Џин Хекмен против очекивања

Сваки човек воли онај осећај кад му разни паметњаковићи и свезналице говоре да нешто не може да оствари, а он докаже управо супротно. Још је већи подухват кад се то оствари на глобалном нивоу. Управо се то догодило са Џином Хекменом, који успут није био обдарен нарочитим изгледом, али му то није сметало да постане оно што данас јесте - један од највећих холивудских глумаца свих времена, освајач два Оскара, три Златна глобуса и две Бафте, између осталог. Познати груби глас се орио екранима од почетка шездесетих до 2004. године, када се овај мајстор званично повукао из глуме, али то не значи да је беспослен, с обзиром да је издао и пет романа. Намера овог текста је да упозна читаоце са његовом пер-аспера-ад-астра причом и подсети на битне наслове у којима се појављивао, одајући му почаст док је још увек међу нама, што није чест случај. Обично се хвалоспеви о нечијој величини пишу тек када напусти овај свет, али Хекмен је заслужио да се то деси док је ту, иако се повукао из јавног живота.

Рођен је 30. јануара пре 88 година у Сан Бернардину, Калифорнија, као Јуџин Алан Хекмен. Породица му се често селила, да би се коначно скрасили у Данвилу, Илиној. Џин има енглеске и шкотске крви, а мајка, Ана Елизабет Греј, је рођена у Канади. Отац Езра је радио на штампарској преси у редакцији локалних новина, а први контакт са глумцима његов син је имао преко свог старијег брата Ричарда, чији је пријатељ био комичарски геније Дик Ван Дајк (такође још на планети, рођен 1925.) Највећи број уметника долази из растурених породица, а услови за то су почели да се испуњавају већ 1943. године, кад су се Џинови родитељи развели, а строги отац је убрзо напустио породицу. Бесни, тужни и надасве интровертни тинејџер никада током средње школе није излазио са девојкама нити ишао на окупљања, плесове и слично. 1946. године је провео ноћ у затвору због импулсивне крађе слаткиша и сока. Убрзо је кућу напустио и сам, слагавши за године и уписавши се у маринце са 16 лета. Одслужио је четири и по године као теренски радио оператер, најпре у Кини, а онда после комунистичке револуције, у Јапану и на Хавајима. Још пре војничке каријере, омиљено место за бекство од лошег живота, био је биоскоп, где је обожавао да гледа своје миљенике, Џимија Кегнија, Ерола Флина и Едварда Џи Робинсона, стидљиво прижељкујући да се опроба у њиховој професији. Чак је осетио и мало шоу бизниса, у улози радио спикера оружаних снага. У војсци је догурао до каплара, али је због туче ражалован, а после озбиљне несреће на мотору, коначно и отпуштен из војске. Било је то 1951. године, када се коначно сместио у Њујорку, решен да постане глумац, а једна од водиља му је био Марлон Брандо, кога је баш тада гледао у "Трамвају званом жеља" и чудио се како све може да изгледа тако природно. Убрзо је оквасио ноге у телевизијској продукцији на Флориди, а затим поново у Данвилу, и даље уплашен да се у потпуности посвети глуми. У Њујорк се вратио 1955. године, али је већ следеће године кренуо у Пасадину, Калифорнија, да се упише у тамошњу глумачку школу, претходно се оженивши својом девојком Феј Малтези, која је била банкарска службеница. Међутим, то није био крај његовим мукама, напротив.

