Џоел и Итан Коен - топ 10

Са ексцентричном браћом јеврејима која већ тридесет и кусур година граде име у Холивуду углавном нема средине - или их обожавате и дивите им се до имбецилности, или не можете да их смислите. Неко ће рећи да је то због јединственог стила, по мени баш они и немају неки посебно изражен стил што се тиче врсте и жанра филмова, већ је то више случај у грађењу ликова. Тешко је везати их за одређене жанрове, јер су мешали, комбиновали и миксовали као мало ко од модерних редитеља - од комедија и нео-ноара, преко драма и трилера, све до вестерна, неретко мешајући и више жанрова у истом филму. Могуће је да се то дешава због крајње необичног начина писања сценарија - они никад у почетку не знају о чему ће им бити филм, већ увек пишу сцену која им падне на памет, па затим другу, и онда остале комбинују око већ написаног, практично успут откривајући причу у филму, зато некад делује да је доста тога импровизовано и налепљено. Што се мене тиче, могу рећи да сам обожавалац, али не онај који се диви до имбецилности, јер постоје и филмови који ми се нису допали, и ствари чију поенту нисам разумео, али ипак је више ствари које волим, без даљњег. Тешко је издвојити десет најбољих филмова и рангирати их, и поред чињенице да су режирали једва преко двадесет, јер су разлике и нијансе у највећем броју случајева јако мале и, наравно, потпуно субјективне, као што је и ова листа. Како обично и бива, теже је било распоредити нижа места, јер увек се најлакше одлучите за оно што највише волите. Увек сам имао поштовања према њима (и поред тога што ми се не свиђа чињеница јеврејског монопола у Холивуду), јер сами пишу, монтирају (под псеудонимом Родрик Џејнс), продуцирају и режирају своје филмове. Такође су изјавили да њихово јеврејско наслеђе умногоме утиче на то како гледају на ствари. Заједнички су потписани на шпицама тек од филма "Ladykillers" (2004), дотле је био потписан само старији брат Џоел, иако су одувек све радили заједно. Пре него што пређем на саму листу, погледајмо шта је то карактеристично за њихове филмове, и који су њихови чести елементи:

- Често се врте око злочина и отмица који пођу наопако.

- Жртве тих злочина су врло често антипатичне и иритантне

- Често се неке веома важне сцене одигравају у хотелским собама, а веома напете у аутомобилима

- Често су јунаци обични људи који се нађу у вртлогу необичних дешавања пуком случајношћу или стицајем веома бизарних околности.

- Бар један лик у њиховим филмовима говори веома брзо и бар један мушкарац има веома чудну, несвакидашњу фризуру.

- Често су у њиховим филмовима важни интелигентни мушкарци веома сумњивог морала, бизнисмени или адвокати, те зли и насилни ликови који су обично физички надмоћни. Мушкарци у највећем броју случајева гину на гнусан и крвав начин, док се повређивање жена најчешће не види. Оне су по правилу прељубнице.

- Претерана over-the-top глума, уз коришћење руку и очију.

- Чести омажи сопственим ранијим филмовима, као и филмовима Стенлија Кјубрика, кога обојица обожавају.

- У великом броју филмова, нека битна сцена се одиграва само уз коришћење музике, и то углавном Картера Барвела.

- Често се филм отвара сликом предела у ком се одиграва и јужњачком нарацијом.

- Најчешћи глумци у филмовима су Стив Бјушеми (6), Џон Полито, Џон Гудмен и Френсис Мекдорманд (5) и Џон Туртуро (4). Френсис Мекдорманд је једина глумица чију је оскаровску улогу режирао муж (Фарго). Поред ње, Оскара је зарадио Хавијер Бардем за "Нема земље за старце", а номиновано је још четворо глумаца.

- Браћа Коен су три пута добила награду за најбољу режију у Кану, што је рекорд.

