Покер Фреда Цинемана

Постоји само неколицина редитеља за које може да се каже да су им скоро сви филмови мање или више вредни гледања, и да готово немају ћорак у целокупној каријери. То су истински визионари и песници филма попут Акире Куросаве или Ингмара Бергмана, а чак и они имају своје слабије тренутке. У следећу категорију би могли да се сврстају они који имају по више од пет чистокрвних ремек-дела, пошто су и они јако ретки. Рекао бих да их у историји Холивуда нема више од десет до дванаест, а један од њих је свакако Алфред Цинеман, познатији по имену Фред, амерички редитељ аустријског порекла о коме данас хоћу да пишем. А да не буде све увек заокружено на топ пет или десет, ево приказа његовог најјачег покера, четири филма која су заслужила оцену 5. Њу још завређује и фантастична "Потрага" (1948), која није додата листи само зато што сам је одавно гледао, и која нам је подарила глумачки таленат Монтија Клифта, о чему сам већ писао у тексту о овом глумцу, а за исту могу да се надмећу и сјајни "Чин насиља" (1949), напети трилер са Робертом Рајаном и Ван Хефлином, први филм Марлона Бранда "Мушкарци" (1950) и евентуално "Пун шешир кише" (1957) са Доном Марејем као ратним ветераном зависним од морфијума. Међутим, ова четири филма су по мени несумњиво највише тачке у каријери овог редитеља, а у анализи ћу објаснити зашто то мислим. Пре тога, неколико речи о самом Цинеману и можда неке ствари о њему које нисте знали.

- Рођен је 1907. године. У почетку је хтео да буде виолиниста, па је потом студирао права на бечком универзитету, која је напустио да би се посветио филмским студијама.

- По сопственим речима, за посао редитеља су га највише инспирисала четири епска нема филма - "Похлепа" (1924) Ериха Фон Штрохајма, "Оклопњача Потемкин" (1925) Сергеја Ејзенштајна, "Велика парада" (1925) Кинга Видора и "Муке Јованке Орлеанке" (1928) Карла Теодора Дрејера.

- Режирао је 18 глумаца у улогама номинованим за Оскаре, од којих је шесторо тријумфовало. Поред тога, Иван Јандл је освојио специјалног Оскара за малолетнике за улогу у поменутој "Потрази". (Оскара за малолетнике је својевремено добила рецимо Џуди Гарланд за "Чаробњака из Оза").

- Први посао у Холивуду му је био статирање у чувеном филму Луиса Мајлстоуна "На западу ништа ново" (1930) по Ремарковом роману.

- Постао је натурализовани Американац 1936. године.

- Био у жирију канског фестивала 1961. године.

- Међу неоствареним пројектима које је требало да режира су "Дан кад је пао Кастер" о бици код Литл Биг Хорна (план му је био да ангажује великог Тошира Мифунеа за улогу Бика који седи); али поготово је био разорен кад му нису дозволили да сними "Човекову судбину" по роману Андреа Малроа, за коју се спремао три године, већ изабрао глумце и одржао прве пробе. Већ је било утрошено око четири милиона долара за цео пројекат. 

- Од снимљених филмова које је требало да режира, а није, ту су "Старац и море" и "Жена француског поручника".

- Освојио је четири Оскара, од тога два за најбољу режију. Омиљени сопствени филм му је "Сват" (1952), а појединачна сцена опроштај Томаса Мора од жене и ћерке у "Човеку за сва времена".

- Преко 60 година је био ожењен истом женом, али му се приписује афера са Грејс Кели на снимању филма "Тачно у подне". Умро је од срчаног удара 1997. године, у својој деведесетој.

