Ретроспектива - Алехандро Гонзалес Ињариту

Дуго сам размишљао од ког режисера почети ретроспективне текстове, и одлучио се за лакши пут. Да буде редитељ чије сам све филмове гледао, што подразумева и мањи број филмова за обраду. У овом случају их засад има пет, а у питању је Алехандро Гонзалес Ињариту, звани Ел Негро, Мексиканац који је успео да се окити и значајним филмским наградама у Холивуду. 

Причамо о прилично занимљивој личности. Рођен 1963. године у Мексико Ситију, тек са 37 година је потписао свој први дугометражни филм, а дотле је стигао да уради многе занимљиве ствари. Као тинејџер је теретним бродом путовао по Европи и Африци, рекавши касније да су га та дуга путовања у младим годинама обликовала као филмског ствараоца. Кад се вратио, дипломирао је на телекомуникацијама у Мексико Ситију, поставши радио водитељ 1984. године, на једној станици која је пуштала углавном рок музику. Са 25 година постао је власник радио станице, и провео следећих неколико година интервјуишући рок звезде и радећи уживо преносе концерата. У међувремену, његова станица постаје најслушанија у земљи, а он компонује музику за шест мексичких филмова. Интересантно је још и да је изјавио да је музика више утицала на њега као уметника него филмови. Почетком деведесетих је основао сопствену продукцијску кућу и почео да режира кратке филмове, рекламе, али и да продуцира пројекте других младих редитеља. Пошто је његова фирма убрзо постала најјача продуцентска кућа у земљи, коначно је било време и за први дугометражни филм, који је угледао светлост дана 2000. године.

1. AMORES PERROS (aka Love's a Bitch, 2000)

"Пасји живот" је интензивна прича о окрутности људи према животињама (псима), као и једних према другима, али и лојалности, и недостатку исте међу људима. Лојалност је оличена у псима који су важни за све три приче које се у овом филму преплићу, а повезује их стравична саобраћајна несрећа, која ће на све неповратно утицати. Октавио је заљубљен у братовљеву жену и хоће да побегне са њом, а да би скупио паре, укључује свог оданог пса у илегалне борбе које се одвијају у граду. Данијел је оставио жену зарад прелепе љубавнице која је познати модел, али кад она стицајем околности остане без физичке лепоте и сексепила, почеће да се предомишља. Чиво је клошар чији су једини пријатељи пси које негује, и покушава да се приближи ћерки коју је напустио да би отишао у герилце. Животи свих њих ће бити повезани поменутом несрећом. Филм представља и својеврстан друштвени коментар, неједнакост и насиље, као и илегалне борбе паса, представљају бруталну реалност Мексико Ситија, која је бескомпромисно приказана уз сјајан минималистички саундтрек Густава Сантаолале, сталног Ињаритуовог композитора. Уопште говорећи, он воли да ради са провереним људима, те је директор фотографије у прва три филма Родриго Пријето, а чест сценариста Гиљермо Аријага (њих двојица су, истини за вољу, касније прекинули сарадњу). Што се тиче глумачке екипе, ово је деби Гаела Гарсије Бернала, кога ће и касније често ангажовати, а ту су између осталих још и Емилио Ечеверија, Гоја Толедо, Алваро Гереро и Хорхе Салинас, све позната имена. Филм је имао великог успеха и код публике и код критике, освојио је БАФТУ за најбољи страни филм, као и награду критике у Кану, а Оскара је изгубио у корист филма "Притајени тигар, скривени змај" Анга Лија. "Пасји живот" је фантастичан увод у стваралаштво Ињаритуа, јер даје увид у његове честе теме - ликови који покушавају да окају грехе прошлости, трагични догађаји који их повезују, нелинеарна структура приче - све се то овде може видети, и ако смем да кажем, све то делује феноменално, поготово кад се има у виду да је у питању први филм. Најтоплија препорука.

2. 21 GRAMS (2003)