Хекмен је толико лоше прошао у поменутој школи, да је, са још једним другом, био означен као полазник који има најмање шансе за успех. Тај друг се звао ни мање ни више него Дастин Хофман. Толико о њиховој компетентности. Џин је, наравно, био повређен, али воља му је била још чвршћа, одлучност му нису могли убити. Вратио се у Њујорк са женом и радио многе послове да би преживео - између осталог, продавао женске ципеле, возио камион и гланцао намештај. Неке од најгорих успомена су му везане за период док је радио као вратар у ресторану на Тајмс скверу - једном приликом је отварао врата за неке своје бивше официре из доба маринаца, при чему му је један од њих рекао "Хекмене, ти си бедни кучкин син". Другу непријатност је доживео када га је видео омражени професор глуме из Пасадине и рекао му да је био у праву што се њега тиче, да од њега ништа неће постати. Трећи шраф у трију пријатеља и цимера, решених да од трња до звезда постану глумчине, био је Роберт Дувал. Њихове каријере говоре саме за себе, а само ћу поменути да међу собом деле 19 номинација за Оскара, уз пет победа. За Џина је све почело тако што је, поред поменутих послова, такође и волонтерски радио у позоришту, а био је задужен између осталог за физичке послове, постављање расвете и набавку реквизита, по потреби. У малој продукцији "Погледа са моста" Артура Милера, био је потребан човек за минијатурну улогу италијанског радника, која је дата управо њему. Водећу улогу је играо Боби Дувал, а редитељ Улу Гросбард са Јејлове школе глуме (касније познати филмаџија) је у тој мајушној улози видео искру код Хекмена и рекао му да мора да настави са том каријером. Он је био прва особа из бранше која га је похвалила, и није потребно ни подвлачити колико је то за њега било значајно. Велика улога и прилика за значајан успех у позоришту дошла је са комадом "Any Wednesday" Џорџа Морисона, у којем је играла Сенди Денис. Џин Хекмен је био једини кандидат на аудицији који је све засмејао, међутим Денисова је одбила да са њим ради комад, јер се опорављала од тешког раскида са човеком који је много личио на њега. Игром судбине, пред премијеру се повукао и новоизабрани глумац, па је глумица и поред много неутешног плакања на крају ипак наступила са њим, и направила хит представу, постигавши велики успех. Тај пробој му је коначно отворио врата Холивуда, и најзад је дебитовао 1964. године малом улогом у филму "Лилит", поред Ворена Битија и Џин Сиберг. После тога, узео га је Мајк Николс за господина Робинсона у "Дипломцу", али га је брзо отпустио после неколико проба. Тако се подесило да буде слободан и доступан за улогу Бака Бероуа у "Бони и Клајду" Артура Пена, у којој га је желео Ворен Бити. Знао је стари швалер ко би му био одличан брат на екрану, и Џин Хекмен је то заиста и био. И поред дискутабилне историјске прецизности и великог неповерења студијских главешина, филм је постигао феноменалан успех, пре свега захваљујући сјајној глуми Битија, Феј Данавеј и самог Хекмена, који је номинован за Оскара.

Јунак ове приче је најзад добио прилику да покаже да је глумац на кога се мора озбиљно рачунати. Пре него што је буквално запалио велики екран у "Француској вези", Џин Хекмен је имао још неколико занимљивих улога, пре свега у филмовима "Подела плена", као покварени пандур који покушава да помрси рачуне банди пљачкаша (први филм са Р рејтингом), "Цигански мољци" Џона Франкенхајмера, поред Берта Ланкастера и Дебре Кар, те "Никад нисам певао оцу" са још једном глумачком громадом, Мелвином Дагласом, за шта је такође био номинован за најбољу споредну улогу, за веома емотивну ролу сина који покушава да се ослободи стега ауторитативног оца и започне сопствени живот. Претходно је на савет агента одбио улогу у серији "The Brady Bunch", чекајући захтевније улоге, што се показало и те како исправним. Ја се сећам и филма "The Hunting Party" (гледао сам га пре цирка 25 година на Телевизији Крушевац у оквиру филмског маратона) где се он јури по некој пустињи са младом му женом Кендис Берген и Оливером Ридом. Тада ми се допао, покушаћу да га поново пронађем.

