уторак, 6. март 2018.

Сузе су ОК

Никад нисам читао Мирјану Бобић-Мојсиловић, а вероватно никад и нећу, само сам помислио да је, с обзиром на контекст, овакав наслов сасвим у реду. Пре свега да кажем да ме одласци глумаца које сам гледао целог живота (пошто јако дуго гледам филмове и солидан број година читам о том свету) генерално много погађају и веома их тешко подносим. Ни сам не умем да објасним шта је то што људе уопште, па и мене, веже за уметнике - ваљда се сродимо, саживимо са њима, шта ли. Сећам се неколико конкретних примера - сећам се да је требало да идем на неки 18. рођендан кад су јавили да је умро Данило Бата Стојковић - јесам отишао, али сам се све време грозно осећао, и покупио се кући релативно брзо, што је тад било малтене незамисливо. Кад је умро Пера Краљ пре 7 година, једва сам одржао час који ми је преостао, знам да сам се унапред извињавао ученицима због сметености. Кад су се преставили Бата Животиња и Гага (њему и Николи Симићу јединима дугујем текст, што ћу првом приликом исправити) цео дан сам држао главу у рукама, Манда ме разорио, а пре свега тога сам вриштао због Ђузе, јер је са њим одлазио и последњи дашак младости, као што сам и написао у тексту. Међутим, на сузама сам увек био јако шкрт и људи ме веома ретко могу видети како плачем, не зато што сам претерано јак, напротив, него зато што сам просто од самих почетака човек који ће пре држати све у себи него то рећи наглас, викати и плакати, нарочито ако је повод непријатан. И колико год да је бол велика (а јесте, буквално сам за многе осећао као да су ми рођени), обично ме  колико-толико пусти после неколико дана и опет ме груне тек кад видим неки инсерт, филм или епизоду. Са Небојшом Глоговцем је, ипак, било другачије, несвакидашње - прво зато што ме осећај неверице и свеопштег очајања због његове смрти не напушта већ дуго (за који дан ће бити месец како је отишао), као хипнотисан гледам све емисије у којима је гостовао, иако сам већину већ гледао, чак трпим и супер-иритантну Весну Дедић, коју у три живота не бих гледао, само зато што је он ту; а друго, зато што сам на вест о његовој смрти (а и после, гледајући интервјуе) први пут у животу спонтано заплакао због неке јавне личности (свако ко ме зна ће потврдити да нисам особа која пада на тужне приче са телевизије и да ме није лако натерати ни да чоукујем, а камоли да стварно пустим сузу) и осетио заиста велику жалост која ни после две недеље не престаје. Ни сам нисам сигуран по чему је Глогијев случај посебно другачији од свих осталих и зашто ме је баш толико погодио, па ћу у овом тексту пре свега покушати да одговорим себи зашто ми је тај човек толико значајан. То ћу урадити кроз детаљан осврт на његову каријеру и живот, успут покушавајући да дочарам шта је Небојша био за мене лично.

Почећу од оног што се зна - Небојша Глоговац је рођен 30. августа 1969. године у Требињу, од оца свештеника и мајке кројачице, обоје љути Херцеговци из Невесиња и околине. После шест година у Требињу и десетак месеци у Опову, породица се настањује у Панчеву, где ће Небојша одрасти и завршити школе. Таленат се видео од самог почетка, од изведби за родбину до наступа на Светосавским академијама, говорило се "Протин мали би требало да буде глумац". То није нешто посебно дотакло Небојшу, као ни чињеница да је шест година провео у групи код Мике Алексића - како је сам говорио, није то било место где се о глуми учило ишта конкретно, све се више сводило на држање, покрет, и усађивање правих људских вредности, него на неке изузетне наступе, што је њему и одговарало, јер у тим годинама још увек није размишљао о озбиљној каријери везаној за глуму. Ипак, на прелазу између основне и средње школе, може да се похвали да је учествовао у антологијској дечијој серији ТВ Београд, "Приче из Непричаве" Александра Антића, где је имао прилике да из непосредне близине посматра Зорана Радмиловића, Милену Дравић и остале, и учи од њих. Себе из тог периода је описао као високог (пошто је био нешто старији од већине учесника) и дебелог дечака. Никад му није било тешко да прелази релацију Панчево-Београд и назад, јер је увек желео да да све од себе, другачије није знао. У једној емисији је рекао да још увек није баш разумевао како се то уопште бива глумац и како се ради тај посао. Док је још био гимназијалац који још није разрешио многе дилеме око глумачког позива, видели смо га први пут на екрану, и то на почетку серије "Бољи живот" као Бобиног друга из разреда који не гледа баш благонаклоно на протекцију коју Терминатор одједном има према њему ("да ја имам кеву као Боба, и ја бих поправио све јединице").

