Америчка трагедија - Монтгомери Клифт (1920 - 1966)

Дуго је прошло откад сам писао текст посвећен неком глумцу, а јунак данашње приче је дефинитивно, упркос кратком животу, довољно занимљива, довољно квалитетна у ономе што ради, а надасве довољно контроверзна личност, да завреди сопствени текст на овом блогу. Монти је можда био и превише занимљив и превише контроверзан за своје добро, али је свакако био и један од највећих глумаца своје генерације, можда једини прави супертешкаш уз Марлона Бранда и евентуално Пола Њумена, а то би требало да говори само за себе. Узевши у обзир да је снимио свега 17 филмова, оставио је стварно изузетан траг у холивудској и светској кинематографији, и можемо само да наслућујемо докле би стигао да му је живот био милији. Данас, пола века од смрти, Монти Клифт и даље стоји постојано као клисурина у врху листе највећих имена која је Холивуд изнедрио у својој историји. Покушаћу да објасним због чега.

Едвард Монтгомери Клифт, целог живота познат по надимку Монти, рођен је у Омахи, држава Небраска, 17. октобра 1920. године, као најмлађе дете у породици, 18 месеци након брата Брукса, а неколико минута после сестре близнакиње Роберте. Отац му се бавио банкарством и, како обично бива, зарадио је доста пара, тако да је Монти био из добре породице, али тзв. Велика депресија, после краха њујоршке берзе, узела му је скоро све. Мајка је рођена као усвојено дете, да би јој у осамнаестој години рекли да у њој има крви из истакнутих породица, и она је читав каснији живот провела тражећи своје корене и живећи на високој нози, као и њена деца. Док год је њен муж могао да плаћа, Монтгомери и његови брат и сестра су имали приватне учитеље, и путовали су по Европи, успут течно научивши немачки и француски. Због поменуте депресије, били су принуђени на селидбу у Њујорк, а пошто се финансијска ситуација постепено поправљала, Монтијев брат Брукс се уписао на Харвард, а Роберта на Брин Мор колеџ. Монти није могао да се адаптира, и никад није ни уписао високу школу, већ је почео да наступа на позорници, што га је рано инфицирало вирусом глуме, те је већ са тринаест година дебитовао на Бродвеју. Са петнаест је имао битну улогу у комаду "Јубилеј", а са двадесет је био један од најзначајнијих глумаца у комаду "Ноћ неће пасти" који је овенчан Пулицеровом наградом. За десет година успешне позоришне каријере, играо је у делима писаца попут Тенесија Вилијамса, Лилијан Хелман, Роберта Шервуда и Торнтона Вајлдера, а наступао са глумачким именима као што су Фредрик Марч, Ала Назимова, Меј Вити, Талула Бенкхед, Лин Фонтејн и Алфред Лунт. Сјајне критике у позоришту су му са једне стране омогућавале да буде озбиљан филмски глумац, а са друге да постане предмет обожавања бројних глумица у потрази за пажњом и љубављу, но он на те налете није одговарао баш позитивно. Од самог почетка је био веома избирљив око пројеката у којима учествује и редитеља са којима ради, зато је годинама избегавао да се пребаци на велики екран. Није себе доживљавао као звезду, није у себе био сигуран, а велики удео у томе је имала и криза идентитета, те срамота од сопствене хомосексуалности, која је у Холивуду тада била велики табу. Није му помогло што се почетком четрдесетих зближио са Либи Холман, оматорелом глумицом бисексуалком, која ће, током више од десет година свог живота са Монтијем, веома значајно утицати на развој његове филмске каријере у том периоду. На велико платно је коначно ускочио 1948. године, сјајним филмом великог Фреда Цинемана, "Потрага" (The Search), у коме глуми америчког армијског инжењера Ралфа који проналази стидљивог чешког дечака, одбеглог из избегличког кампа, коме кроз филм помаже да нађе мајку. Сви су одмах нагласили колико је Монтгомери одиграо "као матор" постигавши савршен баланс емотивности и опуштености, у чему му је јако помогао и мали партнер Иван Јандл, који је такође одушевио све. Клифт је из места и од прве номинован за Оскара, а Клинт Иствуд је рекао да је та улога највише утицала на његову глумачку каријеру и глумачки израз, а то говори сасвим довољно. Оскара није добио, али је већ тада наговестио о каквом се потенцијалу ради. Кад је снимио следећи филм, потенцијал је већ постајао снага.

