Холивудске фаце шездесетих - Пол Њумен и Стив Меквин

У време кад је Холивуд, као и наша кинематографија, запљуснут таласом (можда боље рећи цунамијем) квази-звезда, лажно харизматичних њушки погураних моћном маркетиншком машинеријом, која нам наређује шта да волимо, те дилетаната без трунке талента који ничим не заслужују да буду на великој сцени, осећам се обавезним да пишем о некима који заиста јесу звезде, и који су имали све потребне квалитете да то буду. И појаву, и харизму, и магнетизам, и моћ да се допадну публици, али пре свега и изнад свега квалитет. О Бранду и Богарту сам већ писао, те сам се овај пут одлучио за шездесете, и два човека без којих је немогуће започети било какву причу о тој декади. Њих двојица су необорив доказ да постоје људи који у исто време могу бити и врхунски глумци и фрајери пар екселанс. Они су истински обележили декаду о којој говорим, те ћу у тексту скренути пажњу на по пет њихових филмова из тог периода за које мислим да су апсолутно есенцијални за разумевање свега што су њих двојица представљали. Фантастично су наставили традицију антихероја, којој су Брандо и Џејмс Дин утрли пут.

PAUL LEONARD NEWMAN (1925 - 2008)

- Појурио глумачку каријеру тек са 28 година и након тога глумио у првом филму "Сребрни пехар", који је проглашен за најгори деби једне велике звезде у историји. Он се са тим слагао, често исмејавајући тај филм и своје појављивање у њему, чак се више пута јавно извинио свима који су гледали филм.

- Прво је примећен у улози Рокија Грацијана у филму "Неко горе ме воли" (1956).

- Прва препорука када сам ја у питању стиже за улогу Бена Квика у филму "Дуго топло лето" Мартина Рита, поред великог Орсона Велса. На том снимању је упознао и Џоен Вудворд, коју ће оженити, бити са њом у складном браку педесет година, и глумити у још десетак филмова. 

- Значајна је такође и улога Брика у "Мачки на усијаном лименом крову", поред Елизабет Тејлор и Бурла Ајвса.

- Током шездесетих о којима ћу писати у наставку, три пута је номинован за Оскара, а један је од само шест глумаца који су номиновани за Оскара у пет различитих деценија. Само су Николсон и Оливије номиновани више пута од њега.

- Прву половину седамдесетих обележио је филм "Жаока" (1973) Џорџа Роја Хила, који га је други пут упарио са великим пријатељем, Робертом Редфордом, а другу "Јак ударац" (1977), где глуми тренера пропалог хокејашког тима.

- Поред "Боје новца" која му је донела Оскара, након што је толико пута прескочен, најбољу улогу осамдесетих (по мени, бољу и од оскаровске), остварио је у "Пресуди" Сиднија Лумета. Детаљније о том филму и о његовој улози читајте овде .

- У деведесетим, улоге вредне помена су у филмовима "Хадсакеров човек" и "Ничија будала" (1994), а последњу добру улогу је остварио у филму "Пут без повратка" (2001), када је такође и последњи пут номинован за Оскара. Последњи филм су му Пиксарови "Аутомобили" (2006).

- Породица му је држала продавницу спортске опреме, а он је касније оформио линију производа везаних за храну, чији је цео профит ишао у добротворне сврхе. Процењује се да је од осамдесетих па надаље отишло око 150 милиона долара.

- Велики поклоник ауто-трка, многе је и професионално возио.

- Неки од филмова које је одбио су "Бен Хур", "Ајкула", "Прљави Хари" и "Чаробњак" Вилијема Фридкина. Мишел Фајфер је хтела да јој он глуми оца у "Хиљаду јутара", али је такође одбио.

- Са две жене имао је шесторо деце. Кад су га питали како је остао веран Џоен Вудворд педесет година, он је одговорио "зашто се глупирати са хамбургером када вас код куће чека бифтек?"

- Хтео да учи за пилота док је био у морнарици, али се испоставило да је далтониста.

- Умро од рака плућа у осамдесет  четвртој години.

