Двадесет трилер драгуља из Немечекове ризнице деведесетих

 Већ сам говорио колико је филмски програм Роберта Немечека деведесетих утицао на мој укус и интересовања кад је седма уметност у питању. Да нисам лично сведочио врхунском програму, не бих веровао да из тровачнице каква је Пинк постао у 21. веку може да дође нешто тако. Но, деведесетих се имало шта пробрати, а најсветлија тачка били су управо филмови и серије. Било је ту свега и свачега, и класика за сладокусце, и трешева З продукције, и свега између. У свему се могло уживати, небитно да ли су у питању треш макљаже са мајсторима попут Ричарда Нортона, Билија Бленкса и Дон Драгон Вилсона, еротски трилери Б продукције са иконама попут Ричарда Грика и Енџи Еверхарт, или филмови у којима су негативци цареви попут Мајкла Ајронсајда и Ерика Робертса. Наравно, често су упадали и филмови са холивудске А листе, па сам тако први пут на Пинку деведесетих гледао наслове попут "Неколико добрих људи" Роба Рајнера, "Плеса са вуковима", Меновог "Последњег Мохиканца", Соавијевог "Деламорте Деламоре", те филмова Џоела Шумахера попут "Пада", "Клијента" и "Времена за убијање". Кад су у питању серије, већ сам помињао бесмртно "Одељење за убиства", "Досије икс" и "Симпсонове", између осталих, а било је и многих других.

Циљ овог текста је да подсети на неке добре филмове из деведесетих које сам први пут гледао управо на Пинку у доба Роберта Немечека. Иако су и те како познати, они неће баш одмах пасти на памет просечном гледаоцу када размишља о вредним насловима из те декаде, па ми је битно да их отргнем од заборава јер мислим да су вредни пажње и гледања. Неке сам сигурно и заборавио, а за неке ћете сигурно и помислити "зашто ли ме овај подсећа на ово, као да сам јуче рођен/а", али у питању је добра прилика да се присетим интересантних наслова и можда освежим нечије памћење, а млађима дам препоруке ако воле поменуте глумце, режисере или им се радње учине интригантним. Дакле, наредни делови текста ће вам донети двадесет добрих филмова, претежно у трилер жанру које је овај администратор најпре одгледао заслугом Роберта Немечека, а већина их се неће баш одмах сетити кад се пребира по неким ризницама од пре тридесетак година. Неки су мање, неки више добри, неки вам се вероватно и неће допасти, али увек треба проширити евиденцију и додати још наслова на листу одгледаних. Листа иде хронолошки и наравно, без рангирања. Можда се некад у будућности одлучим за листу којој припадају наслови Б и Ц продукције, то ће тек бити игранка. Вежите се, полећемо, стижу препоруке за двадесет врло добрих филмова. Наравно, могло је да их буде још педесет до сто, апсолутно, ту нема збора. За детаљнију листу, можете прочешљати целу декаду кроз моја два текста овде и овде. 

INTERNAL AFFAIRS (1990) - MIKE FIGGIS

Знајући за моју тешку аверзију према обојици главних глумаца, последњи сам човек коме би овај филм требало да се допадне, али ето. Није он неко ремек-дело, али је трилер који држи пажњу и интересантно је гледати како ће се све расплести, упркос чињеници да (нужно) иде ка помало предвидљивом крају. Гир је овде бољи од двојице, јер глуми гнусног негативца, Дениса Пека, једног од најкорумпиранијих пандура у модерној историји филма (заправо, вероватно други иза злог поручника кога глуми Харви Кајтел). Гарсија постаје опседнут покушајима да му доскочи, што је тешко, јер је овај неким чудом очувао савршену репутацију упркос свему што муља. Када Гиров лик види да Гарсија не одустаје, креће му на фамилију, што доноси још већу напетост. У неку руку није ни чудо што му је овај психопата и убица омиљени лик који је играо, јер се види да баш ужива и игра са великим гуштом. Овај филм се уз "Згодну жену" сматрао његовим повратничким насловом и заиста је добро искористио прилику. Са Гарсијом се није слагао, наводно због стварних удараца током сцена сукоба, те Гарсија није био на журци за крај снимања. Добра је и остала екипа, која укључује Ненси Тревис, Лори Меткаф и Вилијема Болдвина. Ипак, најзанимљивије је гледати самог Гира у дилеми шта ће следеће да уради и како ће коме да напакости. Наравно, нема дилеме око самог краја, али ово је један од ретких наслова где је успео да се ослободи вечите слике офуцаног плејбоја и чињенице да је тих пар добрих филмова које има (пре свега "Небески дани" и "Амерички жиголо") махом добро упркос његовом присуству, а не обрнуто. Сећам се вечери кад сам ухватио "Унутрашњу контролу" на Пинку и био сам доста задовољан како се све одиграло. Нема пуно филмова Мајка Фигиса о којима публика чешће прича (првенствено је то "Напуштајући Лас Вегас"), али мислим да и овај заслужује пажњу и да је макар солидан, пре свега због упечатљивог негативца, а изненађење је тим веће што је Ричард Гир у питању. 

Q&A (1990) - SIDNEY LUMET

Изванредан, бескомпромисан филм мајсторчине Сиднија Лумета који и данас пролази испод радара из мени потпуно непознатих разлога. Прави урбани, цинично-кисели пандурски филм где је са кастингом погођено до танчина (ако изузмемо редитељеву ћерку у доста великој улози, а ни она није била лоша). Ник Нолти је кроз каријеру и те како знао да одигра застрашујуће негативце и неописиве љиге, али је ретко где то био у мери као овде у улози поручника Бренана. Тврд као камен, масне косе и упечатљивих брчина, од првих сцена ставља гледаоцу до знања да је далеко од моралне вертикале, нарочито за посао који обавља. До грла је у диловима са криминалним групама и мора да почисти трагове после рутинског погубљења ситног порториканског криминалца. На жуљ му стаје поштени помоћник тужиоца у лику Тима Хатона кога корумпиране њушке имају чиме да уцењују а да он то и не зна. У игру се укључује и порторикански крими бос кога убедљиво тумачи Арман Асанте, а са којим је завршила бивша девојка поменутог помоћника тужиоца. Уз још неколико врхунских споредњака, попут Чарлса С. Датона, Луиса Гузмана и Пола Калдерона, прича је мајсторски увезана, распетљава се прилично реално, а после расплета нико од малог броја преживелих неће бити исти. У питању је један од оних филмова са изузетном, прљаво-урбаном атмосфером коју је могуће сећи ножем и остварење које не посеже за лаким излазима и безбедним решењима. И данас је свеж, као и пре 35 година, нарочито у светлу свега што је данас преплавило Холивуд. Још једном се мора похвалити и кастинг главних ликова, поготово Ника Нолтија који се угојио двадесетак кила, а мора се поменути и велики Сидни Лумет који је, као ретко ко, успевао да дочара драме у којима се његови (анти)јунаци налазе, што се савршено види у овом филму. Не знам шта је све утицало да овај филм не успе, он свакако није савршен, али је по мени заиста врло добар. Погледајте, па просудите сами, шта друго да кажем.

RUSH (1991) - LILI FINI ZANUCK

Можда и најзаборављенији од свих филмова на листи, али за тако нешто апсолутно нема разлога. У питању је истинита прича о двоје полицајаца који у Тексасу крајем седамдесетих тајно раде да разбију нарко банду увукавши се у њу, али то носи и одређене последице. У неким ситуацијама су принуђени да фалсификују доказе, а обитавајући у опасном окружењу где маска не сме да им падне, и сами постају зависници. Ким Возенкрафт на којој је заснован главни женски лик Кристен Кејтс је писала и сценарио. Нисам се кретао у сличним круговима али сценарио ми делује доста реално и прилично фино тече. Снага број један у филму су двоје главних глумаца, Џејсон Патрик и Џенифер Џејсон Ли, који дочаравају све буре кроз које пролазе њихови јунаци и хаосе које им доноси живот који морају да живе. Џејсона Патрика сам гледао у једва 3-4 филма где је био главни (пропустио сам "Брзину 2"), и по ономе што сам видео, апсолутно је материјал за главне улоге. Једна занимљива тривија је да се зове Џим Рејнор, а по њему је добио име и главни лик из чувеног "Старкрафта" што је довољно за историју. Џенифер Џејсон Ли сам увек обожавао, од самог почетка се пробијала захтевним улогама и није се плашила да се још као врло млада потпуно преда послу и у њима даје сто посто од себе, немајући помоћ од познатог оца који је најпре напустио кад је била беба, а потом бизарно страдао тек што је одиграла прву улогу. Фантастична је и овде, а сцена од неколико минута у којој се појављује Спешл Кеј Мекреј као Вили Ред пред којим она треба да се уфикса и докаже да није пандур је за уџбеник. Додајте ту и још пар јаких њушки попут Сема Елиота и Грега Алмана и имате неправедно скрајнут филм који је одличан. По мени и те како заслужује шансу и нећете се покајати ако му је дате.

LIGHT SLEEPER (1992) - PAUL SCHRADER

Осим што има најбољи превод на српски икад (Ноћобдија), овај филм је такође и одличан по другим параметрима. Стандардне контемплације Шредерових ликова о усамљености и тражењу сврхе у животу након што се нађу на погрешном путу. Вилем Дефо бриљира као Џон Летур, дилер са несаницом, а без перспективе, ухваћен у клопку света у коме се налази. Балансира на танкој линији између муштерија, шефице и бивше жене, сви су са својим проблемима и многи сукоби су неизбежни. "Ноћобдија" нема велике амбиције, али сија у оквиру свог малог света, вођен сигурном Шредеровом режијом, а пре свега изузетним глумачким креацијама. Сузан Сарандон је увек поуздана и овде демонстрира велику сигурност као изнурена растурачица дроге за богату клијентелу, док Дејна Дилејни одушевљава у некарактеристичној улози растрзане бивше жене. Али, ово је филм који на својим леђима носи Дефо који пружа једну од најбољих улога у каријери. Чак и када филм прети да заштуца, он га чврсто држи и помаже му да у сваком тренутку делује пунокрвно. Пол Шредер је половином прве декаде 21. века назвао "Ноћобдију" својим најличнијим филмом, а Вим Вендерс му је у телеграму рекао да је његова режија у рангу Јасуџира Озуа, кога обојица неизмерно воле. Иако није сјајно прошао на благајнама, препознат је код критике као вредно остварење, и, мада се не може баш назвати заборављеним, често се превиђа када се прича о релевантним насловима из овог периода. Несаница главног јунака је ентитет за себе и атмосфера је непревазиђена, а штрајк санитарних радника даје филму посебан мирис. Мислим да је време да добије место које му припада, и надам се да ће му и читаоци дати прилику ако већ нису. На страну што бих ја лично наслепо гледао све што у постави има Вилема Дефоа и Сузан Сарандон.

