми не досаде (па, побогу, Блејд ранер ми је у топ 10), али жанр пер се ми никад није изазивао неке блажене осећаје који се не могу описати. Тим веће је било моје одушевљење кад сам, после прве сезоне серије "Westworld", наишао на још један бисер телевизијске продукције из овог жанра. Није ништа ново да телевизијска продукција увелико преузима примат од филмске, и да сладокусци сада много више могу да уживају у квалитетном серијском програму него филмском, али мислим да нема ништа лепше од оног осећаја кад је све што знате о серији да она постоји, прихватите једну препоруку коју сте добили да је одгледате (не очекујући много), а она вас изује из ципела. Ако сам то донекле могао да очекујем од "Фарга" о коме сам такође писао после три свршене сезоне, имајући у виду сетинг, позадину, радњу и глумачку поставу, "Црно огледало" ме дефинитивно ухватило неспремног и изненадило квалитетом, иако сам знао да Британци држе до одређених стандарда, и да не би снимали тек ради снимања, нарочито кад је тај формат у питању. Знао сам да неће бити лоше, и да ће бити макар гледљиво. Но, ова врста интелигентног приступа тематици, и овако интригантан садржај, то никако. Желео сам још и добићу још - четврта сезона излази до краја године, а дотле, ево текста о претходне три.

Серија истражује утицај нових технологија и трендова које оне условљавају на животе људи и људско друштво у целини. Фокус је на друштвеним мрежама, масовним медијима и осталим благодетима данашњег и будућег времена, те утицаја истих на животе људи, перцепцију, јавно мњење, и однос према другима. Под лупом је све оно чиме смо константно затупљени, и, иако споља делује као дивни, шарени свет у коме сви имају шансе, Сунце сија, птице певају, свако добије оно што је заслужио, а како зрачимо тако и привлачимо, серија користи различите механизме - од пародије и сатире, преко циничне гротеске, до недвосмислене трагедије - да нам покаже да није баш све тако како изгледа, и да ново доба, уз све бенефите, носи аномалије, које су се већ сада толико укорениле у свим сферама наших живота, да је јако тешко ослободити их се. А не ослободити их се много кошта, и уопште није пријатно. Иако ни сам процес ослобађања није безболан, много је горе остати везан за шарене лаже савременог света и бесмислене Мекгафине који нам се подваљују да не бисмо видели оно што нам је пред очима - да смо заморци новог доба, таоци новог поретка, да нас уљуљкавају у зону комфора, да нам не дају да видимо очигледно - да нас шачица моћника окупира док уживамо у хлебу, играма и крви.

"Црно огледало" је оно што се на енглеском назива anthology series (не могу да кажем "антологијска серија" јер то код нас значи потпуно десету ствар), а то значи да су целине засебне (у случају Фарга, то су биле сезоне, а овде свака епизода своју причу и своју глумачку екипу), по форми можда најближа легендарној "Зони сумрака" Рода Серлинга или "Алфред Хичкок представља" (чије су епизоде, истина, нешто краће). Главни идејни творац и сценариста, Чарли Брукер, рекао је да, упркос супротним веровањима и теоријама фанова, свака епизода има сопствени универзум. Свакако, храбар подухват у данашње време кад гледаоци очајнички траже повезаност свега са свим, објашњење сваке симболике, сваке референце и практично сваке сцене. Ипак, мислим да је то донело серији свежину, у смислу да се свака епизода може третирати као посебан ТВ филм, а једино што им је свима заједничко је тема, коју споменух неколико редова изнад. Оно што ми се увек допадало код британских серија важи и овде - нема смарања и развлачења, прве две сезоне имају свега по три епизоде, плус што се на крају друге налази и Божићни специјал од 75 минута. Е, онда се десило оно што је нажалост потпуно очекивано, када је после тих 6-7 епизода постало јасно шта је ова серија и шта још може да постане, ствар су преузеле америчке издркотине, да им случајно не измакне профит који се акумулира. Права на трећу и четврту сезону је откупио Нетфликс (убачен је и натпис A Netflix Original Series, какав виц), серија је добила америчкији кастинг, много већи буџет, али и дупло већи број епизода (у четвртој сезони су најављени режисери, између осталих, Џоди Фостер, Џон Хилкоут и ТВ ветеран Тим Ван Патен). Међутим, оно што је најважније, квалитет не трпи, од постојећих 13 епизода, једино сам за две помислио у себи "па, можда је то и могло мало боље", а то заиста треба да каже нешто, не зато што сам неки стручњак, него зато што ме је веома тешко задовољити (није звучало како треба, али разумете). Уколико сте се запитали одакле овакав назив серије, он се односи на ефекат искљученог телевизора или монитора, који гледаоцу даје мрачан одраз. А сада, да се осврнем мало и на оно што нам поменуте епизоде конкретно нуде - а нуде доста ономе ко уме да гледа, свакако.