1. THE HUSTLER (1961) - Robert Rossen

Улогу "Брзог" Едија Фелсона у филму "Хазардер" (било је разматрано да се промени назив "The Hustler" пошто је то био устаљени назив за проститутку) одбили су Џек Лемон и Тони Кертис, али ју је Пол Њумен прихватио прочитавши једва пола сценарија, јер је одмах знао да ће бити сјајан пројекат за њега. Након што изгуби маратонску партију билијара на коју је изазвао легендарног Минесота Фетса, ситни муљатор остаје шворц и без менаџера, одајући се пороцима. Покушава да поврати игру и самопоуздање, али дотиче само дно, па невољно пристаје да се удружи са окрутним менаџером са којим креће на пут. Међутим, убрзо схвата да повратак на врх може да га кошта душе, а вероватно и девојке. Хоће ли успети да се извуче на време и спаси себе и друге? Погледајте овај сјајан филм и видећете. "Хазардер" је са правом један од најпознатијих спортских филмова свих времена, али није везан искључиво за спорт. Заправо је прича о човеку који, кроз покушаје да постане велики играч билијара, тражи начин да испуни самог себе као људско биће, и пре свега да пронађе себе и смисао живота. Пут је веома трновит, а самосвест не долази по ниској цени, напротив. Овај филм поседује много драме и напетости, било да се ради о спортском надметању, било да су у питању лична превирања Едија Фелсона, и не либи се да провуче јунака кроз блато, што је увек велики плус. Пол Њумен у животу није држао штап пре него што је добио улогу, и с обзиром да се много спремао, постао је сигуран у себе, те је изазвао много искуснијег Џекија Глисона на партију у 50 долара. Разбио је кугле, и то је био једини његов ударац у тој партији, а сутрадан је исплатио Глисона у центима. Већину удараца су глумци сами изводили, а за неке баш захтевне, ту је био четрнаестоструки првак у билијару, Вили Москони, који има малу улогу као један од шанкера. Улогу шанкера је такође имао и Џејк ЛаМота, боксерска легенда по чијем животу је снимљен Скорсезеов "Разјарени бик". Морам да поменем и друге глумце који су такође били сјајни, пре свих великог Џорџа Си Скота, који је по мени заслужио Оскара за улогу Берта Гордона, гангстера и менаџера који не преза ни од чега да би постигао циљ, макар то значило и гажење преко лешева. Ако би се искористила метафора Фауста, он би свакако био Мефистофел, довољно углађен да делује примамљиво, чак иако знате ко је, довољно убедљив да поколеба несигурног Едија у тешким тренуцима, и више него довољно опасан ако покушате да не испоштујете обавезу према њему. Најпре је говорио да је безвезно мерити учинак глумаца, јер не тумаче исту улогу, али када је Оскара освојио Џорџ Чакирис за "Причу са западне стране", он је ушао у сукоб са Академијом, рекавши да су награде политички мотивисане, због чега је и одбио награду за "Патона" касније. Пајпер Лори фантастично отеловљује мешавину поноса и осетљивости, решена да остане уз лабилног Едија, али и она ће морати да плати део његове цене због тога. Џеки Глисон је фантастичан током 20 минута појављивања као Минесота Фетс, лепо обучени шампион, сигуран у себе и своје способности. Топла препорука за овај филм, који је утицао на поновну појаву опште популаризације билијара у Америци. Интересантно је да је ово један од првих филмова чија уводна секвенца иде пре најавне шпице, као и један од првих мејнстрим филмова у коме се чује реч "bastard".

2. HUD (1963) - Martin Ritt

Једну од својих апсолутно најбољих улога, Пол Њумен је пружио као Хад Бенон, окрутно-цинични млади ранчер и каубој, савршен примерак отуђене омладине, без имало обзира за ичије потребе осим својих. Након што је случајно убио брата возећи пијан, сукоб са његовим вредним и поштеним оцем се продубљује, а он тоне у још дубљи очај и још жешћи алкохолизам. Нећак Лони му се диви и сматра га херојем, али временом увиђа да са Хадове моралне странпутице нема повратка. Усред свих збивања се налази кућепазитељка Алма, побегла од лошег брака, али увучена у постојеће породичне конфликте. Сви су одрадили сјајан посао, почевши од самог Њумена, његов апсолутно савршен портрет безосећајног и бездушног Хада је права посластица за гледање. Савршено отелотворена изгубљеност у простору и времену, битисање без икаквог правог смисла и уништавање свега чега се успут дотакне. Џорџ Си Скот кога сам поменуо у претходном делу је мислио да Њуменова глума у "Хазардеру" није ништа посебно, али је за улогу Хада рекао да је феноменална глумачка креација. Мелвин Даглас који је освојио споредног Оскара за улогу Хомера Бенона, искреног и поносног човека кога боли спознаја да од његовог сина не може постати ништа добро, рекао је да је на сету била добра атмосфера, али да није било претерано пуно смеха, због стидљивости и повучености глумаца, пре свега Пола Њумена. Рекао је да је таква била и Патриша Нил, мада то вероватно има везе и са тиме да јој је недавно умрла седмогодишња ћерка. Даглас се дружио са локалним ранчерима и у припреми за улогу дуго радио са њима, често су пили до дубоко у ноћ и формирана су многа пријатељства. Поменута Патриша Нил држи рекорд за најкраћу оскаровску главну женску улогу, са 22 одиграна минута. Многи би је назвали споредном, али да не цепидлачимо, по мени је награда апсолутно заслужена. Са много осећаја дочарава сложене емоционалне конфликте који се у њој одигравају, а њена омиљена сцена у којој говори Лону да ће морати да пита неког другог шта је смисао живота, је на крају избачена из филма. У својој аутобиографији је написала да су она и Пол Њумен дивно сарађивали, мада замало да не буде тако. У једној од пауза на снимању, отворила му је душу о смрти мале ћерке, на шта је он само одговорио "Гадно" и удаљио се. Испрва је била веома бесна, али је касније схватила да је то само део његовог метода и да је једноставно остао у лику и док су камере биле искључене. Треба поменути и злосрећног Брендона Де Вилдеа, који је сазрео откад је десет година раније глумио малог дебелог у "Шејну", овде је забележио још једну сјајну улогу. Оно што посебно волим код овог филма је што нема вештачког улепшавања. Нема догађаја који из корена мењају перспективе актера, нема усиљених измирења пропраћених кењкавом музиком - то је слика људи онаквих какви јесу. И баш због тога се питам да ли би Хад могао данас да буде снимљен. Вероватно не, али бар може да се ужива у овом сјајном филму, који није изгубио ни трунку своје оригиналне свежине, иако је стар 53 године.