Црвена река (1948)

"Црвена река" Хауарда Хокса је уствари прави деби Монтија Клифта (снимљен 1946.), али због правних проблема са Хауардом Хјузом, који је тврдио да је филм сличан његовом "Одметнику" (1943), није изашао до септембра 1948. године, и упркос томе, постао је инстант класик и трећи финансијски најуспешнији филм те године. Епска сага о побуни против гонича стоке на путу од хиљаду миља, коју предводи његов усвојени син, подсећа мало на "Побуну на Баунтију" (с тим што је на Дивљем западу, наравно), и скоро је па ремек-дело, изузев по мени исфорсираног краја. Хауард Хокс је сјајан редитељ, и извукао је најбоље из својих глумаца, укључујући и Џона Вејна, који генерално није сматран посебно добрим глумцем. Џон Форд је касније говорио, гледајући га у овом филму "Нисам знао да кучкин син уме да глуми", што је довело до тога да за њега бира сложеније улоге, попут оних у филмовима "Носила је жуту траку", "Трагачи" и "Тихи човек". Што се Монтгомерија тиче, није мислио да је његова улога ништа посебно, али је знао да ће због ње постати познат, што се и десило. Он се бринуо како ће се супротставити Џону Вејну, и у физичком смислу, као много нижи и лакши, али и због чињенице да је Вејн већ тад сматран огромном звездом. Ободрио га је Хауард Хокс, који му је рекао да све замисли као борбу Давида и Голијата. Било је бриге и како ће се Вејн и Клифт иначе слагати, с обзиром на њихова дијаметрална политичка мишљења, али, иако је Вејн касније назвао Монтија "арогантним малим копилетом", снимање је прошло у реду, јер се није расправљало о политици. Но, поред Џона Вејна, и Волтер Бренан се није слагао са Клифтом, и избегавали су га ван снимања. Ни са Хоксом се није зближио, мада је понекад учествовао у ноћном покеру њих тројице, где су, по његовим речима, пили, причали масне вицеве и лупали се по леђима, а њему је исфорсирани мачизам био страшно одбојан, те га нису увукли у све то. Због свега наведеног, Монти је спремно одбио "Рио Браво", који би га поново спојио са њима. Следећа на реду је "Наследница" Вилијема Вајлера (1949), за коју је Оливија Де Хавиланд лично одабрала редитеља, након гледања представе на Бродвеју, са британским легендама театра Венди Хилер и Базилом Ретбоуном. Идеја је била да се Оливија упари са дугогодишњим пређашњим партнером Еролом Флином, али кад је он отпао, унајмљен је Монти, са намером да се етаблира као романтични јунак, јер је за улогу био одговарајућ његов суптилни начин глуме.

Наследница (1949)

Тумачи Мориса Таунзенда, шармантног момка који обасипа пажњом једноставну и стидљиву, али веома богату Кетрин, која је у сенци окрутног оца, који за њега каже да је обичан ловац на благо. Што је најгоре, како време пролази, све је вероватније да је у праву. Монти је одрадио добар посао, иако се мора признати да је ово једна од његових незанимљивијих улога. Он је био толико згрожен њоме да је напустио премијеру, а за то је, између осталог, критиковао и Оливију Де Хавиланд коју није ценио као глумицу и на све начине је покушавао да увећа свој допринос филму, импровизујући и покушавајући да "украде шоу". Ипак, Оливија је у овом филму заиста растурила, ова улога је њен tour de force, и заслужено је понела кући другог Оскара. Рекао бих да и Сер Ралф Ричардсон такође остварује јачу улогу од Монтија, али филм не би био добар колико јесте без његовог доприноса, то је дефинитивно. Он се кроз каријеру специјализовао за емотивно измучене ликове и мрзовољне бунтовнике, какве су, поред њега, популаризовали Марлон Брандо и Џејмс Дин. Улога Џоа Гилиса у "Булевару сумрака" Билија Вајлдера (1950) је написана специјално за њега, али је под утицајем поменуте Либи Холман одбио да је одигра - вероватно је за њега у том случају уметност мало превише имитирала живот. Одбио је и главну улогу у филму "Тачно у подне", али је зато глумио у "Месту под Сунцем" Џорџа Стивенса (1951), где је улога Џорџа Истмена била као створена за њега. Сиромашни дечко који у Калифорнији, кроз рад у фабрици свог ујака, трага за лагодним животом и америчким сном, али проналази америчку трагедију, како се и зове роман Теодора Драјзера по ком је овај филм снимљен. Овде се Монти снашао као риба у води.