О "Француској вези" нећу много писати, јер се мој опширан осврт на тај филм већ може прочитати на овом блогу, и то овде, само ћу још једном поновити да је у питању један од највећих акционих филмова у историји Холивуда, и улога која је у најбуквалнијем могућем смислу отворила врата славе. Он је био шести по реду избор за Попаја Дојла, и  било му је врло тешко да уђе у лик, јер је познат као ненасилан и мирољубив човек, али срећом је ипак успео то да учини, и то како. После свих награда које му је донела "Француска веза" (пре свега је у питању први Оскар, али не само то), Џин је могао да ужива у статусу звезде. Уследиле су улоге у мање и више познатим култним филмовима златних седамдесетих. Ту је, рецимо "Циско Пајк" са Крисом Кристоферсоном, потом веома добри и веома потцењени "Prime Cut" у коме глуми подмуклог, корумпираног месног магната који стаје на жуљ чикашкој мафији, па самим тим и утеривачу кога маестрално глуми Ли Марвин. Међутим, није ни Хекмен за бацање, јер осим тога што меље противнике у кобасице, такође продаје жене као сексуалне робиње. Највише упамћен као деби филм Сиси Спејсек, али овај наслов има да понуди и више од тога. Уопште, може се рећи да је учествовао у доста филмова који су одлични, а нису привукли довољно пажње и махом су заборављени, а ја ћу навести само још два примера - "Scarecrow" Џерија Шацберга са Ал Паћином (1973), роуд муви о пријатељству кавгаџије Макса који хоће да отвори ауто перионицу у Питсбургу и морнара Лајонела, који га научи да промени поглед на свет. Иако сигурно није у највишем врху остварења оба главна глумца, и из неког разлога није достигло култни статус (а ни њих двојица се приватно нису слагала због различитих личности), "Страшило" и те како треба погледати, у прилог томе сведочи и чињеница да је обојици ово један од омиљених филмова који су радили, а Паћино и данас каже да је то најбољи сценарио који је икад прочитао. Други филм на који бих скренуо пажњу је "Night Moves" Артура Пена (1975), који сматрам за један од најпотцењенијих филмова седамдесетих година уопште, а зна се шта седамдесете значе у светском филму. Почиње као стандардна детективска прича и једноставна потрага за несталом тинејџерком (Мелани Грифит у својој првој улози, у којој као малолетница већ показује чиме располаже), али се испоставља да је у питању нешто много крупније и мрачније, како обично и бива. Овај изузетан филм снимљен је 1973. године, али је избачен две године касније, што објашњава и чињеницу да га је Феј Данавеј одбила да би радила "Кинеску четврт". Поред осталих, ту је и веома млади Џејмс Вудс, већ тада сјајан.

Није ни чудо што су два одлична филма остала у запећку кад је седамдесетих Хекмен снимао филм за филмом, толико да се у једном периоду није знало који је већи успех. Само ћу рећи да је био у позицији да одбије "Лет изнад кукавичјег гнезда" и "Ајкулу", те "Блиске сусрете треће врсте", који у односу на прва два поменута мени нису ништа специјално, али треба се сетити колики хит су били у своје време, па и данас (додуше, треба и рећи да је тај филм одбио због јако климавог брака у коме је у то време био, не могавши да проведе 4 месеца ван Лос Анђелеса). Најпре је играо у не прејаком, али интересантном филму катастрофе "The Poseidon Adventure" (1972). Свима је познат филм "The Conversation" Френсиса Форда Кополе (1974), који због џиновског успеха прва два "Кума" није добио место тик уз њих које му с правом припада (а опет, да се "Кум" није снимио, не би било ни овог филма, јер Копола није успео да заинтересује нити један студио за причу пре великог успеха). Џин је у лику Харија Кола, мајстора присмотре и прислушкивања који је потенцијално обављајући посао начуо мрачне тајне, одиграо један од најупечатљивијих ликова своје пребогате каријере. Сјајан трилер који је дошао као поручен у време Вијетнама и скандала са Никсоном, и савршено осликао параноју пост-Кенедијевске Америке, још једном је потврдио да је овом човеку место у самом глумачком врху. По сопственим речима, било му је изузетно тешко да се припреми за ту улогу, јер је Хари неописиво много другачији од њега. Али, припремио се и те како. Не само што је научио да свира саксофон, него је и морао да од човека раних средњих година који је у доброј форми и који је опуштен, отворен и фура кежуал стил, постане матори усамљеник, патетичан и несрећан, који непланирано упада у тешку фрку (или само тако мисли). То је постигнуто тако што је пустио ужасне бркове, ставио грозне наочаре и носио одећу која је бар десет година ван моде. Феноменалан филм, један од сигурно два-три најбоља од многобројних трилера завере који су се јавили тих година, подстакнути успехом филма Косте Гавраса "З" (1969). Осим (нужне) репетитивности због слушања снимака заиста немам већих замерки, а Хекменова улога је 24 године касније добила својеврстан омаж у филму "Enemy of the State", где је тумачио лика веома сличних карактеристика.

