Деконструкција дубоких траума и друштвених аномалија у филмовима Ли Чанг-донга - ретроспектива

Имам утисак да се од свих важнијих фигура корејског филма почевши од васкрсења те кинематографије које је почело крајем деведесетих најмање помиње Ли Чанг-донг. Ако бисмо анализирали разлоге што ће се људи пре сетити нпр. Парк Чан-вука, Бонг Џун-хоа или Ким Ки-дука, ту би морала да уђе чињеница и да је за безмало тридесет година режирао једва шест дугометражних остварења. Није ни покушао да се прогура до Холивуда, што није само по себи лоше, јер га филмски сладокусци свакако познају. Али, имам утисак да се премало прича о овом мајстору елегантне поетике и убитачне меланхолије чији филмови никог не остављају равнодушним. Зна се да азијски редитељи знају да му га дају по емоцији преко сваке мере и одврну је на једанаестицу, а одређени кадрови гледаоцима могу да засмрде на патетику, са све виолинама у позадини. Међутим, иако Чанг-донг има у свом опусу две-три такве сцене, оне никад нису извучене из рукава и постављене као подупирач који долази ниоткуда као код неких. Када вам у његовим филмовима дође да закукате кано кукавице и преврћете кано ластавице, а има таквих момената, те емоције имају и те какву подлогу и утемељење. Овај текст ће покушати да то осветли.

Ли је јако занимљива личност по томе што се, као мало ко из редитељске бранше, претходно остварио као изузетан књижевник. Подједнако успешан у обе сфере, могло би се рећи да је инспирацију вукао из сопственог живота који је уистину веома интересантан. Рођен је у граду Диђу јула 1954. године, а његово родно место је најдесничарскији град у Јужној Кореји. Како то обично бива, његови родитељи, поготово отац, су били лево настројени, а одрастање у некада угледној породици са социјалистичким везама је умногоме касније одредило и његов стил. У свет филма је ушао готово случајно и није имао формално филмско образовање. Дипломирао је корејску књижевност на локалном универзитету почетком осамдесетих, а први роман је објавио 1983. године. У то време је предавао корејски језик у школи, а доста времена је проводио и у позоришту, где је писао и режирао комаде. Ипак, релативно брзо је освојио публику писањем и пробио се као млади писац од ког се доста може очекивати. Он сам је говорио о свом стилу писања да му се увек чини да пише за једну особу која мисли и осећа исто што и он, практично у форми љубавног писма одређеној особи која разуме шта пише и дели са њим мисли и осећања. Осамдесет седме је издао прву кратку причу "Поседнутост", а потом и новелу "Много је срања у Нокчуну" 1992. године, која му је донела и државну награду. Међутим, тај успех га није само етаблирао у књижевној сфери, већ му је отворио и друга врата. Редитељ Парк Кванг-су је био одушевљен његовим писањем и позвао га да му напише сценарио за филм "До звезданог острва". Ли не само да је написао тај сценарио, већ је испословао и посао асистента редитеља, а постао је и први асистент првог дана снимања кад се пројектовани први асистент није појавио на снимању. Филм је изашао 1993. године и доживео је довољан успех да га поменути редитељ опет позове на сарадњу. Био је један од писаца за његов наредни филм "Једна варница" из 1995. године, а наредне године је издао роман "Упорност". Негде у то време су почеле да се рађају идеје и за први самостални филмски пројекат и било је јасно да ће се убрзо окушати и на том пољу. Није морало дуго да се чека, те је његов редитељски првенац угледао светлост дана већ 1997. године, баш у време када је нови корејски филм хватао замах и постајао светска сила. Упоредо са филмом "Тајни сјај" је издао још једну причу, а у последњих неколико година је издао још неколико кратких прича, а ове године (то се можда већ и десило) ће бити издата и прва збирка на енглеском "Снежни дан и друге приче" која обухвата четири кратке приче и три новеле из оригиналних корејских збирки "Папир који гори" и "Много је срања у Нокчуну".

Ли је описао свој креативни процес као израз потпуног очаја. Приче су му листом мрачне и баве се губитком, патњом и отуђењем, уз обавезну борбу са психолошком траумом. Јунаци иду кроз ситуације у којима се налазе трагајући за смислом живота, али је та потрага често узалудна. Филмови му често садрже елементе трагедије, са памћењем и успоменама као битним елементом. Ипак, редитељ увек користи прилику да искаже одређене поенте о корејском друштву које махом приказује као репресивно. Описи друштвено-политичке климе у земљи нису нимало весели, а Ли кроз реалне описе ликова у невољи тера публику да се преиспита и погледају директно у непријатности које друштво свесно или несвесно гура под тепих. С обзиром да никад није бежао од слонова у соби, овај редитељ искусно сецира све аномалије на које његови филмови скрећу пажњу, а нема их мало. Он нема посебан стил режије и не даје директна упутства око тога како треба да се глуми или понаша, већ му је важније да глумци уђу у лик, осећају се и мисле као он, а он помаже причањем одређених прича које не морају нужно да имају везе са радњом филма. Свакако је у питању веома необичан метод и наводно су одређени глумци осећали велики притисак, а Ли је објашњавао да никад не диже глас, већ жели да се глумци сами нађу у лику. Интересантно је да је желео да буде сликар, што доста објашњава његов уметнички сензибилитет. Трећи је од четворо браће, а млађи брат Ли Џун-донг је продуцент његових филмова. Треба рећи да увек своје филмове ставља у контекст важних историјских догађаја за Јужну Кореју. Његова дубока емпатија и смисао за историјску подлогу га чине изузетно слојевитим редитељем и супер писцем.

"До звезданог острва" је први филм прве корејске независне продукције. Он се наслања на сигурно најважнији догађај модерне корејске историје, а то је рат у Кореји. У питању је прича о човеку који се враћа у родни град да сахрани оца једног од својих пријатеља. Тај догађај приморава и њега и остале житеље да се осврну на ратни масакр који је покојник организовао. "Једна варница" говори о сагледавању прошлости кроз призму још савременијег догађаја. У средишту је радник који је пропатио за своја уверења везана за реформу рада у фабрици седамдесетих. За њега сазнајемо из приче биографа који живи пет година касније, на врхунцу бруталног режима Парк Чунг-хија. Ипак, Лијева огромна интелигенција омогућава му да ствари сагледа слојевито и реално, а не црно-бело. Са једне стране је дефинитивно био наклоњен пролетерској борби радника, а истовремено је изразито сумњао у искреност крајње левице, јер је видео њене лоше ефекте на сопствену породицу, јер његов отац, иако дефинитивно левичар, из неког разлога, никад није имао сталан посао. И уопште, готово сваки филм Ли Чанг-донга се може посматрати из политичке и друштвене перспективе, о чему ћу детаљније говорити у наставку. Како сам рекао, 1997. године је било време за дугометражни деби и представљање широком аудиторијуму.

CHOLOGMULGOGI (GREEN FISH, 1997)

Како обично и бива са делима режисера његовог типа, овај дебитантски филм је вероватно најдиректнији и најлакши за разумевање, међутим то никако не значи да није његов филм један кроз један. Друштвено-политички коментар је ту и оштар је као и увек. Умешно мешање нео-ноар конвенција са критиком друштва у транзицији чини "Зелену рибу" убедљивим насловом који је одмах наговестио да је Ли Чанг-донг један од оних на које треба обратити пажњу. Протагониста Макдонг се враћа возом из војске и сукобљава са неколико гангстера који малтретирају девојку. Тиме га она ненамерно увлачи у свет подземља након што се врати у родни град који више не препознаје и затекне своју породицу у изузетно незавидној ситуацији. Неко време му неочекивано добро иде у том свету, али докле све може трајати ако се зна и види да то није његово буњиште и да он ту не припада? Сместивши радњу у маргиналне, неатрактивне делове Сеула, редитељ и сценариста омогућава гледаоцу да види и другу страну медаље. Поља и дрвеће су замениле високе зграде, а породица главног јунака је у расулу - најстарији брат је ментално заостао, други је полицајац алкохоличар, трећи достављач јаја, а сестра му ради као хостеса која пружа разне понижавајуће услуге муштеријама. Макдонгов сан да сви живе заједно и воде породични бизнис им је смешан због времена у коме живе и нема изгледа да ће се нешто променити. Наклоност ка девојци којој је помогао га гура дубље у свет подземља, а познанство са шефом једног клана и његовом екипом ће заувек променити његов живот. Иако су му крајње намере племените, овај антихерој мора да се суочи са последицама избора које прави док му живот о коме сања све више измиче. Време не чека никог, а поменута транзиција немилосрдно гази жртве које немају стомак да јој се прилагоде, као што се и у нашој земљи видело. Ли Чанг-донг није човек који ће улепшавати стварност и није баш познат по срећним крајевима, а ви погледајте хоће ли Макдонг и његова изабраница дочекати жељену будућност. Сценариста и редитељ од самих почетака воли да исказује емпатију за људе којима је живот поделио лошу руку. Хан Сук-кју и Шим Хје-ђин су изузетни, Мон-Сунг-кјун је одличан као окрутни шеф, а велики Сонг Канг-хо у овом филму бележи своју прву улогу са текстом као један од његових хенчмена. Филм је освојио преко 20 награда у Јужној Кореји и устоличио Ли Чанг-донга као једно од значајних нових имена корејског филма. Он је ту репутацију и потврдио већ следећим филмом. Иако је ово можда тек почетак и у питању је дефинитивно најмање "уметнички" филм под палицом овог редитеља, "Зелена риба" не сме да се пропусти, ни као део опуса, ни као појединачни филм. Можда је чак и добро кренути од њега ради лакшег загревања, што не значи да га не вреди видети, о контрер.