Место под Сунцем (1951)

Иако је, за разлику од својих партнерки, Елизабет Тејлор и Шели Винтерс, које су изнеле само највеће похвале на рачун рада Џорџа Стивенса, имао шта да замери редитељу, назвавши га "немаштовитим занатлијом, Клифт је зарадио номинацију за Оскара за рад на овом филму, и то са правом. Сјајно отеловљује момка који мисли да заслужује све оно што му је живот годинама ускраћивао, и излази на прави пут да то добије, али га стицај несрећних околности поставља на странпутицу са које нема повратка. Филм је постигао огроман успех, између осталих га је Чарли Чаплин назвао најбољим филмом о Америци икад снимљеним, а и 65 година касније, глума Клифта, Тејлорове и Винтерсове се сматра фантастичном, иако сам филм није најбоље остарио, пре свега због преспорог темпа, претеране мелодраматичности, те застарелог социјалног коментара - мада је, рекао бих, јурњава за америчким сном данас присутнија него икад, ма шта он представљао. На сету је рођено и велико пријатељство између Монтија и Лиз Тејлор, које, упркос бројним нагађањима и упркос његовој каснијој изјави да је она "једина жена способна да га узбуди", никад није било веза, јер је негде од половине педесетих био ексклузивно хомосексуалан, што је наравно строго скривано. Такође, није могао да смисли Ричарда Бартона, за кога је говорио да не глуми него рецитује, а осећање је било обострано. 1953. година је најплоднија у његовој каријери, радио је са важним редитељима, и забележио значајне роле. Прва је била Мајкл Логан, свештеник у Хичкоковом трилеру "Исповедам се" (1953; наравно, "Признајем" би био срећнији превод, у коме га тајна исповести спречава да ода име кривца, али временом сам постаје оптужен за злочин, а у све је умешана и жена са којом је пре свештеничког позива имао везу. Сјајне улоге су остварили, поред Монтија Клифта, и Ен Бакстер и Карл Малден. Филм није постигао успех неких претходних Хичових остварења, пре свега због тешке тематике, недостатка хумора и неразумевања људи који нису католици, па не могу да разумеју како би свештеник могао да прећути истину о злочину, нарочито ако то значи угрожавање сопственог живота. У Ирској је био чак и забрањен, због импликације да је поп имао сексуалну везу, иако се то све десило раније. Можда овај филм не спада у најпознатија остварења Хичкока нити Клифта, али то не значи да га треба заобићи, напротив. Њих двојица се нису баш слагали (шта је још ново за Монтија), јер редитељ није баш био благонаклон према инсистирању глумца да се држи method acting-а, из чега је следило непоштовање редитељевих замисли. Ипак, филм је прилично добар и свакако га треба гледати.
Следећа је "Непромишљеност Американке" (1953), сјајна мелодрама Виторија Де Сике, у којој удата Американка улази у аферу са Италијаном док је у посети код рођака у Риму, да би затим постала несигурна у своју будућност и почела да преиспитује сопствене жеље. С обзиром да је велики део америчке верзије исечен, препоручујем оригиналну италијанску, која је рестаурирана као део Критерион колекције. Према неким наводима, Џенифер Џонс се озбиљно зацопала у свог колегу, а кад је сазнала да је наклоњен супротном табору, толико је пошандрцала да је наводно нагурала бунду у ве-це шољу портабл гардеробе. Али, Монтија те ствари нису много занимале, он је тек требало да пружи најбољу глуму те године, и урадио је то, у ванвременском класику Фреда Цинемана "Одавде до вечности", где су му партнери били супертешкаши попут Берта Ланкастера, Дебре Кар, Доне Рид и Френка Синатре.

