Дупли програм - Право лице Холивуда: Sunset Blvd. (1950)/Mulholland Dr. (2001)

Има много филмова који се баве Холивудом и филмском индустријом уопште, али ретко који наслов је успео да на прави начин задре у тамнију страну фабрике снова, иза сјаја, гламура, шљокица, црвених тепиха и осталих бајки које обично видимо на сликама. Гледајући те слике, ретко ко помишља колико сваки успех крије жртвовања, бескрупулозности, повређених сујета, депресија, менталних болести и осталих пикантерија којима се наслађују трач колумнисти. Нико од нас не може ни да сања колико јеврејске студијске главешине могу да буду окрутне ако неко изгледа мање лепо, не доноси довољно пара у касу, или одбија да прилегне поред продуцента. Да не заборавим и чињеницу да је глумачки рок трајања изузетно ограничен и да успут морају да се носе са чињеницом да је сваки детаљ њихових приватних живота под лупом. Кад се све сабере и одузме, права слика коју добијамо о том свету је крајње туробна и тешка, за разлику од оног што замишљамо, гледамо или читамо. Испод свог тог гламура, неонских светала, маркираних одела и хаљина, златних статуа и милионских хонорара, крије се немилосрдна џунгла пуна предатора, тамни вилајет који ће вас свакако натерати на кајање, зверињак у коме морате да гризете и кидате да се то не би десило вама. И да "добро платите свог хирурга да разбије чин старења". Па, ипак, велики део прича са холивудским темама је гомила ушећерених, бајковитих, бла-бла-лендовских "живели су срећно до краја живота, џаст лајк ин мувиз" глупости. Ако се иједна усуди да загребе површину, погледа испод, и схвати да Холивуд може да буде и нешто потпуно супротно, до краја се ипак готово увек врати на "ша-ла-ла-ла, све је шала, један кловн није будала" мод, те се цела поента своди на ружичасту мантру која нема везе са истином - "може фабрика снова да буде и непријатна и окрутна и тешка за варење, али ако уђеш у све чиста срца и ако верујеш у своје снове и то што радиш, успећеш све да превазиђеш и за тебе неће бити зиме. Успут ћеш, наравно, наћи и девојку/момка из снова који ће да те воли због онога што јеси, и на крају ће се сав тежак рад и труд обилато исплатити. Без бриге, само се држи свог праведничког пута и неће бити никаквих проблема - покори се, капиталистички шљаме и профитољубачка олошаријо, овде нећеш набрати меда. Move along". Ипак, попут игле у пласту сена, на отприлике сваких педесет година, сними се по један филм који успе да учини немогуће - да саопшти неувијену, голу, апсолутну истину - да се иза најсјајнијих светала крије највећи мрак, да најбљештавији пламенови најбрже горе и да је "фабрика снова" сахранила хиљаду пута више људи него што их је уздигла и васкрсла. О два таква филма желим данас да говорим, и можда их само наизглед не повезује много тога, али чињеница је да имају много више заједничког него што се види на први поглед, и не причам само о именима улица у насловима. Уз филм "Играч" Роберта Алтмана, који је толико сатиричан да малтене прелази у пародију, те је због тога ипак сувише неозбиљан да га ставим у исти кош (донекле може да се разговара и о "Swimming With Sharks" са Кевином Спејсијем), рекао бих да су два филма која су ми данас под лупом најуспелије критике немилосрдне холивудске индустрије, и мислим да као такви представљају вечито релевантне наслове о којима ће се причати и у будућим деценијама. Покушаћу да објасним и зашто.