BAKHA SATANG (PEPPERMINT CANDY, 1999)

"Пеперминт бомбона" показује Лијеву преокупацију цикличном природом времена и модерном корејском историјом која је испуњена деликатним временима и немилим догађајима. Кроз седам поглавља прелама се живот главног јунака током двадесетак година, које су истовремено и преглед значајних догађаја у том периоду, а такође и свега што га је натерало са очајнички чин са почетка. Након прављења велике збрке на пикнику са групом пријатеља која се окупила после две деценије, дотични се баца пред долазећи воз уз повик "Желим да се вратим". Филм потом користи инверзну хронологију да би нам показао живот главног лика који га је довео дотле да дигне руку на себе. Сул Кјунг-гу игра Ким Јонг-хоа, чији се кључни животни догађаји преплићу са историјским. Студентске демонстрације са почетка осамдесетих ће довести до Гвангџу масакра, где ће Ким бити доживотно истраумиран након што случајно упуца девојку. Овај догађај ће му у потпуности одредити живот, као што ће чињеница да је земља у канџама милитантне владе осамдесетих довести до симболичног губљења његове невиности у периоду када постаје брутални државни инструмент као цинични пандур. Такође, он ће изгубити тај посао касних деведесетих, када Јужну Кореју уздрма озбиљна финансијска криза. Ким је немоћан да крене даље јер константно гледа у прошлост, али и зато што није на адекватан начин процесуирао све догађаје из ње и неспреман је да је прихвати. Заправо је крик пред смрт била закаснело схватање и прихватање колико су прошлост и догађаји из ње битна за његов живот. Ли Чанг-донг се истиче јединственим третманом прошлости којој приступа без претеране драматизације и поготово романтизације. Изванредна је последња сцена у којој шета кроз долину у којој ће касније одузети себи живот и примећује у разговору са вољеном женом Сун-им да је преплављен осећајем дежа вија - а управо ће га чињеница да је жена коју ће упуцати слична њој обележити за цео живот. Гардијанов критичар Питер Бредшо је 2020. године ставио овај филм на 12. место модерних јужнокорејских класика, што је већ солидна препорука, с обзиром на број наслова који су прославили ову кинематографију од почетка 21. века. Освојио је седам-осам значајних националних награда, али је такође покупио и неколико признања на фестивалу у Карловим Варима, укључујући специјалну награду жирија и награду Дон Кихот. Треба поменути и две изузетне глумице, Ким Јео-џин и Мун Со-ри, које су, свака на свој начин, помогле главном глумцу да изнесе овај сјајни филм. Изванредан је приказ свега што је кумулативно сломило главног протагонисту који можда мало преглумљава у почетним сценама, на шта су неки и скренули пажњу, али то није чудно узевши у обзир његово стање ума у том тренутку. Немојте дозволити да вас то одврати од гледања, јер је у питању још један изврстан филм.

OASISEU (OASIS, 2002)

Нисам џабе поменуо партнерство Сул Кјунг-гуа и Мун Со-ри, јер су њих двоје главни глумци и у наредном Лијевом филму, "Оаза". Обоје су приказали колико су сјајни глумци у овим неатрактивним и захтевним ролама. У питању је прича о необичном пријатељству двоје социјалних отпадника које дискриминише друштво и искоришћавају породице, гледајући их као безвредне. Мушкарац тумачи Хонг Џонг-дуа, благо ментално заосталог и вечито друштвено неприлагођеног типа који је управо одробијао своје због случајног гажења. Породица га једва прихвата, а он у чудном покушају помирења са породицом човека кога је ударио постаје заинтригиран девојком са тешком церебралном парализом коју породица такође експлоатише. Иако однос међу њима крене јако лоше, рађа се искрена емоција и двоје неснађених душа гради свој свет унутар друштва које их не само не разуме, него и шиканира на сваком кораку. Непријатност ситуација у којима се ликови налазе што својом, што туђом кривицом, чини филм изразито реалним, па иако у пар момената зна да делује мало мелодрамски преизражајно, он остаје чврсто укорењен у реалности, па је самим тим понекад и непријатан за гледање. Међутим, има и доста радости и шарма, за разлику од неких других Лијевих филмова. Обратите пажњу и на секвенце сна. Филм не би успео да није феноменалне глуме двоје изванредних глумаца који успевају да убеде гледаоца у аутентичност свега што пролазе. Филм је био корејски кандидат за Оскара 2003. године, а освојио је награде на неколико фестивала, укључујући и Сребрног лава и специјалну награду за режисера у Венецији исте године. На истом фестивалу је и Мун Со-ри добила награду Марчело Мастројани за новог глумца или глумицу. Филм је можда мало дужи, са два сата и десет минута трајања, али га и те како вреди видети. Ли Чанг-донг поново исказује огромну емпатију за друштвене маргиналце који имају проблема на сваком кораку и боре се са разним препрекама где год да се окрену. У питању је још једна ледено прецизна критика каквим се овај редитељ увек бавио. Ова неконвенционална романса између двоје људи које и породица и друштво одбијају због тога што су другачији, али проналазе одређени осећај нормалности кад су заједно. "Оаза" вас сигурно неће оставити равнодушним, па пожурите ако је нисте гледали. Ако од свог рада живите у Србији претходних икс деценија знате како се осећају обесправљени и шиканирани људи којима друштво не даје никакву шансу. Стога ћете сигурно имати саосећања за главне јунаке, а можда вам буде и мало лакше кад схватите да ни у Јужној Кореји, кудикамо уређенијој земљи, ствари нису превише слатке што се тога тиче. Ли Чанг-донг сецира наживо само за вас.

MIRYANG (SECRET SUNSHINE, 2007)

По мојој евиденцији, одгледао сам 11 филмова у којима глуми Сонг Канг-хо, и више пута рекао и написао да још увек треба да набасам на лош, па је тако и са овим филмом. Ипак, треба одмах рећи да се он готово у потпуности ослања на централну женску улогу и ванвременски наступ Ђон Ду-јон. Толико је фантастична да немам дилему да је у питању једна од најбољих женских филмских улога у 21. веку, а богами, имала би чиме да се порве за такву титулу и у двадесетом. Она тумачи Ли Шин-ае, младу мајку која се по смрти мужа сели у његов родни град. Покушаје да се уклопи у нову средину и социјализује са мештанима у почетку иду добро, а ту су и часови клавира које даје. Међутим, нова трагедија је хвата потпуно неспремну и она покушава да се снађе у новонасталим околностима. Помаже јој новостечена вера у Бога, међутим то није крај искушењима. Све друго што бих рекао би покварило угођај, а морате најпре бити спремни на то да је у питању врло дуг филм. Ипак, треба знати и то да то нису два сата и двадесет минута "Хероја Халијарда", нити "Што се боре мисли моје" - овде сваки минут има значење јер вас уводи у свет главне јунакиње и свет града у који је дошла. Можда је и могло да се ишчисти за тих 15-20 минута, али овде готово да нема сувишних сцена. Ли Чанг-донг прави тежак и одважан али мудар избор да се камера готово ни у једном тренутку не повлачи од главне глумице и да је увек прати - кад ћути, смеје се, плаче или урла од бола. То је једна од оних улога које се глуме целим телом и за које се даје душа, велики су ризик, али ако знате да их изнесете, ствара се историја, а овде јесте. Никад овај филм не би оволико успео без ње. Сви остали су такође добри, а поготово Канг-хо као таксиста и радник у гаражи који гледа да јој се нађе у невољи. Поново борба са траумом, овде кроз религију, те (не)могућност да се опрости ономе ко нам је нанео зло, па чак и мале, симболичне освете - све то конструише масу моћних сцена и реченица, али закључак је јасан - друштво не жели или макар не успева да искрено помогне онима који жале и који су у тешком болу, јер увек има и оних чије намере нису часне, далеко од тога. Камера често гледа у небо и много је сцена пуних усамљености и бола, али последњи кадрови гледају у земљу. Велика вредност "Тајног сјаја" је у томе што ни у једном тренутку није предвидив и што вас тера да сами дођете до својих одговора. Знајте да овај филм није лак за гледање, али мислим да га треба гледати. Ово је такође кандидат за Оскара, а донео је и канску награду главној глумици. Ма какво мишљење имали о питањима постављеним у филму, бићете на страни ове аутсајдерке у малом граду чији се покушаји да изгради рај за себе и свог сина претварају у кошмар, што није њена кривица. Неупућени у филмографију Ли Чанг-донга би очекивали истрагу после отмице, али све се своди на борбу са губитком и начине на које се са њим носимо. Сваки гледалац ће овај филм доживети на свој начин, али он никога неће оставити равнодушним, на овај или онај начин.

SHI (POETRY, 2010)

Ово ми је можда и најтежи филм Ли Чанг-донга за поново погледати. Тешко ми је да објасним зашто је он оно што јесте, али је прошло доста времена откако са видео тако дирљив и болно реалан филм. Како већ и рекох, Корејци често знају да му га мало више дају по емоцијама и тужњикавим виолинама, али већ би требало да буде јасно да је Ли другачији редитељ од других и да код њега тога нема (осим можда једне или две сцене у "Оази"). У "Поезији" је то поготово случај, јер овде нема ништа неодмерено, ништа нереално и ништа што не стоји чврсто утемељено у бруталној стварности, а опет је у питању један од најемотивнијих и најпотреснијих филмова које сам видео последњих година. Ради се о старијој жени која креће на курс поезије усред борбе са чињеницом да је њен унук тинејџер недавно починио гнусан злочин. Међутим, то није све, јер се она такође бори и са почетним стадијумима Алцхајмерове болести и свиме што она носи. Док се труди да испуни задатак курса да до његовог краја напише песму, оптерећена прогресивним губитком памћења и можданих функција генерално, она се бори и мучи да нађе лепоту у свету око себе који је заправо све само не леп. Ово је врло спор филм, англосаксонски речено, спорогореће искуство, само што заправо и нема пламена, већ се нуди једна изузетно суморна слика света у коме сиромаси и људи који напорно раде доживљавају најбоље успомене у трећој години, а све има своју цену, укључујући и људски живот. Нисам често гледао тако бескомпромисан и сурово искрен филм који је истовремено на чудан начин толико предиван и обузимајућ. Никакво насиље се не види, али може се осетити сваки делић терета који главни лик, Јанг Ми-ђа, носи на својим крхким раменима. То ме доводи до изванредне Јун Џонг-хие која се вратила из пензије после шеснаест година да одигра ову улогу, а није ништа играла ни после ње све до своје смрти. Она пружа гледаоцима такав емотивни ролеркостер и приказује фантастичну сировост у својој муци, а много тога чини само изразима лица. Толико је аутентична у својој муци да су ми очи све време биле прилепљене за екран и није тешко закључити зашто је некада била велика звезда јужнокорејског глумишта. Не желим да потценим и омаловажим ни друге глумце, јер су били листом сјајни, али ово је њен филм један кроз један и веома га храбро носи. Наћи снагу и вољу за преживљавање под најтежим околностима понекад може бити неподношљив задатак, али сви морамо да покушамо. Ово неће бити лак филм за гледање, нарочито ако знате некога ко се бори са сличним тешкоћама или треба да се помирите са непобитним животним чињеницама, али је веома захвално искуство. Хвала Ли Чанг-донгу што није посегао за лаким решењима на самом крају. "Поезија" је остварење које је споро и тешко за варење, али ако му дате времена, претвориће се у једну од највећих филмских посластица које сте скоро окусили. Сви сладокусци би дефинитивно требало да га погледају, и не само зато што је зарадио награду за најбољи кански сценарио.