- Као своју највећу инспирацију наводе комедије с краја педесетих и почетка шездесетих, које су углавном лоше пролазиле код критичара. Но, као и доста других режисера, највише их је подстакло оно што су гледали у раном детињству.

- Следећи пројекат им је "The Ballad of Buster Scruggs", вестерн за који кажу да имају довољно материјала и за филм и за мини-серију од шест епизода. Оба би требало да видимо 2018. године. То је први пројекат који пишу и режирају за телевизију. Док не стигне, погледајмо ову сасвим субјективну листу десет њихових најбољих филмова до сада.

ДИСКЛЕЈМЕР: Нисам гледао "Inside Llewyn Davis", а "Великог Лебовског" сам само једном, пре скоро 20 година, одмах по изласку, и није ми оставио баш толико добар утисак да га на основу тако магловитог сећања уврстим у топ 10, где највероватније ипак припада.

10. RAISING ARIZONA (1987)

Једино што су браћа знала пре почетка реализације овог филма је да желе потпуно другачији филм од свог дебитантског остварења које ћете видети ниже на листи, и може се рећи да су у томе успели. Као да није било довољно што је сама премиса прилично откаченија у односу на претходни филм, за главну улогу су узели двадесеттрогодишњег Николаса Кејџа, који је већ тад био и те како опичен, и јасно се видело у шта ће се касније претворити. Однос са браћом Коен је био веома професионалан, али и турбулентан, јер је Кејџ имао много предлога у вези са својим ликом, који су били углавном игнорисани од стране редитеља, који су имали веома јасну визију свега, и били, по речима Кејџа, аутократе. Ипак, односи нису покварени, Коенови су рекли да је много боље радити са таквим глумцем (који има бујну машту) него са неким из кога мораш да извлачиш сјајан наступ. Успело им је да направе оптимистичнији филм са симпатичнијим ликовима. Кејџ је са својом Пера Детлић фризуром (коју је обожавао) упарен са ништа мање откаченом Холи Хантер, за коју је улога Едвине специјално написана, Коенови су је знали још из времена кад је била цимерка са Френсис Мекдорманд. Да подсетим оне који одавно нису гледали ово, у питању је бизарна крими-комедија о зближавању пандурке и робијаша, који се, кад постану бивша пандурка и бивши робијаш, венчавају, али без могућности проширења породице. Решавају да отму једно од петоро новорођене деце милијардера и задрже га као своје, али наравно да, као и обично ништа не иде како је замишљено, пре свега зато што се у целу фрку непланирано укључују и многи други бизарни ликови који имају своје рачунице и интересе око малог Нејтана јуниора. Квалитет овог филма је у чињеници да апсолутно нема шансе да предвидите шта ће се дешавати, вози вас од једне до друге ситуације на занимљиве начине, и ако вас генерално забавља Никово блесављење и црњикави хумор Коенових, треба да оверите ово, без сумње. Досадио сам и Богу и народу са овом реченицом (коју ћу још понављати у овом тексту), али Џон Гудмен је сјајан колику год улогу да му дате, нема грешке са тим човеком. Не вуче ме да радим неку озбиљнију анализу овога, јер ни сам филм није ни најмање озбиљан, али нека му буде препорука што се уопште нашао на овој листи поред још доста кандидата који су могли.