Од првог тренутка прве епизоде, серија вам не да да трепнете, мада ћете одмах морати да активирате оно што се на енглеском зове suspension of disbelief (што је за такву врсту сатире очекивано). Киднапована је многовољена млада чланица краљевске породице, а једини захтев за њено ослобађање је да британски премијер у живом ТВ преносу обави несимулирани коитус са свињом, под одређеним условима који осигуравају аутентичност. Упркос напорима администрације, ствар доспева у новине, а одатле на друштвене мреже, где помама поприма неслућене размере, а кад свака шуша добије право да искаже своје мишљење, ефекат масе може бити веома опасан и створити изузетно нестабилну атмосферу. Иако је сама премиса дефинитивно у домену пренаглашене сатире и гротеске, оно што се догађа након саопштења захтева, делује невероватно реалистично, махом захваљујући одличном писању и сјајној глуми, те је све оно што се дешава изузетно одважна критика утицаја који масовни медији имају на људски живот, ширење информација и пружање јефтине забаве. Рори Кинијар и Ана Вилсон Џонс су сјајни као злосрећни премијер и жена му, а похвалио бих и остале, поготово Линдзи Данкан. У следећој епизоди, која је заправо снимљена прва, љута оштрица критике, прожета карактеристичним црним хумором који не штеди, уперена је ка телевизијској индустрији, и циља затупљивање народа, који црнчи да заради поене којима се све плаћа (да подсетим, идеја владара из сенке је да се новац у будућности у потпуности замени дигиталним валутама), а једина забава су шоу програми за таленте и експлицитна еротика (прескакање реклама се плаћа). Главни јунак има поене за функционисање, али је дубоко свестан ропства у коме се он и сви око њега налазе, те једини смисао проналази у гласу девојке, којој плаћа учешће у шоу програму, без обзира што га то кошта малтене свега што поседује. А када не крене све по плану, одлучује се за раскринкавање целе машинерије. Велики брат нуди забаву, али њена сврха није племенита, као што сви добро знамо. Не треба да се црта чему све то служи у врлом новом свету, сличном ономе у коме се и сами већ налазимо, иако је то можда мање очигледно него у серији. Треба поменути остарелог Руперта Еверета, који тумачи унапређену верзију Сајмона Кауела. Бриљантна прва сезона се завршава епизодом "The Entire History of You", у којој је захваљујући чипу уграђеном у мозак могуће видети све што је нека особа икада урадила, видела или чула простим премотавањем успомена. Да то није увек добро, увериће се и млади адвокат, кад посумња да између његове жене и једног од пријатеља има много више него што је она вољна да призна. Тоби Кебел и Џоди Витакер до детаља преносе тензију која се ствара између двоје супружника у ситуацији кад је истину јако тешко сакрити и изврдати.