Одавде до вечности (1953)

Шта да кажем о овом филму што се већ не зна, ко га не воли и не цени, нема шта да тражи на овом блогу (једном ћу написати и детаљно објашњење због чега сам њиме толико фасциниран и гледам га бар двапут годишње). Клифт у њему игра Роберта Ли Пруита, војника премештеног у америчку базу на Хавајима непосредно пре бомбардовања Перл Харбура, који долази у сукоб са претпостављенима кад не пристане да боксује за војску због несреће која му се претходно десила, па му они од живота праве пакао, терајући га да савије шију и покори се. Но, он има друге планове. Јунак овог текста је желео улогу од тренутка кад је прочитао роман, и Фред Цинеман га је и узео, упркос оштром противљењу шефа студија, Харија Кона. Не треба ни спомињати како се он снашао у улози тврдоглавог бунтовника који тера своје и не попушта пред неправдом. И сам редитељ је био презадовољан, рекавши да је "све глумце чинио бољим. Веома је напорно радио, а у паузама је приватну фрустрацију утапао у алкохолу. Научио је да свира трубу, иако је знао да ће бити надсинхронизован, и био веома интензиван у свим сценама, а ишао је и на часове бокса (мада је дублер коришћен за сцене издалека, јер није могао да научи да се креће као боксер). Био је сигуран да ће добити Оскара и постао депресиван пошто се то није десило, јер су, по општем мишљењу, он и Берт Ланкастер "поништили један другог", због чега је постао депресиван и још више утонуо у алкохол. Спријатељио се са Френком Синатром који је увек говорио како је захвалан Клифту који му је помогао у интерпретацији Мађа, и тиме га учинио бољим глумцем, отворивши му нове глумачке хоризонте, пошто је пре тога био познат искључиво по комедијама и мјузиклима. Ипак, велико пријатељство се завршило тако што је после неколико година избачен са једне журке на којој се пијан набацивао некоме од Синатриних пријатеља, те му је прилаз том кругу људи био строго забрањен. А то је све било узроковано догађајем који је био главни окидач несреће у животу Монтгомерија Клифта, и који је, више од свих, узроковао да доживи што и његов лик у "Месту под Сунцем", да његов амерички сан постане кошмар и трагедија.
Филм "Округ Рејнтри" (1957), замишљен као епска мелодрама, на нивоу "Прохујалог са вихором", осим што је епски флоповао, запамћен је и по томе што се на снимању истог, његовом главном глумцу догодила стравична несрећа после које више никад ни у једном смислу није био исти. Монти је 12. маја 1956. године, враћајући се са журке код Лиз Тејлор, уморан и мамуран, закуцао свој аутомобил у телефонски стуб. Кевин Мекарти је био сведок, и брзо обавестио Лиз Тејлор, која је са мужем и Роком Хадсоном сместа стигла на место несреће, где је лично спасила живот Клифту, извадивши му из грла два избијена зуба и језик, да се не угуши. Хадсон га је извукао из олупине аутомобила, а заједно су формирали штит да не би био сликан пре доласка хитне помоћи. Ипак, публицитет је био огроман, Монти је остао у болници девет недеља, и била је потребна озбиљна фацијална реконструкција. Само захваљујући инсистирању остатка екипе није замењен на снимању, али кад се вратио да доврши снимање, то ни