ONE FALSE MOVE (1992) - CARL FRANKLIN

Заиста изванредан филм који је прошао готово неопажено у време изласка, чак је постојао план да иде директно у видео дистрибуцију, али на срећу пронео се глас колико је добар па је послат у биоскопе. Еклатантан је пример како се неамбициозан пројекат може претворити у нешто заиста изузетно кад је сценарио добар. Троје људи оставља за собом крвав траг у путу из Лос Анђелеса у Хјустон где треба да обаве посао са продајом кокаина. Успутна станица је мали град Стар Сити где долећу двојица детектива и, уз помоћ локалног шерифа кога гледају са висине покушавају да дођу до трагова и похватају екипу. Оно што не знају је да шериф и женска чланица банде имају заједничку прошлост, а када се сви скупе на истом месту, обрачун је неминован. Требало је да прође две године од завршетка до изласка филма (зато ћете негде као годину видети и 1991.), а Били Боб Торнтон и Синда Вилијамс су се у међувремену венчали и развели. Упркос свом квалитету и чињеници да га је Џин Сискел назвао најбољим филмом 1992. године, публика га није волела и није успео да поврати уложено, што ја заиста не могу да разумем. Филм је стварно одличан у готово свим сегментима, од сценарија и режије, па до интригантне приче која садржи детаље међурасних и међукласних нетрпељивости, дотиче разлике у менталитету између великог и малог града, не зазире од бруталности, и махом је очишћен од сувишних наклапања. Била Пекстона и Билија Боба је увек сјајно видети, ту нема грешке, па и овде пружају изузетне улоге. Синда Вилијамс, коју нисам познавао од пре, а готово је ни у чему више нисам ни гледао, показује се као и те како дорасла задатку и даје заиста све од себе. Да скратим, "One False Move" је филм који сви обожаваоци трилера или било ког укљученог глумца треба под хитно да гледају. Релативно недавно га је избацио и Критерион, и могу да посведочим да су слика и звук врх.

ROMPER STOMPER (1992) - GEOFFREY WRIGHT

"Ромпер Стомпер" је један од оних малих драгуља који никад нису у првом плану али могу да одушеве из прикрајка. Први сусрет са Раселом Кроуом (старији "Доказ" са Хугом Вивингом сам гледао тек пуно касније) ставио га је у улогу Хенда, насилног и окрутног вође мелбурнских скинхедса који са бандом терорише групу Вијетнамаца, све док они не одлуче да узврате, а у међувремену, са појавом епилептичарке Габријеле, и у банди почиње раздор и преиспитивање насилничког начина живота. Сниман сирово и аутентично, "Ромпер Стомпер" се не устеже од приказа бруталног насиља, пружајући директан увид у умове и "филозофију" припадника ове поткултуре, ако се то може тако назвати. Одлична глума, поготово главног тројца, још више доприноси реалистичности и показује велике потенцијале свих укључених, а филм је од једног критичара назван "Пакленом поморанџом без интелекта". Штавише, неколико насилника и затвореника из стварног живота су истицали Хенда кога тумачи Расел Кроу као неког ко је прилично утицао на њих. Треба поменути, као што је речено, и Данијела Полока и Џеклин Мекензи који су такође дали огроман допринос успеху овог филма. Кертис Хенсон је гледајући га у овом филму постао убеђен да Расел Кроу заслужује улогу Бада Вајта у филму "Поверљиво из Лос Анђелеса", а Данијел Полок који глуми Дејвија се убио пред излазак филма. Џефри Рајт је 2018. године режирао мини-серију од шест епизода која је наставак филма и у којој се ствари догађају 25 година касније. Џеклин Мекензи и још неколико глумаца из филма се враћају у истим улогама. Нисам је још одгледао, а вама препоручујем да, уколико нисте, баците поглед на филм и видите како се калио Расел Кроу.

UNLAWFUL ENTRY (1992) - JOHNATAN KAPLAN

Врло добар трилер чију смо премису, истини за вољу, доста пута гледали. Пандур који помаже пару људи након упада провалника постепено све више прекорачује овлашћења и почиње да се меша у живот људи којима се нашао у невољи. У небраном грожђу су се нашли Курт Расел и Медлин Стоув, док је у улози мало преажурног полицајца Реј Лиота, који је и најупечатљивији елемент филма. Није ни чудо, с обзиром да је на неки начин био у свом дворишту, пошто је у раној каријери често тумачио социопате и психопате. Чак и ако претпостављате шта ће се све дешавати, лепо је посматрати природан ток ствари које се развијају у логичном смеру, што је нешто што данас фали многим филмовима. Нећу улазити у то колико је ствари могуће предвидети са ове позиције када је снимљено педесет сличних трилера. Међутим, овај филм брзо увлачи гледаоца у своју мрежу, а Курта Расела и Медлин Стоув је лако гледати и лако је за њих навијати. Неће вам се овај филм предуго врзмати по глави након што се заврши, али је у питању добар филм који држи пажњу и неће разочарати сладокусце, нарочито оне који воле укључене глумце и желе мало напетости. Џонатан Каплан је режирао филмове дијаметралног квалитета кроз каријеру (исте године је режирао и филм "Love Field" у коме је изузетна Мишел Фајфер забележила номинацију за Оскара, иако је само остварење слабо), али "Незаконит улазак" (виђао сам и "упад") остаје једна од бољих ствари коју је у животу урадио. Нема ту не знам какве дубине, али, ко воли такве филмове, несумњиво ће уживати, нарочито кад наступају тако вољени глумци као што је поменута тројка. Можете му се препустити без зазора кад вам дође такав тренутак.

DREAM LOVER (1993) - NICHOLAS KAZAN

Комбинација Џејмс Спејдер и еротски трилер звучи максимално забавно, због толиких фрикова и сексуалних изопаченика које је дотични глумио кроз каријеру. Ипак, упркос чињеници да Спејдер овде повремено изгледа као психопата, зачудо је углавном морално исправан лик. Морам изразити и жаљење што је еротски аспект прилично слаб, с обзиром на чињеницу да је предмет његове наклоности нико други до Медхен Амик, свеже изашла из "Твин Пикс" универзума, прелепа жена са премало главних (а и споредних) улога на филму. Спејдер глуми разведеног архитекту који случајно упознаје Медхенин лик са којим убрзо улеће у вртоглаву романсу и брак, међутим убрзо схвата да није потпуно искрена (најблаже речено), а даље истраживање га води све дубље у проблеме. Иако има доста натегнутих момената, доста је занимљиво гледати параноичног Спејдера како сазнаје све горе и горе ствари и његово понашање кад схвати да је у опасности. Врло је добар у својој улози, као и сама Медхен у кожи нео-ноар фаталке са великим психичким проблемима. Ваљда не треба ни да напомињем да је најреалнији део филма та брза и турбулентна романса, јер тврдим да не постоји хетеро мушкарац који не би улетео у исту на месту несрећног и бесловесног Џејмса, односно овде Реја. Добро је дочарана безизлазна атмосфера у којој се нашао, нарочито имајући у виду родитељство и све невоље којима је изложен. Та игра мачке и миша је најузбудљивија и можда се баш све не расплиће на превише логичан или кохерентан начин, али вожња која је дотле довела је свакако била вредна тога. Можда није у питању један од најквалитетнијих филмова на листи, али вреди га погледати макар једном ако желите добар стари трилер са мало мелодрамско-еротског набоја. Двоје главних глумаца завређују вашу пажњу.

A PERFECT WORLD (1993) - CLINT EASTWOOD

Малтене ми је без везе што овај филм уврштавам у овај текст јер вероватно ионако сви већ знају за њега, али се свакако може назвати запостављеним насловом из канона Клинта Иствуда. Прича је то о необичном пријатељству које се рађа између једног дечака и његовог отмичара који са њим бежи од потере кроз Тексас. У потери је шериф који има стари рачун са бегунцем, а у току бекства постаје очигледно да дечак и криминалац имају доста додирних тачака. Међутим, потера је све ближе. Занимљиво је да је филм био много успешнији на међународним тржиштима него у Америци, а у једном тренутку је могао да га режира и Стивен Спилберг, који се на крају одлучио за "Парк из доба Јуре". Сви укључени у овај филм су дали све од себе и то се јасно види, упркос повременој развучености. Клинт Иствуд је рекао да му је ово омиљени филм који је снимио, упркос чињеници да је у питању вероватно једини пут да се оштро сукобљавао са главним глумцем. Он и Кевин Костнер су се свађали у вези Клинџине чувене економичности, јер је глумац познат по перфекционизму, а Иствуд никад не малтретира глумце, увек радивши све из првог или другог дубла. Тако је за једну сцену искористио дублера јер се Костнер сувише дуго спремао за исту. Једноставно су сви учесници у филму одлични и то се одражава на квалитет истог. Можда вам неће пасти на памет као први или други наслов када се говори о Иствудовој каријери испред или иза камере, али у питању је филм који заслужује да га више људи усвоји као важан наслов у филмографији ове иконе. Такође, добра је против тежа онима који говоре да је Костнер добар да глуми спортисте и каубоје, али мало шта друго (додуше, таквих нема много, али чуо сам то бар три пута). Стога пустите да вам се ова прича развије пред очима и уживајте.

RED ROCK WEST (1993) - JOHN DAHL

Сада чувени домаћи редитељ Дејан Зечевић је бесрамно покрао овај филм за свој сегмент "Ноћ без сна" у чувеном студентском омнибусу "Пакет аранжман" који је само две године млађи од овог филма. Претпостављам да је недостатак интернета и могућности провере олакшао ствари. Наравно, у овом филму нема групе "Бабе" и Ивана Гавриловића, али основна радња је у највећем делу иста. Ратном ветерану пропадне посао на нафтном пољу, па забаса у мали град из наслова где га локални шериф помеша са масовним убицом кога је задужио да му рокне жену. Ситуација у којој се нашао и похлепа га терају да се лажно представи и да крене у извршење. Кад он тамо, а оно међутим, Лара Флин Бојл, румена ко јабука и свеже изашла из Твин Пикса, као и недавно поменута колегиница. Она даје више пара да се мета промени, а кад се у цео каламбур укључи и прави убица, Лајл из Даласа, игранка је потпуна. Овај сјајни, независни трилер је изузетно економичан и ниједан кадар није сувишан, а сви глумци су погођени перфектно. Ник је прихватио улогу на наговор стрица, Френсиса Форда Кополе, који је обожавао први Далов филм, "Убиј ме поново". Има ли адекватнијих глумаца за Лајла и Вејна од Дениса Хопера и Џеј Ти Волша, који су увек били изузетни у оваквим приказима, први рођен за психопате, а други за подмукле, потуљене и користољубиве негативце? Лара Флин Бојл је лагано ушла у кожу фаталне жене и цела ствар тече изузетно глатко, без икаквог штуцања. Просто је живо чудо како ово није познатији филм и зашто га људи чешће не помињу. Ево прилике да се то промени и код оних који ово прочитају. Што вам мање детаља кажем, то боље по гледалачко искуство, тако да се само завалите и уживајте.