3. COOL HAND LUKE (1967) - Stuart Rosenberg

Прва од четири сарадње Пола Њумена са редитељем Стјуартом Розенбергом донела му је улогу Лука, тврдоглавог затвореника који одбија да савије шију и прилагоди се робијашком животу у руралној калифорнијској казнионици. Константна надмудривања са чуварима и покушаји бекства, доносе му све тврђи и окрутнији третман, док га, са друге стране, други затвореници виде као Месију. Али, неко ће на крају морати да се сломи - они или он. У раној фази развитка овог пројекта, Лука је требало да глуми Џек Лемон, али је он читајући сценарио схватио да би, иако му се пројекат свиђао, Полу Њумену ова рола много боље пасовала, те је одлучио да филм продуцира уместо да у њему глуми. Њумен је већ био у серији тумачења антихероја, те му је и ова улога савршено легла. Како расте његов отпор затворским властима, расте и степен обожавања осталих затвореника према њему, али се све више стеже и обруч око њега, у страху од масовне побуне. Не само да Лука остали затвореници доживљавају као спаситеља - заправо је и била намера Стјуарта Розенберга да Лук буде нека врста пројекције Исуса, те је филм пун хришћанских референци и слика, мада је већина њих доста суптилна. На пример, обратите пажњу како је после сцене такмичења у једењу јаја положен на сто у пози сличној распећу. Чак је и његов затворски број, 37, референца на стих из јеванђеља по Луки (Лука - Лук 1:37) "јер са Богом ништа неће бити немогуће". Ту је наравно и песма "Пластични Исус" коју Лук изводи након што добије тужне вести о мајци. Пол Њумен је научио да свира бенџо специјално за ову прилику. Кад му већ спомињем мајку, да кажем и да је Џо Ван Флит старија од свога филмског сина само 11 година. Сцена њене посете је морала да буде снимљена за један дан, што је прилично озбиљан захтев узевши у обзир да је дијалог бројао осам страна. Међутим, с обзиром колико су обоје били талентовани и професионални, то је лако изведено. Морају се поменути и остали сјајни глумци, пре свих Џорџ Кенеди као Дреглајн, а потом и Стротер Мартин у улози Капетана, који изговара сада чувену реплику "What we've got here is a failure to communicate" (касније употребљена у уводу песме "Civil War" Ганс енд Роузиса), те Морган Вудворд као Бос Годфри, односно Човек без очију, злокобни чувар, који је постао један од најупечатљивијих ликова након што је Стјуарт Розенберг решио да му избаци све реплике из филма, сматрајући да му се појава не слаже са гласом и учинивши га тако још језивијим. Треба поменути и добру музичку тему пословично одличног Лалоа Шифрина, који је, кад су га питали, зашто је користио музичку тему из емисије "Eyewitness News" одговорио да ју је компоновао за овај филм, а да ју је екипа емисије "усвојила". Уз "Лептира" (1973) Френклина Шефнера, са Стивом Меквином о коме ћу писати у наставку, те "Брдо" (1965) Сиднија Лумета, ово је незаобилазни затворски филм тог времена, и ко га није гледао, требало би то без одлагања да учини. 