1. SUNSET BLVD. (1950) - BILLY WILDER 

Покушаћу да проширим мало елаборат из текста о најбољим филмовима Билија Вајлдера, где сам рекао да је ово вероватно најбољи филм о Холивуду икада снимљен, па зашто не рећи и један од најбољих филмова у жанру драма/трилер. Поновићу и то да може да се посматра и као пунокрвна хорор прича, у којој је поменута "фабрика снова" чудовиште и крволок, милион пута језивији и страшнији од свега што разне ајкуле, Дракуле и остале караконџуле могу да понуде. У питању је прича о писцу сценарија Б филмова, Џоу Гилису, који запада у велике проблеме и случајно среће некадашњу велику звезду немих филмова,  Норму Дезмонд, која живи у илузији да се њена звезда још није угасила и да је фанови нису заборавили, што подгрева њен батлер Макс, који јој је некад био редитељ, али и муж. Џо бива приморан да напише сценарио који ће значити Нормин велики повратак, и њих двоје започињу чудну пословно-љубавну везу. Међутим, Нормина све већа опседнутост се отрже контроли и гура обоје у неминовну трагедију. Овај филм без икаквог зазора изврће лажни сјај Холивуда на поставу и приказује цео тај свет онаквим какав јесте, гласно и љутито га оптужујући. Све је умотано у класичну Вајлдерову цинично-сатиричну обланду, сценарио је права бомбоница, свака реченица је на свом месту и све савршено функционише. Док се са једне стране осећа носталгија за прохујалим временом, са друге се недвосмислено види шта Холивуд чини људима попут Норме - учини их звездама, упери све рефлекторе у њих, убеди их да су најбољи, а онда, кад више нису занимљиви и модерни, одбаци их као слинаву папирну марамицу. Да иронија буде већа, слична ствар се десила Глорији Свонсон у реалном животу, зато је и веома погодна за ову улогу (до које је дошла пошто су је између осталих одбиле Мери Пикфорд, Норма Ширер и Ме Вест), и зато и остварује једну од најбољих женских улога у историји филма. Ипак, треба бити поштен па рећи да Глорија у стварном животу није тако тешко доживела чињеницу да је филмови нису хтели, па је у Њујорку успешно радила на радију и телевизији, али постоје велике глумице и звезде немог филма (попут поменуте Мери Пикфорд и Ме Мареј) које је појава звука отерала у потпуно изгнанство. Међутим, у неколико чињеница у којима уметност ипак имитира живот, па је тако Ерих Фон Штрохајм (иначе, некада заиста сјајни редитељ немих филмова) стварно режирао Глорију у филму "Краљица Кели" (1929), а баш тај филм гледају Норма, Џо и Макс. Такође, на свим сликама младе Норме из њеног најплоднијег периода је заиста Глорија из доба свог зенита. Она у једном тренутку каже да без ње не би ни било Парамаунт студија, што није далеко од истине, јер је Глорија Свонсон шест година заредом била најплаћенија звезда истог. Не могу довољно да је нахвалим у овој улози. Многи замерају театралност звезде немог филма, али нико не обраћа пажњу на неколико фантастичних натуралистичких сцена у филму које показују да су и она, а и Били Вајлдер у сваком тренутку знали шта раде. Она је најблатантнији пример самопрезира, када не дроби о својој величини, она изгледа као уплашена и мучна душа, тужна и усамљена жена која усред сопствене параноје тражи последњу шансу за срећу. Толико не воли оно што тренутно јесте, да готово уопште више не региструје