Пре већ поменутог филма "Night Moves", за који је номинован за БАФТУ, Хекмен је заиграо најпре у вестерну "Zandy's Bride", који вероватно једино ја волим, пре свега због глуме Хекмена и Лив Улман, а потом је први пут свету приказао свој раскошни таленат кад је у питању комедија, и пластично показао колико је тај његов таленат дотад остао неистражен. Наравно, говорим о филму "Млади Франкенштајн" (1974), за који је чуо од свог тенис партнера, Џина Вајлдера, и затражио улогу, желећи да се опроба у комедији. Појављује се кратко али веома ефектно као слепац који просипа супу на Питера Бојла. Једна од чињеница која говори колико је био успешан је и његова последња реченица која је импровизована, "I was gonna make espresso". На екрану одмах уследи затамњење јер је цела екипа поцркала од смеха. Одличан филм, сигурно међу 50 најбољих комедија свих времена, изузетна и свежа и после 44 године. Потом је снимљен филм "Загризи метак" Ричарда Брукса (1975), који је добра вестерн сага са коњским тркама, али није постигао успех нити испунио очекивања у односу на изузетну глумачку поставу, у којој су пре свих били Џејмс Кобурн и Бен Џонсон. Слично се може рећи и за тросатни ратни еп Ричарда Атенбороуа "Недостижни мост", који, осим што има скоро сваку британску мушку велику глумачку звезду у постави, поврх неколико америчких и више интернационалних, попут Лив Улман и Хардија Кригера. Добар је филм, свакако, али сигурно није одјекнуо како је било очекивано, и није у рангу ратних спектакала као што је рецимо "Мост на реци Квај", који је снимљен 20 година раније, али грандиозан у сваком могућем смислу. Између се поткрао и наставак "Француске везе", који је, ако се не варам, радио Џон Франкенхајмер, који реално није као оригинал, али је ипак квалитетно одглумљен. Следећих неколико година је упао у краћу серију од неколико лоших филмова које чак ни он није могао да извуче и учини колико - толико гледљивим, а онда је дошло време да поново избије у први план као Суперменов немезис, Лекс Лутор (1978).

