Дебитантски филмови ми се чине као добра тема за отварање нове серије текстова, једноставно као подсетник чиме су нека велика редитељска имена започела своје каријере. Не да би се утврдио неки образац у њиховом стваралаштву, јер се често деси да први филм нема никакве везе са оним што касније раде, већ чисто као приказ чиме су се бавили у почетку. Правила заиста нема - неки сниме добар први филм, па никад касније не достигну тај квалитет, неки крену ужасно, па се исправе каснијим остварењима, а неки већ првим филмом зацементирају себи место у колотечини просечности, и никад одатле не изађу. Ипак, ја сам се потрудио да издвојим филмове за које мислим да вреде и да их треба погледати, а фокус на деведесете је потпуно насумичан. Биће и осталих декада, а дотле ево хронолошке листе петнаест најбољих дебитантских остварења деведесетих година прошлог века.
1. THE INDIAN RUNNER (1991) - Sean Penn
Настао по песми Бруса Спрингстина "Highway Patrolman", редитељски деби двоструког Оскаровца Шона Пена је, као и његови остали пројекти иза камере, болан и потресан до коске (режирао је и филмове "Чувар прелаза" и "Завет" са Џеком Николсоном, те "У дивљину" са Емилом Хиршом. Има и још један нови филм, који нисам гледао, али чујем да је извиждан у Кану). Прича о два брата са потпуно различитим погледима на живот, једном вијетнамском ветерану који по повратку не може да се уклопи, има проблема са законом, види и осећа лоше у свему и свакоме, те постаје насилан и асоцијалан, и другом, старијем, који као шериф у свом малом граду зна да цени "мале" ствари, попут породице. Међутим, док безуспешно покушава да поправи визију свог млађег брата, и њега муче сећања на један догађај из прошлости. Ту су и њихови родитељи, сваки са својим проблемима и сваки са својим односом према два сина. Кад се преплету сви ти елементи, добија се меланхолично-трагична прича, чији мелодрамски аспект ниједног момента не задире у патетику, и која, као и сви добри филмови, снагу црпе из одличног сценарија, који је написао сам Шон Пен. Одлична глумачка екипа је на висини задатка, пре свих Виго Мортенсен, у својој најбољој улози за коју нико није чуо. Заборавите Арагорна и остале комерцијалне будалаштине и погледајте како је непогрешиво дочарао проблематичног, злосрећног и песимистичног, малтене нихилистички настројеног Френка, у време док још није ни био познато глумачко име. Ту је затим одлични, вазда потцењени Дејвид Морс, у улози Џоа, који покушава да свом брату некако укаже на позитивну страну живота. Он сјајно дочарава унутрашњи конфликт човека, који воли брата упркос чињеници да му је потпуно супротан и да су, штавише, на супротним странама закона. Свој део су сјајно одрадиле и холивудске легенде Чарлс Бронсон (први филм после 16 година без бркова) и Оскаровка Сенди Денис, у улогама забринутих родитеља, те Патриша Аркет и Валерија Голино као лепше половине двојице браће, које имају свака своје проблеме, и због њих двојице, и због себе. Читав амбијент филма је туробан и тежак, али таква остварења извлаче најдубље емоције, и вреди га погледати, јер представља велики и храбар подухват за некога коме је то први филм.
