Двадесет трилер драгуља из Немечекове ризнице деведесетих

 Већ сам говорио колико је филмски програм Роберта Немечека деведесетих утицао на мој укус и интересовања кад је седма уметност у питању. Да нисам лично сведочио врхунском програму, не бих веровао да из тровачнице каква је Пинк постао у 21. веку може да дође нешто тако. Но, деведесетих се имало шта пробрати, а најсветлија тачка били су управо филмови и серије. Било је ту свега и свачега, и класика за сладокусце, и трешева З продукције, и свега између. У свему се могло уживати, небитно да ли су у питању треш макљаже са мајсторима попут Ричарда Нортона, Билија Бленкса и Дон Драгон Вилсона, еротски трилери Б продукције са иконама попут Ричарда Грика и Енџи Еверхарт, или филмови у којима су негативци цареви попут Мајкла Ајронсајда и Ерика Робертса. Наравно, често су упадали и филмови са холивудске А листе, па сам тако први пут на Пинку деведесетих гледао наслове попут "Неколико добрих људи" Роба Рајнера, "Плеса са вуковима", Меновог "Последњег Мохиканца", Соавијевог "Деламорте Деламоре", те филмова Џоела Шумахера попут "Пада", "Клијента" и "Времена за убијање". Кад су у питању серије, већ сам помињао бесмртно "Одељење за убиства", "Досије икс" и "Симпсонове", између осталих, а било је и многих других.

Циљ овог текста је да подсети на неке добре филмове из деведесетих које сам први пут гледао управо на Пинку у доба Роберта Немечека. Иако су и те како познати, они неће баш одмах пасти на памет просечном гледаоцу када размишља о вредним насловима из те декаде, па ми је битно да их отргнем од заборава јер мислим да су вредни пажње и гледања. Неке сам сигурно и заборавио, а за неке ћете сигурно и помислити "зашто ли ме овај подсећа на ово, као да сам јуче рођен/а", али у питању је добра прилика да се присетим интересантних наслова и можда освежим нечије памћење, а млађима дам препоруке ако воле поменуте глумце, режисере или им се радње учине интригантним. Дакле, наредни делови текста ће вам донети двадесет добрих филмова, претежно у трилер жанру које је овај администратор најпре одгледао заслугом Роберта Немечека, а већина их се неће баш одмах сетити кад се пребира по неким ризницама од пре тридесетак година. Неки су мање, неки више добри, неки вам се вероватно и неће допасти, али увек треба проширити евиденцију и додати још наслова на листу одгледаних. Листа иде хронолошки и наравно, без рангирања. Можда се некад у будућности одлучим за листу којој припадају наслови Б и Ц продукције, то ће тек бити игранка. Вежите се, полећемо, стижу препоруке за двадесет врло добрих филмова. Наравно, могло је да их буде још педесет до сто, апсолутно, ту нема збора. За детаљнију листу, можете прочешљати целу декаду кроз моја два текста овде и овде. 

INTERNAL AFFAIRS (1990) - MIKE FIGGIS

Знајући за моју тешку аверзију према обојици главних глумаца, последњи сам човек коме би овај филм требало да се допадне, али ето. Није он неко ремек-дело, али је трилер који држи пажњу и интересантно је гледати како ће се све расплести, упркос чињеници да (нужно) иде ка помало предвидљивом крају. Гир је овде бољи од двојице, јер глуми гнусног негативца, Дениса Пека, једног од најкорумпиранијих пандура у модерној историји филма (заправо, вероватно други иза злог поручника кога глуми Харви Кајтел). Гарсија постаје опседнут покушајима да му доскочи, што је тешко, јер је овај неким чудом очувао савршену репутацију упркос свему што муља. Када Гиров лик види да Гарсија не одустаје, креће му на фамилију, што доноси још већу напетост. У неку руку није ни чудо што му је овај психопата и убица омиљени лик који је играо, јер се види да баш ужива и игра са великим гуштом. Овај филм се уз "Згодну жену" сматрао његовим повратничким насловом и заиста је добро искористио прилику. Са Гарсијом се није слагао, наводно због стварних удараца током сцена сукоба, те Гарсија није био на журци за крај снимања. Добра је и остала екипа, која укључује Ненси Тревис, Лори Меткаф и Вилијема Болдвина. Ипак, најзанимљивије је гледати самог Гира у дилеми шта ће следеће да уради и како ће коме да напакости. Наравно, нема дилеме око самог краја, али ово је један од ретких наслова где је успео да се ослободи вечите слике офуцаног плејбоја и чињенице да је тих пар добрих филмова које има (пре свега "Небески дани" и "Амерички жиголо") махом добро упркос његовом присуству, а не обрнуто. Сећам се вечери кад сам ухватио "Унутрашњу контролу" на Пинку и био сам доста задовољан како се све одиграло. Нема пуно филмова Мајка Фигиса о којима публика чешће прича (првенствено је то "Напуштајући Лас Вегас"), али мислим да и овај заслужује пажњу и да је макар солидан, пре свега због упечатљивог негативца, а изненађење је тим веће што је Ричард Гир у питању. 

Q&A (1990) - SIDNEY LUMET

Изванредан, бескомпромисан филм мајсторчине Сиднија Лумета који и данас пролази испод радара из мени потпуно непознатих разлога. Прави урбани, цинично-кисели пандурски филм где је са кастингом погођено до танчина (ако изузмемо редитељеву ћерку у доста великој улози, а ни она није била лоша). Ник Нолти је кроз каријеру и те како знао да одигра застрашујуће негативце и неописиве љиге, али је ретко где то био у мери као овде у улози поручника Бренана. Тврд као камен, масне косе и упечатљивих брчина, од првих сцена ставља гледаоцу до знања да је далеко од моралне вертикале, нарочито за посао који обавља. До грла је у диловима са криминалним групама и мора да почисти трагове после рутинског погубљења ситног порториканског криминалца. На жуљ му стаје поштени помоћник тужиоца у лику Тима Хатона кога корумпиране њушке имају чиме да уцењују а да он то и не зна. У игру се укључује и порторикански крими бос кога убедљиво тумачи Арман Асанте, а са којим је завршила бивша девојка поменутог помоћника тужиоца. Уз још неколико врхунских споредњака, попут Чарлса С. Датона, Луиса Гузмана и Пола Калдерона, прича је мајсторски увезана, распетљава се прилично реално, а после расплета нико од малог броја преживелих неће бити исти. У питању је један од оних филмова са изузетном, прљаво-урбаном атмосфером коју је могуће сећи ножем и остварење које не посеже за лаким излазима и безбедним решењима. И данас је свеж, као и пре 35 година, нарочито у светлу свега што је данас преплавило Холивуд. Још једном се мора похвалити и кастинг главних ликова, поготово Ника Нолтија који се угојио двадесетак кила, а мора се поменути и велики Сидни Лумет који је, као ретко ко, успевао да дочара драме у којима се његови (анти)јунаци налазе, што се савршено види у овом филму. Не знам шта је све утицало да овај филм не успе, он свакако није савршен, али је по мени заиста врло добар. Погледајте, па просудите сами, шта друго да кажем.

RUSH (1991) - LILI FINI ZANUCK

Можда и најзаборављенији од свих филмова на листи, али за тако нешто апсолутно нема разлога. У питању је истинита прича о двоје полицајаца који у Тексасу крајем седамдесетих тајно раде да разбију нарко банду увукавши се у њу, али то носи и одређене последице. У неким ситуацијама су принуђени да фалсификују доказе, а обитавајући у опасном окружењу где маска не сме да им падне, и сами постају зависници. Ким Возенкрафт на којој је заснован главни женски лик Кристен Кејтс је писала и сценарио. Нисам се кретао у сличним круговима али сценарио ми делује доста реално и прилично фино тече. Снага број један у филму су двоје главних глумаца, Џејсон Патрик и Џенифер Џејсон Ли, који дочаравају све буре кроз које пролазе њихови јунаци и хаосе које им доноси живот који морају да живе. Џејсона Патрика сам гледао у једва 3-4 филма где је био главни (пропустио сам "Брзину 2"), и по ономе што сам видео, апсолутно је материјал за главне улоге. Једна занимљива тривија је да се зове Џим Рејнор, а по њему је добио име и главни лик из чувеног "Старкрафта" што је довољно за историју. Џенифер Џејсон Ли сам увек обожавао, од самог почетка се пробијала захтевним улогама и није се плашила да се још као врло млада потпуно преда послу и у њима даје сто посто од себе, немајући помоћ од познатог оца који је најпре напустио кад је била беба, а потом бизарно страдао тек што је одиграла прву улогу. Фантастична је и овде, а сцена од неколико минута у којој се појављује Спешл Кеј Мекреј као Вили Ред пред којим она треба да се уфикса и докаже да није пандур је за уџбеник. Додајте ту и још пар јаких њушки попут Сема Елиота и Грега Алмана и имате неправедно скрајнут филм који је одличан. По мени и те како заслужује шансу и нећете се покајати ако му је дате.

LIGHT SLEEPER (1992) - PAUL SCHRADER

Осим што има најбољи превод на српски икад (Ноћобдија), овај филм је такође и одличан по другим параметрима. Стандардне контемплације Шредерових ликова о усамљености и тражењу сврхе у животу након што се нађу на погрешном путу. Вилем Дефо бриљира као Џон Летур, дилер са несаницом, а без перспективе, ухваћен у клопку света у коме се налази. Балансира на танкој линији између муштерија, шефице и бивше жене, сви су са својим проблемима и многи сукоби су неизбежни. "Ноћобдија" нема велике амбиције, али сија у оквиру свог малог света, вођен сигурном Шредеровом режијом, а пре свега изузетним глумачким креацијама. Сузан Сарандон је увек поуздана и овде демонстрира велику сигурност као изнурена растурачица дроге за богату клијентелу, док Дејна Дилејни одушевљава у некарактеристичној улози растрзане бивше жене. Али, ово је филм који на својим леђима носи Дефо који пружа једну од најбољих улога у каријери. Чак и када филм прети да заштуца, он га чврсто држи и помаже му да у сваком тренутку делује пунокрвно. Пол Шредер је половином прве декаде 21. века назвао "Ноћобдију" својим најличнијим филмом, а Вим Вендерс му је у телеграму рекао да је његова режија у рангу Јасуџира Озуа, кога обојица неизмерно воле. Иако није сјајно прошао на благајнама, препознат је код критике као вредно остварење, и, мада се не може баш назвати заборављеним, често се превиђа када се прича о релевантним насловима из овог периода. Несаница главног јунака је ентитет за себе и атмосфера је непревазиђена, а штрајк санитарних радника даје филму посебан мирис. Мислим да је време да добије место које му припада, и надам се да ће му и читаоци дати прилику ако већ нису. На страну што бих ја лично наслепо гледао све што у постави има Вилема Дефоа и Сузан Сарандон.