Те речи су погодиле живац, нешто су се мало и поџапали, ако добро памтим, а ту беше и Бранка Катић, као иницијатор приче о оценама. Реално, у првих пар реприза, пре него што је Глоги постао, што би наш народ рекао, хаусхолд нејм, ретко ко га је запамтио, али касније сам био сведок многих реакција "Види га, 'ладно Глоговац". Небојша је најпре уписао психологију, јер, као што је и сам рекао, увек је волео да посматра људе, њихове разлике у понашању и начину функционисања, занимљиво му је било како другачији карактери другачије решавају проблеме, и другачије реагују, зашто је неко храбар и много каже без речи, а неко други се плаши, итд. Био је примљен и положио неких 5 испита, али је пет пута падао општу психологију код професора Огњеновића, те је после две године на том факултету ипак схватио да то није његов позив. Небојша се кроз осмех често захваљивао професору на тим обарањима, говорећи да су то временом претворили у интерну шалу, јер му је професор и годинама касније кад год би се видели у граду говорио "Ја сам од тебе направио глумца". Смернице за свој животни позив, Глоги је добио док се још бавио психологијом, наступајући у панчевачком "Атељеу младих", где се, по његовим речима, скупила фантастична екипа, и ништа му није било тешко, па ни тросатне пробе и све остало што их је пратило. Интересантно је да је пресудан утицај на његов животни пут имао нико други до покојни Миленко Заблаћански, који је у том аматерском позоришту режирао неколико представа са Небојшом у главној улози (између осталог и "Мушицу"). Управо га је он наговорио да проба на Академији и спремао га за тај пријемни испит, који је положио. 

Владимир Јевтовић је примио његову класу 1990. године, а резон му је био да прихвата само људе из провинције, јер ће они наводно више да гризу и да се боре, што није сасвим без поенте. Та класа се брзоплето од многих проглашава за једну од најбољих у историји ФДУ, али то, сасвим јасно, чине људи који не знају саставе већине осталих класа на том факултету. Са мушке стране та класа јесте сасвим ОК (поред Глогија, Ћетковић, С. Трифуновић и Борис Пинговић, кога нисам много гледао, али оно мало што сам видео је било скроз подношљиво), али проглашавати за нешто најбоље у историји класу која у саставу има Данијелу Михајловић (чији глумачки квалитети по мени не заслужују ни реченицу), те најпрецењенију српску глумицу тренутно (уз Слободу Мићаловић), Наташу Нинковић, која само из фрижидера што не почне да искаче, а физички ме заболи кад је видим колико је дрвена и колико, народски речено, не уме, и још три жене које једва да се баве глумом, је стварно храбар потез, да не употребим гору и прикладнију реч. Први глумачки посао Небојше Глоговца у позоришту је била "Велика пљачка" у режији Дејана Мијача на Белефу, која је после ушла у стални репертоар Атељеа 212. Улогом Гаврила је, заједно са Сергејем Трифуновићем, на другој години студија, стао раме уз раме са Светланом Бојковић, Бранком Цвејићем и Предрагом Ејдусом. Критике су од самог почетка биле сјајне, а по његовом одласку, Светлана се сетила његове изузетне духовитости и филмова и представа у којима је бриљирао, али о том потом. Наредне године је имао и први наступ на телевизији, у драми "Рај" (1993) Петра Зеца, где, поред Тихомира Станића у улози Милоша Црњанског, игра једну од главних улога.

Другом по реду великом срећом (прва је била учешће у "Причама из Непричаве" поред Зокија Радмиловића), сматрао је прилику да наступа поред Милоша Жутића, и радо причао о томе колико се радовао том искуству. У питању је представа "Лажни цар Шћепан Мали", поново код Мијача. У једној од емисија, Небојша је причао колика је привилегија била радити са Жутићем и колики је господин био у сваком тренутку, па и кад је у питању била његова болест, која је толико узела маха око генералних проба, да премијеру није ни дочекао, али ни у једном тренутку није никоме допустио да види у коликим је боловима (да подсетим, он је умро од рака костију, и то тачно на Глогијев 24. рођендан. Све ово сам желео да поменем због чудних подударности између ова два случаја и достојанства са којим су се обојица носила сваки са својом болешћу). По завршетку студија, постао је стипендиста, а недуго потом (1996) је стигао и стални ангажман у ЈДП-у, а дошао је и први филм "Вуковар, једна прича" (1994) Бора Драшковића, у коме је тумачио улогу Фадила. Улога није велика, али је већ тада било прилично јасно да у њему има материјала за велика дела. Упоредо се челичио у театру, и већ у то време је зарадио и главну улогу у "Троилу и Кресиди", опет код Дејана Мијача, за коју је рекао да је бициклом ишао на пробе из Панчева у Београд, да би остао у кондицији потребној за улогу, те улогу Андреја у "Бурету барута" Дејана Дуковског (режија Слободан Унковски). Рекло би се да је та 1995. година нека врста прекретнице у његовој каријери, с обзиром да је зарадио прву позоришну награду (награда "Стојан Дечермић" за младог првака), али и прву велику драмску филмску улогу. У питању је улога Богдана у филму "Убиство с предумишљајем" (1995, награда Цар Константин) по роману и сценарију Слободана Селенића и у режији стручњака опште праксе, Горчина Стојановића. Ту је све сјајно испало, зато што је материјал одличан, писац књиге је писао сценарио, и сви су жестоко гризли (и по речима самог Небојше), јер је њему била прва главна, Бранки Катић прва драмска улога, Стојановићу прва филмска режија, а остали битни ликови су такође били скоро па дебитанти. Слабост тог филма је што ликови из прошлости нису убедљиви, шта год ја мислио о Сергеју Трифуновићу као човеку, осветлио би сцену у кадру са двоје голупчића-дилетаната, за које је Џек Николсон лично и персонално по глумачким квалитетима. Но, овде сад о томе није реч, реч је о Глогију, који је идеално скинуо човека из околине Осијека и српског добровољца који је заволео "лијепу и честиту" градску размазотину, перфектно балансирајући хумористичне, драмске и трагичне моменте. Већ тада је задивио публику и најавио блиставу каријеру.