Редитељ Ричард Донер је био тај који је убедио Хекмена да заигра интелигентнoг, злог и вицкастог мастермајнда, иако овај то није хтео. Успут га је преварио да обрије бркове. Не треба трошити речи како је то учинио, велики део успеха тог филма свакако припада овом мајстору (већи него Бранду, који је за десетак минута продуценте живе огулио, додуше тек пошто му нису исплатили проценат од профита). И иначе је било огромних проблема са продуцентима, који су кулминирали отпуштањем Донера са другог дела и непојављивањем Хекмена у истом, искључујући те првоснимљене делове. Он је, заједно са колегиницом Марго Кидер био згрожен третманом Донера од стране продуцената. Награђени су тако што се Џин није појавио ни секунду у трећем делу, а улога Кидерове сведена на камео. Док је први "Супермен" пунио биоскопске сале, јунак ове приче је брзоплето објавио да се повлачи са филма, јер после седам година готово непрекидног рада осећа да више не може и да је пружио колико је могао. Као ватрени обожавалац аутомобилизма, касних седамдесетих је возио трке за Спортски амерички ауто клуб, а потом и 1983. године Тојоту тима чувеног Дена Гурнија у трци под називом "24 Hours of Daytona". Такође је победио и у трци "Long Beach Grand Prix Celebrity Race". Посветио се и сликању које му је било један од хобија, и мирно живео у свом стану, међутим очигледно није могао дуго без своје примарне делатности, требало је само мало убеђивања од стране старог пријатеља Ворена Битија да учествује у филму "Reds" (1981) у две сцене као уредник часописа. Хекмен је то учинио из захвалности што му је бити помогао да добије улоге у филмовима "Лилит" и "Бони и Клајд". У време кад је, након тога, пролазио кроз развод од мајке своје деце и жене са којом је био 26 година, Филипом Малтезе, снимио је неколико лоших филмова, што је некад била заслуга и лошег кастинга, нпр. у једном од њих није успео да кликне са Барбром Стрејсенд (ретко ко је то и могао). Рекао бих да се вратио у седло филмом "Uncommon Valor" у коме се Тед Кочеф поново, после првог "Рамба", бави вијетнамским ратом, ветеранима и односом државе према истима. Џин блиста у улози ветерана маринца који окупља тим да извуче сина који се већ одавно води као нестао у акцији. Чак и кад филм није никакав посебан квалитет, овај глумац је успевао да га макар колико-толико издигне. Рецимо, засијао је са младим Хенријем Томасом у драми "Misunderstood" као самохрани отац, а био добар и у драми о кризи средњих година, која реално није ништа посебно "Twice in a Lifetime", са екипом глумица попут Елен Берстин, Ен Маргарет, Ејми Медиген и Али Шиди. По телевизији се често врти филм "Target" са младим Метом Дилоном у ком двојац трага за несталом женом и мајком.

У једном од највољенијих кошаркашких филмова свих времена, "The Hoosiers" (1986), Џин је оживео Нормана Дејла у истинитој причи о тренеру сумњиве прошлости који предводи средњошколски тим у малом граду у Индијани до финала првенства, заједно са локалним пијанцем кога игра Денис Хопер. Амерички филмски институт је овај филм изгласао за четврти најбољи спортски наслов у историји. Већ је ту било јасно да је, после болног развода, повратио енергију и да је спреман за велика дела. То је доказао тако што је био најбољи елемент римејка филма "The Big Clock", под називом "No Way Out", као окрутни секретар одбране, у у улози коју је десет година касније малтене поновио, само са више позиције, играјући председника у филму Клинта Иствуда "Апсолутна моћ" (1997). Ипак, најбољи филм осамдесетих година који је снимио је тек био пред вратима, и не говорим о прилично ужасном трећем наставку "Супермена" који никоме није био потребан. Знам да оцене на ИМДБ-ју нису меродавне, и да може да гласа свачија баба, али када део тако култне франшизе има оцену 3.7, онда знате да ту нешто дебело није како треба. Наравно, као најбољи наслов Џина Хекмена из осамдесетих, издвојио бих филм Алана Паркера "Mississippi Burning" (1988), чија тема из перспективе филмске индустрије данас можда делује прежвакано, али пре тридесет година, ово остварење је било прилично одважно и контроверзно. Кад се о њему пише, делује прилично стандардно - два ФБИ агента са различитим причама истражују убиства активиста за људска права у Мисисипију шездесетих година, и наравно наилазе на заверу ћутања и још много више од тога у расно подељеном градићу. Хекмен игра Руперта Андерсона, прекаљеног мајстора који не губи много времена на преговоре са шљамом и има методе које се не свиђају његовом колеги, класично обучаваном у школи, кога игра Вилем Дефо. Изузетан интензитет и умеће какво само глумац његовог калибра може да испоручи видљиви су на сваком кораку. Након што је недуго потом, на 61. додели Оскара (био је номинован за главну мушку улогу), видео кратак инсерт из филма који је садржао насиље, рекао је да више неће снимати насилне филмове, јер му је било доста и сматрао је да може и на други начин да буде добар. Та одлука је убацила клипове у точкове његове каријере, с обзиром да је претходно купио права на роман Томаса Хариса "Кад јагањци утихну", са идејом да исти режира и глуми или Ханибала Лектора или Џека Крофорда (мала дигресија потпуно невезана за овај текст - после читања књиге, то је планирала да уради Џоди Фостер, која је касније играла у филму, али ју је Хекмен претекао). Ипак, на срећу по њега, касније је успео све то да изнивелише, и улога у "Мисисипију" није била крај насиља.

