Скривени драгуљи вестерна (први део)

Под термином "скривени драгуљ" кинематографије, подразумева се филм који је прошао испод радара код публике и критике, упркос квалитету који има. Понекад се испостави да су одређени филмови испред времена (погледајте само Хичкокову "Вртоглавицу", Кјубрикову "Одисеју у свемиру 2001", или, из нешто ближе историје, Финчеров "Борилачки клуб", који је био исмејан, а сада има култни статус и милионску фан базу, једва 17 година по изласку). Ја се овде нећу бавити фактографијом у том смислу, далеко од тога да су филмови о којима ћу писати непознати, али може се рећи да 1) никад нису били ни на једној релевантној листи најбољих 20 или 30 вестерна, бар колико ја знам 2) нису најпознатији филмови својих редитеља 3) нису најпознатији филмови својих глумаца; а ипак и поред свега, по мом мишљењу, имају изузетно велики квалитет из разноразних разлога, које ћу покушати кратко да образложим. За обожаваоце овог сјајног жанра, који нажалост изумире, и поред бројних покушаја реанимације, сигурно ће се наћи нешто што ће хтети да погледају. Пошто овде нема рангирања, приказаћу редослед хронолошки. 

1. ANGEL AND THE BADMAN (1947) - James Edward Grant

Најбољи вестерни са Џоном Вејном (о коме не мислим ништа посебно као глумцу) су без двоумљења "Трагачи" и "Поштанска кочија", па потом "Човек који је убио Либерти Валанса" и "Ел Дорадо", али по мом мишљењу, и овај треба поменути, без обзира што није бескомпромисна, тврдокорна вестернчина попут рецимо филмова Џона Форда или Ентонија Мена. Прича о злогласном револверашу кога негује ненасилна квекерска породица, а успут се и домаћинова ћерка заљубљује у њега није ништа ново ни револуционарно, али ми се допао приказ трансформације Вејновог лика, који је скроз уверљив, као и хемија са Гејл Расел (по мени најбоља од свих, уз филмове са Морин О'Харом). Брус Кебот је адекватно огаван као Ларедо, а Хари Кери одличан као маршал Меклинток. Дакле, први филм који је Џон Вејн продуцирао можда нема квалитет да буде у врху поменутих листа свих времена, али има све потребне елементе доброг вестерна - добар сценарио, слојевите ликове, на моменте упечатљиву музику, и романсу која га не шећери превише. Иако са сигурношћу могу да кажем да је ово најслабији филм са ове листе, "Анђела и зликовца" не би требало пропустити ако сте фан неког од глумаца или вестерна уопште. Наравно да има и мана, већ смо видели доста филмова у којима је јунак суочен са избором "прави децу и води ранч, или настави да пуцаш по прерији", али наведите један филм без иједне мане. Немогуће.

2. DEVIL'S DOORWAY (1950) - Anthony Mann

Најпознатији филмови Ентонија Мена су они у којима је Џејмсу Стјуарту први пут одузео кожу девичански чистог хероја у американама Френка Капре и осталих идеалистички настројених редитеља. Пре њих, Мен је режирао овај феноменални вестерн који се са правом може назвати заборављеним и скрајнутим филмом, пре свега због тога што је дијаметрално супротан претходно поменутом на овој листи - нема у себи ни трунку сентименталности, амбијент му је суморан и брутално реалистичан, и нема изгледа за звона и прапорце на крају. То је прича о одликованом ратном хероју Ленсу Пулу, који је зарадио конгресну медаљу части, али не наилази на топлу добродошлицу у родном граду, из простог разлога што је чистокрвни Шошон, који, успут поседује и огроман комад земље, који му, користећи рупу у закону, непријатељски настројени мештани одузимају, уз помоћ корумпираног адвоката. Ленс покушава да узврати ангажујући сопственог адвоката и укључивши државну коњицу да издејствује примирје, али у средини пуној мржње и предрасуда, веома је тешко очувати здрав разум. Сјајно режиран и веома напет вестерн, спакован је у само 84 минута, и нуди атмосферу коју је могуће сећи ножем, одличан сценарио и уверљиву глуму. Роберт Тејлор овај пут није у уобичајеној улози романтичног јунака наспрам Грете Гарбо или Ајрин Дан, нити симпатичног кримоса какве је тумачио, већ је човек чији се осећај за част издиже изнад средине из које потиче. Рекло би се да му није баш најудобније у кожи Индијанца, али све је ипак врло коректно урађено, јер је у питању веома добар глумац. Сјајан је Луис Калхерн, који ће исте године заблистати у још једном бисеру, такође као корумпирани адвокат, "Џунгли на асфалту" Џона Хјустона. У своје време неправедно заобиђен, а заправо феноменалан филм, вредан скоро чисте десетке. Гледајте га одмах, ако трагате за сјајно режираним и напетим остварењима.