У мају 1996. заиграо је у представи "У потпалубљу" по роману Владимира Арсенијевића, у улози Владимира. Никита Миливојевић је режирао, а Глоговац је играо поред класића и кума, Војина Ћетковића, и Аните Манчић, и добио награду "Ардалион" на фестивалу у Ужицу. На филму је играо у остварењу "До коске" Слободана Скерлића. Тај филм је истицао неке солидне поенте, али је јако упитно како су реализоване, и генерално је веома лоше остарио (можда ми је на изласку био бољи, јер сам био основац, па сам се накратко наложио) - но једна ствар је сигурна - Небојша Глоговац као Симке, са ишараном косом, блиста највише од свих, дочаравајући са великим интензитетом фрустрираног, обесног клинца који се мало превише залетео. Крајем године, била је ту и улога Диме у "Полонези Огињског" у режији Виде Огњеновић. На телевизији је код Петра Зеца играо Јована у "Покондиреној тикви" са Весном Чипчић. Потом више ликова у "Саломи" Оскара Вајлда код прослављеног украјинског редитеља Романа Виктјука. Ко би заборавио упечатљиву епизоду у "Бурету барута" (1998) у улози таксисте-пушача, нарочито сцену у кафићу са Александром Берчеком? Негде у том периоду му се родио и први син, Гаврило, који је добио име по Глогијевом деди, који га је звао "Војвода". Одиграо је споредну улогу Вериног брата у "Спаситељу" Гаге Антонијевића са Денисом Квејдом, а потом у години бомбардовања, снимио два филма везана за злочиначку НАТО агресију "Небеска удица" Љубише Самарџића и "Рањена земља" Драгослава Лазића. (2000, Гран при Наиса, обједињено, на 35. Филмским сусретима у Нишу).

Сад ћу изрећи нешто што већина сматра бласфемијом. "Небеска удица" није добар филм. Разумем све поенте, разумем и Смокијев лични багаж, разумем и причу о отпору малог човека, и сам сам преживео то бомбардовање. Али, тај филм осим Небојшине глуме (која због прозаичног сценарија не долази толико до изражаја) и музике Влатка Стефановског, који је увек на нивоу, нема ништа што му иде у корист. Прича и поставка делује тако да би могао да је смисли просечан тинејџер, а о глумачким квалитетима Катарине Жутић, Ане Софреновић и (практично свих) осталих ведета се већ довољно зна. "Рањену земљу" нисам никад гледао од почетка до краја, али, упркос доброј екипи глумаца, и уз сво поштовање Драгославу Лазићу (превасходно за "Музиканте" и "Љубав на сеоски начин"), чисто сумњам да је тим филмом направио нешто револуционарно. Мало пред бомбардовање, у свом позоришту креће да игра у комаду Патрика Марбера "Ближе", у режији Алисе Стојановић, са Браниславом Лечићем, Радом Томовић и Владицом Милосављевић (материјал је читаоцима вероватно познат по филму Мајка Николса из 2004. године). Почетком 21. века није имао најсрећнији избор филмова ("Нормални људи", "Бумеранг" и "Муње" (где је опет био једини упечатљив, уз Зорана Цвијановића)), али је зато као гост БДП-а одиграо представу "Златно руно", тј. улогу Симеона Њега, (такође уз Војина Ћетковића, као и Небојшу Дугалића) према прози Борислава Пекића, која му је донела Стеријину награду, награду  "Милош Жутић" и "Зоранов брк". Почетком века му се родио и други син Милош, тако да је ово у сваком случају било време радости за њега. 2002. године је са извођењем кренула представа "Шине" Милене Марковић, која се са успехом играла готово до самог краја, а Небојша је у још једној варијацији на тему "изгубљена генерација током деведесетих" бриљирао у улози Гадног. Не треба заборавити да је те године изашао и филм "Држава мртвих", који је већински снимљен 1998. године, па га завршио Динко Туцаковић после смрти Живојина Павловића. Небојша је сјајан у улози Горазда Крањца, сина бившег официра ЈНА, који се, да би преживео у Београду деведесетих (опет тај Београд деведесетих) окреће криминалу. Да не заборавим и "Т.Т. синдром" (2002) Дејана Зечевића, који је ваљда први слешер хорор у српској кинематографији, и који је, упркос занимљивој премиси, неколико бриљантних споредних глумачких креација које су толики црнохуморни треш, да не можете да не уживате, те омажима хорор мајсторима (велика Душица Жегарац изгледа као да је изашла директно из филмова Дарија Арђента, кожна одежда, бело лице и црвени кармин), ипак недоправљен, због упитне идејности, слабог сценарија, сувише неразјашњених ствари и по навици лошег Ђуричка. Колико се сећам, Глоги се, након што му одсеку руку више и не појављује, што је још једна будалаштина (ваљда искрвари, шта ли?). Не треба заборавити ни "Породично благо", које је, иако очито неквалитетно, Небојша увек истицао као велико занатско искуство. У сјајној екипи глумаца, заиграо је у свом позоришту на повратку Микија Манојловића у матично позориште у представи "Молијер - још један живот",  по Булгакову, са сјајном екипом глумаца, а са Паолом Мађелијем "Италијанску ноћ".