ONE FALSE MOVE (1992) - CARL FRANKLIN

Заиста изванредан филм који је прошао готово неопажено у време изласка, чак је постојао план да иде директно у видео дистрибуцију, али на срећу пронео се глас колико је добар па је послат у биоскопе. Еклатантан је пример како се неамбициозан пројекат може претворити у нешто заиста изузетно кад је сценарио добар. Троје људи оставља за собом крвав траг у путу из Лос Анђелеса у Хјустон где треба да обаве посао са продајом кокаина. Успутна станица је мали град Стар Сити где долећу двојица детектива и, уз помоћ локалног шерифа кога гледају са висине покушавају да дођу до трагова и похватају екипу. Оно што не знају је да шериф и женска чланица банде имају заједничку прошлост, а када се сви скупе на истом месту, обрачун је неминован. Требало је да прође две године од завршетка до изласка филма (зато ћете негде као годину видети и 1991.), а Били Боб Торнтон и Синда Вилијамс су се у међувремену венчали и развели. Упркос свом квалитету и чињеници да га је Џин Сискел назвао најбољим филмом 1992. године, публика га није волела и није успео да поврати уложено, што ја заиста не могу да разумем. Филм је стварно одличан у готово свим сегментима, од сценарија и режије, па до интригантне приче која садржи детаље међурасних и међукласних нетрпељивости, дотиче разлике у менталитету између великог и малог града, не зазире од бруталности, и махом је очишћен од сувишних наклапања. Била Пекстона и Билија Боба је увек сјајно видети, ту нема грешке, па и овде пружају изузетне улоге. Синда Вилијамс, коју нисам познавао од пре, а готово је ни у чему више нисам ни гледао, показује се као и те како дорасла задатку и даје заиста све од себе. Да скратим, "One False Move" је филм који сви обожаваоци трилера или било ког укљученог глумца треба под хитно да гледају. Релативно недавно га је избацио и Критерион, и могу да посведочим да су слика и звук врх.

ROMPER STOMPER (1992) - GEOFFREY WRIGHT

"Ромпер Стомпер" је један од оних малих драгуља који никад нису у првом плану али могу да одушеве из прикрајка. Први сусрет са Раселом Кроуом (старији "Доказ" са Хугом Вивингом сам гледао тек пуно касније) ставио га је у улогу Хенда, насилног и окрутног вође мелбурнских скинхедса који са бандом терорише групу Вијетнамаца, све док они не одлуче да узврате, а у међувремену, са појавом епилептичарке Габријеле, и у банди почиње раздор и преиспитивање насилничког начина живота. Сниман сирово и аутентично, "Ромпер Стомпер" се не устеже од приказа бруталног насиља, пружајући директан увид у умове и "филозофију" припадника ове поткултуре, ако се то може тако назвати. Одлична глума, поготово главног тројца, још више доприноси реалистичности и показује велике потенцијале свих укључених, а филм је од једног критичара назван "Пакленом поморанџом без интелекта". Штавише, неколико насилника и затвореника из стварног живота су истицали Хенда кога тумачи Расел Кроу као неког ко је прилично утицао на њих. Треба поменути, као што је речено, и Данијела Полока и Џеклин Мекензи који су такође дали огроман допринос успеху овог филма. Кертис Хенсон је гледајући га у овом филму постао убеђен да Расел Кроу заслужује улогу Бада Вајта у филму "Поверљиво из Лос Анђелеса", а Данијел Полок који глуми Дејвија се убио пред излазак филма. Џефри Рајт је 2018. године режирао мини-серију од шест епизода која је наставак филма и у којој се ствари догађају 25 година касније. Џеклин Мекензи и још неколико глумаца из филма се враћају у истим улогама. Нисам је још одгледао, а вама препоручујем да, уколико нисте, баците поглед на филм и видите како се калио Расел Кроу.

UNLAWFUL ENTRY (1992) - JOHNATAN KAPLAN

Врло добар трилер чију смо премису, истини за вољу, доста пута гледали. Пандур који помаже пару људи након упада провалника постепено све више прекорачује овлашћења и почиње да се меша у живот људи којима се нашао у невољи. У небраном грожђу су се нашли Курт Расел и Медлин Стоув, док је у улози мало преажурног полицајца Реј Лиота, који је и најупечатљивији елемент филма. Није ни чудо, с обзиром да је на неки начин био у свом дворишту, пошто је у раној каријери често тумачио социопате и психопате. Чак и ако претпостављате шта ће се све дешавати, лепо је посматрати природан ток ствари које се развијају у логичном смеру, што је нешто што данас фали многим филмовима. Нећу улазити у то колико је ствари могуће предвидети са ове позиције када је снимљено педесет сличних трилера. Међутим, овај филм брзо увлачи гледаоца у своју мрежу, а Курта Расела и Медлин Стоув је лако гледати и лако је за њих навијати. Неће вам се овај филм предуго врзмати по глави након што се заврши, али је у питању добар филм који држи пажњу и неће разочарати сладокусце, нарочито оне који воле укључене глумце и желе мало напетости. Џонатан Каплан је режирао филмове дијаметралног квалитета кроз каријеру (исте године је режирао и филм "Love Field" у коме је изузетна Мишел Фајфер забележила номинацију за Оскара, иако је само остварење слабо), али "Незаконит улазак" (виђао сам и "упад") остаје једна од бољих ствари коју је у животу урадио. Нема ту не знам какве дубине, али, ко воли такве филмове, несумњиво ће уживати, нарочито кад наступају тако вољени глумци као што је поменута тројка. Можете му се препустити без зазора кад вам дође такав тренутак.

DREAM LOVER (1993) - NICHOLAS KAZAN

Комбинација Џејмс Спејдер и еротски трилер звучи максимално забавно, због толиких фрикова и сексуалних изопаченика које је дотични глумио кроз каријеру. Ипак, упркос чињеници да Спејдер овде повремено изгледа као психопата, зачудо је углавном морално исправан лик. Морам изразити и жаљење што је еротски аспект прилично слаб, с обзиром на чињеницу да је предмет његове наклоности нико други до Медхен Амик, свеже изашла из "Твин Пикс" универзума, прелепа жена са премало главних (а и споредних) улога на филму. Спејдер глуми разведеног архитекту који случајно упознаје Медхенин лик са којим убрзо улеће у вртоглаву романсу и брак, међутим убрзо схвата да није потпуно искрена (најблаже речено), а даље истраживање га води све дубље у проблеме. Иако има доста натегнутих момената, доста је занимљиво гледати параноичног Спејдера како сазнаје све горе и горе ствари и његово понашање кад схвати да је у опасности. Врло је добар у својој улози, као и сама Медхен у кожи нео-ноар фаталке са великим психичким проблемима. Ваљда не треба ни да напомињем да је најреалнији део филма та брза и турбулентна романса, јер тврдим да не постоји хетеро мушкарац који не би улетео у исту на месту несрећног и бесловесног Џејмса, односно овде Реја. Добро је дочарана безизлазна атмосфера у којој се нашао, нарочито имајући у виду родитељство и све невоље којима је изложен. Та игра мачке и миша је најузбудљивија и можда се баш све не расплиће на превише логичан или кохерентан начин, али вожња која је дотле довела је свакако била вредна тога. Можда није у питању један од најквалитетнијих филмова на листи, али вреди га погледати макар једном ако желите добар стари трилер са мало мелодрамско-еротског набоја. Двоје главних глумаца завређују вашу пажњу.

A PERFECT WORLD (1993) - CLINT EASTWOOD

Малтене ми је без везе што овај филм уврштавам у овај текст јер вероватно ионако сви већ знају за њега, али се свакако може назвати запостављеним насловом из канона Клинта Иствуда. Прича је то о необичном пријатељству које се рађа између једног дечака и његовог отмичара који са њим бежи од потере кроз Тексас. У потери је шериф који има стари рачун са бегунцем, а у току бекства постаје очигледно да дечак и криминалац имају доста додирних тачака. Међутим, потера је све ближе. Занимљиво је да је филм био много успешнији на међународним тржиштима него у Америци, а у једном тренутку је могао да га режира и Стивен Спилберг, који се на крају одлучио за "Парк из доба Јуре". Сви укључени у овај филм су дали све од себе и то се јасно види, упркос повременој развучености. Клинт Иствуд је рекао да му је ово омиљени филм који је снимио, упркос чињеници да је у питању вероватно једини пут да се оштро сукобљавао са главним глумцем. Он и Кевин Костнер су се свађали у вези Клинџине чувене економичности, јер је глумац познат по перфекционизму, а Иствуд никад не малтретира глумце, увек радивши све из првог или другог дубла. Тако је за једну сцену искористио дублера јер се Костнер сувише дуго спремао за исту. Једноставно су сви учесници у филму одлични и то се одражава на квалитет истог. Можда вам неће пасти на памет као први или други наслов када се говори о Иствудовој каријери испред или иза камере, али у питању је филм који заслужује да га више људи усвоји као важан наслов у филмографији ове иконе. Такође, добра је против тежа онима који говоре да је Костнер добар да глуми спортисте и каубоје, али мало шта друго (додуше, таквих нема много, али чуо сам то бар три пута). Стога пустите да вам се ова прича развије пред очима и уживајте.

RED ROCK WEST (1993) - JOHN DAHL

Сада чувени домаћи редитељ Дејан Зечевић је бесрамно покрао овај филм за свој сегмент "Ноћ без сна" у чувеном студентском омнибусу "Пакет аранжман" који је само две године млађи од овог филма. Претпостављам да је недостатак интернета и могућности провере олакшао ствари. Наравно, у овом филму нема групе "Бабе" и Ивана Гавриловића, али основна радња је у највећем делу иста. Ратном ветерану пропадне посао на нафтном пољу, па забаса у мали град из наслова где га локални шериф помеша са масовним убицом кога је задужио да му рокне жену. Ситуација у којој се нашао и похлепа га терају да се лажно представи и да крене у извршење. Кад он тамо, а оно међутим, Лара Флин Бојл, румена ко јабука и свеже изашла из Твин Пикса, као и недавно поменута колегиница. Она даје више пара да се мета промени, а кад се у цео каламбур укључи и прави убица, Лајл из Даласа, игранка је потпуна. Овај сјајни, независни трилер је изузетно економичан и ниједан кадар није сувишан, а сви глумци су погођени перфектно. Ник је прихватио улогу на наговор стрица, Френсиса Форда Кополе, који је обожавао први Далов филм, "Убиј ме поново". Има ли адекватнијих глумаца за Лајла и Вејна од Дениса Хопера и Џеј Ти Волша, који су увек били изузетни у оваквим приказима, први рођен за психопате, а други за подмукле, потуљене и користољубиве негативце? Лара Флин Бојл је лагано ушла у кожу фаталне жене и цела ствар тече изузетно глатко, без икаквог штуцања. Просто је живо чудо како ово није познатији филм и зашто га људи чешће не помињу. Ево прилике да се то промени и код оних који ово прочитају. Што вам мање детаља кажем, то боље по гледалачко искуство, тако да се само завалите и уживајте.