2. C'EST ARRIVE PRES DE CHEZ VOUS (MAN BITES DOG, 1992) - Belvaux, Bonzel, Poelvoorde
Овај контроверзни белгијски филм је експлозивна мешавина неколико жанрова, спој трилера, хорора, лажног документарца и комедије црње од свега што сте икад видели, и није ни чудо што, иако је генерално добро прихваћен, и данас изазива подељена мишљења публике. Прича о Бену, харизматичном и духовитом серијском убици кога прати филмска екипа и снима га ради материјала за документарац, да би временом почела све активније да учествује у гнусним злочинима његовог главног актера (који укључују убиства, силовање и још многе гадости) је била забрањена у неким земљама попут Шведске. Снимљен помоћу штапа и канапа, за једва милион белгијских франака (и то у неколико наврата, јер је понестајало новца више пута), овај филм пружа немерљиво више од пуких грозних и крвавих сцена (а има неких које су баш грозне и крваве) ако се мало загребе површина. Он пре свега говори о односу друштва према насиљу и злочинима, те њиховој улози у самом друштву. Приметићете да у једном тренутку, када се гледаоцу додели улога својеврсног воајера, и кад му се пружи детаљан увид у живот човека који, док интелектуално, надахнуто и духовито анализира уметност, музику, природу, друштво и живот уопште, чини најгоре и најодвратније могуће ствари, оне временом постају не толико одвратне и неприхватљиве, само зато што нам је он занимљив и убедљив, и зато што је у питању филм - а поента и јесте да веома лако може да не буде филм, баш зато и јесте сниман на фору "документарац из угла неутралног посматрача". Но, као што сам већ рекао, и као што ћете видети, до краја филма, нико не остаје неутралан. Нигде нисам пронашао ту информацију, али сам сигуран да је овај филм једна од инспирација за Стоунове "Рођене убице", које су додуше урађене много помпезније. Ако нисте екстремно гадљиви, обавезно погледајте ово, бићете од првог кадра увучени у ово остварење, које је много комплексније него што изгледа. И биће вам пластично приказане многе девијације које су дубоко укорењене свуда око нас и које, нажалост, све више узимају маха, а сва је прилика да ће тако бити и у будућности. Није за осетљив стомак.
3. RESERVOIR DOGS (1992) - Quentin Tarantino
Већ сам рекао доста тога о овом филму у једном од претходних уписа. Подсетите се овде .
4. CLERKS (1994) - Kevin Smith
Пре него што је потпуно изгубио компас, Кевин Смит је обећавао као независни филмски стваралац. Пре добрих "Пацова из тржног центра" и "Луд за Ејми", снимио је "Продавце", у којима се по први пут појављују неки од ликова из његовог стваралачког универзума, попут Џеја и Тихог Боба. Филм се бави једним даном у животу Дантеа, продавца цигарета који је принуђен да ради на слободан дан. Његове тренутне бриге су хокејашка утакмица тог поподнева и бдење за умрлог пријатеља, а ионако тмуран поглед на живот му допуњује сазнање о удаји бивше девојке, као и о томе да је његова садашња девојка много сексуално искуснија него што је он икад мислио. У видео клубу поред радње ради његов друг Рендал, који је подједнако незадовољан својим послом. У филму се наизглед не догађа ништа велико, снимљен је готово документаристички, са екстремно малим буџетом (Кевин Смит је морао да прода део своје огромне колекције стрипова да би га завршио) и у црно-белој техници. Али, ипак вас увлачи од првог кадра - од разговора са незадовољним муштеријама, преко безбројних анализа "Ратова звезда", референци на "Ајкулу" и друге филмове, те расправа о пређашњим сексуалним искуствима. И ни у једном тренутку се не зна како ће дан да се заврши. Ако вам не смета прилично груб и "18+" хумор, рекао бих да је ово једна од бољих комедија деведесетих. Неколико пута сам буквално вриснуо од смеха. Рекао бих да је главна снага филма одлично написан сценарио, а пре свега дијалози, јер наизглед нису ни о чему посебно важном, а кад их чујете и видите ликове како их изговарају, стећи ћете кудикамо другачији утисак. Наравно да има мана, и то приличан број, пре свега дрвена глума већине укључених (нико и није професионални глумац), али су минорне наспрам врлина. За филм који је снимљен са пресмешним буџетом, уз коришћење пријатеља и рођака као глумачке и филмске екипе (нешто слично ономе што је Питер Џексон урадио у свом првом филму "Bad Taste"), испао је одлично. Кевин Смит је сам радио у радњи у време снимања филма, које је трајало двадесетак дана.