 "Кад порастем бићу Кенгур" Радивоја Андрића је још једна варијација на тему "како је зли Слободан Милошевић упропастио младе у Србији", али није клишеиран као његови претходници, и да није супер-иритантних Стругара и Фишековића, био би заиста фантастичан (мада је добар последњи део на крову, кад се све приче повежу). Овако је само добар, захваљујући духовитим репликама и сјајним улогама (нарочито део у кладионици и мајсторска лекција Пере Краља од пар минута). Глоговчев вечито нервозни таксиста Живац је најједнодимензионалнији јунак од свих, и практично једино што треба да ради је да виче и псује током целог филма, и управо се у томе види његова величина, јер је један тако (номинално) незанимљив лик постао толико упечатљив - одличан тајминг, сјајне гестикулације и изузетна "испорука", без обзира да ли коментарише кога је возио и тражи брзи еспресо да се смири, препуцава се са такође феноменалним Борисом Комненићем, или псује и куне себи у шаку, немоћан да склони Гангулу и одгледа текму до краја. Изузетно добра улога, и изузетан број меморабилних реплика, ваљда зато што је викање и псовање тако укорењено у психу нашег народа. Потом је уследила серија "Лифт" по сценарију Срђана Карановића, коју искрено речено нисам гледао, тако да ништа о њој не могу да кажем, а у позоришту је почело да се кува нешто мало, а тако велико. Небојша је рекао да ако постоји представа која му је у променила живот, то би онда био "Хадерсфилд" Угљеше Шајтинца коју је режирала енглеска редитељка Алекс Чизхолм.

У самој поставци драме (ово причам из перспективе гледаоца филма, јер представу нисам имао среће да видим, мада чујем да је врло слична филму) има доста горућих проблема, и тешко је адекватно приступити свему што текст покушава да адресира у таквом амбијенту (пар ликова у једној соби), али оно што је урадио Небојша Глоговац са улогом Ивана, бившег џудисте и окултисте са озбиљним психичким проблемима је заиста за антологију позоришта, а и филма. Изузетна улога, са све гримасама, грчевима, променљивом висином гласа и апсолутним менталним утапањем у лик, човек толико глумачки штрчи у односу на остале да је то задивљујуће. Представа је играна до пред саму Глогијеву смрт, последња изведба је била 30. септембра прошле године у Америци, а после Талетове смрти, у улози оца алтернирали су Миша Јанкетић и Лауш. Небојша је говорио како је ова представа замишљена као мала, непретенциозна и потпуно сведена, али ју је до статуса култне уздигао управо он. Снимак нажалост не постоји, али и на основу филма (где практично он једини бриљира, уз евентуално Талета који углавном псује, и психо-кеву Секу Саблић, која је стварно страшна оно мало времена што је ту, а у драми је ни нема). На срећу, квалитет су препознали готово сви који су се нешто питали, па је Небојша зарадио (још једном) "Милоша Жутића", "Зоранов брк", "Ардалион" и Стеријину награду, а уз то је добио и награду публике на Стеријином позорју, као и годишњу награду ЈДП-а за најбољег глумца (што је учинио укупно четири пута, вероватно више од свих), практично све што се могло освојити. Бар 70 посто култа ове представе припада управо њему. Она је касније пренесена и на енглеске, као и на америчке позоришне даске. За улогу у представи "Хадерсфилд" је добијао и награде у Добоју и у Брчком. Са друге стране, за филм "Хадерсфилд", добио је статуету "Слобода" на фестивалу у Сопоту, за најбољу мушку улогу, као и нову Наису, обједињено са "Клопком". "Кошаркаше" нећу ни да помињем, то је серија за децу од 10 година плафон, желим да верујем да ју је радио као услугу Дејану Зечевићу и предах од нечега озбиљнијег, мада постојале су и горе ствари од ње (кад се Стручњак опште праксе још није извинио, а камоли кривично одговарао за "Лисице", поднећу и Зечевића и његове инфантилне лимунадице). Треба поменути и кратки словеначки филм "Охцет", где је заблистао у улози жене Николе Пејаковића која обожава своју задриглу свињу од мужа и показује свој босански ниво будућим словеначким пријатељима. Сјајна комична рола, упркос трајању од само 15 минута. Нисам баш срећан даљим избором филмова, будући да из "Сутра ујутру" памтим само да ми је Нада Шаргин била ОК (са сваког аспекта) и ништа више (мада, има ко памти и Глогија, с обзиром да је добио награду за најбољу мушку епизоду у Нишу, као и награду Златни витез у Москви), а Паскаљевићеве "Оптимисте" (иако је Небојша био коректан у малој улози доктора) као пуку самогратификацију Лазара Ристовског.

Мора се поменути филм "Клопка" Срдана Голубовића, који би, упркос силним ловорикама, био исподпросечан трилер да није Небојше у њему (и донекле Анице Добре). Вероватно се народ попишманио јер није навикао да у нашој кинематографији постоје трилери са холивудским премисама, поставкама, па и клишеима, којих је овде пуно. Небојша носи читав филм, тим пре што не добија помоћ ни од масона Микија који тезгари, месечарећи кроз њега све време као дрогиран, ни од Наташе Нинковић, која је оно што јесте, дрво јаворово, те се од ње ништа и није могло очекивати. Тај филм је сјајно прошао и код публике и код критике, а Глоги је за улогу Младена понео награде са фестивала у Милану, Минску и Лијежу (можда нису баш најрелевантнији, али ипак нешто говоре), неколико емотивних сцена је фасцинантно одиграно. Интересантно је рећи да је овај филм доспео на јануарски списак, тачније испао је пред последњу рунду у одлучивању номинованих за Оскара за најбољи страни филм. Ту су и улоге у представама "На дну" по Максиму Горком, те у Кафкином "Замку" (улога главног јунака, К.) у режији Николе Завишића. Мало учешће у "Вратиће се роде" и првој сезони серије "Мој ујак" такође не треба прескочити, као ни награду за лепоту говора "Бранивој Ђорђевић" за улогу у представи "Барбело, о псима и деци". Био је и витални део првог српског дугометражног анимираног филма, који је успут и научнофантастични филм, под називом "Технотајз - Едит и ја" (2009). Позајмио је глас лику Едија.