4. HOMBRE (1967) - Martin Ritt

Феноменални вестерн који је поново упарио Њумена са режисером Мартином Ритом је њихова шеста и последња сарадња. Резултат је заиста за дивљење, глумац блиста у улози Џона Расела, белог човека кога су одгајили Апачи, који долази у Аризону крајем деветнаестог века са намером да покупи наследство након смрти оца. Наследство се састоји од сата и куће коју намерава да замени за грла стоке. Међутим, мора да оде у други град, помоћу кочије која је нападнута и опљачкана. Након што група путника предвођена Раселом успе да поврати новац и нешто воде, бандити крећу у потеру. У покушајима да их избегне, свако из групе путника открива своју праву природу у тој ризичној и опасној ситуацији. Овај филм не само да обилује напетим ситуацијама од почетка до краја, већ пружа и фасцинантну студију карактера злосрећних путника у кочији. Галерија различитих ликова доприноси узбудљивом заплету, а сигурна режија чини да се гледалац осећа као да је у кочији са осталим путницима и да све доживљава из њиховог угла и перспективе. Џон Расел је аутсајдер кога је чињеница да су га одгајали Апачи учинила жртвом опасне мржње и предрасуда готово свих са којима се среће. А ипак, кад дође време опасности, мораће да се поуздају у њега, јер је он једино што им преостаје. То је све одлично приказано, а Пол Њумен је заиста одиграо фантастично, уз свесрдну помоћ свих осталих, који нимало не заостају. Ту су већ матори двоструки Оскаровац Фредрик Марч као сумњиви доктор Фејвор, Ричард Бун, као озлоглашени Сисеро Грајмс, Дајен Силенто као Џеси, глас разума који утиче на Расела да се посвети спасавању госпође узете за таоца, Мартин Балзам у улози Мексиканца, и други. Занимљив је и тај конфликт између Раселовог инстинкта да заштити групу, и њихових моралних начела, која налажу спасавање талаца. "Омбре" у жанру ревизионистичког вестерна стоји раме уз раме са филмовима са Клинтом Иствудом (испред и иза камере) и насилним ремек-делима Сема Пекинпоа, попут "Дивље хорде". Тема понашања у живот-или-смрт ситуацији је увек занимљива, а овде је прича о томе сјајно испредена кроз одличан сценарио, добру глуму и константну напетост. Постоји ли човек који би ризиковао живот за гомилу странаца? И ако постоји, каква је особа? Претпостављам да наслов каже све.

5. BUTCH CASSIDY AND THE SUNDANCE KID (1969) - George Roy Hill

Насловни јунаци су вође банде одважних и неухватљивих пљачкаша - први је човек од идеја и маштања, други од конкретне акције. Међутим, Дивљи запад постаје прогресивно цивилизован, и када банда претера са пљачкањем возова, формира се специјална потера која ће им бити на трагу где год да су. Када пуком срећом успеју да побегну, Буч добија још једну идеју, о одласку у Боливију. Међутим, гоничи се и даље не предају. Сценарио је заснован на догодовштинама стварних ликова, а њихова банда се звала Дивља хорда, али тај назив је промењен, јер је неколико месеци раније изашао истоимени филм који сам малочас поменуо. У једном тренутку, Санденс Кида је требало да игра друга звезда овог текста, Стив Меквин, међутим убрзо је приступио Редфорд, и снимљен је један од убедљиво најзабавнијих вестерн филмова свих времена. Осим што обилује акцијом и веома динамичном радњом, ту су и сјајни, непоновљиви хумористични моменти (мој омиљени је вожња бицикла уз тактове "Raindrops Keep Fallin' on My Head"). Филм је један од финансијски најуспешнијих у деценији, а Пол Њумен каже да се највише забавио на овом снимању. Један од разлога је и тај што су он, Редфорд и Кетрин Рос попили много пива у Мексику, који је послужио за боливијске сцене. То је зато што су одбили да пију мексичку загађену воду, док је цео остатак екипе због исте запатио тежак облик пролива, познатог као "Монтезумина освета". Њумен је такође говорио да Хил никад није показивао неодлучност или оклевање, већ да је увек знао шта жели од сваког глумца. Росова, која је две године раније блистала у Николсовом "Дипломцу" је касније говорила да јој је омиљена сцена на бициклу, јер су је радили режисери друге екипе. Због сукоба са Џорџом Ројем Хилом, који јој је забранио да долази на сет кад не ради, рекла је да је "сваки дан далеко од њега био добар". Феноменални сценарио Вилијема Голдмана је сигурно међу педесет најбољих у историји филма (макар холивудског), и филм је сада универзално вољен, али није се свима допао, на пример познати редитељ Џон Борман је говорио да је са његовим успехом почела пропаст вестерн жанра, док су признати филмски критичари Џин Сискел и Роџер Иберт признали да су били међу реткима којима се филм није допао. Голдман је у једном интервјуу рекао да је прву верзију сценарија хтео само један студио, и то под условом да не буде бекства у Јужну Америку. Кад се Голдман успротивио, рекавши да се тако заиста десило, шеф студија је одговорио "Заболе ме. Све што знам је да Џон Вејн не бежи". Колико је све варљиво, говори и чињеница да су агенти Би Џеј Томаса (певача који изводи "Raindrops") мислили да је песма толико лоша да ће му упропастити каријеру, а са тиме се сложио и Роберт Редфорд. Да не заборавим да кажем да филм, поред четири Оскара, држи и рекорд у освојеним Бафтама, са девет награда. Ако случајно има читалаца који су љубитељи вестерна, а још нису гледали овај сјајан филм, саветујем им да заиста не часе ни часа. Ово је непоновљиво остварење, а препоручујем га у дуплом програму са "Жаоком", још једним изузетно забавним, али пре свега добрим филмом Џорџа Рој Хила, са истим дуом глумаца.