5. ONCE WERE WARRIORS (1994) - Lee Tamahori
Ванредно горак филм о многобројној породици урбаних Маора која се безуспешно бори са сиромаштвом, алкохолизмом и насиљем у породици, "Били смо поносни ратници", је једно од бескомпромиснијих и жешћих остварења на задату тему. Запањујућа реалистичност и веома квалитетна глума га издижу изнад просека, пре свих се истичу Темуера Морисон, као Џејк, који би требало да представља главу породице, а уствари је алкохоличар и силеџија који не може да задржи посао, и Рина Овен, као Бет, напаћена али јака жена која мора да се бори да одржи породицу на окупу, или бар оно што је од ње остало, уз то контролишући сопствене слабости. Међу децом су син који се прикључује банди и презире оца насилника, затим други који има историју мањих прекршаја и бива одведен у дом, као и ћерка, која воли да пише приче, и сања да оде негде где јој неће бити наметнута улога жене која само подиже децу и трпи батине. Одрастање свих њих ће бити веома тешко и болно, али они који остану, на крају ће усвојити лекције. Филм је прави, аутентични ролеркоустер, где све пршти од јаких емоција и потресних конфронтација. Снимљен је на основу романа Алана Дафа, који је први део трилогије, а 2014. године је проглашен за најбољи новозеландски филм свих времена. Морам да похвалим и сјајни рок саундтрек, који доприноси свеукупној тескоби која прожима филм. Сировост емоција и душевна огољеност су овде приказани као у мало ком другом филму деведесетих. Гледајте га обавезно, али није за састанак са девојком. Пет година касније, наставак под називом "What Becomes of the Broken Hearted" је снимљен, али, и поред тога што има квалитета, није могао да оваплоти снагу оригинала. Као што ни редитељ Ли Тамахори никад није квалитетом достигао своје прво чедо, и поред тога што је са неколико филмова постигао успех у Холивуду, па чак добацио и до Џејмса Бонда.
6. SHALLOW GRAVE (1994) - Danny Boyle
"Мало убиство међу пријатељима", први филм Денија Бојла (и прва главна улога Јуена Мекгрегора), је раме уз раме по квалитету са познатијим "Трејнспотингом", а можда и веће стваралачко достигнуће, имајући у виду под колико тешким условима је снимљен. Прича прати троје пријатеља, Дејвида, Алекса и Џулијет, који проналазе четвртог цимера, који се недавно уселио, мртвог, заједно са гомилом пара поред себе. Једногласно се слажу да сахране леш и задрже новац, али не знају да мртваца траже веома опасни људи. Укључује се и полиција, а међу пријатеље се увлачи све већи црв сумње, и нико више не зна коме да верује. Похлепа брзо осваја све, и ствари све више измичу контроли. Релативно једноставна прича је фантастично упакована у деведесет напетих минута, без иједног сувишног кадра. Поред Мекгрегора, играју још и Кристофер Еклестон, Кери Фокс и Киф Ален, и свако је одрадио свој део посла веома убедљиво, савршено се види како их похлепа постепено обузима, и како нема назад, након што су загазили у живи песак који прети да их све прогута. Познаваоцима књижевности ће бити јасно да се донекле може повући паралела између садржаја овог филма и "Приче опроститеља" Џефрија Чосера. Отац Денија Бојла има исти коментар за све остале филмове после овог - добар је, али не као "Мало убиство". Идеја проналаска новца који у актерима рађа огањ најгорих тенденција које ескалирају (што рече онај лик из клипа) није нарочито свежа, али је овде обрађена са довољном количином интелигенције, саспенса и стила да држи пажњу од почетка до краја. Филму су критичари имали шта да замере, али се видело да ће бити хит кад су три додатне пројекције у Кану морале да се закажу да би се испоштовала потражња. Дени Бојл је имао и погодака и промашаја у каријери, тренутно снима наставак "Трејнспотинга" који ће проћи ко зна како, али први филм му је дефинитивно био погодак, и треба га без одлагања погледати, ако то неко још није учинио.