Када помислите да не може мрачније од прве две епизоде, узевши у обзир њихове теме, серија вас баци на гузицу, и то користећи прилично једноставну тему. То се опет чини добрим писањем, јер врло брзо хватате себе у размишљању шта бисте и како у тој ситуацији. Колико сте пута пожелели да имате прилику да проверите кретање и поступке вољене особе, и да ли бисте били пуни разумевања (каквим се већина нас представља) да заправо имате прилику да то урадите? Колико је ова епизода успела у стварању нелагоде и јаке драме, говори и чињеница да ће добити и своју филмску верзију чији ће продуцент бити Роберт Дауни Џуниор. Не верујем да ће бити успешан као епизода, али да не причам унапред. Почетак друге сезоне нам нуди мало другачији поглед на љубавне везе, и ова епизода је нешто оптимистичнија од других (ако можемо то да кажемо за програм који се бави губитком партнера захваљујући смртном случају, последицама и начинима за изборити се са тим). Хејли Етвел после губитка мужа (Домнал Глисон) открива службу преко које можете остати у контакту са преминулим вољенима, користећи све њихове онлајн конверзације и мејлове. У почетку неповерљива, после сазнања о трудноћи, она се упушта у све дуже и дуже разговоре са компјутерски генерисаним гласом свог мртвог мужа, при чему вештачка интелигенција путем прикупљених података користи реченице и фразе које би и сам преминули Еш. А онда се испоставља да то није све, како би рекли у топ шоп реклами. Иако сам рекао да је ова епизода генерално нешто оптимистичнија од осталих, ни за тренутак немојте помислити да је ово happy-go-lucky одисеја. Не са тако контроверзном тематиком. Многи од нас би вероватно дали све што имају да могу некако да врате вољене који су отишли. Ако сте гледали филм "Her" Спајка Џонза, ова епизода, која је годину и нешто старија, може вас подсетити на њега, и прави је емоционални ролеркостер. Међутим, већ у следећој епизоди нежност замењује жестина, кад се жена буди у непознатој кући, са потпуном амнезијом, и убрзо мора са још једном сапатницом да се бори за голи живот, јер је јури група ловаца, док остали људи, чије је мозгове пореметио непознати сигнал, само пасивно посматрају и снимају све што се догађа, без жеље да им помогну. Некако ме окружење и премиса највише подсећају на "Тркача" Стивена Кинга, те на антологијску песму "Vicarious" од Тула. Епизода "Бели медвед" нам без много метафоре и симболике врло пластично показује у шта смо се претворили - у пасивне посматраче туђег бола и патње са безбедне раздаљине. И то нам се не дешава као изоловани инцидент, стално се враћамо по још.

После блатантног задирања у воајерску психу, коју свако од нас (макар несвесно) поседује, дошло је време за још једну сатиру (не тако бруталну као прва епизода "Национална химна", али ипак веома оштру) која изврће политички систем и изборни процес на поставу, показујући нам шта се дешава кад ТВ лице (које је успут нацртани плави медвед коме глас даје пропали комичар) уђе у озбиљну трку за власт, на шта је натеран због дизања рејтинга. Очигледна инспирација је био Доналд Трамп, то је јасно, али може се применити на било ког пројектованог аутсајдера који право ниоткуда око себе сакупља неку масу, па био права пијавица или само тројански коњ (ко је рекао Бели Прелетачевић?). Иако можда и није баш у сваком тренутку хипнотишућа као неке претходне, и ова епизода као све остале, одлично илуструје поенту. После сјајног Божићног специјала, о коме ћу само рећи да два човека причају три повезане приче са великим обртом на крају, узде је преузео Нетфликс, што је узроковало већ поменуту американизацију серије, и неповратно јој одузело тај "што једноставније, то боље" приступ. Ипак, на сву срећу (и не могу довољно да нагласим колика је то срећа), оно најважније није изгубљено, а то је квалитет. Види се да су америчке епизоде прављене за питомију публику и видљиво оптимистичније, али ипак задржавају и препознатљиву горку ноту.Већ на самом почетку треће сезоне, очекује нас сјајна епизода "Nosedive" која нам доноси свет у коме се сваки људски поступак оцењује од једне до пет звездица, а друштвени статус је одређен просечном оценом, где они са високим просеком имају све привилегије. Јунакиња приче жели да изнајми фенси стан, за шта јој је потребна још само мало боља оцена. Позив на раскошно венчање пријатељице из детињства би могао да промени све у њену корист, и она је очајна најпре да га издејствује, а потом да стигне до тамо како би поправила свој друштвени положај, али, као и обично, не иде све по плану. Цела епизода је изузетна, и поред чињенице да исказивање поенте при крају можда траје мало дуже. Један од главних разлога за успех епизоде је Брајс Далас Хауард, глумица која мене изузетно нервира, подсећа ме на млађу Џулијен Мур, и толико је иритантна да у сваком другом кадру изазива жељу за шамарањем - али, у томе је и поента - она и треба да буде управо таква.