реалност. Глорија уверљиво функционише између насмејаности и слепог беса у истој сцени, између комедије (нпр. у Чаплин сцени) и огољености комплетне душе када осети да јој читава ситуација клизи из руку и измиче контроли. Заиста лик који је "larger than life" у сваком смислу. Вероватно нико није ни замишљао колико ће одређене реченице звучати пророчки, нарочито чувена "I'm still big, it's the pictures that got small". И јесу, Глорија, не можеш ни да замислиш колико. Влада општи консензус да су се она и велика Бет Дејвис у улози Марго Ченинг просто поништиле у трци за Оскара те године, па је отворен пут за Џуди Холидеј, чији је тријумф био велико изненађење. Чак је и Дејвисова, пословично шкрта у похвалама на туђ рачун, касније рекла да је Свонсонова растурила улогу. А шта рећи за Била Холдена, којег је и овај пут уговор присилио да ради са Вајлдером, после серије просечних филмова, и тако је почео најуспешнији период његове каријере. Сув смисао за хумор, цинична нарација и бриљантан дијалог красе његов лик који балансира између удобности које му пружа позиција роба и жигола Норме Дезмонд, и самосталности коју жели да постигне да би радио на сопственом пројекту и ослободио се њене агресивне посесивности. Међутим, брзо схвата да је заглибио предубоко. Улогу је прво прихватио Монтгомери Клифт, па је одустао, с обзиром да је била "too close to home" (веза са старијом женом, велики проблеми, успут још и алкохолизам и педерастија, како већ и писах у тексту о њему). Контактирано је још неколико њих, али судбина је срећом хтела да улогу добије баш Вилијем Холден, кога ће Вајлдер после користити још и у филмовима "Сталаг 17" (Оскар) и "Сабрина". Целу ствар између Норме и Џоа надгледа Макс, трагично достојанствена фигура човека који је напустио редитељску професију да би се бринуо о жени којој је био први муж. Он изгледа једини разуме шта се дешава са њом и у њеној глави и из љубави одржава њену параноју живом, јер схвата да је она једино што је држи у животу. Сјајни Ерих фон Штрохајм је сасвим заслужено зарадио номинацију за споредну мушку улогу за своју суздржану и трагичну ролу. Има још много тога што заслужује хвалу, на пример сјајна фотографија која феноменално осликава атмосферу, сигурна режија која и сцену као што је сахрана мајмуна чини апсолутно очаравајућом, као и некадашње легенде Холивуда из Нормине (Глоријине) ере, који долазе код ње на партију карата (између осталих Бастер Китон, Хеда Хопер, Ана Нилсон, Ејч Би Ворнер, и други). Ту је, наравно, и Сесил Б. Де Мил, некадашњи Нормин сарадник који треба да режира њен велики повратак на сцену (некада је Глорију Свонсон, као и Норму у филму, заиста звао Young Fellow, јер је, по његовим речима, храбрија од било ког човека). Треба напоменути да је начин нарације примењен у овом филму послужио као инспирација многим модерним инстант класицима ("Америчкој лепоти", на пример). Паметан, одважан и изузетан филм какви се више не снимају, један од оних који су утицали на многе редитеље и на многе филмске сцене, па и на Дејвида Линча, о коме ћу надаље причати. Засад је довољно рећи да се један од споредних ликова у овом филму зове Гордон Кол, баш као и лик који тумачи сам Линч у култној серији "Твин Пикс", чији наставак можете гледати ових дана.