7. THE SHAWSHANK REDEMPTION (1994) - Frank Darabont
Шта да кажем о овом филму, а да већ није познато? Настао је по мотивима кратке приче Стивена Кинга "Rita Hayworth and the Shawshank Redemption", а онда су га наши искусно превели као "Бекство из Шошенка", што је по мени већи спојлер од смрти Хана Солоа и смрти (или "смрти") копилета са севера комбиновано. Филм уопште није сјајно прошао на благајнама по изласку, али је зато један од филмова који је убедљиво највише зарадио од видео дистрибуције. Филм углавном прати литерарни предложак уз неколико мањих и већих измена, а најзанимљивија је можда да је лик Реда у књизи Ирац (и наравно, белац), али је Френк Дарабонт од почетка хтео Моргана Фримена због ауторитета који поседује, савршеног гласа за нарацију и других квалитета (али је у сценарио убачена шала у којој Енди пита Реда откуд надимак, а он одговара "Можда отуд што сам Ирац". Пре Тима Робинса, озбиљни конкуренти за улогу Ендија су били Том Хенкс и Кевин Костнер. Први је био спречен због "Фореста Гампа" (али је играо у следећој Кинговој адаптацији у Дарабонтовој режији, "Зелена миља"), док је други, иако му се сценарио веома допадао, остао веран "Воденом свету". Сви знамо како се то завршило. Тим Робинс је одиграо једну од животних улога, а осим Фримена, свесрдно су му помогли, између осталих, Боб Гантон, као окрутни управник, Кленси Браун, као сурови капетан Хедли (човек је рођен за негативца, како не волети његовог Кургана из "Горштака"), те глумац из златног доба, Џејмс Витмор, у улози Брукса, који не може да се привикне на живот напољу (моја омиљена његова улога је грбави Гас у "Џунгли на асфалту"). Има неколико упадљивих референци на роман "Гроф Монте Кристо", те на друге филмове, укључујући "Харвија" Хенрија Костера. Френк Дарабонт, који је купио права од Стивена Кинга за само пет хиљада долара је касније причао да би му, кад год је осетио блокаду и замор у писању сценарија, "Фигарова женидба" подигла расположење. Не знам шта је све утицало на њега да сними овај филм, али је чињеница да је постао инстант класик, и да слови за један од најбољих филмова икад, мада је то по мени прилично смела изјава, да не употребим неку тежу реч.
8. PRIMAL FEAR (1996) - Gregory Hoblit
О "Исконском страху" сам већ нешто мало рекао овде. То није ни изблиза довољно за неку детаљну анализу, али би требало да буде довољно да вас нагна да погледате филм ако нисте. Кад боље размислим, немојте ни да отварате линк због спојлера. Само погледајте филм.