1. HIGH NOON (1952) 

Много се ствари зна о овом класику, а опет, толико је занимљивих ствари за њега везано, да увек постоји нешто ново што се о њему може сазнати. Заплет настаје када шериф који после венчања намерава да се повуче и са женом отвори радњу у другом граду, добије обавештење да се злогласни криминалац кога је некад давно ухапсио враћа у град да се освети, у чему ће му помоћи чланови банде који чекају да воз стигне. Када се обрати за помоћ људима које је толико дуго служио и штитио, они му окрећу леђа, а не помаже му ни жена, која је квекерка и пацифиста, и планира да напусти град са њим или без њега. Филм је, наравно, алегорија на тзв. лов на црвене вештице у ери Џозефа Мекартија, и Џон Вејн (иначе, велики поборник Мекартија и црне листе) је рекао да је то најнеамеричкија ствар коју је икад видео, шериф који јури као кукавица да тражи помоћ од других. То је наводно био разлог да, као одговор, са Хауардом Хоксом сними "Рио Браво" (1959). Оно за шта су Вејн и Хокс били прекратковиди је била чињеница да, иако другачији од већине вестерна, овај филм носи велику вредност баш зато што се бави људским односима, моралним конфликтима, питањима части и поштења. Феноменално спакован у мање од сат и по, снимљен у реалном времену. феноменално режиран и одглумљен, са предивном музиком Дмитрија Тјомкина (предвођеном чувеном песмом "Do Not Forsake Me, Oh, My Darling" Текса Ритера), и данас, 65 година након снимања, без икакве дилеме стоји у врху листе најбољих вестерна свих времена, упркос недостатку спектакуларних акционих сцена (а и пушкарања уопште, до пред сам крај), а то мало ком филму полази за руком. Он је вечна потврда у покретним сликама чувене изреке "Смеј се и свет ће се смејати с тобом. Плачи и плакаћеш сам". Пре Гарија Купера, улога Вила Кејна је понуђена Грегорију Пеку који ју је одбио због сличности са улогом у филму "Револвераш" који је недавно пре тога радио (сматрао је то највећом професионалном грешком у каријери), затим Чарлтон Хестон, Марлон Брандо, Кирк Даглас и Берт Ланкастер, али најбоље ју је одиграо онај коме је била суђена. Купер је имао крварећи чир и бол у леђима. али је све јуначки изнео. Био је сниман углавном без шминке, да би му се на лицу виделе боре и забринутост. Већина је сматрала да је престар за ту улогу, и вероватно су били у праву, али око једног није било дилеме - Грејс Кели је била премлада (млађа тридесетак година), и упркос томе што је одређене деонице добро одрадила, у неким деловима је била прекрута и видело се њено неискуство, чега је и сама била свесна. Ипак, Цинеман је био задовољан њеним дрвеним наступом и недостатком отмености, рекавши да је баш то том лику било потребно. Ипак, у једном није била неискусна, пошто је током снимања имала аферу и са самим Купером. Од глумаца ту су још и Лојд Бриџис, Кети Хурадо (Златни глобус), Ијан Мекдоналд, те Ли Ван Клиф, у свом дебију, где не проговара ни реч. Била му је понуђена улога Харвија Пела коју је играо Бриџис, уз услов да изврши хируршку корекцију свог "превише зликовачког носа", на шта он није пристао. Филм је освојио четири Оскара, укључујући други за Купера, као и поменуту музику. Чињеница да није добио награду за најбољи филм године наспрам остварења "Највећи шоу на свету" се сматра једним од највећих изненађења у историји доделе. Сценарио Карла Формена (касније стављен на црну листу) је заиста сјајан и током читавог снимања одржава ванредну количину напетости), а фотографија Флојда Крозбија је нешто за причу. Један од најпознатијих кадрова је при крају где се камера диже и шири да прикаже Вила Кејна самог у пустом граду. Цинеман се до своје смрти борио да филм избегне колоризацију, рекавши да је филм без боје са намером и да такав треба да остане. Битку је, очекивано, изгубио. Али, филм је до данашњих дана остао ванвременски класик, без сумње. А то је највећа награда коју једно остварење може да добије. Да остане свеже толико дуго.