ONCE WERE WARRIORS (1994) - LEE TAMAHORI

Први филм Лија Тамахорија, уједно и његов најбољи, се никако не може назвати заборављеним насловом, јер се регуларно помиње као најбољи филм икад са Новог Зеланда, а и људи га генерално углавном знају. Ипак, сматрам да се недовољно помиње и да ће га се ретко ко сетити када се прича о нпр. 100-200 најбољих филмова декаде, где му је апсолутно и место. Није у питању филм кога је лако сетити се, из простог разлога што га није ни лако гледати, али у питању је искуство које, на крају крајева, оплемењује. Главна снага филма су добра прича и изузетна глума целе поставе коју предводе изузетни Темуера Морисон, Рина Овен, Маменгароа Кар-Бел и Клиф Кертис. У питању је прича о покушају мајке, поносне Маорке, да отргне децу од погубног утицаја оца који пије и злоставља их све, а највише њу. Док она трпи батине и без успеха покушава да издржи све, један син постаје члан банде, једна ћерка проживљава најосетљивије године, а ни остали се не сналазе најбоље. Да би породица дошла до какве-такве катарзе, прво ће морати да претрпи најмрачније тренутке. Рина Овен је годинама пре филма била опседнута улогом Бет, још од читања књиге, а Темуера Морисон се бринуо шта ће од њега направити на пословном плану улога Џејка, не очекујући да филм постигне успех и сматрајући причу сувише локалном. Јако се преварио, јер је филм "Били смо поносни ратници" и те како успео, а готово сви критичари редом су хвалили глуму која је заиста вансеријска. Кажем, неће вам бити свеједно после гледања и размислићете дубоко о свему што сте видели, а неки можда неће ни успети да заврше филм. Свакако га треба гледати и немојте ми веровати на реч, већ то и учините. Музика је такође заиста одлична. Постоји и наставак "What Becomes of the Broken-Hearted", али је у питању доста слабији филм од оригинала. Дуго нисам могао да се опасуљим кад сам гледао ово код Немечека, пожурите и ви.

SHALLOW GRAVE (1994) - DANNY BOYLE

Врло црна трилер комедија, "Мало убиство међу пријатељима" можда раби познату тему (група пријатеља налази паре/дрогу/нешто треће, шта сад), али види се да је рађена са много ентузијазма. Дени Бојл ће покорити планету две године касније са "Трејнспотингом", али није ни овај филм за бацање, штавише. Јуен Мекгрегор, Кери Фокс и Кристофер Еклестон играју троје циничних цимера који примају четвртог који завршава мртав, али за собом оставља гомилу пара. Кад одлуче да задрже новац, а тело раскомадају, не знајући да га траже мафијашки утеривачи, почиње журка. А кад међусобне сумње крену да се увлаче међу цимере, а свако има своју агенду, игранка тек тад поприма много озбиљније размере. Буџет је износио једва милион фунти, од чега је већина отишла на изградњу сета за стан, што још једном доказује да је добра идеја и одличан сценарио једино што је потребно за хит. То како се међу троје јунака увлаче параноја и неповерење, и како их сопствени цинизам гура у све гору патологију је за уџбенике. Све је снимљено за месец дана, а троје јунака је живело заједно да би развило цимерске карактере, међутим, по писању Еклестона, научили су једни о другима једино да се не воле међусобно. Ако мене питате, баш је то и помогло да ствари испадну као што јесу, јер заиста све одлично функционише. Иначе, француски назив је сличан нашем - "Мала убиства међу пријатељима" и оба су слична крилатици самог филма. Они који су залуђени англистиком ће приметити да прича овог филма прати сличан образац као "Прича слободара" (Pardoner's Tale) Џефрија Чосера, и сетити се да у оба случаја похлепа уништава животе главних јунака. Свакако, ко није гледао ово, а воли овакве филмове, требало би да пожури. "Мало убиство међу пријатељима" је омиљени синовљев филм оца Денија Бојла који сваки следећи пореди са њим, и то неуспешно. Проверите зашто.

ASSASSINS (1995) - RICHARD DONNER

Ово је можда по самом квалитету један од нешто слабијих филмова овде, али то не значи да му није место на листи. Апсолутно је могуће фино се забавити гледајући Сталонеа и Бандераса у улогама професионалних убица којима се укрштају путеви када се нађу на истим задацима, што временом постаје мало више од случајности. Ту је и мистериозна хакерка, Електра, која се невољно укључује у целу причу. Врло је занимљива хемија између двојице главних глумаца, где је, за промену, Слај суздржанији и повученији, док је Бандерас приказан као млад и дрчан, неко ко се старијем колеги искрено диви, али такође жели и да га уцмека и тако успостави примат на тржишту. Џулијен Мур ме кроз каријеру изузетно нервирала и, мада сам мало ревидирао став временом, и даље ми је једна од лошијих великих имена своје генерације. Ипак, овде је пристојна и може да прође, јер јој сценарио не допушта да се превише размаше и уђе у оно своје, са прекомерним плакањем и глупирањем. Није ово најбољи сценарио који сте видели, има ту проблематичних места, али као што рекох, у питању је један од забавнијих акционих трилера из тог времена, што је сасвим довољно, ако се зна шта је све излазило тих година. Никад неће престати да ме забавља она сцена где Бандерас имитира мачку, а његов енглески ће ме засмејавати кад год га чујем. Ричард Донер и те како уме да режира и то је велика предност која овом филму даје кредибилитет. Слајева улога је написана са намером да је тумачи Шон Конери који није могао због густог распореда, а Бандерасову улогу је одбио Кристијан Слејтер. Ричард Донер је касније говорио да би испало боље да су Бандерас и Сталоне заменили улоге. Ви, ипак, просудите сами, забављајући се уз овај филм. Само не очекујте ништа високо интелектуално.

JUST CAUSE (1995) - ARNE GLIMCHER

Ако се неки филм приказивао код Немечека до изнемоглости, био је то овај, у преводу "Праведни циљ". Либерални харвардски професор улази поново у судницу да преиспита случај младог црнца студента оптуженог за силовање и убиство беле девојчице. Локална полиција је решена да га задржи у затвору, али главни јунак брзо проналази многе недоследности. Ипак, то ни изблиза није крај, јер се у причу укључује још неколико ликова, а један од њих је и осуђени убица чију умешаност тек треба открити. Не морате знати ништа о овом филму, само погледајте екипу - Шон Конери, Лери Фишбурн, Ед Харис, Блер Андервуд, Кејт Кепшо, Скарлет Џохенсн, Руби Ди, Лин Тигпен, Хоуп Ленг, Кевин Мекарти - на све би ме натерала, а камоли да овом филму пружим шансу. Добро се све то развија, споро креће и увлачи вас у причу, да би се развезало на неочекиван начин, бар што се мене тиче у то време. Сада када сам гледао много више сличних филмова и кад је прошло преко 25 година у међувремену можда није исти доживљај, али је и даље у питању добар филм. Сви мушкарци емитују одређену дозу ароганције која одлично иде у корист њиховим ликовима - Конери је одличан као одлучни човек са мисијом, Фишбурн изузетан као човек који бескомпромисно чува своју територију, Харис упечатљив као потпуни лудак и психопата, а Андервуд сјајан као оптуженик у небраном грожђу. Шон Конери је одбио да тумачи краља Едварда у "Храбром срцу" да би се појавио у овом филму. Можда је неко други и могао да игра Пола Армстронга, али свакако је тешко то замислити после оволико гледања. Ово је класичан пример филма испод радара о коме нико не прича, али очигледно се довољно свиђао коме треба да буде често пуштан деведесетих и почетком двехиљадитих. После сам га још само једном видео на ТВ Авали, а сада га већ годинама нигде нема, иако је зрео за неки Суперстар. Погледајте га и нећете зажалити.

THINGS TO DO IN DENVER WHEN YOU'RE DEAD (1995) - GARY FLEDER

"Шта све можеш у Денверу кад си мртав" је филм који је неправедно пребрзо отписан и пуштен низ воду, и то кажем ја који презирем Ендија Гарсију. Јесте радња мало генеричка и јесу слични трилери ницали у то време, али никако га не бих отписао као незанимљив и Тарантинов клон, као што је у то време био општи консензус. Прво зато што има једну повезану причу, а друго, једино слично су му "намерно" интелигентни дијалози и криминалац који жели да се повуче. Гарсија је Џими Светац кога бивши шеф још увек држи у џепу и дозвољава му да се повуче тек пошто натера бившу девојку његовог сина да му се врати и тако му излечи педофилију због које је ухапшен. Џими регрутује екипу која покушава да застраши садашњег дечка поменуте девојке, међутим ствари крећу наопако и отвара се Пандорина кутија. Следе издаје, преваре и убиства. Свиђа ми се како је ствар разрађена из прилично безазлене премисе, а свему много помаже и стварно изванредна екипа глумаца, у којој се налазе и главе као што су Кристофер Вокен, Кристофер Лојд, Трит Вилијамс, Стив Бушеми, Џек Ворден, Вилијем Форсајт, Бил Кобс, као и Фајруза Балк и Габријел Анвар. Свака част. Можда се ствар повремено мало развлачи, али битно је да је гледалац константно заинтересован за судбину антихероја, а филм их неосетно прати на путу у пропаст. Иако се просто види како ће се све завршити, пут до тамо је оно што је заиста занимљиво и филм је до краја изградио заиста интересантан свет. Види се да је у питању лични пројекат, снимљен са скромним буџетом и за мање од месец дана. Има Гери Фледер још интересантних наслова, попут "Уљеза" и "Одбегле пороте", али рекао бих да је ово његова лична карта. Саундтрек је такође фантастичан, а уосталом и надимак главног јунака потиче из песме Бруса Спрингстина. Има сасвим довољно разлога да погледате овај добар филм.

FLED (1996) - KEVIN HOOKS

"Бекство у ланцима" је модерни римејк филма "The Defiant Ones" (1958), који осим основне поставке да су црнац и белац привезани један за другог има јако мало везе са првим филмом. Овде имамо харизматичног Лерија Фишбурна и инспирисаног Стивена Болдвина (који никад и није био неки глумац) који се стицајем околности нађу у бекству из затвора са полицијом и мафијом за петама. Ту је и млада Селма Хајек која се нађе на правом месту у право време да им, прво против своје воље, а потом драговољно, помогне. И остала екипа је добра, и укључује Роберта Џона Берка и Вила Патона. Има акције и пуцњаве, има хумора и доскочица, и филм траје једва преко сат и по. Свакако није неко ремек-дело, али за оно што јесте, лагано остварење које себе не схвата озбиљно, "Бекство у ланцима" уопште није лоше као што су сви говорили. Може се погледати, спорадично се осмехнути током тог искуства, а чак је могуће у њему повремено и уживати. Ја сам га увек одгледао до краја кад год сам на њега налетео, а исто важи и за још неке филмове које су сви остали много мрзели (нпр. "Поротник" са Алеком и Деми). Овај није изазвао толики одијум, али је свуда виђен као апсолутно небитан на сваком нивоу. Можда и јесте, али мени је за то време кад сам га гледао добро легао и препоручујем да га се подсетите пре него што га у потпуности отпишете. Ако ништа друго, може да прође као једнократна забава и подсетник на неке лепше године. Фишбурн је поново на листи, и ја бих волео да сам на листу ставио "Deep Cover" или "The King of New York", али сам оба та филма први пут гледао на првом програму. Немечек их је после само учврстио као важне за мене током година.