9. PUSHER (1996) - Nicolas Winding Refn
Сада већ култни први део Рефнове трилогије постаје бољи на свако гледање. Још један доказ да је филм могуће снимити уз помоћ штапа и канапа, ако има воље и ако је прича добра. "Дилер" представља запањујуће реалистичан приказ неколико дана у животу Франка, ситног дилера дроге на улицама Копенхагена, који, не својом кривицом, упада у велике проблеме када се његов већ постојећи дуг шефу подземља и власнику ресторана Милу значајно повећа. С обзиром да Милу и његовом горили Радовану (да, српска мафија је у питању) није паметно дуговати, гледамо главног актера у махнитој потрази за новцем за исплату, али се сваки нови покушај завршава све већом катастрофом, док му са друге стране проблеме праве и темпераментни, нестабилни помоћник Тони, као и девојка Вик (иначе елитна проститутка), чије му звоцање о обавезама и заједничком путу сада уопште није потребно. Све то изгледа сјајно, иако је снимљено без икаквих фенси трикова и шминке, заиста имамо добар увид у Франково психичко стање, које се са сваким доживљеним неуспехом све више погоршава. Ким Бодниа се налази у скоро свакој сцени филма и веома га успешно носи на својим плећима, способан и да нанесе и да истрпи бол. Тада непознати Мадс Микелсен је веома добар у улози Тонија, у кога Франк постепено губи поверење. Али, за мене највеће откровење и највећа уживанција је била гледати рођеног Осијечанина Златка Бурића у улози Мила, заљубљеника у кулинарство и власника ресторана, који је успут и моћни дилер дроге. Он савршено балансира између тренутака када жели да пружи прилику Франку да се искупи, и неуротичних испада кад га овај по ко зна који пут испали. Нису у питању само Звездин грб и Арканов постер у ресторану, Нинова песма у позадини, нити дијалози између Мила и Раше на српском, заиста мислим да је Бурић одрадио одличан посао, са једне стране жели да буде оно што јесте, а са друге стране мора да одржи репутацију власника ресторана (мада се та растрзаност најпластичније види у трећем делу, где је он главни лик, и где непрестано балансира између улоге оца и дилера, заиста одлична рола Бурића). Радована, горилу, који такође има снове о отварању сопственог ресторана игра Славко Лабовић, лични Арканов пријатељ, и добро то ради, мада нема много материјала. Рекох већ да је реализам главна одлика овог филма, и то је оно што га највише разликује од америчких крими филмова сличног типа. Рефн је престао да снима филмове у Данској након неоправданог сахрањивања трећег дела "Дилера", али је показао у "Бронсону" и "Буђењу Валхале" ко је и шта је. Одличне ствари се пишу и о његовом новом филму "The Neon Demon", тако да ћу окачити овде рецензију чим будем био у могућности да га погледам. Дотле, ви погледајте целу "Дилер" трилогију, добра је. Занимљиво је да је режисер изјавио да је главна инспирација за овај филм био "Холокауст људождера" Руђера Деодата, о коме сам већ писао у тексту о хорорима.
10. SLING BLADE (1996) - Billy Bob Thornton
Већ написах у тексту о најбољим филмовима Билија Вајлдера да је једном приликом саветовао Билија Боба Торнтона да изабере пројекат у ком ће изексплоатисати своју непривлачност и нерепрезентативне црте лица. Он је изабрао да адаптира свој већ постојећи кратки филм у сценарио за дугометражно остварење, које је такође и режирао, и настао је филм "Сечиво" који је постао хит, а Торнтон је освојио Оскара за сценарио, и сам поставши звезда. То је прича о Карлу Чилдерсу, интелектуално успореном човеку, који је од своје дванаесте године у институцији због убиства мајке и љубавника, али сада добија шансу да изађе, налази посао као механичар, и спријатељује се са дванаестогодишњим дечаком Френком који живи са самохраном мајком, коме постаје нешто попут старијег брата. Међутим, њен дечко, који је алкохоличар и силеџија, није тако љубазан ни према Карлу, а ни према Френку. Двајт Јоакам је сјајно одиграо ту улогу, истински је застрашујућ у неким кадровима. Увек волим да видим покојног Џеј Ти Волша, као и Роберта Дувала, а и Лукас Блек је добар за својих 14 година. Али, највеће похвале свакако иду на рачун самог Торнтона, који је развалио улогу Карла и оправдано је номинован за Оскара. Његов специфичан ход постигнут је тако што је себи ставио парчиће разбијеног стакла у ципеле, а по сопственим речима, јединствене изразе лица, говор и импровизовану секвенцу о сечиву је осмислио док је крајем осамдесетих чекао да сними своју сцену у једном филму која је касније исечена. Са буџетом од једва милион долара, успео је да изгура своју причу, а филм је зарадио око 25 пута више на благајнама. Он није заборавио да га је велики Били Вајлдер инспирисао на цео пројекат, па му је, после постигнутог успеха, послао потписан примерак сценарија са посветом. Роберт Дувал је био његова лична жеља за улогу оца, а он ће се годину дана касније појавити у малој улози у Дуваловом "Апостолу" бесплатно. Иако сам расплет може деловати предвидљиво, начин на који се све одиграва је заиста фантастичан, и још један од милион примера где се види да су идеја и прича најважнији за успешан филм, а не буџети од стотину милиона, дигитална технологија и остала козметика.