Једна од најрелевантнијих поенти у серији је управо она која се најпластичније види овде - неописива опијеност представљања другима на друштвеним мрежама у најбољем могућем светлу, комплекси који се лече бројем лајкова и ритвитова, бежање од реалности и стварање лажне слике кроз лажну афирмацију од стране других која нам је потребна да бисмо побегли од сопствених несигурности, су свакако нека од највећих зала модерног доба и канцер који ће нас све у потпуности одвојити од реалности. Она можда јесте чемерна, али ниво отуђености који нам пружају друштвене мреже (које би требало да служе за зближавање људи) је заиста нешто чиме се треба озбиљно позабавити. Постоје, ипак, и одређени комични моменти, који одлично допуњују све речено. Следећа епизода, међутим, која се бави мрачном будућношћу гејминга, још један пример технологије створене са добронамерним циљем, која постаје нешто сасвим супротно у датим околностима, клизи у отворен хорор, и то одлично ради. Искусити виртуелну реалност (што дефинитивно није далеко ни у стварности) можда делује примамљиво, али не мора увек да буде баш тако. Половина трећег серијала резервисана је за генијалну епизоду "Shut Up and Dance", која подсећа на болну чињеницу да сваки садржај на који смо кликнули на било ком интернет сајту негде остаје забележен и сачуван, да је цео интернет глобална шпијунска мрежа, на проблеме које људи могу да имају због тога, а дотиче се и веома шкакљиве теме дечје порнографије. Млади глумац Алекс Лотер пружа једну од најбољих улога у серији, а свесрдно му помаже и Џером Флин, популарни Брон из "Игре престола". Једна од глобално најпознатијих епизода серије је "San Junipero" која је коначно завредела и Еми награду. То је још једна од ретких оптимистичних епизода са озбиљном темом, и нема сумње да функционише на много нивоа, пре свега захваљујући природној хемији између сјајних глумица Гугу Мбата-Ро и Мекензи Дејвис, али ми је мало упитна либерашка пропаганда која се у њој фура, и ту не мислим стриктно на геј контекст (мада ми јесте чудно како одједном серија која се у свакој претходној епизоди отворено борила против либтардских вредности, одједном у неку руку слави лезбо односе и баш за ту епизоду добија Еми). Но, рекох, сјајно је режирана и одглумљена епизода, а "тематика Сабирног центра" увек занимљива, тако да је треба гледати.

Феноменална епизода "Man Against Fire" се бави испирањем мозга у ратним околностима (овде са технологијом као средством), пропагандом и психологијом масе, па ако су вам били занимљиви филмови попут "Starship Troopers", "The Manchurian Candidate" или "District 9", свакако ћете уживати. Тема може да делује излизано (у сваком случају није нова), али су паметним приступом избегнути клишеи, и напетост је све време присутна. То је још један велики плус ове серије, константно навикавање гледалаца да очекују неочекивано, тако да се врло ретко деси да се епизоде крећу ка извесном крају (а и то се дешава само ако сте гледали довољан број филмова). Трећу сезону окончава "Hated in the Nation", солидан трилер о серији убистава повезаних са претњама на друштвеним мрежама и уништавањем природе. Не могу да кажем да се сезона завршила баш великим праском, али нисам ни незадовољан, не може баш свака епизода да вас распамети, а то је доста њих засада успело са мном, зато већ сад пишем о томе.

Шта очекивати од четврте сезоне? Мислим да је безбедно рећи квалитетну режију, уз горе побројана имена, на квалитетне сценарије Чарлија Брукера смо већ навикли, као и на прелепу фотографију (додуше, то је и за очекивати, у футуристичком окружењу све и треба да буде фенси, блиставо и испеглано). То је што се тиче техничких ствари. Провокативне теме су такође загарантоване, оне су један од заштитних знакова серије, али не провокативне у смислу сензационализма и јефтине голотиње, већ оне које ће вас натерати на размишљање и показати вам у каквом свету живите. Ова серија је то до сада одлично радила, и на прсте могу да набројим серије после чије сам сваке епизоде (чак и оних које су ми мање легле) желео још. У овом случају ћу и добити још, до краја године, и само нека се настави у досадашњем маниру, бићу сасвим задовољан. Нека од имена која ће се придружити постави су Розмери Девит, Андреа Ризборо (из филма "Човек птица"), те Џеси Племонс и Кристин Милиоти (из друге сезоне "Фарга"), и видећемо шта ће донети серији. Шта год да донесу, надам се да успостављени стандарди неће падати, да серија неће почети да болује од репетитивности, нити да робује клишеима, већ да ће наставити усправан (и исправан) пут оригиналности. Већ сада је за својих тринаест наставака показала много више од готово целокупне филмске мејнстрим продукције од почетка емитовања (у последњих 6 година), и заједно са другим успешним насловима из овог и са краја прошлог века непобитно доказује моју тврдњу са почетка текста - данашње серије су за пет класа интелигентније, слојевитије, интригантније, провокативније, интересантније и боље него филмови.

ОЦЕНА: 4+