Са краја осамдесетих, треба још поменути јурњаву са Томи Ли Џонсом у акцији Ендруа Дејвиса "Пакет", а потом, на прелазу, достојан римејк Б ноар ремек-дела "Уски пролаз" Ричарда Флајшера, који, овога пута у режији Питера Хајамса. Иако овај филм не може баш у исту врећу са оригиналом, пре свега по жестини и бескомпромисности, рекао бих да је ипак занимљив и доста добар. Те године није претерано радио, јер је морао мало да паузира захваљујући ангиопластици, међутим, како је интервенција прошла одлично, убрзо се вратио на велики екран и наставио да ређа успехе. Иако 1991. није режирао "Јагањце", нити у њима глумио, ипак му се десило нешто важно - оженио се Бетси Аракавом, после пет година самачког живота. Те године се појавио у филму "Class Action" Мајкла Аптеда, који, упркос прилично клише премиси - отуђени отац и ћерка адвокати на супротним странама у судници - ипак нуди више од тога, пре свега захваљујући доброј глуми Џина Хекмена и Мери Елизабет Мастрантонио, те се може гледати.

Сценарио Дејвида Веба Пиплса за филм "Unforgiven" је кружио по Холивуду двадесетак година пре него што је филм снимљен. У том процесу, Хекмену је понуђена улога Вила Манија коју је он одбио. Средином осамдесетих, стигао је до Клинта Иствуда, који је одлагао његово читање јер му је речено да није ништа нарочито. Када га је најзад прочитао, одмах се бацио на снимање наслова за који ће се испоставити да ће бити његов последњи вестерн (бар до овог тренутка), а један од првих задатака је био приволети Џина Хекмена да се ипак појави у филму (додуше, не у главној улози, коју је редитељ резервисао за себе), већ као шериф, Мали Бил Дагет. Шта је стари лисац Клинт рекао четири месеца старијој кајли Џину, то не знам, али свакако је уродило плодом и исплатило се обојици.
Филм је зарадио Оскаре за најбољи филм и режију, монтажу и споредног глумца, а споредни глумац је био управо Џин Хекмен, који је 21 годину после победе Попаја Дојла у категорији главног глумца, кући однео Оскара и за споредног. Улога циничног шерифа садисте који град води по сопственим правилима му је легла као будали шамар - иако је приватно изузетно мирољубив човек, заиста изгледа као да ужива у малтретирању и понижавању других, нарочито несрећног Ричарда Хариса у улози Инглиш Боба - а то је одлика изузетно великих глумаца, ни у једном тренутку се не примећује да глуме. Сигурно и ви знате такве као што је Хекменов Бил - бахати управљач малим местом, који, знајући да има власт и да му нико ништа не може, ради шта год хоће без последица, показујући право лице током тог процеса. Савршена улога и заслужен Оскар за великог глумца који се том успеху није надао. Но, кад се већ десио, он се после тога три године заредом појављивао у по једном вестерну - Џеронимо (1993), Вајат Ерп (1994) и Брзи и мртви (1995). У сваком од њих је био упечатљив у онолико времена колико му је дато, али је филм Сема Рејмија у сваком смислу издоминирао. Да се разумемо, ја тај филм схватам као зајебанцију - како га другачије схватити кад је Шерон Стоун пандан Клинту Иствуду - али је то забаван филмић са добром екипом, над којим се нећу згрозити кад га затекнем на телевизији. Џин игра још једног Бога и батину у припиздини на Дивљем западу на свој препознатљив начин - цинично се смешкајући, манипулишући, изврдавајући по свом нахођењу, понашајући се као шериф уместо шерифа, на моменте жваће сцену и урла, али чак и тада делује уверљиво (сцена двобоја са Китом Дејвидом) - да скратим, милина га је гледати и види се да ужива. Почетак деведесетих му је донео и повратак у позориште после четврт века - у режији Мајка Николса, наступио је у комаду "Смрт и девојка" са Глен Клоуз и Ричардом Драјфусом.