AFFLICTION (1997) - PAUL SCHRADER

Гугл каже "Град злочина", а ја се сећам назива "На ивици разума". Како год се звао, овај филм је стварно изузетан. То је крими трилер/драма која садржи и убиство и мистерију, а опет се главна драма одвија у глави јунака, Вејда Вајтхауса, кога маестрално тумачи Ник Нолти. Он на врхунски начин дочарава једног фрустрираног човека, полицајца у малом граду, малтретираног у детињству од стране оца, што узрокује да и он са готово свима осталима има несређене односе, укључујући ћерку, бившу и садашњу жену и поменутог оца. Он истражује сумњиву ловачку несрећу у коју је уплетен један његов пријатељ док му се у приватном животу све распада. И сви остали из екипе су фасцинантни, пре свега Џејмс Кобурн као отац за кога је васпитање чврстом руком и бити мушкарац по његовим мерилима изнад свега. Он је препоручен Полу Шредеру након што су га одбили Пол Њумен и Џејмс Гарнер, а када му је рекао да жели да се добро припреми за ту улогу, Кобурн је одговорио "Мислиш, хоћеш да стварно глумим? Могу то, мада то од мене нису често тражили". Доказао се заслужено освојивши Оскара. Шта тек рећи за остала имена - Вилем Дефо, Сиси Спејсек, Мери Бет Харт и Џим Тру-Фрост - зна се шта се од такве екипе може очекивати. Сниман у Квебеку у зиму 1997. године, филм одлично преноси атмосферу отуђења и безнађа у којој се изгубљени главни јунак налази. Непрестано бежање од себе и сукоб сина са оцем су честе теме у многим филмовима, али могу да се сетим само шачице која је успела да их преточи у нешто истински вредно - један од таквих је филм "Пет лаких комада" Боба Рафелсона, а овај може раме уз раме са њим, с тим што је још мрачнији и агресивнији од поменутог. Није у питању наслов који је лак за гледање, али га свакако треба гледати, најбољи су они филмови који вас натерају да о њима размишљате и додирну неугодна места у свакоме од нас. Рекао бих да је у питању један од најпотцењенијих наслова деведесетих и да му је место при самом врху декаде.

BREAKDOWN (1997) - JONATHAN MOSTOW

"Нервни слом" сам већ више пута рекламирао и на страници и кроз текстове, једноставно је у питању веома добар, економичан и узбудљив трилер у коме се несрећном пару квари ауто усред пустиње, а кад жена нестане након што је отишла по помоћ са љубазним камионџијом, муж креће у потрагу која ће бити све само не лака. То је цео заплет и то је довољно да се креира изузетно напета атмосфера и све одлично тече. Све делује још уверљивије кад је на кормилу глумачке посаде Курт Расел, са разлогом омиљени глумац готово свих који су одрастали у то време, а свесрдно му помаже и екипа гнусних реднек негативаца предвођена увек сјајним Џеј Ти Волшом који је изненада преминуо непосредно после изласка филма. Курт га је обожавао и био одушевљен што је радио с њим, говорећи да у његовој глуми нема ничега лажног, а наравно радили су већ неколико пута заједно и раније. Расел је још говорио и да је ово један од најстреснијих филмова за њега, јер је његов лик у константном стању анксиозности и напетости. И тест публика је говорила о томе, и то је испрва радовало Џонатана Мостоуа, али се разочарао видевши да је то допринело да публика даје филму лоше оцене, баш због толико стресног искуства. Постоји и сличан ТВ филм из седамдесетих, чији сам назив заборавио, са веома сличном причом где Клорис Личмен тражи несталог мужа, а има и још неколико сличних примера, тако да прича није баш оригинална и нова. Међутим, све се лепо одвија, динамично је, држи пажњу, добро је написано и одглумљено, и било је уживање гледати овај филм неколико пута, јер се баш често приказивао у своје време на Пинку. Обавезно оверите ако нисте, верујем да ће се многима свидети, јер је у питању стара школа трилера која не губи време на непотребно цртање публици, већ одмах прелази на ствар. Веома освежавајуће, гледајући данашње наслове.

CITY OF INDUSTRY (1997) - JOHN IRVIN

"Последњи ризик" је отелотворење филмова какви су ме инспирисали да напишем овај текст. Ни изблиза не спада у најпознатије из тог периода, један је од доста сличних, али је један од оних по којима је Роберт Немечек познат. Нема везе да ли је нешто комерцијално ако је њему (и публици) добро. Овде су критике биле помешане, а рекао бих да овом остварењу свакако треба пружити прилику. Прича је то о прекаљеном кримосу Роју који се враћа из пензије да би брату и његовој малој али одабраној екипи помогао у пљачки. Пљачка успева, потом возач уцмека остатак банде, Рој чудом преживљава, па затим прво бежи, а онда креће у освету, док ће му на пут успут стати и кинеска мафија са којом возач има везе преко зеленаша коме дугује. Удовица једног од погинулих враћа Роја у живот пре него што крене да се свети, те са њом остварује чврсту везу. Као што видите, све је већ виђено, али ми се доста свиђа како изгледа, динамично је, лепо написано и одглумљено, а стара кајла Харви Кајтел је неко за кога морате навијати. Наравно, и остатак екипе је и више него одличан, почевши од Стивена Дорфа као упечатљивог лудака, Фамке Јансен као неговатељице, те Тима Хатона, Мајкл Џеј Вајта и још увек релативно непознате Луси Лу у малим улогама. У питању је филм скромног буџета, испод десет милиона долара, а у првој варијанти је требало да износи тридесет, са Кевином Костнером у главној улози. По мени је и боље што је овако испало, а ви пожурите и погледајте овај филм који неосетно од филма пљачке постаје филм освете и све то у оквиру сведених деведесет и кусур минута. Нема овде празног хода - прати се мајсторчина Харви која једва извлачи живу главу, а потом креће у акцију да освети брата и екипу. Што у излогу, то и у радњи, нема овде неке дубине, али није ни потребна. "Последњи ризик" је дефинитивно један од наслова измаклих пажњи већине без разлога.

U TURN (1997) - OLIVER STONE

Овај мали класик нео-ноара је вероватно познат апсолутно свима, али се морао наћи овде јер испуњава све критеријуме. Кад су питали Оливера Стоуна зашто је снимио филм тако несвојствен себи, рекао је да је хтео да сними мали филм у коме би уживао у своје тинејџерско доба. Злосрећни антихерој Боби Купер креће у Лас Вегас да исплати дуг руској мафији која хоће да га убије, међутим кола му прокувавају у пустињи Аризоне и приморан је да стане у градићу Супериор. Тамо апсолутно све што може да крене наопако креће наопако, па се упетљава са Грејс и њеним мужем који га међусобно унајмљују да убије оно друго. Међутим, цео град је луд, па је тако ту и кретен аутомеханичар, као и насилна пропалица чија је девојка флертовала са њим, и још гомила бизарних ликова који му не дају да напусти то место и оде својим путем. Изузетно је занимљиво гледати Шона Пена како се против своје воље све више и више уваљује и, колико год желели да га видимо како се извлачи без последица, временом нам постаје јасно да ово није та врста филма и да он није та врста јунака. Веома добар сценарио тече глатко и мада глиб у који се Пенов Боби уваљује делује невероватно бизарно, при чему сваки нови поступак копа све дубљу рупу, не делује као да треба превише да натегнете мозак да бисте у све то поверовали. Стоун умешно снима, користи разне трикове и успешно одржава динамику, а екипа за сваки респект (и Џеј Ло) стварно дају све од себе да све функционише беспрекорно. Ник Нолти (вероватно глумац који се најчешће јавља) је гнусан као муж, Били Боб Торнтон прикладно љигав као механичар Дерил, Пауерс Бут одличан као корумпирани шериф, Џон Војт изврстан као мистериозни слепи Индијанац, Хоакин Финикс ненормално иритантан као ТНТ, а ту су и многи други. Ако случајно има неког да овај филм није погледао, нека то учини што пре, то је све што имам да кажем.

20 најбољих филмова које сам ове године први пут гледао у целости

 У тренутку када почињем овај текст, ове године сам одгледао укупно 255 филмова. До краја ће тај број сигурно прећи 260, што није лоше, боље је него прошле, али још увек нисам у потпуности задовољан. Имам неколико идеја за неке наредне текстове, али их још нисам уобличио у глави, те за сада иде уобичајена листа или ретроспектива, с тим што би ми за коментарисање и анализу свих поменутих наслова заиста требало превише времена. Зато сам одлучио да напишем нешто о двадесет филмова који су ми се ове године највише допали, а да сам их ове године први пут гледао у целости. Заправо, рекао бих да сам деведесет посто ствари заиста и гледао први пут, с тим што се одређених делова неких филмова сећам из неког другог времена. Ако се случајно деси да у наредних 7-8 дана одгледам нешто што може на листу, свакако ће ући у преправљену верзију, засад ствари стоје овако. Поређао сам филмове хронолошки, јер би ми за покушај да их рангирам требало више времена него да напишем сам текст, свакако су у питању у најгорем случају солидне четворке, а у најбољем, наравно, чврсте петице. Знам да су ту и неки филмови које је требало одавно да одгледам, неке заправо и јесам макар делимично, али, као што рекох, ово ми је први пут да сам сигуран да сам их одгледао комплетне, стога их уврштавам у ову листу. Ко ме већ прати на Летербоксду, утврдиће да је доста тога овде написаног већ видео, иако се не зове Михаило, негде можда понешто и додам, негде одузмем, али то је у суштини то, време је да се направи пресек најбољег што сам видео у овој години, уз наду да ће у следећој текстова бити много више. Наравно, има и неколико филмова за које тамо нисам писао ништа, те ће осврти на њих бити потпуно нови и свежи.

1. THE GENERAL (1926) - BUSTER KEATON

Овде нема потребе за нарочито дугим уводом (а и освртом уопште), у питању је једна од најбољих комедија свих времена, савршена комбинација интелигентних гегова и импресивних високо ризичних дублова које изводи један од најбриљантнијих комичара икада, легендарна камена фаца, Бастер Китон. Да подсетим, он игра машиновођу Џонија, заљубљеног у своју вереницу, али и своју локомотиву насловног имена. Када га због важности посла одбију на пријављивању у војску Конфедерације, вереница и тазбина погрешно мисле да је кукавица. Међутим, када Јенкији отму локомотиву у којој је случајно и поменута вереница, Џони мора да спасава обоје, заједно са својим угледом и чашћу. Бастер је као мало ко разумео снимање филмова и приступао му са изузетном пажњом и љубављу, те је на фасцинантан начин снимио ову акцију, авантуру и комедију (вероватно једна од првих таквих жанровских мешавина у историји) где је веома детаљно рекреирао период хиљаду осамсто шездесетих и повезао две своје велике љубави - филм и возове (једном је рекао да би, да није глумац, био машиновођа). "Генерал" је кратак али сладак и у 67 минута заиста пружа незаборавну вожњу. Добар и поуздан сценарио, добра глума свих укључених и непрестано узбуђење чине овај филм правом посластицом. Мени је урнебесна чињеница да се људи данас запањују некаквим компјутерским ефектима и дубловима, а притом нису свесни да је постојао човек који је толико пута пркосио смрти у ситуацијама где су секунде одлучивале о његовој судбини. Истовремено, изузетно је смешно гледати самог Бастера који је, заједно са екипом, тако пажљиво осмислио те сцене и беспрекорно испоштовао кореографију, да би потом, са оном вечито озбиљном фацом изгледао тако збуњен оним што се око њега догађа - његови воштани изрази лица у таквим ситуацијама чине чуда. Морам поменути и одличан саундтрек у рестаурисаној верзији, ништа нападно, али доприноси укупном утиску. Ово је био филм који је Бастеру одузео креативну слободу, пошто је на изласку сматран прескупим промашајем, и заиста јесте био скуп, али то само показује колико су и критика и публика још тада биле неспособне да разумеју много веће од себе. Сам квалитет филма је, да будем поштен, вероватно за јаку четворку, али због Бастерове невероватне визије, спектакуларних и заиста опасних стантова, те целокупног пројекта који је буквално скоро пола века испред свог времена, морам да оценим "Генерала" чистом петицом, све друго би било апсолутно непоштено. 