9. TRUE GRIT (2010)

За један римејк, "Човек звани храброст" је добар филм. Зна се да римејк мора да буде баш предобар да бих му дао предност у односу на оригинал, што овај филм ипак није, и поред тога што немерљиво више волим Џефа Бриџиса од фашисте/србомрсца Џона Вејна. Ипак, ово је један добар и занимљив филм, нарочито за неког ко није гледао прву верзију. Мора се одати признање Коеновима да су добро исхендловали овај посао који је ваљда први строго једножанровски који су икад урадили, и то ни мање ни више него ревизионистички вестерн. Филм има добру поделу, упркос Мету Дејмону, а ново лице, Хејли Стенфилд, солидно обавља посао и оправдава поверење браће Коен који су је одабрали међу 15 хиљада кандидата. Лепо испеглана фотографија, солидна глума и уопште занатски добра реализација доприносе квалитету филма, ипак нисам баш сигуран да заслужује баш толики обим похвала које је добио. Такође је у питању и први филм браће Коен који је зарадио преко 100 милиона у Америци. То само показује колико је народ, макар био утопљен у море медиокритета, блокбастера, експлозија и чега све не, као амерички, заправо жељан добре приче, па макар она била и римејк (вероватно многи и нису знали да јесте). Старији филм јесте јачи за аутентичност, лабавију политичку коректност и Роберта Дувала, али и новија верзија има шта да понуди. Иначе, ово је последњи филм који је чувени директор фотографије (сада и Оскаровац), Роџер Дикинс, снимио пре преласка на дигиталну технологију. Ревитализована прича о тинејџерки која унајмљује грубог маршала који је (наравно) алкохоличар да јој помогне да нађе очевог убицу, а успут им се придружује и тексашки ренџер који има своје разлоге да нађе истог човека, има шта да понуди и тридесет једну годину након оригинала. Од већих замерки, филм на моменте делује развучено, а могли су и мало више да се изексплоатишу Џош Бролин и Бери Пепер који су ОК глумци, али свеједно је у питању пристојно проведених 110 минута. Јесте то crowd pleaser, без икакве сумње, што никад није добро, али је један од ретких нових а нахваљених филмова где је прича заправо најважнија. Није бољи од оригинала, али часно се држи уз њега, тако да га препоручујем свима који желе да погледају вестерн који није матор.

8. О, ВROTHER, WHERE ART THOU? (2000)

Сигурно да нема много невероватнијих концепата и премиса за филм од "адаптација Хомерове 'Одисеје' на америчком југу (са све одговарајућом иконографијом) у доба Велике депресије". А ако бисте, чувши ту премису, морали да погађате ко тај филм режира, једини могућ одговор би био браћа Коен, јер је ретко ко други довољно ударен да му падне на памет да изведе тако нешто. И заправо све то прилично добро изгледа. Назив филма је референца на филм Престона Старџиса "Sullivan's Travels" (1941). У питању је прича о три робијаша која беже из затвора у потрази за закопаним благом и успут улећу у многе невоље (како то обично бива), али и непланирано постају радијске звезде (цео саундтрек је кантри/блуграс лепота, а посебно "Man of Constant Sorrow", песма која је безмало 90 година од компоновања захваљујући филму доживела другу младост). Џорџ Клуни предводи трио робијаша као виспрени, брбљиви Јулисис (Одисеј), а ту су још и Џон Туртуро и Тим Блејк Нелсон као два приглупа компањона, Пит и Делмар. У постави су и имена попут Холи Хантер, Џона Гудмена и Чарлса Дарнинга. Глума је есенцијална за успех овог филма, јер без упечатљиве интерпретације бизарног сценарија са све израженим јужњачким акцентима, ништа не би било толико ефектно. Клуни је прихватио посао без читања сценарија као велики обожавалац Коенових, а остали су малтене староседаоци кад су њихови филмови у питању. Референце на "Одисеју" су многобројне, од очигледних (попут сирена и имена) до оних за које се стварно треба напрегнути. Иако је Хомер потписан као један од сценариста, браћа Коен кажу да нису читали дело, већ да су са њим упознати са културолошког аспекта и из филмских адаптација. Наравно, поред овог дела, ту је и легенда о Томију Џонсону, познатом блуз гитаристи који је наводно продао душу ђаволу у замену за вансеријски таленат. Ако обратите пажњу, видећете да шериф Кули, чије се име ниједном не чује, у потпуности одговара Џонсоновом опису ђавола, мада је Кули такође и омаж Моргану Вудворду који је у филму "Cool Hand Luke" играо шефа Годфрија. Све у свему, у питању је један забавни, духовити и опуштајући филмић, и све док га тако схватате он ће вам бити у реду. Ако од једног оваквог филма, који је спрдња од почетка до краја, захтевате неку дубину, онда ћете бити разочарани зато што су вам очекивања унапред погрешно постављена. Али, ако волите мало изврнут хумор, уживање је загарантовано.