11. TESIS (THESIS, 1996) - Alejandro Amenabar
Студенткиња мадридске филмске школе, Анђела, мора да напише тезу о насиљу на филму, колико је оно оправдано и зашто толико фасцинира људе. Спријатељује се са колегом који је потпуно опседнут тематиком и има огромну колекцију насилних и порнографских филмова, а у исто време долази у посед траке са снаф филмом на којој је извршено право убиство. Када она и колега схвате да се ради о њиховој колегиници, несталој пре две године, упуштају се у решавање мистерије, али сваки корак ближе истини их уваљује у већу опасност, како то већ обично бива. "Теза" није Амењабаров најбољи филм (што и није чудо, с обзиром да је човек режирао филмчине попут "Abre los ojos", "The Others", "Agora" и "Mar Adentro"), али је савршен да се почне са његовим опусом, и свакако је одличан трилер, коме мане треба тражити у малчице збрзаном и малчице "how too convenient" крају, те пар ситница, за које бисте морали да будете тешка цепидлака да их приметите. Има све - квалитетан сценарио, одличан ритам, држи напетост, таман онолико насиља колико је потребно, добру глуму лепе Ане Торент, која је и више него убедљива, сјајног дебитанта Фелеа Мартинеза, те феноменалног Едуарда Норијегу, којег ће Амењабар избацити у орбиту следеће године, улогом у филму "Отвори очи" (ако се питате, то је оригинал на основу кога је настао исподпросечни "Ванила скај" и шије га у сваком погледу). Иначе, редитељ је и сам био полазник школе из филма, и овај филм је по мени коментар на шпанску филмску индустрију, али и на друштво уопште, који је још актуелнији сада, двадесет година касније, када све медије преплављују ријалитији и насилни садржаји свих врста. Битно је да се има хлеба и игара, за остало ћемо се договорити, а све у ери преусиљене политичке коректности и сличних идиотарија. Зато је велико питање да ли би овај филм данас могао да буде снимљен. Амењабар иза камере показује сигурност која ће га и касније красити, а с обзиром да ме апсолутно ниједном није разочарао, даћу прилику и прошлогодишњем филму "Regression" за који кажу да је тешко срање, па га можда оценим и овде. Ви дотле гледајте све чега се дочепате од овог типа.
12. THE FULL MONTY (1997) - Peter Cattaneo
Ово је једна од најбољих британских комедија деведесетих, а ако то није добра препорука да погледате филм, не знам шта јесте. Прича је проста - шефилдске челичане су затворене, много људи је без посла, и неколико њих одлучује да оформи мушку стриптиз групу, по узору на чувене "Чипендејл стриптизере". Још људи се придружује, свако из свог разлога, уз најаву да ће бити бољи од оних који су их инспирисали, јер ће се скидати до голе коже (отуд и српски наслов филма), међутим, како време пролази, очекивано се испоставља да неће баш све ићи по плану. Сценарио је фантастичан, обилује врцавим хумором који ће вам разгалити душу, али у исто време додирује и веома озбиљна питања, попут незапослености, старатељства над дететом, депресије, самоубиства, итд. Управо чињеница да је тако перфектно избалансиран му је донела велики успех, а мој једини савет вам је да нађете добар превод, пошто све врви од британског сленга који није лако испратити ако нисте у тој бранши. Глумци су, сви одреда, фантастични, а како и не би били, погледајте имена - Роберт Карлајл, као Газ, који осмишља целу ствар да би могао да исплати алиментацију за сина кога обожава и виђа га на нормалан начин. Марк Еди, сада познат као Роберт Баратеон, као Дејв, који из разноразних разлога има озбиљне проблеме са самопоуздањем. Том Вилкинсон, кога не треба посебно представљати, у улози Џералда, бившег директора фабрике, који крије од жене чињеницу да је добио педалу. Пол Барбер (Дензил из "Мућки") као Коњ, старији човек који је, без обзира на године, сјајан плесач; и још многи други. Током целог филма се смењују препознатљиви, код нас толико вољени, британски хумор, и озбиљни проблеми у које ликови (не)очекивано западају. И то функционише беспрекорно. А оно што ми се такође јако свиђа је чињеница да сви у сваком тренутку изгледају као нормални људи, припадници радничке класе, а не нашминкане фигуре са перфектним зубима и холивудским држањем. Топла препорука.