3. THE VIOLENT MEN (1955) - Rudolph Mate

Веома занимљив филм са уобичајеном премисом - бивши официр пристаје да прода своје парче земље човеку који већ поседује већину долине, и пресели се са вереницом, али изнервиран насиљем и тактиком застрашивања коју земљопоседник користи, одлучује да размисли поново и да искористи своје знање из рата да се одбрани. Опака постава, предвођена Гленом Фордом, у његовој трејдмарк улози човека који се не да лако испровоцирати, али кад се то најзад деси, зна паклено да узврати. Ту је и уобичајено сигурни Едвард Џи Робинсон (замена за Бродерика Крофорда), који покушава да одржи имиџ немилосрдног велепоседника, али је заправо бледа сенка некадашњег газде. Миси Стенвик покушава да одржи имиџ верне жене и газдарице, док прилично очигледно очијука (и још понешто) са својим девером. Убаците у причу ћерку којој је јасно шта се дешава, као и "Грејс-Кели-из-Тачно-у-подне-тип" Фордове веренице, и имате сјајну причу која ће вас увући од првог момента и неће вас пустити да одвојите очи од екрана. Иако неки елементи можда делују исувише познато, али харизма троје главних глумаца и начин реализације чине овај филм веома добрим, и не бисте га смели пропустити ако себе сматрате озбиљним фаном вестерна. Па, и ако то нисте, погледајте га.

4. 3:10 TO YUMA (1957) - Delmer Daves

Од самог почетка, кад вас зарази божанствена уводна мелодија и милозвучни глас Френкија Лејна (моја омиљена уводна песма из вестерна, уз "OK корал" и "Do Not Forsake Me, My Darling" из "Тачно у подне"), знаћете да је пред вама нешто посебно. Сјајна прича са комплексним ликовима, у којој ситног ранчера унајмљују да тајно спроведе опасног одметника Бена Вејда до воза који ће га одвести на суђење, међутим, чим се сместе у хотел да чекају воз, постаје очигледно да тајна није више тајна и креће тзв. battle of wits, а ту је такође и Вејдова банда, која покушава да га ослободи. Ко ће истрајати? Одличан сценарио и темељно простудирани ликови дају потребну комплексност оваквом филму, феноменална фотографија Чарлса Лотона млађег, који је, упркос томе што су се тад углавном снимали колор вестерни, одлучио да филм буде црно-бели, али са црвеним филтерима на сочиву, да би дао земљи спарушен изглед од дуге суше, сјајна музика, и феноменална глума водећег тројца, предвођеног Гленом Фордом у улози Вејда, потпуно другачијој него у претходно поменутом филму. Човек поседује ону врсту ђаволског шарма којем Расел Кроу у римејку, ма колико га ја ценио као глумца, не може ни изблиза да се нада. Он заиста јесте Бен Вејд. Одбио је улогу Дена Еванса која му је првобитно понуђена и сам себе предложио за ову другу. Дена је отелотворио Ван Хефлин, фантастично дочаравши прогресивну несигурност свога лика, који у обећаних 200 долара види последњу шансу да се донекле извуче из буле, јер му суша убија стоку. А није чак ни профи као Гари Купер у једном другом филму, где је такође имао проблема са чекањем воза. Фелиша Фар је добра као шанкерица за коју се Форд заинтересује. А крај - морате да видите да бисте поверовали. За већину разочарење, за мене - фантазија. Ако очекујете револверашке обрачуне у којима све пршти, можете и да прескочите ово. Али, не бих вам то препоручио - пропустићете фасцинантну студију карактера ако то учините. А пропустићете и уживање.