ONCE WERE WARRIORS (1994) - LEE TAMAHORI

Први филм Лија Тамахорија, уједно и његов најбољи, се никако не може назвати заборављеним насловом, јер се регуларно помиње као најбољи филм икад са Новог Зеланда, а и људи га генерално углавном знају. Ипак, сматрам да се недовољно помиње и да ће га се ретко ко сетити када се прича о нпр. 100-200 најбољих филмова декаде, где му је апсолутно и место. Није у питању филм кога је лако сетити се, из простог разлога што га није ни лако гледати, али у питању је искуство које, на крају крајева, оплемењује. Главна снага филма су добра прича и изузетна глума целе поставе коју предводе изузетни Темуера Морисон, Рина Овен, Маменгароа Кар-Бел и Клиф Кертис. У питању је прича о покушају мајке, поносне Маорке, да отргне децу од погубног утицаја оца који пије и злоставља их све, а највише њу. Док она трпи батине и без успеха покушава да издржи све, један син постаје члан банде, једна ћерка проживљава најосетљивије године, а ни остали се не сналазе најбоље. Да би породица дошла до какве-такве катарзе, прво ће морати да претрпи најмрачније тренутке. Рина Овен је годинама пре филма била опседнута улогом Бет, још од читања књиге, а Темуера Морисон се бринуо шта ће од њега направити на пословном плану улога Џејка, не очекујући да филм постигне успех и сматрајући причу сувише локалном. Јако се преварио, јер је филм "Били смо поносни ратници" и те како успео, а готово сви критичари редом су хвалили глуму која је заиста вансеријска. Кажем, неће вам бити свеједно после гледања и размислићете дубоко о свему што сте видели, а неки можда неће ни успети да заврше филм. Свакако га треба гледати и немојте ми веровати на реч, већ то и учините. Музика је такође заиста одлична. Постоји и наставак "What Becomes of the Broken-Hearted", али је у питању доста слабији филм од оригинала. Дуго нисам могао да се опасуљим кад сам гледао ово код Немечека, пожурите и ви.

SHALLOW GRAVE (1994) - DANNY BOYLE

Врло црна трилер комедија, "Мало убиство међу пријатељима" можда раби познату тему (група пријатеља налази паре/дрогу/нешто треће, шта сад), али види се да је рађена са много ентузијазма. Дени Бојл ће покорити планету две године касније са "Трејнспотингом", али није ни овај филм за бацање, штавише. Јуен Мекгрегор, Кери Фокс и Кристофер Еклестон играју троје циничних цимера који примају четвртог који завршава мртав, али за собом оставља гомилу пара. Кад одлуче да задрже новац, а тело раскомадају, не знајући да га траже мафијашки утеривачи, почиње журка. А кад међусобне сумње крену да се увлаче међу цимере, а свако има своју агенду, игранка тек тад поприма много озбиљније размере. Буџет је износио једва милион фунти, од чега је већина отишла на изградњу сета за стан, што још једном доказује да је добра идеја и одличан сценарио једино што је потребно за хит. То како се међу троје јунака увлаче параноја и неповерење, и како их сопствени цинизам гура у све гору патологију је за уџбенике. Све је снимљено за месец дана, а троје јунака је живело заједно да би развило цимерске карактере, међутим, по писању Еклестона, научили су једни о другима једино да се не воле међусобно. Ако мене питате, баш је то и помогло да ствари испадну као што јесу, јер заиста све одлично функционише. Иначе, француски назив је сличан нашем - "Мала убиства међу пријатељима" и оба су слична крилатици самог филма. Они који су залуђени англистиком ће приметити да прича овог филма прати сличан образац као "Прича слободара" (Pardoner's Tale) Џефрија Чосера, и сетити се да у оба случаја похлепа уништава животе главних јунака. Свакако, ко није гледао ово, а воли овакве филмове, требало би да пожури. "Мало убиство међу пријатељима" је омиљени синовљев филм оца Денија Бојла који сваки следећи пореди са њим, и то неуспешно. Проверите зашто.

ASSASSINS (1995) - RICHARD DONNER

Ово је можда по самом квалитету један од нешто слабијих филмова овде, али то не значи да му није место на листи. Апсолутно је могуће фино се забавити гледајући Сталонеа и Бандераса у улогама професионалних убица којима се укрштају путеви када се нађу на истим задацима, што временом постаје мало више од случајности. Ту је и мистериозна хакерка, Електра, која се невољно укључује у целу причу. Врло је занимљива хемија између двојице главних глумаца, где је, за промену, Слај суздржанији и повученији, док је Бандерас приказан као млад и дрчан, неко ко се старијем колеги искрено диви, али такође жели и да га уцмека и тако успостави примат на тржишту. Џулијен Мур ме кроз каријеру изузетно нервирала и, мада сам мало ревидирао став временом, и даље ми је једна од лошијих великих имена своје генерације. Ипак, овде је пристојна и може да прође, јер јој сценарио не допушта да се превише размаше и уђе у оно своје, са прекомерним плакањем и глупирањем. Није ово најбољи сценарио који сте видели, има ту проблематичних места, али као што рекох, у питању је један од забавнијих акционих трилера из тог времена, што је сасвим довољно, ако се зна шта је све излазило тих година. Никад неће престати да ме забавља она сцена где Бандерас имитира мачку, а његов енглески ће ме засмејавати кад год га чујем. Ричард Донер и те како уме да режира и то је велика предност која овом филму даје кредибилитет. Слајева улога је написана са намером да је тумачи Шон Конери који није могао због густог распореда, а Бандерасову улогу је одбио Кристијан Слејтер. Ричард Донер је касније говорио да би испало боље да су Бандерас и Сталоне заменили улоге. Ви, ипак, просудите сами, забављајући се уз овај филм. Само не очекујте ништа високо интелектуално.

JUST CAUSE (1995) - ARNE GLIMCHER

Ако се неки филм приказивао код Немечека до изнемоглости, био је то овај, у преводу "Праведни циљ". Либерални харвардски професор улази поново у судницу да преиспита случај младог црнца студента оптуженог за силовање и убиство беле девојчице. Локална полиција је решена да га задржи у затвору, али главни јунак брзо проналази многе недоследности. Ипак, то ни изблиза није крај, јер се у причу укључује још неколико ликова, а један од њих је и осуђени убица чију умешаност тек треба открити. Не морате знати ништа о овом филму, само погледајте екипу - Шон Конери, Лери Фишбурн, Ед Харис, Блер Андервуд, Кејт Кепшо, Скарлет Џохенсн, Руби Ди, Лин Тигпен, Хоуп Ленг, Кевин Мекарти - на све би ме натерала, а камоли да овом филму пружим шансу. Добро се све то развија, споро креће и увлачи вас у причу, да би се развезало на неочекиван начин, бар што се мене тиче у то време. Сада када сам гледао много више сличних филмова и кад је прошло преко 25 година у међувремену можда није исти доживљај, али је и даље у питању добар филм. Сви мушкарци емитују одређену дозу ароганције која одлично иде у корист њиховим ликовима - Конери је одличан као одлучни човек са мисијом, Фишбурн изузетан као човек који бескомпромисно чува своју територију, Харис упечатљив као потпуни лудак и психопата, а Андервуд сјајан као оптуженик у небраном грожђу. Шон Конери је одбио да тумачи краља Едварда у "Храбром срцу" да би се појавио у овом филму. Можда је неко други и могао да игра Пола Армстронга, али свакако је тешко то замислити после оволико гледања. Ово је класичан пример филма испод радара о коме нико не прича, али очигледно се довољно свиђао коме треба да буде често пуштан деведесетих и почетком двехиљадитих. После сам га још само једном видео на ТВ Авали, а сада га већ годинама нигде нема, иако је зрео за неки Суперстар. Погледајте га и нећете зажалити.

THINGS TO DO IN DENVER WHEN YOU'RE DEAD (1995) - GARY FLEDER

"Шта све можеш у Денверу кад си мртав" је филм који је неправедно пребрзо отписан и пуштен низ воду, и то кажем ја који презирем Ендија Гарсију. Јесте радња мало генеричка и јесу слични трилери ницали у то време, али никако га не бих отписао као незанимљив и Тарантинов клон, као што је у то време био општи консензус. Прво зато што има једну повезану причу, а друго, једино слично су му "намерно" интелигентни дијалози и криминалац који жели да се повуче. Гарсија је Џими Светац кога бивши шеф још увек држи у џепу и дозвољава му да се повуче тек пошто натера бившу девојку његовог сина да му се врати и тако му излечи педофилију због које је ухапшен. Џими регрутује екипу која покушава да застраши садашњег дечка поменуте девојке, међутим ствари крећу наопако и отвара се Пандорина кутија. Следе издаје, преваре и убиства. Свиђа ми се како је ствар разрађена из прилично безазлене премисе, а свему много помаже и стварно изванредна екипа глумаца, у којој се налазе и главе као што су Кристофер Вокен, Кристофер Лојд, Трит Вилијамс, Стив Бушеми, Џек Ворден, Вилијем Форсајт, Бил Кобс, као и Фајруза Балк и Габријел Анвар. Свака част. Можда се ствар повремено мало развлачи, али битно је да је гледалац константно заинтересован за судбину антихероја, а филм их неосетно прати на путу у пропаст. Иако се просто види како ће се све завршити, пут до тамо је оно што је заиста занимљиво и филм је до краја изградио заиста интересантан свет. Види се да је у питању лични пројекат, снимљен са скромним буџетом и за мање од месец дана. Има Гери Фледер још интересантних наслова, попут "Уљеза" и "Одбегле пороте", али рекао бих да је ово његова лична карта. Саундтрек је такође фантастичан, а уосталом и надимак главног јунака потиче из песме Бруса Спрингстина. Има сасвим довољно разлога да погледате овај добар филм.

FLED (1996) - KEVIN HOOKS

"Бекство у ланцима" је модерни римејк филма "The Defiant Ones" (1958), који осим основне поставке да су црнац и белац привезани један за другог има јако мало везе са првим филмом. Овде имамо харизматичног Лерија Фишбурна и инспирисаног Стивена Болдвина (који никад и није био неки глумац) који се стицајем околности нађу у бекству из затвора са полицијом и мафијом за петама. Ту је и млада Селма Хајек која се нађе на правом месту у право време да им, прво против своје воље, а потом драговољно, помогне. И остала екипа је добра, и укључује Роберта Џона Берка и Вила Патона. Има акције и пуцњаве, има хумора и доскочица, и филм траје једва преко сат и по. Свакако није неко ремек-дело, али за оно што јесте, лагано остварење које себе не схвата озбиљно, "Бекство у ланцима" уопште није лоше као што су сви говорили. Може се погледати, спорадично се осмехнути током тог искуства, а чак је могуће у њему повремено и уживати. Ја сам га увек одгледао до краја кад год сам на њега налетео, а исто важи и за још неке филмове које су сви остали много мрзели (нпр. "Поротник" са Алеком и Деми). Овај није изазвао толики одијум, али је свуда виђен као апсолутно небитан на сваком нивоу. Можда и јесте, али мени је за то време кад сам га гледао добро легао и препоручујем да га се подсетите пре него што га у потпуности отпишете. Ако ништа друго, може да прође као једнократна забава и подсетник на неке лепше године. Фишбурн је поново на листи, и ја бих волео да сам на листу ставио "Deep Cover" или "The King of New York", али сам оба та филма први пут гледао на првом програму. Немечек их је после само учврстио као важне за мене током година.