Транзиција у Холивуд је извршена веома успешно, и, мада следећи Негров филм, такође по сценарију Гиљерма Аријаге, има сличну премису (саобраћајна несрећа која повезује животе три главна лика), рекао бих да је овај филм емоционално још сировији од првог. Ране су свакако дубље, ако је то уопште могуће измерити. Бивши робијаш који се поправио "нашавши" веру у Бога и престао да користи алкохол и дрогу, у саобраћајној несрећи случајно убија човека са две ћерке, чија је жена/мајка такође престала да користи алкохол и дрогу захваљујући подршци породице. Када срце убијеног човека пресаде болесном математичару, он ће пожелети да сазна ко му га је дао. То је заплет приче о љубави, кривици, болу и освети, која никог неће оставити равнодушним. Пошто прича такође није линеарна, требаће првих сат времена да се разлучи шта, где, како, о чему и зашто, али мислим да је баш та некохерентна структура помогла овом филму да не делује као нешто већ виђено и репетитивно. Опет морам да поменем бриљантну фотографију, амбијент филма који вуче на емоцију, али без претенциозне патетике, као и моћан сценарио - али, глумци су оно што заиста носи овај филм - Наоми Вотс, која је у то време била међу најтраженијим глумицама, прихватила је улогу без читања сценарија, и заиста дала потресан приказ олупине од жене која се распада и пуца по шавовима након што изгуби породицу, која јој је била једини ослонац у животу. Бенисио Дел Торо бриљира као реформисани преступник, алкос и дрогош, коме је живот поново снажно пољуљан када се деси поменута несрећа. Са упадљивим акцентом припадника ниже класе, који му толико одговара, он такође одиграва епску улогу у овом остварењу, и оно што је прећутао види му се на лицу. На крају, како заборавити Шона Пена, који безуспешно покушава да исцели везу са женом, безуспешно покушава да прошири породицу и безуспешно покушава да дође до новог срца, које му на крају стиже, али не доноси мир. На крају се намећу вечна питања о животним приоритетима и осећањима која нас у животу воде. Једна ствар се ипак не доводи у питање - да ли треба гледати овај филм. Свакако.
Шон Пен је био најбољи глумац у Венецији, а Дел Торо и Вотсова су добили награду публике.

3. BABEL (2006)

Знате за ону чувену реченицу "У сваком житу има кукоља". Е, па, "Вавилон" је Ињаритуов кукољ. Немам ништа против да филм буде мало артси-фартси, мало проповеднички, мало претенциозан. На крају крајева, свидела су ми се два првопоменута филма, а они свега тога имају у разумним количинама. Али, ово је заиста претеривање. Два и по сата вашег живота ће бити неповратно изгубљена, ако ово гледате. Опет неколико прича, развучених на три континента и наводно филм о недостатку комуникације међу људима. Јапанац, чија се жена убила, а глувонема ћерка га из необјашњеног разлога презире и наскаче на сваког ко има две ноге и алатку, поклања пушку Мароканцу, који је даје синовима од десетак година да је испробају, и они то чине погодивши аутобус препун туриста, и у њему жену која је са мужем дошла на одмор, а чију ситну децу у Америци латино дадиља води са собом на венчање свог сина у Мексико (пошто не може да нађе себи замену), да би  касније замолила пијаног нећака да их врати у Америку, а он се покачио са полицијом и побегао, оставивши их у пустињи. Звучи вам нелогично и глупо? Па, тако и јесте. Само је фалило додатних пола сата о руском или израелском раднику који је направио метак који је погодио Кејт Бланшет, и угођај би био потпун. Имбецилни ликови срљају из трагедије у трагедију, чинећи грешку за грешком, ван сваке памети и ван здравог разума. Не заслужују ни трунку саосећања за своје поступке и дела, чак напротив. Можда је део поруке и то да су трагедије у основи бесмислене и апсурдне. Али, све је то могло бити представљено на много тактичнији и умешнији начин него што јесте. Међутим, оно што је заиста право чудо су славопојке од критичара и награде које је ово помпезно срање добило. Срећа па је, од свих номинација, Оскара освојио само Густаво Сантаолала за музику, која је вероватно била једина солидна ствар у филму. Али, ту је и Златни глобус за најбољу драму. То је већ ван мог поимања. Могао бих још доста тога да кажем, али нећу. Препоручујем гледање овога уколико сте склони самоубилачкој депресији, или мазохизму без очигледног разлога. Или нека вас неко из све снаге спичи једном у плексус и једном у међуножје. Ефекат ће бити исти. Прилично је прикладно што се овим филмом завршава такозвана "трилогија о смрти", јер бих рекао да се поновно гледање овог филма може сматрати сличним искуством. Процените сами.

4. BIUTIFUL (2010)

"Прелепо" је филм који заслужује другу шансу. Први пут вас можда одбије тежином, тематиком и другачијом сликом Барселоне од оне која се обично приказује у мејнстрим медијима и на интернет разгледницама. Када га погледате други пут, отворенијег ума, допреће до вас сва симболика и све оно "прелепо" у њему. Главни јунак је самохрани отац који зарађује обезбеђујући посао имигрантима, у стању је да прича са мртвима, и мора да се суочи са чињеницама - да има неизлечиви тумор, и да за његово двоје деце нема ко да брине, јер му је жена биполарна алкохоличарка. Ињариту је доста добро одрадио и сценаристички посао, с обзиром да му је ово први филм који не потписује Гиљермо Аријага, и тврди да је одувек имао само Хавијера Бардема на уму кад је у питању главна улога. Он је оправдао поверење и измамио универзалне хвалоспеве, а освојио је и награду за најбољег глумца канског фестивала. Такође је први глумац номинован за Оскара за улогу комплетно на шпанском језику. Аргентинка Марисел Алварез се такође истиче у улози Марамбре, жене веома крхког менталног здравља, која није баш мајка године. Двоје клинаца се такође одлично снашло. Рекло би се да у овом филму ништа није "прелепо", од Барселоне која изгледа као мало већи град трећег света, преко борбе афричких и кинеских имиграната за опстанак, корумпиране полиције, па све до самих ликова, који су махом отужни и, осим деце, не заслужују саосећање. Али, погледајте боље. На пример, погледајте колико главни јунак воли своју децу. Мислим да је филм пре свега о родитељству, а рекао бих да последња сцена и посвета управо то потврђују. У сваком случају, после неуспелог абортуса по имену "Вавилон", Ињариту се вратио ономе што најбоље зна - креативном стваралаштву.