BEONING (BURNING, 2018)

И ово изврсно остварење има структуру жанровског филма, али Ли Чанг-донг ради исто што и у другим приликама кад је таква ситуација - изврће клишее на поставу. Са сарадником је одбацио три сценарија после "Поезије" да би осам година касније настало "Паљење", и то као адаптација једне од прича Харукија Муракамија из збирке "Слон нестаје", под називом "Паљење амбара". Причу истог назива има и Вилијем Фокнер, ако се не варам, по њој је настало "Дуго топло лето" са Полом Њуменом, Орсоном Велсом и Џоен Вудворд. У питању је номинални нео-ноар који (као и сваки Лијев филм пре њега) демонстрира његов изузетан фокус на ликове док истражује стање друштва са данашњом омладином у центру збивања. Главни јунак, Ли Џонг-су, среће некадашњу познаницу и зближава се са њом, а она га моли да јој пази на мачку док се не врати са пута из Африке. На повратку, она доводи Бена, богатог и мистериозног типа кога је тамо упознала, формира се чудан љубавни троугао, а Бен убрзо признаје Лију да има прилично бизаран хоби. Овај филм је изузетно успешан и редовно се помиње као један од најбољих које је Ли Чанг-донг снимио, али и један од најбољих у 21. веку, али није за конвенционалну публику. Сценариста О Џунг-ми га је на канској конференцији за штампу описао као плес који тражи смисао живота, а у питању је и први корејски филм који је доспео на скраћени списак од девет конкурената за филм године ("Паразит" је наредне године победио). Још једна од чувених редитељевих спорогорећих екстраваганци која опет има малу глумачку поставу саткану од троје изузетних уметника. Уместо да буде класична "ти против лика за ког ти је рекла да не бринеш" прича, овај филм се претвара у нешто много дубље од тога. Сувише је спор за конвенционалну трилер/мистерију, опет дуго траје, опет редитељ увлачи гледаоца у свој јединствени свет и даје му времена да га осети, чак се и не дешава много за толико време трајања (око 140 минута), али ово је један од филмова који то време и те како оправдавају. Игра мачке и миша између Џонг-суа и Бена се константно одвија и питања се гомилају током целог тока филма. Ту је и понеки одговор, али све је речено и посматрано из перспективе главног јунака, а о већини треба сами да промислите и донесете закључке. Када гледалац сазна за Бенов тајни хоби, он постаје подсвесно урезан у његовој глави, као што је случај и са Џонг-суом, и тада се перспектива мења. И гледалац се, као и главни јунак, хвата за делиће слагалице које очајнички покушава да споји. Мачка је, сигуран сам, као што и неки критичари кажу, вицкаста референца на Шредингерову мачку и немогућност сагледавања објективне истине. Џонг-су има велику глад за суштинским животним одговорима коју јунакиња спомиње врло рано у филму - свеопшта животна несигурност га на то тера. Са друге стране, Бен је његова супротност, има све што жели и све што би девојке пожелеле, те се сцена за конфликт поставља готово одмах. Стивен Јун бриљира у улози психопате у свом дебију у родној земљи. Он изједначава посао и задовољство, никад не осуђује, већ само студира свет око себе, али такође и не одговара на питање чиме се бави. Пасивност коју испољава се не уклапа у Лијеву љуту критику класног система у Кореји, јер је способан да савршено функционише унутар тог света. Прави мрачни хоби никад није откривен, али метафора се може схватити и као Беново изгарање у хедонизму, без питања зашто, критичког става, потраге за значењем, емпатије према мање богатима и слично. Са друге стране, Ли Чанг-донг апсолутно саосећа са патњом око себе и то је очигледно. Али, сама мистерија која остаје без одговора и није поента овог филма. И сам живот се своди на физичко изгарање и нестајање. Још један стварно фасцинантан филм који је завредео ФИПРЕСЦИ награду у Кану.

ШТА ЈЕ СЛЕДЕЋЕ?

За 28 година, Ли Чанг-донг је режирао једва 6 дугометражних филмова, што значи да, грубо речено, снима један у пет година. Сада није снимио ништа већ седам, али почетком године се појавила вест да ради на новом сценарију и да ће ускоро обзнанити о чему се ради. Из другог извора се појавила вест да тренутно пише два сценарија, али свакако обе кажу да ће ново остварење изаћи током ове године, тако да ће сви љубитељи овог режисера релативно ускоро моћи да се надају нечему добром. Лакше је остати конзистентан када се ради мање филмова (погледајте Кјубрика и Тарковског), па се надам да ће овај редитељ управо то учинити и испоручити још један филм вредан пажње. У сваком случају, не гине нам још једна анализа, друштвени коментар, а вероватно и оптужба, као што смо већ и навикли. Оно што је сигурно је да неће изостати симпатија за непривилеговане, обесправљене, измучене и измалтретиране. Ли је редитељ који ће увек отићи иза гламура, испод шминке и ван онога што се најпре види да би приказао оно суштинско и есенцијално. Немојте да вас то одбије, моћи ћете да гледате његове филмове и ако нисте трагачица из "Потере" која је заинтересована само за уметничка остварења, али нису они баш за широке народне масе. Треба им дати времена, поклонити пажњу и бити спреман за анализу која се често претвара у дубоку интроспекцију након што се заврше. Уколико се, пак, нервирате што немате све одговоре дате директно или волите да скролујете телефон у току гледања филма, онда је можда боље да филмове Ли Чанг-донга ипак прескочите, јер ипак тражи да будете константно фокусирани. Вера у људе, њихов несаломиви дух и лични интегритет, чак и кад се налазе у свету пуном трагедије и очаја је једна од његових сталних тема. Ако тражите редитеља коме се можете посветити без остатка, незаинтересованог за површне теме и специјалне ефекте, а спремног да зађе дубоко у проблеме појединца и друштва у коме се исти налази, онда је ово стваралац по вашој мери. Ја мислим да и те како вреди уложити време у његов опус.

15 најбољих корејских трилера 21. века

Корејски трилер је нешто што се дефинитивно може назвати филмом будућности. У последњих петнаестак година је доживео готово неописиву експанзију, чак бих рекао експлозију на светско тржиште. Окови цензуре су постали нешто лабавији половином осамдесетих, али тек су се деведесетих први пут јавили пунокрвни наслови, довољно смели да обрађују сложене теме на дотад невиђен начин на тим просторима. Нека врста покретача лавине је био филм "Swiri" (Shiri, 1999), шпијунски акциони трилер, који је на домаћим благајнама зарадио више од "Титаника". То је био филм који је широким народним масама дочарао све богате жанровске потенцијале, и на неки начин окидач за остале инвентивне ауторе да и сами покажу своје умеће. Сада, када је и свет чуо за њих, корејски трилери су са правом и у свету добили своје фан базе, те их данас можда има чак и више него што је потребно, а неки су (такође сасвим очекивано) одабрани и за амерички римејк. Мада сам већ писао да каткад корејске комедије мало више нагињу геговима, а романтични филмови-мелодраме покаткад залазе и у патетику, и у тим, па и у свим другим жанровима, има филмова који су доста успешнији од 99,9% ствари које Холивуд данас нуди. Али, разлика у квалитету је убедљиво најуочљивија кад су трилери у питању, и зато пишем управо о њима. Корејски трилери јесу стилизовани, али у њима нема апсолутно ничег зашећереног, ничег слатког, ничег холивудског. Не робују клишеима, истински су напети, њихови актери су људи од крви и меса, са свим својим манама и врлинама (често ових првих има више), не либе се да буду брутални и насилни, али никад не приказују насиље само приказивања ради, у њима нема гарантованог хепиенда, а ако га и буде, за њега мора да се плати висока цена. Једна од мени омиљених ствари је атмосфера која прожима сваки од њих без изузетка - напетост, горчина и опште сивило читавог тог миљеа, где год да се радња одвија, у отменом свету лепо обучених гангстера, или у страћарама где живе сиромашне породице. Улози су увек високи, животи укључених се неповратно мењају, а суморно осећање остаје. И што је најважније, сви филмови о којима ћу писати, сви други које сам гледао, а сигурно и они које нисам, су по својој природи и у својој сржи толико азијски да су потпуно неподложни римејку. Скроз је немогуће пребацити их у другу средину и на друго говорно подручје, а да не изгубе своју суштину, и то се одлично види на примерима досад римејкованих наслова. Одгледао сам до овог тренутка 36 наслова, дакако има и неких који су ми још увек на списку за гледање, тако да је ова листа подложна промени, али овако тренутно стоје ствари - наравно, опет је у питању хронолошки редослед, а не рангирање. Пре него што почнем, да поменем и одличан филм који је на прелазу векова, па зато није на листи, али има моју најтоплију препоруку и увек му се радо враћам. У питању је сјајан војни трилер великог редитеља Парк Чан-Вука, који је један од најбитнијих модерних корејских режисера, и има неколико уписа и на листи - Gongdong gyeongbi guyeok JSA (Joint Security Area, 2000). То је одличан увод. Идемо даље.

Пре почетка писања, да не испадне да само слепо хвалим корејски трилер пер се, доста ових филмова од мене не би добили петице, а неки чак ни четворке. Има ту наслова који су савршени на готово сваком пољу, али има и доста њих којима фали заокруженост, одржавање инволвираности гледаоца током читавог трајања, који откривају најјаче адуте у првој половини филма, који одређеној тематици не приступају зрело и без патетике и претеривања. Дакле, фали им континуитет интелигентног филммејкинга у смислу паметног располагања временом и елементима заплета без непотребних, неважних ствари. Having said that, овај текст треба да покаже да ова кинематографија има и те какав потенцијал, и ако се он искористи, биће сјајно.