У хрватско-босанском филму "Кењац" (Магарац) игра главну улогу Луке, а исте године почиње и рад на представи "Како вам драго" по Шекспиру, у режији Слободана Унковског. Са непуних 40 година, већ се етаблирао као најважнији глумац своје генерације, и не само то, већ и као једино име (уз евентуално Небојшу Дугалића) које би у каснијим годинама могло да стане раме уз раме са највећима које смо икада имали - вероватно да је то једна од ствари која ме је, као озбиљног позоришно-филмског фанатика, највише развалила (поред чињенице да је, наравно, изузетно млад за одлазак), да никад неће добити прилику да заокружи своје животно дело и оде у легенду у дубокој старости, до краја испоштован као што заслужује.
За "Жену са сломљеним носем" која ми се није нарочито допала (боље речено уопште, мада Небојша има пар меморабилних реплика попут "нисам ја садиста, госпођо") добио је награду "Сребрни делфин" на једном португалском филмском фестивалу, као и још један нишки Гран при, те награда за најбољег глумца на новосадском "Синема ситију". 2010. година је и позоришно била занимљива, будући да је заиграо Тиресију (који је некад био жена) у Овидијевим "Метаморфозама", код Александра Поповског, заједно са Гораном Шушљиком, Надом Шаргин, Наташом Тапушковић и другима. За ту улогу је добио награду на тиватском фестивалу медитеранског театра "Пургаторије" (за најбоље глумачко остварење, заједно са Јеленом Ђокић). Шушљик је на сцени културе "Вук Караџић" исте године поставио "Сабљу димискију" Александра Поповића, у којој Небојша игра Рођу, газду кафане, типа који је традиционални домаћин који се нон-стоп позива на част и морал, а у слободно време држи курве, вара у трговини и слично. Мала представа, али изузетно дочаран лик. Што се филмова тиче, појавио се у "72 дана" код Данила Шербеџије и "Белом, белом свету" у коме га се (поново, грешна ми душа) не сећам, осим оне тужне песме коју пева. Шта ћу кад филмове Олега Новковића очигледно памтим само фрагментарно (толико су ми занимљиви, бар ови које сам гледао). Мислим да се комплетно сећам једино "Кажи зашто ме остави", што је једини његов филм у ком Глоги није играо, тада је још био студент. Што се серија тиче, наставио је појављивање у разноврсним пројектима попут "Мог рођака са села", (који није ништа посебно (и мање од тога), али је у односу на ултра-гледану визију села (См)радоша Бајића и његове камариле "Breaking Bad" лично и персонално)), неколико епизода у "Луд, збуњен, нормалан" као Грдоба, те саобраћајац у пилот епизоди никад настављене серије "Игра истине" (хвала Богу што је тако, довољан ми је стрес експонирање Жељка Јоксимовића, главну улогу његовог брата у било чему заиста не бих могао да поднесем). Такође се појавио и у пет епизода прве сезоне "Војне академије", али то инфантилно, патетично издркавање заиста немам намеру икада да гледам у ситуацији када нам је војска већ деценијама упропашћена, а њима је битније ко се с ким смувао од било чега другог (ево, данас чујем да су потписали уговор за четврту сезону - брука, Миљенко). 2012. година је била битна и по улози Јеротија у "Сумњивом лицу" у режији Јагоша Марковића - Нушић је увек битан и вечито актуелан, а Јеротије сочан лик за сваког глумца. За њега је добио награду "Бранка и Млађа Веселиновић" фондације ЈДП-а, а у критици представе, хрватске "Новости" су рекле "тог Јеротија маестрално је одиграо Небојша Глоговац, један од најбољих глумаца екс-југославенских простора". Волео бих да сам гледао ту представу, знајући да лик Анђе тумачи Јелисавета Саблић, 27 година старија од Небојше.