AFFLICTION (1997) - PAUL SCHRADER

Гугл каже "Град злочина", а ја се сећам назива "На ивици разума". Како год се звао, овај филм је стварно изузетан. То је крими трилер/драма која садржи и убиство и мистерију, а опет се главна драма одвија у глави јунака, Вејда Вајтхауса, кога маестрално тумачи Ник Нолти. Он на врхунски начин дочарава једног фрустрираног човека, полицајца у малом граду, малтретираног у детињству од стране оца, што узрокује да и он са готово свима осталима има несређене односе, укључујући ћерку, бившу и садашњу жену и поменутог оца. Он истражује сумњиву ловачку несрећу у коју је уплетен један његов пријатељ док му се у приватном животу све распада. И сви остали из екипе су фасцинантни, пре свега Џејмс Кобурн као отац за кога је васпитање чврстом руком и бити мушкарац по његовим мерилима изнад свега. Он је препоручен Полу Шредеру након што су га одбили Пол Њумен и Џејмс Гарнер, а када му је рекао да жели да се добро припреми за ту улогу, Кобурн је одговорио "Мислиш, хоћеш да стварно глумим? Могу то, мада то од мене нису често тражили". Доказао се заслужено освојивши Оскара. Шта тек рећи за остала имена - Вилем Дефо, Сиси Спејсек, Мери Бет Харт и Џим Тру-Фрост - зна се шта се од такве екипе може очекивати. Сниман у Квебеку у зиму 1997. године, филм одлично преноси атмосферу отуђења и безнађа у којој се изгубљени главни јунак налази. Непрестано бежање од себе и сукоб сина са оцем су честе теме у многим филмовима, али могу да се сетим само шачице која је успела да их преточи у нешто истински вредно - један од таквих је филм "Пет лаких комада" Боба Рафелсона, а овај може раме уз раме са њим, с тим што је још мрачнији и агресивнији од поменутог. Није у питању наслов који је лак за гледање, али га свакако треба гледати, најбољи су они филмови који вас натерају да о њима размишљате и додирну неугодна места у свакоме од нас. Рекао бих да је у питању један од најпотцењенијих наслова деведесетих и да му је место при самом врху декаде.

BREAKDOWN (1997) - JONATHAN MOSTOW

"Нервни слом" сам већ више пута рекламирао и на страници и кроз текстове, једноставно је у питању веома добар, економичан и узбудљив трилер у коме се несрећном пару квари ауто усред пустиње, а кад жена нестане након што је отишла по помоћ са љубазним камионџијом, муж креће у потрагу која ће бити све само не лака. То је цео заплет и то је довољно да се креира изузетно напета атмосфера и све одлично тече. Све делује још уверљивије кад је на кормилу глумачке посаде Курт Расел, са разлогом омиљени глумац готово свих који су одрастали у то време, а свесрдно му помаже и екипа гнусних реднек негативаца предвођена увек сјајним Џеј Ти Волшом који је изненада преминуо непосредно после изласка филма. Курт га је обожавао и био одушевљен што је радио с њим, говорећи да у његовој глуми нема ничега лажног, а наравно радили су већ неколико пута заједно и раније. Расел је још говорио и да је ово један од најстреснијих филмова за њега, јер је његов лик у константном стању анксиозности и напетости. И тест публика је говорила о томе, и то је испрва радовало Џонатана Мостоуа, али се разочарао видевши да је то допринело да публика даје филму лоше оцене, баш због толико стресног искуства. Постоји и сличан ТВ филм из седамдесетих, чији сам назив заборавио, са веома сличном причом где Клорис Личмен тражи несталог мужа, а има и још неколико сличних примера, тако да прича није баш оригинална и нова. Међутим, све се лепо одвија, динамично је, држи пажњу, добро је написано и одглумљено, и било је уживање гледати овај филм неколико пута, јер се баш често приказивао у своје време на Пинку. Обавезно оверите ако нисте, верујем да ће се многима свидети, јер је у питању стара школа трилера која не губи време на непотребно цртање публици, већ одмах прелази на ствар. Веома освежавајуће, гледајући данашње наслове.

CITY OF INDUSTRY (1997) - JOHN IRVIN

"Последњи ризик" је отелотворење филмова какви су ме инспирисали да напишем овај текст. Ни изблиза не спада у најпознатије из тог периода, један је од доста сличних, али је један од оних по којима је Роберт Немечек познат. Нема везе да ли је нешто комерцијално ако је њему (и публици) добро. Овде су критике биле помешане, а рекао бих да овом остварењу свакако треба пружити прилику. Прича је то о прекаљеном кримосу Роју који се враћа из пензије да би брату и његовој малој али одабраној екипи помогао у пљачки. Пљачка успева, потом возач уцмека остатак банде, Рој чудом преживљава, па затим прво бежи, а онда креће у освету, док ће му на пут успут стати и кинеска мафија са којом возач има везе преко зеленаша коме дугује. Удовица једног од погинулих враћа Роја у живот пре него што крене да се свети, те са њом остварује чврсту везу. Као што видите, све је већ виђено, али ми се доста свиђа како изгледа, динамично је, лепо написано и одглумљено, а стара кајла Харви Кајтел је неко за кога морате навијати. Наравно, и остатак екипе је и више него одличан, почевши од Стивена Дорфа као упечатљивог лудака, Фамке Јансен као неговатељице, те Тима Хатона, Мајкл Џеј Вајта и још увек релативно непознате Луси Лу у малим улогама. У питању је филм скромног буџета, испод десет милиона долара, а у првој варијанти је требало да износи тридесет, са Кевином Костнером у главној улози. По мени је и боље што је овако испало, а ви пожурите и погледајте овај филм који неосетно од филма пљачке постаје филм освете и све то у оквиру сведених деведесет и кусур минута. Нема овде празног хода - прати се мајсторчина Харви која једва извлачи живу главу, а потом креће у акцију да освети брата и екипу. Што у излогу, то и у радњи, нема овде неке дубине, али није ни потребна. "Последњи ризик" је дефинитивно један од наслова измаклих пажњи већине без разлога.

U TURN (1997) - OLIVER STONE

Овај мали класик нео-ноара је вероватно познат апсолутно свима, али се морао наћи овде јер испуњава све критеријуме. Кад су питали Оливера Стоуна зашто је снимио филм тако несвојствен себи, рекао је да је хтео да сними мали филм у коме би уживао у своје тинејџерско доба. Злосрећни антихерој Боби Купер креће у Лас Вегас да исплати дуг руској мафији која хоће да га убије, међутим кола му прокувавају у пустињи Аризоне и приморан је да стане у градићу Супериор. Тамо апсолутно све што може да крене наопако креће наопако, па се упетљава са Грејс и њеним мужем који га међусобно унајмљују да убије оно друго. Међутим, цео град је луд, па је тако ту и кретен аутомеханичар, као и насилна пропалица чија је девојка флертовала са њим, и још гомила бизарних ликова који му не дају да напусти то место и оде својим путем. Изузетно је занимљиво гледати Шона Пена како се против своје воље све више и више уваљује и, колико год желели да га видимо како се извлачи без последица, временом нам постаје јасно да ово није та врста филма и да он није та врста јунака. Веома добар сценарио тече глатко и мада глиб у који се Пенов Боби уваљује делује невероватно бизарно, при чему сваки нови поступак копа све дубљу рупу, не делује као да треба превише да натегнете мозак да бисте у све то поверовали. Стоун умешно снима, користи разне трикове и успешно одржава динамику, а екипа за сваки респект (и Џеј Ло) стварно дају све од себе да све функционише беспрекорно. Ник Нолти (вероватно глумац који се најчешће јавља) је гнусан као муж, Били Боб Торнтон прикладно љигав као механичар Дерил, Пауерс Бут одличан као корумпирани шериф, Џон Војт изврстан као мистериозни слепи Индијанац, Хоакин Финикс ненормално иритантан као ТНТ, а ту су и многи други. Ако случајно има неког да овај филм није погледао, нека то учини што пре, то је све што имам да кажем.

Како је "серија ни о чему" постала најбољи модерни амерички ситком? - "Сајнфелд" из мог угла (1989 - 1998)

Сценаристи и аутори серије: Лери Дејвид и Џери Сајнфелд

Број епизода: 172

У главним улогама: Џери Сајнфелд, Џејсон Александер, Џулија Луи-Драјфус, Мајкл Ричардс, Вејн Најт, Џери Стилер, Естел Харис, Лиз Шеридан, Барни Мартин, Хајди Сведберг, Брајан Кренстон

Опште је позната чињеница да ми генерално више леже британски ситкоми од америчких. Нема то везе са тим кога више волим, ту нема победника, него је британски хумор ваљда сам по себи ближи мом сензибилитету и некако ми је увек боље пасовао. Кроз године се искристалисало пар америчких наслова у којима сам уживао, попут "Фрејжера" и "Сви воле Рејмонда". "Кафић уздравље" сам гледао као дете и допало ми се, али нисам поновио преко 30 година, па не могу да судим. У још понеком, попут "Бекера" и пар тинејџерских сам уживао, али то је реално друга лига. "Пријатељи" осим одређених епизода и ликова никад нису били моја шоља чаја, као ни већина оних са Фокс Лајфа. Да се оградим, "Офис" такође нисам још гледао. Међутим, још један ситком ми је увек измицао, осим спорадичних сцена и епизода и то на локалним телевизијама у доба кад је емитовање једва и завршено. Оно што морам да кажем је да сам, сада, у овим годинама, након по први пут одгледаних свих епизода апсолутно сигуран у једно. Бољи модерни амерички ситком од "Сајнфелда" не постоји и то ћу пробати да образложим кроз наредне редове. Унапред упозоравам да ће текст бити доста дуг, па ако немате стрпљења, сада је време да одустанете. Не знам хоћу ли убедити неког да први пут погледа ово, али унапред завидим на искуству ако таква особа постоји.

Неуротични стендап комичар Џери Сајнфелд покушава да остане читав решавајући гомилу проблема и упадајући у необичне авантуре са неколико подједнако откачених пријатеља, попут најбољег другара, вечито незадовољног, размаженог и самопрезира пуног Џорџа, опичене, врцаве и често фрустриране бивше девојке Илејн и ексцентричног комшије Крејмера. Ту су родитељи, рођаци, и разни упечатљиви епизодни ликови од којих свако оставља свој траг, попут необичног поштанског службеника Њумена, Џеријевог заклетог непријатеља.

Чим се мало поближе уђе у свет "Сајнфелда", може се приметити да је то пројекат рађен из љубави а не због пара или рејтинга. Спој два стендап комичара различитих сензибилитета се показао као добитна комбинација. Првобитан наслов је гласио "Стенд-ап" и требало је да буде лажни документарац од сат и по о развијању сценарија за наступ, међутим Ен-Би-Сију се то толико допало да је одлучио да претвори концепт у пилот епизоду. Ипак, нису баш били превише благонаклони јер је све ипак укључивало радњу која је на папиру незанимљива, те нису ни одобрили сезону. Рик Ладвин је био једини који је био убеђен да серија има потенцијал и, охрабрен позитивним критикама, те је понудио сопствени буџет да се сниме још четири епизоде, те је тако настала прва сезона од само пет епизода. После пилот епизоде, писцима је сугерисано да се убаци стални женски лик, те је, уместо планиране конобарице из прве епизоде, осмишљен лик Илејн и остало је историја. Крејмер се у пилоту звао Кеслер и имао је пса, али су идеје око њега брзо одбачене јер је било прекомпликовано имати га као сталног лика. Епизода "Опклада" је требало да открије да се Крејмер, који током серије 400 пута упада у Џеријев стан, зове Конрад, али та епизода није снимљена због приче у којој Илејн купује пиштољ. Крејмерово име, Козмо, се открива тек у шестој сезони, кад му се појави мајка. Једна од пракси коју је успоставио Лери Дејвид, а која се показала изузетно плодоносном на пољу комедије је "нема грљења и нема учења", односно да серија никад не постане сентиментална, да нема моралних лекција и да ликови никад не науче ништа из својих грешака. Ова серија је имала толико прилика да постане као друге и на срећу их је апсолутно све пропустила.