1. BOKSUNEUN NAUI GEOT (SYMPATHY FOR MR. VENGEANCE, 2002) - Park Chan-wook

Осветничка трилогија Парк Чан-Вука је квинтесенција свега онога што поменух у уводу везано за корејски трилер. Сви поменути елементи су овде и више него видљиви. Овај филм започиње поменуту трилогију, и започиње је уз велики прасак. Главни јунак је Рју, глувонеми радник, чијој сестри је потребна трансплантација бубрега. Пошто га отпусте, а није компатибилан као донор, ступа у контакт са трговцима органима на црно. Када га и они преваре, са девојком очајнички планира отмицу ћерке руководиоца фабрике која га је отпустила, са намером да новац од откупа искористи за сестрину операцију. То, међутим, покреће ланац трагичних догађаја који све укључене може да кошта свега, па и живота. Аух, каква је ово експлозивна вожња од филма. Увлачи вас од првог кадра и не пушта вас два сата и пар минута колико траје. То није једна од оних вожњи у којој уз вриску уживате и са одушевљењем чекате да стане, да бисте убацили још један жетон и поново се провозали. Не, ово је вожња кроз кућу страха, у којој нема чудовишта, вештица и других караконџула, али има свега тешког што реалан живот нуди, и то у обилним количинама. Ванредно мрачан, тежак, суров и трагичан филм, чије гледање желите да прекинете, а не можете, јер сте чудно привучени снагом сценарија и глумачких изведби које су заиста раме уз раме са неким од најбољих које сте видели. Овај филм не штеди никога, он сурово удара у плексус и међуножје, и не стаје до самог краја, а ви сву магију покретних слика видите у чињеници да желите још. Желите да видите како ће се све завршити (иако знате да нема много могућих начина после свега) из простог разлога што се ни атмосфера, ни саспенс, ни остали елементи, не граде на нереалним премисама и ситуацијама. Напротив - ово је сасвим реална и могућа прича о љубави и освети, која приказује како реагује обичан човек (тј. свако од нас) кад се нађе у безизлазном положају, притиснут уза зид, и шта смо све спремни да урадимо за оне које волимо. "Саосећање за господина Освету" заиста прелепо изгледа, и перфектно је режиран филм, четворо главних глумаца је одрадило сјајан посао, али није за људе са слабим стомаком и срцем, садржи веома насилне сцене (неке батине су чак биле и стварне), а због осетљиве тематике вам сигурно неће пријати да му се враћате. Но, ако сте филмски сладокусац, и поред свега што будете видели, нећете моћи да порекнете да је оно што су вам приредиле звезде корејског филма Сонг Канг-Хо, Шин Ха-Кју и остали, предвођени редитељем, заиста права посластица. Петица од мене.

2. OLDEUBOI (OLDBOY, 2003) - Park Chan-wook 

А шта тек рећи и коју послуку порати кад је у питању филм који је избацио Јужну Кореју на светску мапу и учинио да људи широм света одлепе на кинематографију поменуте државе? Миљеник критике и публике, освојио између осталог и Гран При у Кану, и то потпуно заслужено. Све делује као из уџбеника, а опет је другачије од било чега што сте видели. Човека отимају и држе у отрцаној соби петнаест година, да би исто тако неочекивано био пуштен и обавештен да има пет дана да сазна ко га је заробио и због чега. Уз помоћ девојке коју упознаје у ресторану, покушава да дође до истине. Како се његова махнита потрага ближи крају, главни јунак схвата да његов отмичар за њега има планове који подразумевају нешто много грозније од петнаест година у једној соби. Кад заиста почне да поставља права питања, пожелеће да није. Али, повратка са странпутице више нема.

"Смеј се и свет ће се смејати са тобом. Плачи и плакаћеш сам" су стихови који се као зла коб провлаче кроз филм, пратећи главног јунака док трага за истином и осветом. Не знам шта пре да издвојим - моћан сценарио који тера гледаоца да заједно са јунаком завири у најмрачније кутке душе, прелепу стилизовану фотографију, која прави сјајне призоре, било да је у питању чувена акциона сцена снимљена из једног кадра, или флешбекови који нам откривају позадину приче. Сво троје главних актера глуме за десетку, предвођени Чои Мин-Сиком, који даје све од себе да осетимо све емоције кроз које пролази током своје тортуре дуге деценију и по. Већину својих стантова је радио сам, и скинуо је 10 килограма да би се утренирао за улогу. Интересантно је да је он будиста, те је морао да се моли након што је појео четири хоботнице да би снимио чувену сцену. Ту је сјајни млади глумац Ју Ји-Тае, који дочарава једног од најбољих модерних филмских негативаца. Разлог освете може гледаоцима изгледати банално, али он је схвата веома озбиљно и спреман је да иде неслућено далеко да би је спровео како треба. Вероватно је један од најстрпљивијих зликоваца икад, па је самим тим још и страшнији. Са друге стране, он је далеко од безличног, безосећајног убице кога ништа не дотиче, какав је рецимо Френк Хенрија Фонде, јер разлог за његов гнев и методичност у спровођењу освете јесте лична трагедија. Управо због тога, он не налази срећу и задовољство у испуњењу свог маестралног и потпуно лудачког осветничког плана, који се одвија можда и боље него што је планирао.Канг Хје-Јонг такође блиста у улози Ми-до, која помаже главном јунаку да открије болну истину. Једноставно, Олдбој се не пропушта. Опет су ту сви елементи - снажна прича, прејаке емоције, нешто бруталног насиља (махом ван екрана), те чувени обрт, који сте можда и могли да предвидите, али док се пред вашим очима све одвија, питате се "Ма, је ли могуће?" Још једна вожња после које вам неће бити пријатно, али нећете моћи да престанете да мислите на њу.

3. SALINUI CHUEOK (MEMORIES OF MURDER, 2003) - Bong Joon-ho 

За филм о првом серијском убици у Јужној Кореји, режисер и сценариста Бонг Јун-Хо нашао је у комаду "Дођи да ме видиш" који се бави истом тематиком, те у стрипу "From Hell" аутора Алана Мура. Рекао је да му је било потребно шест месеци истраживања и шест месеци писања. Уобличио је снажно дело, које, иако повремено има комичне деонице, узроковане махом невероватном неспособношћу полиције, не заостаје за онима које смо поменули по утиску који оставља на гледаоца. Две жене су у једној корејској провинцији силоване, убијене и бачене у јарак, по потпуно истом модус операндију. Главни детектив Парк (Сонг Канг-Хо, већ поменут у претходном тексту, о филму "Ридање") никад није имао тако високо ризичан случај у рукама, те се кључни докази не прикупљају правилно, истраживачке методе су јако сумњиве, а форензичка технологија непостојећа. Тек појавом сеулског детектива Сеоа (Ким Санг-Кјунг, главни у филму "Монтажа", који је такође на овој листи), који је послат да помогне, истрага почиње полако да напредује. Најпре се утврђује да је у питању заиста серијски убица, и неке од метода његовог деловања, али то опет није бог зна каква полазна тачка. Случај обојицу детектива изнурује и физички и психички, све очи су упрте у њих, притисак је огроман, а они нису баш најспремнији да се са њим суоче. Јужнокорејска полиција је пословично приказана као скуп трапавих и често насилних неспособњаковића, који покушавају да прикрију сопствену глупост и незнање. Степен глупости и неспособности полиције варира од филма до филма, али су те карактеристике константа. Е, сад овај филм није баш "Прогонитељ" о коме ће бити речи касније, где су сведени буквално на карикатуре и где је оно што раде чиста клузовштина, али ни овде не заостају много, а у неким аспектима су чак и веома окрутни - нпр. Парк и екипа батинама изнуђују признање од ментално заосталог дечака, а касније, када се и детектив дошљак уклопи у шаблон, физички ће напасти осумњиченог. Тако да, иако два пандура (који су, још једном понављам, феноменални у својим улогама) имају драстично различите погледе на решавање случаја, обојица из немоћи прибегавају физичком насиљу. Оно што овај филм по мени заиста издваја од већине других детективских прича јесу запањујући детаљи - најпре, амбијент - величанствена фотографија (киша која лије у малом селу ноћу, сенке које се шуњају по шуми, фантастична јурњава пешице), сигурна режија забиберена повременом иронијом комедије, затим читаво окружење Јужне Кореје средином осамдесетих, а развој карактера (иако нешто спорији) је заиста права посластица. Мислим да је Бонг Јун-Хо заиста урадио праву ствар кад се прихватио овог шкакљивог посла снимања филма по истинитом догађају који још увек одјекује у свести јавности - одлучио се да не прави филм ни о убици, ни о самим злочинима, већ директно о пандурима који су били задужени за случај, и огромном емотивном терету који су обојица поднели. Ким Санг-Кјунг је значајно смањио унос хране и време спавања, да би боље дочарао истрошеност проузроковану трауматичним случајем. У једном интервјуу, Квентин Тарантино је сврстао овај филм међу двадесет својих омиљених откад је почео да снима филмове (интервју је урађен 2012. године, 20 година после тога, па отуд и толико филмова). Проверите зашто.

4. CHINJEOLHAN GEUMJASSI (LADY VENGEANCE, 2005) - Park Chan-wook 

Морам признати да ме завршни део Осветничке трилогије није "урадио" као прва два, али то не значи да филм није изузетно добар, и више него адекватан да се прича заокружи. Она овог пута прати младу жену, уценом приморану да преузме кривицу за киднаповање и убиство дечака, која, пре него што изађе на слободу због доброг владања, 13 година проводи у затвору, планирајући освету против свог душманина. Пут до ње неће бити нимало лак, имајући у виду да успут мора да нађе начин да се повеже са ћерком, тек рођеном пре одласка у затвор, и да је, како то обично бива, душманин много опаснији и болеснији него што је деловало на први поглед. У главној улози је Ли Јонг-ае, која је такође играла главну женску улогу у поменутом ремек-делу "Зона удружене безбедности" истог редитеља. Филмови о вишегодишњој патњи жене која се свети својим крвницима нису новост, али вам дајем реч да ниједан не изгледа овако прелепо као "Госпођица Освета" - усудио бих се да кажем да је фасцинантнији и од "Олдбоја" у том сегменту. Ја сам гледао верзију која је комплетно колоризована, али кажу да постоји и нека у којој боја постепено прелази у црно-бело, и да је тек то естетско ремек-дело. Рекао бих, изузетно поетичан завршетак трилогије, значајно мање насилан него два поменута претходника (мада, има насилних сцена, које се, као и обично, дешавају углавном ван екрана). Има мржње, кајања и освете, али бих рекао да је ово надасве филм о искупљењу, па тек онда све остало. Као и претходници, и ово остварење је такође веома потресно, што је потцртано ефектним меланхоличним тоновима класичне музике. Овај филм нема шокантно откриће на крају, већ уз стабилан ритам, све открива корак по корак и део по део, додајући постепено неопходну емотивност целој ствари. Срце филма је надахнута изведба Ли Јонг-ае, и поштено је рећи да, иако су сви одрадили свој посао готово савршено, она носи читав филм на плећима. Ипак, морају се поменути и остали глумци, од којих су многи учествовали у једном или оба претходника у трилогији, пре свих Чои Мин-Сик, који вас је развалио у "Олдбоју", а одуваће вас и овде у улози наставника који крије многе страшне тајне. Изрази лица и ноншаланција док прича о најгнуснијим гадостима ће вам најежити кожу, у то нема сумње. Рекао бих да редитељ и овде постиже све за чим трага, али мени фали мало тог импакта који имају два претходна филма, овај трећи, иако одличан, није ме баш натерао да о њему размишљам три дана, за разлику од првопоменутих. Више ми је личио на забавни парк испуњен надреалним сликама, покојим хумористичним моментом и хладним прорачунатим поступцима укључених ликова. Недостаје му висцералност и сировост претходних филмова.