изблиза није био исти човек. Чувено згодно лице је било упропашћено, а његова лева страна делимично парализована. Проблеми са пићем су се појачали, зато што је уследило миксовање са аналгетицима. Од човека који је био најтраженија и највећа звезда почетком педесетих, комбинација огромног квалитета и сјајног изгледа (нешто у чему је тада могао да му парира једино Марлон Брандо), постао је олупина, чији су здравствени (хронични колитис и дијареја), а богами и ментални проблеми  узроковани депресијом (нарочито после несреће), те алкохолизам и зависност од таблета, спречили да остане на врху. Његов живот после несреће, односно његових последњих десет година, познати учитељ глуме Роберт Луис, назвао је "најдужим самоубиством у историји Холивуда". За дивно чудо, поменути Брандо, који се мало с ким слагао у Холивуду, у аутобиографији је Клифта назвао пријатељем, који је био мучна душа и зависник од поменутих ствари. Монти је увек подржавао Бранда као глумца, чак и после "Побуне на Баунтију", кад му је каријера доживела стрмоглав пад. Током заједничког снимања, Брандо је упозорио колегу да ће га такав живот упропастити. Заједничко снимање о коме причам су, наравно, "Млади лавови" (1958) Едварда Дмитрика, предобар и јако потцењен, али и предуг филм о доживљају 2. светског рата из угла три различита човека који су се у њему нашли под различитим околностима. Сјајне улоге за сву тројицу, и Марлона Бранда, и Монтија, као јеврејина који се суочава са верском нетрпељивошћу и мржњом од стране претпостављених, али им се не сагиње (како то познато звучи), те Дина Мартина, коме је управо Клифт помогао да буде бољи у улози на какву није навикао (и он је, као и Синатра, махом обрађивао лакши материјал), те су постали пријатељи, и остали блиски до Монтијеве смрти, а већ сам писао да је Мартин преузео улогу коју је Клифт одбио у филму "Рио Браво". За Ноу у "Младим лавовима" каже да је његова апсолутно најбоља улога, и да никад неће моћи да пружи више од тога. Одбио је још и улоге у филмовима "Источно од раја", "Пријатељско убеђивање", "Невоље са Харијем", "Фаренхајт 451" и "Моби Дик", а прескочио је и пет улога на Бродвеју, међу њима "Чежњу под брестовима" Јуџина О'Нила. Пристао је да глуми у "Изненада, прошлог лета" (1959) Тенесија Вилијамса, у режији Џозефа Л. Манкијевича, јер је у њему била Лиз Тејлор, заједно са Кејт Хепберн. Заправо, не би ни био ангажован да није било његове пријатељице, јер је проглашен превише ризичним, и самим тим, било га је немогуће осигурати, због сталних здравствених проблема. Игра хирурга у дуговима кога богата удовица покушава митом да натера да изврши лоботомију њене рођаке, која је била сведок смрти њеног сина. Иако за разлику од своје две колегинице није номинован за Оскара, одиграо је још једну сјајну улогу. Кетрин Хепберн је на крају снимања наводно пљунула у лица Манкијевича и продуцента Сема Спигела, што нису имали никакву емпатију према стању глумца, зависног од алкохола и лекова. Иако су се Тенеси Вилијамс и још неки битни људи касније одрекли филма, он је постао хит. Након тога, играо је у још једном солидном филму, "Дивљој реци", са Ли Ремик (1960).