2. FROM HERE TO ETERNITY (1953) 

После "Тачно у подне" и свог омиљеног "Свата", Цинеман се прихватио веома незахвалног задатка, да режира филм по књизи Џејмса Џонса "Одавде до вечности", коју је по многима било немогуће пренети на платно, јер је имала 800 страна и била превише отворена и оштра у третману одређених тема, те виђена за цензорску сечу из тог разлога. Поред тога, било је много неслагања између режисера и сценаристе са једне, и шефа студија Колумбија, Харија Кона, са друге стране. Она су се пре свега огледала у кастингу - није хтео Монтија Клифта, јер "није војник, није боксер, а вероватно је и педер". Међутим, редитељ је запретио да ће напустити филм ако се он не изабере, знајући да је Клифт хтео да игра улогу Пруита од тренутка кад је прочитао књигу. Није хтео ни Дебру Кар, која је изабрана потпуно ван шаблона за улогу Карен Холмс, јер је дотле скоро увек играла отмене, елегантне и морално исправне енглеске даме. Сам редитељ је уместо Доне Рид хтео Џули Харис. А иде прича (која је касније експлоатисана кроз роман "Кум" да је Френк Синатра обезбедио улогу лобирајући преко мафијашких веза. Истина је ипак мало другачија - Ава Гарднер, његова тадашња жена, која је снимала филм за исти студио, препоручила га је шефу, а он је на крају пристао, знајући да ће Синатра, који је био у тешкој комерцијалној були, прихватити мањи хонорар. Он је хтео да игра улогу и бесплатно, али је на крају добио тричавих 8 хиљада долара. Екипа је скупљена и филм је снимљен за мање од месец и по дана за скроман буџет од милион долара. Прича је права епска - војник премештен у војну базу на Хавајима пред само бомбардовање Перл Харбура одбија да се бори на војном боксерском првенству, због чега му претпостављени и колеге војници праве пакао од живота, док он улази у причу са хостесом ноћног клуба, а за то време, његов претпостављени и жена старешине постају све блискији. Овај филм је један од оних ретких дијаманата Холивуда у којима све функционише баш како треба од првог до последњег кадра - драма која се феноменално гради, сложени емотивни процеси свих ликова, који имају довољно времена да се развију и постану изузетно слојевити, док се у позадини неосетно намеће романтични елеменат, као и најава долазећег рата, сценарио који јесте мало разблажен у односу на књигу, али су задржани сви потребни елементи да се сними филм екстра квалитета. Невероватна глума свих укључених, почевши од Ланкастера и Клифта (који су се вероватно међусобно поништили, па је Вилијем Холден приграбио Оскара за главну мушку улогу), преко Дебре Кар и Доне Рид, које су бравурозним наступима у овом филму додале нове перспективе својим каријерама, тумачећи не тако слатке и невине ликове (реч хостеса је замењивала реч проститутка, због цензуре, наравно). Дона је заслужено освојила Оскара за љупку и амбициозну Алму, која временом постаје све емотивнија, док је Дебра брутално опљачкана за ту награду (рекао сам то у прошлом тексту, дали су награду Одри Хепберн), јер је развалила улогу промискуитетне жене притиснуте личним демонима, потпуно ван свог дотадашњег дијапазона. Шта тек рећи за Синатру, који се улогом Анђела Мађа вратио на холивудску мапу и постао врло тражена роба (такође заслужен споредни Оскар). Осам награда је поред овог филма дотад завредио само још филм "Прохујало са вихором" (у оба мале улоге имао први Супермен, Џорџ Ривс). Улога Карен је најпре понуђена Џоан Фонтејн која ју је због породичних проблема одбила и због тога горко жалила до краја живота, мислећи да је то разлог што јој се каријера у последњем делу срозала. Клифт је ишао на часове бокса и научио да свира трубу, и поред свести да ће бити надсинхронизован. Дона Рид је говорила да је био "болесно сконцентрисан" све време. Цинеман је и свој режијски део одрадио беспрекорно. Чувена сцена на плажи, тачније њена локација, му је дошла као инспирација у последњем тренутку. Инсистирао је на црно-белој техници, јер би "боја све учинила тривијалним". Сам Џејмс Џонс није био задовољан филмом, јер је оштрина књиге знатно смањена, али треба то разумети, јер је постојала цензура по којој није смело бити приказано да у војсци има ствари као што су аљкавост, лицемерје, бруталност и педерастија. Осим тог последњег, осталог има сасвим довољно у филму да се искаже поента. Са ове позиције, веома је тешко схватити бојазан коју су сви имали у погледу могућности Фреда Цинемана да реализује овај пројекат. Филм је сасвим заслужено постао вечни класик и већ тада, заједно са претходним насловима зацементирао редитеља на листи највећих имена Холивуда у то време. После је то и потврђено.