Био је од оних који стално читају и усавршавају се. "Душа је увек гладна добре литературе. Увек постоји глад за добро сроченим проблемом и евентуално пронађеним решењем. Наравно, решење не мора увек да се деси на сцени. Већ добро представљање проблема делом је пут ка његовом решењу. Зато позориште и опстаје толико колико опстаје. Оно то увек нуди. Наравно, постоји и булеварско позориште које служи за забаву и заборављање проблема. Сада причамо о нечему духовнијем и племенитијем". Ако је неко доказао да је човек позоришта од главе до пете, то је Глоги, носећи без проблема и класични и савремени репертоар, и мале и велике улоге (мада је од самог почетка добијао махом велике, јер су сви, а пре свих Дејан Мијач који му је дао да "окваси ноге", били свесни како огроман таленат поседује. На слици је филм "Кад сване дан", који нисам гледао и не журим са тим, Паскаљевић је дефинитивно (на страну политичке тенденције које су ми га згадиле) од тренутка кад је, ради неког свог "синема верите" издркавања, злорабио аутистичну децу, за мене престао да буде релевантан фактор за било шта. Свака му част за почетак каријере, то ће ми у глави остати недирнуто, ово остало нек се тера заједно са њим на сметлиште историје. Небојша је покушавао да остане свој и чврсто на земљи, породица му је била на првом месту, а глумачку екипу је увек стављао испред себе као појединца, иако се дешавало да он буде једини вредан део ње. Био је човек културе, али је савршено разумео на ком је она месту у нашем друштву, већ деценијама уназад. "Грађански слој је потпуно обезвређен, не постоји и доведен је на ивицу сиромаштва. Данас су карте за позориште скупе многим људима који га воле. То смо видели кад је ЈДП у јануару прошле године спустио цену карте на 200 динара, па се направио огроман ред, све до "Београђанке". Глад за културом постоји. Та потреба је стварна. Нажалост, настао је диспаритет. Новчана маса је отишла код људи који немају укуса...људи са знањем и талентом овде углавном немају кинте. Уместо да се баве својим послом, доктори наука са дипломама које нису купљене или украдене данас раде као кондуктери, таксисти, продавци или поправљају телевизоре. Капитал се слива на другу страну". У својим не тако честим интервјуима, увек је био изузетно искрен, због чега сам га такође веома ценио. У политику се није много пачао, што је још једна од одлика великана, једном је подржао једну од странака у односу на другу, кад је мислио да је важно, али без претераног експонирања у медијима - нећу коментарисати тај његов избор, није ни то поента, али он је једном приликом такође рекао "кад ти понуде црно или бело, изабраћеш једно од та два, а између има хиљаду боја". По мени је то јако примењиво на политичку ситуацију, јер исти ликови циркулишу спроводећи своју рециклирану политику већ деценијама под фирмом неке различитости. Оно што је њему, као истинском родољубу било једино битно, и због тога ће увек имати посебно место код мене у односу на неке друге који би радили све да се по сваку цену ушлихтају западу оличеном у "сараднику на сценарију" Веслију Кларку, или носили мајице са ликовима људи који су убијали њихове грађане и војнике, није хтео да учествује у пројектима који једнострано бацају лоше светло на његову земљу и народ. Сам је говорио да нема ништа против да игра Србина који је оличење зла (па ни хрватског фашисту, како смо и видели), али не по цену да буде део пропагандног антисрпског памфлета који нема за циљ ни објективност, ни тачност, ни било какво вишеслојно сагледавање конфликта за који су се ухватили неки који са овим просторима немају апсолутно никакве везе. Говорио је како су му на крају представници "редитељке" после дуготрајног избегавања да му дају сценарио и да се о њему разговара, рекли "Ваш таленат је толики да заслужујете само главну улогу, али она је већ додељена". По сопственим речима, у једном пројекту је одбио улогу руског макроа који бије своје курве у канцеларији уз речи "Овако ми Словени решавамо проблеме са женама". У грађењу огавних стереотипа није хтео да учествује, можете мислити колико је америчко лицемерје кад они било коме држе лекције о било чему. Гротеска какве се ни велики Дејвид Линч не би постидео, заиста.

Управо у сврху расветљавања истине, Небојша је прихватио да игра Дражу Михаиловића у пројекту мануфактуре Бајић "Равна гора". Одмах да кажем да ја не подржавам стриктно ни комунисте ни четнике (нисам још прочитао довољно књига да бих се децидно ставио ни на чију страну, мада јесам неколико), али оно у шта сам сигуран је да је на обе стране било и добрих и лоших, и да нам сигурно није речена истина о целокупној улози овог човека у нашој историји (што опет не значи да би било другачије него што јесте да су четници приграбили власт, вероватно бисмо се суочили са сличним стварима, наш народ је доказао какав је кад му се додели власт на било ком нивоу). С тим у вези, и те како је потребна серија, филм, документарац, или шта већ, која би бацила више светлости на догађаје из тог периода, што је веома тешко, углавном због одсуства релевантне, опсежне и објективне литературе. Небојшина грешка (као и грешка свих који су се у пројекат упустили) је била у томе што је помислио и у неком тренутку поверовао да је факинг Секула подобан, способан и спреман да озбиљно и зрело приступи нечему таквом. На страну недостатак пара, на страну сви историјско-сценаристичко-глумачки промашаји, осим пар ретких изузетака (Смрадоше, јебо те штиглић, са све сином Драганом), у оних пар епизода које сам имао снаге да погледам Дража изгледа и делује као зависник од морфијума, мумифицирани зомби који има мало или нимало утицаја на своју војску. И сам Небојша је био незадовољан тим пројектом, мада је хвалио ентузијазам екипе и као главни проблем навео недостатак пара. Ја бих поред тога навео и недовољан број квалитетних људи - може ли заиста ишта што у екипи има сина Стевицу првенца и сина Драгана који зауставља аутобусе да буде квалитетно? Ја мислим да су шансе мизерне. За "Артиљеро" нисам успео да се заинтересујем, иако себе сматрам једним од окорелијих Звездаша у овом делу Србије, једноставно све у вези тог филма је толико неозбиљно да ме чуди како је уопште снимљен. "Кругови" Срдана Голубовића су засновани на случају познатог Требињца, Срђана Алексића, тако да је Глоги био на свом терену на снимању. Иако филм и те како има својих мана, неколико добрих улога, укључујући и Небојшину (који глуми хирурга са кризом савести коме под нож долази један од џелата - слична ситуација у којој се нашао Марко Тодоровић у драми Саве Мрмка "Операција" (1977). Готово је савршен - истовремено емотиван и суздржан, тих и вриштећи, лик који се бори са хиљаду различитих емоција. За "Кругове" и "Артиљеро" добио је награду за најбољег глумца у Новом саду. Појављивао се и у неколико епизода "Жена са Дедиња", као и у хрватској (ваљда) сапуници "Стела" Јелене Вељаче, које, наравно, нисам гледао. Нисам гледао ни "Дјечаке из улице Маркса и Енгелса" где глуми епизодну улогу оца, па не могу ништа да кажем о том филму. Знам да је црногорски.