У поменутом периоду, ту је још и сјајна улога у ипак мало предугом филму Сиднија Полака "Фирма" (1993) по роману Џона Гришама, поред Тома Круза и Џин Триплхорн. Хекмен игра једног од старијих партнера наизглед угледне фирме која запошљава Тома Круза, а заправо је огрезла у корупцију и криминал. Изузетно је уверљив као ментор, који касније, кад јуноша почне да се мало превише распитује, чини шта може да га натера да држи језик за зубима, али такође мора и сам да се чува да му се засађене тикве не олупају о главу. Да је један од најтраженијих глумаца тог времена, потврдио је са још десетак наслова током деведесетих, у којима је, између осталог играо капетана подморнице ("Гримизна плима"), злокобног хирурга ("Екстремне мере"), убицу и расисту ("Комора"), председника Америке (поменута "Апсолутна моћ"), те стручњака за присмотру ("Државни непријатељ"). Већ сам поменуо да је лик из последњепоменутог филма толико сличан Харију Колу из "Прислушкивања" да многи теоретичари филма (иако за то нема доказа) сматрају да је Едвард "Брил" Лајл заправо старији Хари Кол под псеудонимом. Хекмен је заправо неколико пута одбио тај филм, али га је дуг телефонски разговор са Тонијем Скотом убедио да ипак прихвати, и по мени, испало је сасвим ОК. Наравно, упоређивати квалитет "Прислушкивања" и "Државног непријатеља" је неприлично, али није лоше све то испало. Негде у то време, Хекмен озбиљније почиње да се бави писањем, те са подводним археологом Данијелом Ленихеном издаје свој први роман, морску авантуру из 19. века, "Wake of the Perdido Star" (1999). Затим је снимио просечан трилер "Под сумњом" са Морганом Фрименом и Моником Белучи, који ипак није могао да приђе француском оригиналу са Лином Вентуром, Мишелом Сероом и Роми Шнајдер из 1981. године, о контрер. Онај амерички фудбал са Кијану Ривсом ми се није нешто свидео, као ни екстремно прецењени "The Royal Tenenbaums" још прецењенијег Веса Андерсона. Уследиле су мале улоге у исподпросечном "Мексиканцу" и просечној комедији "Heartbreakers" где је упечатљив као главни у дуванској компанији, једна од жртава тандема из наслова.

По темпу рада тих последњих година, постало је јасно да Џин Хекмен полако ставља седму уметност у други план. Не могу са сигурношћу да кажем да ли је он желео да тако драстично прекине са тим, али свакако се десило. Неки последњи покушаји озбиљних филмова су били "Heist" Дејвида Мемета, веома пристојан филм у коме Хекмен разбија на стари начин као крадљивац ветеран који је (каквог ли чуда) приморан на још један опасан посао са својом верном бандом, али није све тако како изгледа. Један од оних наслова које увек могу да погледам, иако је јасно као дан да тема није баш свежа и да нећу видети ништа револуционарно. Ипак, довољно је занимљиво и забавно, са врло добром екипом, предвођеном Денијем Де Витом, Делројем Линдом и младим Семом Роквелом, па му треба пружити прилику, ако неко није гледао (ту је, наравно, и жена). Десет година после прве адаптације романа Џона Гришама у којој је заиграо, Џин се нашао и у трећој - "Одбегли поротник" (друга је била "Комора"). То је судски трилер који је много хтео и много започео, али рекао бих да није успео да пренесе на платно све што је хтео. Не могу да кажем да је лош филм, али не памтим га као монументални наслов (додуше, гледао сам га само једном и то пре отприлике 13-14 година, тако да је питање шта бих сада мислио). Оно због чега ми је занимљив је чињеница да је то први заједнички филм Џина Хекмена и Дастина Хофмана, иако су пријатељи од педесетих година прошлог века. Кад је то сазнао неко из екипе, дописана је сцена у тоалету и дијалог између њих двојице, која је снимљена пар недеља након што су завршили сав остали посао у вези филма. Наводно је старији глумац тада рекао "let's get drunk"
На додели Златног глобуса 2003. године, он је добио почасну награду Сесил Б. Де Мил, за "изузетан допринос на пољу забаве". Последњи филм му је био "Добродошли у Муспорт" (2004), комедија са Рејем Романом где глуми бившег председника Америке који се кандидује за градоначелника родног града. То му је тачно стоти наслов уписан на ИМДБ-ју.