13. LOCK, STOCK AND TWO SMOKING BARRELS (1997) - Guy Ritchie
Ово је једна од најбољих британских комедија деведесетих, а ако то није добра препорука да погледате филм, не знам шта јесте. Поред комичних елемената, ту су елементи акције и трилера, у препознатљивом Ричијевом маниру, где се галерија ликова и њихове приче преплићу на насилан, бизаран и веома духовит начин. "Две чађаве двоцевке" су генијална мешавина свега наведеног. Луда вожња почиње када четири пријатеља у намештеној партији карата против озлоглашеног криминалца изгубе много пара, и имају јако мало времена да му исплате дуг. Одлучују се на неке очајничке кораке како би брзо дошли до пара, па се у причу укључују многи незгодни типови, криминалци, дилери и утеривачи дугова, те креће игранка и акција каквој се нико није надао. А усред целе приче се налазе и две старинске пушке, које ће имати битну улогу у расплету читавог догађаја. Немам шта много да се разбрбљавам, једноставно ко није гледао "Две чађаве двоцевке" и није способан да цитира бар три реплике, нема шта да тражи на овом блогу. Сценарио је права бомбоница, тензија се не смањује ниједног тренутка, напето је од почетка до краја, а сви глумци, без изузетка, одрадили су сјајан посао - Флеминг, Флечер, Статам и Моран као злосрећна четворка, Пи Ејч Моријарти и Лени Меклин као Хари Секирица и Бери Крститељ, Вини Џонс, као Биг Крис, један од 17 дебитаната у филму, који је дан пред снимање изашао из затвора због пребијања комшије, Френк Харпер као Пас, темпераментни и насилни криминалац, Стинг као Едијев ћале и власник бара који такође иде у залог, те наравно Ваз Блеквуд у феноменалној епизоди као Рори Брејкер. Генијални саундтрек, уобичајена ствар у Ричијевим филмовима, је још један велики квалитет. Просто, овај филм поседује све што једно одлично остварење треба да има - причу, ритам, глуму, акцију, хумор и забаву. Гледајте га одмах.