7. BARTON FINK (1991)

Ако постоји иједан наслов двојице редитеља који је немогуће укалупити у један жанр, био би то "Бартон Финк". Осим тога, практично је немогуће на прво гледање утврдити о чему је он заправо, јер поред жанровске разноврсности садржи и огромну количину симболизма. Ипак, некоме у Кану се много свидео, јер је први филм који је на тамошњем фестивалу освојио Златну палму (и то једногласно), награду за најбољу режију и глумца. Наводно су браћа написала овај филм у тренутку кад су заглавили са "Милеровим раскршћем" (отуд и "пишчева блокада" Бартона Финка). Џон Туртуро, који, као што се види, тумачи насловни лик, похађао је курс за секретарице да би научио брзо да куца и служи се писаћом машином на најбољи начин - у паузама је написао прву верзију сценарија за филм "Романса и цигарете" који је откуцао на машини коју користи у филму. Радња је смештена у 1941. годину, а главни лик се после успеха свог првог комада на Бродвеју сели у Холивуд против своје воље (јер се тиме удаљава од обичних људи о којима пише) да пише сценарио за филм о рвању. Смешта се у оронули и необично празни хотел, сабласне атмосфере, налик "Видиковцу" из "Исијавања", где га чека блокада, састанци са живчаним филмским радницима, пријатељски расположени комшија испод кога вири сто ђавола, несносни комарац, убиства, мистериозна слика жене на плажи, и још много тога. Јасно је да се много тога односи на робовски однос писаца и других радника према главешинама бродвејско-холивудске индустрије, али је овај филм и много више од тога. Али, да бисте похватали све, морате га гледати више пута. Инспирације за ликове Џона Туртура и Џона Махонија су Клифорд Одетс и Вилијем Фокнер, има алузија на Шекспира и Китса, а филмска инспирација, поред Кјубрика и Престона Старџиса, био је и Роман Полански. Улоге Џона Туртура, Џона Гудмена, Џона Полита и Стива Бјушемија су све написане са њима на уму. Иако овај филм свакако јесте папазјанија, она није без смисла, али једно гледање вам треба само да вас увуче у тај свет и то извитоперено окружење. Један од разлога због којих је добар је што вам даје прилику да одлучите сами како ћете многе ствари интерпретирати. Погледајте.

6. A SERIOUS MAN (2009)

Можда и најконтрадикторније остварење у филмографији Коенових, јер иако номинално драмедија, филм се бави изузетно озбиљним егзистенцијалним питањима и сигурно га нећете запамтити по комичном. Такође, у питању је вероватно први њихов филм у коме је сетинг комплетно јеврејски, тако да се може рећи да је ово за њих један од најличнијих пројеката. Филм почиње народном хебрејском причом (коју су сами написали, пошто нису могли да се сете одговарајуће), да бисмо онда упознали главног јунака приче, Лерија Гопника, професора физике у држави Минесота поткрај шездесетих година двадесетог века. Он има чудан осећај да му се живот полако претвара у пакао, али то није због неке бебе, већ зато што почиње да се руши по свим основама сплетом изузетно чудних околности - од сина вутраша који се урокао на сопственој Бар мицви (то је сцена од које је све почело, и све остало у сценарију је произашло из тога), ћерке која краде паре за операцију носа, бескорисног брата који спава на његовом каучу, жене која усељава свог љубавника у кућу и истерује га у мотел. Успут чека на стално запослење које је на дугом штапу и суочава се са непријатном ситуацијом када му понуде мито. У очајању, покушава да нађе одговоре у вери, али они му се (како то обично бива) не указују на очекиване начине, што је пре свега оличено у комплетној незаинтересованости рабина за његове проблеме. Не бих да откривам превише о самим дешавањима, само ћу напоменути да је оно што се дешава на самом крају стваран догађај. Глумачка постава се састоји од тада махом непознатих глумаца, а предводи је сада један од траженијих глумаца у Холивуду, Мајкл Штулбарг, миљеник Коенових, кога сам овде први пут и гледао, и баш је добар, као и у већини случајева. Одређеним стварима јесте приступљено у комичном маниру, али упркос померености карактеристичној за Коенове, која чини да ликови више буду карикатуре него људи, ово је филм који ће вас натерати да се замислите о многим стварима, а то је већ довољна препорука да се погледа. Треба поменути и сјајан саундтрек у коме учествују "Џеферсон ерплејн" и Џими Хендрикс. Ово није превише познат филм, али заправо има шта да каже.