5. DALKOMHAN INSAENG (A BITTERSWEET LIFE, 2005) - Kim Jee-woon 

Још једно познато име јужнокорејске кинематографије је свакако и Ким Ји-Вун, који нам дарује изузетно жесток и бескомпромисан, а опет веома поетичан и емотиван акциони трилер који вас свакако неће оставити равнодушним. Он је такође и аутор сценарија за ово сјајно остварење, у коме се главни јунак, који је предани човек од поверења и главни изнуђивач моћног мафијашког боса, нађе у небраном грожђу, након што први пут после седам година не испоштује наредбу. Поред дојучерашњих сарадника, на трагу су му и чланови супарничке организације, тако да ће морати да употреби сву своју вештину да би преживео. Ни овде не изостаје прича о освети, и у поређењу са претходно поменутим филмовима, она је директнија и једноставнија, али то не значи да се у њој мање ужива. Камера је одрађена за десетку, има акционих сцена са пушкарањем, има сцена са кунг-фу секвенцама, има изразито хумористичних момената, има неколико референци на филмове Мартина Скорсезеа и Џона Вуа, између осталих. Прилично добра папазјанија, ако мене питате. Наравно, овде, као и у свим осталим филмовима на овој листи, не очекујте никакве уступке, нема овде поштеде, ударци су јаки, и мораћете мало да мислите о свему, након што се заврши. Не зато што је порука нешто посебно дубока и јака, него зато што је у питању један од оних филмова који остављају веома јак утисак, протресе вас и продрма до кости, тако да се запитате о многим стварима. Ли Бјунг-Хун, фантастични глумац који је пет година раније блистао у више пута поменутој "Зони удружене безбедности", играо је Т-1000 у новом "Терминатору", а појавиће се и у римејку "Седам величанствених", овде блиста, дајући све од себе, као човек који се усудио да покаже пркос, без обзира што је знао које су евентуалне реперкусије, а Ким Јунг-Чул и Хванг Јунг-Мин су такође феноменални као главешине криминалних синдиката. После вртоглавог успеха "Приче о две сестре", Ким Ји-Вун још једном поентира, овај пут у оквиру другог жанра, и то тако што је читаву причу подредио једноставности. Овде нећете видети спектакуларне обрте, скривене мотиве или неразјашњене поступке. А опет нећете моћи да скренете поглед са екрана. Отприлике се, када путовање почне, одмах зна и како ће се завршити. Али, што каже једна од оних инспиративних, селф-хелп срањастих изрека/реченица/максима, или шта год већ да је - life is a journey, not a destination - тако ће вас и овај филм повести на путовање - захтевно, заморно, напорно, насилно путовање - али ћете на крају бити пресрећни што сте путовали. Једноставно, начин на који се све одвија док гледалац стигне од тачке А до тачке Б је права поезија. Уметност. Инспирација. На почетку и на крају стоји цитат из једне поучне будистичке приче, који се савршено уклапа у оно што гледамо у филму. Мораћу и трећи пут да га оверим да бих био сигуран да нема неких значајних мањкавости (оне које сам уочио су превише тривијалне да бих их сада помињао), али у прва два гледања нисам видео ништа велико што би ми засметало.

6. CHUGYEOGJA (THE CHASER, 2008) - Na Hong-jin 

Сјајан дебитантски филм На Хонг-Јина, којим је уз прасак ступио на светску позорницу, је прича о нечасно отпуштеном пандуру који постаје подводач и истражује нестанак неколико девојака, док не открије да су све позване од стране истог клијента, а да једна од преосталих управо треба да се сретне с њим. Следи френетична трка с временом у маниру најексплозивнијих акционих трилера које сте гледали, а полиција углавном само одмаже. Са једне стране, ово јесте филм у коме се тражи серијски убица, и с тим у вези, у њему постоје неке већ виђене ствари. Али, ово је све само није класичан serial killer/whodunit movie, тим пре што се постојање убице и његов идентитет утврђују у првих пола сата, а одмах потом и бива ухваћен, али је фора што не може законски да буде задржан. Е, ту почиње права игранка, а неспособност полиције која се апострофира у готово свим филмовима (не без разлога, рекао бих), овде се доводи малтене до ивице апсурда. Сва нада у спасење почива у рукама, ногама и глави главног антихероја, који у свему види шансу за симболично искупљење корумпиране душе. Поред веома жестоког набоја, оличеном, између осталог, у ванредно напетим сценама јурњаве, постоји и драмски додатак, у чињеници да сада тражена проститутка има малу, паметну ћерку (коју мора да издржава поменутим послом) - и све се одвија по обрасцу, у смислу да главни актер у почетку све ради због профита и из похлепе, а временом добија прилику да се мало духовно извади. Та почетна поставка је у реду, али овај филм се квалитетом издиже изнад просека, и далеко превазилази холивудске пандане баш због начина обраде већ постојећих образаца. Овде нећете видети завршетак уз катарзу, разрешене моралне дилеме и пандура-макроа који јаше ка заласку Сунца са вољеном особом. Ово је веома мрачан и тежак филм, али је ближи стварном животу од било ког заслађеног америчког продукта увијеног машницом. Емоције којима режисер јако ефектно барата су толико јаке, да вас од првог до последњег кадра не пуштају, те, иако су одређени елементи филма, као што већ рекох, познати још од прве трећине, неизвесност, непредвидивост и напетост су ту све време. Иако свакако није савршен, "Прогонитељ" је филм који нећете лако заборавити, и остварење које показује да корејска кинематографија тренутно почива на здравим основама, те да има елемената за даљи развој и напредак. Заиста, овако се трилер и прави - бескомпромисан је, препун јаких емоција и набоја, жесток, неизвестан, горак и опор. Заиста морам да похвалим и Ким Јун-Сука, који је на изузетан начин отелотворио веома комплексну и растрзану личност, која се, осим за својим "власништвом" даје и у потеру за самим собом. Шта је нашао на крају остаје упитно, али погледајте филм па просудите сами. Гласине о римејку не јењавају, ако се икад сними, имам само једну поруку за читаоце овог блога - молим вас, немојте га гледати и кварити себи ужитак.

7. DDONGPARI (BREATHLESS, 2008) - Yang Ik-Yoon 

Јанг Ик-Јун је написао, режирао и одглумио главну улогу у свом дебитантском филму "Без даха", у коме глуми изузетно насилног, грубог и некултурног утеривача дугова за једног зеленаша, пријатеља из детињства, који кроз неочекивано пријатељство са једном тинејџерком открива сопствену другу страну и налази начина да се суочи са бурном породичном историјом, која укључује насиље оца над мајком, те случајно рањавање сестре, које последично доводи до мајчине смрти. Све поменуто га тера да детаљно преиспита дотадашњи начин размишљања и живота. Има ли времена и могућности за неку врсту искупљења, погледајте и сами. Оно што је сигурно је да је ово још један у низу опорих, горких и суморних филмова, али опет, вишеструко вреднији од онога што се тренутно продаје на западу. Сценариста, редитељ и главни глумац нам сјајно дочарава судбине људи без икакве перспективе, те је ово, поред филма о сложеним породичним односима, те јаким емоционалним конфликтима, такође и љутити социјални коментар на третман непривилегованих у земљи. Осећајнија страна главног јунака се види и у односу са малим сестрићем кога, за разлику од сестре коју избегава, заиста обожава (иако му се обраћа ружним речима, као и свима). Али, тек када сасвим случајно на улици пљуне једну брбљиву тинејџерку, која није нимало застрашена његовим грубим приступом, и временом успева да му се приближи, она испливава у правој мери. Испоставља се да ни она није елита каквом се представља, те да је и њена породична ситуација крајње незавидна, а услови живота испод сваког нивоа. Однос ово двоје несрећних људи, који варира од нестабилног до одличног, је заправо покушај да се у њиховим животима запалим у ћорсокак и у свету који их окружује пронађе нешто смисла. Антихерој филма почиње другачије да гледа на ствари, али у таквом окружењу, тешко је доживети комплетну катарзу, а ако се то и деси, она не долази по ниској цени. Ким Коби је заиста фантастична као тинејџерка која покушава да побегне из сопствене тужне реалности, и показује висок степен достојанства. Као и код главног актера приче, њено непристојно понашање и безобразан став су само маска испод које се крије велика рањивост и осетљивост. Када упоредите дрску и надобудну девојчицу са почетка, и сломљену и уплакану тинејџерку у сцени испијања пива након што њен отац претера са параноичним испадима, изгледа као да су у питању две различите особе. Добар је и Јунг Ман-Сик у улози зеленаша коме је жеља да се једног дана скраси и отвори ресторан (слично као Мило и Раша у "Дилеру", кога поменух у тексту о дебитантским филмовима). Филм је заслужено освојио завидан број различитих награда по светским фестивалима. Ако нађете добар превод и нисте претерано осетљиви, свакако га препоручујем, као уосталом и све остале из овог текста.