Филм и серија "Бранио сам Младу Босну" у којима Глоги тумачи Леа Пфефера, су солидни, а били би још бољи да је Срђан Кољевић имао мошње, као што их никад нема, да оштрије приступи ствари и слојевитије ослика и неке ликове, и неке поступке, и њихове последице. Овако остаје нешто што је у реду, али могло је да буде много епохалније. У сваком случају, Небојша је помогао постојећем квалитету и, уз Николу Ракочевића, био најмеморабилнији лик. Причао сам повремено и са неким људима које је нервирао, углавном "због политике", иако се њоме бавио много мање од многих извиканијих и горих глумаца од себе, али чак ни они загрижени неподноситељи нису могли да порекну да углавном глумачки зна шта ради, и да не може да извади ствар једино онда кад је филм баш много лош. И то све јесте и те како тачно. Глоговац је о ономе што га нервира говорио: "Јако ме нервирају те упорне будале, ти глупи људи који су толико упорни и пуни те неке воловске, сточарске енергије да свуда пробијају, а глупи ко ноћ, без икаквог дубљег утиска о свету и моралне, естетске висине, или бар неки пресек тих ствари у глави, а још кад видим да им прође фора и да су нешто као постали успешни, то уме да ме избаци из такта, кад ми се поново, по ко зна који пут докаже да то тако може". Знамо и те како на какве људе је мислио, пуна их је Србија, и углавном су "на стратешким мјестима", што би рекао Џони Штулић. Небојша је играо у једном од два добра филма о голготи српског народа на Косову и Метохији, и то "Енклави" Горана Радовановића (други је "Ничије дете"). Осим техничких детаља, попут нетачног дреса који клинац носи, мале разлике у акценту између оца и сина, и мале вероватноће да албански клинац 2004. године говори српски, филм је добар и реално показује етничке односе и све остале релевантне факторе, попут корупције полиције и цинизма међународних снага. Глоги још једном бриљира у улози Војислава Арсића. "Отаџбину" Олега Новковића нисам гледао (чујем да игра неког бизнисмена), а по повратку у позориште заиграо је Адама у "Разбијеном крчагу" Хајнриха фон Клајста у режији Игора Вука Торбице, за шта је добио награду "Миливоје Живановић", "Златног ћурана" у Јагодини, награду града Београда, већ поменуту годишњу награду ЈДП-а, као и награду на Данима сатире Фадила Хаџића у Загребу. Имао је епизоду у "Ослобођењу Скопља" које га је поново упарило са оцем и сином Шербеџијом, али најважније ствари у овом последњем периоду су тек долазиле, и то претпрошле године. У позоришту "Хамлет", у режији Александра Поповског, а на филму сарадња са Рајком Грлићем на филму "Устав републике Хрватске".

"Хамлет" је просто логичан наставак каријере за таквог мајстора, а иако би требало да буде млађи, сматрам да су Небојшине године можда и најбоље за тумачење истог због сложености дела. Нажалост, представа није снимана, па је могуће видети само фрагменте и инсерте, видим да има и савремених момената, судећи по облачењу, и, из онога што сам успео да видим, а и да прочитам, била је велики успех. Ипак, о Хамлету се не може судити на парче, то је нешто сувише велико, али судећи по натписима за Глогијевог живота, и он, као и сама представа су били фантастични. Оно о чему могу да пишем је ненормално добра улога Вјекослава Краља у Грлићевом "Уставу". Начин на који је уронио у лик професора хрватске историје који има усташко-фашистичке светоназоре усађене од стране оца, а успут је и геј трансвестит је заиста за антологију глуме на овим просторима. Само је глумчина Небојшиног калибра могла тај лик који се распада од противречности и који је, упркос нездравој мржњи коју није сам тражио, заправо дубоко трагичан, могла да дочара на тај начин да изазове дивљење и саосећање и у Србији и у Хрватској (добро, не код свих, али код већине да). Игра без карикирања и омаловажавања, феноменално балансирајући између озбиљности и хумора, и успева да оствари антологијску ролу о којој ће се још дуго причати - гледао сам филм два пута од његове смрти, и оба пута ме разорила чињеница да га више нема, док сам уживао у бравурама са екрана. Потпуно заслужено је освојио силне награде за ту интерпретацију, и то: Златну пулску арену за најбољег глумца, Гран при у Нишу, награде за најбољег глумца на Фестивалу европског филма у Италији, као и на фестивалу у Лондону. Рајко Грлић је у опроштају од глумца написао дирљив ауторски текст, који можете изгуглати, предугачак је да бих га овде делио. Интересантно је да је Анте Томић, сценариста, текст замислио као готово чисту комедију и спрдњу, али комплексност која је Небојшина игра дала његовом лику је натерала све да се замисле. Он је и сам у једном од последњих интервјуа рекао да су га Хамлет и Вјекослав Краљ озбиљно продрмали, и да су вероватно два најкомплекснија лика која је играо. После скоро 20 пуних година брака са сликарком Мином, пријатељски су се разишли, а током прошле године почео је да живи са Милицом, са којом је поткрај 2017. добио ћерку Сунчицу.
Током прошле године, снимио је и серију "Немањићи - рађање краљевине" и вероватно желео да допринесе нечему великом, епохалном, што је она заиста имала потенцијал да буде, с обзиром да се ради о првом озбиљном пројекту везаном за тај период наше пребогате историје. Ипак, ово је колико памтим прва серија која је доживела такав фијаско да је експресно враћена у монтажу, и после свега што сам читао о њој, односно о епизодама, вероватно је нећу ни гледати, да ми сећање на великог човека и глумца не би покварио јавашлук главних и одговорних за чињеницу да серија изгледа тако како изгледа. Још чекамо филмове "Апсурдни експеримент", чије је снимање завршено још пре око три и по - четири године, потом "Јужни ветар", који вероватно нећу гледати, јер ме сама помисао на Биковића као опаког гангстера тера да мокрим у гаће од смеха (мада бих са друге стране волео да видим како изгледа вођа криминалног клана Голуб у Небојшиној интерпретацији - он га је описао као чисто зло). Ту је још и "Заспанка за војнике" Гаге Антонијевића (са којим је сарађивао на "Спаситељу" и "Убицама мога оца") према сјајној прози Стевана Јаковљевића (колико сам чуо, у питању је "Српска трилогија"), тако да очекујем велике ствари, мада ми се слошило кад сам видео петловачког Перхана у трејлеру. Гледаћу филм, свакако, макар због Небојше.