2. METROPOLIS (1927) - FRITZ LANG

Не знам одакле да почнем, "Метрополис" је једноставно ремек-дело на толико различитих нивоа да се плашим да ћу себе сморити док објашњавам колико је важан, револуционаран и пре свега добар. Неки мањи делови приче ми нису баш легли, а пажљивији гледаоци ће их сигурно приметити. Неки ће рећи да покушава да пренесе превише упрошћену и на крају крајева мало смешњикаву поруку, а можда је то чак и истина. Међутим, ово је филм чији квалитети и врлине у потпуности превазилазе његове безначајне мањкавости и креирају заиста монументално дело које и даље чврсто стоји на својим ногама чак и данас, 93 године касније. Штавише, "Метрополис" је епскији, амбициознији, храбрији, упечатљивији и оригиналнији од било ког тзв. епског филма данас који ће гледаоци са довољно година и развијеним укусом заборавити на путу до куће. Замислите визију Фрица Ланга док је снимао ово и услове у којима су радили глумци и екипа када погледате сцене које су на крају снимили. Визуелни ефекти су, као и сама прича, бар 30-40 година испред времена у ком су настали, а ипак, свака сцена заправо функционише и има смисла, почевши од промене смене на самом почетку, где су радници приказани као безимени, безлични делови машине, све до самог краја где се мењају вода и ватра (да не помињем вавилонску кулу и рођење Хела). Сведочанство о величини овог филма је и чињеница да је бар на најосновнијем нивоу немогуће превидети марксистичку перспективу, а опет, филм је пун библијских слика, симбола и алегорија - и функционише из обе перспективе. Још један доказ величине је и тај што је Хитлер толико волео овај филм да је био вољан да зажмури на чињеницу да је Фриц Ланг јеврејин и учини га режимским редитељем. Ипак, идеологија "Метрополиса" је неописиво далеко од фашизма, те је Ланг убрзо побегао из нацистичке Немачке. Постоје сцене где Ланг показује непорециво мајсторство дотле ретко виђено у светском филму, да приповеда користећи само камеру и светлост или таму (то је нарочито видљиво у сцени где Марија бежи од Ротванга). Глума је у највећем броју случајева изузетна, чак и онда када местимично изгледа као пародија због ограничења немог филма. Међутим, Бригита Хелм остварује непоновљиву двоструку улогу која је међу најбољима у првој половини прошлог века, а и Алфред Абел је био сјајан, показавши да се може суздржано глумити чак и у немом филму. Рудолф Клајн-Роге, легенда немачких немих филмова, је имао неких проблема, јер је и он требало да буде суздржанији, али то је тешко постићи кад играте лудог научника у немом филму, тако да не може ни бити нека велика мана. У питању је технички савршен филм који је инспирисао и извршио утицај на толико класика да их је тешко избројати. Постоји бар пет кадрова и сцена које би и сада било могуће приказати као једне од најбољих и најоригиналнијих у историји филма. Толико је обавезних елемената класичног научно-фантастичног филма који се узимају здраво за готово да су многи прелако заборавили да су потекли од "Метрополиса". У питању је филм који не престаје да инспирише и никад неће бити надмашен. Ако вас неко пита шта не ваља са данашњим филмовима, реците му да студенти филма и такозвани филмофили који одбијају да гледају црно-беле филмове зову дилетанте без талента "режисерима са визијом" притом не знајући ко је Фриц Ланг или Андреј Тарковски (срећом знају за Стенлија Кјубрика, зато што му се име стално помиње, али то је отприлике то).  

3. ZANGIKU MONOGATARI (1939) - KENJI MIZOGUCHI 

Знате како свако коме су филмови заиста у крви и посветио им је важан део свог живота (било пишући и причајући о њима или само их гледајући баш дуго времена) увек дубоко у себи има неку малу амбицију да такође и режира своје филмове и пише сценарија за њих? Не дешава се често, али с времена на време наиђе филм после кога можемо само да кажемо "Кад бих само ја могао да снимим нешто овако, могао бих да умрем на миру после тога". За мене је "Прича о последњој хризантеми" (по енглеском преводу) један такав редак филм. Чињеница да је Кенђи Мизогучи снимио ово остварење 1939. године, још увек релативно млад, ми је тешка за појмити. Ја јесам очекивао добар филм, али оволико добар, то никако. Мизогучијеве старе бољке га муче и овде, у питању је љубавна прича, али под јаким утицајем класних и друштвених фактора, сваки успех и свака срећа се крваво плаћају. Прати се размажени усвојени син познатог глумца који има амбицију али нема талента да такође постане познати глумац, али нико од колега не сме то да му каже због имена већ га осуђују иза леђа, а са њим је једино искрена дадиља његовог полубрата по оцу, која га тако учи скромности. Сцена где њих двоје једу лубеницу и деле искрена осећања је једна од најнежнијих које сам икад видео, где је он одушевљен што га она третира као нормалну особу, а она што јој он поклања пажњу иако је нижи слој од њега. Никакви трикови, ништа лажно и монтирано, само топла људска сцена и изражавање осећања. Изузетан радосни тренутак за њих обоје и једна од нежнијих сцена у историји филма. Међутим, Мизогучијеви филмови нису настали од радости и немају полазиште у њој. Сви су дубоко укорењени у јапанским обичајима и конвенцијама и редитељ се обично бави истраживањем бола и патње коју они (намерно или не) узрокују. Класа и сталеж све диктирају, па је тако немогуће венчати се због љубави ако је изван статуса. Мушкарци живе у сенци својих очева, а жене морају да жртвују себе ради успеха својих мужева кад то услови налажу. Филм најпре покушава да слави супротстављање увреженој традицији и очекивањима, при чему се свесно бира игнорисање друштвених норми. Међутим, друштво има начина да, кроз неколико механизама, увек повуче људе назад и очува своје проблематичне тенденције, нарочито у ситуацији где је мужевљев успех плаћен жениним сузама. Тешка времена чине људе бесним и огорченим, а новац одређује понашање, јер живот без брига мора да се плати. Ово је, сасвим могуће, ултимативна жртва једног филмског лика (да не откривам, гледајте па ћете схватити). Диван филм ненаметљивог стила, довољно спор да лепо развије ликове и довољно брз да има радњу, који ће вам сместити кнедлу величине песнице у грло, али ће вам живот бити богатији после овог искуства. Плаче ми се кад видим шта малоумни либтарди и такозвани радикални феминисти раде светском филму зарад неког "указивања на проблеме", "омоћења" и слично. Гледајте Мизогучијеве филмове и ту ћете видети све што треба да видите о правим и реалним женским проблемима и како направити филм у коме се исти третирају. Радујем се и осталим Мизогучијевим филмовима које треба да погледам, јавља ми се да ово није једини пут да ћу имати осећај да је ово "тај филм" после кога не би било штета одселити се.

4. ONLY ANGELS HAVE WINGS (1939) - HOWARD HAWKS

Ово је оно што сам чекао целе године. Постоји неколико ситних мана у филму, али био бих најситничавије копиле кад бих расправљао о њима након чистог задовољства и радости коју ми је приуштио овај филм. Ово је Златно доба Холивуда у пуном сјају и могло је оволико да успе само у рукама једног човека, Хауарда Хокса. Он је заслужено познат по многим другим филмовима, те овај некако неопажено пролази испод радара кад се помињу његови успешни наслови. Истина је, међутим, да је ово подједнако квинтесенцијални Хокс колико су то и "Рио Браво", "Велики сан" или "Силом дадиља" (идиотски превод за "Bringing Up Baby"). Прича о менаџеру компаније за ваздушни саобраћај који је принуђен да ризикује животе својих пилота да би закључио важан уговор и да поново размисли о романси кад се кабаре певачица заинтересује за њега комбинује авантуру, драму, комедију, трагедију и романсу - и све се савршено слаже и уклапа. Са мање способним режисером у седлу, све је могло веома лако да се распадне, али је Хауард Хокс знао шта треба да ради и како да извуче најбоље из својих глумаца. Наравно, све је лакше кад имате такву глумачку екипу - Кери Грант, тврђи него обично, али још увек отмен и јединствен као и увек, Џин Артур која је у сваком погледу апсолутно божанствена, и кад пати и кад пева за клавиром, Томас Мичел, вероватно највећи карактерни глумац у историји Холивуда, Рита Хејворт у својој првој великој улози, мање гламурозна него иначе, али привлачна и фантастична као и обично, звезда немих филмова, Ричард Бартелмес, који је био подједнако добар и у звучним остварењима, просто нема шта да вам се не свиђа. Могао бих још да пишем о квалитету сценарија, те чистој перфекцији неколико сцена, нарочито током прве половине, али мислим да сви треба да гледају овај филм и сами га доживе. Потцењен и слабо помињан, али свакако спектакуларан филм, без икакве сумње. 

5. THE NAKED SPUR (1953) - ANTHONY MANN

До сада сам одгледао дванаест филмова Ентонија Мена (плус два историјска спектакла још на самом почетку деведесетих, те их се и не сећам најбоље) и још увек нисам видео филм коме се искрено не дивим. Човек заиста припада шачици америчких редитеља са најбољим филмографијама које познајем. Овладао је режијом или криминално потцењених ноар филмова или вестерна за које многи не знају, а још мање причају о њима, а заправо су јако квалитетни. "Гола мамуза" свакако није изузетак, у питању је мало ремек-дело у коме сам бескрајно уживао. Прича је релативно једноставна и не звучи као ништа специјално - цинични ловац на уцене жели да приведе убицу правди, али мора да се удружи (иако не својом вољом) са још двојицом људи - дугогодишњим копачем злата и дезертером, тако да њих тројица почињу дуг и тежак пут, заједно са дружбеницом убице, покушавајући да се међусобно надмудре, док новац од награде непрестано стоји између њих. Пре свега волим чињеницу да ликови нису нимало црно-бели, Мен и његови писци су заиста уложили време и правилно развили све ликове, дозвољавајући нам да знамо таман колико треба о њима током 91 минута трајања овог напетог филма.  Има само пет ликова у филму, не рачунајући неколико Индијанаца, и то функционише савршено, јер видимо све што нам треба да се удубимо у причу и заинтересујемо. Фантастична група глумаца је у питању - Ентони Мен је једини редитељ уз Алфреда Хичкока који је имао петљу да истражи тамнију страну Џејмса Стјуарта (не рачунајући улогу негативца у "After the Thin Man") и овај је због тога постао бољи глумац. Он је главни лик, али је далеко од потпуног моралног чистунца, што га и чини комплексним и интересантним. Роберта Рајана је милина гледати као лукавог, кикотавог негативца који покушава да посеје семе раздора међу екипом, феноменално дочарава овог мајстора манипулације, уз то изговарајући неке од најбољих реченица у филму. Милард Мичел, дискретни херој вестерн жанра игра своју улогу искрено и директно, немерљиво доприносећи својим вицкастим упадицама и меморабилним реченицама. Ралф Микер је сјајан као рашчињени војник који има сопствене планове, који игра наметљивог и сумњичавог, али на крају крајева симпатичног лика са великом уверљивошћу. Џенет Ли изгледа прелепо у улози која је вероватно најнезахвалнија од целе петорке, али она свеједно успева да јој колико-толико удахне живот и представи емоционални вртлог у коме се налази њен лик. Заиста феноменална екипа глумаца. Такође ми се веома допада чињеница да је овај филм пре свега драма, психолошке игре и утицај похлепе, страха и неповерења на људе су приказани на тако зрео начин да сам уживао у сваком тренутку. Додајте ту и изузетну фотографију која у први план истиче безакоње и оштрину Стеновитих планина, као и одличан саундтрек, и добија се један од најбољих вестерн филмова о коме нико не прича. Заиста ми се много, много допада (у случају да већ нисте могли то да закључите). 