Часни помен - SWEET BIRD OF YOUTH (1962)

TERENCE STEVEN MCQUEEN (1930 - 1980)

- Од проблематичног тинејџера који је доста времена провео по поправним домовима, израстао у најпопуларнијег глумца на свету и једну од највећих холивудских звезда.

- Више пута бежао од куће и бавио се најразличитијим стварима, између осталог био је механичар и пешкирџија у борделу. 

- Џејмс Дин је једном довезао мотор на поправку, а Меквин је био механичар. Са Дином на мотору је тада био и глумац Мартин Ландау. Он и Стив Меквин су једини који су 1955. године примљени у глумачки студио Лија Стразберга, од око две хиљаде пријављених.

- Први пут је примећен у филму "Никад тако мало" (1959), и то пошто је заменио Семија Дејвиса Јуниора, након што је овај рекао у интервјуу на радију да је бољи певач од Френка Синатре, па је овај инсистирао на његовој замени.

- Био је велики противник претераног насиља, псовања и голотиње у филмовима.

- Седамдесетих два пута наступио код Сема Пекинпоа, у филмовима "Џуниор Бонер" и "Бекство", у коме је глумио са Али Мекгро, која му је после тог филма постала жена.

- Осим већ поменутог сјајног филма "Лептир" са Дастином Хофманом, постигао велики успех са филмом катастрофе "Паклени торањ" у коме глуми са Полом Њуменом, колегом из текста. Интересантно је да су у том филму њихова имена заједно на шпици једно поред другог, а управо је због сличног неспоразума Меквин одбио да глуми Санденс Кида.

- После тога планирао да се повуче и износио невероватне услове о плаћању унапред само да би прочитао сценарио који му се шаље. Појавио се само у независном пројекту "Непријатељ народа" по Ибзеновом роману, те у још два филма у години смрти, "Том Хорн" и "Ловац".

- Као и Пол Њумен, био велики љубитељ трка, у којима је често учествовао, мада су његова страст били и мотори, а не само аутомобили.

- Одбио поприличан број улога, нарочито у периоду паузе после "Пакленог торња". Између осталог, ту су: "Француска веза", те "Чаробњак" Вилијема Фридкина (услов био да глуми и Али Мекгро, на шта Фридкин није пристао. Обојица су касније зажалила); затим "Апокалипса сада", "Прљави Хари", "Супермен", "Лет изнад кукавичјег гнезда", "Недостижни мост", "Мисури се распада" и "Блиски сусрети треће врсте". Сматрао је себе ограниченим глумцем уског опсега, рекавши да "у већини филмова глуми себе, и да је то прихватио".

- Неке од ретких колега којима се дивио су Хемфри Богарт, Џејмс Кегни, Спенсер Трејси и Џон Вејн. Са друге стране, Колин Фарел, Брус Вилис, Кевин Костнер и Пирс Броснан га стално наводе као њиховог хероја и инспирацију да се баве глумачким послом. 

- Добио идеју за причу која је деценију и по касније преточена у филм "Телохранитељ". Такође је био заинтересован да глуми Џона Рамба у "Првој крви", али тај пројекат није реализован за његовог живота. Међу сценаријима које је разматрао је био и филм "Возач" Волтера Хила, кога је касније оживео Рајан О'Нил.