 Прве несрећне дијагнозе су се јавиле крајем децембра, а већ почетком јануара је постало јасно да због метастаза на јетри та подмукла болест вероватно није излечива. Ипак, како му је урођено витештво налагало, до последњег момента се није предавао и ширио је оптимизам оним својим широким осмехом, чак и у тренуцима кад се вероватно распадао и није му било ни до чега. У његовом случају нема оног куртоазног "о мртвима све најлепше" - по његовом трагичном одласку, сви су могли само да констатују да је отишао велики човек и велики глумац, који је волео своју породицу, пријатеље, публику, земљу и народ, и ретко кад је у вези неког постојао толики консензус о свеопштој жалости. Зна се да је Глоги био велики Звездаш (што и није чудно када се зна да је потицао из Требиња и Невесиња, то су махом црвено-бели градови), али су га једнодушно жалили из свих табора, а и он сам није био присталица никаквих подела (сетимо се да је био и промотер рукометног дербија у режији Партизана 2014. године за помоћ угроженима од поплава). Једноставно је био личност која је превазилазила све поделе, то је још једна од ствари које сам изузетно ценио код њега. За њега су људи из Хрватске и Босне говорили да је један од највећих са ових простора. Био је просто господин, који је знао да је у овом друштву "доброта презрена", али то га није спречавало да је емитује на сваком кораку. Другачије није могао ни знао. У слободно време, пасионирано је играо бекгемон, уживао у вожњи мотором ван града, кувању, читању и повременом писању. Омиљени кафић му је био "Кројач", чије неутешно особље каже да ће његово место увек остати празно.

Последњу представу Небојша Глоговац одиграо је 13. 12. 2017. године и то је био управо Хамлет. Вероватно нико није могао ни да сања да тада овог гиганта гледа последњи пут на сцени. Ја сам покушао да освртом на његову каријеру и живот дочарам колики је његов одлазак губитак, пре свега за његову породицу и ћерку која га неће запамтити, али и све оне који су га обожавали и који су на његовим улогама одрасли, но бојим се да ће се тек видети, кад прође још мало времена и све се слегне, шта је ова земља изгубила са аспекта културе и уметности. Већину ствари сам већ поменуо - осим недовољног броја година за смрт, чињенице да је уистину, без лажне скромности, био највећи глумац средње генерације, са тенденцијом да постане и више од тога, да је био частан човек и носилац старинских вредности које су у оваквом друштву за већину мисаона именица - био је и човек кога би свако био поносан да упозна. Ја то знам и из личног искуства - и можда не постоји бољи начин да завршим овај текст - после представе у локалном позоришту пре седам или осам година, пришао сам човеку да се поздравим с њим и честитам му на свему што је у каријери постигао. Нисам од оних који воле да гњаве људе за сликање, а и тад још нисам имао паметни телефон (а ни апарат код себе) па је прилика за то пропала, а сад бих свашта дао да тај тренутак вратим и грешку исправим. Поента целе приче је да сам, при представљању рекао ко сам и шта сам, те да сам фанатик за филм, позориште и Звезду (као и занимљиву чињеницу да сам име добио по господину из "Муња" који вози бубу), и да је човек причао са мном читавих пет-шест минута на све те теме и искрено се одушевио и честитао ми на чињеници да у својој школи радим представе на енглеском у склопу вечери страних језика - то му је измамило онај његов осмех који не може да се исфолира и једно "свака част". Тад смо лоше стајали и у фудбалу, а он је о томе рекао "сад нам лоше иде, али сувише смо ми велики да би нас ово пореметило". Увек бих се сетио тога и било би ми лакше. Поносан сам на чињеницу да ми је људина као што је Небојша посветио неколико минута свог живота да са мном поприча о мојим страстима, и данима сам о томе причао, чудећи се његовој једноставности и господству. Наравно, све то не знајући да нам је то први и последњи сусрет. Ни не сањајући.

Знам да ниси могао да бираш, али баш си прерано отишао. Много смо ти остали дужни, Небојша, непојмљиво. А ти нама још и више, десетоструко. Кад само помислим шта си све још могао да даш. Надам се да ти је боље, лакше и безболније, где год да си. Овде ће се још дуго патити за тобом. За друге не знам, али за себе гарантујем. Не знам какав си био у познавању фудбала, али стварно јеси био највећи играч и највећи јебач. Почивај у миру.

Нема коментара:

Постави коментар