14. NIL BY MOUTH (1997) - Gary Oldman
Режисерски деби глумчине Герија Олдмена је толико добар да се просто намеће питање зашто се није чешће лаћао посла иза камере. Написао је и режирао првенац пре скоро двадесет година, и упркос свим позитивним критикама и освојеним наградама, није се одважио да се упусти у нове ствари. У питању је прича о породици из југоисточног Лондона, коју чине Рејмонд, његова жена Валери, њен брат Били, те њихова мајка и баба. Главни проблем у породици је Рејмонд, који је веома темпераментан и насилан човек, са веома честим испадима. Не помаже ни чињеница да је Били хероински зависник кога Реј истерује из куће након што овај украде дрогу од њега самог. Породица је дисфункционална преко сваке границе, и веома је тешко живети у њој. Гери Олдмен је годину и по дана припремао овај пројекат, и исплатило му се. Овај увид у живот јужнолондонске породице не штеди никога, а замолићу вас да не будете одбијени веома оштрим језиком и речником, и да гледате даље од тога. Колико је језик оштар, говори и чињеница да је ово један од филмова у којима је највише употребљавана реч "fuck" и њене варијације (428, просечно 3,3 пута у минуту), те реч "cunt" (82). Филм је донекле базиран на одрастању самог Герија Олдмена, који је уложио својих милион и по долара у настанак овог филма. Филм је посвећен његовом оцу, а његова сестра Лејла Морс глуми ташту главног (анти)јунака. Да је филм више од грубих речи, показује и чињеница да је Кети Бурк добила награду за најбољу глумицу у Кану, а Гери Олдмен Бафту за најбољи оригинални сценарио. Награда говори колико је Буркова била сјајна. Али, ништа не би било могуће без фантастичног Реја Винстоуна у главној улози. Толико емоције, толико експлозије, толико темперамента, толико ватре. Заиста велико глумачко остварење и, усуђујем се да кажем, један од 30-40 најбољих негативаца у историји филма. Ретко виђена огорченост и бес код једног филмског лика. Како ће се за њега и остале све одиграти, погледајте, да не спојлујем даље, по мени и те како има шта да се види. Чека се Олдменов следећи режисерски пројекат.
15. AMERICAN BEAUTY (1999) - Sam Mendes
Први филм Сема Мендеса, "Америчка лепота", назван је по сорти ружа тог имена које су, иако наизглед прелепе, склоне труљењу у корену. Отуд и крилатица филма "погледајте ближе", која се односи на наизглед савршени живот породице из америчког предграђа, који је све само не савршен ако се погледа изблиза. Главни јунак је Лестер, човек који и на послу и у браку запада у све дубље безнађе, док га не опчини пријатељица његове ћерке тинејџерке. Док он реорганизује свој живот и постаје срећнији, жена му улази у аферу, а ћерка развија пријатељство са дечком из комшилука који живи са оцем социопатом и насилником. Преплетање њихових живота неминовно доводи до рушења свих фасада. Филм је освојио пет Оскара и само је победа Анет Бенинг фалила за тзв. Гренд Слем у свим главним категоријама. Морам да похвалим сјајну глуму комплетног ансамбла, поред брачног пара Бурнам, издвојио бих и Тору Бирч, која фантастично дочарава транзицију од љуте, несигурне и збуњене тинејџерке на почетку, до особе која је много стабилнија и сигурнија у себе на крају, те Мину Сувари, која пролази кроз обрнут процес, претварајући се од заводљиве девојчице пуне себе у збуњену и несигурну особу на самом крају. Сценарио је заиста квалитетан, и не можете да не цените начин на који видите да се сјајна љуштура савршеног брачног живота пред вама разбија и трули, али са сваким следећим гледањем (а гледао сам филм 4 пута) ми све мање прија пренаглашени геј контекст који сценариста Алан Бол толико ужива да набија гледаоцу у грло. Очигледне су неке референце на Набоковљеву "Лолиту", очигледно је заслужен Спејсијев Оскар кога је посветио преминулом ментору и пријатељу Џеку Лемону, али ништа мање није убедљива ни Анет Бенинг, толико оптерећена јавним имиџом да заборавља на оне важније ствари. Очигледно је и да овај филм још од настанка, упркос великом успеху који је доживео, изазива подељена мишљења, чак толико да је на неким листама уврштен у 20 најпрецењенијих у историји. Могу да се сложим да није баш лепо остарио, и да свакако сада не делује моћно као одмах по настанку, али је свакако важан филм ове декаде и треба га погледати као део ње. А многи глумци, пре свега мислим на Мину Сувари, Тору Бирч и Веса Бентлија, ни у једном филму после овога нису боље глумили. Уосталом, донесите сами свој суд пошто га погледате.
Нема коментара:
Постави коментар