5. THE TALL T (1957) - Budd Boetticher

Бад Бетичер и Рендолф Скот су имали једну од најплоднијих вестерн сарадњи у историји филма, и одлучио сам се да из плејаде њихових филмова издвојим овај, зато што једноставно више не снимају такве. Скромног буџета, без непотребног развлачења, ниже се сет пис за сет писом, у непуних 80 минута, имамо све - студију карактера, благу романсу и финале набијено акцијом и тензијом. Уз све то, ту је сјајан сценарио који нуди богат дијалог и фино профилисане ликове. Да је ово снимано у данашње време, трајало би три и по сата, од чега би пола сата отишло на кадрирање планина и птица у лету, са претенциозном епском музиком. Овај филм не покушава да буде лажно грандиозан. И поред тога што буџетом готово припада Б продукцији, он нуди све елементе А вестерна, профитирајући од сјајних глумаца, доброг сценарија и вансеријске колор фотографије горепоменутог Чарлса Лотона Џуниора. Рендолф Скот је уобичајено сигуран у ономе што ради, на почетку насмејан, како време пролази све суморнији, али и сигурнији у оно што мора да уради. Ричард Бун је сјајан као негативац, који, и поред тога што је убица, није једнодимензионални, црно-бели лик, већ човек који поседује саосећање и потајно жуди за животом какав има Скотов лик. Девет година касније, одиграће још једног врхунског негативца у "Омбреу" Мартина Рита. Морин О'Саливен, двадесетак година после саге о Тарзану, овде бриљира као непривлачна богаташица коју држе као таоца због уцене, одлично је одрадила свој део са материјалом који јој је дат. Треба поменути и епизодисте Артура Ханиката, Џона Хабарда, а нарочито Хенрија Силву, у улози психопате Чинка, који су, свако на свој начин, подигли квалитет филма. Још једна у низу обавезних вестерн лектира.

6. THE BIG COUNTRY (1958) - William Wyler

Далеко од тога да је "Велика земља" непознат филм, али Вилијем Вајлер није баш познат по свом вестерн опусу, па се овај филм ретко помиње кад се прича о његовим остварењима. То је изузетно неоправдано, ово је грандиозни, епски филм који функционише на свим нивоима и у сваком смислу. Грегори Пек игра богатог пензионисаног поморца који се досељава на Запад да би се оженио, али бива против своје воље увучен у сукоб двеју породица око права на појење стоке и парчета земље које поседује независна учитељица. Његове пацифистичке методе збуњују и иритирају мештане, и брзо долази у сукоб са пословођом на имању свог будућег таста, али и сопственом вереницом, која је размажена и контролисана од стране свог бескрупулозног оца. Ускоро ће морати да изабере страну, а самим тим и животни пут. За разлику од претходних наслова, где сам махом истицао концизност као квалитет, овде нимало не смета што филм траје 165 минута. То омогућава да схватимо поступке одређених ликова и уживамо у развоју ове епске приче. Поред Пека, треба поменути и остатак импозантне глумачке поставе - британска лепотица Џин Симонс и холивудска барбика Керол Бејкер, две године након што је запалила великии екран у филму "Бејби Дол", као две жене између којих се налази поморац Пек, Чарлс Бикфорд и Бурл Ајвс као главе двеју завађених породица су веома професионални и интензивни у својим улогама (потоњи заслужено зарадио Оскара за споредну мушку улогу, а исте године заблистао и као Биг Деди Полит у "Мачки на усијаном лименом крову"). Чарлтон Хестон у улози иритантног пословође у служби Чарлса Бикфорда просто цео филм тражи да га неко звекне преко њушке. Фантастична музика Џерома Мороса додатно подиже квалитет филма. Ако сте у могућности, погледајте га одмах, бићете од првог момента заинтригирани и нећете осетити да је прошло 2 сата и 45 минута по завршетку филма. Обећавам.

7. THE HANGING TREE (1959) - Delmer Daves, Karl Malden, Richard Sherman

"Дрво за вешање" је за мене било логичан избор, јер је то једна од комплекснијих улога у каријери Гарија Купера, много суптилније нијансирана од већине ликова које је глумио. И, за дивно чудо, одлично му лежи да буде истовремено љубазан и контрол фрик, убица и лекар, јак и веома осетљив. Једноставно, човек кога одликују оштри контрасти. И то је нешто што се мора похвалити, имајући у виду да Купер никад није био глумац изражајне трансформације, моћне фацијалне експресије, нити глумац који може да тумачи све. Овде је изашао из зоне комфора и то му се вишеструко вратило. Тумачи он доктора са тајном који спасава младог човека од линча разуларене руље, да би након тога почео да му контролише живот. Он води скитачки начин живота, али у овом кампу ће му два познанства променити живот, једно са поменутим човеком, а друго са младом женом која је ослепела после несреће. Филм опет црпи главну снагу из фантастичног сценарија, који са сигурношћу износе врхунски глумци на челу са Купером, а ту су још и наше горе лист, Карл Малден, као човек са неизлечивом жудњом за златом и женама, и Марија Шел у улози ослепеле жене која несвесно из корена мења живот Куперовог лика. У одељку о "Јуми", већ сам писао о томе како Делмер Дејвс воли да режира филмове са изузетно профилисаним ликовима, који су више студија карактера него фестивал пушкарања и мачизма обично присутног у вестернима (мада, има тога и овде, у разумној мери). "Дрво за вешање" не заостаје по квалитету за врхунским вестернима који су свима познати и права је мистерија зашто није познатији филмофилима.