Честа шала у серији је да је Џери ужасан глумац, али то је била озбиљна брига за продуценте, те су га окружили екипом вансеријског комичарског талента - Џејсон Александер је био озбиљно име и у позоришним круговима где је освојио и Тони награду, Џулија Луи-Драјфус је бриљантна, једна од највећих комичарки и глумица уопште коју је модерна телевизија икад видела, а Мајкл Ричардс је глумац космичког умећа који је увек био максимално професионалан и кога је неопрезни расистички коментар (тачније, једна реч, и то у време када су ствари биле знатно мање осетљиве него данас) коштао много озбиљније каријере. Џејсон му је једном приликом одао велику почаст и рекао да кад год су њих двојица били номиновани за Еми у категорији споредног глумца знао је да ће изгубити, јер нико други не би могао на тај начин да одигра Крејмера, док би они који су били у комбинацији за Џорџа (нпр. Вејн Најт) могли да делују слично њему. То вероватно и јесте тачно, али могао бих цео есеј да напишем о неправди која је Џејсону нанета неосвајањем те награде (слично као и Питеру Бојлу у "Рејмонду"). Без њега "Сајнфелд" не би постојао такав какав јесте. Да скратим, Џери јесте слабији глумац од остале екипе, и можете сто пута видети како му од смеха игра брк кад не би требало, и то нигде не би прошло сем у овој ситуацији када глуми себе, или боље речено, верзију себе, стенд-ап комичара у разним авантурама. Кад су питали Џејсона Александера има ли разлике између два Џерија, овај је одговорио "Прави има немерљиво више новца".

Наравно да нема говора да је ово "серија ни о чему" како иде уобичајена шала, али је чињеница да заплети знају да буду банални и да су се из таквих рађале можда и најбоље приче. Иако је серија смешна од самог почетка, општи је консензус (са којим се и ја слажем) да је преломна епизода претпоследња у другој сезони "Кинески ресторан", која готово буквално усваја концепт да се у епизоди не дешава "ништа", тј. да нема класичну радњу која напредује. После тога се екипи све отворило и постали су енормно популарни, а серија је почела да иде у класичним наставцима са повезаним причама и ликови су били све ударенији, што нам је донело винтиџ епизоде којих се и данас сећамо. Тај модел "серије ни о чему" писци спрдају у епизодама кад Џери и Џорџ припремају пилот епизоду своје серије. Уопште, многе приче су подстакнуте стварним искуствима самих глумаца и писаца, ма колико то невероватно деловало. На пример, Џејсон Александер је у првој сезони засновао лик Џорџа на Вудију Алену (отуд му и наочаре), да би потом схватио да је тај лик заправо заснован на самом Лерију Дејвиду, а инспирација је био и Џеки Глисон у ситком класику "The Honeymooners". Екипа је дала омаж Вудију Алену у епизоди где се понавља чувена реченица "Од ових переца сам жедан", што је опет референца на једину реченицу коју у филму "Ени Хол" изговара Џеф Голдблум. Одговорно тврдим да не постоји серија у историји америчке телевизије која је одржала такав континуитет што се тиче духовитости кроз готово све сезоне. Стоји чињеница да су се у тих првих петнаестак епизода писци а донекле и ликови још увек тражили, те иако има константне духовитости и на самом почетку, серија почиње да цвета од поменуте епизоде "Кинески ресторан", па до самог краја, уз симболично штуцање током осме од девет сезона. То је прва без Лерија Дејвида у којој је Џери радио потпуно сам. Брзо се, међутим, вратио на колосек и све је завршено на прави начин. Штавише, чак су и ликови Крејмера и Елен засновани на људима које Лери Дејвид и Џери Сајнфелд познају, а бар половина прича по епизодама је инспирисана стварима које су се дешавале писцима, додуше, понекад је нешто и претерано због драмског ефекта. Џеријев пријатељ по коме је именован Џорџ, Мајкл Костанца је тужио писце и телевизију због коришћења имена и сличности ликова, али је случај одбачен јер је тужба дошла када је серија већ превалила стоту епизоду.

Сви су истицали савршену радну атмосферу и пријатност коју су осећали током снимања, што је довело до много сати забаве, а сви ће потврдити да је било и много смеха, јер за сваку сезону постоји бар сат и по блупер материјала. Изузетан однос између глумаца је очигледан, иако нису били велики пријатељи ван снимања. И споредни глумци су истицали задовољство радом на сету (осим Саре Силверман, која је за мене једна од крајње неталентованих и насилно напред гураних комичарки и глумица. Она се жалила на Мајкла Ричардса који је гласно негодовао због њеног брљања у једној сцени, а потом покушао необавезно да ћаска). Он јесте имао проблема са прихватањем великог зезања међу екипом, јер му је требало много времена да уђе у лик Крејмера и није могао да се искључи на дугме. Та улога је стварно била плод великог рада и посвећености овог глумца, и не ради се само о непоновљивој физичкој комедији, него и о понашању, изгледу и свему осталом. О умећу Џејсона Александера не вреди трошити речи, њега само треба гледати и учити се, и не ради се само о њањавости, фрустрираности и повременим изливима беса којима смо сви често склони - Џорџ је онај део свих нас који често подлегне лошем импулсу, који бива уплетен у небитне ситничавости, који хоће да избегне посао или да се извуче из везе која му не лежи (а то су углавном све везе, и то из најнебитнијих разлога). О комичарском тајмингу Џулије Луи-Драјфус могу се написати књиге - посматрајте је само док изговара "He took (дува у наочаре) it out" или "She just bought me some new panties and they're all...laid out for me". Каже да јој је тај други моменат један од најбољих у целом серијалу, јер је могла да ужива са друге стране врата слушајући како публика вришти од смеха. Много су помогли и ветерани попут Џерија Стилера који би био смешан шта год да каже и какав год да му испадне текст, колико због његовог умећа толико и због њега самог, на пример пресмешне паузе у говору које прави Френк Костанца су заправо Џеријеви покушаји да се сети текста који је заборављао, али би због непоновљиве и природне духовитости његове реплике увек остале у епизоди јер се публика ваљала од смеха, као и колеге. Треба поменути и многе који су се појављивали у Сајнфелду пре него што су постали познати, попут Брајана Кренстона, Меги Вилер, Лизе Еделстајн, Тери Хечер (мада је она већ била у "Тангу и Кешу"), а ту су и Кетрин Кинер, Ана Ган, Боб Оденкирк, Џон Фавро и многи други. 

"Сајнфелд" је такође и серија која је мењала историју телевизије. Погледајте само једну од најбољих епизода у целој серији, "The Contest", о којој ће бити још речи у наставку. Лери Дејвид је мислио да нема шансе да та епизода буде пуштена, међутим у томе се огледа сва вештина његовог писања - спорна активност се ниједном директно не помиње, а сви знају о чему је реч, што је чини још смешнијом. Такође, табуи су срушени и чињеницом да Илејн барабар учествује у том такмичењу са екипом, а још више да у њему не победи. Такође је у питању и прва серија у којој су ситком глумци баснословно плаћени у каснијим сезонама. Џејсон, Џулија и Мајкл су узимали за то време изванредних 600 хиљада по епизоди, а до тога је дошло јер су знали да ће их публика толико поистовећивати са овим ликовима да ће им бити тешко да нађу посао у будућности. То се и јесте одразило на два мушкарца, док је Луи-Драјфусова, као што сам и рекао, израсла у једну од највећих ТВ глумица овог времена са још 3-4 главне улоге у меснатим пројектима и брдом нових Емија, којих сада има укупно једанаест. Сам Џери Сајнфелд је говорио да је укључивање Илејн спасило серију и да Џулија има немале заслуге што је серија уопште заживела. Кад се на аудицији појавила носећи каубојске чизме, писци су знали да су нашли своју Лејни. Треба поменути и чињеницу да су понекад идеје за приче долазиле до њих на најнеобичнији начин, попут рецимо оне када је Стивен Спилберг причао да га од тешког и исцрпљујућег снимања "Шиндлерове листе" одмара гледање "Сајнфелда", а екипа написала епизоду у којој се Џери ваћари са девојком у биоскопу током "Шиндлерове листе" и бива ухваћен, на општи ужас свих познаника и родитеља. Такође, било је планирано да Илејнин отац који смртно плаши Џерија и Џорџа, у тумачењу Лоренса Тирнија, наступи више пута, али његово понашање је било такво да није позван ни за једну епизоду више, јер се понашао слично као на снимању "Уличних паса" коју годину касније. Писци, а нарочито Лери Дејвид, су се трудили да сваки од четворо главних глумаца има своју причу у епизоди и о томе се много водило рачуна, нарочито након епизоде "The Pen" у којој није било Џорџа и који је због тога жучно протестовао и претио одласком. Заправо, једино се Џери појавио у апсолутно свим епизодама, а остали су пропустили по коју.

Било је још интересантних ситуација везаних за серију које су се занимљиво преплитале са животом, попут епизоде у сезони пет, снимљеној 1993. године, у којој Илејн излази са човеком по имену Џоел Рифкин, који има исто име као човек умешан у контроверзан случај убиства у стварном животу. Један од предлога за ново име је О Џеј, а све се дешава годину дана пре убиства у које је умешан сам О Џеј, а  које је свима познато. Такође, лик Џекија Чајлса који урнебесно тумачи Фил Морис је очигледно заснован на Џонију Кокрану који је заступао Симпсона. Занимљиво је да је Џулија Луи-Драјфус изнела две трудноће снимајући серију, али да је била изричито против да се једна убаци у исту тако што би се лик Илејн напрасно угојио. Уместо тога, прва је заклањана разним реквизитима и паметним угловима камере, а за снимање епизоде у метроу током које се иста дешава, Џулија је своје праве фрустрације пренела на лик и тако савршено одиграла ту епизоду током које је заглављена у подземној железници. Током друге је њен лик готово целу епизоду преседео (у авиону) тако да није било толико видљиво. Интересантно да је сцена при повратку после прве трудноће у којој Илејн креће да се грли са члановима екипе потпуно импровизована и да је све било потпуно природно јер им је једноставно било драго што виде Џулију (ако се добро сећам, у питању је био повратак из Европе у поменутој епизоди). Велики успех серије је донео и много понуда, а једна од оних коју је Џери одбио је била и снимање десете сезоне, што би му донело нових 110 милиона долара. Он је био инспирисан да заврши после девет због Битлса који су девет година били заједно, а Пол Макартни је био велики обожавалац серије, па остаје нејасно зашто се у њој никад није појавио. Од оних који се нису појавили, а велики су обожаваоци, ту је Том Хенкс, а Џулија је хтела да њену мајку игра Мери Тајлер Мур, али се то никад није десило. Поменута конобарица из пилот епизоде, Ли Гарлингтон, требало је да буде важан члан глумачке поставе, међутим наводно је увредила Лерија Дејвида мењајући његове реченице и никад се више није појавила. Неке поменуте личности никад нису виђене, као што су сестре два главна јунака и Крејмеров пријатељ Боб Сакамано, а неке ствари никад нису истражене, попут Крејмеровог извора прихода. После прве епизоде, из серије су избачене његова агорафобија и пас, али ту је чињеница да годинама није куповао одећу, отуд његово стално фурање ретро гардеробе. Један од најзанимљивијих података гласи да је Френк Синатра умро на вече емитовања финалне епизоде, 14. маја 1998. године и да је хитна помоћ стигла у рекордном року због празних улица јер су сви гледали крај "Сајнфелда". Иако је проглашен за најбољи амерички ситком свих времена, и мада је био само једна од три серије која је током целе последње сезоне остала број један на топ листи, "Сајнфелд" је освојио само један Еми за најбољу серију.