5. THE MAN WHO WASN'T THERE (2001)

Изузетни нео-ноар кримић са почетка овог века је урадак у маниру бриљантних филмова четрдесетих година прошлог. Филм је најпре снимљен у колору, а затим специјалном обрадом урађен црно-бело. Сјајна је то прича о берберину који реши да уложи новац у муштеријин револуционарни посао хемијског чишћења, који ће зарадити уценом свог шефа који му успут опслужује и жену алкохоличарку. Међутим, након што шеф сабере два и два, ситуација муњевитом брзином измиче контроли, а поврх свега догађа се и убиство. Овога пута, Коенови су се одлучили за проверене извођаче глумачких радова, како би рекао Зоран Радмиловић, и главну улогу поверили Билију Бобу Торнтону који блиста у улози Еда Крејна, још једног у низу обичних људи који у универзуму браће Коен бива непланирано бачен у вртлог несвакидашњих догађаја. Недостатак емоција је име игре и то обично у глуми не функционише добро, али Торнтон је толико квалитетан глумац да то не само да му пролази, већ се чини и као најбољи начин да се стигне до жељеног нивоа изведбе. Он је редитељима узвратио поверење прихвативши улогу без читања сценарија, јер је веровао у њихов квалитет. Једноставно, човек је у стању да изгледа као да се распада изнутра док само седи и гледа напред, не померајући ни мишић, чему доприноси карактеристична физиономија лица, која је још израженија у црно-белом. Свесрдно помажу и имена као што су Џејмс Гандолфини, Мајкл Бадалуко, Тони Шалуб, Џон Полито, Ричард Џенкинс, те Скарлет Јохансон и, наравно, Френсис Мекдорманд, вечита омиљена прељубница. Филозофија апсурда прожима комплетно остварење, а из серије "Фарго" знамо за тенденцију Коенових да у свој свет убаце покоји насумични летећи тањир, као што се и овде види. Прича о човеку који прећутно од живота жели много више него што добија јесте већ виђена, али висок квалитет сценарија и глуме успевају да изнад просека издигну неке од (нужно) присутних стандардних клишеа, који су ипак ту, упркос извесној оригиналности - не би то ни била браћа Коен да филм неколико пута блатантно не искаче из конвенција које мора да прати као жанровске одреднице. Убачен је и познати изврнути хумор који је још израженији када се тако безизражајно интерпретира, ако то има икаквог смисла. Ова прича о калифорнијском берберину је slow burn који ће задовољити љубитеље жанра и не само њих, али апсолутно није за сваког. Не знам хоће ли се свидети свим читаоцима појединачно, али их неће оставити равнодушним, у то сам сигуран. А зар то, на крају крајева, није и сврха уметности, да нас натера да о њој размишљамо? Ово свакако није чист мастерпис, али је за мене врло добар филм коме се радо враћам и уживам у њему.