6. ORDET (1955) - CARL THEODOR DREYER

Нисам баш био сигуран како адекватно оценити Дрејерову "Реч", али после краћег размишљања сам сигуран да би све сем петице било неправедно (да не кажем бласфемија). Прича о уваженом оцу и његова три сина у Данској пре око 100 година - једном који не верује у Бога, али има побожну жену, другом који верује да је реинкарнирани Исус Христ након излагања филозофским књигама, и трећем који је заљубљен у ћерку кројача који припада екстремнијој хришћанској фракцији је један од најбољих филмова о вери које сам икада имао задовољство да погледам. Посебно тешка ноћ у којој жена треба да роди своје треће дете ће покренути многа тешка питања за чланове обеју породица, новог свештеника и доктора атеисту. Најбољи аспект овог филма је његова могућност да добро сагледа све стране и перспективе и постави важна питања а притом ниједног тренутка не звучи нападно нити филозофски. Међутим, прилично је спор и вероватно ће бити заморан и помало досадан просечном гледаоцу. Ипак, у питању је филм који тера на размишљање, приморава нас да се суочимо са сопственим сумњама и откријемо шта нам је најважније. Сценарио је фантастичан а заснован је на позоришном комаду Каја Мунка, пастора ког су касније убили нацисти. Феноменалан у својој једноставности, овај филм је показна вежба из суморне атмосфере, па ипак, захваљујући Дрејеровом мајсторству, може се осетити да ни у једном моменту није лишен душе. Прича која подједнако добро функционише и на даскама и на платну захваљујући својој филмичности ће вам пружити изузетно искуство без обзира у шта верујете. Са техничке стране, у питању је дефинитивно један од филмова са најбољом композицијом кадра у историји, изванредно дело на свим нивоима. Глума је одлична, као што бисте и очекивали од Дрејеровог филма. Претпостављам да је једино питање како ћете реаговати на све што се дешава, у зависности од личног становишта по питању вере и религије, пошто се квалитет у сваком аспекту иначе заиста не може порећи. Посебна моћ коју има (и главни разлог зашто је ремек-дело) је то што би био подједнако моћан и са потпуно другачијим (или бар двосмисленијим) крајем (можда би ми се такав крај чак више и свиђао, а можда већ и јесте такав, с обзиром да је поглед на самом крају благо речено сумњив). Изврсно је видети утицаје Достојевског у овом филму и разумети да су Ингмар Бергман и Андреј Тарковски почели истраживање религије уз Карла Теодора Дрејера. Ово је уметничко дело које истовремено успева да буде депресивно и оптимистично и које ће сигурно остати са вама дуго после одјавне шпице.

7. KANAL (1957) - ANDRZEJ WAJDA

Средишњи део незваничне ратне трилогије Анџеја Вајде је прича о варшавском устанку и малој јединици људи које предводи поручник Задра, присиљеној да се повуче пред надолазећим нападом Немаца. То нерадо чине, свесни да би то значило да су признали пораз, али с обзиром да су одсечени од другова, одлучују да ипак послушају наређење. Ипак, њихов покушај да избегну смрт и патњу се испоставља безуспешним, пошто канализациони систем испада подједнако паклен и кошмаран као и тло изнад њега. Сам редитељ Вајда је био члан пољског покрета отпора и учествовао у устанку, тако да је био сасвим добро упознат са атмосфером очаја која је тако сјајно приказана у филму. Његово највеће достигнуће је креирање изванредно напете атмосфере и феноменалних, комплексних ликова за које се може навијати и до којих нам је заиста стало, иако филм траје само деведесет минута. Сценарио је одличан, не траћи време испразним флоскулама, пружајући нам приче обичних људи и војника заробљених усред ратног ужаса какав нико до тада није видео. Филм је лишен уобичајене претеране комунистичке пропаганде карактеристичне за земље под њиховом влашћу. Томе доприноси чињеница да је филм снимљен после смрти Јосифа Стаљина и смене стаљинистичког режима Болеслава Бјерута. Неки чланови глумачке и сниматељске екипе су заиста и учествовали у самом устанку и њихова права животна искуства су убачена у филм. Пре него што је филм снимљен, очекивало се да ће филм славити хероје устанка и њихову борбу и отпор. Анџеј Вајда се определио за другачији приступ и снимио филм који је клаустрофобичан, мрачан, смрдљив и потпуно реалан. Са те стране, можда је могуће упоредити напетост која се осећа у ваздуху са још једним ремек-делом, филмом "Das Boot". Читава глумачка екипа предвођена Терезом Ижевском и Тадеушом Јанчаром је фантастична. "Канал" је заслужено био велики хит по изласку и остаје подједнако моћан и свеж чак и после 63 године. 

8. LETYAT ZHURAVLI (1957) - MIKHAIL KALATOZOV

Још једно невероватно искуство које сам толике године безразложно одлагао. У питању је један од најлепше снимљених филмова које сам гледао, једна од најбољих ратних драма које сам гледао и свакако је у мојих омиљених 100 филмова свих времена. Нећу рећи превише о радњи самог филма да не бих покварио јединствено гледалачко искуство, али могу рећи да је у питању на много начина револуционаран филм. Он садржи једну од првих употреба камере из руке, захваљујући изврсном директору фотографије, мајстору Сергеју Урусевском. Стаљинов култ личности је ослабио у време кад је снимљен овај филм, тако да је то била прилика, као и у случају "Канала" да се не направи типично пропагандно остварење, већ веома реалистична и суморна слика рата и последице које он неизоставно оставља на животе људи. Филм је приказао многе непријатне аспекте рата (као да пријатни уопште постоје) по први пут, као што су црна берза, ратно профитерство и избегавање мобилизације. Ово је такође и филм који је устоличио Татјану Самојлову и утврдио њен статус највеће глумице Совјетског Савеза, и то потпуно заслужено, јер је напречац освојила читаву Европу са само 23 године старости. Не постоје речи да се опише њена глума нити лепота, а игра светлости и сенки на њеном лицу је нешто најбоље што ћете видети тог дана, недеље, месеца, па и године, кад год будете гледали филм. Спектар емоција које доживљава током 95 минута овог филма је потпуно спектакуларан, само глумица изузетне моћи трансформације може да убеди гледаоца у истинитост свега тога (три године касније, снимила је са Михаилом Калатозовом још једно ремек-дело "Непослато писмо"). Све у свему, да не давим превише, дугујете себи да што пре погледате овог освајача Златне палме и молим вас да то учините што пре. 

9. NAZARIN (1959) - LUIS BUNUEL

Још један фантастичан филм из кухиње Луиса Буњуела који се бави његовим вечитим оптерећењем, лицемерјем везаним за морал и религију. Један од његових омиљених глумаца, Франсиско Пако Рабал игра улогу оца Назарија, сиромашног свештеника аскете који покушава да примени праве хришћанске принципе у стварном свету, праштајући свима и не реагујући на неправду и зло које му се чини. Након неочекиваног сплета околности, принуђен је да напусти место где је живео и почне да проси да би преживео. Прате га две верне проститутке и заједно са њима, он доживљава многе авантуре и присуствује многим догађајима који ће га из темеља потрести и натерати да се преиспита кад укапира да свет ипак већински не дели његова убеђења. Не знам како бих ефикасно анализирао овај филм без огромних спојлера, али могу да кажем да нисам у потпуности сигуран какво је становиште самог Буњуела у целој ствари и везано за све догађаје. Сви знају да је био отворени атеиста који је презирао организовану религију и користио сваку прилику да посрами свештена лица на сваки начин, али не верујем да је презирао веру искреног човека. Просто мислим да је веровао да је потребан много активнији приступ да би се нешто заиста променило у свету, јер дефинитивно није довољно бити само чистог срца и позитивних мисли. Чисто срце Дон Кихота оличеног у оцу Назарију је беспомоћно наспрам поквареног света, а опет нисам сигуран ни да је сам главни јунак у потпуности ослобођен критике бар неких аспеката такве вере - очигледно је да неефикасна доброта није довољно добра. Слепа вера поменутих сестара се такође критикује, јер ни Беатрис ни Андара нису способне да уче из трагедија које се дешавају оцу Назарију. Можда режисер жели да каже да је љубазност у овом филму бескорисна и несврсисходна јер долази од вере, или да је свештеник свестан своје узалудности у таквом свету тек на самом крају. Свеприсутни су иронија и хумор као и увек код Буњуела. Има много могућности и интерпретација, једино је сигурно да треба гледати "Назарена" јер ће вас натерати да мислите и преиспитате у шта заиста верујете. Уз све што се сада дешава у свету, потребније је него икад да учврстите своју веру или је бар озбиљније преиспитате. Пако Рабал је феноменалан, као и Марга Лопес, истакнута мексичка глумица, позната по теленовелама у каснијим годинама, али и Рита  Маседо као "ружна сестра" Андара. Још један у низу Буњуелових драгуља, свакако, иако, бар за мене, није баш на нивоу "Виридијане" и "Лепотице дана". 