- Умро од два узастопна срчана удара након наводно успешне операције мезотелиома, јако ретког облика рака плућа, који се јавља због изложености азбесту (има га у заштитним оделима за трке, као и на бродовима, где је радио). Иако је био и страствени пушач (три пакле дневно), сам мезотелиом се не развија од цигарета. Рак се брзо проширио на друге делове тела, иако је покушао и неконвенционално лечење у Мексику. Ништа није вредело. Имао је педесет година.

1. THE MAGNIFICENT SEVEN (1960) - John Sturges

Шест година након што је маестрални Акира Куросава потписао своје епско ремек-дело "Седам самураја", Јул Бринер је добио идеју да се уради амерички римејк, и обратио се продуценту Волтеру Миришу. Незахвалан задатак је поверен Џону Старџису, који је, истини за вољу, добио на располагање фантастичну глумачку екипу. Прича о мексичким фармерима који унајмљују екипу револвераша да их одбрани од окрутног бандита и његове камариле која им отима храну није баш најбоље прошла у Америци, али је у Европи постала такав хит да је екипа згрнула озбиљан профит. Иако мислим да је неупоредив са Куросавиним магнум опусом (ако та титула може да се додели само једном његовом филму), овај вестерн је заиста сјајан, и има све потребне елементе за одличан филм - добар сценарио (за који је кредитован Вилијем Робертс који га је само преправљао, након неслагања оригиналних сценариста са променама код неких ликова), сјајну екипу глумаца (Бринер, Меквин, Илај Волах, Чарлс Бронсон, Џејмс Кобурн, Роберт Вон, Бред Декстер, Хорст Бухолц, и други), напетост, изузетну забаву, те незаборавне акционе сцене. Ипак, није све прошло без проблема. Иако је лично Јул Бринер инсистирао да му партнер буде Стив Меквин, имали су грозан однос, јер се стално стицао утисак да млађи глумац покушава да "украде шоу", намештајући пиштољ или шешир док његов колега изводи неку важну сцену. Тај сукоб је трајао до пред крај Меквиновог живота, када је звао Бринера да се измире и да му захвали, јер без њега не би ни био у том филму, а то је био први његов наслов који је постигао огроман успех. Интересантно да је и Јул Бринер такође умро од рака плућа неколико година касније. Џејмса Кобурна је препоручио његов пријатељ Роберт Вон, и то му је омиљена улога коју је одиграо, с обзиром да је био велики фан "Седам самураја", иако се у филму појављује тек нешто више од десет минута. Вреди поменути и увек феноменалног Илаја Волаха у улози гнусног Калвере, који малтене доминира екраном као главни негативац. Елмер Бернштајн је искомпоновао сјајну музику, иако није био први избор за композитора - постао је део екипе тек кад се Старџис покачио са дотад омиљеним му композитором Дмитријем Тјомкином. Иначе, у оркестру који је свирао теме за Бернштајнов познати скор, за клавиром је био чувени Џон Вилијамс. У оригиналном сценарију, сви револвераши су много старији, и ратни су ветерани. Један од глумаца разматраних за улогу је био Спенсер Трејси, као и Кларк Гејбл. Како рекох, критике су биле помешане по изласку филма, али је Џон Старџис добио признање веће од сваке критике - Акира Куросава је био толико импресиониран филмом да му је послао церемонијални мач као поклон. Па, ако има неко ко ово није гледао, нека пожури, није џабе јапански великан био тако одушевљен.

2. THE GREAT ESCAPE (1963) - John Sturges

Један од највећих америчких ратних спектакала, "Велико бекство" је прича о планирању велике групе савезничких затвореника да побегну из злогласног немачког логора током Другог светског рата. Филм има све елементе набуџеног епа - траје скоро три сата, глумачки ансамбл је препун великих звезда, обилује акционим и драматично напетим сценама, те има сјајну музику. Стварно бекство се десило у марту 1944. године - тачно на дан када је можда највећа звезда филма, Стив Меквин, напунио четрнаест година. Он је пристао да глуми Хилтса званог "Кинг Кулер" под условом да му се допусти да покаже шта зна на мотоциклу, тако да те сцене нису историјски утемељене, већ додате сценарију. Интересантно је да у сцени највеће јурњаве, Меквин тумачи и Немца са кацигом, при чему је потпуно непрепознатљив, тако да, помоћу магије монтаже, он у тој сцени заправо јури сам себе. Џејмс Гарнер бриљира у улози Хендлија, човека који налази потребне материјале и ствари. Џејмс Кобурн је Аустралијанац који израђује алатке, а Чарлс Бронсон је краљ тунела, задужен за копање. Он је донео искуство на снимање, с обзиром да је радио као рудар дуго времена и, баш као и његов лик, развио клаустрофобију. Интересантно је да његов лик каже да на руском зна да каже једино "Волим те", док је Бронсон заправо течно говорио руски. Џејмс Гарнер је служио у корејском рату, док је Доналд Плезенс заиста служио у британској авијацији и био у немачком логору. Треба поменути и Ричарда Атенбороуа, као Бартлета, који је главни планер бекства. Занимљиво је да су, иако је догађај историјски, сви ликови измишљени, тј. постоје само људи на којима су ликови овлаш базирани. Такође, ово је један од ретких филмова у коме уопште нема жена. За онога ко ужива у одличним, интелигентно осмишљеним ратним филмовима, "Велико бекство" је филм коме се вреди враћати. Уопште није чудо што је филм био толики успех, мада се свакако очекивало да освоји који Оскар (номинован је само за један, и то за монтажу). Но, ја увек кажем да није све ни у наградама, сведочанство о величини овог филма је његово завештање данас, 53 године касније, када и даље слови за један од највећих хитова у свом жанру, са правом.