Много се тога морало поклопити да "Сајнфелд" испадне оно што јесте, а пре свега у првом плану је квалитетно писање. Сценарио је мајка и отац сваког пројекта, а поготово комедије, ако то не легне како треба, све остало је џабе. Могу да разумем да овај хумор не легне свима, али могу да потпишем да је зрелији него у већини серија, чак и у тренуцима највеће откачености и у каснијим сезонама кад ликови потпуно одлепе. Затим, ту је изванредна глума, где је сваки глумац од десетак њих који се најчешће појављују, са посебним нагласком на прва четири, изабран перфектно и није могуће замислити никога другог у тим улогама. Рекао сам да треба издржати првих петнаестак епизода да се ствар залауфа, али то никако не значи да те непуне две сезоне не треба гледати, напротив. Треба се упознати са ликовима од самог почетка и пустити их да вам потпуно уђу под кожу. Вера писаца и једног продуцента је допринела да се једна скоро отписана серија претвори у глобални феномен са масом поштапалица које се и данас, преко четврт века касније, масовно цитирају. Оба писца су касније признала да је самом финалу фалила једна сцена да буде савршено, али реално је немогуће испунити очекивања публике кад су толика јер је тог маја 1998. године тај догађај био раван Супербоулу. Не знам шта сам чекао досад, али рекао бих да ми је "Сајнфелд" легао у право време и да сам вероватно у оригинално време емитовања био премлад да бих га ценио на прави начин. Има слабијих и јачих, лошијих и бољих епизода, али, као што рекох, не сећам се ниједне америчке серијске комедије, чак ни "Фрејжера" кога обожавам, да је била толико константно добра и духовита. Ко није гледао, нека учини себи услугу и да прилику овом ремек-делу. За крај ћу вам представити 25 најбољих епизода по личном мишљењу уз кратак коментар. Биће поређане по хронолошком реду да не бих морао да их рангирам.

                                                                         ***

THE CHINESE RESTAURANT - Прва епизода која је у потпуности пригрлила концепт "серије ни о чему" је представљала прекретницу за серију после које је начињен радикалан заокрет у праћењу детаља из претходних епизода, као и откачености самих ликова. Велики Џејмс Хонг бриљира у упечатљивој споредној улози.

THE PARKING GARAGE - Потрага за колима се претвара у фестивал комичних ситуација са све милицијом, златном рибицом и Крејмером који носа около тежак клима уређај (Мајкл Ричардс је инсистирао да га заиста носи). Када се све заокружи једним од најбољих крајева епизоде у целој серији, добија се епизода за памћење.

THE TAPE - Мушка екипа постаје опседнута аудио снимком напаљене Џеријеве фанкиње коју је добио током наступа. Када Џорџ први открије ко је у питању, доживеће изненађење којем се није надао. Глума Џулије Луи-Драјфус у овој епизоди је за Оскара, потпуно ослобађа своју луцкасту страну и препушта јој се, нарочито у секвенци кад је Крејмер снима и "интервјуише". Невероватно. Наравно, ни остали апсолутно не заостају.

THE LIMO - Кад Џери и Џорџ пожеле да ућаре вожњу лимузином у име путника за кога знају да се никад није ни укрцао у авион, лажно представљање их доводи у велику невољу. Када се открије чији је преузети идентитет, штета је већ направљена. Типична леридејвидовштина где због једне ситне лажи или превида милион ствари креће наопако. Одлична ствар, нема шта.

THE BUBBLE BOY - Џорџ и девојка му Сузан на путу до колибе њених родитеља свраћају да посете дечака који живи у мехуру. За то време Крејмер и његова пратиља успевају да колибу униште. Још једна од оних епизода у којој су писци потпуно пустили машти на вољу и исплатило им се.

THE CHEEVER LETTERS - Ова епизода вреди да се нађе у топ 25 само због Илејниног изласка на крају, који сам већ поменуо, а један је од бољих тренутака у целој серији. Џери је неспретан са Илејнином колегиницом као и Џорџ и Сузан око њених родитеља кад им признају шта се десило са колибом. Међутим, оно што ће испливати нико није очекивао.

THE CONTEST - Већ сам писао, крајње револуционарна епизода за целокупну историју телевизије, такмичење између главних ликова које отежавају жена у згради преко пута и Џон Кенеди Јуниор. Ниједном се није употребила спорна реч, а епизода је константно много смешна, плус су синтагме "господар своје територије", "краљ округа" и "краљица замка" почеле да улазе у широку употребу. Фантастично рушење табуа и извртање клише очекивања при коме Илејн учествује барабар са момцима. Џејн Ливс из "Фрејжера" наступа као девица Марла. Ако не најбоља, онда бар епизода међу прве три у серији, без икакве дилеме.

THE OUTING - Илејнина зајебанција доводи локалног новинара до помисли да су Џери и Џорџ геј пар. Није да у томе има ишта лоше. Све што бих још рекао покварило би доживљај, морате ово да погледате. 

THE IMPLANT - У сваком смислу феноменална Тери Хечер наступа као Сидра, Џеријева нова девојка, а Илејн изражава сумњу у веродостојност њеног попрсја. Тек што је Џери на основу тог црва сумње раскинуо са њом, Илејн више није тако сигурна после случајног сусрета у сауни. Изузетна епизода у којој сва површност главне екипе долази до пуног изражаја што изазива салве смеха. Наравно, Терина Сидра има последњу реч, што перфектно заокружује епизоду.

THE MANGO - Илејн има признање за Џерија које жестоко удара на његов велики его. Са друге стране, Крејмеру забрањују приступ продавници воћа, што се заиста десило Лерију Дејвиду. Манго је, наравно, асоцијација на оргазам, јер се зове природном Вијагром, чак и Кама Сутра препоручује сок од манга пре секса. Џери упоређује Илејн са Мерил Стрип због њених глумачких способности, да би касније одбио да иде са њом на "Кућу чудних душа".

THE PUFFY SHIRT - Крејмер и шапутава му пријатељица Лесли пласирају нову линију одеће и Џери наивно пристаје да је носи на телевизији ради промоције у хуманитарне сврхе. Следи много смеха када се види какав је предмет из наслова, уз чувену реченицу "Али, не желим да будем гусар". Једна од оних епизода у којој се само ниже једна фора на другу и смех не престаје до самог краја - због таквих је "Сајнфелд" и постао оно што јесте.

THE STALL - Непријатан сусрет у тоалету где жена са њом није хтела да подели тоалет папир разљућује Илејн, али она и не слути да ће брзо имати прилику да узврати услугу. Крејмер се навукао на хот лајн и једну од девојака по имену Ерика, а Џери има нову девојку по имену Џејн. Све се увезује у класичном сајнфелдовском маниру, а Џејми Герц је изванредна и жао ми је што се није више појављивала у серији.

THE MARINE BIOLOGIST - Џери лаже познаницу са колеџа да је Џорџ поморски биолог и ова почне да излази са њим, Илејн заглави са руским писцем, а Крејмер одлучује да игра голф на плажи. Све друго што бих рекао било би сувишно сем напомене да је у питању једна од најбољих епизода и да је Џејсон Александер фасцинантан. Како му нису дали Еми, никад ми неће бити јасно.

THE OPPOSITE - Џорџ мења своју животну филозофију поступајући у свему супротно од уобичајеног што доноси неочекиване резултате, док Илејн открива да се претворила у Џорџа или да је можда увек била његова варијанта. Џери је ту да изравна ситуацију, а Крејмер успева да изда књигу о сточићу за кафу. Џејсон Александер је причао да је годинама добијао поруке да стратегија ради и да је многима променила живот. У познатој сцени из ове епизоде, са њим игра прелепа Диди Фајфер, Мишелина рођена сестра. 

THE RACE - Другар из школе се вратио у Њујорк и притиска Џерија да изравнају стари рачун путем трке, док је Илејн стављена на црну листу у кинеском ресторану. Епизода која користи изузетан сценарио да фантастично увеже све нити приче док изванредно третира чак и тада још увек осетљиву тему комунизма и црних листи. Џери константно носи плаво и црвено, што је једна од милион референци на Супермена у серији, које су поготово јаке у овој епизоди.

THE SWITCH - Џери има проблем са чињеницом да се његова девојка никада не смеје, па жели да пређе на њену цимерку са којом му боље пролази хумор. Крејмерова мајка шпијунира Џорџову девојку која изгледа има булимију, а Илејн хоће да врати позајмљени рекет и има проблема. Чувена епизода у којој се најзад открива Крејмерово име. Одлична екипа и комичарски темпо, још један од примера епизоде са баналном причом која успева због одличног сценарија и сјајне глуме.

THE FUSILLI JERRY - Још једна одлична, у којој је Џери бесан на Дејвида Падија што је искористио његов потез на Илејн, а у исто време не жели да прекида контакт са њим јер је добар механичар са пристојним ценама. Крејмер улази у фрку са погрешним ауто таблицама, а Френк Костанца има блиски сусрет са једном од његових скулптура од пасте. Патрик Ворбуртон је овде зарадио редовно појављивање у серији, и то са пуним правом.

THE SOUP NAZI - Једна од култних епизода серије у којој екипа посећује место које држи необични власник који служи фантастичне супе, и формирају се дуги редови без обзира на његову тешку личност и  Очекивано, неки људи из екипе имају добар однос са њим, док Илејн улази у рат и не посустаје до краја. Наравно, особа из наслова је стварна и тврдио је да му је серија упропастила живот, а према члановима екипе који су тамо свраћали после емитовања је био још непријатнији него иначе. Уметност је у правом смислу речи имитирала живот.

THE SPONGE - Илејн још једном доминира, успевши да набави повећу залиху омиљеног контрацептивног средства за којим су полуделе жене Њујорка, али онда јој се то мало што има не троши баш на сваког. Наравно, настаје низ ситуација могућих само у "Сајнфелду".

THE LITTLE KICKS - Док Џери бива приморан да илегално снима нове филмове у биоскопу, Џорџ покушава да прода имиџ лошег момка да би се свидео женама, а Илејн даје себи одушка на фирминој журци карактеристичним плесом, али нико нема срца да јој каже да то грозно изгледа. Врло активна и одлично написана епизода која константно наслања фору на фору и одлична је.

