петак, 12. август 2016.

Југословенске серије (1) - Куда иду дивље свиње (1971)

Сценарио: Иво Штивичић
Режија: Иван Хетрих
Број епизода: 10
У главним улогама: Љубиша Самарџић, Фабијан Шоваговић, Иво Сердар, Јован Личина, Миодраг Лончар, Драго Митровић, Звонимир Торјанац, Илија Џувалековски, Весна Малохоџић, Светлана Бојковић, Младен Црнобрња, Златко Црнковић, Изет Хајдархоџић

Одавно нисам писао ни о чему везаном за домаће (или бар номинално домаће) ствари, те сам решио да следећу повећу групу текстова посветим најбољим серијама бивше Југославије. Почећу са једном од две хрватске серије које ће се ту наћи, из простог разлога што сам њу најскорије погледао, те су ми сцене, епизоде и све везано за њих, најсвежије у памћењу. Настала у још увек веома осетљиво време, серија је доживела вртоглав успех и вратила веру у загребачку телевизију, која ионако реално никад није могла да се мери са београдском, па ни сарајевском, кад је драмски и серијски програм у питању - дефинитивно је помогла да овај медиј поново стане на ноге. Због веома нетипичног приступа, те начина обраде, о којима ћу у наставку текста детаљније причати, мало је фалило да се серија не емитује, но, на лично залагање Мирослава Крлеже и Владимира Бакарића, на срећу је ипак пуштена на телевизији. 

 Док Други светски рат увелико бесни, на периферији Загреба, у доба опште оскудице, две шверцерске групе, предвођене Црним Роком и Веригом, боре се за превласт. Све се дешава под будним оком жандармеријског поднаредника Милета Врбице, а у игри су и агенти усташког редарства (нешто слично агентима београдске специјалне полиције), домобрани, Немци, комунисти и њихови симпатизери, илегалци, и остали који покушавају да преживе или се окористе у ратно доба. Атмосфера је доведена до усијања сазнањем да се ту негде крије и чувени комунистички илегалац Чапља, а све се временски поклапа са неким чудним смртним случајевима који се ту догађају.

Ово је вероватно прва серија која је ратно окружење приказивала из перспективе аполитичних протагониста сумњивог морала, односно криминалаца који у хаосу рата виде прилику да омасте брк и лако зараде. Крлежин утицај је одиграо кључну улогу, будући да је серија у којој су у средишту радње две шверцерске банде, док су комунистички илегалци углавном статисти, заударала на вестерн поетику и идеолошку субверзивност. Једну банду чине три сина чувеног бившег комунисте Гаврана, Црни Рок, Шарац и Плик, док су у другој, јачој и богатијој, Верига, трапави и осетљиви му потрчко Мољац, те разбијачи Ромел и Гризл. Посредник је Прота, који се бави пецањем и некако покушава да одржи мир. Послови се склапају и сукоби одигравају у две крчме које држе Лујо и Професор Поред Немаца, сви муку муче са усташким редарством које предводе шеф Камило Лисац, и његов најефикаснији агент Шојка, док је његов део и поднаредник Миле Врбица, пријатељ Гавранових, који жмури на њихов криминал у замену за пола зараде, док је у позадини свега неухватљиви Чапља са сарадницима, од којих је један од најближих Вено, најстарији брат Гавранових. Поред врло зрелог и интелигентног сценарија, рекао бих да је највећи квалитет серије управо тај неконвенционални приступ, где јунаци користећи се општим сукобом безобзирно остварују своје интересе, а опште безакоње и грабеж им служе као штит иза кога је све дозвољено. Ипак, поступци им се све више преплићу са током општих збивања, па тако ни они којима је рат био прилика за шверц и зараду, не успевају да остану по страни у свеопштој драми. Управо се на тај начин профилише и живописни лик Црног Рока, којег убедљиво оживљава Љубиша Самарџић - он почиње као типични антихерој који брине само како да прехрани велику породицу и извуче своју кожу, али потом суптилно прераста у неку врсту дискретног хероја са којим се публика идентификује, не изгубивши притом оно црно што је неизбрисиви део његовог карактера. Тако он, иако је дефинитивно прва и главна личност серије, никако није анђео белих крила који је заслужио место поред Господа. Напротив. Велики глумац Фабијан Шоваговић је заиста развалио улогу Милета Врбице, често пијаног поднаредника који за део пара затвара очи пред илегалном трговином Рока и друштва. У исто време изазива код гледаоца и неку врсту гађења због користољубивости, и симпатије, јер је човек који само покушава да преживи у тешким временима, балансирајући између заштите пријатеља и оданости проусташким шефовима (без уплитања у идеологију) да би извукао живу главу и задржао какав-такав положај - а такође и смеха, кад у неким од ретких комичних момената серије запева припит "Мене цура моли да спавамо голи" или "Ја сам малу научио реда, кад ме љуби да ме не уједа". Главни негативац је свакако Шојка, гнусни агент редарства и цинкарош, који је многе људе отерао у смрт. Он је млад, амбициозан и не преза ни од чега да добије или сазна оно што жели. Јако му се свиђа осећај моћи и власти, али је заправо кукавица и бедник, што потврђују готово сви који га знају. Прерано преминули Иво Сердар је такође сјајан, не може да вам се не смучи кад га видите и чујете онако слаткоречиво пакосног. За разлику од њега, шеф редарства Камило Лисац (Звонко Торјанац) делује као неко ко баш и не ужива претерано у свом послу, али га свеједно ревносно обавља. Он воли да ствари реши причом ако је могуће, а ако није, увек су ту момци да "омекшају" саговорника. Јован Личина је још једно откровење серије, можда и најбоља улога уз Милета Врбицу, отелотворио је арогантног и прзничавог Веригу са таман довољном дозом интелигенције и беса, да креира фантастичан пандан Црном Року. Он је такође шверцер који ради оно што најбоље уме и тражи лаку зараду, мада поседује мање искупљујућих карактеристика. Право је уживање гледати надмудривање његове групице са Роковом и њихове оштре вербалне конфронтације, које понекад добију и физички аспект. Сви ликови које сам поменуо, а и многи које нисам (у серији учествовало 70 професионалних глумаца) се одликују добром карактеризацијом (рецимо, Драго Митровић у улози Проте, или Миодраг Лончар, као кафеџија Лујо који послује са Роком, али користи прилику да и сам понешто ућари са стране).