3. A MAN FOR ALL SEASONS (1966) 

Заснован на бриљантном позоришном комаду Роберта Болта, "Човек за сва времена" нас враћа у Енглеску на почетак шеснаестог века, где се одвија конфликт између канцелара Томаса Мора и краља Хенрија Осмог, који жели да заобиђе институцију католичке цркве при одлуци да се разведе и поново ожени. Филм који сјајно функционише и као политичко-историјска драма, и као анализа унутрашњих конфликта једног ученог и моралног човека, интелектуалца, стављеног у изузетно незавидну ситуацију, пре свега због одличног Болтовог текста, који на својим плећима носи група супертешкаша у глумачкој постави, коју чини крем британског позоришта и филма, појачана великим Орсоном Велсом у улози кардинала Волсија. Предњачи Пол Скофилд који је улогу Томаса Мора тумачио и у позоришту. За ову улогу је освојио Тони, Оскар, Златни глобус, Бафту и још неколико престижних награда. Један од оних који су је пре тога одбили био је Ричард Бартон, који је са женом наступио у "Ко се боји Вирџиније Вулф". Гледајући најпре тај филм, мислио сам да нема шансе да је ико био бољи од Бартона, али сам променио мишљење гледајући Скофилда у улози Томаса Мора. Његова изузетна суздржаност, перфектна дикција, невероватни изрази лица, уз прикладан испад беса на крају, чине ову улогу његовом животном. Био је просто невероватан. Ништа мање успешни у својим креацијама нису били ни Роберт Шо као Хенри Осми, Венди Хилер и Сузана Јорк као Морове жена и ћерка, Лео Мекерн као Томас Кромвел, поменути Велс као Волси, те Џон Харт у својој првој улози као љигави и послушни Ричард Рич. Први избор за улогу краља је био Питер О'Тул, а продуценти су за Мора и Волсија хтели Лоренса Оливијеа и Алека Гиниса, али је Фред Цинеман инсистирао на постојећој постави. Ретко се оволики глумачки квалитет скупи на једном месту (ту је рецимо и Ванеса Редгрејв у једној сцени као Ана Болејн, коју је пристала да одигра бесплатно, под условом да јој се име апсолутно нигде не помене), али требало је целим тим ансамблом управљати, мајсторски оркестрирати цео процес. А то је овај редитељ и те како и учинио, и рекао да је ово био убедљиво најлакши филм који је снимио, управо захваљујући калибру глумаца и целе екипе која је учествовала у свему. Да би се буџет одржао испод два милиона, многи су прихватили смањену плату, па су преко 10 хиљада фунти хонорара добили једино Пол Скофилд, Орсон Велс и Сузана Јорк. Велс у својој аутобиографији наводи да је сам режирао своје сцене и успут избацио Цинемана са сета, али то никада није потврђено. За разлику од "Тачно у подне", овај филм се веома допао Џону Вејну и сврстао га је на своју листу пет најбољих свих времена. Није ни чудо што га и званични Ватикан помиње као један од најбољих филмова икада снимљених, а један је од само четири заснована на позоришним комадима који су освојили Тони за најбољи комад и истовремено Оскар за најбољи филм. Сцене суђења, као и сам крај филма су снимљене по на основу званичних исказа очевидаца, који су анонимно издати неколико година након што се све догодило. Осим Цинеманових Оскара за филм и режију, и Оскара Пола Скофилда, награђени су и сценарио Роберта Болта, фотографија и костим. Филм је само у Америци зарадио преко 28 милиона долара и био велики успех на свим нивоима. Толико је све одлично реализовано да филм просто клизи и поред тога што траје два сата. Иако неки кажу да није баш најбоље издржао тест времена, ја се апсолутно не бих сложио са тим, што је и јасно из чињенице да се уопште налази на овој листи. Пола века након снимања, и даље је показна вежба за сјајно дочарану атмосферу политичког прогона, драмске напетости, и тестамент да човекова искрена вера може бити моћнија од свега осталог. 