3. THE CINCINNATI KID (1965) - Norman Jewison

Морам да будем личан и да кажем да ми је овај филм омиљен када је у питању Стив Меквин. Иако је био успешан и добро прошао код публике, неки други су обично у врху кад су релевантне листе у питању, али мене је овај сваки пут све више одушевљавао, а гледао сам га три пута. Почевши од уводне шпице, којом доминира препознатљиви глас Реја Чарлса, певајући насловну песму, овај филм пружа, поред сјајне забаве, одличну карактеризацију свих уплетених (захваљујући одличном сценарију), напете сцене, како за покерашким столом, тако и ван њега, те сјајан скор Лалоа Шифрина, који се наслања на сетинг Њу Орлеанса, савршено одабран за ову приповест. Стив Меквин тумачи насловног лика, који је без правог циља, али има дара за покер, те путује по градовима, од једне велике партије до друге, успут експериментишући са разним девојкама, док му се у престоници џеза путеви не укрсте са легендарним шампионом Ленсијем Хауардом (Едвард Џи Робинсон, уместо болесног Спенсера Трејсија), и на помолу је велика партија, која победнику може да донесе много, а пораженом да узме апсолутно све. Поред њих двојице, ту је и галерија занимљивих ликова од којих свако има своју рачуницу и свако на свој начин доприноси да се напетост подигне до тачке усијања. Остатак глумачког ансамбла је такође импресиван, и укључује Карла Малдена у улози Шутера, некад доброг играча, а сада делиоца са интегритетом, кога уцењују да намести партију преко сопствених дугова и распусне младе жене Мелбе, коју игра Ен Маргарет. Она је типична размажена заводница која не преза ни од чега да би задовољила сопствене хирове. Стабилнији избор за Кида је лик који тумачи Тјузди Велд, али му је углавном само велика партија на памети, и прилика да коначно свргне краља са престола. У напетој завршници сви иду на све или ништа, а рањених нема. Жао ми је што се у филму игра "five card stud", а не "Тексас Холд'ем" покер, јер би филм сигурно привукао и више публике сада након популаризације истог на овим просторима. Али, добро, чак и они који нису сасвим упућени у концепт ове игре могу лагано да уживају, јер филм вози од почетка до краја, без иједне паузе. Иако је улога Кида свакако позната у биографији Стива Меквина, рекао бих да је ипак донекле неправедно потцењена наспрам неких других. Можда сам пристрасан, али заиста мислим да је једна од најбољих у његовом резимеу, иако је генерално мишљење да је са тридесет пет година био престар да је тумачи. Можда и јесте, али сада је у њој изузетно тешко замислити било кога другог. Исто важи и за Едварда Џи Робинсона, који је, осим што је заменио Трејсија, имао конкуренцију и у Керију Гранту, иако је тешко поверовати да се о томе озбиљно размишљало, тешко да би Грант прихватио да његово име на шпици буде после Меквиновог. 