Изненада, прошлог лета (1959)

Већ сам писао посебан текст о филму "Неприлагођени" Џона Хјустона (1961) (ево га  овде). Спријатељио се са Мерилин Монро која је за њега рекла да је "једина особа у горем стању од ње". Такође га је саветовала да не ради више са Џоном Хјустоном, пошто га је сматрала садистом. Ипак, с обзиром да су имали сјајан однос током првог филма, и да се редитељ према њему понео заштитнички, Монти је није послушао, те се појавио и у "Фројду" (1962). Током тог снимања, Хјустон је променио однос према Клифту, јер није могао да свари чињеницу да је хомић, што је у међувремену процурело. Терао га је на исцрпљујућа понављања, и да изводи сопствене стантове, што је било јако тешко за глумца, с обзиром на његово стање. Међутим, с обзиром да је личио на тврдоглаве и поносне ликове из својих филмова, никад се није жалио и увек је давао колико је могао. Иако се знало да је био геј више него хетеро, он је говорио да "не жели да буде означен ни као пешко ни као хетеросексуалац, јер смо ми оно што радимо, а не оно што кажемо да јесмо. Етикетирање је тако самоограничавајуће". Он је током снимања био у толико лошем стању да га је Универзал тужио за одлагање продукције и тражио да му се наплате трошкови. Током суђења, приказана је премијера филма, који је био толики хит да су благајне просто разбијене. Адвокати су  говорили да је то управо због Монтијевог учешћа, тако да је на суду освојио веома уносно поравнање, студио је морао дебело да се испружи. То му, међутим, није помогло, јер је све брже и брже пропадао. Између два поменута Хјустонова наслова, снимио је "Нирнбершко суђење" за које је био номинован за споредног Оскара, иако је његова улога ментално заосталог, стерилисаног логораша трајала само 12 минута. Кад се појавио на сету, био је у невероватно лошем стању, неуредан, нервозан и очигледно свеже мамуран, али режисер Стенли Крејмер је баш таквог и хтео да га искористи, јер је одговарало стању његовог лика који се нашао на месту за сведоке. На крају му је и дозвољено да импровизује малтене комплетну сцену, јер је имао много тешкоћа да запамти текст. После "Фројда", снимио је још само један филм, а пристао је и да игра и у "Одсјајима у златном оку" (1967), филму за који га је изабрала, погађате, Елизабет Тејлор, али га је смрт предухитрила, те га је заменио Марлон Брандо. И та улога би можда била мало превише блиска њему, јер је то рола официра који је латентни геј. Кад су у питању награде, оне су га већином неправедно заобишле, остао је само на четири номинације за Оскара, али је и поред тога један од највећих глумаца кога је Холивуд икада изнедрио. Уз то је био и свестрана особа која је течно говорила четири језика. Неколико година пред крај живота, пошто је за филмску индустрију постао изгубљен, наступао је на радију, између осталог на светској радио премијери "Стаклене менажерије" Тенесија Вилијамса у улози Тома. Снимање "Одсјаја" је почело у августу 1966. године, али, како сам већ написао, без планиране прве звезде. 22. јула, приватни болничар (и вероватно партнер) Лоренцо Џејмс га је касно увече затекао будног како седи на кревету и питао да ли му нешто треба, а овај је одбио, рекавши да ће остати будан да би читао. На питање хоће ли да гледа филм "Неприлагођени" који се тренутно приказује на телевизији, наводно је одговорио "Апсолутно не!", што су му биле и последње речи. Џејмс га је ујутру у пола седам нашао мртвог у соби. Имао је 45 година, а аутопсија је као узрок смрти навела срчани удар, изазван обољењем коронарне артерије. Наравно, ни све претходно наведене болести нису помогле. Коначно је целокупан нездрав живот који је глумац водио узео свој данак.

Монтгомери Клифт је дефинитивно једна од трагичнијих фигура шоубизниса и холивудске индустрије. Није се слагао са многима, али нико, осим ретких, није порицао да је одличан глумац. Увек је говорио да само покушава да буде глумац, а не филмска звезда. Да је био звезда, не може се порећи - али, не може ни да је био глумац. Нико други са тако малим бројем улога није успео да остави толики траг у Холивуду, и да се и пола века од смрти помиње као једна од најзначајнијих личности свога времена (ОК, и Џејмс Дин је ту, али више захваљујући имиџу него неким историјским улогама (мада, ни њему се не може порећи квалитет). Константно се борио да докаже да уме да глуми, изједала га је кривица што је хомосексуалац, а последња кап у препуној чаши је била поменута несрећа, која га је уништила и физички и емоционално, те је потпуно потонуо у безнађе праћено лековима и алкохолом. Његов живот у фабрици снова се уистину може назвати америчком трагедијом, попут назива романа Теодора Драјзера, у чијој је адаптацији глумио. Поред свега наведеног, био је и значајан део поп културе, а песме су му посветили бендови попут "Клеша" и "Р. Е. М."- а. Има и своју звезду на Булевару, наравно. Оно што је оставио за собом у својој краткој каријери је довољно да се памти као један од великана које је само сплет несрећних околности (додуше, помешан са неопрезним и немарним начином живота) спречио да дају и покажу још много више него што јесу - нажалост, није ни први ни последњи.

АПЕНДИКС - СУБЈЕКТИВНА ЛИСТА ПЕТ НАЈБОЉИХ КЛИФТОВИХ ФИЛМОВА :

1. FROM HERE TO ETERNITY (1953) - FRED ZINNEMANN
2. THE HEIRESS (1949) - WILLIAM WYLER
3. THE RED RIVER (1948) - HOWARD HAWKS
4. A PLACE IN THE SUN (1951) - GEORGE STEVENS
5. THE MISFITS (1961) - JOHN HUSTON