Те године је, у веома ретком случају давања интервјуа, код Лерија Кинга рекао да нема заказане филмске пројекте и да верује да је његова глумачка каријера готова. У то време је издао и други роман са Ленихеном, трилер из периода Велике депресије "Justice for None". Промовишући трећи роман четири године касније (под називом "Escape from Andersonville" о бекству из затвора током грађанског рата у Америци), званично је потврдио да се неће враћати на велики екран. Први соло роман је објавио 2011. године, и то насилни вестерн са елементима освете "Payback at Morning Peak". У једном интервјуу те године, упитан је да ли би се икад вратио на филм, рекао је "Можда, ако бих могао да га снимим код куће, да ту буде до двоје људи и да ништа не дирају". Полицијски трилер "Pursuit" је био његов други самостални роман, издат 2013. године. На филм се вратио, ако то може тако да се назове, као наратор документарца на каналу Смитсонијан "The Unknown Flag Raiser of Iwo Jima". У једном од интервјуа је поменуо да у својој кући у Санта Феу не држи ништа везано за филм сем једног постера свог идола из детињства - Ерола Флина. Оно што још нисам поменуо је да се Џин Хекмен никад није јавно петљао у политику (због чега га још више ценим), изузев појаве на злогласној Никсоновој листи "Листа непријатеља" током председничких избора 1972. године. Осим улога које сам већ поменуо ("Лет", "Ајкула" и "Блиски сусрети"), одбио је и још неколико њих за које се зна, пре свих шерифа Тизла у првом "Рамбу", те улогу Роја Шајдера у феноменалном Фридкиновом филму "Sorcerer", као и (хвала Богу) улогу председника у "Перл Харбуру". 2012. године га је ударио ауто док је возио бицикл, али је срећом прошао са огреботинама, иако је било јављено да је претрпео тешку повреду. Некадашњи навијач Далас Каубојса, сада је ватрени присталица јагуара из Џексонвила већ деценијама, а све је почело због великог пријатељства са тадашњим главним тренером, Џеком Дел Риом, кога је пратио још док је студирао на колеџу Јужна Калифорнија.

                                                                     ***

Џин Хекмен сада живи у Санта Феу са својом женом, далеко од очију јавности. За разлику од неких који су сличних година, а погодио их је Алцхајмер, пре свих Шона Конерија, он је још увек луцидан и још увек пише. О томе колико је Холивуд и светски филм уопште изгубио његовим одласком у илегалу, нема потребе ни писати - четрнаест година после последњег филма који је снимио, он је и даље један од највећих живих холивудских глумаца, а и кад се буде десила његова неизбежна селидба, биће један од највећих глумаца уопште, и то ће остати заувек. Наслеђе му је толико велико да ништа неће моћи да га поквари, не знам готово никога са толиким процентом погодака у каријери, човек има једва десетак слабијих филмова, а притом је у сваком од њих најјачи елемент. Обично се поштовање не исказује док је неко жив, али сам ја решио да прекинем ту традицију, што је он и те како заслужио. Инспиративан пут од трња до звезда, које је досегао са Дастином Хофманом и Робертом Дувалом, након што су сви били проглашени неталентованим шкартом, је прича са срећним крајем. Знам да има много другачијих прича, али ето, једном су се ствари одиграле како треба и дале нам три фаце без којих је филмофилима данас немогуће замислити живот. Друга двојица се још батргају, најстарији се пронашао у другој форми уметности, али оно што је иза себе оставио за педесет година рада, а што сам ја покушао овде да укратко прикажем (додуше, на не претерано занимљив начин) је довољно за огромно поштовање сваког правог љубитеља филма.