THE ABSTINENCE - Стицајем околности, Џорџ је приморан да апстинира, али га то претвара у генија, јер је принуђен да користи више мозга него обично. Са друге стране, Илејн се по истом рецепту претвара у идиота, док Џери никако да дочека да прича о својој каријери у старој школи. Крејмер претвара стан у пушионицу са неочекиваним последицама. Откачено и занимљиво у сваком моменту.

THE ENGLISH PATIENT - Можда сам у мањини, и можда је ово једна од слабијих укључених епизода, али морао сам, јер се једноставно апсолутно слажем са Илејн у погледу тог филма. Крејмер кријумчари мотаче цигара, а Џорџ излази са прелепом женом након што га помеша са својим момком. Лепо све то тече, иако је сегмент о "Енглеском пацијенту" најјачи аспект.

THE YADA YADA - Једна од апсолутно најбољих епизода касније ере има све - врхунски сценарио, врхунске форе и врхунске заплете. Марси, Џорџова девојка воли да скраћује приче поштапалицом из наслова, што Џорџ обожава због концизности, али ће открити неке непријатне истине. За то време, Тим Вотли, Џеријев зубар је прешао у јудаизам и шали се на рачун јевреја, а Илејн служи као референца брачном пару пријатеља, али то не иде баш како треба. Откривају се и неке нове истине, док гледаоцу све време осмех не силази са лица. Све док је и последње име на шпици, епизода је константно смешна.

THE MERV GRIFFIN SHOW - Серија одаје пошту старим ток-шоуовима тако што Крејмер налази стари сет за насловни шоу и оживљава га, док Џорџ има проблема са одређеним голубовима и веверицама, Илејн са колегом који се шуња, а Џери са девојком која има колекцију винтиџ играчака коју му не да да пипне. Као и увек кад су најбоље епизоде у питању, све се увезује у изузетну целину.

THE BETRAYAL - Током одласка на венчање Су Елен Мишки у Индију, Џери спава са Џорџовом пратиљом, а Илејн већ јесте са младожењом на венчању. За то време, Крејмер покушава да опозове жељу да цркне којом га је почастио познаник због поготка грудвом две године раније. Чувени наопаки наратив попут филма "Мементо" овде функционише одлично и заиста је лепо видети да серија и овде још има и те какву свежину.

                                                                  ***

Дакако, овај избор је, како је већ и напоменуто, крајње субјективан и веома тежак, јер је немогуће наћи општи консензус о најбољим епизодама кад их има 180. Вероватно постоје и неки којима овај хумор уопште неће лећи, а сигурно има оних који ће рећи да сам луд што наслове попут "Пријатеља" или "Штребера" стављам далеко испод "Сајнфелда". Све је то у реду, само тражим да овој одличној серији дате шансу и да издржите док прође тих првих петнаестак епизода. После нека свако донесе свој суд. Ни изблиза није у питању "серија ни о чему" како се импутира, напротив. Много је ироније и случајности, ликови немају богзнакакву дубину, прошлост и слојеве, али ова серија је и те како рушила табуе и укидала разне телевизијске конвенције, пре свега чињеницом да никада није смувала Џерија и Илејн, уместо тога их начинивши великим пријатељима који су некада били љубавници. Као што сам већ поменуо, Дејвид и Сајнфелд су укинули сентименталност одузевши ликовима способност учења из грешака и прилично их лишивши морала. Такође, "Сајнфелд" је једна од ретких серија, поготово у то време, која је са ведрином третирала и озбиљне теме попут болести и смрти. Постоји и преко 20 фиктивних филмских наслова, поред, наравно, стварних, које екипа гледа. Гледајући серију, и сам сам пожелео да постоје "Прогноза негативна", "Рошел, Рошел" и многи други. Сигурно је једно - "Сајнфелд" ни након 35 година није изгубио ни трунку свежине и заиста је могуће гледати га у сваком моменту и уживати као првог дана. Ја сам за то живи доказ, и не проглашавају ову серију џабе једном од најбољих свих времена на америчкој телевизији. Одвојите време и уживајте у сјајном хумору, сигуран сам да ће 180 епизода зачас пролетети.

ОЦЕНА: 5

Дупли програм - Хуан Антонио Бардем: Muerte de un ciclista (1955)/Calle mayor (1956)

До пре неколико година, једини Бардем за ког сам знао у филмској индустрији је био Хавијер. Онда сам негде прочитао да је имао стрица који је био један од најутицајнијих шпанских редитеља свих времена. Из неког разлога, нисам му се одмах посветио, него тек недавно, а с обзиром на количину филмова, детаљно истраживање његове филмографије ће још доста потрајати. По логици ствари, увек се креће од најпознатијих наслова, па сам тако и ја гледао најпре два вероватно најпризнатија филма која је снимио и о којима желим овде да пишем. Оно што сам видео ми се допало сасвим довољно да ме потакне да истражујем даље и инспирише да нешто и напишем. Бардемов живот је био доста занимљив, а ушао је у свет филма још крајем четрдесетих година прошлог века. Врло отворена комунистичка убеђења нису била погодна за такво окружење, па је 1947. спречен да дипломира на филмској школи. Већ наредне године је у сарадњи са још једним великаном, Луисом Гарсијом Берлангом, снимио први филм, кратки документарац, а потом почетком педесетих и играно деби остварење, "Тај срећни пар". Сукоби са Франком су за последицу имали неколико хапшења и протеривања, радио је и као филмски критичар, али се, срећом, већ четвртим филмом пробио на светску сцену одакле није сишао све до смрти, радећи нон-стоп, са мање или више успеха. Ја сам јако далеко од комунисте, али сам увек, свуда и на сваком месту за запишавање богатих и антифашистичко деловање, и веома сам задовољан оним што сам видео од Бардема, па макар то била и само два филма. Није он баш ниво Буњуела, али и те како има шта да каже, што се надам да ће остатак овог текста и показати. Два филма која сам гледао и која желим да обрадим су "Смрт бициклисте" и "Главна улица", снимљени 1955. и 1956. године.

MUERTE DE UN CICLISTA (1955)

Двоје љубавника, Хуан, пропали интелектуалац који предаје на факултету због утицаја рођака и Марија Хозе, прелепа жена удата из рачуна и уљуљкана у свој комфор, враћајући се после безобразних радњи раном зором кући, колима ударају бициклисту на изолованом путу. Иако је у том тренутку жив, остављају га да умре, страхујући од разоткривања. Када се та смрт очекивано догоди, обоје су јако потресени, али веома различито реагују. Притисак расте, фасада се урушава, цинични критичар Рафа који се креће у тим круговима назначава да зна нешто, Хуан почиње да прави грешке, а Марија Хозе је спремна на апсолутно све да би сачувала све погодности живота на високој нози. Шта ће се на крају догодити и како ће се клупко распетљати?

Уз помоћ врло ограничених средстава и у мање од 90 минута, Бардем успева да исприча јако интригантну причу и изврши директан напад на Франкову Шпанију усред његове владавине. Цензура јесте у некој мери утицала на њега, али оштрица му је и данас и те како неиступљена. Кад се претопе социјална сатира, параноја и нескривени сарказам, добије се један овако једак филм који разоткрива сво лицемерје високих друштвених класа. Међутим, не желим да се ограничим само на тај аспект, иако ћу свакако о њему највише причати, јер је и најважнији (није баш мала ствар снимити овакав филм у то доба). Ово је такође и јако добар филм на свим пољима, па и на техничком, са одлично усликаном акцијом и композицијама, те осећајем за простор и изванредним крупним плановима. Креирање напетости је посебна прича, тако да је ово заиста класик шпанског филма, али далеко од тога да је само то - у питању је филм светске класе.

Бардемова биографија каже да је филм заснован на Толстојевом "Васкрсењу", а ту је и пар сличности са Антонионијевом "Причом о љубави". У филму је једва назначено, али се готово подразумева да су Хуан и Марија Хозе раније били заједно па га је она оставила због пара ("Како су се волели Ромео и Јулија", anyone?), да би се потом опет повезали. Ствар се веома брзо закувава - Хуан чита о смрти бициклисте у новинама, схватајући да је у питању убиство. Растресен, незаслужено обара студенткињу наочиглед великог броја сведока, а касније на окупљању, поменути Рафа даје до знања да зна све и прети уценом. Следи мешавина хичкоковског трилера и Антонионијевске летаргије у стилу који подсећа на италијански неореализам, а све то без минута изгубљеног времена. Како рекох, филм је директна осуда Франковог режима препуног корупције у којој учествује и сам Хуан који би могао да постане и декан на основу рођачког утицаја. Марија Хозе се прелепо облачи и изгледа гламурозно да би дала новац у хуманитарне сврхе након што је пустила да човек погине само зато што је био сметња. Људи на власти апсолутно не маре за оне којима владају, што се види и из односа Хуана према студенткињи коју грешком обара, потенцијално јој уништавајући живот. Хуанова сестра у једном тренутку у шали каже да наруквица коју је муж дао Марији Хозе кошта хиљаду сиромашних радника. Бардем је на моменте суптилан као цигла у главу, али махом не смета, јер су сценарио, прича и глума стварно одлични. Атмосфера пропасти се надвија над јунаке од самог почетка и до краја не одлази. 

Апсолутно је видљиво да се последице грађанског рата још осећају - у разговорима, у порушеним зградама, у целокупним друштвеним односима. Са места где је ударен бициклиста, види се место Хуанове борбе у рововима, где је сањарио о Марији Хозе, јер је рат прекинуо њихову прву везу. Није експлицитно дато на којој се страни борио, али се наслућује да је био члан фаланге - отуд и онолике интроспекције и све веће сумње у цео систем кад савест почне да га притиска. Ипак, управо му тај систем омогућава да најнормалније одшета након што је неког згазио колима. Филм зналачки користи рат као контекст у коме Хуан мора да почне да се преиспитује и доживљава своју егзистенцијалну кризу. У њему су богати корумпиране ленчуге којима је досадно и неодговорни су, али су такође и заводљиви на известан начин - мушкарци имају савест и осећања, а жене попут Марије Хозе изванредно лепе. Сиромашни су њихове жртве, али са савешћу и одговорношћу која њима недостаје. Средња класа није приказана нимало ласкаво - овде је то Рафа, који има положај, али мора да ради, и као и многи критичари класичног филма (попут нпр. Валда Лајдекера и Едисона Девита) приказан је као цинична змијурина и заједљива џукела. Ипак, није он тај који запржи чорбу Хуану. Још један доказ Бардемових комунистичких инклинација је и студентски протест око кога се све ломи. Он настаје због његовог неправедног обарања студенткиње Матилде и преломна је тачка приче, јер поставља сцену за неминовни расплет. Призор студената против војске пред државном институцијом је сигурно био нешто посебно у Шпанији педесетих, а треба обратити пажњу и на чињеницу да су састајалишта Хуана и Марије Хозе између осталих циркус и црква, идеални за расправе о убиству пред масом заокупљеном ритуалима. Парадоксално, студентски протест Хуана подсећа на младалачке борбе и пркос, истовремено му још више побуђујући нечисту савест. Међутим, жена коју воли одавно није иста као у срећнија времена.