4. BULLITT (1968) - Peter Yates

Ако вас неко пита, постојао је Прљави Хари пре Прљавог Харија и Попај Дојл пре Попаја Дојла. Име му је Френк Булит, и њега је, са много осећаја, одиграо Стив Меквин, који се сјајно снашао у кожи tough-to-the-bone пандура који од амбициозног али сумњивог политичара добија задатак да сачува криминалца који је сведок против мафије. Кад сведока смакну, он постаје одлучан да истера ствар до краја и казни кривце по сваку цену. Рећи ћу само да је ово омиљени филм редитеља Вилијема Фридкина и Џона Вуа који је директно инспирисао наслове као што су "Француска веза", "Живети и умрети у Лос Анђелесу", "Жад" и "Отпоран на метке". Бескомпромисни акциони филм у коме адреналин пршти са целулоидне траке неће оставити никога равнодушним, а и сам Стив Меквин ће годинама касније навести овај филм као свој омиљени који је радио. Много својих дублова Меквин је радио сам, а треба рећи да је овај филм родоначелник великих аутомобилских јурњава, јер је пренапета секвенца јурњаве иззмеђу Булита у Форд Мустангу и једног од зликоваца у Доџ Чарџеру, трајала безмало једанаест минута. Такође, један је од првих мејнстрим филмова у коме се користи реч "bullshit". Колика је била популарност филма говори и чињеница да су многи делови одеће које Меквин носи доживели огроман пораст продаје. Упркос импликацијама његовог имена, главни јунак не користи пиштољ све до главног обрачуна. Не презајући ни од какве опасности, Булит се полако приближава истини, али како то обично бива, то долази уз одређену цену. У овом тексту већ поменути Роберт Вон је заиста фантастичан у улози амбициозног и кварног политичара који користи Булитову популарност у народу да дође до циља. Сјајно је избалансирао тактичност са једне, а љигавштину са друге стране. И сам је говорио да је његова улога у овом филму најбоља коју је икад одиграо и да је поносан на њу. А ипак, замало да је не одигра, јер је сматрао да филму недостаје прича. Тек на изричито инсистирање Стива Меквина, понуђена му је изузетно велика лова и пристао је. Жаклин Бизе није имала много материјала и простора за рад у улози Булитове девојке, али је своје одрадила доста добро. Неколико биографа је навело да су она и Стив Меквин имали аферу током снимања, што је више пута оповрнуто са њене стране. Дон Гордон као Булитов партнер Делгети, те Роберт Дувал у ситној, али важној улози таксисте, такође дају свој допринос. Можда и улога у којој Меквин у највећој мери показује фрајеризам. У сваком случају. једна од најпознатијих и најуспешнијих улога Стива Меквина, а и жанра полицијске драме. Овде је већ почео да брине да ће га бирати искључиво за ратне и акционе филмове, али чак и да јесу (што није било тачно), он је своје послове одрађивао заиста фантастично. Први амерички филм Питера Јејтса, кога је Меквин лично одабрао, због реалистично режиране јурњаве у филму "Robbery", је заиста постигао велики успех и код публике и код критике. Заслужено, нема шта.

5. THE THOMAS CROWN AFFAIR (1968) - Norman Jewison

Углавном се овај наслов везује за филм са Пирсом Броснаном и Рене Русо, али прави Томас Краун је нико други до Стив Меквин, упарен са прелепом Феј Данавеј, која је узјахала талас успеха са филмом Бони и Клајд, да би седамдесетих постала најтраженија глумица Холивуда, о чему сам већ више пута писао. Оригинални избор је био Шон Конери, али је одбио, исцрпљен од снимања Бонд филма "Само двапут се живи", због чега је касније зажалио. Други избор је био Ричард Бартон. Што се тиче глумица, разматрано их је бар десетак. Прича је позната. Богати бизнисмен, а уз то и авантуриста, планира савршену пљачку банке коју изводи четворо људи. Када истражитељка задужена за преваре везане за осигурање открије да он можда има неке везе са тим, почиње строгу присмотру, а почиње и да се виђа са њим, да би видела какав то човек планира пљачку банке, а већ је пун као шипак. И како реагује на притисак каквом никад дотад није био изложен. Сличан концепт је у данашње време већ израбљен до максимума, али је тада још био прилично свеж, што, потпомогнуто одличним сценариом Алана Трастмена даје одличне резултате, а и лепо је видети квалитетна режисерска решења, добру сценографију и аутомобиле (Ферари који вози Феј Данавеј је други од само десет икад произведених из те серије - у филму се тај ауто помиње као "једна од оних црвених италијанских ствари". Неке ствари јесу предвидљиве, али филм ипак успева да избалансира праву дозу озбиљности и забаве. Како већ рекох, у данашње доба где је све извештачено, сјајно је гледати људе који сваким покретом и поступком одају утисак праве звезде. Вечне теме привлачности и отуђења, поверења и издаје, те схватања шта је у животу важно, су савршено обрађене. Две шаховске партије са ово двоје актера - професионална и сексуална - обе имају неизвестан исход, и до самог краја држе гледаоца на ивици столице. Ово остварење, стилистички одлично реализовано, одговара свом времену, али и у нашем, скоро пола века касније, функционише много боље од свог римејка и од многих наслова са сличном премисом. Препустите му се и допустите да вас ненаметљиво заведе.

Часни помен: THE SAND PEBBLES (1966)