8. WARLOCK (1959) - Edward Dmytryk

"Ворлок" је још један скрајнути бисер вестерна, можда из разлога што се помало загубио у мору квалитетних наслова из педесетих, које су вероватно најбоља декада у жанру, о граду безакоња из наслова, који су окупирале опаке банде. Мештани унајмљују познатог револвераша да им смести кугле у чела, а он и његов хроми помоћник наилазе на изузетан отпор заменика шерифа, који је заправо реформисани бандит који жели да следи искључиво закон. Додајте и жену која стиже у град оптужујући двојицу пистолера да су јој уцмекали вереника, и постављена је сцена за веома напету завршницу. Највећу снагу филм црпи из квалитета глуме готово свих умешаних, а посебно ми се свиђа што нема црно-белих ликова. Ричард Видмарк даје изузетно слојевит портрет човека који је боравио на обе стране закона, Ентони Квин тумачи веома нетипичну улогу за њега, обично је жвакао сцену у мачо ролама и земља је подрхтавала од његове мачо појаве, а овде је малтене слабић, чије обожавање свога "ментора" бизарно нагиње ка хомосексуализму, који је још увек био холивудска табу тема у то време. Хенри Фонда је вероватно централна фигура, као унајмљени револвераш, чије се присуство осећа на екрану чак и кад није ту, злослутно предвиђајући много црњи лик који ће отелотворити девет година касније у епском филму "Било једном на Дивљем западу" Серђа Леонеа. Долорес Мајклс и Дороти Мелоун свака на свој начин доприносе атмосферу, нарочито потоња, која се ушеми са Видмарком, а успут презире поменути двојац, иако је некад била у вези са Квиновим ликом. Веома сложени конфликти су укључени у build-up и ово је још један од пре свега психолошких вестерна, који такође садржи и shoot 'em up сегменте, али они никако нису безумни, већ пажљиво оркестрирани и реалистични. Додајте томе прецизну фотографију, пажљиво биране локације и ненаметљив, али добар скор, добићете филм који треба да виде сви филмски сладокусци, не искључиво обожаваоци вестерна.

9. THE PROFESSIONALS (1966) - Richard Brooks

Почео бих овај кратки приказ освртом на чињеницу да "Професионалци" Ричарда Брукса имају можда и најбољу глумачку поставу у једном вестерну икада. Осмотрите само та имена - Ли Марвин, Берт Ланкастер, Роберт Рајан, Вуди Строуд, Џек Паланс, Клаудија Кардинале, Ралф Белами. Са таквом екипом просто не може да буде грешке. Додајте и Ричарда Брукса, који пише и режира, и добићете сјајно остварење у коме четири плаћеника, сваки мајстор у својој делатности, добијају задатак (односно, унајмљени су од богаташа) да, у смирај револуције у Мексику (негде у току 1. светског рата), врате назад његову младу жену, коју је киднаповао познати револуционар, са којим су неки од плаћеника већ били на истој страни револуције. То ће бити све само не лако, хацијенда је и више него добро заштићена, али јунаци ће дати све од себе. Кад они тамо, а оно међутим, испада да је ситуација много сложенија од оне које им је била предочена и да морају да се изборе са новим чињеницама. Сценарио је права бомбона, Ричард Брукс стално балансира између мрачних мисли о дешавањима око учесника и врцавих доскочица и пошалица међу њима, и мора се рећи да је тај баланс перфектан. Сви су сјајни у својим улогама, мада треба рећи да је Боб Рајан, један од најпоузданијих и најразноврснијих глумаца златне ере Холивуда, имао за себе најслабији материјал и најмање слојевит лик, те можда изгледа као да не припада екипи у којој све пршти од мачизма (мада је био болестан у то време, али одрадио је своје делове коректно). Клаудија поново демонстрира колико јој је пријатно у жанру, што ће бити очевидно две године касније у улози Џил Мекбејн. Занимљиво је да је, у сцени где њен лик покушава да побегне кроз кањон опасан динамитом, њена дублерка тешко повређена, да би онда Клаудија која пре тога није јахала коња, сама извела стант и остала неповређена, а тај кадар је искоришћен у филму. Једноставно, цело остварење је фантастично, од почетка до краја и штета је пропустити га. У првобитним плановима, требало је да глуме Боб Мичам, Грегори Пек и Френк Синатра, али добро је и овако. Скоро па чиста десетка. Уживање загарантовано.