Рафа је можда уцењивач, али прави зликовац у причи је Марија Хозе, која у много ситуација потцртава свој ноаровски фам фатал карактер. Она вози кад страда бициклиста, удала се за паре и слободно се обећава сваком човеку са ким је, а спремна је на све да задржи друштвени положај и богатство. Зато није ни чудо што је изненадно Хуаново ослобођење све више удаљава од њега, па је у неку руку и за њу неминован пут који јој је Бардем наменио. Филм је препун напетости и сјајних сцена, ангажовани трилер какав је данас мисаона именица, а глумци предвођени нестварно лепом Италијанком Лућијом Бозе и Албертом Клосасом су сви до једног изванредни. Филм је одличан и за уживање и за размишљање, а право је чудо да је неажурни Критерион избацио само ДВД (са, додуше, изузетном сликом). Има и шпански блу реј који је багатела, али без превода. Како год, од срца препоручујем да овај сјајни филм погледате што пре, нећете се покајати. Фантастичан спој припадника италијанског неореализма и холивудског трилера израстао је у нешто посебно, друштвено ангажовани филм који није ни једно ни друго већ нешто потпуно своје. Препознат је у Кану као изузетан, и добио је ФИПРЕСЦИ награду сасвим заслужено, али је Бардем упркос међународном успеху остао дубоко забринут стањем у шпанској држави, друштву и филму. То се блатантно види и у наредном остварењу које ћу поменути.

CALLE MAYOR (1956)

Становници малог провинцијског града су заробљени у својим отровним навикама и обичајима, а у том окружењу тридесетпетогодишња Изабел осећа да јој је живот промашен јер се није удала. Из обести и досаде, екипа пријатеља измишља подмукле шале и зајебанције, па се на њиховој мети нађе и Изабел кад поверује да је Хуан, један од ликова из дружине, заљубљен у њу. Временом, он почиње да се предомишља кад схвати колико далеко ствар може да оде, међутим...

Хуан Антонио Бардем је због вишедеценијских субверзивних активности накратко ухапшен у време настанка овог филма, а филм донекле цензурисан убацивањем кратке почетне нарације која каже да се ова прича могла десити било у ком малом граду било које земље на свету. То, међутим, никога није преварило, сем можда понеког критичара касније, али је и више него јасно да је оштрица опет уперена ка Франковој Шпанији на коју алудира бездушност мушкараца у филму. А тек да не би све остало само на провинцији, ту је и Федерико из Мадрида. Бардемов зли и морално посрнули човек у култури прожетој религијом, која доприноси свеопштем лицемерју, из чисте обести прави окрутне смицалице које могу да униште људима животе као што је овде случај са Изабел, коју савршено тумачи Бетси Блер, иако се види да је Шпанкиња колико и ја. Ова њена улога се донекле наслања на ону из претходне године која јој је донела славу, у "Мартију" Делберта Мена, где такође игра непривлачну уседелицу Клару. Иако је далеко од жене каквом је ти филмови представљају, изузетно се снашла и врло убедљиво дочарала осетљивост свога лика и безизлазност ситуације. Заробљена у малом граду и у немогућности да искуси оно за чим годинама чезне, врло лако и брзо подлеже чарима Хуана,  најзгоднијег из групе згубидана и лезилебовића. Оно што је мене јако зачудило је чињеница да, упркос томе што је био највећи отворени противник Франка у Европи и имао велику пробојност на европско тржиште, посебно по успеху претходног филма (плус је озбиљан круг људи писао писма за његово ослобађање, укључујући Пикаса), критичари нису били љубазни према "Главној улици".

Једна од чешћих замерки је велика сличност са филмом "Дангубе" Федерика Фелинија. Заиста, обојица се баве групом лењих згубидана у провинцији и снимају на локацији - Фелини у родном Риминију, а Бардем у неколико шпанских мањих градова, који се спајају у један за потребе филма. Тако представљају ликове у њиховом природном окружењу, по баровима где шљокају и играју билијар, те напуштеним трговима и улицама којима се враћају из ноћних провода. Оба филма подвлаче да су они, упркос асоцијалном понашању, и те како производ друштва у коме живе. Ту су и дупли стандарди антихероја, па тако у "Главној улици" имамо сцене у којима барабе оргијају у јавној кући, да би одмах након тога били приказани чисти и опеглани како са женама иду у цркву. У оба филма постоји и један члан који је по поступцима издвојен из групе и не дели њихове ставове - у "Дангубама" је то Моралдо, а у шпанском филму мадридски интелектуалац Федерико који ће бити задужен и за расплет. Ипак, то све није довољно да би се "Главна улица" прогласила копијом "Дангуба", а камоли италијанског "слајс ов лајф" стила. Италијански филм је знатно фрагментарнији и епизодичнији од шпанског који има чврсту радњу и структуру и у коме је неизбежност трагедије ближа класичној драми него неореалистичком стилу. Даље, Бардемов филм се концентрише на драму двоје главних протагониста док су гамбероси третирани групно, а код Фелинија се филм много више бави читавим буљуком ликова. Сам Бардем јесте признао да је нашао део инспирације у "Дангубама", али се по њему оно што Фелинијеви ликови чине може приписати чињеници да су детињасти адолесценти, док су његови ликови много озбиљнији, систематичнији и професионалнији, па тако и гори са људске и друштвене тачке гледишта. И јесу у питању професионалци, од доктора и адвоката до новинара и банкарског службеника, све су то покретачке силе тадашњег режима, тог малог града, а тиме и земље. То и јесте суштинска разлика између два филма - Фелини, кроз причу о младима који сањају да оду у велики град, сецира друштвене проблеме постфашистичке државе, док Бардем пружа слику диктатуре која још увек и те како функционише, а друштво је статично и, рекло би се, неспремно за промене.

Само је пар критичара потпуно разумело колико је овај филм у својој суштини шпански и зашто га не треба видети као филм неореализма (што је ипак готово строго италијански појам). "Главна улица" има свој посебан језик који се могао разумети у потпуности само ако сте живели у сличном систему. Међутим, може се саосећати и без тога. Редитељ је себе увек називао реалистом, а као тренутак када је постао свестан моћи филмског језика наводи недељу италијанског филма у Мадриду 1951. године, када је као безмало тридесетогодишњак први пут имао прилике да гледа филмове Антонионија, Висконтија и Де Сике. Сматрао је да његов филм треба да описује тренутни историјски моменат у његовој земљи, мислећи да шпански редитељи треба да се носе са шпанском реалношћу на шпански начин. Он је сматрао да званично одобрени филмови попут религијских драма, историјских епова и мјузикала окрећу леђа стварности, притом мислећи да се нови шпански филм може изградити на традицији, између осталог и књижевној. Тако се он донекле ослонио на позоришни комад из доба Првог светског рата, фарсу под називом "Госпођица из Тревелеза", која је већ послужила као предложак за филм тридесетих година, али у питању је подједнако слободна интерпретација као и Бардемова. Наравно, у "Главној улици" нема ничега комичног, одмах се од прве сцене и шале са мртвачким сандуком наглашава стереотипно и гротескно понашање гамбероса који су приказани изразито типски и без дубине. Слично се може рећи и за Изабелину мајку и служавку (играју их Марија Гамез и Матилде Муњоз Сампедро, прва је јунакиња претходне филмске верзије а друга мајка самог Хуана Антонија Бардема) које као да су изашле из костимираних драма тог времена. За разлику од свих њих, главни протагонисти Изабел, Хуан и Федерико су третирани много осетљивије и дубље.

Изабелина прича открива какав утицај снаге друштва имају на њену психологију, а права субверзивност се огледа у истицању притисака који јој се намећу, чинећи је тако жртвом целог система. То се све јасно види у сцени када прича Хуану своју животну причу, откривајући да се и сама предала тим демонима и прихватила одређену животну улогу где год да се налази. На другој страни спектра је и лик Тоње, проститутке из јавне куће, такође заљубљене у Хуана, а њеним увођењем Бардем појашњава у потпуности женску муку у Франковој Шпанији, у којој су оне сведене на те своје улоге и ни на шта друго. "Овде жене могу само да чекају", рећи ће о Изабел бритки сценарио. Међутим, постоји још једна битна ствар на коју филм скреће пажњу и коју жели да опљуне, а то је окретање тадашње Шпаније од фашизма ка капитализму и завођење народа сновима о конзумеристичком рају. Изабел планира да опреми будућу кућу као у америчким филмовима које гледа, а који су тада били главна разбибрига Шпанаца. Чак се кроз причу о томе и најављује како ће се све одиграти на крају "Али, све је то лаж". "Чак и ако је лаж, прелепо је", потврђује Изабел своју опчињеност. Глас разума донекле пружа Ив Масар у лику Федерика, како кроз све што се дешава са Хуаном и Изабел, тако и на састанцима са Дон Томасом, старим интелектуалцем који, уљуљкан у своју угодну позицију, сада одбија да пише за револуционарни часопис, иако је некада имао великог утицаја на народ. Тиме показује, по речима самог Федерика, да није ништа бољи од гамбероса, јер је неспреман и не жели да прихвати стварност која га окружује. Јасно је да је грађански рат уништио читаву генерацију интелектуалаца, кроз погубљења, прогоне, или присилно ћутање, свеједно. Федерико је и буквално и метафорично аутсајдер, али он кроз деловање помаже и другима да се дистанцирају од таквог друштва - Хуану да преиспита савест и дистанцира се од гамбероса, а Изабел да напусти сопствене илузије. 

Због цензора, Бардем није у позицији да искаже истине јасно и гласно, али и те како успева да претвори гледаоца у критичара. Узима у основи комичну ситуацију и изврће је на поставу показавши да је понашање гамбероса све само не смешно. Затим, користи атрактивност америчких филмова да најави мелодраму, да би их потом демаскирао као језиву лаж. Потом представља наизглед познат живот у провинцији да би га потом претворио у нешто потпуно непознато кроз демистификацију друштвене и моралне корупције, па ако хоћете и кроз саму Бетси Блер, очигледно странкињу за шпанску публику у то време. Тако он не приказује стварност како је то чинио класични реализам, већ изазива кризу савести код гледаоца и приморава га на реакцију и критичко мишљење. Можда су све ове ствари повремено приказане несуптилно, али делују подједнако моћно и шездесет и седам година касније, поготово ако знамо да људска окрутност и цинизам и даље владају на сваком кораку и не само у Шпанији. У питању је изванредан филм, недовољно цењен у време настанка, али такође недовољно хваљен и данас када цензура као не постоји.

                                                                ***

Остале филмове тек треба да погледам, али из ова два остварења (која по оценама, у зависности од личних преференција, варирају од јаке четворке до чисте петице (за мене 5- и 4+, само зато што је "Смрт бициклисте" трилер, па самим тим и знатно напетији филм)) види се да је у питању храбар филмски стваралац који није устукнуо ни пред ким и за то заслужује поштовање, слагали се са његовим уверењима, или не. Аутори као он су данас преко потребни, а треба рећи да је он иницирао повратак Луиса Буњуела у Шпанију после егзила и продуцирао "Виридијану", један од његових најбољих филмова (који је одмах потом забрањен, а продукцијска кућа затворена) и само му због тога, ако ни због чега другог, ваља указати поверење. Једва чекам да видим остале његове бисере, иако сам сигуран да ће ова два бити тешко надмашити.