 Можда би благи изузетак били женски ликови, који су углавном сведени на предмет сексуалне привлачности, иако су готово стално присутни (попут конобарице коју игра Весна Малохоџић или Мајде Грбац у улози Ленке). Изузетак је Светлана Бојковић у улози певачице Вере, која започиње појављивање у серији као Рокова девојка, а после ће бити још много штошта, и њени ће поступци директно одлучити неколико судбина. Упечатљиве су и мале улоге Татјане Бељакове и Мире Жупан, које се појављују у једној, односно две епизоде. Морам да кажем да сам јако задовољан локацијама снимања, јер се савршено уклапају у цео амбијент - мочвара, крчме, пролази, затвори - места као створена за мутне радње и послове испод жита. Хетрих је у доба снимања био већ малтене телевизијски ветеран, па не чуди сигурна режија и добро усликани кадрови. Музичка тема уваженог диригента и композитора, Миљенка Прохаске, сведена на класичне елементе са повременим упливима помпезних деоница, фантастично одговара догађањима у серији, која је са правом поново уздигла телевизију Загреб. Бакарићу је свесно на цензуру дата најбенигнија епизода, и он је дао прелазну оцену, док су се одређени елементи лако могли протумачити као субверзивни, а анти-усташка гледишта су прилично очигледна, уз отворено помињање крвника као што су Јуре Францетић и Љубо Милош. Наслов "Куда иду дивље свиње" се односи на способност јунака да у ратна времена спретно и успешно замећу трагове попут дивљих свиња. Прва клапа је пала средином септембра 1970. године, док је прва епизода емитована крајем априла наредне године, те у наредних десет недеља. Снимало се 111 радних дана и од самог почетка се говорило да је ово једно од највећих ТВ достигнућа до тада. Акциони карактер и вестерн аналогија су одмах обезбедили наклоност код публике и, на крилима већ поменутог изузетног Штивичићевог сценарија, створили телевизијски класик. 

Дакако, има ова серија и мањкавости, неке ствари делују мало наивно, неке мало збрзано, неки ликови нису довољно профилисани да би гледаоца за њих било превише брига. Али, за једну десетоепизодну серију, у којој се ствари брзо дешавају и времена за губљење нема, ја сам и више него задовољан, а оно што највише волим у вези с њом је константна атмосфера свеопштег бесмисла и безнађа рата и детаљан приказ целокупне багре која испуже испод сваког камена у таквим околностима када свако може да ради шта хоће. Ту просто нема простора за зашећерене хепиендове. Ефектно потцртани и нијансирани ликови дају пунокрвност и реалистичност целој ствари и, ма колико ми било мрско и тешко да признам, ово је за читаво копље боља и слојевитија серија од рецимо "Отписаних" (које, да ме не схватите погрешно, обожавам, и гледао сам их десет пута), која прилично наивно третира рат и његовим ужасима приступа са превише хумора и забаве. "Дивље свиње" сам сада одгледао други пут у целости, и веома сам задовољан утиском који су на мене оставиле. Стога их од срца препоручујем, дајте им шансу, нису режимски пројекат. У недавној анкети београдског листа "Данас" проглашене су за најбољу серију бивше СФРЈ.

ОЦЕНА: 4+ /5 -




Нема коментара:

Постави коментар