2. MULHOLLAND DR. (2001) - DAVID LYNCH

На Вајлдеров "Булевар сумрака" се савршено наслања Линчов "Булевар звезда" који гледаоца убацује усред трулежи коју је претходни филм већ разоткрио, дајући јој продубљење кроз ликове главних јунакиња које у потрази за својим сновима упадају у кошмар из кога нема повратка. Нећу претерано много причати о естетици Дејвида Линча, свако ко је одгледао било који његов филм (осим The Straight Story) зна да он не поштује претерано ни конвенционалне наративе, ни уобичајена средства изражавања. Међутим, управо због тога што више говори сликама него речима, он пушта гледаоца да сам доживи, сам осети, и што је најважније, да сам, по свом нахођењу, интерпретира оно што је видео и формира сопствени суд о томе. Ипак, с обзиром да је конвенционални гледалац навикао да му се црта, уместо да сам укључи мозак, Линчови филмови најчешће нису имали заслужен пријем код публике, већ су обично пљувани и заобилажени у широком луку, махом из већ наведеног разлога што је много лакше унапред одбацити постојање било какве логике него за њом трагати, нарочито ако се узме у обзир да вам за полаган почетак увиђања постојања одређене логике, уз максималну пажњу треба једно три гледања. Једна од најнебулознијих ствари које сам икад чуо (мислим да је била везана за "Lost Highway") је да тај филм и није снимљен с намером да буде логичан, већ заплетен и закукуљен, и да му је то једина сврха. Да не буде да ја паметујем, сам Дејвид Линч је више пута говорио да свака његова сцена има своје зато. Додуше, да будем поштен, овај филм је нешто боље примљен и од публике и од критике, с обзиром на награду на фестивалу у Кану и Оскар номинацију за најбољу режију, што је вероватно најближе што је икад пришао комерцијализацији. Данас, петнаестак година касније, са пуним правом се сматра за један од најбољих филмова 21. века, а мислим да је на неким листама чак и на првом месту, о чему би се такође могло расправљати. Говорити о заплету једног овако комплексног филма на књишки начин било би незахвално, али ћу ипак рећи да је номинално реч о глумици у успону која стиже у Холивуд пуна наде, учествује на аудицији за филм, чија продукција постаје све проблематичнија, а успут упознаје жену која пати од амнезије, покушава да реши мистерију њеног идентитета и успут се заљубљује у њу, а у целу халабуку је умешано још неколико мистериозних ликова, још мистериознији клуб "Тишина", те плава кутија са кључем неуобичајеног изгледа. Наравно, проблеми настају у последњој трећини филма, када се он изокрене за 180 степени и делује као да ништа дотле виђено не важи. Ту су исти ликови са различитим именима, исте ситуације из различитих перспектива, које на догађаје које смо већ видели бацају нову светлост (односно, боље речено, таму), и ту је, рекао бих неизбежни, хорорични завршетак, који сахрањује све илузије о холивудској идили и успеху. Иако и у првом делу филма има тешко схватљивих, а и тешко сварљивих сцена, он прати неку линију коју просечан гледалац како-тако успе да похвата, и све се креће у тону трилер мистерије и нео-ноара, да би у том последњем делу све неповратно склизнуло у чист кошмарни хорор један кроз један. У готово свим својим филмовима, Линч као трејдмарк користи снолике, ониричне сцене које су обично ту управо да нам кажу да је, што би рекао Илија Чворовић, све супротно од онога што изгледа да јесте. Рекао бих да то нигде не важи колико овде, а оно што се види на први поглед је то да је филм, као што је и карактеристично за Линча, перфектно усликан, и да је саундтрек (још једна пословично врхунска ствар у његовим филмовима) вероватно никад бољи. Анђело Бадаламенти (компоновао и музику за Твин Пикс) такође и игра у филму, појављује се као један од браће Кастиљане, који пљуцне еспресо на салвету. Ово је филм који је у орбиту лансирао каријере Наоми Вотс и Лоре Херинг, и то потпуно заслужено, не зна се која је боља у својој улози (или боље речено, улогама), а што се тиче режије, ово је можда и најбоље Линчово достигнуће. Колико је "Булевар звезда" повезан са "Булеваром сумрака", може се видети не само у њиховој локацији и скраћеним насловима (што је иначе јако необично), него и по погледу редитеља и сценариста тих филмова на Холивуд. Као што у првом филму имамо свет фантазије у коме живи главна глумица, тако и други има много везе са тим како Линч посматра Холивуд. Заправо, један од кључева разумевања овог филма (поред оног троугластог) је покушај раздвајања реалности од илузија. Перцепција је главна реч - треба размишљати о томе како јунакиња Бети (Наоми Вотс) посматра и види себе, своје окружење и друге у њему - каква би желела да буде, шта жели из своје прошлости и садашњости да запамти, а шта да заборави и потисне. Шта је замагљено, а шта се добро види, који Холивуд је сликовница из њене маште, а који је онај прави, мрачни, кошмарни. И наравно, поменути кључ, који "откључава" улаз у стварни свет, након што је он пронађен, након тога нема назад и бајка коначно поприма своју реалну димензију. Ако бих почео да разглабам о сваком детаљу, био би потребан посебан текст, саветујем два до три гледања овог филма уместо тога, а ако вам је баш стало до детаљних објашњења, најпре да кажем да ниједно од њих није сто посто сигурно, као што и не треба да буде код великих филмова. Ипак, прочачкајте мало интернет, много интелигентнији и поткованији људи од мене су радили анализе сцену по сцену, можда ће вам се нека од њих и свидети. Оно што ја могу за крај да вам понудим (као да овај текст већ није довољно дугачак) је десет трагова које је понудио Дејвид Линч лично за разумевање овог филма:

1) Обратите посебну пажњу на сам почетак - бар два трага се виде пре него што крене шпица.

2) Запазите појављивања црвене лампе.

3) Можете ли чути име филма за који Адам врши кастинг? Да ли се он поново помиње?

4) Несрећа је страшан догађај...обратите пажњу на локацију исте.

5) Ко даје кључ и зашто?

6) Обратите пажњу на огртач, пепељару и шољу кафе.

7) Шта ликови осећају и схватају у клубу "Тишина"?

8) Да ли је само таленат помогао Камили?

9) Обратите пажњу на догађаје који имају везе са човеком иза бара.

10) Где је тетка Рут?

Шта год да закључите, могу само од срца да препоручим ова два сјајна филма и надам се да ћете уживати у њима као што сам и ја - више пута.

ОЦЕНА: 5