8. MADEO (MOTHER, 2009) - Bong Joon-Ho

Идеју за свој четврти филм Бонг Јун-Хо је добио пет година пре његовог снимања, кад је први пут упознао глумицу Ким Хје-Ђа. И он се жељно ишчекивао, после огромног успеха сва три претходна филма овог режисера, почевши од дебија "Пси који лају никад не уједају", преко планетарно успешних "Сећања на убиство", до "Домаћина", врло добре хорор драмедије. Најзад је стигла и "Мајка", прича о жени која живи миран живот у малом корејском граду, продајући лековито биље и илегално се бавећи акупунктуром. Са њом живи и одрасли син према коме је превише заштитнички настројена и који је благо интелектуално успорен, али и веома осетљив на ту чињеницу. Када га на основу посредних доказа оптуже и преваре да потпише признање стравичног убиства девојке, мајка се даје у френетичну потрагу за правим убицом, не презајући ни од чега да докаже да њен син то није, и не либећи се да свакоме каже да је он за то неспособан. Можда не толико експлозиван и насилан као његови претходници у овом тексту, "Мајка" је изузетно напети психолошки трилер, са елементима најцрње могуће комедије карактеристичним за корејску кинематографију. Фасцинира одлучност и упорност жене решене да спере љагу са синовљевог имена. Са запањујућом темељитошћу, она прикупља трагове који ће јој у томе помоћи, и како време одмиче, све је ближе откровењу, коме се свакако није надала. Један од главних квалитета филма је у томе што се развија у правцу који гледалац никако не очекује, и то га, како време одмиче, тера да све пажљивије и помније прати шта се догађа. Бонг се доказује као врстан приповедач који зна да одржи гледаоце на ивици столице. Сви елементи делују једноставно и директно, али ствар је у начину презентације детаља. Елементи нео-ноара и грчке трагедије се преплићу, неспособност полиције је, како смо већ установили, аксиом - они само хоће брзо затварање случаја, и какво-такво признање, да би могли да пређу на следећи. Делићи мистерије се разрешавају у Хичкок/Де Палма/Шаброл/Трифо маниру, не губећи на саспенсу ниједног момента. Иако је филм више plot-driven него студија карактера, на крају ћете свакако остати фасцинирани развојем ликова, јер, како се испоставља, они нису оно што се на почетку чини да јесу. И то је заправо још једна ствар која чини Бонг Јун-хоа сјајним сценаристом (у овом случају косценариста) и редитељем. Треба напоменути и сјајну фотографију и музику, све се феноменално уклапа у амбијент. Све је упаковано у двосатну причу која се споро развија, али кад се на крају одмота, не можете не бити задовољни. Све набројано, зачињено са неколико сјајних изненађења, чини овај филм изузетним. Поред мајке не смем да заборавим и сина, Бин Вона, који је фантастичан. Нисам гледао Бонгов холивудски деби "Ледоломац", али ускоро ћу и то оверити и пренети утиске, мора да има бар нечега доброг, судећи по претходним насловима.

9. AJEOSSI (THE MAN FROM NOWHERE, 2010) - Lee Jung-bum

Овај филм је био најуспешнији у земљи у години кад је изашао, и са њим се на ову листу поново враћају експлозивни акциони трилери, филовани адреналином. Премиса је прилично "западњачка" и, да тако кажем, већ виђена - повучени залагаоничар живи миран живот, а једини пријатељ му је девојчица која живи у комшилуку. Њена мајка, хероински зависник, краде дрогу од моћног крими синдиката, и ослобађа је се, дајући је залагаоничару, без његовог знања. Када гориле и убице дођу да њушкају, киднапују мајку и ћерку, а власник радње креће на опасан пут да би спасао своју малу пријатељицу - наравно, успут се открива да је његова прошлост све само не повучена и мирна и да и те како има способности да на себе преузме борбу против опаких мафијаша и убица. Кад се напише овакав увод, ово изгледа као још један просечан трилер са закречену масу са Стивеном Сигалом или Долфом Лундгреном, али верујте да то није то. Ако бих већ морао да га упоредим са нечим, то би били рани филмови Џона Вуа са Чау Јун-фетом, или ако баш хоћете, Кроненбергова "Насилничка прошлост", те Скотов римејк "Man on Fire" само уз много бољи flow. Прича јесте донекле прежвакана, али, опет, начин на који се све одмотава, неочекиване ствари које ликови раде (кажем неочекиване, у односу на западњачку кинематографију, овде то значи кудикамо реалније) су дефинитивно елементи због којих ћете пожелети да погледате ово остварење. Важно је рећи да су ликови, и поред дозе генеричког коју испољавају, креирани тако да просечан гледалац заиста мари за ликове - а пре свега, дете није преслатко на патетичан начин, што је вечита бољка оваквих филмова, а опет успева да изазове искрену емоцију, заиста је одиграла као матора. Некако се много лепо и без напора спајају насиље и емоција, брутално и осетљиво, акционо и мелодрамско. Наравно, када се има у виду да главног лика тумачи Вон Бин, који је у малопре поменутој "Мајци" играо сина, јасно је о како се разноврсном глумцу ради и колики опсег емоција поседује. Развој карактера је уверљив и свако је у могућности да схвати зашто је њему толико стало до девојчице. А та трансформација, од мирног и ненаметљивог власника радње до побеснелог човека који користи све своје некадашње вештине да би помогао малој - то је заиста права посластица. Чак морам да поменем да су и акционе сцене, на које обично не полажем много, вероватно због година (али, знам да их ценим ако су добро урађене) овде изведене на сјајан начин, у маниру поменутих хонконшких бисера осамдесетих и деведесетих (мада ће неко за поређење узети нови "Борнов идентитет" кад су акционе сцене у питању, али мени је тај филм толико безвезан у сваком погледу да не вреди ни трошити простор писањем о њему). Још једном да кажем, поента овог текста није нека подробна анализа и инсистирање на манама, које свако може да нађе, у зависности од тога шта тражи. Мана свакако има, али ја овде истичем оно што је добро. Уз све речено, ваља истаћи и адекватну музичку подлогу, као и улоге гангстера које варирају од солидних до заиста одличних. Видећу и остале филмове које је овај редитељ радио "Окрутни зимски блуз" и "Нема суза за мртве", па ћу упоредити. Наслови одлично звуче, морам признати. Дотле, препорука за ово остварење које ће вас освојити емотивним ролеркостером који нуди.

10. ANGMAREUL BOATDA (I SAW THE DEVIL, 2010) - Kim Jee-woon 

После феноменалног поетично-меланхоличног "A Bittersweet Life", Ким Ји-вун и Ли Бјунг-хун поново сарађују у филму у коме нема ама баш ничега поетичног. Не знам да ли је ово најнасилнији филм на листи (сигурно јесте један од њих), али знам да је сигурно у питању један од најмонструознијих негативаца икада овековечених филмском камером, а тумачи га Чои Мин-сик, главни јунак из "Олдбоја", односно главни негативац из "Саосећања за госпођицу Освету". Он и тамо тумачи прилично болесног типа, који изгледа као члан хора бечких дечака у поређењу са Јанг Кјунг-Чулом, возачем аутобуса и озбиљним психопатом и манијаком. Последња жртва у низу коју је убио и раскомадао је случајно ћерка шефа полиције и, што је још важније, вереница агента тајне службе који се заклиње на освету и креће у опасну игру мачке и миша са болесником. Намерно не кажем у потрагу, јер идентитет убице је познат гледаоцу од првог минута, а главни јунак га проналази отприлике у првих двадесет. Креће рат између двојице људи, што физички, што психолошки. Млади агент користи средства и логистику своје службе и приређује психопати муку за муком, док овај тражи нове жртве. Али, намеће се једно питање - колико далеко он мора да иде, и може ли да се спаси да и сам не постане чудовиште вршећи освету над крвником своје веренице? Какав ће он из свега тога изаћи, и да ли ће сачувати у себи макар делић људскости? Лик који тумачи Чои Мин-сик је још језивији зато што делује као да нема појма шта су то страх или бол, односно да на њих уопште не реагује, те је стога, Ким (Ли Бјунг-хун) већ унапред изгубио битку. Међутим, то није баш сасвим тачно, далеко од тога да психопата не осећа прогресивно већи бол и патњу коју му овај наноси. Занимљиво је гледати како од две дијаметралне особе на самом почетку њих двојица временом постају суштински исти. Што се тиче крвавих сцена, лепо рече један од критичара, према овоме, Паркова "Трилогија освете" делује као трилогија "Прича о играчкама" - крв прска, пљушти, тече, капље - и манифестује се кроз све остале глаголе који вам падну на памет, без обзира да ли је снимак сиров и реалан, или хиперстилизован и претеран. Ту се крије и оно што чини овај филм најслабијим на овој листи - нема никакве студије карактера, слојевитости, суптилности, било каквог унутрашњег конфликта - ово је класично азијско претеривање преко сваке мере и без готово икаквог саспенса, где се само намеће питање колике ће бити гадости које ћемо гледати, без икакве емоционалне инволвираности. Наравно, нијансе прецрног хумора које такође одликује претеривање су исто ту - нађу главу жртве у кутији (Seven, anyone?), спотакну се, она испадне и докотрља се пред ноге њеног оца, пред масом других људи. Морам, додуше, да похвалим режију - овај у сваком смислу претерани сплатерфест има кадрове који имају и главу и реп, има ту одлично одрађених сцена, али како већ рекох, што се мене тиче, могло је ово да се одради и са више супстанце и емоције. Ко воли крвопљусе, уживаће свакако, али немојте очекивати нешто о чему ћете касније много размишљати. Ово је само скупа забава.

11. HWANGHAE (THE YELLOW SEA, 2010) - Na Hong-jin

После изузетног "Прогонитеља", а пре посебно обрађеног "Ридања", На Хонг-јин је снимио "Жуто море". Главни јунак је таксиста који ради у региону између Северне Кореје, Кине и Русије, и има проблема са компулсивним коцкањем. Жена му је отишла на рад у Јужну Кореју, без новости је о њој 6 месеци, дугови су озбиљни и гомилају се, а као додатак, ту је и губитак посла. Кад му локални гангстер понуди 10 хиљада долара за посао у Јужној Кореји, у коме треба да смакне једног бизнисмена, он то види као прилику да отплати дугове и успут нађе жену. Међутим, низ неочекиваних догађаја доводи до тога да френетично тражи излаз, јер га траже полиција, кинеска и корејска мафија. За разлику од претходног филма, улоге глумаца су замењене, па тако психо убица проститутки из "Чејсера" глуми поменутог таксисту, а екс-пандур и макро из првог филма је овде лудак. Овде нема никакве шансе за било какву катарзу - ликови су део полусвета са маргине, који су толико дубоко огрезли у порок и опште ништавило егзистенције да је излишно очекивати да се нешто у њиховим животима промени. Ово су класичне беживотне креатуре са давно изгубљеним било каквим осећајем за било шта што има везе са људскошћу - опортунизам и материјална корист је једино што их све донекле покреће. И то филм показује веома јасно и сликовито. Кад се акција залауфа (а треба јој једно сат времена), она следећих сат и двадесет минута вози без престанка и чак без успоравања. Има свега и свачега на шта смо већ навикли у горе описаним филмовима. И то све изгледа заиста прелепо - глума, амбијент и режија су на врхунском нивоу, употребљен је документаристички стил и камера из руке да покаже сво безнађе читавог тог света и ликова у њему. То значи да овде нема проливања крви које је увијено у обланде које фино изгледају, чинећи га нереалним и неозбиљним, овде све делује као raw footage, и због тога цело то блатиште, слуз, крв и гној кроз које ликови (а са њима и гледалац) газе делује још стварније, а самим тим и језивије. То је све упаковано у фину целину која је далеко испред било ког америчког филма са сличном тематиком, и поред чињенице да се у азијској варијанти проспе више крви. Остаје чињеница да су за двоипочасовни филм ликови могли да буду нешто боље профилисани (и ту не мислим на чињеницу да заправо гледалац нема за кога да навија), него је већина њих дата прилично површно, увод у филм је могао да буде нешто краћи, а кад крене макљажа, она потпуно ставља у други план (чак бих рекао смењује) драмски ефекат и набој од кога се тако пуно очекивало. Све је то, како рекох, сјајно изведено, врхунски режирано, добро написано и одглумљено, али недостају ти неки елементи да се целина правилно заокружи. Ипак, свакако га треба погледати у склопу опуса овог инспиративног филмског ствараоца.