10. HIGH PLAINS DRIFTER (1973) - Clint Eastwood

Други редитељски пројекат Клинта Иствуда има неких сличности са трилогијом Безименог Серђа Леонеа, али највећа од њих је та што он и у овом сјајном остварењу глуми безименог човека. Иначе је поприлично злокобнији и одише безнадежнијом атмосфером него Леонеови вестерни, што овај пут није никакав минус, већ даје додатну тежину свему што се у филму дешава. Град је као и сваки други, мештани су му бескичмене кукавице, али овај град крије и страшну тајну. Кад унајмљени револвераши заврше мртви, житељи се договарају са странцем да их заштити од тројице опаких бандита који треба да изађу из затвора. Међутим, како време пролази, постаје све неизвесније да ли је то била мудра одлука, јер свако мора да плати одређену цену, а и ружна прошлост овог града се враћа да их све прогони. Све води ка узнемирујућем финалном чину који никога не штеди. Клинт је у свом уобичајеном "not a single fuck was given" мачо расположењу, задиже пончо и жваће цигарилосе, али је од првог кадра јасно да је његов лик поприлично мрачнији од Леонеовог Безименог. Све око њега је обавијено велом мистерије и грађани Лага у који је ујахао ће убрзо зажалити што су га упознали. Овај вестерн је далеко од непознатог и невољеног, али ипак не бих рекао да спада у оно што људи прво наводе када причају о најбољим вестернима, а свакако треба да буде ту - рекао бих негде између десетог и петнаестог места. Није лоше за жанр од око 40 хиљада наслова. Мени се лично свиђа то што уопште не робује жанровским шаблонима и један од првих пружа ревизионистичку слику Дивљег запада (чињеница која је јако разбеснела Џона Вејна, а због тога нису радили заједно као што је Иствуд предложио после овог филма). Погледајте га, нећете се покајати, и бићете на иглама до краја. Бриљантно искомбиновани елементи вестерна и трилера су пун погодак.

ШПАГЕТИ БОНУС: IL GRANDE SILENZIO (1968) - Sergio Corbucci

Ово никако није непознат филм, нити било какав скривени драгуљ (већ само драгуљ), али сам осетио потребу да га убацим као бонус, с обзиром да многи људи везују шпагети поджанр искључиво за Серђа Леонеа и Енија Мориконеа. Маестро је поново урадио грандиозну музику, али је иза камере овога пута Серђо Корбући, један од магова из чијег је опуса Квентин Тарантино извлачио велику инспирацију (уосталом, две године раније је потписао "Ђанга" са Франком Нером, чија уводна нумера краси и увод филма "Django Unchained"). У питању је прича о банди окрутних убица, предвођеној садистом Локом, која лови одметнике по снежним планинама Јуте крајем деветнаестог века. Жена једне од жртава из освете унајмљује револвераша, немог од ране младости, познатог као Тишина, и почиње тешка борба на живот и смрт. Ако вас занима како треба да изгледа ултимативни шпагети вестерн - погледајте "Велику тишину", све је ту - лепота, иронија, цинизам, окрутност, насиље, епски ликови и епска музика, кадрирање контраста (од прелепих пејзажа до наглашавања ружноће зликоваца). На супротстављеним странама имамо Жан-Луј Тринтињана, у улози Тишине, који, упркос послу којим се бави (који аутоматски значи да није чистунац) ипак има одређене моралне скрупуле. Немост му даје одређену мистичну ауру и омогућава емотивни израз уз дозу суздржаности. Са друге стране, ту је фантастични, феноменални Клаус Кински, који по мом скромном мишљењу спада у једног од најбољих тумача негативаца на великом платну уопште. Ни овде није разочарао, оживевши љигавог психопату, кога је сопственом бизарношћу и начином на који изговара поједине реченице сјајно претворио у вишедимензионални лик. Додајте познате шпагети њушке Марија Брегу и Луиђија Пистиљија, и добићете злокобну оперу смрти, која одише нихилизмом и коју нипошто не треба пропустити. И немојте.