4. THE DAY OF THE JACKAL (1973) 

"Дан Шакала" је изузетна адаптација романа Фредерика Форсајта о једном од многобројних покушаја атентата на Шарла Де Гола који су се дешавали након расформиравања Легије странаца и одобравања независности Алжира. Када чланове једне милитантне организације похватају након неуспешног покушаја атентата на председника, и погубе њиховог вођу, преостали лидери, сада у егзилу у Бечу, унајмљују скупог британског професионалног убицу Шакала да одради задатак, на шта он пристаје за пола милиона долара. Филм прати његове фанатично темељне припреме за извршење дела које се одвијају док се влада и полиција непрестано надмудрују са поменутом организацијом, и док се обруч око Шакала полако стеже. Он, међутим, не одустаје, а број лешева људи који би могли да открију његов идентитет расте. Оно што је мени непојмљиво је чињеница да овај филм није постигао нарочит успех на благајнама, мада је генерално зарадио одличне критике и учинио Едварда Фокса једним од траженијих глумаца. Касније је скроман успех приписан чињеници да су у филму махом играли мање познати глумци (пре свега главни лик), на чему је Фред Цинеман инсистирао, те је изабрао поменутог Фокса пре разматраних Роберта Редфорда, Роџера Мура, Џека Николсона, те Мајкла Кејна (који је касније играо у "Четвртом протоколу" који је такође адаптација Фредерика Форсајта, који је Фоксу дозволио да у припреми за улогу сретне правог плаћеног убицу кога је познавао). Међутим, филм је временом завредео бољи статус и код публике, и почели су с правом да га сматрају оним што јесте - ремек-дело. Сценарио је врхунски, глума одлична, али оно што ме нарочито купило је мајсторска Цинеманова режија, која тако суптилно и паметно гради ванредну напетост и тера гледаоца да нон-стоп буде на ивици столице и не скида очи са екрана. Напетост је веома успешно потцртана недостатком саундтрека, ако изузмемо првих пет минута, а једина преостала музика је са параде. Француска влада је омогућила велику подршку за снимање филма, обезбедивши војнике и локације, док су сцене на Дан ослобођења снимљене на правој паради где је већина статиста била несвесна снимања филма, те покушала да помогне при хапшењима за које је мислила да су стварна. Такође, приликом сцене уручивања медаља, многи статисти нису били свесни колико глумац Адријан Легран личи на правог Шарла Де Гола. У првом кадру, при изласку из лимузине, многи су саблажњени узвикнули, а један старији човек се онесвестио од шока. Као претходне жртве Шакала се помињу Рафаел Трухиљо у Доминиканској републици, као и "онај тип из Конга", што је вероватно референца на Патриса Лумумбу (успут, предмет следећег романа који је Форсајт написао биле су плаћеничке акције по Африци). Вреди поменути да је филм и веома паметно конструисан, већ сам поменуо врхунску режију, којој треба придружити и феноменалну фотографију као и ситне трикове камере који држе гледаоца константно напетим и успут доприносе визуелном квалитету. Ово је дефинитивно један од најбољих шпијунско-политичких трилера свих времена, а када тако нешто настане у времену у коме тај жанр просто цвета ("Три Кондорова дана", "Убице и сведоци", "Сви председникови људи", пре тога "Досије Ипкрес" са Мајклом Кејном, филмови о Џејмсу Бонду), онда је јасно о каквом се филму ради. Поред Фокса у насловној улози, који је просто невероватан као методични, ненаметљиви и хладнокрвни убица који се попут камелеона утапа у околину не привлачећи пажњу, и други глумци су дали свој допринос, посебно Мајкл Лонсдејл као неуморни детектив који га јури. Једноставно је читав филм једно од оних незаборавних искустава током чијег гледања класа просто капље са екрана, атмосферу креирају звуци из околине, а гледаоци су у трци са временом заједно са свим умешанима. Молим вас да првом приликом погледате ово, нећете осетити да толико дуго траје (а траје).