12. NAEGA SALINBEOMIDA (CONFESSION OF MURDER, 2012) - Jung Bjung-Gil 

Још један напети филм са већ виђеном премисом стиже у облику "Признања убиства" где се и поред свесрдне борбе детектива који ради на случају, десетоструки убица извлачи, а онда седамнаест година касније (случај застарева након петнаест) објављује књигу са детаљним описима злочина. Књига постаје бестселер, због спремности убице да се покаје и харизме коју поседује, чак му је јавно мњење прилично наклоњено. Међутим, у исто време постоје индиције да је убица заправо неко други, а детектив, прогоњен кривицом и мајка једне од несталих девојчица овога пута немају намеру да пусте убицу да се извуче, ко год то био. Само, могу ли да поднесу то што ће открити? У овом филму нема откривања свега у првих пола сата, мистерија се полако гради у веома напетим условима, и то је одлично. Атмосфера је у највећем делу веома експлозивна, практично се може сећи ножем. Изузетно добро искреирани моменти у којима се клупко мистерије одмотава испресецани су са неколико врхунских сцена јурњаве, тако да филм садржи и одличне акционе сет писове, мада су, мора се признати неке ствари и претеране, тако да ту иде невелика замерка. Глума је пословично одлична, са тим у корејском филму готово да не можете да погрешите, режија је такође на висини задатка. Овде полиција није у тој мери извргнута руглу као у претходним филмовима, али зато треба обратити пажњу на оштар социјални коментар који долази од чињенице да се у релативно кратком временском периоду кроз медије ствара слика да је убица кул тип, јер ето, прелепо изгледа, а и каје се јадничко, са све преносима његових излива кајања. А то што је случајно убио десет жена, нема никакве везе. Наравно да је све намерно сатиризовано, чак бих рекао и карикирано у филму, али зар се и на примеру наше земље не може видети како се зачас од најгнуснијих креатура на естрадно-телевизијском небу могу направити узори младих, тако да мени све то уопште не изгледа толико невероватно у филму. Уз одговарајућу медијску машинерију, све је могуће, у то смо се ваљда већ више пута уверили.Доста се полаже на шокантан обрт при крају, мада мени није нарочито шокантан, вероватно сам гледао превише филмова, мада је изгледао добро, и свидело ми се како се све то одмотало. Фино је све то одрађено, ред мистерије, ред (претеране) акције, ред драме. Али, ако посматрате понашање главних (а нарочито главног) лика веома пажљиво кроз читав филм, онда је, рекао бих, немогуће да вас крај распамети до максимума. Филм је пажљиво осмишљен, интелигентно режиран и добро одглумљен како већ рекох, а има и сличности са Чан-вуковим "Саосећањем за госпођицу Освету" која је оличена у спремности унесрећених породица да сами пресуде крвнику своје деце кад закон закаже. Има још доста тога, погледајте и процените сами.

13. MONGTAJOO (MONTAGE, 2013) - Jung Geon-seop 

Још један филм који има везе са застаревањем случаја у року од петнаест година је и "Монтажа", у коме је мајка изгубила ћерку у случају киднаповања и због тога не може да се смири, а након петнаест година, дешава се још једна отмица по истом модус операндију, и она овај пут не планира да пусти кривца да побегне. Ту је и детектив који покушава да помогне, али како то обично бива, није баш спреман на оно што ће открити. Овде је паметно урађено то што је акција на минимуму, а акценат је на интелигентном креирању саспенса и емотивне драме. Такође, другачији је наративни приступ у односу на претходни филм, и то омогућава да се радња фино развије. Глума је на нивоу, нарочито бриљирају Ум Јунг-хва, као мајка у френетичној потрази за особом која јој је нанела неизрецив бол петнаест година раније, и већ поменути Ким Санг-кјунг, као детектив решен да истера ствар до краја, а свесрдно им помаже ветеран Сонг Јунг-чанг као деда девојчице пред чијим је носом украдена нова жртва петнаест година касније. Теме кривице и искупљења, уобичајено присутне у оваквим филмовима су уткане у причу на занимљив начин, а допада ми се употреба времена у њему, прича најпре стартује линеарно да би касније попримила другачију структуру. Крајњи твист ме је донекле задовољио, али мишљења сам да је то ипак могло за нијансу боље да се одради, некако се, када све постане очигледно, све потом пребрзо одигра, мада је прилично уверљиво захваљујући емотивним глумачким перформансима. И сам крај је малчице how too convenient, некако сам у филму где је велики нагласак на емоцијама очекивао да постоји мало већи емотивни удар (не мислим на обрт, него на епилог, оно што се десило након откровења) - овако, "Монтажа" остаје још један филм који није равномерно емоционално убедљив, мада се мора рећи да је то стара бољка многих јужнокорејских филмова. Ипак, допало ми се што нас тај велеобрт као гледаоце тера да и ми преиспитамо своју моралну страну, увек је одлично кад и сам филм не третира ствари црно-бело. Ваља напоменути да је технички аспект филма на врхунском нивоу, што је малтене аксиом кад је у питању ова кинематографија. Волим филмове као што је овај (наравно, признајем да има и мане, главне сам и покушао да побројим), јер је прича у средишту ствари - брз је, прилично паметан, без превише шокантног насиља (од кога свакако не бежим, јер се и те како дешава, али овде за тим није било преке потребе), без безумног и бесмисленог суперхеројства, и што је најважније, без претеране мелодрамске патетике, на коју су нас корејски (и уопште азијски) филмови навикли. Све је урађено веома искрено, што је увек освежавајуће видети. Погледајте ово ако волите драму у средишту трилера.

14. SINSEGYE (NEW WORLD, 2013) - Park Hoon-jung

У једној од критика за овај филм сам прочитао "The Godfather" meets "Goodfellas". Ако бих баш морао да га третирам као спој два филма, из моје перспективе би било "Infernal Affairs" meets "Donnie Brasco". Ипак, немојте да вас то одвуче од гледања овог филма, он има своју оригиналну причу и концепцију, иако има неких заједничких елемената са поменутима, као што и сваки жанровски филм има елементе других филмова. Дакле, ово за мене није rip-off којим га неки сматрају, ово је одличан гангстерски филм in its own right, и немерљиво је бољи од разних полудупастих продуката попут "Црне мисе", "Легенде" и сличних кретенизама. Јесте премиса стара к'о Библија, конфликт мафије и полиције кроз очи пандура на тајном задатку, коме је свега преко главе, јер већ осам година врло успешно гради репутацију опаког кримоса. Али, опет кажем, овај филм и те како поседује оригиналност на неколико нивоа. Прича почиње смрћу главешине најмоћнијег мафијашког синдиката у земљи у мистериозној саобраћајној несрећи. Полицијски руководиоци виде шансу да ситуацију наведу на своју воденицу кад је у питању избор новог шефа, да би после лакше срушили тај синдикат. Међутим ствари нису нимало једноставне за главног јунака који се нашао у средишту свега, нарочито имајући у виду чињеницу да су пандурски званичници једнако бескрупулозни и макијавелистички настројени као и сами криминалци. Дешавају се неке непредвиђене ствари и он је принуђен да повлачи потезе који могу да уруше све на чему је радио толике године, али и да му доведу живот у опасност. Пријатељства и концепт лојалности су на ултимативном тесту, а како време пролази, разлика између добра и зла постаје све мутнија. Тренутак великих одлука је близу и време тече. Прво, сценарио је одличан, неке размене између глумаца су заиста фантастичне, и филм профитира тако што се карактери развијају кроз поступке. Филм није екстремно насилан, али има одређене секвенце које дозирано користе насиље, што је и нормално кад је тај свет у питању. Свидео ми се контраст у изгледу сукобљених страна, сви гангстери носе маркирана одела и испеглане кошууље, док су пандури неуредни, изгужвани и испијени. Али, можда и најбоља ствар у овом филму је тај приказ и поента да су, иако су на супротним странама закона, иако су једни номинално добри а други лоши момци по увреженим друштвеним нормама, и пајкани такође до сржи корумпирани, манипулативни и безосећајни као и кримоси, ако не и гори. Дакле, тај систем "мафија-мурија-држава-хајдучија" су заправо две стране истог новчића. Филм веома ефектно поентира самом чињеницом да у њему немате за кога да навијате. И заиста саосећате са главним јунаком који се нашао у небраном грожђу. Глумци су савршени, поменућу неколико имена - Ли Јунг-ђе, као измучени и растрзани полицајац инфилтриран у крими синдикат, који покушава да из свега изађе чист и са главом на раменима, док му лични живот трпи и пати, Чои Мин-сик, као шеф полиције који неће стати ни пред чим да добије доказе за рушење мафије, ма шта то укључивало, те Хванг Јунг-мин (у "Ридању" о коме сам писао глуми шамана који врши егзорцизам) као мафиозо високог ранга који је успут и најбољи пријатељ главног лика. Овај филм је све што један модеран гангстерски трилер треба да буде, и, упркос симболичним мањкавостима, требало би да задовољи филмске сладокусце. Мене јесте.