10. O PAGADOR DE PROMESSAS (1962) - ANSELMO DUARTE

Одличан филм који је режирао Анселмо Дуарте и освојио Златну палму 1962. године, оставивши иза себе неке изузетне редитеље и импресивне филмове. У питању је остварење са веома једноставном причом о веома сложеним и комплексним темама које видим истовремено као апотеозу вере доброг човека и снажну критику и осуду религијског фанатизма. Главни лик је наивни човек по имену Зе, кога игра Леандро Виљар, одлучан у намери да одржи обећање паганској богињи која одговара хришћанској Св. Барбари, која је, по његовом схватању, излечила његовог верног пријатеља, магарца по имену Николас, и унесе тешки дрвени крст у цркву посвећену овој светитељки. Он хода пешака са својом женом скоро 50 километара и чини све да стигне, али сви око њега делују као да погрешно разумеју његове добре намере, што му чини поменути пут веома тешким, но не намерава да одустане ни по коју цену. Разни локалци временом постају умешани у целу ствар из неких својих разлога, што, наравно, још више компликује ствари, укључујући једног макроа, једног новинара, те групу пагана и хришћанско свештенство. Важно је добро разумети везе између старе и нове религије да би се правилно ухватио контекст, али немојте да вас то одбије, није посебно тешко за праћење. Посебно имајући у виду да све функционише готово савршено - од веома упечатљиве црно-беле фотографије и сјајне глуме свих укључених до једноставног али ефектног сценарија који пружа оштар социјално-политички коментар. Након скоро 60 година, овај филм је још увек свеж и оштар као некада и заслужено се налази међу најбољим бразилским филмовима икада снимљеним. Борба за веру појединца је овде централно питање, и човек не може да се не запита вреди ли уопште борити се у ситуацији где Зе до Буро донкихотовски треба да крене против целог света у малом, предвођеног католичким свештеницима који су овде главни зликовци. Намеће се још неколико важних питања, и жири у Кану је то адекватно препознао, без обзира на неке стварно изузетне филмове наспрам овога.

11. THE HAUNTING (1963) - ROBERT WISE

Ово је сигурно један од најбољих класичних филмова о уклетој кући (од свих којих могу да се сетим, мени се више свиђа једино "The Innocents" Џека Клејтона). Заснован је на класику модерне хорор књижевности Ширли Џексон "Уклета кућа на брду" и успева да константно одржи осећај нелагоде и језиву атмосферу коришћењем злокобне нарације и ужаснутих израза лица својих протагониста. Гласови и звукови су заслужни за већину језе, с обзиром да се доста тога састоји у наговештајима и могућностима гледалаца да визуализују, доста тога је имплицитно, а мало се шта види. Ипак, то не значи да филм није вредан, напротив. Кућа изгледа и те како живо, и у тој атмосфери заиста није тешко помислити да мртви не мирују и да имају шта да кажу живима који су дошли да истражују. Ликови су дубоки и реални, а доста интеракција се састоји у разговорима где се сазнаје више о сваком од њих. Фотографија доприноси осећају отуђења и усамљености што је кључно за успех оваквих филмова. Филм (као уосталом и књига) пружа могућност за интерпретацију у којој је главна ствар нервни слом који узрокује све "халуцинације" о уклетој кући. Ширли Џексон је то децидно порицала и увек је говорила да се свакако ради о натприродним феноменима, али мени се свиђа што ова прича плеше по танкој линији и што дозвољава другачију интерпретацију, доприносећи вишеслојности и квалитету филма. Наравно, све почиње од сјајне глуме, пре свега Џули Харис и Клер Блум, мада су и мушкарци значајно допринели целој ствари. Ово је очигледно, што би рекао наш народ, мајлстоун и бенчмарк у снимању хорор филмова, пошто се може јасно видети колико су структура приче, углови камере, монтажа и други елементи утицали на практично све што је на ту тему касније снимљено. Што је најбоље, Роберт Вајз је ово режирао тако да и после 57 година делује запањујуће свеже и оригинално. Једини мањи проблем који сам имао је дизајн звука, али и са тим је ово изненађујуће одличан филм. Молим вас и кумим, немојте гледати ужасни римејк Јана Де Бонта, све ће вам се смучити.

12. KOZIJAT ROG (1972) - METODI ANDONOV

"Козји рог" је феноменални бугарски филм где концепт "мање је више" функционише савршено. Проста прича о освети козара чију жену силују и убијају Турци пред очима њихове мале ћерке, коју затим отац одгаја као дечака да би била немилосрдна и побила четири крвника када за то дође време. Све иде по плану и као подмазано док се не умеша заљубљивање и сексуално буђење. Филм функционише на толико нивоа баш због своје једноставности - дијалози су потпуно сведени, чак бих рекао минимални, без непотребног брбљања тако карактеристичног за холивудске филмове, фотографија је прелепа, звуци су аутентични, глума двоје главних ликова изванредна. Мисија да се гледалац смести у Бугарску од пре неколико векова је апсолутно успешна и овај филм се са правом сматра једним од најбољих бугарских филмова свих времена. Интересантно да је био велики хит у Шпанији због неколико кратких сцена голотиње која је у то време била цензурисана од стране Франкових власти. Штета што је заиста изузетни редитељ, Методи Андонов, умро само две године након снимања овог сјајног филма. Понашање човека силно обузетог жељом за осветом временом постаје прилично застрашујуће и Антон Горчев је то дочарао фантастично, а имао је истог таквог помагача у Катји Паскалевој у улози Марије. Пада ми на памет Бергманов "Девичански извор" као сличан наслов, мада ипак мало сложенији због укључених религијских елемената и тонова. Међутим, "Козји рог" је такође изузетно вредан филм и заслужује да се посматра као прави европски класик што уистину и јесте. Чиста визуелна поезија, рекао бих.

13. UNA GIORNATA PARTICOLARE (1977) - ETTORE SCOLA

На дан прве Хитлерове посете Италији, док је већина људи на паради, проста и сентиментална жена лојалног фашисте упознаје и спријатељује се са комшијом који је прогоњени геј радио водитељ. Проводећи дан заједно, обоје уче да уважавају перспективе оног другог, с обзиром да се обоје осећају потлаченим на различите начине и имају више заједничког него што мисле. Заиста топао и одличан филм где и Марчело Мастројани и Софија Лорен играју ликове ван уобичајеног калупа и, узевши у обзир све околности, то раде феноменално - он би могао да изгледа немужевно а она непривлачно само у одређеној мери, филмски радници ипак нису мађионичари. Они прихватају своје ликове и обогаћују их хуманошћу и искреношћу. У питању је филм који паметно комбинује драму са хумором и оптуживање са прихватањем. Када посебан дан прође, све се враћа у "нормалу", али ни Антонијета ни Габријеле никад не могу бити исти. Све одговара периоду и атмосфери, укључујући сепија фотографију, у питању је вредан историјски документ кад је у питању начин живота, упркос неколико мањих анахронизама. Са правом је изабран међу сто италијанских филмова за чување и освојио је више награда те године, укључујући и Златни глобус. Веома га топло препоручујем, тако је непосредан и искрен да нећете имати другог избора сем да уживате. Један фан фект за крај, Алесандра Мусолини која игра Антонијетину ћерку Марију Луизу је Софијина старија сестричина у стварном животу. Њена сестра, Марија Шиколоне, била је удата за Романа Мусолинија који је био џез пијаниста, а уједно и Бенитов син. Не кажу џабе да уметност имитира живот. 

14. THE BROOD (1979) - DAVID CRONENBERG

"Легло" је јасан знак Кроненберговог преласка у зрело доба, пошто ће снимити своја највећа ремек-дела осамдесетих година, али ово је такође фантастичан филм који заслужује да се гледа више пута. Кад је у питању винтиџ Кроненберг, једноставност је име игре, он воли да прича своје приче у оквиру деведесет минута трајања, а напетост коју постиже је истински чудесна и мало са чиме може да се мери. Инспирација за овај филм му је дошла док је пролазио кроз изузетно тежак и болан развод, што значи да би чинио изузетан дупли програм са филмом "Поседнутост" Анџеја Жулавског. У питању је прича о човеку који покушава да разоткрије технике терапије коју на његовој жени примењује неконвенционални психијатар усред серије бруталних убистава. Филм функционише изузетно добро и на нивоу метафоре и као чист телесни хорор, пружајући паметне наговештаје током читавог трајања да би све кулминирало бруталним и експлозивним крајем. Глума је апсолутно врхунска, гледао бих старог алкоса Олија Рида у било чему, а овде је бриљантан као психијатар који своје пацијенте лишава беса неконвенционалном терапијом, додуше понекад са неочекиваним последицама. Заиста изврсна суздржана глума са његове стране. Саманта Егар је невероватна као измучена жена (једини њен филм који сам досад видео је "Скупљач" Вилијема Вајлера, где је бриљирала поред Теренса Стемпа). Арт Хиндл је сјајан као човек који покушава да разоткрије и мистерију и бизарног психијатра за добро своје ћерке. Синди Хајндс пружа једну од најубедљивијих и најреалнијих дечјих улога у трилеру/хорору које сам икад видео (једина конкуренција јој је Линда Блер пре Пазузуа). Све се слаже и све функционише, уживао сам у сваком тренутку док сам гледао како паметно Дејвид Кроненберг приступа материји. Ако постоји нешто што би могло да буде и боље, морам напоменути да, иако се апсолутно никад не жалим на буџет нити обраћам пажњу на то, одређене језиве и крваве сцене би свакако биле боље са додатних пар стотина хиљада за пеглање. Такође морам да напоменем (веома мали спојлер) да отисци прстију после првог убиства више нису помињани. Осим та два мала недостатка, нема се шта приговорити, опасан је филм и види се да га је снимио млад, енергичан и изузетно талентован редитељ који ће пуни потенцијал достићи у наредној декади. Питам се где се изгубио, пошто маторац који му је украо идентитет у овом веку уопште не личи на њега. 

15. ANGST (1983) - GERALD KARGL

"Angst" је вероватно најпрецизнији увид у ум серијског убице икад забележен на филму и чини одличан дупли програм са филмом "Хенри: портрет серијског убице". Најбриљантнији део филма је нарација попут директног преноса из главе убице кога је изузетно одиграо Ервин Ледер који је већ био феноменалан у још једном клаустрофобичном ремек-делом "Das Boot". Оно што је за мене фантастично је што овај филм успева да буде шокантно перверзан и истински грозан а да притом скоро у потпуности избегне сплатер и крволиптање. Изврсни редитељ Каргл је успео да искреира заиста узнемирујућ филм који побуђује високе нивое анксиозности само уз помоћ инвентивних начина снимања, користећи изузетне углове камере и другачије технике снимања на веома интелигентан начин. Сваки глумац је допринео квалитету филма, али ово је без сумње филм у коме бриљира Ервин Ледер у улози своје каријере. Изврсна студија карактера која показује да не морате имати јасан мотив да бисте били психопата и убица (многи филмови праве грешке у том сегменту) и волим што филм није, како кажу Англосаксонци, изабрао лакши излаз као што многи чине. Свидело ми се и то што је злочинац прилично неспособан - треба му баш доста времена да савлада бабу, богаља и изузетно лепу девојку) што је учинило целу ствар веома реалном. И тај невероватни саундтрек - знао сам да је Клаус Шулце генијалац, али ово је заиста нешто посебно. Делови у којима убица френетично шпарта кроз кућу и покушава да се побрине за једног по једног члана породице су нешто ретко виђено, исконски језива и атмосферична мелодија. Заправо се осећам ужасно што ми је оволико требало да погледам овај филм, али претпостављам да никад није касно за овако нешто. Осећам се још ужасније што знам да је огроман неуспех овог филма уништио Каргла и физички и психички и да није ништа друго режирао после тога, чак и данас одбија да говори и даје интервјуе на тему филма, иако је најзад дочекао да после толико година буде признат као оно што јесте, а то је ни мање ни више него ремек-дело. 