4. MILLER'S CROSSING (1990) 

С обзиром на тенденцију Коенових да своје филмове смештају у одређене периоде у прошлости (истина, увек у двадесетом веку), било је само питање времена кад ће на ред доћи гангстерски филм и ера прохибиције. Окушали су се у том жанру "Милеровим раскршћем" (један од ретких филмова који нису сами измонтирали под псеудонимом Родрик Џејнс, већ је тај посао обавио Мајкл Р. Милер, отуд и име филма). Премиса није нарочито свежа, главни јунак, као један од разумнијих људи у целој причи, покушава да одржи мир између две мафијашке фракције, али временом постаје растрзан између животних приоритета, лојалности и болећивости према људима који је углавном не заслужују. Иако се на први поглед види да овај филм припада браћи Коен, и може се рећи да је на свој начин необичан, он није толико бизаран и уврнут као већина других, те је свакако један од приземнијих и "нормалнијих" филмова које су снимили. Подела је изванредна, мада су од првобитних избора успели да обезбеде само Џона Туртура у улози неуротичног и љигаво-превртљивог Бернија (ово је прва сарадња са њим и Стивом Бјушемијем) и Маршу Геј Харден као љигаво-превртљиву Верну. Њих двоје су изузетно одрадили посао, као и главни глумац Гејбријел Брн, који наизглед лагано тумачи веома комплексни лик Тома и успешно дочарава веома сложене емоције кроз које пролази и стоички се суочава са многим разочарењима, а нису баш сва очекивана. Посебно место заузимају и двојица босова, сваки са својим кодексом, лудостима и поквареностима, Алберт Фини и Џон Полито. Могао бих рећи да ми је Фини чак омиљени лик у филму, јер емитује застрашујућу тиху бруталност на начин на који то може само велики глумац. Наспрам њега, и брбљиви Жабар Полито има своје моменте. Сценарио је интелигентан и саркастично-циничан, у духу најбољих ноар филмова, а што је најбоље, догађаји се одвијају врло уверљиво и стога не оптерећују жанровске конвенције. Као што сам и поменуо на почетку, има over-the-top глуме (нарочито од стране Џона Туртура), али то не умањује квалитет филма. Заједно са следећим филмом са листе, овај спада у можда најпотцењенија дела браће Коен, има људи који га до имбецилности обожавају, али много је већи број оних који му не придају пажњу коју заслужује - не будите међу њима, одгледајте га.

3. BLOOD SIMPLE. (1984)

Један од мојих омиљених филмова осамдесетих је дебитантско остварење двојца, које назив позајмљује из литературе Дашијела Хемета. Још један нео-ноар трилер, али овог пута значајно бруталнији, мрачнији и тврђи него претходно поменути. Бриљантни филм веома умешно меша насиље и хумор, који често иду руку под руку, а овде поставка такође није баш најоригиналнија - богати власник бара у Тексасу преко детектива открива да му жена гаји интимне односе са једним од бармена, па затим унајмљује истог детектива да их обоје уцмека за паре, али не рачуна на чињеницу да детектив има сопствену рачуницу и да је успут најљигавија љигавштина од свих љигавих љигавштина. Ипак, начин на који се ствари разрешавају, количина неморала и антипатије коју ликови изазивају, те изузетно мрачна атмосфера, нису нимало уобичајени за редитеље дебитанте, стога све наведено производи и јачи ефекат. Да ствар буде још импозантнија, све је урадила група глумаца који су тада били углавном скроз непознати, уз пар изузетака. Стара прељубница Френсис Мекдорманд је на свом дебију добила изузетно меснату улогу коју је одиграла фантастично. Ден Хедаја и Џон Гец су просто из кадра у кадар све гнуснији и одбојнији (а ни она не заостаје), али заставицу у одвратности односи Мајкл Емет Волш у улози детектива Лорена Висера, који је озбиљан кандидат за најподмуклијег гмаза у историји целулоидне траке (рекао бих да је у топ 50, без дилеме), а то је, признаћете велика ствар. Начин на који овај глумац тумачи таквог лика, као да све више ужива у свакој подлој и пакосној ствари коју направи, заправо га чини чудно симпатичним, као оно кад током младих година, како време пролази, све више навијате за негативце из цртаних филмова. Још један велики квалитет овог филма је то што је изузетно атмосферичан, од самог почетка сте увучени у цео муљ, а за то нису заслужни само ликови, него и читав амбијент и окружење. За све укључене, једна по једна ствар креће наопако, увучени су у вртлог из кога нема излаза и гледалац може само да посматра како се постепено све урушава. Морам да похвалим и саундтрек који заокружује једна од најзаразнијих песама шездесетих "It's the Same Old Song", која упркос веселом ритму није о веселој ствари. Ко није гледао ово, нека пожури, гарантујем да ће му се свидети и да ће уживати. Ако се то не деси, онда имамо баш различит укус.