15. KKEUTKKAJI GANDA (A HARD DAY, 2014) - Kim Sung-hun

За последњи унос на овој листи, стиже нешто другачије од свега досад поменутог. "Тежак дан" је мешавина озбиљног трилера и црне комедије, који је смешан баш због чињенице да није рађен као уобичајена азијска комедија која обилује дечијим/незрелим геговима. У питању је, дакле, трилер, у коме су ситуације "шта још може да пође наопако" прожете таквим црним хумором да сам на више места вриштао од смеха. Погледајте премису - поквареном полицајцу умире мајка, чију сахрану напушта због информације да је стигла Унутрашња контрола да њега и његове корумпиране колеге приупита за здравље. Лудом вожњом, он прегази једног бескућника, па одлучује да његов леш сакрије у већ заузети и затворени сандук са лешом преминуле му мајке. После свега, неко, ко је изгледа видео цео догађај са гажењем, почиње да га прати, прогони, и на разне друге начине му загорчава живот. После серије преокрета достојних најнапетијих трилера који су вам познати, а прошараних гротескним, цртанофилмским ситуацијама, долази време за коначни обрачун и разрешење читаве ујдурме. Главна снага је, као и увек код добрих филмова, у сценарију, који готово перфектно балансира све побројане елементе и не траћи ни секунду свог времена. Лепота је у вештом миксовању саспенса који кида живце и комедије умешно инкорпориране у целу ситуацију. Погледајте само сцену у којој пајкан покушава да леш бескућника убаци у сандук са телом мајке помоћу војника - играчке на даљинско управљање у тренуцима док је остављен насамо са покојном мајком, а у близини се врзмају радници у мртвачници. Лепота филма је у томе што будалу којој се све ово дешава никако не можемо да жалимо, јер све то заслужује, те је онда веома занимљиво видети шта ће још кренути наопако и шта ће му се још десити. Додајте на то чињеницу да је негативац који га је видео током извршења нечасне работе веома зајебани мадафака који неће лако одустати од свог циља. То постаје јасно након откровења да је прегажени представљао много више од обичног бескућника. Глумци су сјајни, а режисер на прави начин балансира између напетог трилера и гротеске, стављајући главног антихероја у једну немогућу ситуацију за другом. Има ту, наравно, и претеривања, и сам перформанс Ли Сун-кјуна је апсолутно over the top, али то је потпуно логично очекивати кад видите шта се све у филму догађа. Крајње разрешење свега је можда могло да изгледа мало другачије, али не противим се ни овоме, постоје сви елементи да се оконча и овако како јесте. У сваком случају, ово је филм који од срца препоручујем, јер је у питању уникатан спој жанрова који ће вас држати на ивици живаца са једне, а забавити и насмејати са друге стране. Кључ је не узимати га за озбиљно, ако то испоштујете, мислим да нема шансе да будете разочарани, или да се осетите превареним после гледања.

Још пет корејских трилера које тек треба да погледам:

BIYEOLHAN GEORI (A DIRTY CARNIVAL, 2006)
GEU NOM MOKSORI (VOICE OF A MURDERER, 2007)
KIM BOKNAM SALINSAGEONUI JEONMAL (BEDEVILLED, 2010)
UIHYEONGJE (SECRET REUNION, 2010)
YONGSEONEUN EUPDA (NO MERCY, 2010)

Gokseong (The Wailing, 2016)

Сценарио и режија: На Хонг-Јин
У главним улогама: Квак До-Вон, Чун Ву-Хи, Хванг Јунг-Мин, Џун Кунимура, Ким Хван-Хи
Трајање: 156 минута

Дође ред и на један од најављиванијих филмова године, а заиста је и било добрих елемената за помпезну најаву. Потписник филмова Chugyeogya (The Chaser, 2008) који је ремек-дело у жанру акционог трилера, те нешто слабијег, али такође веома доброг Hwanghae (The Yellow Sea, 2010) - а о оба ћу писати у следећем тексту - се враћа после шестогодишње паузе, и то уз прасак - првим излетом у хорор натприродног. Корејанци су ме већ много пута уверили да у својим филмовима много боље обрађују емоције него што то чини модерни Холивуд (чак и кад се ради о мелодрамама, које су стандардно пренаглашене, или комедијама које понекад претерују са slapstickом), а поготово кад су у питању језа, страх и напетост, који су од суштинске важности за хорор филм. У матичној земљи, филм је постао велики хит, малтене је униформно обожаван, а направио је апсолутну сензацију на фестивалу у Кану (што може, а и не мора да буде позитивно), али је довољно да заинтригира. Мене јесте, те сам похрлио да га погледам чим се појавио мало квалитетнији снимак. Наглашавам да за сада постоји само енглески превод, који је, чини се, могао бити за нијансу бољи, али не ствара проблеме у праћењу. Надам се да ће српски бити на висини задатка, јер је од виталног значаја за интерпретацију филма да похватате све што се говори, има много детаља. Покушаћу да загребем мало испод површине.

Ридање (2016)

Мистериозна болест се шири малим корејским селом, још мистериознија убиства се дешавају у њему, а све изгледа има везе са доласком једног старог Јапанца у ту средину. Полицајац који истражује случајеве бива лично увучен када исти симптоми поткаче и његову десетогодишњу ћерку, а временом је све уверенији (иако иначе не верује у те ствари) да је умешана натприродна сила. Пре него што буде касно за њега и његову породицу, мора да потражи помоћ шамана, тајанствене жене и младог свештеника. Али, ко је заправо ко, и шта је шта, шта је стварност, а шта сан, и коме веровати у ситуацији кад од тог избора зависе животи свих које волите?

Као што сам и очекивао, овај филм је по много чему изнад модерне холивудске продукције, у смислу да редитељ апсолутно зна шта хоће и да зна (у највећој мери) како да то испоручи гледаоцима. Ово је веома умешно миксовање жанрова - ту се меша трилер са црном комедијом, драма са сплатером, кримић са хорором, који варира од поседнутости до зомбираних убица. Осим црног хумора и крви, ту су дубока промишљања о природи страха, сумње и греха, контемплације о пореклу зла, те референце на источњачку филозофију и Библију (као што је феноменални почетни цитат о сумњи Христових ученика у њега после Васкрсења).  Све је то уоквирено прелепим сликама, филм је перфектно режиран и одглумљен, а поврх свега је и све оно што један одличан трилер/хорор треба да буде - напет, атмосферичан, тмуран, кошмаран, оригиналан, али пре свега, ванредно амбициозан и мудовит, што посебно ценим и поштујем. Ово је филм који се не задовољава малим стварима, прављен је да буде велики и прављен је да буде ремек-дело, у чему готово да сасвим успева, мада му се наравно има и шта замерити. Али, недостатак кохонеса није једна од тих ствари. Иако траје преко два и по сата, највећим делом није досадан, јер вожња не престаје од првог кадра до последње секунде. Атмосфера беспућа и безнађа је константно присутна, пљусковима натопљена корејска вукојебина, оронуле куће, крвави лешеви, те постојећи и непостојећи демони су само део призора. Познато је мишљење редитеља и сценаристе о полицији из његових претходних филмова. Протагониста Јонг-Гу (одлични Квак До-Вон) је на почетку трапавко који стално касни на посао, користећи породицу као изговор, и не показује баш много саосећања за сву грозоту којој присуствује, али кад се зло настани у његовој кући, емоције му варирају од агоније до огромног беса и постаје веома непредвидив. Баш због тога и јесте ближи стварним људима него филмским херојима. Након што постане јасно колики је идиотизам тврдња да су гљиве лударе криве за сав џумбус, сумња пада на странца из Јапана који живи повучено, издвојен од свих и каткад ужива у пецању, и мисли се да је он или убица или демон.

Протагониста најпре исмева ту тврдњу, али га серија ноћних мора и бизарних реалних дешавања приморава да ближе истражи декицу (Џун Кунимура), који је јако мистериозан и све у вези његовог карактера је двосмислено (што се уосталом може рећи за готово све актере филма), али загонетне ствари које изговара све више гурају Јонг-Гуа преко ивице. Редитељ и сценариста намерно приказује да сви (или скоро сви) имају и невину и чудовишну страну, пуштајући нас да нагађамо и интерпретирамо ко је ко и шта је шта. Да ли је матори демон или спасилац, да ли је зло као концепт само у човеку или долази од виших сила? Да ли је шаман у улози истеривача ђавола на страни "добра" или је ђавољи шегрт и марионета? Да ли се може веровати жени у белом и за чије бабе здравље она ради то што ради? Једно је сигурно, овакву сцену егзорцизма никад нигде нисте видели, а иако је глума свих умешаних на заиста вансеријском нивоу, морам да издвојим малу Ким Хван-хи, у улози ћерке главног јунака, која показује невероватну разноврсност, од духовите (у сцени кад јој је отац посрамљен јер га је видела како ради нешто безобразно), преко престрављене (када не зна шта јој се дешава), до заиста језиве (када постаје слична Линди Блер из "Истеривача ђавола"). Заиста, улога за сваки респект, на дете које показује овакав дијапазон емоција се мора озбиљно рачунати у будућности.

Од узбудљивог и злокобног, са повременим додатком крвавог, у финалу, овај филм постаје невероватно језив и једва описиво напет. Осим тога, наратив је такав да никако не помаже у апсолутном разрешењу централне мистерије. И кад се све заврши, остављени смо са гомилом отворених питања и несигурни шта је апсолутна истина и ко ју је говорио, што се поклапа са идејом да је све у перцепцији. Да ли би другачији избор донео другачији исход? Да ли је филм поред спиритуално-филозофског контекста такође и социо-политички коментар са посебним освртом на ксенофобију. Све има и своје да, и своје не. Чак и кад нам се један део "истине" представи недвосмислено, не можемо да се не запитамо да ли је то заиста тако, или је само један угао посматрања. Ту се негде и крије моја замерка - за филм од 156 минута (из ког се могло избацити брат брату добрих 25, углавном потрошених на комична лудирања), ипак је превише двосмислености и вишезначности у наративу, које су, уз мало труда, могле макар донекле да расветле, ако ништа друго, природу односа између сукобљених ентитета (намерно не кажем људи). Такође, зомби сцена ме није баш купила и нисам најсигурнији око њене поенте. Крај ће неке одушевити, неке разбеснети, али чињеница је да је било прилике да мало боље разумемо, ко је газда, ко шегрт, ко серафим, а ко Луцифер. Централни осврти су на невидљиви страх и људску перцепцију, па ћете тако морати и сами да интерпретирате ствари које су остављене нејасним. Можда ће вишеструко гледање помоћи, али сачекајте, као што ћу и ја, на снимак у високој дефиницији за понављање, с обзиром да има доста мрачних кадрова.

Све у свему, критичари из Кана јесу за нијансу претерали у својим славопојкама, али стоји чињеница да је "Ридање" одличан филм, вредан поновљеног гледања, који је донео све чему смо се надали, па у неким сегментима и више, и који се не плаши да оживи кошмар на веома оригиналан начин и смести га у нашу непосредну околину, што му је можда и највећи квалитет. Побројане ситне мане, заједно са тим финалним "откровењем" (које се, опет, може интерпретирати на више начина), којим нисам баш одушевљен, и мислим да је боље било оставити сумњу и не приказати ништа конкретно (кад је већ то рађено током целог филма) ме спречавају да дам петицу, али, и без ње ће ово бити један од бољих хорора ове године, вероватно бољи од било чега што енглеско говорно подручје има да понуди (једино "The Witch" може да му приђе).

ОЦЕНА: 4