16. PISMA MYORTVOGO CHELOVEKA (1986) - KONSTANTIN LOPUSHANSKY

Блиски сарадник Андреја Тарковског, гласник апокалипсе (не библијског откровења него пропасти света), Константин Лопушански, режирао је овај филм 1986. године када су нуклеарне катастрофе биле стварност, али се питања која је поставио не односе само на тадашњи свет, напротив. У питању је и по самој поставци и по идејним порукама прилично једноставан филм, али филм који поставља права питања и који хвата праву атмосферу међу људима након таквих дешавања - жестоко безнађе, жестоко преиспитивање и нешто мало провучене наде, која ипак мора да постоји код Руса, ма колико не била утемељена на реалним показатељима. Мени се чини да сам делове овог филма као мали хватао на телевизији, јер ми је јако позната ова жућкаста, јефтина сепија која доминира у филму. Свет ништавила и људи који лутају по рушевинама и преиспитују судбину нуди моћније слике и импресивније сет писове од било чега што је Холивуд избацио на задату тему, а и сам Лопушански ће "одбранити докторат на тему" три године касније у свом "Посетитељу музеја" који је још бескомпромиснији и одлучнији у схватању да за модерног човека нема наде нити излаза. Овде је у средишту пажње научник, лауреат Нобелове награде за физику, који верује да се рат завршио и да има наде за будућност света, пише писма своме сину до кога не може да дође и тражи лек за озрачену жену. Ипак, тешко је функционисати у разрушеном свету, нарочито у ситуацији где му нико не верује и сви мисле да је наступио крај света и да је човечанство потпуно пропало. Главни лик тумачи изузетни Ролан Биков, а и други глумци заиста свесрдно помажу да ово буде веома успешан филм који и те како тера на размишљање. Немогуће је не дивити му се на више нивоа, од визуелног до атмосфере која је јединствено чемерна и свеобухватно необећавајућа, како и приличи свету после нуклеарне катастрофе. Сем мука неколико ликова и њихових контемплација овде нема некакве преконкретне радње, а још мање обрта и твистова - ово је пре свега филм у коме је главна компонента поменута атмосфера, али то уопште не ослабљује утисак, нити сам филм, напротив. Заједно са поменутим "Посетитељем музеја", у питању је савршени double feature, четири сата која можда највише пасују у ово доба карантинске атмосфере, лажи и дезинформација. Као што се ретко ко весели попут Руса, тако ретко ко уме и да дочара безизлазност ситуације попут њих, што се одлично уклопило у причу овог филма.

17. DUNG CHE SAI DUK (1994) - WONG KAR-WAI

Напомена: Гледао сам редукс верзију "Пепела времена", те сам несвестан разлика у верзији из 1994. године, а такође нисам читао ни књигу која је наставак овог филма. 

Наративна структура овог филма је доста тешка за разумевање и прилично варљива - пет кратких прича са испреплетаним ликовима које наизглед повезује само један од њих. Ујанг Фенг је циник сломљеног срца који проводи дане у пустињи и посредује између изузетних мачевалаца и оних који траже освету и вољни су да за њу плате. Кроз пет временских периода у изгнанству, Ујанг испреда приче о неузвраћеним љубавима и изузетним, необичним чиновима храбрости његових клијената. Овај филм делује као припадник вуксија поджанра, али је (као и обично кад је Вонг Кар-Ваи у питању) пре свега у питању љубавна прича један кроз један. Фотографија је заиста невероватна, саундтрек је величанствен, а стилизација ће, заједно са збуњујућом причом, сигурно у старту одвратити неке људе, јер ће деловати као сувише артси-фартси и претенциозна. Међутим, ако вам се свиђа Вонг Кар-Ваи, његови емоционални ролеркостери су ваша шоља чаја и ако знате шта доносе и пружају, гледајте овај филм отвореног ума и гарантујем да ће вам се свидети. Писање о томе колико су добри глумци је прилично непотребно - фантастично удишу живот својим ликовима који су сломљени људи који иду различитим путевима и стижу на одредишта другачији него што су били, а опет неиспуњени. Ликови су дефинисани по томе како се повезују и комуницирају са другим људима, а још важније, шта према њима осећају. У питању је романтична прича у којој су људи сведени на нагоне који их терају не само да реагују (или не) на одређени начин, већ да по њима и живе. У питању је веома елегантан филм који ће сигурно оставити дуготрајан утисак и за мене је био посластица првог реда. Међутим, упозоравам да је ово врло могуће најтужнији филм који је снимио Вонг Кар-ваи, а знате да је озбиљно кад то кажем. 

18. TASOGARE SEIBEI (2002) - YOJI YAMADA 

Немам речи да опишем колико је овај величанствени филм заслужио све награде које је освојио. Лирска поетска драма о части и љубави у маниру незаборавних класика Масакија Кобајашија који буде најдубље емоције гледалаца. Све је ту - политика, класни систем, кодекс самураја, морална дилема, етичка борба и неисказана осећања. Ако сте мислили да се са врло мало акције не може снимити добар самурајски филм, размислите поново. Главни квалитет филма је фантастични сценарио који у једном тренутку чак успева да референцира и "Апокалипсу сада", прича је феноменална, период је сјајно рекреиран и гледаоци су од самог почетка увучени у ову горко-слатку причу. Сваку радост прати туга, сваку срећу меланхолија, а сваки успех лични лом. Хиројуки Санада игра дивну улогу насловног хероја тумачећи га као човека са снажним осећајем за част и морал, притиснутог дилемама у свету у коме те две категорије не вреде превише, који је, као и сваки човек од крви и меса, са друге стране распет неисказаним осећањима (која га управо поменути кодекси спречавају да искаже). Свако ко се икад самопреиспитивао и мучио ће се у томе пронаћи. Рие Мијазава је подједнако импресивна као предмет његове наклоности која се бори са сопственим проблемима, али и други чланови глумачке екипе подједнако доприносе успешности овог стварно великог филма. Могао би да се напише читав есеј о конфликтима са којима се суочава главни јунак,  нарочито о вези између личне и друштвене части, али потрошио бих много времена а многима ускратио задовољство да овај филм опуштено погледају. Овако га само од срца препоручујем, заслужио је да буде номинован за Оскара за најбољи страни филм без икакве сумње. Учините себи услугу и што пре га погледајте, молим вас.

19. SHI (2010) - CHANG-DONG LEE

Тешко је објаснити зашто је тачно овај филм оно што јесте. Прошло је доста времена откако сам гледао овако дирљив и сурово реалан филм. Азијски филмови имају обичај да мало претерају са емоцијама, али то овде није случај, а опет је у питању један од најемотивнијих и најпотреснијих филмова које сам гледао последњих година. У питању је прича о старијој жени која се уписује на курс поезије усред суочавања са чињеницом да је њен унук тинејџер починио гнусни злочин, али и да јој је дијагностикован рани стадијум Алцхајмерове болести. Има задатак да до краја курса напише песму, а оптерећена је прогресивним губитком памћења - прати се њена борба да нађе лепоту у свету који је све сем лепог. У питању је спор филм, фитиљ који гори без експлозије, свет осликан изузетно суморним бојама у коме сиромаси и они који вредно раде доживљавају најбоље успомене у трећој години и може се залепити цена на све, па и на људски живот. Ретко се виђа тако бруталан и непријатан а у исто време тако предиван филм, никакво насиље се не види ниједног тренутка, а осећа се сваки терет на раменима главне јунакиње, што ме доводи до фантастичне глумице Јун Џонг-хи која се вратила после паузе од 16 година да одигра ову улогу, која јој је последња до овог тренутка. Она у овој улози пролази такав емотивни ролеркостер и пружа такво задовољство гледаоцима да ће вам очи бити просто залепљене за екран. Види се да је некад била баш велика звезда. Не желим да умањим значај осталих глумаца, они су сви били сјајни, али ово је њен филм један кроз један и веома га храбро носи на леђима. Пронаћи снагу и вољу за живот под најтежим околностима понекад може бити неподношљиво тешко, али сви морамо да покушамо. Ово није лак филм за гледање, поготово ако знате неког ко се бори са сличним проблемима или се мирите са непобитним животним чињеницама, али је заиста невероватно искуство. Хвала Чанг-Донг Лију што није кренуо лакшим путем кад је у питању крај филма. "Поезија" је спор филм и доста тежак за варење, али ако му дате времена, претвориће се у једну од већих посластица коју сте скоро пробали, да се гастрономски изразим.

20. TSUMETAI NETTAIGYO (2010) - SION SONO

Крвљу натопљена (или боље да кажем окупана) црна комедија о кротком и питомом власнику акваристичке радње који улази у чудно партнерство са богатијим власником веће и успешније радње где његова размажена ћерка почиње да ради. Старији и богатији човек, који делује брбљиво али добронамерно, и његова секси млада жена крију једну тајну - серијске су убице, те се главни лик убрзо невољно упетљава у њихове заврзламе. Константно језив и шокантан, изненађујуће освежавајућ, а истовремено брутално насилан и урнебесно смешан филм, толико је уврнуто духовит да не могу да га гледам као хорор (без обзира што крв, једном кад крене, готово да не престаје да тече. Заправо, овај филм има једну од најкрвавијих завршница које сам икад видео). Сваки могући вид изопачености је овде навелико присутан, свет који редитељ представља је екстремно бруталан и окрутан, а он нам никад не допушта да то заборавимо. За филм који хода по танкој линији између пародије и екстремне озбиљности, ликови су изненађујуће добро формирани и заокружени. Мурата, кога игра Денден, комичар познат по улогама добрица, је један од најбољих серијских убица последњих година. Мада понекад виче, он никад не делује као карикатура нити претерано комично, а камоли неубедљиво - има ауру наметљивог силеџије са харизмом на школском игралишту чије самопоуздање и агресивност привлаче девојчице. Додајте му 40 година без правог одрастања и добићете Мурату, рођеног продавца и јако убедљивог човека који брзо даје до знања уплашеном Шамотоу ко је газда. Главни лик кога игра Митсуру Фукикоши се такође временом мења под његовим утицајем и наратив овог филма се заправо врти око промене главног лика од скромног, стидљивог човека до особе која одбија да дозволи да га користе као отирач и постаје нешто сасвим другачије. Такође обожавам Асуку Куросаву која игра жену убице, која је још поремећенија од њега - они убијају и за новац и из личног задовољства и изузетно у томе уживају, глумећи овај пар перфектно. Наравно, и сви остали су такође сјајни. Мислим да је можда пар минута на самом крају могло да буде скраћено, али без обзира на све, страшно ми се свидео овај филм и веома сам пријатно изненађен њиме. Ипак, будите спремни да вам се не свиди или да га не издржите до краја пошто стварно није за осетљивије стомаке. Константно је бруталан и насилан, потпуно политички некоректан, што је за мене велики плус, али такође интелигентан и непредвидив. Ово је свет бола и туге где су људи само вреће меса и костију које се одбацују кад им истекне рок употребе, доминирају они на врху ланца исхране, и једино што можемо је да се потрудимо да сами доспемо тамо и једемо друге уместо да будемо поједени.  

                                                               ***

Очекујем да наредна година донесе више филмова, опсежније извештаје и чешће писање кад год ми време то дозволи. Наравно, основни предуслов је добро здравље, које желим свим читаоцима блога. Срећни празници и до читања!