2. NO COUNTRY FOR OLD MEN (2007)

Без икакве дилеме, један од најбољих филмова 21. века, који би био сасвим легитиман избор и за прво место, но ипак ми је онај следећи за нијансу срцу дражи. То не значи да овај филм за мој грош није безмало савршен и да га не треба гледати макар једном годишње, напротив. Заправо, не рачунајући неке техничке ствари (попут јужњачке нарације) и чињенице да све почиње од врло једноставне поставке ствари, која се касније претвара у нешто много веће (проналажење туђе торбе с новцем, коју траже други, врло опасни људи), "Нема земље за старце" практично и не подсећа толико на филм браће Коен. Номинално је прилично "обичан", мада се не може рећи да не садржи одређене бизарне елементе, пре свега оличене у Антону Чигуру, убици са компресором и фризуром из седамдесетих, чије је порекло, као уосталом и мисија, сасвим непознато (осим очигледне ствари да елиминише готово сваког ко му се нађе на путу и за то бира јако чудне методе и начин избора). Поред џелата који убија без милости (или, уопштено, било које друге емоције), у игри су још и ловац који паре налази, потом покушавши да их задржи за себе, и тако се уваливши у невероватну булу (Џош Бролин), стари шериф пред пензијом који тражи одговоре у вези са толико насиља, и сматра да то више не може да поднесе, преиспитујући успут егзистенцијална питања (Томи Ли Џонс) и још један унајмљени оперативац (Вуди Харелсон). Просто се све одвија као по концу, и, за разлику од већине других књижевних адаптација, овде су многи дијалози узети реч по реч из романа Кормака Мекартија, с тим што су браћа Коен, супротно уобичајеној пракси да екран жваћу говорљиви, па и брбљиви ликови, на одређеним местима значајно смањила дијалог. У књизи постоји реченица у којој Ед Том Бел у својој нарацији прича о дилерима дроге који су недавно убили федералног судију. Радња је смештена у 1980. годину, а годину дана раније, судија Џон Вуд је убијен у Сан Антонију од стране плаћеног убице по имену Чарлс Харелсон (Вудијев отац). Све у овом филму функционише готово савршено - од паметног сценарија који се без уобичајеног преглумљавања дотиче одређених филозофских питања, сведене музике Картера Барвела (цео саундтрек дугачак свега петнаестак минута), сјајне, фантастичне глуме, за шта је више од свега заслужан врхунски кастинг - сви су одлични, али, очекивано, најупечатљивији лик, и због изгледа и због понашања је Хавијер Бардем, који је почистио све награде у категорији споредног глумца те године - кад су га позвали да глуми рекао је "Не возим, енглески ми је лош и мрзим насиље", на шта је одговор био "Зато смо те и звали". Кад је први пут видео нову фризуру, инспирисану фотографијом власника бордела из 1979. године, Бардем је наводно рекао "О, не, сад нећу да умочим следећа два месеца", на шта су Коенови радосно бацили коску један другом, јер је то значило да је Бардем заиста страшан, онако како су и планирали. Филм је још добио и Оскаре за најбољи филм, режију и адаптирани сценарио. Без икакве сумње, све са добрим разлогом.