5. BIRDMAN (OR THE UNEXPECTED VIRTUE OF IGNORANCE, 2014)

Овим филмом, Негро је најзад урадио нешто што се значајно разликује од његових претходних филмова. Људи сврставају овај филм у жанр комедије, али, тамо где је има, она је прилично црна. Рекао бих да је у питању унутрашња драма једног човека. Пропали глумац који живи од старе славе и популарности (некад је играо суперхероја) покушава да поново оживи успавану каријеру "озбиљним" радом - постављањем комада "О чему причамо када причамо о љубави" на бродвејску сцену. Истовремено, мора да се избори са ћерком која га не поштује, бившом женом, садашњом девојком, сујетним глумцима, агентом, критичарима, али пре свега самим собом. Иде на све или ништа - успех би могао да га дигне у небеске висине, а пад би могао да му оконча каријеру, али и живот. Снимање филма је било изузетно напорно, пре свега због јединственог стила "из једног кадра" (има само шеснаест видљивих резова у филму, а као и у скоро свим осталим Ињаритуовим филмовима, снимало се из руке). Као доказ да је другачији од осталих, намеће се и чињеница да је ово први филм за који музику није компоновао Густаво Сантаолала - Антонио Санчез је написао сада већ чувени минималистички скор са бубњевима. Неколико глумаца има сличности са својим ликовима (треба ли рећи да је Мајкл Китон глумио суперхероја, и да му је то и данас вероватно најпознатија улога?), Едвард Нортон на неки начин пародира себе, јер га бије глас да је веома неприступачан и тежак за сарадњу. Филм на бриљантан, црнохуморан и горко-слатки начин приказује тамнију страну позоришта и људи који у њему раде, на начин како то није урадио ниједан наслов, још од "Све о Еви" (1950). Рекло би се да је ово заправо остварење о покушају једног човека да пронађе себе, и то усред кризе средњих година. Китон је маестралан, не знам да ли ће у скорије време поновити овако нешто и жао ми је што није награђен Оскаром (уз сво поштовање за фантастичног Едија Редмејна, за кога је било још времена). Нортон блиста, после дужег времена је добио меснатију улогу која одговара његовом таленту. И остали из ансамбла су феноменални, а и публика и критика су то препознали. Четири Оскара, два Златна глобуса и још многе награде нису доказ квалитета у данашње време, али бих рекао да је Холивуд коначно, после ко зна колико времена,  добио филм године који ће бити вредан помена и у ближој будућности.

БУДУЋИ ПРОЈЕКАТ - THE REVENANT (2015)

Овог пута му је требало краће него обично да се врати у биоскопе, па ће следећи филм "Повратник из мртвих" (живо ме занима како ће га превести) угледати светлост дана на католички Божић текуће године, што значи да га можемо очекивати почетком наредне, а Боже здравља, написаћу и појединачну рецензију за њега чим га будем видео. Оно што се за сада зна је да је филм адаптација романа (додуше, по истинитој причи) о животу Хјуа Гласа, истраживача и трапера, кога је, после напада медведа, остатак његове експедиције опљачкао и оставио да умре у дивљини (подсећа мало на "Point Blank", само у другачијем окружењу). На њихову несрећу, он преживљава све, па и преоштру зиму, и креће да се начестита Нове године онима који су га издали. Ово је Ди Каприова прва улога после 2 године и прва сарадња са Ињаритуом, коју је обележио тежак процес снимања, у условима велике хладноће, а цела продукција је трајала читавих 9 месеци, и због финансијских проблема, и због инсистирања Ињаритуа и директора фотографије Емануела Лубецког, да се реализам појача до максимума (као и у сваком његовом филму), па макар то значило снимање од 80 дана, само под природним осветљењем. У једном тренутку, пошто се пролеће рапидно приближавало, све је морало да се пресели из Канаде у Аргентину и тамо доврши. Шон Пен је требало да глуми Џона Фицџералда, али кад није могао због густог распореда, улетео је Том Харди. Ди Каприо га је преклињао да прочита сценарио (што он иначе, по сопственом признању, никад не ради), прочитао га је до пола и прихватио улогу. Једина ствар која се из трејлера види је да ће бити интензиван и пун емоција. Додуше, то смо могли да погодимо и без њега, јер су такви сви филмови овог режисера. Остаје нам да се надамо најбољем и да сачекамо почетак следеће године за формирање коначног суда.