1. FARGO (1996)

Једна од крилатица филма "Фарго" је "a lot can happen in the middle of nowhere". И то је један од бољих описа онога чему присуствује гледалац док му се све одмотава пред очима у само 90 минута. Од импозантног увода где се у прва три минута не дешава ништа осим што један ауто вуче други усред депресивне снежне белине, праћен меланхоличним виолинским скором Картера Барвела, па све до катарзичног краја, који, рекао бих, на прави начин заокружује све што смо дотле видели. Већ сам у тексту о серији "Фарго" писао да прича о истинитој причи и промењеним именима преживелих заправо није истинита, већ да је дисклејмер додат да би људи лакше поверовали у невероватније догађаје у филму. Ипак, два тешка злочина су била инспирација за филм, а трећа ствар, која је можда и најневероватнија (ослобађање тела путем крцкалице за дрво) се заиста десила, додуше није имала никакве везе са киднаповањем. Постулати Коенових су углавном испоштовани - у снежној запиздини Северне Дакоте, продавац кола који ради у фирми свог богатог таста, Џери Лундегард, у тешкој је финансијској були. Уз помоћ два киднапера, он планира отмицу сопствене жене, за коју би онда њен богати отац платио милион долара откупа, и сви срећни и задовољни. Међутим, Џери је смотан, сметен и недовољно хладнокрван, један киднапер је пренервозни насилник, други је чисти психопата, жена се не да тако лако, а таста баш брига за зета, а ни од милион долара му се не растаје (Џони Штулић, прим. аут). Оно што је требало да буде чист посао (in and out, како каже један киднапер, још једном призивајући Стенлија Кјубрика) претвара се, у правом коеновском маниру у крваву ујдурму, која из минута у минут постаје све крвавија. Још једна неповољна ствар за све умешане је и чињеница да је за случај задужена врло трудна и врло упорна полицајка Марџ Гандерсон, која нема намеру да одустане од свега. А ја не знам шта пре да хвалим - атмосферу рупе од града вечито прекривене снегом у којој живе зомбирано успорени људи које као да су снег и хладноћа претворили у некакве кретенасте креатуре које бесомучно понављају три-четири поштапалице, бритак сценарио који, упркос поменутим поштапалицама, не губи ни тренутка и без празног хода вас уводи у вртлог невероватних догађаја у којима се сцену за сценом смењују брутално насиље и црни хумор, драма и комедија, радост и безнађе - или глуму - за њу би био потребан посебан текст - од трагично бесловесног Вилијема Х. Мејсија, неуротичног Стива Бјушемија и поремећеног Петера Стормера (који је због "Хамлета" у позоришту прескочио планирано "Милерово раскршће" и зато једва дочекао ову понуду) до задртог Харва Преснела, незгодне Кристин Радруд и истрајне Френсис Мекдорманд, која је за улогу полицајке са стомаком до зуба, која никада не подиже глас и ретко пуца из пиштоља, али ради посао за двојицу, добила заслуженог Оскара у маестралној манифестацији сведене глуме.  Да не заборавим и већ поменуту трагичну музику Картера Барвела која магично допуњује сцене у филму баш када треба и баш колико треба. Филм је такође добио Оскара за сценарио, и показна је вежба шта се може са веома мало пара (тричавих 7 милиона) ако су прича и идеја врхунске и ако има ко да их спроведе у дело. А овде је то и те како случај. Уз сво поштовање за "Нема земље за старце" који је скоро савршен, "Фарго" је недосегнуто ремек-дело браће Коен и једноставно чудесан филм. Филмови попут њега су разлог што уопште волим филмове.